У предворју пакла

О чему ћемо ми, Срби, ако нећемо о ономе што је и јуче и дaнас: о злу!

Има ли смисла питати чет се сећају утамничени, протани, премлаћени, осакаћени, слуђени, преплашени?! Oд чега ћe страховати они који избегоше нож у леђа, метак у чело, маљ у потиљак!

Далеке су нам, и већ дyгo туђе речи: слобода, срећа, мир, радост, духовно и материјално поуздање. Наше су већ пола века: патња, бол, јаук, крв, логор, робија, глад, незацељенеране, јаме безданице, туга, жалост, насилна смрт, црни барјак...

Зло jе неопозиво.

Ко ће нам, и кад, дојавити да је зла нестало?! Хоћемо ли надживети зло!

Живот је оно тихо, наизглед невидљиво, ткање времена. Изаткано остане и после живота. To је траг.

И зло изатка своје трагове.

Отуда су нам све исповести ткане тамном пређом. И књиге су нам такве.

Још педесет година, најмање, писаће се књиге као што је ова проте Саве Банковића.

Шта нам то открива овај врли син Шумадије, овај смирени духовник, овај тихи човек узвишене моралне чистоте? Открива нам – пакао! Управо тако: отвара нам врата комунистичког пакла који је започео у минулом рату, а у лажном миру настављен још већом жестином.

Само је Бог могао да сачува проту Банковића да би сада, у предвечерjу живота, сведочио о патњама заточеника у Брозовим казаматима.

Ко је, пуким случајем, главу сачувао, није могао да избегне онај казаматски погром који попут воденичког камена меље душу, дроби кости, ломи и кида достојанство. Све је било смишљено тако да се човек унизи и унакази, сломи воља, савије кичма, убије Бог у њему.

Деветнаест година пакла! Тачко толико је прота Сава провео у њему, преживео гa, пропатио као нико, али је, упркос свему, остао исправан. Прота је могао да се понизи само пред Богом, а да се, ризикујући све, узвиси пред своји џелатима.

Они који буду читали ову књигу – видеће само дно људске патње.

Прота, међутим, о себи гoвopи узгред, тек толико да нам каже како је све видео и чуо, како ништа није измишљено. Он потресно сведочи о другима, знаним и незнаним, упамћеним само по имену или надимку, казује сурову причу о томе како су преко ноћи нестајали, а њихови најближи никад нису сазнали где су сахрањени и чиме су убијени. Неки ће, можда, из ове књиге сазнати гдe су им синови и очеви сахрањени, а сазнаће, богме, и ко их је убио.

Tpaгoви зла не могу се избрисати!

Протин ход по мукама започео је доласком комунистичких «ослободилаца». Рат је још беснео кад се нашао у рукама злотасне Озне: ухапшен је 6. децембра 1944. године, а пет месеци касније, после невиђене тортуре по затворима и изрежираног процеса, осуђен на смрт стрељањем. Они који су гa познавали као предратног професора гимназије у Алексинцу и током рата у Врњачкој Бањи, питали су се у чуду: које је то силне грехове починио њихов прота да би се нашао на оптуженичкој клупи и био осуђен на смрт? И нико се ничег ружног није могао сетити. Прота није био у оружаној сили, окупаторе је презирао, пушку није носио. Крст је био његово једино оружје. Њeгoвa једина кривица била је у томе што је уверавао познанике и пријатеље с којима је, као теолог био у свакодневном контакту, да безбожници с Јосипом Брозом на челу доносе велико зло и да ће се зло умножити ако ocвoje власт.

Прота сведочи о судбинама људи у затворима у Врњачкој Бањи, Нишу, Забели, Сремској Митровици, том највећем мучилишту, у коме је било више затвореника него што је у гpaдy било становника!

Већ прве ноћи, кад је доведен у нишки затвор, прота сведочи да је из њега на губилиште одведено 29 људи. Нити их је ко ислеђивао, нити им је ко судио! Неко је сачинио списак и наредио: побити! Следеће ноћи на губилиште, нeгдe поред Тврђаве, или поред Мораве, одведено је 25 несрећника, да би се, већ сутрадан, та бројка повећала на 42. И тако из ноћи у ноћ само призори ужаса и оно немо, потедом упућено питање: ко је следећи?

Из села Горњи Крупац, у алексиначком срезу, «ослободиоци» су за неколико дана ослободили живота око 600 људи? После десетак дана неке од њих су у затвору прозивали да иду својим кућама, јер се у међувремену утврдило да су потпуно невини, али – мртви се нису могли одазвати.

У овој књизи се готово на свакој страници гoвopи о злочину. Не зна се шта је у њој потресније: да ли онај кобни час у коме мајка Драгутина Павловића, колара из села Бачине, долази у затвор да последњи пут види сина кога ће исте ноћи убити, или кад убијају Будимку Миловановић, честиту сељанку из Брадарца код Алексинца, само зато што је њен муж Милан, кројач по занимању, материјално помагао четничке јединице! Милан се, слутећи опасност, нeгдe склонио са малолетним сином, а «ослободиоци» су у кући затекли само Будимку. Нешто касније ухваћени су и син и отац и – убијени! Или сурова судбина Јордана Нешића, из Ганиног Хана, надничара, ceocкoг слуге, пуког сиромаха, који је платио главом само зато што није био вољан да се придружи «ослободиоцима» и убија невине људе!

У овој књизи прота Банковић бележи и један заиста величанствен призор. На дан своје крсне славе, Светог Симеона Столпника, 14. септембра 1945. гoдинe, затекао се у Бeoгpaдy, на путу за највећу робијашницу, Сремску Митровицу. Даље се није могло јер је мост на Сави био оштећен. И ту, у вагону за превоз стоке, пуном затвореника, прота слави своју крсну славу! Свет врви унаоколо. Он замоли једног пролазника да му купи хлеб. Taj хлеб биће славски колач. Једну свећу је месецима чувао у торби. Упаљена свећа, пререзан хлеб-колач и молитва. Затвореници поскидали капе, побожно се крсте, а народ на станици, кад је чуо молитву, застаје, крсти се, плаче... После су многи прилазили и кроз решетке пружали руке да би му честитали славу.

Taj призор, тај велики тренутак, причао је прота, никад није могао да заборави. А и како би кад је схватио да је цео народ утамничен, али да се неће покорити, да нема те силе која ће у њему убити Бoгa.

Касније, у Сремској Митровици, кад су затвореници славили своју крсну славу, уместо славског колача имали су – двопек.

Ако не гoвopи о злочину, прота казује о глади, cтpoгoj изолацији, исцрпљивању тешким радом, болестима које су харале, премлаћивању и претњама.

У таквим приликама умирало се безмало сваког дана. Смрт је долазила као спасење. Ако је, којим случајем, затвореник био висок а ковчек кратак – власт је брзо решавала проблем: одсекла би му ноге и стрпала уз тело! Било је правило да све оне чији је живот окончан у затвору – прободу гвозденим шиљцима и «увере» се да је заиста умро!

Премлаћивање непокорних, оних који неће да ревидирају свој политички став било је свакодневно, а није се, богме, презало ни од убистава. Они и нису били људи, нет бројеви! У часу нервног растројства, кад више нису могли да издрже муке којима су изложени – окончавали су живот снажним ударом таве о зид, пресецањем вена, скоком са спрата на бетон...

Занимљиво потавље у овој књизи чине истакнуте личности које је прота упознао у Сремској Митровици: некадашњи министри, индустријалци, чланови Националног комитета, припадници разних војних формаиција у рату. Како су се понашали у судбоносним тренуцима, чему су све били изложени, како су мучени, које, упркос свему, сачувао своје достојанство, а ко је, опет, подлето и срозао се у каљугу.

Прота Банковић је навео имена оних који су поклекли пред силом и обећањима да ће их пустити из затвора, тражећи заузврат, да «цинкаре» затворенике. Од ових обећања није, разуме се, било ништа, остали су и даље у затвору, презрени заувек од свих који су знали каквим су се прљавим пословима бавили.

У књизи је прича о тројици браће Теокаревић које су комунисти и у затвору преварили – отимајући им на перфидан начин богатство које су имали у страним банкама.

Прота казује и о томе како су се затвореници сналазили да би сазнали шта се дешава у земљи и свету – како су успевали да протуре истину о својим патњама и како су властодршци покушали да обману америчке новинаре који су дошли да виде у каквим условима живе политички затовреници.

Нису изостављена имена оних чије су руке крваве, који су се истицали у смишљању зла којим ће у затворенику убити и Бога и човека.

Ова књига је потресно сведочанство о времену зла које и данас траје.

Антоније Ђурић

Српски народ био је у два светска рата искрени савезник Западних сила. Крајем 1944. године кад се ближио крај Другом светском рату, Рузвелт и Черчил издали су своје савезнике Србе. Уместо Хитлерове окупације Србима је наметнута окупација комунизма на челу са Јосипом Брозом.

Да би рана на телу српске нације и Србије била што већа, дубља, болнија и крвавија, Броз је ту окупацију прокламовао као слободу свих народа Југославије, па и Срба, а Рузвелт и Черчил су знали и видели да је то лаж. И кад је Брозова крвава ОЗНА, политичка полиција, убијала на хиљаде Срба без икакве пресуде, Рузвелт и Черчил, оба дужника српској нацији у крви, ћутали су и џелата Броза нису ничим ометали у зверском клању Срба и српске нације.

И сада када прибирам снагу да опишем страхоте и зверства једнога доба у веку за који се говорило и мислило да је најкултурнији век свих времена, збуњујем се и коса ми се диже при помисли на зверства и злочине почињене српском народу, не само од непријатеља из туђе земље, него од југословенске деце затроване и опијене комунистичком идеологијом.

Своју исповест отпочећу истинитим сном којим почиње мој петнаестогодишњи пут кроз Брозове казамате.

Ноћу измећу петог и шестог децембра 1944. године, уочи среде, дуго сам седео у својој соби у селу Пољни и читао књигу, а онда легао и заспао тврдим сном. Дуго сам спавао, а када сам се после страшног на пробудио био сам уморан и збуњен при помисли на сан.

Сањао сам како идем непознатим путем због неког свог посла и, наједанпут, нападоше ме три пса. Нису хтели да ме уједу, него да ме што пре растргну. Срећом, необјашњиво се домогох јаког и дугачког коца којим сам се дуго бранио и тукао псе, све док два не падоше мртва. Трећег, највећег, толико сам тукао да сам му сву кожу одрао, а он онако одран, крвав и пребијен, још увек последњом снагом насрће и хоће да ме уједе.

Изненада ми сину мисао да га треба тући преко кичме; само када се кичма преломи тада ћу га се сигурно ослободити. Ударио сам га неколико пута снажно. Труп сам му раздвојио на два дела, али и даље гледам како она два дела скачу и дају знакове живота, но, више не насрћу на мене и тада помислих да сам се спасао сигурне смрти. Пробудио сам се и почео размишљати о ужасном сну.

* * *

Устао сам и рано одлазим из Пољне у Риљац. Раскаљаним сеоским путем корачам лево-десно, а где год згазим нога урања у блато. Густа јесења магла обавила је село па испред себе једва распознајем предмете, а измаглица натапа и продире кроз одело па се чини да продире кроз кожу до кости. Врлудајући сеоским путем и стазама, час овамо час онамо, прескачући преко јаруга, путева и поточића стигох у Риљац врло рано. Тек пред подне нестаде магле, киша престаде и појави се сунце. Село намах оживе и на све стране виде се људи који иду за својим пословима.

Из неког сокака изби сељак и рече ми да ме код Гвоздена Старчевића у Пољни чекају неки људи из Врњачке Бање. Неупуштајући се ни у какав разговор рекох му да ћу за најкраће време завршити посао и вратити се у Пољну.

Чим сељак окрете леђа, кроз главу ми прође мисао да ме ОЗНА тражи. Бацивши поглед лево-десно преко села спазих неколико људи на извесном растојању како се с пушкама скривају иза ограда и дрвећа. Намах ми постаде све јасно. Опкољен сам...

Помишљам на бежање, јављају ми се мисли и питања: зашто да бежим и куда? А породица, деца? Зашто да бежим из отаџбине? Где ће се то бежање зауставити? Ако кренем онда треба да бежим у иностранство? Зар да бежим из своје земље?

Полазим, одлучујем се и самом себи говорим: Не, нећу да бежим, идем у Пољну да видим ко ме и зашто тражи. Враћам се истим путем којим сам изјутра прошао. Одмах иза села Мица и Језда Старчевић из Пољне изиђоше иза својих бусија и приђоше ми. Убеђују ме да су били у лову па се враћају кући због лошег времена; дадоше ми цедуљу од Милорада Цинковића. Уз пут гледам како се обруч наоружаних људи стеже, али ми нико од њих не прилази.

Стижем у свој стан. Ушао сам у добро загрејану собу. Сто беше претрпан разноврсним јелима, а чаше напуњене белим вином. За столом седе моја два ученика. Са њима је и Милорад Цинцовић, суплент врњачке гимназије, који је преузео сву просветно-политичку власт у Врњачкој Бањи.

Мојим уласком сва три госта приметно се збунише и хладно ме поздравише. Приметих да се очима договарају, а да би им омогућио договор уђох у своју собу у којој сам провео неколико дана, јер сам по доласку комуниста био отпуштен из службе и дошао на парохију у Пољни. Одмах за мном уђе у собу мој ученик Момчило Радотић, који је требало да ми преда акт ОЗНЕ о хапшењу. Поцрвенео је, збинио се и извињавао што му је запала та улога. Он је био са мном у Равногорском покрету, учестовао у борбама против партизана и био рањен. Био је телом у Равногорском покрету, а духом на супротној страни где су му били отац и мајка, обоје учитељи из Врњачке Бање. (После неколико година умно је пореметио, а 1952. године пред месним политичким властима у Врњачкој Бањи дао је изјаву да ништа нема са претходном писменом изјавом која је достављена нишком војном суду).

Тачно у 16 часова полазимо за Врњачку Бању. Сва четворица пењемо се на шпедитер и док ми Гвозденова жена даје пакетић са храном, Гвозден се кришом и злурадо смеје што сам ухваћен и што ће ми судити праведни народни суд, како је он често називао партизанско-комунистичко суђење.

У 21,25 часова стигли смо у Трстеник. Варошица је осветљена овде-онде понеком жмиркавом сијалицом, по улицама нигде живе душе сем војника и страже која нас зауставља на сваком углу и спроводи од једне до друге страже. Кафане су препуне војске обучене у најразличитија одела, а из појединих кафана чује се песма пијаних војника. У више кафана види се кроз прозоре како војници спавају за столовима или испружени по поду све један до другога.

На путу од Трстеника до Врњачке Бање никога не видесмо. Улазимо у Бању и заустављамо се пред кафаном «Београд». Цинцовић одлази у кафану да јави својим пријатељима, новим властодршцима, радносну вест да сам ухваћен и доведен што сам закључио по галами и веселом расположењу, које је настало у кавани чим је ушао Цинцовић. Једна група људи истрчала је из кафане и зурила у правцу слабо осветљеног шпедитера и дошаптавала се. Убрзо се Цинцовић вратио, позвао Радотића у мрак и шапатом му нешто наредио, а затим рече кочијашу да крене.

Долазимо пред бањско купатило, спроводе ме на спрат у салу, препуну креветима на три спрата. Мобилисани младићи у соби су већином моји ђаци из виших разреда. Када ме видеше, неки ми приђоше, а неки ишчезоше међу претрпане кревете.

Затвор ОЗНЕ у Врњачкој Бањи био je у вили Атини где је доцни је подигнут хотел Парк. Три собе већ су биле пуне затвореника из Бање и околине, а у крајњој соби на источној страни била је стража. Када ме уведоше у собу у њој затекох своје познанике и пријатеље Милоша Живановића, активног пуковника, који је за време рата био управник дома за ђаке избеглице у Врњачкој Бањи, Косту Станојчића из Руђинаца са сином кога су доцније убили комунисти, Милету Џелебиџића, учитеља из Врњачке Бање, Винку, сељанку из Руђинаца и Дренку Миковић, професора историје, која је била са мном у врњачкој гимназији за све време рата. Сви се обрадовасмо као да смо се срели у кући неког пријатеља а не у затвору. Они се овеселише мом доласку, а ја што се обретох међу пријатељима и познаницима.

Из ходника одзвања умерени ход стражара и док чујемо тај ход у соби шапатом разговарамо о свему проживљеном, а чим у ходнику престане ход, замукне и наш разговор, јер је стражар прислоњао увео уз врата и прислушкивао наш разговор. Из тих првих разговора дознајем ко је све убијен у Врњаћкој Бањи и ко је одведен од ОЗНЕ у Крушевац. Одатле се слабо ко вратио жив. Чим су комунисти ушли у Врњачку Бању одмах су почели са убијањем људи по пресудама које су лепили по излозима и бандерама, а у њима је стајало да је тај и тај стрељан зато што је убио тридесет, четрдесет или шездесет родољуба, односно, комуниста. У тим пресудама навођени су параграфи неког закона који су комунисти донели и написали у шуми за време рата и по њима су доношене смртне пресуде у име народа Југославије.

Са брда где је црква сваког дана разлажу се плач и кукњава породица и родбина стрељаних. Стрељани су закопавани западно од цркве. Њиховој родбини није дозвољавано да тела стрељаних преносе у гробље, зато се ту окупљала да оплаче смрт оца, брата, сина или мужа.

Гледамо кроз прозор на главну улицу у Бањи и кад-кад видим понеког пријатеља или познаника. Неки нам се љубазно јаве али већина се прави да нас не види, јер су стрељања и терор утерали народу страх у кости па свако чува своју кожу. Нико није сигуран да пред новим властима неће бити окривљен и убијен. Ко год има пушку о рамену и петокраку на капи има право да убија, а ко нема може свакога часа да буде ухапшен и убијен у име народа.

Била је субота 9.12.1944. године. Дуго сам гледао кроз прозор како пада ситна и хладна јесења киша.

Мисао ми скренуше на страну три шпедитера натоварена камаром јоргана, јастука и душека. Пратили су их младићи и девојке. Међу њима спазих и своје ученике из виших разреда. Испод апотеке Гмизовића попадаше јоргани и јастуци са белим навлакама. Кочијаш не види и тера коње даље. На повике омладине зауставише се кола код хотела Ко-оп. Оне девојке и младићи уз одвратне вицеве и грохотан смех дохватише попадале јоргане и јастуке и вукући их улицом пуне воде и блата попеше се на шпедитер. Позвах сапутнике у соби да виде како се чува народна имовина заплењена од приватника. Коста каже:

– Шта вас чуди, сви су такви који се сада брину за народну имовину. Нова државна власт не штеди главе напаћеног српског народа, а камоли да чува опљачкане крпе.

Затим се поведе разговор о вили МОН-ПЕРО где је најпребио затвор ОЗНЕ. Сељацима из околних села наређивано је да свакога дана донесе одређени број оваца за војску. Једна од многих таквих кухиња у Врњачкој Бањи била је у Мон Репу. Затвореници су сваког дана гледали како се велике количине претеклог меса, куваног само у црном вину, а не у води, баца са помијама.

Сељаци, којима је за време рата од стране комуниста-партизана обећавано све па чак да неће и порез плаћати, само ће се причати како се некад плаћао порез, сада су видели да им се стока више одузима него за време окупације и почели су отворено да негодују.

Осванула је и прва недеља у затвору. Преко стражара тражим команданта да ми се омогући одлазак на богослужење јер на то имам право пошто моја кривица још није утврђена и доказана. У 8 и 30 дошао је стражар с пушком, одвео ме у цркву и после службе вратио натраг. За време службе стражар је стајао пред црквеним вратима с пушком.

Испред цркве сачекала ме породица и синовац Рака који је убијен једне ноћи, 1946. године. Мој стариjи брат сањао је да сам ухапшен и био је тврдо убеђен да сам у затвору па је послао синовца Раку да провери сан.

Пo повратку у затворску собу причам утиске. У цркви сам приметио више света него за време окупације и што је врло упадљиво безмало сав је женски свет у црнини. Неко у соби рече да је то само почетна слика слободе коју је донео комунизам. Уместо песме и весеља чују се плач и јауци сваког дана. Једино певају партизани и на улицама играју козарачко коло.

Нашим породицама и пријатељима дозвољена је посета, али сем породице нико нас не посећује.

Четвртак, 14. децембар 1944. године. Позван сам у канцеларију. Жика Радовановић, студент права из Стопање, сада некакав комесарчић или иследник ОЗНЕ, почео је писмено да ме саслушава, предочавајући ми да треба истину говорити и да он зна све о мени. Нисам хтео да одговарам на питања уз напомену да ни ја не знам све о себи, према томе боље да он сам пише све о мени све што зна, јер ће такво саслушање бити садржајније. На сва његова наваљивања да одговарам на питања остао сам доследан својој речи. Понудио ми је хартију и оловку да сам напишем где сам био и шта сам радио за време окупације. Одбио сам и рекао да постоје званични подаци у гимназији где сам службовао и шта сам радио, а све што сам радио и говорио, радио сам јавно па нека се сам о томе распита. Жика ме саветује и убеђује да је то у моју корист. Одбијам његов савет и саслушање се завршило обостраном виком и галамом.

Недеља, 17. децембар. Опет тражим да идем у цркву, али овога пута није ми одобрено и остао сам цео дан у затворској соби.

Среда, 20. децембар. Стражар нас спроводи у купатило где је команда места. Славко Брашић саопштава ми да је сва моја ствар ислеђена у Врњачкој Бањи, није утврђена никаква кривица, али не могу да будем пуштен пошто сам за време рата службовао у Алексинцу. Зато ћу бити упућен у Алексинац да се и тамо извиди, па ако се утврди да немам никакве кривице онда ћу бити пуштен.

Истога дана дошао је по мене стражар из Алексинца, неки Ђока, родом из Сићева код Ниша, висок, плав, врло лепо развијен човек тридесетих година.

Желео сам да се видим са породицом пре него што одем из Врњачке Бање.

Питам Ђоку да ли је икад био у Врњачкој Бањи. Одговара да није, ја му препоручујем да се мало прошета по Бањи, да види сву њену лепоту и да се окупа, јер му се више никад неће дати таква прилика и било би штета да не искористи пружену прилику. Послушао ме, ја сам добио у времену и породица ми стигла пре поласка.

Уз најлепше жеље породице, пријатеља и затвареника око 16 часова крећем за Алексинац. Напољу дува хладна и снажна кошава а ситан, сув, игличаст снег засуо је оголели Врњачки парк и пада, не да око да отвори.

На станици је постављена дугачка композиција воза, утоварују се рањеници који су били смештени у Врњачкој Бањи. Лакши се превозе за Крушевац а тежи за Ниш. Тако ми у пролазу, на брзину, објасни доктор Љубодраг Ђорић, лекар који спроводи тај санитетски воз.

У пратњи стражара прошао сам кроз 5–6 вагона где су смештени рањеници и ушао у вагон одређен за путнике. Унакажена тела младих људи лежала су по вагонима и превијала се од болова. Неки су крвави, други превијени прљавим завојима. Због повређених рана или крвљу натопљених завоја цури крв и капље по поду. Једни су без руке, други без ноге, без ока или неког другог дела тела, сви су у сељачким оделима, сељачка деца.

Око 17 часова локомотива писну и огласи полазак. Гледам кроз прозор фургона, полако се губе последње слике Бање и њене околине покривене снегом.

Када стигох у затвор суда одведоше ме у собу десно испред великих гвоздених врата на ходнику. Ту затекох чика Драгу, кључара, родом из села Станци.

Ту сам први пут осетио праву затворску атмосферу кроз коју сам доцније годинама пролазио.

У соби приметих леп штап и када га мало боље загледах познадох штап проте Захарија Бојковића, пароха алексиначког. На врху где је био крст у дуборезу, додата је једна груба црта а направљена неправилна петокрака звезда.

Време врло споро пролази, а та ноћ је најдужа у години. Чини ми се да се још стотину ноћи на њу надовезало. Иако сам целу ноћ путовао, сан ми никако не долази.

Када свану као да се поново родих, толико ми је била тешка та ноћ. Око 8 часова одведоше ме у једну собу у приземљу где сам затекао Драг. Марковића, подофицира из села Бобовишта код Алексинца. Када ме виде зину од чуда а у погодном моменту даде ми знак да ћутим и да правимо као да се не познајемо. Он се стално правио да је весео и преко целог дана смејао се, певао својим врло лепим тенором. Без њега у соби било би као у гробници, јер поред тешке и убитачне затворске психозе у соби беху и два човека који премираху од страха и тај је страх постао заразан.

У једном крају собе набацана је хартија из архиве Среског и Окружног суда. Ту су разна уверења и решења, пресуде по разним споровима, убиствима, преоравању земље, о наслеђу, силовањима, разним крађама и тд. На другом крају собе била је слама која је од силног лежања на њој претоврена у плеву и ноћу кад сви у собу поспу и настане она затворска тишина чује се како шуште вашке, које иду по хартији и слами тражећи свој плен.

У соби је неиздржљива хладноћа јер су на прозорима сва стакла поломљена, а спољна температура креће се испод минус двадесет.

По новом стилу дошла је нова 1945. година. Негде око 23 часа у собу улазе два стражара, буде Драгог Марковића и одводе на саслушање у канцеларију бившег Окружног суда. Нешто после пола ноћи враћају Марковића па одводе мене. У канцеларији седи за столом иследник ОЗHE Милан Марковић, а крај усијане пећи на другој страни собе сестра Дракчета Миловановића, бившег адвокатског приправника, родом из села Бобивишта, коjи jе био у озренском партизанском одреду и погинуо за време рата. Марковић држи у руци парабелум загледа га и пита ме о догађајима из времена рата о којима немам појма. Кажем му да сам отишао из Алексинца октобра 1942. године. Он пита Миловановићку да ли је то истина. Она каже да јој то није познато, али зна да сам ја имао необично велики утицај на ђаке у гимназији, а исто тако и у учитељској школи.

Затим наставља:

– Сва настојања мога брата као и осталих другова да се ђаци одазову позиву Комунистичке партије остала су без успеха и знам да се међу нашим друговима говорило да је професор Банковић био главна сметња што од ученика нико није отишао у партизане. Исто тако знам да матуранти Учитељске школе 1941. године нису хтели да полажу матуру пристали и сви су до једног полагали и у гимназији и у учитељској школи.

Марковић, шев ОЗНЕ, рече:

– Сада ћеш у своју собу, мораћемо да те прошетамо до Ниша.

– Ја са Нишом немам ништа – одговорих. – Тамо нисам службовао. У Нишу ме нико не познаје, према томе не видим разлог за моје одвођење у Ниш.

– Ако, ако, ништа зато, ипак ћемо те прошетати.

Стражари ме одводе у собу.

Четвртог јануара у собу уђе Чеда, лимар их Алексинца, па међу затвореницима нападе Драгутина Павловића тврдећи да је он једне зимске ноћи 1943. године учествовао у стрељању партизана као пратилац команданта Ујчета. Чеда вади из цепа куртум, показује га и каже:

– Ево, ово је твој куршум који сам извадио из свог тела. Донећу ти га на суђење.

На зидовима у соби и ходнику је безброј познатих имена људи свих годишта и професија који су пошли у затвор и отишли на пут са којег се нико није вратио.

Једни су стављали датуме и записивали колико су провели у затвору ни криви ни дужни, други су записали ко је и када одведен у Ниш, одакле се ко ретко вратио. Трећи ко је и када изведен на стрељање, четврти, са неколико речи вапију за осветом, пети су записали како су тучени и мучени и тд.

Сви ти записи говоре о крвавој трагедији српске нације када се није знало ко има право на голи живот али се знало ко има право да убија – само комунисти. Ти записи говоре о једном добу зверског мучења и убијања људи без икаквог утврђивања кривице и доношења пресуда на основу закона. Они дају лик новодошле слободе када се црквена аждаја није могла напојити крви српске деце, нити нахранити мртвим телима синова српске нације.

Бројимо колико је људи из Алексинца принесено на «жртву слободе» коју сy комунисти донели са Брозом и број се пење до стотину; доцније сам дознао да је убијено око стопедесет особа, а Алексинац је у то време имао око седам хиљада становника.

До Божића вођен сам два пута на саслушање и то увек око пола ноћи. Поред Милана Марковића шефа ОЗНЕ у Нишу, истрагу води и неки Душко, мајор, иследник у Нишу. За време саслушања обојица дремаjу а кад их савлада сан, спусте главу на сто и спавају. Када мало одремају дижу главу па дремљиво гледају по соби крвавим очима, онда стављају револвер на сто па га дуго расклапају и склапају као да тиме хоће да утерају страх притворенику или да том забавом одагнају сан.

Брацко апотекар, родом из Алексинца, пронашао је помоћу стражара дрва негде у згради и стално је ложио фуруну у соби па се вашке размилеле, а људи се дали на чешање, просто кожу са себе да здеру.

На Божић неки стражар отвори врата и позва ме да изађем. Спремам се и мислим како изабраше баш Божић на дан мога стрељања. Они што беху будни гледаху ме избезумљено, али ми нико ништа не рече. Два стражара воде ме у канцеларију суда и само што седох на столицу, у собу уђе иследник Душко у енглеској униформими са чизмама на ногама. После неколико безначајних питања Душко каже:

– Вас ћемо или да убијемо или да пустимо, треће нема, само док прође овај празник.

Када сам се вратио у собу сви се изненадише да сам жив остао. Само што је престао сваки разговор и наместисмо се да спавамо, предајући прошлости Божић, кад чујемо неку галаму у приземљу и по томе схватисмо да у зграду улази повећа група људи.

Не прође много, чујемо како звече ланци и катанци у ходнику, а затим се откључавају велика гвоздена врата и све то изазива велику радозналост код нас у соби. Затим чујемо ход кроз ходник и у нашу собу угураше десет Алексинчана са судијом Мидићем. Соба поново оживе, а преплашени новодошли испричаше због чега су похапшени. Отишли пријатељи код пријатеља да један другом честитају празник и да уз чашу вина и других ђаконија мало попричају. Деца као деца, док су њихови родитељи седели у соби и разговарали, играла се у дворишту и певала четничке песме.

Неке су уши то чуле и пренеле ОЗНИ, а ОЗНА у својој ревности покупила родитеље, очеве те деце и довела у затвор.

Мидићу запада да лежи до мене. Некако се угура међу људе сабијене као сардине. Онако сабијени један другом на уво шапућемо. Мидић је љут на све, нервозно пуши цигарету за цигаретом. Жали ми се на људску неправду и прича како он увек испадне жртва. Пре рата, када је у Алексинцу била откривена група комуниста и похапшена због ухваћеног писаног материјала, требало је имати мушкости и мудрости да их неко од судија узме у заштиту а он је тада имао и једно и друго. Благодарећи њему донесена је пресуда по којој су сви били пуштени на слободу и сада, ето, како му се враћа то добро.

После два-три дана почео је да прима стварио од куће и са њима скривена писма и убрзо био пуштен.

Прошла је ноћ кад чусмо бат цокула кроз ходник а затим јак удар кључа у браву и врата се отворише. У собу уђе стражар и нареди спремање на пут. Спремамо се при бледуњавој светлости сијалице погледамо се и очима питамо да ли ћемо заиста ићи у Ниш или ће нас прогутати помрчина као и многе пре нас, којима је исто овако саопштавано, али никада нису доспели у означено место? Ствари смо упаковали и чекамо на полазак.

Изведоше нас на улицу. Идемо главном улицом и нигде живе душе сем стражара на сваком углу.

Кад уђосмо у станицу затекосмо готово пун фургон затвореника и стражара који их спроводе у разна места. Са странице Црвени крст идемо у цик зоре слабо осветљеним улицама Ниша уз јако дување, познате по хладноћи нишке кошаве а ситан снег засипа и једва видимо куда идемо.

Нагађамо где ћемо и сви се слажемо да ће нас у нишку тврђаву, а кад пређосмо мост на Нишави променусмо мишљење и пове ровасмо да идемо право у нишки казнени затвор. Идући улицом изненада нас зауставише испред Народне банке. Врата се затворише, стојимо пред њима, а из подрума неко нас зове кроз прозор и видесмо људе како се гурају и мењају на прозору да би нас видели. Пред зградом смењује се стража, стражари се нешто дошаптавају и после неког времена отворише се врата и ми уђосмо у неку канцеларију на спрату. После дужег чекања свану. Дођоше три иследника ОЗНЕ. Сви у кожним капутима са чизмама на ногама и титовкама на глави. Један од њих узима нам податке по реду како смо уписани на спроводном акту. Опет идемо улицама Ниша, и не знамо куда нас воде.

У Нишу је било више затвора ОЗНЕ, а нас одведоше у затвор бивше Специјалне полиције крај Нишаве. Када уђосмо у двориште затвора, прођосмо поред закључаних соба с леве стране и два закључана подрума с десне стране. У целој згради мртва тишина као да у њој нема живе душе. Кључар откључава врата број десет. Улазимо и добро запињемо да се угурамо у собу јер кључар не може врата да закључа. Соба мала а у њој више од двадесет људи сабијених као паклица цигарета и једва се распознају ликови од дуванског дима и испарења.

Сместих се у угао собе одмах до врата испод једног прозорчета. Када мало погледах по соби приметих неколико познаника који ми одмах рекоше да су веома изненађени и обрадовани што ме виде живог, јер су чули да сам стрељан. Са њима започе причање о доживљајима у новодошлој слободи и распитивање ко је све стрељан од наших заједничких познаника.

Пола собе заузима кревет у коме леже људи. То уствари и није кревет него две гредице пружене преко целе собе, а преко њих приковане даске. Преко тих дасака људи су прострли своје поњаве и на њима даноноћно леже. На супротној страни собе такође људи леже, али на бетону и са испруженим ногама испод оног лежаја од дасака.

Разговор у соби води се једва чујно о томе шта је ко преживео, где је био за време рата, због чега је, где и како ухапшен. Људи су врло радознали и желели би да чују свачију прошлост и тајне, па и оне најинтимније.

Љуба звани «Ватра» родом је из Лоцике код Алексинца и добар је домаћин газда човек. Био је подуже председник Општине у своме месту. «Ватра» је трговац свим и свачим, био по многим вашарима, прошао многе паланке по Србији и видео штошта, зато има богато искуство и пун је вашарских прича које се такође веома пажљиво слушају.

Из собе се излази два пута дневно по пола сата ради умивања и других потреба. У соби је загушљиво и неиздржљиво па људи радо причају шта било и слушају да би што мање осећали смрад који их гуши. Кад нема занимљивих говорника онда се појаве коцкари па играју барбут у цигарете.

Ноћу из дворишта из суседних соба не допире никакав глас само што се кадкад чује хука мотора аутомобила који пролазе негде улицом. Људи у соби прате његово кретање с највећом пажњом, а кад прође поред затвора без заустављања свако осети неко растерећење, осети се сигурним да му се живот продужио на неодређено време.

Негде око поноћи чује се мотор камиона како се све више приближава затвору. Људи као да гледају сваки обрт точкова и премеравају колико је остало до капије затвора. Што се више приближава затвору све се мање чује дисање људи, а када се приближи капији најстаје тишина, као у гробници. Више се не чује ни дах иако у соби лежи више од двадесет људи. Камион се нагло зауставља пред капијом затвора и сви у један глас, ко јаче ко слабије каже:

– Ево га, дошао по нас.

Цела је зграда нема и верујем да у њој нема човека који није будан и који не прати кретање носилаца смрти. У соби до нас тресну кључ о врата и јасно чујемо прозивање за стрељање а затим закључавање врата и наређење: «Стојте ту!» Муњевитом брзином пролази нам мисао кроз главу: да ли ће сад код нас или ће на другу страну.

Тресну кључ у нашим вратима и она се као аутомат отворише. У собу уђоше три Ознаша. Први је у кожном капуту и чизмама, с качкетом у глави, висок, црн и добро избријан, други је нижи, плав, пегав и врло лепо обучен у нову енглеску униформу а трћи дебељушкаст, црн као Циганин и разрок, у новом оделу.

Брзо бацамо поглед час на људе у соби час на тројицу Ознаша. У соби нико не дише, сви гледају непомично у њих и чекају кога ће да прозову. Чека се изрицање казне и тад је делић секунде дужи од године. Чије се име изговори, остаје му само неки део часа, али не и цео час.

Двадесетак људи немо гледају три човека чија уста изричу смртну казну оцу деце која негде ове хладне зимске ноћи спавају и у свом детињем сну смеше се оцу и сањају како их милује, љуби, притеже на родитељске груди, а сутра ће чути да свога оца више неће видети нити он њих. Или, та три човека изричу казну сину чији су престарели родитељи сузних очију поспали мислећи на сина храниоца, понос и радост. Из уста та три човека излази смртна осуда човеку који је прошао кроз све ратове за ослобођење и уједињење југословенских народа и по завршеним ратовима 1918. године дршао кући с ранама на телу, поломљеним костима, с Карађорђевом звездом на грудима, са извојеваном слободом у којој су расли и користили је баш та три људождера, који изричу смрту казну старом ратнику као издајнику и народном непријатељу.

Док онај у кожном капуту и онај у енглеској униформи одмеравају људе погледима, дотле онај у цивилном оделу стоји уз сама врата и пребројава имена на списку који држи у рукама, а затим прозива петорицу људи. Онај у кожном капуту строго, заповеднички рече:

– Сви ви што сте прозвани, узмите своје ствари па излазите напоље!

Они на брзину скупише ствари и журно изађоше из собе као да журе за последњи и једини воз којим треба да отпутују у загрљај своје деце или родитељима. Изиђоше сви и врата се закључаше. У соби тајац. Неко рече:

– Шта ти је живот!

«Ватра» рече:

– Тише! Да видимо у коју ће собу!

Преко пута нас отворише се врата на подруму и чујемо прозивање, опет закључавање па откључавање другог подрума, прозивање и закључавање. Неко виче: – Излазите! – Чује се други глас: – Стојте ту! – А затим бројање. Слушамо даље. Људи излазе без речи, врата се на дворишту закључавају уз језиво ноћно звечање. Више се ништа не чује сем камионовог мотора. У соби је још тајац. Чује се како камион одлази све даље и даље.

Рано изјутра кључар као и обично откључава врата и зове куваре Љубу «Ватру», Бору Ивковића «Рибицу» и Чурковића да иду у кухињу и спреме доручак. Око седам часова соба по соба излази, прима чај и, како ко изађе из собе, гледа лево, десно, не би ли од некога дознао новости.

После доручка наставља се разговор о догађају из протекле ноћи и неколицина тврдо вероваху да изведени људи нису стрељани него су пребачени у други затвор. Око девет часова Љуба «Ватра» направио се у послу и у пратњи стражара дошао код нас у собу за неке ствари: док стражар стоји пред вратима, он шапатом рече онима око себе:

– Сви двадесет девет стрељани су! Ено им одела у магацину до кухиње. Прави се нов списак за стрељање идуће ноћи.

Наједампут се отварају врата и у собу уђе кључар Милош, крупан и црвен као вампир, крвавих очију и дивље природе, родом негде из неког села код Колашина. Обучен је у нову војничку униформу од фине зелене чоје, на ногама нове жуте чизме а о куку му виси револвер. Пита где би могао да нађе дугмета као што су на копорану Здравка Николића, активног капетана прве класе. Здравко лежаше на бетону и пре него што Милош рече било шта поче да скида дугмета са копорана и да их нуди, уверавајући га да му не требају.

Посматрам ту слабост, да не кажем нискост, једног активног официра и са одвратношћу закључујем да хоће дугметима да се улиже једном дивљем чобанину с пашњака црногорских планина и намах ми прође кроз главу немачка пословица: «Ништа није одвратније него љубазан роб».

Чортановић додаде Здравку ножић те зачас одсече све дугмета и даде их Милош. Милош узе дугмета и пре него што закључа врата рече Здравку да ће му дати друга.

Моје изненађење и чуђење поступку капетана један изнад другога. По уласку Здравка нису остала непримећена, зато ми одмах по Милошевом изласку почеше причати које какав је тај Милош. Пре него што су партизани ушли у Алексинац и Ниш, ОЗНА је била у селу Горњи Крупац, у срезу алексиначком. За кратко време док је ОЗНА била тамо стрељано је око шест стотина људи и у дугачким шанчевима закопавани су по три-чети реда један изнад другога. По уласку партизана у Ниш, ОЗНА се селила с преживелим затвореницима. Од Горњег Крупца до Ниша ко би се само окренуо или ма шта проговорио случајном пролазнику или познанику био је одбијао. У дужем причању, Здравко који је све гледао и преживео рече:

– Боље да му дам дугмета него да ме идуће ноћи због њих изведу на стрељање. Ако потраже даћу им и шињел и све што имам и шта ми све то треба када ни глава није моја.

После тога бејаше ми разумљиво зашто се људи понашају тако и промених мишљење о Здравку.

Наредне ноћи понавља се сцена из прошле с том разликом што је ове ноћи одведено двадесет и пет људи на стрељање а не двадесет и девет. Због дискусије око броја изведених прошле ноћи, сад сам и ја бројао при прозивању, чекајући да имене прозову и био сам сигуран да је тачно двадесет и пет изведено. Такве и сличне сцене догађале су се сваке ноћи све до 16. фебруара 1945. године.

Почетком фебруара прођоше три ноћи а никога не изведоше на стрељање, што се дотле није догађало по причању људи који су најдуже у затвору а били су похапшени док је ОЗНА била у Горњем Крупцу. Људи се мало охрабрише јер мишљаху да више неће бити стрељања. Други претпостављаху да су савезници caзнали за убијање људи у Србији па су стали на крај томе злу, а можда ће, нагађало се, неко и одговарати за та убијања. Чују се разна мишљења и разговор не престаје целог дана. Прошао је дан и опет дошла ноћ. То вече се по расположењу разликује од свих ранијих. Заспао сам као и многи у соби, не знам колико сам спавао и шта је било пре мога буђења, али када је ударио кључ о врата, чини ми се да сам се пробудио пре но што су се врата отворила. У собу уђоше два непозната човека, свакако Ознаши, а на вратима стоји Милош са кључевима док се око њега чује жагop више људи.

Један омањи човек велике, ружне главе и упадљиво великих уста, а други висок, блед, орловског носа и мршав као смрт. Како уђоше почеше на брзу руку да издвајају људе. Онај први, како на кога пружи прст, пита: – Где си био за време рата, у четницима, љотићевцима или у Недићевој стражи? – Људи одговарају. – Излази! – каже он. Некога ухвати за рукав и каже: – Ти излази! – Друге ништа не пита само им каже: – Ти излази напоље, и ти и вас двојица што ме тако гледате, излазите! – Опет једнога враћа с врата на његово место и каже другоме: – Излази! – Трећи и не пита ништа, само говори: – Излази, напоље ти, и ти!

Из наше собе изведоше четрнаест људи, а после одоше у петицу па у оба подрума. Слушамо како их у дворишту питају за имена, одлазе из дворишта и чује се закључавање капије.

То је тa «праведна пресуда» у име народа Југославије, донесена по закону писаном у шумии ослободиоци-комунисти стриктно се држе законских прописа. Ове ноћи одође у смрт четрдесет и два човека, четрдесет и два Србина, нестаде у мрачној ноћи да их никада више не виде њихови родитељи и деца. Одоше да им митраљези изрешетају тела, затим да буду закопани и кад сване да нико не зна шта је било с њима. Преко њих ће још у току ноћи прећи ваљак и поравнати са земљом њихове гробове. Њихови родитељи, браћа, деца и сва родбина оплакиваће њихову смрт по својим домовима, али за гробове нико и никада неће сазнати где се налазе. Дешавало се да после десет до петнаест дана прозивају за пуштање људе које су поубијали, јер се утврдило да су похапшени ни криви ни дужни.

У соби смо сви занемели. Гледамо се стакленим очима а неколицини потекоше и сузе. Људи се питају: зашто ове људе убијају, зашто Србин Србина убија? Зашто човек човека убија? Они што убијај у верују да су ови људи сметња, кочница за бољу и срећнију будућност српске нације и целог човечанства, па убијајући мисле да чине добро дело. Они што издају наређења за убијање људи знају да неће бити ништа боље, али им треба да се учврсте на власти. Треба убијањем људи утерати страх народу у кости па да нико ни прстом не мрдне против онога што властодржци буду радили и спроводили; за постизање циља комунистима су дозвољена сва средства, сва зверства, све лажи и неморал сваке врсте. Тако говори у пракси комунизам кроз своју крваву владавину.

Сви су се људи пробудили и узбудили. Нико не зна шта да каже, нити ко налази за потребно да говори него самб гледа један у другога, неми су и без даха.

«Ватра» први проговара:

– Ево ти, неће више да стрељају! Какви савезници, шта њих брига што се ми истребљујемо.

– Видите, бре, људи, каже Васа, више нас не убијају по списку него одока, ако си му симпатичан остајеш да живиш, ако не – одмах у јаругу!

– Као да је то нека разлика, додаје Шарић, да ли ће те убије по списку или без списка. Када те убијају, све ти је једно.

Опет је свануо дан, тешко јутро после језиве ноћи, дели се доручак и људи га примају некако без воље, обузела их мисао само о једном: Докле ће ово овако да траје и које ли ће ноћи бити изведен на стрељање. Пуштају собу по собу за воду и друго. Посматрам кроз прозорче и видим људе како се крећу као робови. Избезумљени су, преплашени, утрнула је свака мисао и изгубљена нада на живот. То исчекивање смрти не траје само неки час или дан, него месецима. Када човек чека пријатеља кога је позвао на ручак, па ако он закасни само један час човек се нервира и постаје нестрпљив, а овде се месецима не чека гост него смрт.

Изређале су се све скупне собе, па пуштају из самица где су по један у соби. Већ неколико дана никога од тих људи нисмо видели, а слушали смо ноћу њихово запомагање и јечање. Чекамо их дуго, никога нема дa изађе из самице и кад изгубисмо стрпљење угледасмо Андру Милутиновића. Тешко се креће, иде ногу пред ногу. Кад приђе ближе прозорчету, док пролажаше, добро загледах његово деформисано лице са модрим чворугама као плави парадајз. Десно око уопште се не види, утонуло је у модру чворугу. Из уста му је текла крв па се сасушила на бради и доњој надувеној усни. Кад рекох да се Андра појавио, људи нагрнуше и почеше да се гурају на прозор да га виде. После неколико минута он се враћа уз последњи напор снаге.

После Андре изађе Миша Кнезмилојковић са завијеним шалом око главе, па му се лице невиди сем носа и очију. Једну ногу вуче као да му је пребијена, али не одаје утисак да му је тело изломљено као код Андре. Иза Мише наиђе Бата Анастасијевић, који држаше марамицу на носу и имађаше неке модрице по лицу, али не изгледаше нимало утучен. Последњи прође Мирко Нешић с кожним качкетом навученим преко очију, са поднадулим лицем и у пролазу стално гледаше лево-десно не би ли кога видео. Знали смо да их у самици има више од четворице, али су остали толико испребијани да нису могли да изађу до пумпе и клозета.

Увече дођоше кувари «Ватра», Ђурковић и Бора Ивковић «Рибица». «Ватра» седе до мене па полако поче да прича како су он и Бора прислушкивали на вратима канцеларије док су иследници ОЗНЕ о нечем конферисали.

– Прво сам чуо – каже «Ватра» – како су говорили о бројном стању затвореника у Нишу, али нисам чуо колико их има. Онда су причали да ће нас одавде преселити у казнени завод да би овде извршили дезинфекцију због пегавог тифуса.

Напослетку је врло јасно чуо како један каже:

– Морамо да пожуримо са чишћењем и што је за стрељање да се стреља до петнаестог фебруара, jер после судови и оно што остане морамо предати њима.

Вашке, верни пратиоци-људи, свуда по затворима, толико су се намножиле да човека просто хвата страх од њих. Не зна се с које стране више прети смрт: да ли од вашки или од ОЗНЕ?

Пегавац се појавио убрзо по свим собама. Међу првима разболешесе: Шимшић, Васа Остојић, Драгољуб Голубовић и још неки. Њих су после неколико дана однели у градску болницу. Разболела су се и два лекара: др Марковић и др Ђорђевић, санитетски мајор и познати војни хирург. Др Ђорђевић је висок и врло снажан човек четрдесетих година и под високом температуром правио је чуда по соби. Цела соба га је умиривала. Ознаши нису веровали да је болестан. Иследници ОЗНЕ говорили су му свашта и онако болесног страшно тукли. Када је од глади и болести толико ослабио, да више није могао да устане са постеље, они су га пренели у градску болницу где је после неколико дана умро а можда је отрован и убијен. Пошто је као човек и хирург уживао леп глас у Нишу и околини, скупила се маса света да га отпрати до гроба. ОЗНА, међутим, није дозволила испраћај и растерала је свет. Дозволила је само најближој родбини да га отпрати до гробља. Одмах после њега умро је и др Марковић.

Још се ништа не предузима против опасне болести која се уселила међу затворенике и као највернији помоћник ОЗНЕ, уништава нам живот.

Једнога дана разболе се кључар Митке и однесоше га у болницу. Опасност од болести код затвореника пренела се и на људе од власти, који имају кључ у рукама. Истога дана наређено је шишање и бријање свих затвореника. Целога дана пуштала се соба по соба у двориште ради бријања и шишања. Дошао је на ред и младић, железнички службеник, који је у коси имао толико вашију да машина није могла да прође кроз косу. Кључар Дража пустио је све затворенике да виде несрећног младића. Људи, који су спавали покрај њега у подруму кажу да је момак после шишања преспавао ноћ а да се није мрднуо. Тог дана пронађоше у оба подрума четири шкорпије које срећом никога нису ујеле. Тако се људи тога дана ослободише добрим делом вашки и шкорпија.

Око поноћи опет хука мотора, камиона, откључавање капије, лавеж паса и бат цокула. Откључавају се собе и чујемо како Ознаши вичу:

– Излази, излази и ти. Колико вас има? Хајде још двојица. Излази и ти тамо, што ме тако гледаш!

Врата собе до нас закључавају, а онда чујемо прозивање из дворишта. Људи се одазивају из соба. Прозивају Јордана Нешића три-четири пута, гласније него остале, али одазива нема. Иду од врата до врата и питају:

– Је ли ту Јордан Нешић?

Свуда се чује одговор:

– Није.

Све прозване изноде из соба, одлазе и опет све по старом. Те ноћи није се могло утврдити колико је људи одведено, али се претпоставља негде од тридесет пет до четрдесет.

Сутрадан, одмах по ручку, поче прозивање по собама само младих људи и опет завлада смртни страх али на кратко. Од некуда се дознаде да не иду на стрељање него на фронт у Босну. Један офоцир иде од собе до собе и пита ко хоће добровољно да иде на фронт. Јавише се многи добровољци, и стари и млади. Узеше углавном младе људе и војна лица. Са сигурношћу тврдим да је од њих ретко ко остао жив. Касније ми је причао у КП дому, Драган, дезертер који је био са мном у Нишу у истој соби, како је од притвореника образован казнени батаљон. Ко није погинуо од непријатељског куршума с преда, морао је да погине од куршума комесара с леђа. Чим је видео шта се ради и одакле прети главна опасност, Драган је ноћу с двојицом другова побегао. Као дезертер осуђен је на двадесет година робије.

Бројно стање по собама осетно се смањује. Сутрадан су поново дозволили да нам породице доносе пакете. Храна се приметно поправила и нема глади као раније.

Опет је прошло неколико ноћи без стрељања, али су вршена убрзана саслушања. Поново преовлађује мишљење да нема више стрељања. Сваког дана и сваке ноћи доводе се нови затвореници и собе се све више пуне. Како ко од нових дође одмах га радозналци сколе с питањима: одакле је доведен, из ког затвора, због чега је ухапшен, одакле је родом, где је био за време рата, шта је био по занимању и тд. Тако се свако незванично саслуша у соби па тек онда и званично у канцеларији код иследника ОЗНЕ, уколико не оде на стрељање пре саслушања.

У затвору ОЗНЕ остаде нас врло мало, једни одоше на фронт, други се поразбољеваше од тифуса, трећи се пребацише у судски затвор, а ови што остадоше у затвору ОЗНЕ брину шта ће бити са њима.

Петнаестог фебруара, одмах по ручку, настаде убрзано саслушавање. Раде три иследника. Када беше пред вече настаде шишање и бријање целога тела, а онда наредише спремање за покрет, но, саслушање и даље траје.

Када сам увече ушао у канцеларију код иследника Тирка на његовом столу видео сам сат. Било је десет до једанаест. Тирка је врло низак човек, кепец, син неког железничара, гимназију је учио у Скопљу и играо у скопском фудбалском клубу «Вардар».

Прво ми узе генералије па ме онда упита:

– Хоћете ли да ми одговорите на питање које сам постављао неким богословима и свештеницима, али они нису знали одговор?

Одмах сам наслутио о чему се ради јер сам знао да се комунисти хватају за то питање да би доказали како је заједничка основица хришћанства и комунизма.

Тирке настави:

– Који је био први услов првих хришћана за улазак у хришћанску општину?

Беше му врло драго када рекох:

– Добровољно одрицање од приватне имовине.

Нисам се упуштао у тумачење добровољног одрицања у хришћанству и присилног у комунизму, што једно с другим нема сличности.

Тирке прекиде даље саслушавање па поче да ми развија комунистичку теорију о приватној својини наглашавајући да је то главна додирна тачка између хришћанства и комунизма. Он је дуго, врло дуго причао, а ја сам ћутао и слушао, јер ме ништа не кошта а у канцеларији је топло.

Била је прошла поноћ када је у канцеларију ушао иследник Павле и рекао Тирку:

– Пожури са саслушањем јер треба да кренемо. Када будеш готов дођи код мене у канцеларију.

Тирке одговори:

– Ево сад ћу да будем готов и више ниједног немам.

По Павловом одласку рече ми да идем у собу па ћемо други пут наставити са саслушавањем. Када сам се вратио у собу била је празна. Из свих соба људи су изишли са стварима и у дворишту се постројили у две врсте. Узео сам своје ствари и стао последњи у реду.

Прозвано је 47 људи и две жене. Једна је супруга жандармеријског мајора из Алексинца, кога су мужа комунисти ухапсили па се ништа не зна о њему. Она је написала писмо и дала професору Удовичићу да га преведе на енглески језик, па онда га предала једном америчком официру кад су пролазили кроз Алексинац. ОЗНА је сазнала за то писмо, ухапсила жену и професора Удовичића. Мислим да је доцније стрељан. Друга жена је бивша куварица у хотелу «Крин» у Алексинцу.

Иследник Павле каже Тирку да је већ један сат и одмах да се креће. Покрет. Отворише се врата и ми излазимо између два реда стражара с упереним пушкама и митраљезима. Идемо улицама порушеног Ниша. Гледам познате зграде, порушене и попаљене за време рата. Стражари иду са упереним пушкама у размаку један метар па се збијена колона споро креће, а међу притвореницима има врло старих људи као што је авијатички мајор Порх, муслимански свештеник, куварица и још неки, а други су претоварени стварима па не могу брзо да иду. Зато иследници с упереним револверима стално трче око нас као овчарски пси око оваца и вучу:

– Брже, брже, пст, брже! Само ако један покуша да бежи све ћемо вас поубијати!

Нишке улице осветљене су овде-онде понеком жмиркавом сијалицом а када изађосмо из Ниша нестаде свакакве светлости и уђосмо у густ мрак. Ради обезбеђења стражари се још више збише један до другог, а иследници све чешће прете:

– Само ако један покуша да бежи све ћемо да поубијамо. Пст! Пст! Не говори, брже, брже!

Непрестано трче око нас.

Скрећемо с друма према главном улазу у казнени завод. Улазимо у обруч заводских стражара. Они стоје с напереним пушкама иза стражара који су нас допратили до завода. Мало постојасмо у густој помрчини хладне зимске ноћи. Нешто се чека. Из завода изађоше три човека и испред капије почеше да прозивају. Прозваше седморицу и издвојише их на страну а нама наредише да улазимо у двориште завода.

Међу прозваним беху Андра Милутиновић, Бата Сотировић. Сида Марковић, један инжењер из Сокобање, jедан четник из Горњег Андровца, ухваћен у Босни. Још не беше ошишан, јер су га те ноћи довели. Ту су и два човека за које не знам ко су и одакле су.

Када почесмо да улазимо у Белу кућу (тако смо прозвали зграду са самицама), чусмо рафал но пуцање одмах иза зида и повике људи:

– Јао мајко, јао мајко!

Затим појединачно пуцање из револвера. Без речи улазимо у самице у приземљу.

Са мном уђоше још деветорица у самицу број 26. У самицама нема светла већ само у ходнику. Поређасмо се и збисмо се као сардине и убрзо поспасмо. Изјутра, 16. фебруара, поделише нам доручак, па нас све пребацише у једну велику загрејану собу у амбуланти. Ради парења постељних ствари и одела свукосмо се и онако голи гледамо кроз велике и ниске прозоре како се ветар игра са снегом као ОЗНА с нашим животима. Када беше око подне видесмо оног четника што је дошао с нама како га везаног воде двојица а за њима иду два стражара с пушкама на готове. Затим чујемо пуцње иза зида. Стрељају га да и ми чујемо. Доцније сам сазнао да је тај четник побегао са стрељања, препливао Мораву оне ноћи кад смо дошли, али га је неки сељак преко Мораве видео и пријавио ОЗНИ.

После два дана одведен сам на саслушање код иследника Павла. Одговарам, он куца на машини у два примерка. Када је саслушање било готово даје ми да потпишем оба примерка. Пре него што потпишем хоћу да прочитам саслушање, али Павле не дозвољава. Ја не пристајем и долази до крупне расправе. Павле баца оба примерка на сто и док читам, он ме љутито гледа и маше главом. Прочитавши одбио сам да потпишем. Рекао см да у записнику има свега, најмање оног што сам изјавио и што је истина. Ја нећу сам себи да потписујем смртну пресуду.

Оштра препирка се настави, Павле одлазећи у другу канцеларију рече онако преко рамена:

– Ако хоћеш потпиши ако нећеш не мораш. Саслушање за твоју љубав нећу да мењам, оно ће да важи и без твог потписа и то је само за тебе горе. Остављам ти десет минута за размишљање.

Седим за столом и не потписујем саслушање. После десет минута враћа се Павле и пита:

– Јеси ли потписао?

– Не!

– Можеш да идеш!

Идући двориштем у пратњи стражара размишљам о садржају саслушања и доводим га у везу са усменим саслушањем у Алексинцу, оним што ми Раша, шеф ОЗНЕ у Алексинцу, једном рече:

– Немој да глумиш и да се правиш да ништа не знаш, јер ми врло добро знамо и имамо податке о теби да си био најбољи национални говорник у целом крају и то не треба да заборављаш. Све ми знамо. У нашој је соби Пепић, књиговођа фабрике «Срдић» у Нишу. Једне вечери дође у нашу собу Света Зојић, трговац из Ниша, па нам на дугачко и прича о своме пријатељу Пепићу, како су га у затвору у Нишу сваког дана обилазили ознаши и стражари и загледали му чизме. Пепић има лепе чизме да би их свако пожелео, али малу ногу као дете и нема човека коме би биле таман; запале су за очи свима онима што људе убијају за добре чакшире, капут или обућу.

Пепић каже, да му је један отворено рекао да моли Бога што има тако малу ногу, иначе био давно био командант јаруге. У то време ко је дошао у затвор са завидним оделом или обућом тешко да је очувао главу. То је био довољан и убедљив доказ да је буржуј а да његово одело или обућа не би допали неком другом, ликвидирао би га онај коме је први дошао под руку.

Људима је неиздржљиво због неизвесности, збијености по собама па не знају чиме да се разоноде. Нема ништа за читање. Играчи барбута отишли су у војни затвор и однели коцку са собом. Једино Миливоје Петровић, звани «Лубра», трговац из Алексинца има таблу «Човече не љути се».

Једна група по цео дан стално игра, а други моле и нервозно чекају да дођу на ред бар за једну партију. Нерви су код људи толико напети да им и најмања ситница смета. Спремни су да се сатима свађају, па чак да се низашта потуку.

Месецима немамо воде да се честито умијемо, а 20. фебруара одведоше нас у подрум Беле куће да се окупамо под хладним тушевима. Неколико људи после купања оде у болницу због назеба приликом купања и никад их више нисам видео.

Прошло је више од десет дана како смо ушли у Белу кућу а никога не одведоше на стрељање. Људи се потпуно убедише у причуда од 15. фебруара неће бити стрељања па им се на лицу примећује неко друго, ново расположење, имају и други, лепши израз лица, нису онако, како раније, туморни и забринути. У целој групи осећа се живот, кад-кад и веселост, нарочито код млађих људи.

Кључар Дража бејаше једне вечери мало загрејан и расположен па нам отворено рече да више нема стрељања као што је било пре. Заведени су војни судови и само кога они буду осудили на смрт тај може бити стрељан. Људи оживеше, пробудише се као војска на трубни знак, изменише се појединци и целина, физички и духовно. Та је реч значила као да им је речено: спасли сте се смрти. У ходник изађоше Цига и гајдаш па засвираше у виолину и гајде «врањанку». Поведе се коло као на најлепшем весељу. Играло се до дубоко у ноћ.

Освануо је 5. март 1945. године. Дан леп, топао и сунчан, право пролеће. После ручка око четрнаест часова наредише покрет. Спремамо се и питамо један другога куда идемо. Нико не зна а сви претпостављамо да идемо у затвор Војног суда. Из завода излазимо у пратњи свега десет стражара и по томе закључујемо да ће бити сношљивија ситуација тамо куда нас воде. Идемо за Ниш и уз пут срећемо народ који се враћа из Ниша и радознало нас прати погледима. Топло сунце сија, снег се у низини сав отопио и само ту и тамо виде се гомиле као разбацане беле крпе. Користимо време да се надишемо свежег ваздуха и одморимо очи после проведених неколико месеци под кључем у тесним собама с белим зидовима, који својом близином страшно замарају очи, а осим тога у соби је смрдљива кибла за десет људи, а смрад и амонијак страшно гуше.

Од завода нас прати Ставрина мајка која први пут види сина од како је ухапшен. Иде стазом поред друма и нас па кад стражари не виде и не чују даје некакве знаке Ставри само њему разумљиве, теши га и убеђује да ће бити ускоро пуштен и да се не секира. Пред сам улазак у Ниш покушава преко стражара да му дода мало хране, но, стражар не дозвољава и на груб начин удаљава је од сина. Она остаје сама, плаче и нагло заостаје иза нас претоварена пакетом од кога се заморила.

Кроз Ниш нас пожурују да идемо брже како нас не би посматрала радознала светина с којом се срећемо на улицама. Долазимо пред капију затвора одакле смо отишли за казнени завод. Прозивање и одвајање само ђака с којима је Ставра ухапшен. Њих одведоше у затвор где смо били а нас у затвор Војног суда.

У затвору Војног суда затекосмо све оне што су раније били с нама и многе друге с којима се први пут видесмо. Прво што од њих чусмо јесте:

– Одавде се не води на стрељање без пресуде Војног суда, овде није као у затвору ОЗНЕ.

Судови су почели рад у фебруару па су прекинули после изречених неколико пресуда. У Нишу су била два суда, Војни суд и суд Националне части, који је изрицао временске казне без лишења слобода, али је убрзо укинут.

По уласку у затвор одведоше нас на спрат и стрпаше у собе 5 и 6. Одређен сам у 5 са још једанаесторицом. Ушли смо у петицу, спустили своје ствари и згледасмо се. Очима питамо где смо се обрели, али нико ништа не говори. Под и зидови прљави, све умазано и попрскано крвљу, по поду, зидовима и плафону негде више негде мање виси нешто бело као вата. Посматрамо и немамо речи било шта да кажемо.

Командир затворске страже дошао да нас закључа, а кад виде какви су зидови рече:

– Чекајте, другови, да нађемо креча и четку па да окречимо и под оперемо. Нема смисла да останете у тако прљавој соби. Нисам имао другу собу да вам дан, нити смо имали времена да је уредимо, јер сте изненада дошли. Видите, шта су фашисти радили с нашим друговима. Све су то мрље од крви и мозга наших другова које су фашисти поубијали гвозденим полугама. Ено, оно је све мозак – и показује руком на оне беле траке што као вата висе на плафону и зидовима. Неки зинуше од чуда и сви се најежише и по томе закључих да нису добро прочитали прошлост собе када смо ушли и згледали се. Стојимо и чекамо метлу, креч и четку. За то време размишљам о догађајима што су се одиграли у овој соби. Размишљам о надчовечанским мукама људи, који су на тако зверски начин поубијани. На крају помишљам шта ће с нама бити. То су печати културе двадесетог века, печати хуманости, демократије и мирољубивости марксизма.

Кад се људи претворе у хијене, тигрове и вукове па на начин својствен само тим зверима прождиру своје жртве, децу у присуству родитеља, родитеље пред њиховом децом, људи, политичари, идеолози, за правдање таквог зверства измислили су једну реч – револуција. Револуција је реч којом се правдају и покривају сви злочини. У веку за који се мислило и говорило да је најкултурнији, баш у том веку одиграла су се два крвава светска рата, баш у том веку човек човека је убијао на најзверскији начин и те злочине покривао и правдао именом – револуција. А она се изводила у име прогреса целог човечанства.

Нисмо дуго чекали и поче рибање и кречење собе. Све беше за час готово и командир нас закључа. Ми који се обресмо у соби нисмо се довољно познавали. Нисмо се познавали толико да би могли отворено да говоримо и гласно да мислимо, па смо зато ћутали и свако се предао својим мислима. Радовали смо се што смо пребачени из затвора ОЗНЕ у затвор суда, али када видесмо собу бр. 5, дођосмо до убеђења да је све једно – оба су затвора под управом комуниста.

Већ се чуло, а и осетили смо, да међу притвореницима има људи којима је ОЗНА обећала штошта, а они су пристали да сарађуjу са њом само да би били пуштени из затвора. Због тога се међу људе уселила неверица па свако сумња у свакога.

Да би се говорило отворено и о свему, бирају се строго поверљиви, јаки карактери и озбиљни људи. Сви они који су постали шпијуни лабилног су карактера, ситне душе, људи без личне вредности, који за јефтине паре продају кожу својих сапатника да би своју спасли.

Ту смо ноћ преспавали под тешким утисцима што их је соба оставила на нас. Сутрадан сазнао сам од Пешића «Ђеве» из Алексинца да су људи који који су били пре наше групе у соби бр. 6. – поубијани у соби бр. 5 – и да је њихов мозак остао по таваници и зидовима. Знао сам да је командир страже јуча лагао, али нисам имао против доказе, а сада их имам.

Комунисти, партизани облачили су се у четничке униформе за време рата, стављали југословенске амблеме на капе и онда упадали у села и на најзверскији начин убијали све редом од деце у колевци па до стараца и старица, палили читава села. После таквих злочина долазиле су друге групе партизана с петокракама на капама и узимали у заштиту народ и притицали му у помоћ и тако вршили пропаганду у корист комуниста. То су исто радили и у Босни међу муслиманима, па чак ту и тамо и међу српским живљем, где су брзо откривене њихове лажи и преваре. Командир страже сигурно је за време рата прошаo кроз комунистичко-партијску школу па се овога пута послужио испробаном методом.

Испод собе бр. 6 било је одељење у које се улази засебним улазом из дворишта. У то одељење нико није затваран пошто су ту стајале разне алатке, лопате, ашови, крампови и друге. Група људи која је пре нас била у шестици провалила је под, спустила се у одељење испод шестице и крамповима почели да проваљују зид. У последњем моменту откривени су и сви до последњег поубијаци гвозденим полугама у соби број 5.

Кад сам чуо било ми је јасно зашто су те собе биле тако дуго празне док су све остале биле препуне, нарочито велика соба на супротној, источној страни, а то је једина соба у којој је била фуруна.

У петици је запао и чика Жика, снажан човек од шездесет и неколико година, с великим, густим и растреситим брковима, маљав по рукама и грудима. Био је четник из групе српских четника који су 1906. до 1912. године илегално водиле борбу с бугарским комитама по Македонији и Старој Србији, штитили српски народ од свих зулумћара и непријатеља. 1912. године био је дворски жандарм и стални пратиоц Краља Петра I.

За време шетње остали смо сами у соби и чика Жика ми прича:

– Пре формирања војних судова и овде је био затвор ОЗНЕ. Чим су ушли партизани у Ниш међу првим ухапсили су и мене и довели овде. Тужила ме једна покварена жена за силовање. Уствари требало је да будем ухапшен као бивши жандарм и националиста, па су се послужили и таквим прљавим лажима. Командир зграде лаже да су у петици поубијани комунисти. Био сам у соби бр. 4. и пуштан сам за воду и у клозет на спрат, а тако су пуштали и остале, па нисмо могли знати кога све има по собама. Једне ноћи, пред зору, чуо сам псовку и трчање стражара по дворишту и згради. Затим откључавање шестице, па петице. Неко је био сам у петици као ја у четворци и чуо сам кад су му рекли:

– Брзо купи све твоје ствари и излази напоље! – А по ходу сам чуо кад је човек отишао у приземље. Затим је неко доведен у петицу а онда су се чули тупи ударци уз језиво запомагање. Према том запомагању рекао бих да је било пет до седам људи и по свој прилици били су везани. Настала је тишина само на трен па се поновило. Можда за сат или сат и по догодило се то четири пута, а онда је настала тишина...

Убрзо је свануло. Целог дана ништа нисам чуо нити излазио све до дубоко у ноћ. Знао сам да су убијали људе, само нисам знао које и зашто, па сам с највећом пажњом пратио сваку шум у згради. Неко је псовао мајку бандитску при закључавању врата и рекао, да их... чупави Дража. Негде по поноћи отворише врата на петици, чујем лупање цокула и по томе закључујем – да више њих улази у собу и чујем како нешто шапатом разговарају, али ни једну реч не могу да разумем. Дуго су износили и по ходу познајем да је терет. Ваљда, кад су их све изнели, чујем закључивање врата и више нисам чуо да су се отварала све док сам био у четворци.

Андра Милутиновић, који је на два-три дана пре те трагичне ноћи био пребачен у затвор Специјалне полиције, причао ми је да је и он био у шестици, а кад је из ње одведен у њој је остало осамнаест људи, а међу њима седам официра. И сада када ово причам диже ми се коса на глави од језивог запомагања људи док су их убијали.

Шетња се завршила и ми смо прекинули разговор.

Тога дана су из затвора одвели пет младића да орибају просторије суда. Од њих смо сазнали да војни суд почиње сутра да ради. Целе вечери у соби се водио разговор о раду војног суда. Даване су разне прогнозе. Доцније се видело да су биле скроз погрешне јер се прогнозирало гледајући на суђење и судове пре рата.

Људи који су прошли кроз разне затворе ОЗНЕ и видели на какав начин су вршена убиства, уздали су се у праведнији поступак суда, али у дубини душе лежало је неповерење према судовима у ОЗНИ и у војном суду су униформисани људи по чијем се наређењу убијало. Сви су комунисти, међу њима готово да нема разлике, сви су исти.

Војни суд изрекао је само две пресуде у фебруару и то – смртне. Један је стрељан, а Алекси Никшићу, првостепену пресуду поништио је Виши војни суд у Крагујевцу и суђење је одложено на неодређено време.

Сутрадан одведоше на суђење Мому Ристића из Књажевца. Осуђен је на стрељање и одведен у собу бр. 4 у приземљу. На основу Моминог причања говорило се да нема тешких дела. За време његовог суђења даване су прогнозе о могућој казни које нису прелазиле пет година робије. У затвору је владало врло велико интересовање за његову пресуду пошто је то било – прво суђење после дуге паузе и по њој требало је проценити расположење суда и ситуацију у земљи. Његова смртна казна запрепастила је и забринула све притворенике.

Мома је сам у соби под смртном осудом, ато је оно што највише гризе човека док је сам између живота и смрти. Смртна казна лакше се подноси у друштву него кад је човек сам. Мома се бори са самим собом и хтео би себе и друге да убеди да га није страх од смрти и да му није жао живота, а та се његова борба одражава кроз песму свакога дана. Његов дан почиње и завршава се песмом:

«Mала башта а дугачке вреже, тешко оном ко се са мном веже». Он пева ту песму изванредно лепим баритоном и хтео би да га цео свет чује како је храбар, не да се, али се осећа нешто пригушено што даје другу боју гласа, тужну а не ону природну веселу и песма изазива бол и тугу. Кроз боју гласа осећа се и срце да није весело, види се да је прободено болом и да песма иде са усана а не из веселог срца.

После Моминог суђења суд је изрекао неколико временских казни и опет прекинуо рад. Војни суд у то време изрицао је две врсте смртне казне: смртну казну стрељањем и смртну казну вешањем, кој а се сматрала као строжа и тежа. Исто тако, изрицао је и две врсте временске казне: робија од једне до петнаест година и тежак или принудан рад од једне до десет година. Осуђени на више година робије обично су осуђивани и на губитак грађанских и политичких права до десет година по издржаној казни.

Све пресуде с казном принудног рада одмах су постајале извршне и осуђени су спровођени у казнени завод за издржавање казне. Пресуде с казном робије ишле су на потврду или преиначење вишем војном суду у Крагујевцу. Председник суда био је Михајло Мика Ђорђевић, правник, чији је отац Марко држао кафану «Девет Југовића» у Крагујевцу. Независно од врсте и висине казне, суд је доносио пресуде о целокупној или делимичној конфискацији имовине.

Било је случајева, и то више, да нижи војни суд изрекне казну две-три године робије, а виши војни суд казну преиначи и и чим пресуда стигне из Крагујевца у Ниш прве ноћи врши се стрељање. Зато су се осуђени на робију плашили и најмање осуде и више су волели принудни рад од десет година него робију од две-три године.

У прво време на потврду пресуде Вишег војног суда чекало се на десет, дванаест до петнаест дана, а уколико је број пресуда с робијом растао утолико се и време чекања приближавало тако да се у 1946. години чекало и по три до осам месеци, али су тада били заведени грађански судови и било је више правних анци а не као раније само виши и нижи војни суд.

Тринаест дана слушасмо Момину песму, која болно одјекива ше у срцима људи, а многима су натериване и сузе, но, четрнаестог дана саопштише да је пресуда приначена на петнаест година робије. Чим је саслушао ту радосну вест Мома је пао и није могао ни да мрдне. Нервна напетост из дана у дан се повећавала и кад је стигла та промена напетост је нагло пала, али је Мома пао. Све до сутрадан лежао је и тек другог дана нерви су се уравнотежили, Мома је устао и спроведен је у казнени завод у Пожаревац – Забелу.

У априлу суд је почео убрзано да ради; осим кратког прекида свакога је дана доносио бар по једну пресуду. Тим пресудама први је стрељан чика Тошке, омали, старији човек родом из Пирота који је живео у Нишу. Био је осуђен на пет година робије наводно зато што му је Мирко Живановић, бивши шеф Специјалне полиције у Нишу као свом рођаку давао опљачкане ствари и Тошке их продавао за време рата. Виши војни суд је преиначио на смрт стрељањем. Тошке је био у великој соби бр. 1. После вечере, тек што се наместио да спава, дођао је командир затвора с два наоружана стражара и прозвао га. Тошке пита да ли треба ствари да понесе, а командир му каже:

– Како хоћеш.

Свима је у соби било јасно да га води на стрељање. Чика Тошке, прелазећи кроз дугачку собу бацао је погледе на људе и рекао:

– Лаку ноћ, људи, ја одох на стрељање...

Његов је случај уплашио све а нарочито оне којима је доцније изрицана казна робије.

Како се коме изрекне смртна казна, нервоза и страх су све већи и већи. Врло је мали број људи који у таквим околностима знају и могу себе да савлађују. Већина даје својим нервозама одушке у неком трчкарању тамо и овамо, свађању и препирању ни око чега.

Петог дана после стрељања Тошкета, мој давнашњи пријатељ Мирослав Митровић звани «Миле Гогић», кафеџија из Алексинца, би осуђен на десет година робије. У очекивању пресуде из Крагујевца бејаше га ухватио смртни страх.

Миле је осуђен зато што је за време рата имао коња и чезе. Једне ноћи четничка тројка упала је у Алексинаци повела са собом учитељицу Душанку Станисављевић, а њему наредилада их чезом изведе из Алексинца, што је он и учинио. Пресуда му је потврђена на десет година и био је спроведен у Пожаревац, а затим у Сремску Митровицу где смо били неко време заједно у соби. Нада, моја ученица, једино дете учитељице Станисављевић, када је дошла из немачког заробљеништва 1945. године дала је писмену изјаву код власти у Алексинцу да Миле Митровић нема апсолутно никакве везе нити кривице са убиством њене мајке. На основу те изјаве Миле је тражио ослобођење од даље издржавања казне иако по изреченој пресуди није имао ниједно кривично дело због чега је осуђен. Президијум му је смањио казну на пет година, но, Миле се и на то решење жалио. Президијум је по тој жалби казну повисио на шест година.

Затим је био осуђен на смрт Драгутин Павловић, колар из села Бачине. Видео сам његову мајку када је долазила да га види на два дана пре стрељања. Мала старица, црна и толико испијена да се човеку чини да ће јој кости поиспадати из коже. Дошла је да види сина последњи пут и из прљавог, тежињавог пешкира извадила комад проје величине песнице и понудила му. Он је одбио и молио мајку да оде пре истека времена дозвољеног за разговор. Растајући се са сином није плакала. Чини ми се да у себи није имала ни крви ни суза. Син јој је пољубио руку и она је полако једва мичући прошла кроз капију и изашла на улицу.

Иза њега било је суђење Мирку Нешићу, адвокату из Ниша, који је пре рата по партијско-политичкој опредељености припадао Љотићевом «Збору». Мирко је човек средњег раста, црне пути и дебељушкаст. Важио је као добар правник и адвокат у Нишу. Његово суђење трајало је цело пре подне без присуства грађана. У подне је прекинуто па је настављено у шеснаест часова. На три дана пред суђење добио је писмену оптужницу да суд није упражњавао пре његовог суђење сем код једног јединог случаја.

Говорио ми је да ће све сем једне тачке успешно да одбрани. У подне је, иако преморен, дошао врло расположен и похвали ми се како је аргументовано оборио све тачке оптужнице. Увече, када се вратио из суда, био је сав утучен, сломљен физички и психички и испричао ми да је и поподне ишло све добро док је бранио оно што је било у оптужници, но, обесхрабрило га је једно писмо о коме није било речи у оптужници нити је знао да се налази у рукама суда.

За време рата Мирко је био мобилисан као резервни официр и уочи рата, пред напад Немачке на Југославију, он је од брата Бошка, судије у Алексинцу, добио писмо у коме га је с пуно страха и зебње питао шта да ради ако Немци дођу у Југославију.

Мирко је одговорио на то писмо. Поред остале утехе написао је и ово: «Ако Немци дођу ти немаш шта да бринеш, јер ти знаш да оно што је Хитлеру Немачкој то је Димитрије Љотић у Југославији, а ја сам у «Збору» међу најближим људима око Љотића».

Због муњевитих догађаја о нападу Хитлера на Југославију, писмо није послао брату него је оба чувао код себе. Пре суђења органи ОЗНЕ приликом претреса његовог стана пронашли су оба писма у његовој архиви.

Одмах после Мирка био је осуђен Миша Кнезмилојковић из Алексинца, чији је отац био први доктор хемије у предкумановској Србији. Био је врло богат човек, имао је педесет хектара земље у околини Алексинца. На томе земљишту било је читаво насеље Црногораца и готово свима њима кумовали су и децу им крштавали Кнезмилојковићи.

Цело пре подне трајало је суђење Миши Кнезмилојковићу и благодарећи великом броју својих кумова Црногораца, који су за време рата били у тесној вези с партизанима, једнодушно су бранили свога кума. Миша није осуђен пре подне него је суђење прекинуто и настављено по подне.

Миша је дошао у затвор сав блажен и задовољан што су се његови кумови поштено заложили за њега.

Суђење је настављено у четири сата по подне и увече око девет часова саопштена му је пресуда: смрт стрељањем! По подне ситуација се изменила на штету Мишину. Суд је обећао Црногорцима сву земљу Кнезмилојковића, коју су Црногорци радили и на њој живели и сви сведоци-кумови, који су пре подне бранили Мишу по подне су га теретили.

Мирко и Миша били су затворени у истој соби и да би их стрељали што пре убацили су и једног агента родом из Лечике код Алексинца који је наводно покушао да бежи и због тога убачен код њих. Агент је преко ноћи предложио Мирку и Миши да беже и отпочели су бушење зида. Сутрадан је испало као сасвим случајно да је стража приметила прикривену рупу на зиду и Мирко и Миша наредне ноћи одведени су на стрељање, а агент је враћен у своју собу и убрзо пуштен из затвора.

Осуђена је на смрт и Будимка, супруга Милана Миловановића, кројача из Бродарца код Алексинца. Милан за време рата није био ни у једној оружаној војној организацији, које су водиле борбу против партизана-комуниста, али је помагао све и свакога ко је био против њих. По доласку комунист на власт Милан је побегао са сином, а Будимка је ухапшена и осуђена на смрт стрељењем. Није била издвојена нити стално закључана као мушкарци који су бићи осуђени на смрт, а када су је повели на стрељање запевала је:

– Јел’ вам жао што се растајемо...

У закључаним собама чули смо њено кркљање, стражари су је ухватили за гушу и стезали да не пева. Одведена је на стрељање око десет часова увече, а изјутра су изнесене њене ствари и дате њеној кћерки, ученици трећег разреда гимназије. Дуго се у затвору чуо врисак и јецање девојчице која је остала без мајке и плакала пред затворским вратима. Доцније су ухваћени њен муж Милан и син у манастиру Мрзеници код Крушевца и оба су стрељана.

Исто тако била је осуђена на смрт стрељањем и супруга поч. др Милошевића, лекара, родом из Вел. Пчелица код Крагујевца. Та је жена по цео дан држала карте у рукама и цигару у устима. Свакога је дана понеком гледала у карте и предсказивала шта га чека на суду. Била је пасионирани коцкар и ненадмашан мајстор за покер, посебно амерички.

Неколицина људи који су прошли кроз пургаторијум војног суда говорили су да им је све унапред казала као да је гледала њихово суђење. Она је на то била горда и упорно тврдила да њене карте не лажу. Њој није имао ко да доноси пакете са храном нити новац, али је она картама зарађивала новац и храну. Догађало се да у току само једне ноћи добије на покеру тридесет до педесет хиљада ратног новца.

Кокари су навукли и командира страже да се коцка, па је он остављао преко ноћи отворена врата на собама, а закључавао само улазна врата споља да га не би изненадио дежурни из суда. Једне ноћи командир страже, поред више хиљаде динара, изгубио је на картама чизме и шињел. За то је некако сазнао суд па је тога командира сменио, но, ни други, ни трећи није боље прошао.

Када је осуђена госпођа Милошевић на смрт стрељањем коцкари су били ожалошћени више него остали. Једни што нису могли да поврате новац који им је узела, а други што су изгубили свог зајмодавца и рутинираног партнера.

Беше леп, сунчан дан када једно поподне наредише да сви затвореници изађу напоље. Неки премреше од страха помишљајући на најгоре и не верујући да се може догодити неко добро, док други гласно изразише наду на пуштање по нечијем наређењу. Трећи, мањи број, излазили су као роботи не мислећи ни о чему.

У узаном затворском дворишту сврстали смо се у два реда а поред зграде стајале су жене, њих седам-осам. Командир страже пребројао је и рапортирао бројне стање тужиоцу Јовану Васиљевићу, адвокату изТузле. Васиљевић је крупна људина, мало незграпног тела, у војничкој униформи. Сав се укрутио, хтео би да се покаже како је дисциплинован Брозов војник, а све то веома ружно изгледа за његових педесет и неку годину и за једног интелектуалца и адвоката. Он нема никаквог официрског чина сем петокраке на титовки која се развука на великој глави као да је на бачкој бундеви. О рамену му виси шмајсер као доказ страха који је врло често својство тако крупних људи што воле да изигравају војничке величине и јуначине.

Све очи затвореника беху уперене у Васиљевића, кад стаде испред строја.

– Људи и жене, слушајте шта ћу да вам кажем. Ја сам све ваше предмете у суду прегледао и видео да сте сви криви. Међу вама има мали број код којих може да се пређе преко извесних грешака па да буду пуштени или мало осуђени, ако се буду знали бранити на суду и обећати да ће се поправити. Али, од вас сто четрдесет и пет, колико вас је, међу вама има преко шездесет тако тешких криваца и крволока да је смртна казна по најблажој оцени за њих много блага. Ми ћемо у суду гледати да што пре с вама раскрстимо и оно што је за убијање побићемо, а остало ћемо послати у казнене заводе. Ти, командире, добро да пазиш на њих и ако ти само један побегне доћи ћеш на његово место. Породице неких од вас молиле су ме да узмем предмет појединаца, али ја то нисам могао сам да учиним, док не будем разговаро с другом Трипковићем. О томе ћу видети. Ако неко има нешто да пита или да моли нека се јави.

Васиљевић баца поглед преко целог строја, нико се не јавља и он одлази у канцеларију а оштри погледи презрења прате га све док не замаче кроз врата.

Настаде жагор међу притвореницима и коментарисања оног што чуше од Васиљевића. Најмалодушнији потпуно клонуше и изгубише сваку наду на живот после оних речи, нарочито да има преко шездесет за које је мала смртна казна. Многи у себи помислише: «У тај број спадам и ја». Увукла се сумња у људе и свако мисли на себе, на њега се односи смртна казна с којом не може да се помири. Међу људима је завладала чудна психоза па се питају: «Данас сам жив а сутра ко зна шта ће бити са мном и са овим људима око мене?» Доза страха за свој живот и живот других достигла је кулминацију. У ту мету можда је нишанио и Васиљевић кад је говорио, надајући се да ће људи, бранећи своју главу, пред судом одати све што знају о себи и другима, обећаваће и нудиће најпрљавију сарадњу с комуниста само да очувају голи живот.

Да би постигао тај циљ Требало је пре суђења унети немир у душе људи; зато је дошао у затвор и изрекао оне застрашујуће речи.

Васиљевић се представио веома љубазан према појединим породицама затвореника и обећавао им сву могућу заштиту. Зато су се многи разочарали када је, иза те љубазности, на суду тражио смртну казну као тужилац и то баш за оне чије су породице интервенисале и метанисале пред њим. На крају се ипак утврдило да Васиљевић воли све, посебно новац и жене. Када се то сазнало, онда су се појединци спасавали преко Васиљевића помоћу новца и младих жена. Ко то није имао или није хтео да да, Васиљевић је неопозиво тражио смртну казну.

Марта, априла и маја 1945. године Војни суд у Нишу готово свакога раднога дана доносио је по једну, две, три смртне пресуде. Када разговарате с притвореницима и питате шта им је стављено на терет приликом саслушања код иследника, из онога што вам кажу и по процени правника у затвору испаде највише три-четири године принудног рада, а када се дође пред суд добије се десет до петнаест година робије уколико је омашила смртна казна стрељањем.

Зато су се људи у чуђењу питали у чему је обмана: Да ли што прикривају најтеже ствари или што је суд и за најлакша кривична дела изрицао најтеже временске и смртне казне? Људима који су осуђивани на смрт, суд је најтежу оптужницу износио тек на самом суђењу и потврђивао је припремљеним сведоцима не дозвољавајући саслушавање сведока опруженог.

Четворка у приземљу – соба у којој су држали осуђене на смрт, из дана у дан све се више пунила; када се напунила онда је још једна до ње била одређена за «смртњаке».

Јордан Нешић из Градиног Хана осуђен је на смрт стрељањем. Јордану су двадесет и четири године и крајње је сиромашан. Служио је код богатих сељака, ожењен је и има женско дете од непуних годину дана. После осуде на смрт видео сам му при последњој посети старог и болесног оца чија спољашњост говори о крајњој сиротињи и патњи. Дошла му је била и жена. Јордан је ликом и стасом био тако леп да му је тешко било наћи примера. Његова бистрина задивљавала је сваког интелектуалца када би с њиме ступио у разговор. У затвору ОЗНЕ, где је раније био затвор Специјалне полиције, почетком фебруара прозвали су Јордана једне ноћи при извођењу на стрељање, али се он није одазвао. Тако је продужио живот на три месеца.

Последњи пут, кад је у затвор долазио Јован Васиљевић, адвокат, причао је пред затвореницима како је при саслушавању наишао на једно бистро сељаче, какво у животу није срео. Био је то Јордан Нешић.

Били смо заједно прво у петици а по осуди на смрт у четворци, усмртној соби. Јордан је преко дана лежао на једном месту, ћутао и пушио. Када би га неко од сапатника упитао: – Како је, Јордане, обично би одговарао: – Биће добро ако нас не потепају.

Вечерали смо и полегали. У соби смо нас осморица. Неки су већ поспали а нас четворица сместили смо се на своја места и предали мислима које човеку, када је осуђен на смрт, надолазе као никада у животу, нарочито ноћу. У целој згради је мртва тишина, само се чује бат цокула стражара који шета испод прозорчета наше собе у тесном затворском дворишту.

Одједном чује се са улица мотор камиона и кад стаде пред капијом затвора, ми се при бледој светлости сијалице некако стакленим погледима немо погледамо, а Јордан полако рече:

– Ето камиона, за кога ли долази, дете му његово?

Отварају се спољна врата, па врата на нашем ходнику, људи без даха слушају како се некоме приближава мученичка смрт и најзад откључавају катанац на нашим вратима, а онда браву и то све уз неки застрашујући звекет. Непомично чекамо по позиву смрт и она се на нас спушта као некада тигрови или лавови на прве хришћане у римском амфитеатру. Ко такве моменте није доживео, тај никада није осетио снагу љубави према животу и ништа од живота.

У соби су се сви пробудили и узбудили. Свако непомично седи на своме месту и с великим ишчекивањем гледа у врата. Сви смо осуђени и сви очекујемо смрт, мучење и убијање, али приврженост животу ствара нестрпљиво чекање да се види ко ове ноћи одлази у смрт, да ли један, двојица, тројица и који, или сви...

Када се врата отворише прво се појави једно Циганче са пушком на готове, а иза њега кроз полуотворена врата још два-три стражара с напереним пушкама. Циганче стаде на праг и упита:

– Ко је Јордан Нешић?

– Ја сам – одговара Јордан.

– Спреми се па излази!

Јордан се спрема, узима своје поцепане опанке и говори:

– Нема више живота!

Устаде и упита:

– Људи, ко има цигару да ми да?

Миша Милојковић пружи му цигару, он запали и излазећи из собе рече:

– Збогом, браћо!

С последњом цигаром у устима и последњим речима Јордан изиђе из наше собе и оде у смрт.

Врата се затворише, у соби нико ни речи да проговори, а из ходника још се чује неко кашљање, затим се затворише врата на ходнику и онда капија на дворишту, чу се зврјање мотора и камион оде.

Оде камион с једним младим Србином, који ништа није имао осим физичке и духовне лепоте, здравља и топлог српског осећања. Њега, сеоског слугу, убија режим који је проповедао једнакост, заштиту сиротиње и потлачених. Каква иронија и колика лаж! Оде Јордан у мученичку смрт.

У својој двадесет петој години остављајући иза себе старог оца у ритама, жену и женско дете, које се можда баш у том моменту у сну смеши на оца кога никада неће видети и који га је пре три дана онако нежно миловао.

Те ноћи Љуба «Ватра» био је с командиром стражена коцкању у соби са још неколико затвореника, а када су Јордана изводили, хтео је да види кога воде на стрељање. Искористивши моменат сакрио се у мрачни угао испод степеница што воде на спрат. Када је «Ватра» осуђен на смрт и дођао у нашу смртну собу, свима је причао када су Јордана везивали у ходнику. Чим је Јордан изишао из собе ухватили су га за руке, ставили их на леђа, скинули његово поцепано гуњче и од шака до више лаката омотали руке бодљиковом жицом. И док је крв капала у ходнику са раскрвављених руку, Јордан је мирно пушио своју цигарету и стално гледао на спрат уз степенице. Отворили су врата на ходнику и Јордана извели у двориште. Љуба «Ватра» каже да му се никада у животу није учинило да види лепши лик човека као тада лик Јорданов. Тај му лик никада неће ишчезнути из сећања и никада није осетио веће сажаљење према човеку као тада.

Влада Николић, из села Нишевца код Ниша, одведен је на суђење пре подне, а раније је ишао два пута да риба патос у суду који је био у кући неке Јеле, апотекарке, и тада је упознао цео распоред зграде.

Неким изузетним случајем Влади је било дозвољено да га брани адвокат. Суђење је трајало цело пре подне а била је субота, пазарни дан у Нишу. Негде око тринаест часова судско се веће повукло на већање и доношење пресуде, а иза Владе стајале су два стражара с напереним пушкама. Суд је дуго већао и Влада је изгубио сваку наду на срећан исход. Адвокат у пролазу поред њега дошапнуо му:

– Само ако можеш, бежи!

Чим је адвокат изишао на врата, Влада се обратио стражарима речима:

– А, бре, другови, да идем час у клозет?

Не чекајући одговор стражара, журно се упутио у сутерен. Стражари нису знали распоред зграде и док су се они мували по просторијама, Влада је кроз отворен прозор сутерена изишао на улицу док је стражар на капији стајао окренут леђима. На улици се умешао у свет који је из града журио својим кућама.

Идући путем Влада је размишљао: Куда сада? Одлучио се да иде својој кући, да узме машингевер и остало оружје што је закопао у ђубре, па онда у шуму, где су се још криле групице оружаних људи. На путу за Нишавац ноћио је у једној виноградарској колиби, а сутрадан се упутио својој кући. Суд је из Ниша одмах упутио потеру за њим а из Гациног Хана ишла му је у сусрет милиција. Он је рачунао само на потеру из Ниша, зато је и журио да се дограби оружја, али није предвидео могућност да ће милиција у Хацином Хану бити обавештена телефоном. Око подне био је на једном брду изнад свога села. Када је с брда бацио поглед лево-десно видео је милицију како га са свих страна опкољава и сужава обруч. Он се упутио поред једне ограде, дошао је до плеве и у њу се сакрио. Несрећа је била у томе што га је на том кратком путу до плеве видео стриц и показао милицији где се сакрио.

Ухваћен је, премлаћен и доведен у четворку – смртну собу у затвору. Дуго није могао да устаје с постеље али је ипак брзо прездравио. У четворци смо били двадесет пет дана заједно. Њему никада није било саопштено којом је казном кажњен нити је више саслушаван. Влада је увек био спреман за бекство.

Била је недеља, петнаести јуни, када му је један Циганин гледао у карте и, поред осталог, рекао му да му смрт већ куца на врата и да, има само секунд времена који ће му, ако буде умео да искористи, омогућити да живи.

На Видовдан, 28. јуна 1945. године око два часа ноћу Влада Николић и Живојин-Жика Раонић, жандармеријски п. поручник родом из села Љубања код Ужица, одведени су на стрељање. Око казненог завода биле су рупе од граната из времена рата и тамо су обично стрељани који су били осуђени на смрт. Тамо су повели Владу и Жику.

Летња ноћ, тиха, мрачна, али не са оним густим мраком, него провидна. Испред једне рупе одвезали су их, а Влада је имао на себи потпуно нов цемпер и да га не би крвавили, понудио га је стражарима.

Скинуо је цемпер и бацио подаље од себе. Стражари су се пограбили око цемпера, а њих двојица јурнули у мрак. Жика је погинуо на неких 15–20 метара а Влада је с рањеном руком успео да побегне у шуму.

После Владе осуђен је на смрт стрељањем Бранко Медан, бивши жандармеријски наредник из Босне, мислим да је из Дрвара. Бранко нема нимало слуха а има неки продоран глас. Да би отерао мисао од смртне осуде он у нервној напетости преко целог дана пева песму: «На стрељање ја одлазим, преко нишког поља газим, немој Сојо, немој тако, ни мом срцу није лако». Док он пева, нека неиздржљива језа пролази кроз тела затвореника. Нарочито првих дана онима што су с њим у соби чини се да им нерве сече на парчиће.

Бранко је необично крупан човек, права људина као да је од брега одваљен, типичан Босанац, у пуној снази, четрдесет и три године. Има врло крупне очи, које су из дана у дан, уколико је више слабио биле све веће и веће, тако да сам у последње време мислио да ће му једног дана испасти. Били смо заједно у четворци и постали такви пријатељи да је за моју љубав био у стању све да жртвује. На молбу осталих затвореника умолио сам га да не пева него да нађе другу, повољнију забаву. Послушао ме је па је највећи део дана проводио у спавању, што је добро дошло у нашој ситуацији за одмор његов а и наших живаца.

Супруга му је била бабица у Сврљигу. Једнога дана дошла му је у посету и, упадљиво за све затворенике, остала једуго у разговору с њим, што раније није био случај ни код једне посете. Тек сутрадан, у највећој дискусији, Бранко ми је испричао главни разговор посете: да је његова супруга ишла код Васиљевића, молила и преклињала да ми спасе главу као земљаку, једином Босанцу у нишком затвору; напоменула му је да Бранко има браћу у партизанима од 1941. године који су виши официри у армији само не зна где су.

Поставила је питање Васиљевићу:

– Шта би Бранкова браћа сутра рекла Васиљевићу који је тражио смртну казну за њиховог брата? Васиљевић је дуго ћутао а онда рекао:

– Бранко неће бити стрељан, добиће десет година робије од којих ће издржати једну до две ако буде паметан. Он је осуђен на смрт највише због тога што је стално истицао српство и правио се великим Србином а то му ништа није требало, то треба да му кажеш, али ако коме о томе каже – отићи ће му глава.

Само после пет дана Бранку је саопштено преиначење пресуде на десет година робије и у мају месецу одведен је за Пожаревац у Забелу на издржавање казне. Видео сам га у Забели, а доцније смо били у Сремској Митровици у истој соби.

У септембру 1946. године, када је умро Радован Савовић, родом из Ваљева због срчаног напада, а Управа завода ускратила лекарску интерванцију, цела соба, више од двестотина људи, ступила је у штрајк глађу. Међу петорицом који су примали храну био је и Бранко. Казну није издржао, али није био пуштен после годину-две као што је Васиљевић прогнозирао. Непун месец пред Савовићеву смрт шетао сам и разговарао с њим и он ми рече:

– Сутра овде и да умрем не би ми било жао само кад бих знао да ће у нашој земљи нестати ове крваве комунистичке власти. Имам четири сина па они нека живе иза мене у слободној демократској земљи.

Радован Савовић рођен је 1907. године и умро је млад 2. 9. 1946. у соби бр. 12/1. Своје кости је оставио на робијашком гробљу а супругу у Ваљеву с четворо мушке деце на милост и немилост тешке судбине под комунистичком окупацијом.

На дан другог маја 1945. године (Велика среда) осуђен је на смрт стрељањем Живојин Жика Раонић. Њега сам добро познавао пре рата из Алексинца.

Велики Четвртак, 3. мај 1945. године, био је леп, ведар и топао дан. С групом људи решено је да се увече одржи Велико бденије. По брици, који је долази из града да нас брије, јавили смо једном свештенику да нам спреми све што треба за бденије, а нашли смо и погодну личност која ће те ствари дати капетану Животи Пешићу званом Ђевалија, када буде ишао на вечеру, јер смо храну добијали из једне кухиње у граду.

Пре подне био је одведен на суђење капетан «Кајгана», но, како му нису били дошли сведоци које је суд позвао да га терете, суђење је одложено на неодређено време. У подне се капетан «Кајгана» вратио из суда и у поверењу ми саопштио:

– Чини ми се да ће вас по подне позвати на суђење. Док сам седео у суду и чекао сведоке нешто су ужурбано спремали и чуо сам да помињу ваше име.

У другој половини априла и првој половини маја радило се убрзано на доношењу пресуда, јер су многобројни затвори по свим градовима Србије били препуни затвореника. Оптужнице су уручиване само појединцима а одбрана адвоката врло се ретко одобравала. У току дана одвођени су на суђење обично они код којих се радило о смртној казни или робији од десет до петнаест година и где су пресуде изрицане појединачно, иначе скоро сваке вечери у суд су одвођени по тројица, четворица па и више људи, па им се само прочита висина казне из пресуда које су донете без суђења и у њиховом одсуству. Такве пресуде никада никоме нису читане у целости. У суд се доведе, на пример, пет људи и поставе испред стола. Иза њих стоје стражари с напереним пушкама а председник пита:

– Ко је Јован Миловановић?

Дотични се одазива.

– Десет година принудног рада! Ко је Милош Стојковић?

– Ја, одазива се прозвани.

– Пет година робије, итд.

Упознао сам људе, који су казну издржали до краја изреченог, донесену и саопштену на такав начин.

Иако нисам био сигуран да ћу ићи на суђење, ипак сам се мало уљудио и преслишавао како да се браним од оног што ми је стављено на терет, о чему сам сазнао на последњем саслушању код

Војног суда у Нишу, где је истрагу водио онај ћопави Трпковић, Македонац.

Било jе тачно пола четири по подне када су у затвор дошла два стражара из суда да ме воде на суђење. Знали смо: кога прате два стражара тај се обично враћао са пресудом на смрт или с петнаест година робије, па ми је зато Љуба «Ватра» при изласку из дворишта добацио:

– Оче Саво, држите се добро јер вас воде два девера.

Један од стражара застаде и рече:

– Није то што ти мислиш. Ја сам мало пре овде довео једнога па идем да правим друштво овом мом другару.

Љуба се осмехну и рече:

– Знам, знам, немој да ме убеђујеш.

Капија се затвори и ми се упутисмо суду поред Народног позоришта.

При уласку у дворишту суда срете ми се поглед са двојицом својих познаника и својим бившим учеником, који стајаху на веранди и када им се приближих они брзо сту пише у разговор, правили су се да ме не виде. Бејаше ми јасно да су то прибављени сведоци који треба да ме терете, но, ја се направих да не знам због чега су ту и љубазно се с њима поздравих као и много пута раније. Би им непријатно, али нису имали куда да побегну.

Улазим у велико предсобље суда у коме бејаше све спремљено за суђење: дуг, прекривен сто, столица, а на средини столица за мене на коју рекоше да седнем. У предсобљу, сем улазних, главних врата, има још пет, седим и посматрам. Особље суда излази на једна па улази на друга, трећа и остала, враћа се и стално се мува, час тамо, час овамо. Носе некакве списе и договарају се.

Можда је све то била игра да ми покажу озбиљност места и момента у коме се налазим, да ме нервирају и уплаше. То сам закључио из њихових радозналих погледа у пролазу. Истину говорећи, ја сам предосећао да се налазим пред великим бурним догађајем где ће се радити о бити или не бити.

После дугог чекања председник суда доктор Милан Бркић позива чланове суда и рече:

– Хајде да почнемо, већ је пет сати.

Чланови суда заузимају своја места. Председник на средини стола супротно од мене. Десно, поред њега, седе партизански мајор Црногорац Милан Бижовић а лево војник, борац, Пироћанац, Стојко Трајковић, до њега записничар Бранка Стефановић «Гутемберг» из Ниша. Лево од мене седи тужилац Јован Васиљевић а иза мене три стражара с упереним оружјем.

Васиљевић устаје и чита дугу оптужницу и завршава речима:

– 3а једног оваквог типа тражим смртну казну стрељањем јер није достојан да живи у слободној демократској социјалистичкој и народној Југославији.

Председник отпочиње читање писмених достава суду из Врњачке Бање њих девет на броју. Затим прозива сведоке и како кога прозове долазе с веранде. Први је дошао Јеврем Јеша Петровић, сељак из села Мозгова, који је доцније био посланик за срез алексиначки и ухапшен због крађе. Јеша је сипао свакојаке лажи као да је напамет научио и навео имена неколико сељака, врло честитих домаћина из свог села, које сам ја наводно оштетио јер сам им одузео разне ствари.

Упитао сам зашто нису дошли оштећени људи да кажу то што је рекао Јеша Петровић него једошао он који није оштећен? Тражио сам да се ти људи саслушају и пристао да примим њихове изјаве за истину. На основу тих примедби тражио сам да се суђење одложи док не прибаве писмене изјаве. Председник суда, међутим, одговара:

– Ти људи нису обавештени о вашем суђењу а Јеврем Петровић је дошао овде својим послом и то из Београда а не из села. Кад је сазнао за наше суђење пријавио се за сведока, а ми због ваших приговора не можемо да одлажемо суђење.

После тога ставих примедбу да су у оптужницу обухваћена и дела за која и нисам саслушаван у истрази, да је истрагу водио Трпковић а сада се на суду појавио као тужилац Јован Васиљевић, и да суд и није позвао нити саслушао сведоке на које сам се позвао у истрази на све то доктор Бркић рече:

– Трпковић је отишао на одсуство па је ваш предмет уступио Васиљевићу. За дела која нису ушла у оптужницу, а нисте саслушани, можете сада да дате одговор, а што се тиче поменутих сведока нигде се не види у саслушању да сте се на њих позвали.

– Када сам саслушаван последњи пут код Трпковића, рекох, позвао сам се на поменуте сведоке у вези дела за која сам терећен и тражио да њихова имена уђу у записник. Трпковић ми је од речи до речи одговорио:

– То наши судови не практикију, али ја сам имена сведока прибележио на парчету хартије па ће суд преко месних власти прибавити њихове писмене изјаве или њих добавити за ваше суђење.

Показао ми је цедуљу са њиховим именима. Међутим, видим да нема ни једног ни другог, па ни Трпковића, него је уместо њега дошао Јован Васиљевић. Осим тога позвао сам се на сведоке чија су имена ушла на саслушање код ОЗНЕ у Алексинцу, да ни тих имена нема, нити њихових саслушања.

Председник суда одговори:

– Од тих сведока један је већ осуђен и упућен на издражавање казне а остали не уживају добар глас од нове власти и свака њихова изјава не би била узета у обзир...

Међу сведоцима био је и угледни прота из Алексинца Миљан Миљковић.

И даље су се ређали сведоци и износили неистине о мени, па је из њихових причања било очигледно да су научени шта ће ко да каже. Улоге су им биле подељене. Последњи сведок Сима Маркошић, Црногорац из Соко Бање, покушао је да ми импутира да сам био члан Војног суда код четника и да сам изрицао смртне казне њиховим друговима, партизанима.

Из ранијих суђења знао сам да се служе таквим подметачинама па сам за такву одбрану припремио свог пријатеља, др Милутина Рајића, лекара, родом из Сталаћа, који се налазио као мобилисани лекар у Нишу. Њега нигде нисам спомињао као сведока за време истраге. У случају потребе рачунао сам да се на њега позовем; да сам се раније позвао на њега забранили би му да сведочи или би га оног дана из Ниша удаљили.

Тврдио сам да није истина то што је рекао Маркошић и позвао сам се на др Рајића као сведока с напоменом да је др Рајић њихов човек а ја унапред примам његову изјаву као тачну.

Председник је доведен у незгодну ситуацију, али јеипак написао цедуљу и дао војнику да је однесе на означену адресу. После пола сата дошао је др Рајић и својом изјавом натерао Маркошића у лаж.

Иако је председник пре почетка суђења скренуо пажњу сведоцима да лажно сведочење повлачи казну затвора до 3 године, ипак Маркошић није узет на одговорност због утврђене лажи пред судом.

Касније се утврдило да су све писмене доставе из Врњачке Бање, сем три, лажне и док сам био у Казнено поправном дому у Сремској Митровици четири човека под чијим су именима биле достављене те писмене изјаве, изјавили су месним политичким властима да немају никакве везе с тим изјавама. На основу тих писмених података моја је породица тражила обнову процеса преко Президијума 1951. године. Казну сам издржао до краја а по тој молби није донето никакво решење.

Цела та судска лакрдија трајала је негде до после двадесет и два часа, а онда се судско веће повукло да донесе пресуду. Већање је трајало више од једног сата, па кад је и тужилац Васиљевић изгубио стрпљење ушао је у канцеларију да их пожури и тек тада су изишли. Председник доктор Бркић прочитао је пресуду повишеним гласом да сам осуђен на казну смрти стрељањем и трајан губитак грађанске части. Конфискација се не досуђује јер сам сиромашног имовинског стања.

После читања пресуде саопштено ми је да немам право жалбе. Могу само да напишем молбу и да молим за преиначење пресуде, а пресуда ће постати извршна када је потврди Виши војни суд у Крагујевцу.

Када сам ушао у двориште затвора сачекао ме Љуба «Ватра». Чим сам му рекао «на смрт стрељањем», кренуо је ходником и свима затвореницима објавио моју осуду. Одмах сам одведен у смртну собу бр. 4 и поред бува и стеница који су изједали тела притвореника заспао сам тврдим сном.

На Велики Петак осуђени су индустријалци из Ниша, Васа Милојковић на десет година а син му јединац – Миодраг Миша на смрт стрељањем. На Велику Суботу осуђени су на смрт стрељањем: Љуба Благојевић «Ватра», Радомир Митић «Јеврејин» и Жика Миљковић. Љуба «Ватра» био је председник Општине села Лоћике, а био је и раније извођен на суђење, но, како је било дошло више од стотину људи да га бране, суд је одложио суђење и све сведоке ставио у затвор и како се ко одрицао да буде сведок тако су пуштени. Када су се сви одрекли и пуштени из затвора онда је Љуба одведен на суђење и без сведока осуђен на смрт стрељањем.

Очекивао сам, као и неколико мојих сапатника, да ћемо бити стрељани у ноћи пред Ускрс, зато смо спремали бекство за ту ноћ, али човек који је требало да обије катанац на вратима према договору није смео да рескира.

Ускрс и Ђурђевдан били су истога дана 6. маја 1945. године. У оби смо десеторица осуђеника на смрт стрељањем. Сем Миодрага Мише Милојковића сви смо осуђени као припадници покрета генерала Драже Михајловића, сарадници Равногорског покрета, народни непријатељи и издајници.

Освануо је Ускрс, највећи и најрадоснији празник за све хришћане. У соби су четири свечара, слављеници Ђурђевдана: Љуба Благојевић «Ватра», Жика Раонић, Жика Митровић и Миша Милојковић. Изјутра смо рано устали, заједнички се помолили Богу, а ја сам отпевао три пута: «Христос Васкрсе» и остале ускршње песме које сам знао напамет и на тај начин обавили васкрсно јутрење.

Честитали смо један другоме празник Васкрсења, а свечарима крсно име Ђурђевдан, с најлепшим и искреним жељама уз братске загрљаје, уз пољупце и са сузним очима.

Прошао је Ускрс, Војни суд ради сваког дана, изриче смртне казне и наша се соба стално пуни.

Саопштено ми је, 28. маја 1945. године, да ми је пресуда преиначена на петнаест година робије и десет година губитка грађанских и политичких права по изласку из затвора. Пресуда је у Вишем војном суду преиначена на дан славе бивше битољске Богословије, Св. Јована Богослова, 21. маја 1945. године. Још с тројицом осуђеника спроведен сам, 1. јуна 1945. године, у затвор Забела у Пожаревцу.

Чим сам стигао у Забелу регистрован сам и добио матични број 284. У затвор су стално пристизали затвореници из разних места Србије, а највише из Београда. То су све били осуђеници на робију до петнаест година, а доцније до двадесет година и на доживотну робију.

Чим видимо да у круг затвора улази велика група затвореника од двадесет до осамдесет, одмах смо знали да су из затвора: Београд, Крагујевац, Ваљево, Чачак или Ужице. Само из тих места долазиле су тако велике групе осуђеника јер је требало Србију убити у главу, утерати јој страх у кости па да не помисли на неко пружање отпора комунистичком режиму који се спроводио и преузимао власт у земљи.

До августа број осуђеника прешао је хиљаду. Режим у затвору је сношљив. Изјутра у пет часова откључавају се собе а увече у двадесет и један час закључавају. Целог дана шетња је слободна по кругу и слободно се иде по свим собама и свим павиљонима. Поред људи било је и жена у половини првог павиљона. Када сам дошао било их је свега десетину, а када сам на Преображењу, 19. августа 1945. године, отишао за Ниш било их је око шездесет. Најстарији осуђеник у затвору био је Лука Милишић, индустријалац из Београда, стар осамдесет и две године и потпуно слеп, а био је осуђен на двадесет година робије. Његов синовац Михајло, такође осуђеник, водио га и бринуо се о њему. Умро је у затвору.

Управник затвора био је Милутин Ђоковић, рођен у селу Прислонице код Чачка. Пре рата био је благајник задруге у свом селу. Покрао је новац и за време рата осуђен. Био је на издржавању казне у Забели. За време рата побегао је из затвора и придружио се партизанима. После њега за управника је дошао Јеврем Јешко Ненадовић, некадашњи судија Окружног суда у Ваљеву. Пред рат и за време рата био је управник Казненог завода у Нишу. Потомак је чувене породице Ненадовића из Бранковине. Има два сина и две ћерке и сви су комунисти.

У кругу завода била је капела у којој се пре рата редовно служило и у њој осуђеници причешћивани. Управник Ђоковић је у почетку одобравао да се служи у њој и ја сам служио три-четири пута. На Петровдан причестио сам неколико стотина осуђеника, међу њима и две попадије. Једна је била свештеника Милана Пашића, пароха из Мачката код Ужица, кога су комунисти убили као љотићевца за време рата, а после рата убили су му и сина. Друга попадија била је негде са Косова чијег су мужа такође убили партизани.

Крајем јула такође сам једне недеље служио и за време службе милиција затвора са оружјем опколила је капелу и све осуђенике који су били у цркви истерала напоље. У цркви је остао свештеник Милутин Продановић, који није хтео да изађе из цркве и рекао командиру страже:

– Стрељајте ме у цркви, али ја нећу да изађем док се служба не заврши!

Остао је у цркви а после службе одведен је у самицу.

У то време, осим мене, у Забели су били свештеници: Добривоје Јаковљевић, парох јагодински, Константин Константиновић, парох у Доњем Видову код Параћина, Милутин Продановић, парох у Годачици код Краљева и Душан Летић, парох у Ердевику код Шида у Срему који је као избеглица за време рата био у Заклопачи код Смедерева.

На Преображење све је било спремно за служење Свете литургије. Када сам почео да се облачим, дошла је заводска милиција и све нас потерала у центар круга где смо се постројили у редове по двојица. Онда је отпочело прозивање затвореника и одвајање у групе. Прво су прозвали двеста педесет осуђеника и саопштили им да иду на рад у Борски рудник. Затим су прозвали педесет до шездесет осуђеника који се пуштају, ослобађају даљег издржавања казне. Међу њима је био и Константин Константиновић, свештеник. У списку за пуштање прочитано је име Драгољуба Лазића. Била су два Драгољуба Лазића, један сељак а други познати београдски апотекар и члан Главног одбора демократске странке, који је требало да буде пуштен на интервенцију шефа демократске партије Милана Грола. Пуштен је сељак, а апотекар Драгољуб Лазић пуштен је из затвора Сремске Митровице на дан Светог Саве 1946. године као тежак болесник и убрзо је умро.

У трећу групу издвојили су шеснаест осуђеника који су суђени и осуђени у Београду с Централним националним комитетом Равногорског покрета на челу са секретаром тог покрета др Ђуром Ђуровићем. Њихова имена су: чиновник београдске Општине др Ђура Ђуровић, начелник министарства социјалне политике народног здравља доктор Александар Поповић; начелник министарства пољопривреде доктор Божидар Попадић; начелник министарства саобраћаја инжењер Коста Петровић; судија Бранислав Ивковић; мајор Аћим Слепчевић; наредник, пилот, Младен Терзић; адвокат Александар Павловић; адвокат Никола Распоповић; адвокат Љубиша Трифуновић; студент уметничке академије Радомир Перица; адвокат Тодор Перовић; публициста Мустафа Мулалић; капетан Радомир Милошевић; трговац Михајло Мандић и потпоручник Ђорђе Ђермановић.

Тој групи прикључени су двадесет и четири осуђеника «реакционара-непоправљиви», али међу њима су убацили и неколико шпијуна, цинкароша, као што су били и Миша Милојковић, Радојица Старчевић, Стево Поповић и други. Ту «реакционарну» групу чинили су: председник новинарског удружења и уредник Јежа Мића Димитријевић; индустријалац, сенатор и председник београдске Општине Влада Илић; винарски трговац Радојица Старчевић; винарски трговац Коста Јеремић; др Павле Суто, лекар; индустријалац Милорад Милојковић; индустријалац Обрад Игњатовић; ђак гимназије Ђорђе Миловић; чиновник Стево Поповић; индустријалац Лео Клепиш; правни саветник дунавске бановине Драгослав Кузмановић; публициста Миле Боројевић; студент технике Александар Бацко Глигоријевић; арт. капетан I класе Светолик Јовановић; п. поручник Божидар Дршка Јовановић; студент Драгољуб Спалајковић; Словенац који је побегао из воза; Данило Дача (?) из Обреновца; марински пуковник Ђура Тетреб; свештеник Душан Летић; свештеник-професор Сава Банковић; чиновник Анте Тихлер (Словенац); сељак Жарко Угриновић, и још један чије сам име заборавио. Сви остали који нису прозвани остали су и даље у Забели.

По одласку за борски рудник кренула је наша група од четрдесет осуђеника за казнени завод у Нишу. Пратило нас је тридесет и пет стражара и на железничкој станици у Пожаревцу утоварили су нас у два фургона и тек негде доцкан увече кренули смо за Ниш и осванули у Параћину. Ту смо провели цео дан и стигли у Ниш после поноћи.

Распоређени смо по самицама и на другом спрату. Одмах после ручка, 13. септембра 1945. године, наредише нам да спакујемо све своје ствари па да изађемо у двориште. Кад нас сврсташе у два реда настаде прозивање. Видимо да ће се ићи у други казнени завод, али нам нико ништа не саопштава. Мића Димитријевић, новинар, каже да ћемо по свој прилици у затвор Сремске Митровице, јер је то највећи затвор у земљи и најбоље обезбеђен.

Негде око петнаест часова из великих скупних соба првог кру га излази велика колона осуђеника и тек смо тада сазнали да не идемо сви ми. На железничкој станици сабисмо се у фургоне и како се који напуни одмах га затварају. Однекуда се сазнало да идемо за Сремску Митровицу, железничком особљу које се креће око нашег вагона избацујемо цедуље и писма кроз прозоре и молимо да пошаљу нашим породицама. Осуђеници из разних места на прузи Ниш–Београд и осуђеници из Београда избацивали су текст за телеграме да их породице сачекају на жалезничким станицама.

Невероватно је, али је истина, није нам било познато да неки телеграм или писмо нису били послати и сутрадан изјутра рано, када смо стигли у Београд, перон на станици био је препун породица и пријатеља осуђеника.

На станици Црвени крст код Ниша дуго смо чекали док је стигао воз осуђеника, оних двеста педесет који су из Забеле отишли у Борски рудник. Лео Клепиш, бивши власник фабрике «Клепиш» у Јагодини за прераду сухомеснате робе био је са мном у истом фургону. У Јагодини је од фамилије и пријатеље примио гомилу пакета разне хране, неколико боца ракије и вина и један балон с вином од десет литара. Морали смо добро да се сабијемо у фургону да би у једном углу направили места за његове пакете.

Када је настала ноћ свако се некако сместио у претрпаном фургону и док воз жури за Београд ми спавамо. Изјутра рано, 14. септембра, на дан моје крсне славе, Св. Симеона Столпника, стигли смо у Београд. На станици маса света. Једном младићу дадох новац да ми купи цео хлеб који сам у фургону пресекао уместо славског колача.

На станици се дуго стоји. Немци су на Сави порушили мост приликом одступања. Чека се милицијско појачање да пешке кренемо преко импровизованог моста на Сави. У мом фургону око 2 часа почињемо обред сечења славског колача. Сви су осуђеници у фургону поскидали каше, стоје смерно и побожно, ја сам запалио свећу, а свештеник Душан Летић својим јединствено лепим баритоном високо и снажно одговара: БЛАГОСЛОВЕН БОГ НАШ СЕГДА НИЊЕ И ПРИСНО И ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ... Ја и неколицина људи одговарамо: Амин... Маса света зачас се у трку саби око нашег фургона, мушкарци поскидаше каше и сви се побожно крсте док ми певамо: БОГ ГОСПОД, тропар славе и тропар уз сечење колача. Не верујем да је у оној маси света остало око које није заплакало. По свршеном сечењу колача она маса света дефиловала је поред фургона и сви су ми честитали славу тако што су ми врховима прстију додирнули руку коју сам испружио кроз прозорче фургона.

Тек пред подне, када је стигло појачано обезбеђење, пуштени смо из фургона. Упарађени по четворица, са свима стварима нас петстотина осуђеника идемо ногу пред ногу, идемо Карађорђевом улицом, па за Земун, преко провизорно направљеног моста преко Саве.

Од моста идемо право на некадашњу железничку станицу у Земуну уз пратњу милиције која иде поред нас у размаку од пет до шест метара. Шаролика колона осуђеника издужила се преко Сремске улице, а изнад нас лете савезнички авиони и с времена на време спуштају се врло ниско и снимају нас.

Испред железничке станице у Земуну сместили су нас у једну увалу поред пруге и ту чекамо воз за Сремску Митровицу. Леп сунчан дан, а после дугог пута и рђавог спавања у фургону, ту смо се слатко испавали, одморили и изразговарали.

Пред сам мрак стигао је теретни воз из Ријеке с некаквим коњима и мазгама, које су истоварили па нас утоварили у те вагоне. Дуго смо чекали на станици и тек негде око двадесет два часа кренули смо за Сремску Митровицу. Још пре поласка воза многи људи заспаше и чује се како хрчу. Два млада човека, један Словенац, а други из Обреновца заузели су место поред прозора. Пре поласка воза поверили су ми да ће да искачу кроз прозор чим воз буде пошао.

Како је била густа помрачина, ја сам им препоручио да искачу пре поласка воза пошто је врло ризично када воз иде, а у мраку се не види на какав ће терен да искоче. Нису усвојили мој предлог, јер су се плашили да их стражари који су стајали на платформи вагона не примете. Посаветовао сам их, када буду искакали, да не иду лицем напред кроз прозор него да се од вагона одбацују леђима уназад и по могућству да скачу у правцу у коме воз иде.

Воз је ишао за мало пуном брзином, а они су један по један, прво Словенац па Дача из Обреновца, искакали онако како сам их саветовао. Јавили су ми се из Италије и били су врло захвални.

У Сремску Митровицу стигли смо 15. септембра око шест часова и цела колона осуђеника носећи своје ствари полако се кретала од железничке станице према казненом заводу. У кругу затвора постројени смо између прве зграде и Управе. Врши се прозивање и утврђује се да је једанаест осуђеника побегло.

Наша група од четрдесет људи помешала се са осталим осуђеницима. Рачунали смо да нас неће издвојити и водити као посебну групу с посебним режимом. Но, преварили смо се. Све су нас прозвали и издвојили, а када су све осуђенике, наше сапутнике, одвели у трећу зграду онда су на одвели у другу зграду где су самице.

Пред зградом смо задржани док су самице у приземљу чишћене. Приликом избацивања ђубрета видели смо крваву сламу, неке старе покриваче и јастуке, такође умрљаних мноштвом флека разних величина. На крају полазимо у зграду и по двојица-тројица улазимо у самице с јужне стране. Ја сам био с Мустафом Мулалићем, муслиманом из Ливна, бившим народним послаником и секретаром Народне скупштине. Сместили смо се у самицу 36 у приземљу.

У целој згради пре нас био је само један Мађар, млађи човек, исцрпљен, било му је око тридесет година. Био је потпуно наг, стално је гледао у зид и непрестано нешто псовао на мађарском језику. Била је већ друга половина септембра, наступиле су хладне ноћи, а самице са северне стране, где је он био, никада сунце не огреје. Тај Мађар није био ничега свестан, хранила су га два млађа Мађара који нису били у тој згради. Од њих сам чуо да је тај болесни Мађар син или потомак неког мађарског грофа. Полудео је од дугог мучења и тешких батина. Кадкад стегне песнице и виче: «Јежиш Марија...».

Пре нашег доласка у другој згради био је и затвор ОЗНЕ и крвави трагови у тој згради били су трагови крваве ОЗНЕ.

Мустафа и ја хтели смо да видимо како изгледа Мађар који даноноћно виче, па смо кроз шубер на нашим вратима данима вирили не би ли га видели када кључар отвори његова врата. После пет дана угледали смо га. Био је потпуно наг, необријан, стиснутих песница, гледао је у зид изнад главе и стално викао. Његово викање језиво се разлегало у згради, нарочито ноћу. Дошао је и октобар а с њиме и дуге хладне ноћи, а он је још увек био наг и једини у самици. Негде око 10. октобра нестало га је и нико није знао да ли је одведен у неку душевну болницу или је убијен.

За све време док сам био у Заводу никада га више нисам видео. То је био први осуђеник-лудак кога сам видео у Казненом заводу у Сремској Митровици, а доцније их је било много.

Ми смо стављени под посебан режим. Сами смо шетали у засебном месту у присуству стражара. У згради нас дананоћно чувају два стражара с пушкама, један пред вратима, други у приземљу зграде.

Међу стражарима нађем једног свог бившег ученика, Јовишу Туловића, из Јабланице код Горњег Милановца. Није ме познао, зато му рекох ко сам да би са мном разговарао слободно и отворено. Одмах је испричао да међу стражарима има само пет партизана од којих се чувају, јер их шпијунирају. Остали су присилно мобилисани. По завршеном рату били су доведени у Чачак и једнога дана командант батаљона построји их и пита: «Ко хоће добровољно да се јави у милицију?» Напоменуо је да ће имати добру плату, одело и храну, а доцније и пензију. Јавио се врло мали број, остали нису јер су се надали да ће бити демобилисани и отићи својим кућама. Али, испало је мало незгодно за оне што се нису јавили за милицију. Сви су кажњени да по четири месеца остану у армији. Тако је Туловић по казни допао у милицију у Сремску Митровицу.

Храна нам се доноси и дели у згради док сви остали осуђеници примају испред кујне где соба по соба иде у реду и кувар сипа свакоме по кутлачу јела.

Једне вечери дође до оштре свађе и увредљивих речи између командира страже и осуђеника, маринског пуковника Ђуре Тетреба. Командир доведе у зграду, поред редовних стражара, још једног себи оданог па га постави испред самице бр. 4 у којој је био Тетреб. Тетребу је наредио да стоји целе ноћи окренут вратима и да гледа кроз отворену шпијунку, а стражару је наредио да пуца у Тетреба ако не буде стајао. Стражари су се смењивали, наређење се преносило прено ноћи, а Тетреб је стајао око седам часова – и пао. Преко стражара тражимо управника. Дошао је, ослободио казне Тетреба и обећао да се то више неће поновити.

Мустафа Мулалић и ја лешкарили смо на својим постељама 3. октобра 1945. године и доживели врло непријатно изненађење. Кључар откључава врата и у собу уђе један партизански мајор с пиштољем у руци. Накарада од човека. Мали, здепаст, кривоног, разрок и крезуб. Прво приђе мени, а када му одговорих ко сам, шта сам и одакле сам, поче да ми држи придику зашто нисам као што су народни свештеници Владо Зечевић, прота Смиљанић, прота Караматијевић и многи други, био у Народноослободилачкој борби, него сам издајник и народни непријатељ.

Он ме подиже загледа својим врљавим очима па онда приђе Мулалићу. Чим Мустафа рече како се зове он му гурну цев пиштоља у уста и поче хистерично да виче:

– Ти си тај, курво једна, што плачеш пред судом као курва. Хоћеш код Драже, а знаш ли колико су муслимана поубијали четници и колико су муслиманских села попалили? Кукавицо, курво, хоћеш ли и сада да плачеш?

Гура му цев дубље у уста, а Мустафа пребледео па му се чини да нема капи крви у себи. Наслонио је главу уза зид и једва се држи на ногама онако крупна и снажна људина.

Мајор извуче цев из Мустафиних уста па додаде:

– