Својства Цркве

Својства Цркве су безбројна, jеp су њена својства, у ствари, својства Богочовека Господа Христа, а преко Њега и својства Тројичног Божанства. Но свети и богомудри Оци Другог Васељенског Сабора, вођени и руковођени Духом Светим, свели су их у деветом члану Символа Вере на четири: Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву. – Ова својства Црква: јединство, светост, саборност и апостолност, истичу из саме природе Цркве, и њеног циља. Она јасно и тачно одређују карактер Православне Цркве Христове, којим се она као Богочовечанска установа и заједница одликује од сваке људске и установе и заједнице.

Као што је Личност Богочовека Христа једна и јединствена, тако је и Црква, Њиме и у Њему и на Њему основана, једна и јединствена. Јединство Цркве неминовно следи из јединства Личности Богочовека Христа. Органски један и јединствен Богочовечански организам у свима световима, Црква се, по свима небоземним законима, не може делити. Свако дељење значило би њену смрт. Сва у Богочовеку, она је најпре и по свему Богочовечански организам, па онда Богочовечанска организација. У њој је све богочовечанско: и живот, и вера, и љубав и крштење, и евхаристија, и свака њена света тајна, и свака њена света врлина; и сво њено учење, и сав њен живот. и сва њена бесмртност, и сва њена вечност, и све њено устројство. Да, да, да: у њој је све богочовечански једно и недељиво: и охристовљење, и освећење, и обожење, и преображење и отројичење, и спасење. У њој је све органски и благодатно повезано у једно Богочовечанско тело, под једном Главом – Богочовеком Господом Христом. Сви њени чланови, иако као личности увек целостни, слободни и неприкосновени, но сједињавани једном благодаћу Светога Духа кроз свете тајне н свете врлине у органско јединство, сачињавају једно тело и исповедају једну веру, која их сједињује међусобно и са Господом Исусом.

Христоносни Апостоли богонадахнуто благовесте јединство и јединственост Цркве, заснивајући их на јединству и јединствености њеног оснивача – Богочовека Господа Христа и Његове Богочовечанске Личности: «јер темеља другога нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос».⁷³⁵

Свете тајне и свете врлине, својом христочежњивом и христољубивом силом сједињују са Господом Христом све чланове Цркве свих народа и свих времена, те су «сви једно у Христу Исусу».⁷³⁶ То јединство верних почиње са почетном тајном: светим крштењем, продужује се и јача кроз остале свете тајне, врхуни у светој Евхаристији, која остварује најсавршеније јединство верних са Господом. Христом као и међусобно јединство самих верних.⁷³⁷ Једна по васцелом Богочовечанском бићу свом, Црква је у исто време множинска по личностима. Слика и прилика Пресвете Тројице: јединство у Тројству, Тројство у јединству. И то благодарећи томе што је Друго Лице Свете Тројице – Бог Логос постао човек, и тако Собом уподобио Цркву Светој Тројици. У ствари, Црква Господа Христа је благодатно – врлинска слика и прилика Пресвете Тројице на земљи, сва препуна благодатних божанских сила отројичења и обогочовечења. У Цркви се остварује Просвештеничка молитва Спасова: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби; да и они у нама једно буду; да буду једно као ми што смo једно. Ја у њима и ти у мени, да буду сасвим уједно».⁷³⁸ Такво је Богочовечански јединство вере, такво и Богочовечанско јединство Цркве; онтологија вере, онтологија Цркве. По свему и у свему зависне једна од друге; по свему и у свему и једна и друга сва од Богочовека, у Богочовеку, по Богочовеку.

Јединство и јединственост Богочовечанске вере, – то је основ и темељ целокупне Цркве Христове. Α у тој вери све и сва је Богочовек Господ Исусу Христос, који је Собом као Црквом занавек сјединио небо са земљом, анђеле с људима, и што је важније од свега најважнијег: Бога са људима. Историјски је очигледно и несумњиво: у Богочовечанској вери се садрже све богочовечанске свете тајне и свете врлине, које обављају наше охристовљење, наше обогочовечење, наше обожење, наше отројичење, и кроза све то – наше спасење. Из вере. као из првоврлине, роје се све свете врлине и све свете тајне. Оне нас преко чудесног Богочовека, оваплоћеног Бога Логоса, и сједињују са Трисветим Божанством. То је за нас људе најсавршеније и најпотпуније јединство, свејединство.

Свети Максим Исповедник благовести богочовечанску истину: У Цркви, по промислу Божјем, сви људи постају као једна природа и као једна воља, Духом Светим сједињавани са Богом и међу собом.⁷³⁹ Ова истина је сва присутна, сва жива, сва очигледна, сва животворна и бесмртна у богослужењу Православне Цркве, у њеном благодатно-врлинском животу богочовечанском. Нама људима Богочовечанска вера Христова даје све и сва што је нашем људском бићу потребно за вечни живот у свима Божјим световима.

Без ње – људско биће је биће ужас над ужасима, проклетство над проклетствима. Том вером ми стојимо и вечно постојимо у Цркви Спасовој. Она је сва од Цркве и сва у Цркви. Једна и јединствена од врха до дна, та вера је «једанпут дана светима»⁷⁴⁰ Богочовеком Господом Христом кроз Његов Богочовечански домострој спасења: Цркву Православну.

Божанску истину благовести Свети Јован Касијан говорећи: «Нема сумње, ван Цркве је онај који не држи веру Цркве».⁷⁴¹

Попут светих Апостола, свети Оци и Учитељи Цркве херувимски богомудро и серафимски ревносно исповедају јединство и јединственост Цркве Православне. Стога је појмљива пламена ревност светих Отаца Цркве при сваком одвајању и отпадању од Цркве, и њихов строги однос према јересима и расколима. У томе погледу од изузетне су богочовечанске важности свети Васељенски и свети Помесни Сабори. При њиховом христомудром духу и ставу, Црква је не само једна него и једина. Као што у Господа Христа не може бити неколико тела, тако у Њега не може бити ни неколико Цркава. По Богочовечанском бићу своме, Црква је једна и једина, као што је Богочовек Христос – један и једини. Отуда је раздељење, деоба Цркве ствар онтолошки, суштински немогућа. Раздељења Цркве никада није било, нити га може бити, а бивала су и биваће отпадања од Цркве, као што добровољно бесплодне лозе отпадају сасушене са вечноживог Богочовечанског Чокота – Господа Исуса Христа.⁷⁴²

Од једне једине нераздељиве Цркве Христове у разна времена одвајали су се и отпадали јеретици и расколници, и тиме престајали бити чланови Цркве и сутелесници Богочовечанског тела њеног. Тако су најпре отпали гностици, па аријанци, па духоборци, па монофизити, па иконоборци, па римокатолици, па протестанти, па унијати, па… редом сви остали припадници јеретичко-расколничког легиона.

Својим Богочовечанским бићем Црква је несумљиво јединствена организација у земаљском свету. У таквој природи њеној је и сва светост њена. У ствари, она је Богочовечанска радионица освећења људи, а преко њих и осталих твари. Она је света као Богочовечанско тело Христово, коме је сам Господ Христос бесмртна Глава, а Дух Свети – као бесмртна душа. Зато је у њој све свето: и учење њено, и благодат њена, и тајне њене, и врлине њене, и све силе њене, и сва средства њена, уризничени у њој за освећење људи н твари. Из беспримерног човекољубља оваплоћењем поставши Црква, Бог и Господ Исус Христос је осветио Цркву Својим страдањем, и васкрсењем, и вазнесењем, и учењем, и чудотворењем, и молитвом, и постом, н тајнама, и врлинама; речју: целокупним Својим Богочовечанским животом. Зато је и изречена богонадахнута благовест: «Христос заволе Цркву, и себе предаде за њу, да је освети очистивши је купањем воденим и речју, да је метне преда се славну Цркву, која нема мрље; ни бора, или такога чега, него да буде света и без мане».⁷⁴³

Но еванђелска је стварност у току историје: Црква је пуна и препуна грешника. Да ли њихово присуство у Цркви умањава, нарушава, уништава њену светост? Нипошто и ни на који начин. Јер су неумањиво и неизменљиво свети: Господ Исус – Глава њена, и Дух Свети – срце њено, и божанско учење њено, и тајне њене, и врлине њенe. Црква трпи грешнике, крили их, поучава, еда би их пробудила и побудила на покајање, и на духовно оздрављење и преображење; и они не сметају Цркви да буде света. Само грешници нераскајани, упорни у злу и богоборачкој зловољи, одсецају се од Цркве или видљивим дејством црквене богочовечанске власти или невидљивим дејством суда Божјег, те се и на тај начин светост Цркве очувава. «Извадите злога између себе».⁷⁴⁴

Свети Оци су и у својим списима и на Саборима апостолски peвносно и богомудро исповедали светост Цркве као њено битно и неизменљиво својство. Оци пак Другог Васељенског Сабора су то догматски дефинисали у деветом члану Символа Вере. Αостали Васељенски Сабори су то потврдили печатом сагласности.

Свети Оци су и у својим списима и на Саборима апостолски peвносно и богомудро исповедали светост Цркве као њено битно и неизменљиво својство. Оци пак Другог Васељенског Сабора су то догматски дефинисали у деветом члану Символа Вере. А остали Васељенски Сабори су то потврдили печатом сагласности.

Само Богочовечанско биће Цркве по себи је свеобухватно, васељенско, католичанско, целостно, саборно: богочовечански васељенско, богочовечански католичанско, богочовечански целостно, богочовечански саборно. Богочовек Господ Исус Христос је Собом и у Себи на најсавршенији и најпотпунији начин сабрао, оцелостио, окатоличио, сјединио Бога и човека, а преко човека све светове и сву твар. Судбина твари је суштински повезана са човеком.⁷⁴⁵ Својим Богочовечанским организмом Црква обухвата: «све што је на небу и што је на земљи, све што се види и што се не види, били Престоли или Господства или Поглаварства или Власти».⁷⁴⁶ Све је у Богочовеку, и Он је Глава телу Цркве.⁷⁴⁷ У Богочовечанском организму Цркве сваки верник живи пуноћом своје личности као жива боголика, тројицелика ћелијица. Закон богочовечанске саборности обухвата све, и дела кроза све. Притом, увек се одржава богочовечанска равнотежа између Божјег и човечјег. Ми људи у Цркви, као сутелесници тела њеног, доживљујемо сву пуноћу свога бића, у свима богочовечанским размерама, просторностима. И још: у Цркви Богочовечанској човек доживљује сво је биће као њено свебиће; доживљује себе не само као свечовека већ и као светвар, свестворење. Речју: доживљује себе као благодатног богочовека.

Богочовечанска саборност Цркве у ствари је непрекидно благодатно-врлинско охристовљење човека: све се сабира у Христу Богочовеку, и све доживљује Њиме као своје, као један недељиви богочовечански организам. Јер живот у Цркви је богочовечанско осаборњење, благодатно-врлински подвиг обогочовечења, охристовљења, обожења, отројичења, освећења, преображења, спасења, обесмрћења овечњења, оцрквењења. Богочовечанско саборовање, богочовечанска саборност у Цркви, одржава се и спроводи вечноживом Личношћу Богочовека Христа, који на најсавршенији начин сједињује Бога и човека и сву твар коју свескупоцена крв Богочовека Спаса омива од греха, зла и смрти.⁷⁴⁸ Богочовечанска Личност Господа Христа и јесте душа саборности Цркве. Богочовек и одржава увек богочовечанску равнотежу између Божјег и човечјег у саборном животу Цркве. Црква је сва пуна и препуна Господа Христа, јер је она – «пуноћа Онога који све попуњава у свему».⁷⁴⁹ Зато је она васељенска у свакој личности што је у њој, и у свакој ћелицији својој. Та васељеност, та саборност, та целостност, громовито бруји нарочито кроз свете Апостоле, кроз свете Оце, кроз свете Васељенске и Помесне Саборе. По свему, организам Цркве је најсложенији организам за који људски дух зна. Зашто? Зато што је то јединствен богочовечански организам, у коме све божанске тајне, све божанске и човечанске силе сачињавају једно тело. Само је свемудри и свемоћни Богочовек, Господ Христос, могао све то саставити и склопити у једно тело, Своје тело, коме је Он – глава, вечна глава. Сав живот у том чудесном и чудотворном телу води и руководи Он, чудесни и чудотворни Бог и човек. Сваки делић овога тела живи целим телом, али и цело тело живи у сваком свом делићу. Сви живе кроз свакога и у свакоме, али и сваки живи кроза све и у свима. Сваки делић расте заједничким растом тела, али и цело тело расте растом сваког делића. Све те многобројне делиће тела, све те органе, све те удове, сва та чула, све те ћелијице, сједињује у једно вечноживо богочовечанско тело сам Господ Христос, усклађујући делатност свакога делића са целокупним саборним живoтом тела. Α сваки делић ради «по мери» својих сила. Силу пак свакога члана Цркве сачињавају еванђелске врлине. Еванђелска делатност свакога члана Цркве, иако посебна и лична, увек је свестрано саборна, заједничка, општа. Јер се утапa у свеопшту делатност целога тела. И док својом еванђелском делатношћу човек преображава себе растући у Христу, дотле Господ Христос ту његову делатност претвара у општу, саборну, богочовечанску енергију, и тако «чини да тело расте на сазидање самога себе у љубави».⁷⁵⁰ У ствари, делатност свакога члана је увек лично – саборна, лично – колективна. И када изгледа да ради само за себе (на пример, подвизавање пустињака), члан Цркве увек ради за целину. Такво је устројство богочовечанског организма Цркве, који увек води и руководи сам Господ Христос – Глава Цркве.

