29. Новембар

ЗА царовања незнабожног Декија⁶⁷⁶ бејаше у Витинији Азијској неки кнез Аквилин, који ужасно гоњаше хришћане. Једном сатера он у тамницу триста седамдесет хришћана, и полазећи на Валсатијске топле воде⁶⁷⁷ он нареди да поведу са њим и мученике, јер имаше намеру да успут сврати у идолиште Посејдоново⁶⁷⁸ и примора мученике да принесу идолску жртву. Када стигоше до идолишта, он дуго присиљаваше свете мученике да принесу жртву идолу лажнога бога Посејдона, али их не узможе приволети на то ни милом ни силом. Догоди се тада да туда пролажаше један благочестив човек, по имену Парамон, по вери хришћанин. Угледавши такво мноштво светих мученика, осуђених на смрт, он стаде пред идолиштом и громким гласом викну: „О, како много праведника нечестиви кнез убија без кривице зато што они неће да се по клоне његовим бездахним и немим идолима!“

Рекавши то на сав глас да сви чују, Парамон продужи свој пут. А кнез, чувши те Парамонове речи, запали се јарошћу и нареди слугама својим да стигну Парамона и одмах убију. Нечестиве слуге свенечестивог кнеза сустигоше блаженог Парамона који иђаше својим путем не знајући за кнежево наређење, и ухватише га. И прво му извукоше из уста језик, који изобличи н укори кнеза, и прободоше оштрим трном; затим му исто тако у све удове набише оштро трње, па најзад му тело прободоше копљима. Тако свети мученик Парамон предаде своју благочестиву душу у руке Божије.

У тај исти час и гореспоменути свети мученици, њих триста седамдесет, бише због исповедања Христа мачем посечени пред Посејдоновим идолиштем.

БЛАЖЕНИ Јован Лествичник⁶⁷⁹ у својој славној књизи „Лествица“ пише о овом преподобном Акакију монаху? овако: „Велики Јован Саваит⁶⁸⁰ исприча ми истиниту ствар и достојну казивања. Бејаше један старац, врло лењ и зао. Говорећи не осуђујући га, него са циљем да обелоданим трпљење светитељево. Тај старац имађаше млада ученика по имену Акакија, простог по нарави и целомудреног умом. Акакије трпљаше од старца толика зла, да ће многима изгледати чак и невероватно: јер га он кињаше не само укорима и грдњама него га и бијаше сваки дан. Ипак, Акакијево трпљење не беше неразумно: јер Акакије тим својим безропотним трпљењем и незлобивим страдањем стицаше себи благодат Божију, која га ослобађаше вечнога мучења. А ја, – каже Јован Саваит Јовану Лествичнику – гледајући га сваки дан таког, као да је купљени роб или заробљеник који се страховито мучи, нарочито га сретах и питах: Шта ти је, брате Акакије? како проводиш данашњи дан? – А он ми одговараше: Као пред Господом Богом, тако ми је добро. – И показиваше ми понекад модрице на очима, понекад модрице на врату, понекад ране на глави. Ја пак, знајући да је он творитељ врлине, говорах му: Добро, добро, трпи, брате, да би ти било на спасење. – И проведе блажени Акакије код тог немилосрдног старца девет година, и пред смрт поболовавши мало отиде ка Господу.⁶⁸¹ И погребен би у отачкој гробници. A после пет дана старац његов оде к једном тамошњем великом оцу и рече му: Оче, брат Акакије, ученик мој умре. – Отац када то чу рече: He верујем ти, старче, јер Акакије није умро. – Старац на то узврати: Оче, ако ми не верујеш, онда хајде сам и види гроб његов. – Тада велики отац тај хитно устаде и оде са њим на гроб блаженог страдалца Акакија, и обраћајући му се као живоме, узвикну: Брате Акакије, јеси ли умро? – Благоразумни пак послушник, показујући послушност и после смрти, одговори: нисам умро, оче, јер послушноме је немогуће умрети. – Када то чу Акакијев старац, препаде се, и са сузама паде лицем на земљу. Затим измоли од игумана келију поред Акакијевог гроба, затвори се у њој, и поживе добродетељно радећи на спасењу своје душе, и после многих подвига отиде ка Господу Богу, коме слава вавек. Амин.

ПОСТРАДАО у Персији за веру у Христа.

БИО епископ Некрески у Кахетији; ученик преподобног Јована Зедазнијског.⁶⁸² Много се потрудио проповедајући Еванђеље огњепоклоницима, и искорењујући код своје пастве грубе заблуде и сујеверја. Зато што Персијанцима угасио идолопоклоничке свештене огњеве, био најпре мучен, па онда камењем затрпан у насељу Рехи, близу Мцхета, за царовања Бакура III (541–545. године). Мошти светог Авива сада почивају у граду Мцхету.

СВЕТИ мученик Филумен живљаше у време цара Аврелијана⁶⁸³ у Ликаонији.⁶⁸⁴ Он се бављаше продајом жита у Галатији, у граду Анкири.⁶⁸⁵ Оптужен игемону Феликсу и изведен преда њ, он изјави да је хришћанин. Због тога би обешен и струган. Затим у ужарену пећ бачен, али благодаћу Христовом остаде неповређен. После тога укуцаше му клинце у главу, и у руке, и у ноге, и тако га водише тридесет потркалишта, и он изнемогао паде, и свету душу своју предаде у руке Богу,⁶⁸⁶ од кога и доби неувенљиви венац мучеништва.

ПРЕПОДОБНИ отац наш Питирун или Питирион био је ученик Антонија Великог. Био је и наставник пустињака који су се подвизавали на високој Тиваидској Гори изнад реке Нила. Та Гора беше висока, дивља и каменита, опкољена провалијама и пећинама у којима су живели ови пустињаци. Спадао је међу најбоље ученике Св. Антонија. Лечио је болеснике и као ретко ко изгонио демоне силом молитве своје. Наследивши Великог Антонија и чудног Амонија, постаде и прејемник њихових дарова Духа Светога, којих се они беху удостојили. Храна му беше мало брашна помешано са водом а и то само два пут недељно, у недељу и четвртак.

Овај диван подвижник Питирион, предаде ученицима својим и остави дивне поуке. Измећу осталог говорио им је и следеће: „Знајте, чеда моја, свака људска страст има и свога демона, који је прати и надгледа. Што значи, постоји зли дух гордости, дух среброљубља, страстољубља и прождрљивости и тако редом за сваку страст. Зато онај који жели да отера ове демоне, мора најпре да искорени страсти из срца свога, у коме оне расту храњене злим помислима.“ Тако саветујући и учећи своје ученике и до краја јуначки се подвизавајући, мирно се упокоји у Господу.

ЗНАМЕНИТ пастир и учитељ. Посечен за Христа 182. „ године.

БИО савременик Диоклецијанов. Најпре грозно гонио хришћане. Но стиже га казна Божија, и он полуди и постане подобан скоту, као негда Навуходоносор. Од лудила га исцели чудесно свети Григорије.⁶⁸⁷ Од тада па до смрти Тиридат проведе у покајању и побожности. Скончао мирно у четвртом веку.

СEHATOP римски. Оптужен за веру у Христа он исповеди своју веру пред целим Сенатом, због чега би посечен мачем, у Риму 186. године.

ЕПИСКОП Македоније; скончао у миру.

ПОСТРАДАО за Христа мачем посечен.

ОВАЈ свети бачен у врелу смолу скончао.

ГОЊЕНЕ, примила их стена која се пред њима отворила.

УПОКОЈИО се у миру Господа свога.

ПОДВИЗАВАО се у Кијево-Печерској обитељи у дванаестом веку, и одликовао се необичном послушношћу. Свете мошти му почивају у Антонијевој пештери.