У саборном животу Цркве измешани су животи анђела и људи, покајника и грешника, праведника и неправедника, преминулих и на земљи живећих, при чему они праведнији и светији помажу мање праведнима и мање светима да расту растом Божјим у све већу праведност и светост. Кроз све чланове струје богочовечанске свете силе Христове, и кроз оне најмање и најнезнатније, по мери њиховог благодатног уживљавања у организам Цркве помоћу подвига вере, љубави, молитве, поста, покајања, и осталих светих врлина. Тако сви ми заједно растемо, «у цркву свету у Господу»:⁷⁵¹ благодатно-органски повезани међу собом једном вером, једним светим тајнама и светим врлинама, једним Господом, једном Истином, једним Еванђељем. И сви учествујемо у једном богочовечанском животу Цркве, сваки из свог места у том телу, којему је Господ – Глава Цркве одредио, јер тело Цркве расте из Њега и Њиме «складно састављано и склапано».⁷⁵² При томе, Господ свакоме одређује место које му одговара по његовим духовним особинама и хришћанским својствима, нарочито по његовој светој еванђелској љубави коју сваки добровољно гаји у себи и ради њоме.⁷⁵³ У том саборном животу Цркве сваки сазидава, изграђује себе помоћу свих, и то у љубави, и сви помоћу свакога, због чега су и једноме апостолу потребне молитве незнатних чланова Цркве.

Чланови Цркве, потпуно сједињени са Богочовеком благодатно-врлинским сједињењем, живе оним што је Његово, и имају оно што је Његово, и знају Његовим знањем, јер саборним умом Цркве умују, и саборним срцем Цркве осећају, и саборном вољом Цркве хоће, и саборним животом Цркве живе; све њихово је у ствари најпре Његово, и увек Његово, а они увек своји себи само преко Њега и Њиме.

Сви верни у Цркви смо једно тело; ради чега? Да бисмо живели једним, светим и саборним животом Цркве, светом и саборном вером Цркве, светом и саборном душом Цркве, светом и саборном савешћу Цркве, светим и саборним умом Цркве, светом и саборном вољом Цркве. И тако нам све бива саборно и заједничко: и вера, и љубав, и правда, и молитва, и пост, и истина, и туга, и радост, и бол, и спасење, и обожење, и обогочовечење, и бесмртност, и вечност, и блаженство. Α кроза све то води и руководи, управља и уједињује благодат Светога Духа. Нисмо своји; свима припадамо у Цркви, а најпре души Цркве – Духу Светоме.⁷⁵⁴ То осећање је главно и непрекидно еванђелско осећање свакога правог члана Цркве. Никоме у Цркви не припада све, већ свакоме онолико колико је Дух Свети одредио према његовом месту у богочовечанском телу Цркве и по мери вере његове богочовечанске.

Сваки нови члан Цркве значи прираст у телу Цркве и пораст тела Цркве. Јер сваки по одговарајућој делатности својој постаје сутелесник у телу Цркве. Α сам Господ му додељује припадајуће место у телу Цркве, чинећи га саставним делом њеним. Заиста, само у богочовечанском организму Цркве сви раде за свакога и сваки ради за све. Заиста, само је у светој богочовечанској саборности Цркве Христове на савршен начин решен и проблем личности и проблем друштва; и само у Цркви остварена и савршена личност и савршено друштво. У ствари, ван Цркве нема ни праве личности ни правог друштва. Свети Дамаскин благовести: Христос, Глава наша, даје нам Себе – μεταδίδωόιν ι’ΐμΐν εαυτόν, и тиме нас сједињује са Собом и једног са другим; услед тога ми имамо међусобну слогу, усклађеност, иако сваки добија помоћ Духа онолико колико је способан да смести.⁷⁵⁵

Као Богочовеково тело, Црква је просторно и временски неограничена. У њој су увек присутне све богочовечанске бескрајности и безграничности Спасове. Због тога је она саборна, васељенска, свецелостна, католичанска (καθ’ΰλον), како у доба светих Апостола, тако и у свако поапостолско доба, тако и данас, и сутра, и вавек и кроза сву Богочовечанску вечност. Богочовечанска својим бићем, Црква је намењена свима народима, свима људима, свих времена.⁷⁵⁶ Штавише, она је намењена и «свакоме створењу – πάση, τη κτiбεi»⁷⁵⁷ јер је у њој, једино у њој божански смисао свакога створења, сваке твари. Сврх свега тога, у Цркви Христовој боголика бића људска, уцрквењена и оцрквењена, осећају се, и јесу, богочовечански свевредностна, бесмртна, вечна, те у њој: «нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос».⁷⁵⁸ Сведочанство је безбројних историских чињеница ова истина: једино и само у Богочовеку Господу Исусу Христу као Цркви сви су људи једно.⁷⁵⁹ И само такви они богочовечанским силама побеђују и грех и смрт и ђавола. У ствари, кроз њих човекољубиви Господ Христос сам гради и изграђује Цркву своју, те је стога не могу надвладати ни све силе пакла.⁷⁶⁰ Јер ту се, на крају свих крајева, води борба између Бога и ђавола, а људи су ратници или у војсци Христа Спаса, или у војсци свезлог ђaвола. Историја сведочи: никакви зли људи, па и сами најкрволочнији ђавоносци, нису могли надвладати Цркву; и она је увек преко својих христоносаца односила победу над свима црквоборцима.

Проблем саборности је у хришћанству централни проблем. У хришћанству је све центар; ту нема периферије. Ма шта додирнуо – додирујеш срце Христово. У Господу Христу нема ничега споредног, све је главно и све је централно. Нема у светом Еванђељу, нема у светој Литургији ни једне речи, која за истински православног хришћанина може постати излишна или досадна, макар је свакосекундно понављао. Тако је и са речју „саборност“. Она се налази у Символу Вере, који се непрестано понавља, но који и поред свег понављања остаје тајанствен и несхватљив, јер свака његова реч садржи апсолутну, и зато несхватљиву, и зато надумну Истину.

Да би се стварност саборности, идеја саборности могла разумети, треба поћи од центра свих – од Свете Тројице. Света Тројица и јесте идеал и савршенство саборности. Тројство у јединству, Јединство у Тројству. У Њој је савршено остварен идеал саборности, као што је саборно остварен идеал савршенства. У првих осам чланова Символа Вере говори се ο Светој Тројици, а у деветом ο светој Цркви, јер је Црква образ и подобије Свете Тројице на земљи. Црква је земаљски аспект Свете Тројице. У њу се слива све што се односи на Свету Тројицу. Зато је у њој све – тројично, све – свето, све саборно. Али не треба заборавити да је њена. саборност ограђена чудном благодатном тројицом: јединством, светошћу, и апостолством, јер је речено: «У једну, свету, саборну, и апостолску Цркву». Праве, православне, истинске, светотројичне, богочовечанске саборности нeма без богочовечанског јединства, без богочовечанске светости, без богочовечанског апостолства. Саборност, ако није света и апостолска, није православна, није еванђелска.

Врло често појам саборности се римокатолицизира, географизира. Но по православном схватању, саборност није топографски, географски појам већ унутрашњи, супстанцијални, психолошки. Истинска саборност је идеално остварена у Светој Тројици. Ко истински, ко еванђелски исповеда Свету Тројицу, тај је истински саборан, апостолски саборан, светитељски саборан.

Овакво схватање саборности оправдава сама реч «саборна» која на грчком гласи: καθολικη Она је сложена из речи καθ и ολον, а не из речи καυ и ολα јер ова друга значи посвеместна, има географски карактер, а она прва: свецелостна, основана на целости исповедања вере, на неокрњености исповедања вере, на светом и апостолском јединству вере. Да, да, да; та реч значи: свеобухватна, свесаборна, свесабирна, католичанска.

Богочовечанска сила Цркве Христове, увек стваралачка и делатна, и увек свепобедна и непогрешива, убедљиво је посведочена васцелом историјом Цркве Православне. Ево ње: «Нађе за добро Дух Свети и ми».⁷⁶¹ У томе је сва богочовечанска прагматика и богочовечанска методика првог Светог Апостолског Сабора, и свих за њим Светих Васељенских Сабора и Светих Помесних Сабора; прагматика и методика богочовечанске саборности Свете Цркве Православне, бесмртно Апостолске, и Једне, и Једине. Нема сумње, у томе је и сва саборска, саборна, католичанска, васељенска гносеологија Цркве Православне. У њој је све Богочовечанско: Бог Дух Свети, па људи за Њим, са Њим, у Њему; Бог увек на првом месту, човек увек на другом месту; све у категорији Богочовечанске Личности и делатности Спасове. Бог Дух Свети и јесте саборна, католичанска, васељенска, богочовечанска сила Цркве, јер је душа у телу Цркве.

У суштини, саборност и није друго до богочовечност, јер очовечени Бог Логос – Богочовек Господ Исус Христос и јесте тај који у Себи сједињује, сабира, осаборује, овасељенскује све твари са Собом – Творцем, и све твари међу собом. У то осаборњење се улази, и живи њиме по слободној вољи, преко светих тајни и светих врлина. У тој богочовечанској саборности нема удела онај који то неће по својој слободно вољи. Такав је, и такви су: Сатана и сви ђаволи с њим;⁷⁶² и међу људима сви окорели, свесно упорни и злоћно непокајани грешници, богоборци, безбожници, нeверници, покварењаци, јеретици.

Самим тим што је «сутелесник» у телу Цркве, сваки хришћанин је ималац Богочовечанске, Светотројичне саборности. Да, он је слика и прилика те саборности. У томе се и састоји сво божанско величанство човекова бића, сва дубина и висина и ширина човекове боголикости, и човекове богочовечности. Све у њему, на крају свих крајева, бива и јесте: од Оца кроз Сина у Духу Светом. Α то није друго до непрекидни подвиг отројичења, и подвиг обогочовечења. Са једним циљем: постати «обитељ Свете Тројице». Α то су постали, и постају, свети подвижници, које Црква радосно велича и слави у својим молитвама. Разуме се, сваки хришћанин постаје «обитељ Свете Тројице» по мери свога peвновањa и труда у светим тајнама и светим врлинама.

Ο Тројичној саборности Цркве богонадахнуто говори и Никеоцариградски Символ Вере. Првих осам чланова благовесте тајну Свете Тројице и богочовечанску веру у Њу. Девети члан благовести тајну Богочовекове Цркве, и веру у њу. Тако се сва Света Тројица настањује у Цркви и живи у њој, те у њој све бива: од Оца кроз Сина у Духу Светом. Ο томе богоречито сведоче многобројни Тројични возгласи, којима се обично завршавају све молитве Цркве и сав богослужбени живот њен; на првом месту света Литургија; то богочовечанско срце њено. У Цркви Пресвета Тројица нeпрестано сва дела, сва свештенодејствује. По свеистинитој речи Спасовој: «Отац мој до сада дела и ја делам»:⁷⁶³ дела кроз Сина у Духу Светом. Таква је природа, и неизменљива категорија богочовечанске вере. Црква је пуна и препуна Господа Христа, Богочовека. Α због Њега и преко Његовог Богочовечанског домостроја cпасењa пуна и Свете Тројице. Да, пуна Свете Тројице, јер пуна Бога Сина, због Сина пуна и Духа Светога, и кроз то пуна Бога Оца. Богонадахнута је реч Учитеља Цркве Оригена: «Црква је пуна Свете Тројице».⁷⁶⁴

У Богочовечности Цркве је њена Тројична саборност, и у томе њена посебна вечност; вечност њене Вечне Истине, њене Вечне Правде, њене Вечне Љубави, њеног Вечног Живота. Изузетна вечна новина Новог Завета је то што је Црква – Богочовек Господ Христос, вечно тело Његово, и Он вечна глава њена. У њој непрестано дела Свесамостална Друга Личност Пресвете Тројице; и то дела «тројично», саборно са остала Два Свесавршена и Свесамостална Лица Пресвете Тројице. У Богочовечански саборном телу Цркве, у коме постоје милиони и милиони личности као сутелесника Спасових, свака личност поседује своју боголику свеслободу, и кроз свете тајне и свете врлине живи богочовечанском љубављу у слободној богочовечанској хармонији и слози са безбројним члановима Цркве, напајана животворним силама Тројичне саборности, која је сва присутна у Цркви кроз Богочовека Господа Христа. У томе је и сва новина, и изузетност, и савршенство богочовечанског друштва Христовог. У томе и света тајна свих богочовечанских личности у Цркви скупа, као и сваке личности посебнο. Ту се сав живот живује и збива кроз свете тајне и свете врлине: од Оца кроз Сина у Духу Светом. Да, доживљује се и остварује отројичење свих верних кроз обогочовечење, кроз охристовљење. Јер се све човечије само преко и због Богочовека отројичује. Таква је вечна категорија Цркве, њенога бића, и њенога живота, и њене богочовечанске бесмртности, и њене богочовечанске вечности.

У Богочовечанском телу Цркве: сви смо ми срцем у једном срцу – саборном срцу Цркве; умом у једном уму – саборном уму Цркве; сви смо ми душом у једној души – саборној души Цркве; сви смо ми животом у једном животу – саборном животу Цркве. Откуда то? Отуда што смо сви у једном телу Цркве, у једном Христу, у једном Богочовеку, који је и вечна Глава тог свечудесног тела. Сви чланови Цркве, у свима световима, повезани су том светом и свеобухватном и животворном богочовечанском саборношћу. Кроз свете тајне и свете врлине сваки од нас живи у свима и сви у свакоме. Иначе не би било – једно тело, и то под једном Главом. Наша мисао. ако је саборна, ако је «са свима светима», онда је Христова;⁷⁶⁵ тако и осећање, и хтење; тако и сав наш живот у Цркви. Сви смо ми у Цркви благодатно-органски повезани кроз свете тајне и свете врлине. У томе увек стваралачки учествује наша слободна христочежњива воља. Отуда у нас православних она силна неодољива, чежња ка тој светој богочовечанској саборности и животу у њој. Отуда у нас на свакодневним богослужењима тако честа молитва, и молитвени вапај: «Спомињући Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и један другог и сав живот свој Христу Богу предајмо». – То значи: све биће своје, све што је у нама боголико, богосаздано, богочежњиво, и сав живот свој предати Христу Богу. Зато што у Њему Богочовеку Васкрслом и Вазнесеном – и јесте једина Вечна Радост боголиког бића човековог, једина Вечна Истина, и Правда, и Блаженство, и Рај, и свако савршенство. То нам сведочи сва Историја Исуса Назарећанина, као и сва историја рода људског. Нема сумње, Богочовек Исус Христос је и најсавршенији Бог и најсавршенији човек. То нам нарочито посведочавају безбројни следбеници његове свете богочовечанске вере, првенствено следбеници свети и христолики. Јер само је у светости права, истинска, бесмртна слобода, богочовечанска слобода човекове личности, и у њој божанска свевредност човекова бића. Свети пут богочовечанске вере јесте: «Са свима светима» саборно мислити, саборно осећати, саборно живети, саборно веровати, саборно се молити, саборно врлиновати, саборно бесмртовати, и тако узрастати «у човека савршена, у меру раста висине Χристове»,⁷⁶⁶ висине којој нема краја ни у времену ни у вечности. Што црквенији човек, то он све светије и све саборније осећа шта бива у Богочовечанском телу Цркве и у њеној Божанској Глави. Јер свака света тајна и свака света врлина, понајпре молитва, сједињује, осаборњује човека најпре са «Богом врлине» – Господом Христом Богочовеком. Α кроза Њ са Пресветом Богородицом и «са свима светима», и са сваком ћелијицом богочовечанског тела Цркве. Ово молитвено саборовање, ова молитвена саборност непрекидно траје кроз васцели богочовечански живот Цркве. У ствари, суштина Православља најверније и најречитије казује себе кроз то молитвено саборовање. Молитвени живот Цркве стално кружи кроз «Сабор» светих Арханђела и Анђела, кроз «Сабор» Светог Претече, кроз «Сабор» светих Апостола, кроз «Сабор» светих Отаца, кроз «Сабор» свих Светих, кроз «Сабор» свих православних.

Према телу оваплоћеног Бога Логоса, према телу Богочовека Христа – Цркви, све су људске и земаљске стварности – сенка. Богочовек, као Бог у телу, као тело Божије, као човек, и јесте једина бесмртна и вечна, јер једина богочовечна стварност. Тачније: свестварност. И то постао победом над смрћу, грехом и ђаволом; постао целокупним Својим Богочовечанским домостројем спасења. Тек Богочовеком Христом и Његовим животом, смрћу, васкрсењем, вазнесењем = Црквом, једини истинити Бог је постао у човечанским световима очигледна стварност – свестварност; и Света Тројица постала очигледна стварност – свестварност; и Вечни Живот постао очигледна стварност – свестварност; и Вечна Љубав постала очигледна стварност – свестварност; и Вечна Истина постала очигледна стварност – свестварност. Речју: све Божје, «сва пуноћа Божанства», Богочовеком Христом постало је на телесан, вештаствен, опипљив, очигледан начин стварност – свестварност у свима човечанским световима.⁷⁶⁷ Пре Богочовека Христа, пре историског Исуса, пре Цркве Његове, све су такозване стварности биле сенка – σκια . Са Њим, све се мења: тело Христово = Црква постаје свеобухватна историска свестварност. То нам громогласи Апостолова благовест: «све је било сенка од онога што je имало да дође, а то је тело Христово».⁷⁶⁸ Тело пак Христово је Црква. Значи: Богочовек = Црква је најочигледније и најопипљивије остварење свега Божјег: «у њему живи сва пуноћа Божанства на телесан начин – σωματικώ;»⁷⁶⁹, живи као тело = као човек. Од тог тела, од те стварности биће људско, род људски не може замислити ништа стварније, ни истинитије, ни бесмртније. Тако је у телу Цркве Христове остварен идеал свега најузвишенијег у роду људском. Очигледна је историска стварност: од Богочовека Господа Христа ништа се у човечанским световима савршеније и боље и милије и лепше и човекољубивије не може замислити а камоли остварити.

У Богочовеку Христу и Богочовеком Христом човечанске стварности су се прошириле у богочовечанске бескрајности и непролазности. У Христу: сав Бог Логос, остајући Богом, постаје тело – Боготело, постаје човек – Богочовек. И тиме, и кроз то, и у томе: и сва Истина, и сва Правда, и сва Лепота, и сва Љубав, и свако савршенство; речју: «Сва пуноћа Божанства». Нема сумње, у томе је и бесмртност и вечност Цркве, и свих чланова њених; у томе је и сва њена свепобедност и непобедивост, те јој ни врата паклена, ни сав пакао са свима злим дусима, не могу наудити, а камоли уништити је. Богочовеком Христом, Његовом Богочовечношћу нама је људима сва Божанска Вечност постала приступачна и наша.⁷⁷⁰ Без Њега ми смо били слепи за њу и кукавно робље свих смрти. Њиме смо прогледали и све вечности угледали: и вечност живота, и вечност истине, и вечност правде, и вечност човека. И не само угледали, него их кроз Њега, ваистину Јединог Човекољубца, и добили: све, све, све.

Човек је створен као Црква у маломе, зато је он саборно биће, веома сложено и загонетно и тајанствено. Речју: човек је јединствено психофизичко биће; у исто време: и једно и множинско. Као личност, он је боголико један, боголико слободан, боголико целостан, боголико самосталан. Тело пак његово састављено је из безброј вештаствених елемената; само у мозгу његовом има преко 12 милијарди ћелијица; но самосвест му је ипак једна, «ја» му је ипак једно. Α душа његова? Боголика, христолика, духолика = тројицелика. И тиме истовремено и лична и саборна, са безброј стваралачких сила, и мисли, и осећања, и жеља. Али, иако тако неисказано сложен, човек се осећа један као биће, као личност.

Богочовек је Црква у великоме, у свима бескрајним размерама, пространствима, величинама. Бог постаје човек, и тиме увећава, проширује до божанских размера људско биће, човека. Богочовечанска саборност Цркве је једина и објаснила саборност бића човекова. Тек у Цркви = Богочовеку, човек је по први пут свестрано осазнан, објашњен,казан у свој његовој божанској тројицеликој саборности и јединству.Крозсутелесништво у Богочовечанском телу Цркве, човекова тројична саборност добија своје савршенство, а и његова једна и јединствена личност достиже: «у човека савршена, у меру раста висине, пуноће Христове – τоνπληράματος τοv Χριόταν.⁷⁷¹ Стога се човек Богочовечаиске вере, сутелесник Христов у телу Цркве, осећа бесмртан и вечан у свима психофизичким ћелијицама свога бића. Да, бесмртан и вечан, јер је богочовечан. У Цркви нема мртвих: јер је Богочовечанско тело Цркве Христове под главом Васкрслог Господа Христа. «Богу су сви живи».⁷⁷² «Христос зато и умре и васкрсе и оживе да овлада и мртвима и живима».⁷⁷³ У Богочовеку Господу Христу = Цркви: све се реинтегрира, овасцељује, васпоставља, враћа свом логосном јединству, саоваплоћује свему Божјем, јер свако људско биће својом богочовечанском вepoм постаје «сутелесник» Христов,⁷⁷⁴ саучесник свих васкрсних сила Васкрслога Господа. Свечовекољубиви Господ је Својим богочовечамским васкрсењем подарио ροду људском богочовечанску бесмртност и живот вечни. У ствари, нема смрти више: сваки је бесмртан богочовечанском бесмртношћу, и има живот вечни.

У Цркви Христовој и време је саборно: апостолско доба је сво, живо и делатно, и у наше време. И сва доба, од апостолског до данашњег, жива су и делатна као Свето Предање Цркве; својим бесмртностима она живе и делају кроз нас, све до Страшнога Суда. Досадашња прошлост Цркве је сва у нашој садашњици. У Цркви се свако доба, свако време, учлањује, уживљује у вечност кроз богочовечност која претставља суштину васцеле Цркве и свега црквеног. Ми смо заиста потомци свих доба и свих чланова што су постојали до нас. Од свију њих има понешто у нама. То су оне ћелије бесмртности, које се на своме путу у вечност стално оваплоћују у све садашњице, носећи у себи све прошлости. Свака садашњост је бесмртност свих прошлости. Шта је Христова Црква временски? Сва прошлост увек присутна, кроз садашњост путује у будућност, која се завршава вечношћу. ? у вечности су сва времена Цркве саборна, католичанска и просторно и временски, целостна. И још: Црква је богочовечанска радионица у којој се време прерађује у бесмртност и слива у вечност. У ствари, у Цркви постоји само садашњост – вечна садашњост.

Богочовечанска саборност Цркве сва извире из Богочовечанске Личности Господа Христа. Ипостасно сједињење у Господу Христу двеју природа, Божанске и човечанске, у ствари је «сабор» σύνοδος двеју природа. То је, по светим Оцима, темељ богочовечанске саборности; то њена вечна категорија, и сва суштина, и сва природа, и сва делатност, и сва гносеологија, и сва савршеност. Ту благовест Богом је удостојен објавити Свети Максим Исповедник: «Ипостасно сједињење је, по светим Оцима, сабор двеју природа у једној ипостаси.⁷⁷⁵

Το значи: сама саборност, и мерило саборности, јесте сам Богочовек Господ Исусу Христос, Друга Ипостас Свете Тројице. То нам благовесте и то нам сведоче и свети Апостоли, и свети Оци, и Свети Васељенски Сабори; благо весте и сведоче: Богочовек је Црква; Богочовек је све и сва у Цркви; Њиме она постоји и стоји; Њиме живи и бесмртује; Њиме спасава и обожује; Њиме обогочовечује и охристовљује; Њиме освећује и отројичује. Њиме је Црква – Истина, Вечна Истина; Њиме је и Правда – Вечна Правда; Њиме и Живот – Вечни Живот; Њиме и Љубав – Вечна Љубав. Због свега тога Црква је Њиме, као својом Главом, и непогрешива. Α најречитији орган њене непогрешивости јесу Свети Васељенски Сабори, који делују по богоданом апостолском правилу богочовечанске саборности: «Нађе за добро Дух Свети и ми».⁷⁷⁶

Самосвест Цркве Христове у основи је увек саборна, јер увек богочовечанска. Богочовек Господ Христос је и суштина и јемство једносности и јединствености црквене самосвести, јер је Он јединствена Глава Цркве. Све је у Цркви саборно: и ум, и срце, и савест, и воља, и живот, и молитва, и свака света тајна и свака света врлина. Ту благовест богонадахнуто изражава свети апостол Павле, говорећи: «Ми ум Христов имамо».⁷⁷⁷ Та свестрана саборност има свој божанствени језик са Светим Васељенским Саборима. То је најсавршенија осматрачница саборне свести и самосвести Цркве; сврх свега: њене саборне богочовечанске савести и савесности. Бог «у светима обитава»; и у њима обожена, обогочовечена самосвест и савест Цркве. Црква као оваплоћени Бог Логос, и тиме оваплоћена Истина, самим тим је врховно мерило Истине, и врховни суд Истнне⁷⁷⁸; и самим тим језик Истине. Α Васељенски Сабори, по свему и у свему Богочовечни, и јесу тај богоречити језик и уста Истине. Васцелим бићем својим од Богочовека и Његовог Духа Истине,⁷⁷⁹ они знају, они имају, они казују сву Богочовечанску, Светотројичну Истину Цркве. Светотројична Истина казује себе кроз саборске свете Оце, те христоносце свете и те христоговорнике свете.

Све до сада речено ο Цркви као Богочовеку и сачињава богочовечанску веру еванђелску, веру којом је Црква и бесмртна и свепобедна. Та еванђелска, та богочовечанска вера и јесте вера светих Апостола, светих Отаца, Светих Васељенских и Светих Помесних Сабора. Њоме Црква и јесте Црква, јесте и Богочовек, оваплоћена Друга Ипостас Свете Тројице. Том богочовечанском вером, која је Богочовеком Господом Христом «једанпут дана светима»,⁷⁸⁰ Црква и јесте саборна, католичанска, васељенска. То исповеднички свеубедљиво благовести Свети Максим Исповедник: «Православно и спасоносно исповедање вере сачињава католичанску (= саборну, васељенску) Цркву – καθολικήν εκκλησίαν.⁷⁸¹ Ту апостолску истину неустрашиво и свемудро сведочи апостолски ученик, свети Игњатије Богоносац, благовестећи богооткривену апостолску истину ο Цркви: «Где је Христос Исус, тамо је и католичанска Црква – ή καθολική εкληοία»,⁷⁸² Свети Климент Римски апостолски громогласи: «Црква је објављена у телу Христовом».⁷⁸³ «Тринаести апостол», Свети Атанасије Велики благовести: Црква је одраз и слика Христова – τύπος και είκών.⁷⁸⁴

Та богочовечанска вера у ствари је прва и једина права вера: Бог постаде Богочовек, постаде Црква, и тиме: спасење, освећење, обогочовечење, преображење, охристовљење, отројичење рода људског. Управо, ο тој богочовечанској вери, као свесавршеној и свеспасоносној и јединој правој вери говори васцело Еванђеље христоносног и христомудрог апостола Павла, нарочито Посланица Галатима (3, 22–29) и Посланица Јеврејима. Ту веру Свети Игњатије Богоносац назива: «непроменљива вера» – ακίνητος πίοτις.⁷⁸⁵ Тој вери се нема ништа ни додати ни одузети; она је савршена у сваком погледу. Те богочовечанске вере и јесу богонадахнути сведоци и исповедници и чувари – Свети Васељенски Сабори.

Свети Оци Трећег Васељенског Сабора изјављују: Овај свети Сабор учинио је својим претседником и својом главом самога Христа. Општом сагласношћу свих Светих Отаца Сабор је осудио Несторијево учење и посведочио чистоту и преимућство еванђелског и апостолског Предања.⁷⁸⁶ Исти Оци благовесте: Каква је запремина оваплоћеног Бога Логоса? Црква. Α шта је Он сам? Глава тела Цркве.⁷⁸⁷ Црква је неимар, јер руководи схватањима наше вере.⁷⁸⁸ Свети Оци Четвртог Васељенског Сабора благовесте: Црква је тело верних.⁷⁸⁹ Сви који су Христови повезују се у једно Христово тело.⁷⁹⁰ Христос је глава, а ми смо, према томе, удови, и треба да сачињавамо једно тело због нашег једномислија и једноверја.⁷⁹¹

Свети Оци Шестог Васељенског Сабора изјављују: Ми смо удови међу собом, и сачињавамо једно тело Христово једномисленошћу својом према Господу Христу и један према другоме, и вером.⁷⁹² Исти Оци веле ο светом Символу вере: У Никеји на великом и знаменитом Сабору Света Тројица је сама издиктирала Символ вере и осудила Аријево злоумље.⁷⁹³

Исповедати и чувати неокрњеном апостолско – светоотачку веру и јесте брига над бригама свих Светих Васељенских Сабора. Тако је најглавнија брига светих Отаца Шестог Васељенског Сабора ово: сачувати у целости и неповређености апостолско и еванђелско правило вере.⁷⁹⁴ Свети Оци Петог Васељенског Сабора прописују: следовати у свему што су претходни Васељенски Сабори урадили за заштиту вере.⁷⁹⁵ Јер једна је и иста вера коју су исповедали Четири Сабора, а и Пети с њима.⁷⁹⁶ Свети Оци Петог Васељенског Сабора изјављују: «Ми у свему следујемо светим Оцима и Учитељима свете Цркве Божије, тојест Атанасију, Иларију, Василију, Григорију Богослову и Григорију Ниском, Амвросију, Проклу, Лаву, и примамо све што су они написали и објаснили ο правој вери и на осуду јеретика. Ми смо свагда држали и држимо веру, од почетка предану Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом светим Апостолима, и од њих проповедану целоме свету и објашњену од стране светих Отаца, и то нарочито оних који су учествовали на Четири Васељенска Сабора, којима ми у свему и потпуно следујемо. Дакле, ми објављујемо да смо држали и држимо све што су горе поменута Четири Васељенска Сабора решили и прописали, јер су они, иако држани у разна времена, ипак сачували и обнародовали једно и исто исповедање вере. Ради слоге у црквама, неопходно је држати се потпуно Светих Четири Сабора, и неприкосновеним чувати оно што су они прописали.⁷⁹⁷ Α свети Оци су то прописали под руководством Светога Духа који је говорио из њих.⁷⁹⁸

Догмати су вечне богочовечанске светиње. Њих ум људски нити може свеобухватно схватити нити измислити. «Светиње светима!» Догмати се могу само донекле схватити, и то умом Христовим, умом охристовљеним. Свети Оци Седмог Васељенског Сабора громогласе: Догмати су дело не царева већ архијереја, пошто ми имамо ум Христов.⁷⁹⁹ Председник Седмог Васељенског Сабора, свети Тарасије патријарх, изјављује на Сабору: Што се тиче догмата то, погрешити у малом или у великом, свеједно је; јер се и у једном и у другом случају нарушава закон Божји.⁸⁰⁰ Међу Светим Оцима нема никаквих несугласица; напротив, сви они, имајући као једну душу, проповедају једно и исто, и уче једном и истом.⁸⁰¹ Све што је у црквама Божјим установљено у славу и у част Бога, све је то свето и треба да се поштује.⁸⁰² Свети Оци наши су стражари Васељенске Цркве; они непрестано страже над мисленим бедемима њеним; они су прогнали све војске непријатеља и мачем духа уништили древне јереси и заблуде. Свети Седми Васељенски Сабор изјављује: «Нека нас исправе учења богоглагољивих Отаца. Црпући из њих, ми смо се напили истине; следујући њима, ми смо прогнали лаж; научени од њих, ми с љубављу примамо чесне иконе. Оци проповедају, а ми остајемо послушна чеда и хвалимо се пред лицем матере Предањем Васељенске Цркве. Верујући у једнога Бога, у Тројици слављенога, ми с љубављу примамо чесне иконе, а они који то не примају нека буду под анатемом; и нека буду далеко изгнани из Цркве. Ми следујемо древном законодавству Васељенске Цркве. Ми држимо заповести Отаца. Ми анатемишемо како оне који ишта додају учењу Васељенске Цркве, тако и оне који ишта одузимају од тога учења. У свему држећи се учења богоносних Отаца наших, ми проповедамо то учење једним устима и једним срцем, ништа не додајући и ништа не одузимајући од онога што нам је предано; напротив, ми се утврђујемо у њему и окрепљујемо њиме. Ми исповедамо и учимо онако како су прописали и утврдили Свети и Васељенски Шест Сабора.⁸⁰³

Пошто је Седми Васељенски Сабор донео потребне одлуке, и сваки учесник ставио свој потпис, рекавши: «прописао и потписао», Свети Сабор проглашава: «Сви ми тако верујемо; сви тако мислимо; сви смо ми у томе сагласни, и ставили смо своје подписе. То је вера апостолска; то је вера православна; та je вера утврдила васељену».⁸⁰⁴

У Посланици, коју ο своме раду на Сабору, свети Оци Седмог Васељенског Сабора упућују јерејима и клирицима Цариградским, вели се: Ми смо последовали Предању Васељенске = (Католичанске = Саборне) Цркве, и ништа нисмо ни одузели ни додали, и с љубављу примамо све што је испочетка примила писмено и усмено света Васељенска Црква, па у томе и живописане иконе. Оно пак што су одбацивали божанствени Оци, то одбацујемо и ми, и сматрамо то за непријатељско Цркви. Истинити и најправилнији суд Цркве састоји се у овоме: не допустити у Цркви новачења, а исто тако и не одбацивати ништа. И тако, следујући Отачким законима, и добивши благодат од једнога Духа, ми смо све што се односи на Цркву сачували непромењено и без одузимања, као што су нам предали Светих Шест Васељенских Сабора; и што су они оставили у Цркви достојно поштовања, све то ми примамо без икаквог колебања. Оне пак који ишта додају учењу Католичанске (= Васељенске = Саборне) Цркве, или ишта одузимају од њега, ми анатемишемо. Пошто је то тако, и пошто смо ми то потврдили, ми се радошћу и љубављу примамо божанствена правила, и потпуно и непоколебљиво држимо установљење тих правила, изложених од стране труба Духа Светога – свеславних Апостола, и Шест Светих Васељенских Сабора, као и Помесних Сабора који су се састајали ради доношења таквих заповести, и најзад од стране светих Отаца наших. Сви су они били просвећени једним и истим Духом, и озаконили оно што је корисно. И кога они предају анатеми, те и ми антемишемо, а кога свргнућу, те и ми одлучујемо; кога пак они подвргавају епитимији, те и ми исто тако подвргавамо.⁸⁰⁵

Васељенски Сабори су, нема сумње, савест Цркве Христове. Они најсавршеније и имају и знају и виде и исповедају Истину Христову. И бране је. Пошто је Богочовек Господ Христос оваплоћење Истине = Свеистине, то је за њих свако одступањe од ње и иступање против ње, у ствари, одступање од Христа и иступање против Христа. Α такво је сво делање Антихриста и његових претеча. Свети Оци, те најсветије и највидовитије очи Цркве, скроз наскроз виде и тврде да су јеретици – «претече Антихриста».⁸⁰⁶ Као што ће долазак и делатност Антихриста бита сва – «по чињењу Сатанину»,⁸⁰⁷ тако је увек делатност сваке јереси – по чињењу ђаволову. Богоносни Оци Првог Васељенског Сабора тврде да јеретици – «понесени ђаволом који дела у њима», и раде свој безумни и душегубни посао.⁸⁰⁸ Светоотачко је сведочанство: у свакој јереси, и иза сваке јереси, таји се и скрива ђаво.⁸⁰⁹ Зато су свети Оци Саборски тако непомирљиви противници сваке јереси. Зато их тако једнодушно и једногласно анатемишу.⁸¹⁰

Пошто су сви присутни Оци Шестог Васељенског Сабора подписали Саборске одлуке – «Свети Сабор ускликну: Сви тако верујемо; једна је вера; сви тако мислимо; сви смо подписали сложно и саосећајно. Ово је вера Апостола; ово је вера Отаца, ово вера Православна. Несторију, Евтихију, Диоскору анатема! Аполинарију и Севиру анатема! Једномишљеницима њиховим анатема! Теодору Фаранскоме анатема! Сергију и Хонорију анатема! Пиру и Павлу анатема! Киру и Петру анатема! Макарију, Стефану и Полихронију анатема! Свима уопште јеретицима анатема!.⁸¹¹

Свети Васељенски Сабор у Халкидону донео је ову одлуку: Не дозволити никоме да изговара, или пише и саставља другу веру осим одређене од светих Отаца, сабраних Духом Светим. Ακο се дрзне или саставити другу веру или произнети, то такви, ако је то епископ или клирици, нека буду одлучени: епископ од епископства, клирици од клира, а световњаци нека се подвргну анатеми.⁸¹² Суд Цркве је свагда сматрао да заслужује одлучење онај који или што одузме од вере или што дода вери. Јер вера, потпуно и јасно нам предана од Апостола, не допушта ни додавање ни одузимање.⁸¹³

Јерес је душегубна сила која човека потапа у све смрти, јер га одваја од Цркве Христове, у којој се једино и налази бесмртност и живот вечни за људско биће. Свети Оци Седмог Васељенског Сабора благовесте: «Очигледно је: јерес одваја од Цркве свакога човека».⁸¹⁴ Јеретици обично узимају понека места из богонадахнутог Светог Писма, и својим безбожним расуђивањима унакажују оно што је правилно изречено Духом Светим. На то указује апостол Петар говорећи: «које ненаучени и неутврђени изврћу» по својој жељи;⁸¹⁵ јер јеретицима је својствено извртати, по својој жељи, смисао истинитих и божанских догмата.⁸¹⁶

Они xoћe да нас хришћане заплаше као децу својим софизмима.⁸¹⁷ Они болују од несхватања црквених предања, и подчинивши се тој смртоносној болести, покварили су ум свој.⁸¹⁸ Одпадање од истине јесте ослепљење ума и разума.⁸¹⁹ Спасове речи: «врата паклена»,⁸²⁰ по тумачењу светих Отаца Петог Васељенског Сабора означавају: «смртоносна уста јеретика».⁸²¹

Свети канони су свети чувари светих догмата; свети чувари богочовечанских светиња богочовечанске вере православне. У Богочовечанском бићу и животу Цркве они су неопходни и обавезни. То посведочавају и потврђују сви Свети Васељенски Сабори, сви Свети Помесни Сабори, и уопште свети Оци. Прво правило Светог Четвртог Васељенског Сабора гласи: «Установљујемо, да морају важити правила, која су од светих Отаца до сада на сваком сабору изложена била».⁸²² Тако се једино може сачувати истинита и неповређена вера богочовечанска, православна. Свети Оци Светог Шестог Васељенског Сабора, у првом правилу, наређују: да се има чувати чиста од сваког новачења и неповређена вера; да се ништа не додаје и не одузима.⁸²³ У другом правилу исти свети Оци прописују: «Печатом засведочавамо и сва остала света правила, која су изложена од светих и блажених Отаца наших.⁸²⁴ «И нико не сме горе споменута правила мењати или укидати, или осим изложених правила имати друга, која су под лажним насловима измишљена од неких који су хтели да тргују истином».⁸²⁵ Свети Оци у 21. правилу Гангрског Сабора веле: «Ми желимо да буде очувано у Цркви све што јој је Светим Писмом и Апостолским Предањем предано».’⁸²⁶ У својој Првој Канонској Посланици Светом Амфилохију Иконијском, Правило 1., Свети Василије Велики вели: Они који су одступили од Цркве, нису више имали на себи благодати Духа Светога, јер је предавање исте код њих престало услед тога што се прекинуло прејемство, наследност.⁸²⁷

Свети Оци у првом Правилу Светог Другог Васељенског Сабора наређују: «Мора бити предана анатеми свака јерес».⁸²⁸ Правило 33. Лаодикијског Сабора прописује: «С јеретицима, или расколницима, не треба се заједно молити».⁸²⁹

Правило 45. светих Апостола заповеда: «Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи».⁸³⁰ Правило 10.: «Који се заједно са одлученима, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи».⁸³¹ Правило 46. светих Апостола гласи: «Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву (= Евхаристију) јеретика».⁸³² Свети Василије Велики у Првој Канонској Посланици Светом Амфилофију Иконијском, Правило прво вели: «Древни су установили, да се крштење јеретика има сасвим одбацити; оно расколника, пошто припадну Цркви, признавати».⁸³³

Саборност Цркве? – Сва зависи од богочовечанске апостолности, од богочовечанске светости, од богочовечанског јединства. И још: од богочовечанске вере наше, од богочовечанске љубави наше, од богочовечанског живљења нашег, од богочовечанске молитвености наше, од богочовечанске врлинскости наше, од богочовечанске охристовљености наше. Речју: саборност Цркве сва зависи од Богочовека Господа Христа: «све и у свему Христос» (Кол. 3:11); «сви једно у Христу Исусу» (Гал. 3:28). «Јер кроз њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види. Све се кроза њ и за њ сазда. И Он је пре свега, и све је у њему. И Он је глава телу Цркве, да буде он у свему први» (Кол. 1, 16–18). «Црква је тело његово, пуноћа онога који све испуњава у свему» (Еф. 1:23).

У Цркви Христовој, која је тело Христово, све има своје богочовечанско место; све је усклађено, све богочовечански уграђено и учлањено. Господ Христос – глава Цркве држи у богочовечанској саборности све светове видљиве и невидљиве. У самој ствари: Богочовек Господ Христос и јесте сва дубина, сва висина, сва ширина саборности. Он је све у нама, и све у свему нашем: све у вери, све у љубави, све у свакој врлини нашој, све у свакој светој тајни нашој. Кроза Њ, и Њиме свака врлина наша постаје богочовечански саборна, богочовечански апостолска и светоотачка.

Господом Христом ми смо небоземна бића, и док смо на земљи – «наше живљење је на небесима» (Флб. 3:20).

Све наше Господ Христос осаборњује својом богочовечанском силом. У Цркви, телу Христовом, ми увек живимо саборно – «са свима светима» (Еф. 3:18); сваки наш молитвени уздах благодаћу Христовом претвара се у саборни уздах; свака наша врлина пребражава се у саборну, богочовечанску врлину; све наше у богочовечанском, саборном телу Цркве претвара се у апостолско-светоотачко живљење; све се помоћу животворних сила богочовечанских ухристовљује и охристовљује, обогочовечује и обожује. У Цркви, сваки хришћанин постаје богочовечански саборно биће; постаје своје врсте благодатни свечовек, богочовечански свечовек. Једном речју: постаје благодатни богочовек. У богочовечанском телу Христовом – Цркви сва се творевина доживљује у свима њеним логосним, богочовечанским размерама. И у свом том саборном подвигу обогочовечења доживљује се благовест – свеблаговест еванђелска: Богочовек Господ Христос: «Алфа и Омега, Почетак и Свршетак, Први и Последњи, Сведржитељ» (Откр. 1, 8. 10. 17; 21:6).

Таквим Богочовеком – «Сведржитељем» – у Цркви и кроз Цркву остварује се богочовечанска саборност Цркве: и то остварује светопредањским, апостолско – светоотачким силама. Α сврх свега: најчудеснијом и најсавршенијом Личношћу ове планете: Богочовеком Христом Исусом. Отуда и спасоносни савет светог Благовесника: «Зато и ми, гледајући око себе толику гомилу сведока, да одбацимо свако бреме и грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена, гледајући на Оснивача и Извршитеља вере Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божјега» (Јевр. 12, 1–2). – И тако оствари богочовечанску саборност свих богочовечанских благовести и свих богочовечанских стварности у телу свом – Цркви својој.

Богочовек и јесте та свемоћна и свесавршена осаборњујућа сила која савршено осаборњује сву твар и Творца телом својим – Црквом. Но исто тако Он осаборњује све светове, видљиве и невидљиве. У ствари, најсавршенија саборност у нашем човечанском свету остварена је у Богочовеку Христу, у богочовечанском телу његовом – Цркви.

Α душа те саборности је свето Предање, апостолско и светоотачко. Сва је твар заступљена у Богочовеку Христу. Отуда је сва тајна твари у Богочовеку Христу, али и сва тајна Бога. Нема cумњe, човек је човек Богочовеком, али и Бог је Бог Богочовеком. Тако је у Богочовеку једина права антроподикеја; но исто тако и једина права теодикеја. У Њему, једино у Њему је и савршени Бог и савршени човек. Ван Њега, Богочовека, нема ни истинског Бога ни истинског човека.

Свети Апостоли су први богољуди по благодати. Васцелим животом својим сваки од њих, попут апостола Павла, говори ο себи: «Ја више не живим, у мени живи Христос».⁸³⁴ Сваки од њих је поновљени Христос; или боље: продужени Христос. Све је у њима Богочовечанско, јер је све од светих врлина: вере, љубави, наде, молитве, поста, и осталих. Α то значи: све што је човечије у њима живи Богочовечијим, мислећи Богочовеком, осећајући Богочовеком, делајући Богочовеком, хотећи Богочовеком. За њих је историјски Богочовек, Господ Исус Христос, и врховна свевредност и врховно свемерило. Све је у њима од Богочовека, ради Богочовека и у Богочовеку. И то увек тако, и свуда тако. То им је бесмртност и у земаљском времену и у земаљском простору. Тиме су још на земљи везани за сву богочовечанску вечност Христову.

Ова богочовечанска апостолност је сва у потпуности продужена у земаљским наследницима христоносних апостола: у светим Оцима. Међу њима, у суштини, нема никакве разлике: у њима подједнако живи и дела и бесмртује и вечнује један и исти Богочовек Исус Христос: који је јуче и данас онај исти и вавек.⁸³⁵ Кроз свете Оце продужују се свети Апостоли са свима својим богочовечанским богатствима, богочовечанским световима, богочовечанским светињама, богочовечанским тајнама, богочовечанским врлинама. Свети Оци у ствари непрестано апостолују, и као посебне обогочовечене личности, и као епископи помесних Цркава, и као чланови Светих Васељенских Сабора и Светих Помесних Сабора. За све њих је једна Истина, једна Свеистина: Богочовек Господ Исус Христос. Гле, Свети Васељенски Сабори, од првог до последњег, само једну свевредност исповедају, бране, верују, благовесте и свебудно чувају: Богочовека Господа Исуса Христа.

Главно Предање, Свепредање Правоелавне Цркве и јесте: живи Богочовек Христос, сав у Богочовечанском телу Цркве, коме је Он бесмртна, вечна Глава. То је не само благовест већ и свеблаговест светих Апостола и светих Отаца. Они ништа не знају осим Христа распета, Христа васкрсла, Христа вазнесена. Сви они васцелим животом и учењем својим једнодушно и једногласно сведоче: Богочовек Христос је сав у Цркви Својој, као у телу Свом. Сваки од светих Отаца може с правом рећи са Светим Максимом Исповедником: «Ја ни у ком случају ништа своје не говорим, него говорим оно што сам од Отаца научио, ништа не мењајући у њиховом учењу».⁸³⁶ Α из бесмртне благовести Светог Јована Дамаскина бруји саборна исповест свих светих богопрослављених Отаца: Све што нам је предано – πάντα τα παραδιδόμ,ενα ήμΐν – кроз Закон и Пророке и Апостоле и Еванђелисте ми примамо и знамо и веома ценимо, и преко тога ништа више не тражимо ... Будимо тиме потпуно задовољни, и останимо у томе, не помичући вечне међе (Прич. Солом. 22:28), нити нарушавајући божанско Предање.⁸³⁷ – И онда дирљив светоотачки позив Светог Дамаскина, упућен свима православним хришћанима: Зато, браћо, стојмо на камену вере и у Предању Цркве, не помичући границе које поставише свети Оци наши, нити дајући места онима који хоће да уводе новотарије и да руше грађевину свете Божије васељенске и апостолске Цркве. Јер ако се свакоме пусти на вољу, мало по мало разориће се цело тело Цркве.⁸³⁸

Свето Предање је сво од Богочовека, сво од светих Апостола, сво од светих Отаца, сво од Цркве, у Цркви, Црквом, сво Црква. Свети Оци нису друго до само «чувари апостолских предања». Сви они, као и свети Апостоли, јесу само «сведоци» једне и једине Истине = Свеистине: Богочовека Христа. Њу они неућутно исповедају и проповедају, они – «свезлатна уста Бога Логоса».⁸³⁹

Богочовек Господ Христос је један и јединствен и недељив. Исто тако је и Црква једна и јединствена и недељива, јер је она оваплоћење Богочовека Христа, продужено кроза све векове и кроза сву вечност. Таква по својој природи, таква и у својој земаљској историји, Црква се не може делити. Од ње се само може отпасти. Та једносност и јединственост Цркве је богочовечанског карактера од почетка па кроза све векове и кроза сву вечност. Бесмртна мисао Светог Григорија Богослова, распевана Богом, благовести ову богочовечанску истину: Један је Христос, једна је глава Цркве.⁸⁴⁰

Апостолско прејемство, апостолско наслеђе је од врха до дна богочовечанске природе. Шта то свети Апостоли предају својим наследницима као наслеђе? – Самог Богочовека Господа Христа, са свима непролазним богатствима Његове чудесне Богочовечанске Личности, Христа – Главу Цркве, једину Главу њену. Не предаје ли то, апостолска наследност престаје бити апостолска, и ту у ствари више и нема апостолског предања, нема апостолске јерархије, нема апостолске Цркве.

Свето Предање, то је Еванђеље Господа Христа, и сам Господ Христос, кога сила Духа Светога преноси у сваку верујућу душу, у читаву Цркву. Све што је Христово, силом Духа Светога постаје наше, људско; и то у телу Цркве. Дух Свети – градитељ Цркве, сваког верника, као ћелијицу, уграђује у тело Цркве, чини га «сутелесником» Богочовека.⁸⁴¹ У ствари: Дух Свети благодаћу светих тајни и светих врлина обогочовечује сваког верника. Јер, шта је живот у Цркви? Ништа друго до благодатно обогочовечење сваког верника кроз његове личне еванђелске врлине; његово ухристовљење и охристовљење кроз уцрквењење и оцрквењење. Сав живот хришћанина је непрекидни христоцентрични Духовдан: Дух Свети кроз свете тајне и свете врлине предаје Христа Спаса свакоме вернику, чини Га живим предањем, живим животом нашим: «Христос – живот наш».⁸⁴² Тиме и све што је Христово постаје наше, на сву вечност наше: и Његова Истина, и Његова Правда, и Његова Љубав, и Његов Живот, и сва Његова Божанска Ипостас.

Свето Предање? – Сам Господ Исус Христос Богочовек са свима богатствима Своје Божанске Ипостаси, а преко Њега и ради Њега – васцела Света Тројица. Το најпотпуније дато и изражено у Светој Евхаристији, у којој се ради нас и ради спасења нашег обавља и обнавља васцели Спасов богочовечански домострој спасења. Ту сав Богочовек са свима чудесима и чудотворним даровима Својим; ту, и уопште у молитвеном, богослужбеном животу Цркве. Кроз све то непрестано бруји Спасова свечовекољубива благовест: «И, ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века»⁸⁴³ – сав у апостолству, и кроз апостолство са свима вернима до свршетка света. То и јесте васцело Свето Предање апостолске Цркве Православне: живот у Христу = живот у Светој Тројици: охристовљење и отројичење.⁸⁴⁴

Изузетно многозначајно је ово: у Православној Цркви Христовој, Свето Предање, увек живо и животворно, сачињавају: Свето Писмо, Света Литургија, сва света богослужења, све свете тајне, све свете врлине, сва Вечна Истина, сва Вечна Правда, сва Вечна Љубав, сав Вечни Живот, сав Богочовек Господ Христос, сва Света Тројица, сав богочовечански живот Цркве у свој својој богочовечанској пуноћи, са Пресветом Богородицом и свима Светима.

Личност Богочовека Господа Христа, преображена у Цркву, потопљена у молитвено, богослужбено безобално море благодати, и сва у Евхаристији, и сва у Цркви, – ето, то је Свето Предање. Ову истину благовесте и исповедају свети Апостоли, свети Оци и Свети Васељенски Сабори. Молитвом и побожношћу се чува Свето Предање од сваког демонизма и ђавољег хуманизма, и у њему сав Господ Христос, који и јесте вечно Предање Цркве. «Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу»:⁸⁴⁵ јави се као човек, као Богочовек, као Црква, и својим свечовекољубивим подвигом спасења и обогочовечења човека, узвелича и узнесе људско биће изнад Пресветих Херувима и Свесветих Серафима. Сама апостолност Цркве је свим бићем својим од самог Господа Христа. Јер: Господ Христос је апостол и архијереј вере наше.⁸⁴⁶ Он је апостол (= посланик) Бога Оца, апостол Свете Тројице: Он = Спаситељ, са целокупним богочовечанским домостројем спасења. Апостол и Првосвештеник који Собом свештенодејствује и извршује сву богослужбу спасења нашег, обогочовечења нашег, охристовљења нашег, отројичења нашег… Он, првоврховни Апостол, и чини апостолима све потоње апостоле; и Он – Архијереј, Вечни Архијереј, чини ахријерејима све потоње архијереје у Цркви Својој. Он Собом и испуњује и надахњује све апостоле; Он Првоапостол и јесте апостол у њима, апостолује из њих и кроз њих, и чини их апостолима «звања небескога».⁸⁴⁷ Он у неизмерном човекољубљу Свом кроз Богочовечански подвиг изједначује Себе са њима. Зато им и говори и сведочи ову благовест и истину: «ко вас прима, мене прима».⁸⁴⁸ У ствари, сва апостолност је од Свеапостола – Господа Христа Богочовека. И овде: све се изводи и све своди на Богочовека Господа Христа. Отуда у Цркви и богочовечанска светост, и богочовечанско јединство, и богочовечанска саборност, и богочовечанска апостолност.

Богочовек = Спаситељ, Богочовек = спасење и јесте сва садржина целокупне апостолности: и живота апостолског, и учења апостолског, и бесмртности апостолске, и свемоћи апостолске и чудотворства апостолског, и вечности апостолске, и богочовечности апостолске. У самој ствари апостолност и није друго до Спасова богочовечност са свима њеним свепобедним силама. Такви, свети Апостоли су темељ Цркве – «где је камен од угла сам Исус Христос», на коме и расте сва Црква богочовечанским растом својим.⁸⁴⁹ И још: свети Апостоли су, по благовести христољубљеног боговидца и тајновидца: дванаест темеља Цркве Спасове – «и на њима имена дванаест апостола Јагњетових.⁸⁵⁰ Отуда истина вечна: уколико је Бог већи од Анђела, утолико је богочовечанско апостолство веће од Анђела.⁸⁵¹ У земаљском свету Апостоли су важнији и убедљивији сведоци Истине Христове, Цркве Христове неголи Анђели.⁸⁵²

По свему, апостолство је богочовечански дар од Бога, примање од Бога свих богочовечанских сила и моћи васцелог богочовечанског домостроја спасења, васцеле благодати спасења.⁸⁵³ Апостоли = посланици, чији? Божији, Богочовекови. Они – послани са целокупним домостројем богочовечанског домостроја спасења, са васцелом Црквом: свима њеним светим тајнама и светим врлинама, у којима је и са којима је сав Спаситељ, сав Господ спасења – Богочовек Исус Христос. Само је она Црква апостолска, која има апостолско наслеђе, најпре: апостолску јерархију, која је верна васцелом апостолском предању.⁸⁵⁴ Од Богочовекових апостола – епископи Духом Светим; епископи: да пасу Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом.⁸⁵⁵ У богочовечаноком – апостолском Предању: богочовечанско учење и богочовечанско управљање Црквом. У самој ствари, у Цркви је све и сва од Богочовека Господа Христа: јер је она оваплоћени Бог Логос; и она је Њиме Истина, Њиме – «стуб и тврђава Истине».⁸⁵⁶ И у њој је усмена и писана Библија, и све свете богочовечанске тајне свих светова.

Сва непобедивост и сва свепобедност светих Апостола је од Господа Христа; сва чудотворност и свемоћ им је такође од Њега.⁸⁵⁷ Он им даје – «власт над свима ђаволима» и да исцељују «сваку болест и сваку немоћ по људима».⁸⁵⁸ Превелики апостол благовести: преко Господа Христа – «примисмо благодат и апостолство, да покоримо све незнабошце вери имена његова».⁸⁵⁹ Апостолство светих Апостола увек је – «апостолство у Господу».⁸⁶⁰ Један и исти Господ Христос ради у свима апостолима и кроза све апостоле.⁸⁶¹

Дванаесторицу Својих ученика Господ «назива апостолима»: јер све је у њима од Њега.⁸⁶² Отуда живот у Цркви није друго него: пребивати «једнако у науци апостолској».⁸⁶³ Бесмртна је благовест и истина: «Бог постави у Цркви прво апостоле, Друго пророке, треће учитеље».⁸⁶⁴ Свети Апостоли непрестано наглашавају да су они: «позвани на апостолство, и послани»,⁸⁶⁵ да су они: «апостоли Исуса Христа».⁸⁶⁶ Чудесна је и чудотворна сила Господа Христа: Он ништавност људску претвара у свемоћно богочовечанско апостолство.⁸⁶⁷ На чудесан начин; позван у апостолство од самог Господа Христа, свети апостол Павле објављује благовест: «Павле апостол, ни од људи, ни кроз човека, него кроз Исуса Христа».⁸⁶⁸ За све свете апостоле важи ова истина: «Тајна Христова откри се Духом Светим његовим светим апостолима», а преко њих – свима наследницима и следбеницима светих Апостола.⁸⁶⁹

Васцеле богочовечанске апостолности наследници су свети Оци. Све апостолске светиње су душа њихове душе, живот њиховог живота, бесмртност њихове бесмртности, вечност њихове вечности, благовест њиховог апостолског Богочовечанског Еванђеља. Α кроза све то и у свему томе сав Богочовек Господ Исус Христос, са свима богатствима Свога бића; Он – Спаситељ, Он – Васкрситељ, Он – Рај, Он – Истина, Он – Правда, Он – Љубав, Он – Добро, Он – Васкрсење, Он – Црква, Он – Оснивач и Завршитељ богочовечанске вере, Он – све и сва за људско биће у свима световима. Он – исти у светим Апостолима, исти и у светим Оцима; речју: увек исти у Богочовечанском телу Свом – Цркви; Он – Богочовек Господ Исус Христос: «јуче и данас онај исти и вавек».⁸⁷⁰

Свети Максим Исповедник благовести: Ко свете Апостоле прима, Христа прима, Бога прима; ко њих одбацује, самога Христа одбацује. Насупрот светим Апостолима су лажни апостоли = јеретици; ко њих прима, ђавола прима.⁸⁷¹ Свети Иринеј сведочи: Ко није сагласан са светим Апостолима, тај одбацује самога Господа Христа, одбацује и Оца, и сам је себе осудио, противећи се свом сопственом спасењу; а то и чине сви јеретици.⁸⁷² Предање светих Апостола чува се у Црквама помоћу прејемства, наследности епископа. Епископи су наследници Апостола. Путем такве наследности дошли су до нас од Апостола Црквено Предање и проповед истине. И то је најпотпунији доказ, да се једна и иста животворна вера сачувала у Цркви од Апостола до сада и предата нам у истинском обличју.⁸⁷³ Апостоли и њихови ученици учили су онако како проповеда Црква, и учећи тако били су савршени.⁸⁷⁴ Истинско знање – уνώόις άληθης – јесте учење Апостола, и првобитно устројство Цркве у васцелом свету, и обележје тела Христова – character corporis Christi, које се састоји у наследности епископа, којима су Апостоли предали Цркву која је свуда; и она је у свој пуноћи дошла до нас са верно очуваним Светим Писмом.⁸⁷⁵ Свети Иринеј још учи: Сви који су ван Цркве – ван Истине су: έκτος της Έκκλησίας’εκτός της Αληθείας.⁸⁷⁶ Учење Апостола, древни организам Цркве је у целоме свету; нарочита озна ка тела Христова (= Цркве) јесте наследност eпископa.⁸⁷⁷ Небеска је, апостолска је, херувимска је мисао Светог Иринеја: Црква је устројена саобразно лику Сина Божија.⁸⁷⁸ Свепобедни јунак православне вере, Свети Атанасије Велики благовести: Ми имамо веру од Спаситеља преко светих Апостола.⁸⁷⁹ Обратимо пажњу на само првобитно Предање, на учење и веру васељенске Цркве, – веру коју нам је дао Господ, а Апостоли проповедали, и Оци сачували. Јер на њој је основана Црква, и ко отпадне од ње, тај не може ни бити нити се чак називати хришћанин⁸⁸⁰ Од те вере васељенска Црква ништа не одузима. Таква је вера Цркве, такав је темељ Цркве, постављен Господом.⁸⁸¹

Свети философ, Григорије Ниски, вели: Доказ Haшeг учења ο вери јесте Предање Отаца које је дошло до нас као наслеђе. Оно нам је саопштено од Апостола преко потоњих светих.⁸⁸² Исти свети Григорије саветује: Сетите се светих Отаца, којих смо се, по благодати Божјој, удостојили бити наследници. Не прекорачујте границе које поставише Оци наши, и не претпостављајте томе каснија учења, него доведите себе у склад са древним правилом вере.⁸⁸³

Нема сумње, свети Апостоли су најсавршенији христоносци: они Христом живе, Христом мисле, Христом осећају, Христом говоре, Христом делају, Христом врлинују, Христом благовесте, Христом бесмртују. Њима је Господ Христос ближи од њих самих: они су своји, вечно своји себи – Њиме. Равноапостолни христоносац, Свети Златоуст небројено пута понавља: «Павле је имао у себи Христа», «κροз Павла говори Христос», «Павле је имао у себи говорећег Xpистa».⁸⁸⁴ Το се у већој или мањој мери односи и на остале свете Апостоле. И с правом, јер свети апостол Павле тврди за себе: «Ја више не живим, него у мени живи Христос».⁸⁸⁵ Са Господом Христом – сва је Христова Истина у Њему, и у сваком апостолу светом.⁸⁸⁶ Бог је постао човек, да би човек, сваки човек живео Њиме.⁸⁸⁷ Свети Златоуст благовести: «Говори не Павле него Христос који покреће његову душу. То је само глас Павла, а мисао и учење –Христа».⁸⁸⁸ Говорећи ο Првом Васељенском Сабору, Свети Златоуст вели: Када се Христос налази међу двојицом или тројицом, сабраним у име Његово,⁸⁸⁹ утолико пре Он се налазио, све решавао и одлучивао тамо где је било више од три стотине Отаца.⁸⁹⁰ Свети Златоуст благовести: Када кажем Павле, ја разумем Христа, јер Он управља душом Павловом.⁸⁹¹ Павле апостол је: сасуд изабрани, храм Божји, уста Христова, фрула Духа Светога, учитељ васељене.⁸⁹²

Ο светом апостолу Павлу Златоусти равноапостол вели: Божанствени апостол свагда говори божанственим и небеским језиком, и са великом умешношћу казује еванђелску реч, изричући правила вере не од свога разума него по царској власти својој. Овај велики учитељ, по природи својој беше човек а по вољи – служитељ Божји, због чега он и говори као небеским језиком, и као да збори из самих небеса.⁸⁹³

Права богочовечанска вера има на себи печат апостолства. По богомудром Златоусту Светом, са правом вером иде и правилно разумевање истине.⁸⁹⁴ Он наглашава да, говорећи ο светом апостолу Павлу, он у исто време говори и ο апостолу Петру, и ο апостолу Јакову, и ο апостолу Јовану, и ο васцелом сабору светих Апостола Јер, као што су на једној харфи разне струне а хармонија једна, тако и у сабору Апостола, иако су разна лица, учење је ипак једно, пошто је био један уметник: Дух Свети:⁸⁹⁵ Црквама Божјим управљају не људи, него сам Бог свуда управља црквама.⁸⁹⁶

Кроз свете Апостоле, и свете Оце, благодат Светога Духа учи: епископ цркве дужан је бринути се не само ο цркви која му је поверена Духом Светим, него и ο васцелој Цркви по васељени.⁸⁹⁷ Свети Златоуст благовести: свети Апостоли су власт највећа, власт најдуховнија, власт највиша. Од свих духовних власти већа је власт апостолска. Притом, апостолство је не само почетак осталих власти, него и темељ и корен. Као глава у телу, тако и апостолство је почетак и корен дарова. Сва целокупност дарова усредсређује се у апостолству, као у глави. Апостоли су старешине, рукоположене од Бога; њима свима заједно поверена је васељена. Ако би се апостолство прекинуло, онда би се све пореметило и срушило.⁸⁹⁸ Имајући у себи Господа Христа, тог јединог Победитеља смрти и Васкрситеља: свети Апостоли су имали власти над смрћу и над животом.⁸⁹⁹ Следећи апостолу Павлу, ми ћемо неминовно следити Христу, пошто је и он писао све следећи не сам себе већ следећи Христу.⁹⁰⁰ Докази истинитог апостолства су: непрекидни подвизи, неисказана страдања за Господа Христа, брига за све цркве.⁹⁰¹ Свети Апостоли су стубови Цркве, који подупиру и носе свод вере; они су и штитови, и очи на телу Цркве, и извори добара, и ризнице, и пристаништа. Уосталом, ма како их назвали, никада се не може достојно изразити њихова величина, њихова вредност.⁹⁰² Као што је глави неопходно да је у вези са телом, тако и Цркви – са свештеником. То је апостолски закон и заповест Господња.⁹⁰³

Говорећи ο апостолству апостола Павла, свети Златоуст благовести: Онај који назива себе апостолом – говори, предаје не своје учење већ наложено му од Онога који га је послао. Вредност је апостола (= посланика) у овоме: не додавати ништа од себе самог. Стога је и Господ Христос говорио: Не зовите никога учитељем на земљи, јер је у вас један учитељ – Христос.⁹⁰⁴ Порекло свих наших догмата је с неба, од небеског Господара, мада их људи саопштавају.⁹⁰⁵ Свети Златоуст вели: Ја знам учитеља догмата Цркве – Павла. Када спомињем Павла, тада указујем на Христа, јер Он сам говори у Павлу.⁹⁰⁶

За све свете Апостоле важи изјава светог апостола Павла: «Себе не проповедамо, исто Христа Исуса Господа».⁹⁰⁷ Свети Златоуст вели ο светом Јовану Богослову: Сам Бог кроз њега благовести роду људском. Еванђеље које је он написао није његова творевина већ дело божанске силе, која је делала у души његовој. Он благовести из саме дубине Духа. Он има у себи самог Господа говорећег. Очигледно је, у његовом учењу нема ничега људског. Његови су догмати јаснији од сунчевих зракова, и зато су доступни свима људима. Догмати који су дошли до нас кроз његову божанствену душу, божанствени су и небески.⁹⁰⁸

Свети Златоуст јавља и ову еванђелску истину: Апостолима је ниспослана велика и обилна благодат Светога Духа; и они су својим врлинама усвојили себи тај дар.⁹⁰⁹ То јест: они су облагодатили своје врлине, и оврлинили своју благодат. То се двоје сапрожима; увек зависи једно од другог; и увек јача једно помоћу другог. По вечној истини, израженој превеликим апостолом Павлом, ο бесмртној вредности и важности и благодати и врлине.⁹¹⁰ Узалуд је благодат без врлине, али и врлина без благодати.⁹¹¹ Стога су Апостоли, наглашава Свети Златоуст, најпре животом јављали Еванђеље Спасово, па онда речима.⁹¹² По самом животу светих Апостола, по моћи њиховој, по чудесима њиховим, и по свему њиховом – земља је већ постала небо. И њима су се људи дивили као Анђелима, јер ни најмањe нису обраћали пажњу ни на потсмехе, ни на претње, ни на опасности.⁹¹³ Ми смо послани, изјављује апостол Павле, не да измишљамо теорије него да предамо оно што смо чули, ништа не додајући од себе.⁹¹⁴ Свети Златоуст благовести: У гласу апостола Павла присуствовао је сам Христос, и свуда је путовао с њим. Ја бих желео, чежњиво изјављује Свети Златоуст, да видим прах тих уста, помоћу којих је Господ Христос изговорио велике и неисказане тајне; да видим и прах срца Павлова, које са сигурношћу можемо назвати срцем васељене, извором безбројних блага. Штавише, то срце је било изнад небеса, пространије од вaceљенe, светлије од сунца, ватреније од огња, тврђе од дијаманта. Да, срце Павлово било је Христово срце, таблица Духа Светога, књига благодати.⁹¹⁵

Свети Златоуст благовести: свети Апостоли ништа нису говорили од себе већ што су примили од Бога; то су и предали васељени. Тако и ми сада предлажемо не своје већ што смо примили од њих; то и објављујемо свима.⁹¹⁶ Због чега врата паклена нису надвладала Цркву? Због тога што Христос свагда борави с нама. Нема сумње, када Он не би био с нама. Црква не би однела победу.⁹¹⁷ Пошто је сав Господ Христос у Цркви, то она и побеђује свагда Њиме, те јој нико и ништа не може наудити. Све нам је у Цркви од Господа Христа: и ум и срце и живот. Свети Златоуст благовести: «Ми ум Христов имамо»,⁹¹⁸ то јест имамо ум духовни, божански, који нема у себи ничег људског. Срце Павлово било је ваистину срце Христово, обиталиште Духа Светога и књига благодати.⁹¹⁹ Апостолска вера је сва богочовечанска; исто тако и «јединство вере».⁹²⁰ Свети Златоуст благовести: Јединство вере значи: када сви имамо веру са светим Апостолнма, када смо сви једно; када сви верујемо подједнако.⁹²¹

Апостолска је, светоотачка је вера: веровати по Предању свете Васељенске Цркве. Без тога се не може бити хришћанин. Свети Дамаскин објављује богочовечанску небоземну истину говорећи: Ко не верује по Предању Васељенске (= Католичанске = Саборне) Цркве – неверник је⁹²².

Што је од светих Апостола, од Господа је. Ко се усуђује, пита Свети Исповедник Теодор Студит, одузети или додати што апостолском Предању? Пут Еванђелски, пут Апостолски јесте царски пут. То је и пут Светих. Идући стопама њиховим, ми ћемо стићи у живот вечни у Христу Исусу Господу нашем. Апостолско учење примили смо од светих Отаца наших. То учење смо дужни чувати читаво и неповређено Духом Светим који живи у нама. Живот наш је по Предању Светих.⁹²³ Боговођени Исповедник благовести: Ми се утврђујемо на Апостолском учењу, а исто тако и на учењу светих Отаца наших, јер и они, сагласно са Апостолима говоре једно исто.⁹²⁴ Световне власти не могу бити судије у стварима божанских догмата. Светим Апостолима припада, надахњивана Духом Светим, власт у стварима божанских догмата, њихових одредаба и недоумица поводом њих. Исто тако то припада и њиховим наследницима – светим Оцима. Говоpeћи уопште, сви Светитељи потврђују то.⁹²⁵

Херувимски светло и дубоко доживљујући богочовечанске истине Апостолске вере православне, Свети Симеон Нови Богослов благовести: Сваки, који истрајно упражњава врлине и добра дела, спада у ред Апостола.⁹²⁶ Нема сумње, апостолска благодат је у већој или мањој мери животворно присутна у сваком члану Православне Цркве, сразмерно његовом живљењy у богочовечанским врлинама и светим тајнама. Апостолска вера је срце апостолске благодати. Ради ње се све добија од Јединог Човекољубца, а најпре Истина, и учење Истине ο Истини. Свети Исидор Пелусиот, говорећи ο Првом Васељенском Сабору, вели: Треба се држати учења Светог Сабора у Никеји, ништа не додаjyћи и не одузимајући, јер је он, надахнут Богом дао истинско учење.⁹²⁷

Апостолност је саборна богочовечанска светиња Цркве Христове; сва је свуда у свему што сачињава богочовечанско тело Цркве, и свима својим богочовечанским силама присутна у васцелом животу небоземног бића Цркве. Без ње – Црква се Христова ни замислити не може. У богочовечанском телу Цркве и јединство Цркве је апостолско, и светост апостолска, и саборност апостолска. Четири својства Цркве су једносушна међу собом; свако је у свима, и сви у свакоме. То нам сведочи свим бићем својим и сама природа богочовечанске вере Христове, нарочито кроз Свете Васељенске Саборе.

Свети Оци Tpeћeг Васељенског Сабора, по прочитању Символа Вере, доносе овакву одлуку: Не дозволити никоме да исповеда, или пише и саставља другу веру осим прописане од светих Отаца, сабраних Духом Светим у Никеји; а ко се дрзне или састављати нову веру, или исповедати, или предлагати; такви, ако су епископи и клирици, да буду одлучени – епископ од епископства, клирици од клира, а мирјани да буду подвргнути анатеми.⁹²⁸ Истина није сакривена, веле исти свети Оци, ни за кога од оних који су навикли расуђивати православно.⁹²⁹ Сви који имају непокварен ум старају се следити мишљења светих Отаца, јер су и сами Оци, напуњујући ум свој апостолским и еванђелским Предањем, постали светила свету.⁹³⁰ Држећи се у свему црквеног поретка. Свети Васељенски Сабор (Tpећи) свргнуо је Несторија.⁹³¹ Свети Оци Трећег Васељенског Сабора изјављују: У свему следимо мишљења светих Отаца, да не бисмо скренули с пута ни у ономе што је најмање. Ми ни у ком случају не можемо трпети да ико потреса веру или Символ Вере. И нипошто не дозвољавамо ни себи, нити икоме другоме, да промени макар једну реч у Символу, или измени само један слог, сећајући се речи: Не помичи вечне међе, које су поставили Оци твоји.⁹³² Јер су говорили не они него сам Дух Бога и Оца.⁹³³ Отступити од правилности светих догмата није ништа друго него очигледно – заспати на смрт.⁹³⁴ Од такве правилности отступамо када не следујемо Богонадахнутим Писмима и светим Апостолима, а заносимо се или предрасудама, или усрђем и наклоношћу према онима који држе неправу веру, и тиме раслабљујемо силу нашега ума и наносимо, пре свега, штету својим душама. Стога је потребно своју веру довести у склад са вером светих Отаца Никејских, тих следбеника светих Апостола. Јер, на њиховом Сабору је заседао сам Господ Христос, који је рекао: Где су два или три сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима.⁹³⁵ Нема cумње, Господ Христос је председавао на овом Светом Васељенском Сабору. Јер на њему је постављен чврст и неразорив темељ светог и беспрекорног исповедања вере, темељ који се распростро на сву васељену. Ту веру, изложену и опредељену на Никејском Сабору, свето су сачували потоњи свети Оци и пастири и светила Цркве и опитни стројитељи тајни.⁹³⁶

Свето апостолско Предање у васцелости својој увек је присутно у свакој садашњици Цркве Христове кроз све векове. У ствари, Црква и мисли, и живи, и бесмртује Предањем. Сведоци су тога свети Оци. Мисли светих Отаца су увек на богочовечанском путу светог апостолског Предања, на којем су тако чести извори живе воде, извори вечнога живота.⁹³⁷ Свети Оци Четвртог Васељенског Сабора изјављују: «Ми расуђујемо по Предању Отаца».⁹³⁸ Образлажући своје одлуке ο догматима вере, исти Оци благовесте: Ми смо то поцрпли из Светога Писма и из Предања светих Отаца, апсолутно ништа не додајући вери, изложеној од стране светих Отаца у Никеји… По свима црквама држи се вера сагласна са Божанским Писмом и Предањима светих Отаца.⁹³⁹ Ми верујемо по изложеном исповедању светих Отаца. Оне пак који не верују учењу светих Отаца ми анатемишемо и сматрамо за туђе светој Цркви. Дакле, сваки који се не слаже са учењима светих Отаца, сам себе отуђује од сваког свештеног општења и присуства Христова.⁹⁴⁰ Ми желимо да учење ο предметима вере буде правилно, и свака сумња уклоњена једномислијем, једнослављем и сагласним исповедањем и учењем свих светих Отаца. Ми држимо православну веру, предану нам од стране триста осамнаест Отаца и сто педесет Отаца, као и од осталих светих и славних Отаца, и по њој верујемо. Оци су нас научили и писаним словима изложили; више од тога ми не можемо говорити.⁹⁴¹ На изложење вере Првог Васељенског Сабора и Другог Васељенског Сабора Оци Трећег Васељенског Сабора ускликнуше: «То је вера православна! њоме сви верујемо; та је вера истинита; та је вера вечна; у њој смо се крстили, у њој се крштавамо. Тако сви верујемо.⁹⁴² Оци Четвртог Васељенског Сабора изјављују: Овај Сабор има апостолску власт.⁹⁴³

Свети Оци Петог Васељенског Сабора благовесте: «Ми исповедамо пред свима, да ми држимо и проповедамо oну веру која је спочетка дарована великим Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом светим Апостолима, и од њих била проповедана у целоме свету, коју су исповедали и објаснили и предали светим црквама свети Оци, и првенствено Оци који су се сабирали на Четири Света Сабора; њима ми следујемо потпуно и у свему, и примамо их. Притом ми обзнањујемо, да смо држали и држимо све што су прописала Четири Света Сабора односно праве вере и што су, на основу канона прописали односно црквене практике».⁹⁴⁴ Четири Света Васељенска Сабора и свети Оци су сачували и објавили једно и исто исповедање вере.⁹⁴⁵ «Стога се у светој католичанској (= саборној = васељенској) апостолској Цркви мора чувати и проповедати то право исповедање вере. Ако пак ко удаљи себе од њега, расуђујући супротно њему, такав човек, удаљујући себе самог од праве вере и ступајући у општење са јеретицима, справом бива осуђен и анатемисан од свете Цркве Божје».⁹⁴⁶ Стојећи свим својим христољубивим бићем за Богочовечанску Истину Цркве, свети Оци Петог Васељенског Сабора посведочавају и печатом сагласности запечаћују и ово Предање Цркве: «Треба анатемисати јеретике и после смрти».⁹⁴⁷ Зашто? Да не би отров њихових јеретичких заблуда тровао душе људске и лишавао их Царства Небеског. Чистота вере апостолске, то је свелек за све људе. Оци Петог Васељенског Сабора благовесте: «Вера, потпуно и јасно предата нам од Апостола, не допушта ни додавање ни умањавање».⁹⁴⁸

Апостолност је срце богочовечанске вере Христове. Ту нам благовест громогласе, попут претходних Пет Васељенских Сабора, и свети Оци Шестог Васељенског Сабора. Они изјављују: Наш свети и васељенски Сабор, одбацивши заблуде безбожја од пређашњих времена до сада, и непоколебљиво идући правим путем светих и славних Отаца, у свему се побожно придружује гласу Пет Светих и Васељенских Сабора, – обновио је без икаквих новотарија одлуке побожности и одбацио самоизмишљене догмате безбожја. И Символ, изложен Првим и Другим Сабором, који су радопримили и потврдили и остали Свети Сабори ради уништења сваке душегубне јереси, богонадахнуто је запечатио и наш Свети и Васељенски Сабор.⁹⁴⁹ – Пошто су прочитане и потписане одлуке од Отаца присутних на Шестом Васељенском Сабору, свети Оци су ускликнули: «Сви тако верујемо; једна је вера; сви тако мислимо. Сви верујемо православно. То је вера Апостола; то је вера Отаца; то је вера православних».⁹⁵⁰

Апостолност је савест Цркве Христове, богочовечанске вере њене. Богоносни Оци Седмог Васељенског Сабора благовесте: «Догмати су – дело не царева него архијереја, пошто ми имамо ум Христов».⁹⁵¹ «Нека не буде раскола и раздељења у једној светој католичанској и апостолској Цркви, које је глава сам Христос, истинити Бог наш».⁹⁵² «Јерес одваја од Цркве свакога човека».⁹⁵³ Претседник Седмог Васељенског Сабора, Свети Тарасије изјављује на Сабору: «Ми налазимо да Оци ни у чему не противрече један другоме; напротив, сви они, имајући као једну душу, једно и исто проповедају, једноме и истоме уче».⁹⁵⁴

Богочовечанска саборност је битна одлика апостолске вере. То сведоче сви Свети Васељенски Сабори. Оци Седмог Васељенског Сабора изјављују: «Примамо, потврђујемо и од душе поздрављамо шест Светих и Васељенских Сабора, који су се сабирали у разним местима и у разна времена, под вођством Духа Светога, против сваке јереси. Њих громогласно проповедају и православне цркве, које се налазе по целој васељени, и оснивају се на њиховом правилном и богонадахнутом учењу када примају оне које они примају, и када одбацују оне које они одбацују».⁹⁵⁵ «Свети Оци наши су стражари Саборне (= Католичанске = Васељенске) Цркве, и они будно страже над мисленим бедемима њеним… Нека нас исправе учења богоречитих Отаца. Црпући из њих, ми смо се напојили истином; следујући њима, ми смо прогнали лаж, научени од њих, ми с љубављу примамо чесне иконе. Оци проповедају, а ми остајемо послушна чеда и хвалимо се Предањем Саборне (= Католичакске = Васељенске) Цркве. Ми следујемо древном законодавству Саборне Цркве. Ми држимо заповести Отаца. Ми анатемишемо како оне који ишта додају, тако и оне који ишта одузимају учењу Васељенске Цркве … У свему држећи се учења богоносних Отаца наших, ми то учење проповедамо једним устима и једним срцем, ништа не додајући и ништа не одузимајући ономе што нам је предано. Ми исповедамо и учимо онако како су одредили и утврдили Шест Васељенских Сабора.⁹⁵⁶

Свети Оци Седмог Васељенског Сабора благовесте: Када су се појављивале јереси, пуне жучи и горчине против Цркве, онда су се, по надахнућу Божјем, ради оповргнућа њих сабирали Шест Васељенских Сабора, и Оци Сабора потврђивали и васпостављали сво записано и усмено Предање, предано Васељенској (= Католичанској = Саборној) Цркви од самих првих времена.⁹⁵⁷ Оно што се чува у Васељенској Цркви по Предању, не допушта ни додавање ни одузимање; а ко ишта додаје или одузима, томе прети највећа казна, јер је речено: «Проклет који помиче међе Отаца».⁹⁵⁸ У одлукама својим Оци Седмог Васељенског Сабора веле: Ми неприкосновено чувамо сва црквена Предања, потврђенa писмено или усмено. Ми гредемо царским путем, и следимо божанском учењу светих Отаца наших и Предању Васељенске (= Саборне = Католичанске) Цркве, јер знамо да у њој обитава Дух Свети.⁹⁵⁹ У Васељенској Цркви Еванђеље наследно прелази од једнога Оца другоме.⁹⁶⁰

Пошто су сви присутни Оци потписали одлуке Седмог Васељенског Сабора, Свети Сабор је ускликнуо: «Сви ми тако верујемо; сви ми тако мислимо; сви смо ми у томе сагласни и потписали смо се. То је вера апостолска; то је вера православна; та је вера утврдила васељену. Који другачије поступају – нека су анатема! Који друкчије мисле – нека буду истерани из Васељенске Цркве! Ми чувамо одлуке Отаца. Оне који ишта додају учењу Васељенске Цркве, или одузимају од њега, ми предајемо анатеми! Свима јеретицима анатема! Ко ниподаштава какво било црквено Предање, било оно записано или усмено, томе анатема! Ми смо међу собом удови једнога тела, а глава наша је Христос Бог. Када смо се састали овде, руководећи се пресветлим учењем Отаца, ми смо се чврсто зауставили на једној мисли, дошли до једног убеђења, не заборављајући Мојсијеву песму која каже: питај оца твога и он ће ти казати, старце твоје и рећи ће ти.⁹⁶¹ Дакле, ми следујемо Предању Васељенске (= Католичанске = Саборне) Цркве и ништа нисмо ни одузели ни додали, већ по упутству апостола држимо Предања која смо добили, и допуштамо и с љубављу примамо све што је испочетка примила усмено или писмено Света Васељенска (= Католичанска = Саборна) Црква. Она пак што су одбацивали божанствени Оци наши, то одбацујемо и ми, и сматрамо то непријатељским Цркви. Прави и најправилнији суд Цркве састоји се у томе, да се у Цркви не допусте новотарије, а исто тако и да се ништа не одбацује. Дакле, следећи Отачким законима и добивши благодат од јединога Духа, ми смо све што се тиче Цркве сачували непроменљиво и без одузимања, као што су нам предали Светих Шест Васељенских Сабора; и све што су они оставили Цркви као достојно поштовања, све то ми примамо без икаквог колебања.⁹⁶²

Све је у Цркви апостолски саборно, богочовечански саборно. Саборност је у богочовечанској апостолности, и апостолност је у богочовечанској саборности. «Правила светих Апостола» наређују: Двапут у години нека бива сабор епископа, и нека међу собом испитују догмате побожности и разрешују црквене спорове.⁹⁶³ Правило 1. Четвртог Васељенског Сабора гласи: Установљујемо, да морају важити правила, која су од светих Отаца до сада на свакоме сабору изложена била.⁹⁶⁴ Правило 19. тог истог Сабора гласи: Наређује свети Сабор, сходно правилима светих Отаца, да се у свакој епархији епископи двапут у години скупљају,… и да се доведу у ред сви послови који се истакну.⁹⁶⁵ Правило 1. Седмог Васељенског Сабора гласи: Ми радосно примамо и у свој целини и као непомично потврђујемо оно што установљују она божанствена правила, која су издана од светих труба Духа, велеславних Апостола, затим од Шест светих Сабора Васељенских, и… од светих Отаца наших. Јер сви они, просвећени једним и истим Духом, установише што је корисно било. И које они анатеми предају, исте анатемишемо и ми; а које свргнућу, исте и ми свргавамо.⁹⁶⁶ Правилом 21. Светог Гангрског Сабора свети Оци благовесте: И да једном речју све кажемо: ми желимо да буде очувано у Цркви све што јој је Светим Писмом и Апостолским Предањем предано.⁹⁶⁷

Апостолска је бесмртна истина еванђелска: само се добрим средствима може остварити истинско добро. Правило 90. Светог Василија Великог гласи: «Који чини зло под изговором добра, двоструке је осуде достојан: и зато што чини оно што није добро, и што се служи добром као помоћником у извођењу зла».⁹⁶⁸ У свом Правилу 91. исти богомудри Отац вели: «Догмати и проповеди, који су у Цркви сачувани, једне ми имамо из записане науке, а друге смо примили тајно из поверенога нам Апостолског Предања; нити ће ово ико хтети порицати, који је и најмање вичан црквеним пословима».⁹⁶⁹

Очигледно је: свети канони су свети догмати вере, примењени у практичном животу хришћана. Притом, они су свети будитељи и подстрекачи чланова Цркве на остваривање у свакодневном животу светих догмата, тих сунцезрачних истина небеских, присутних у земаљском свету преко Богочовечанског тела Цркве Христове.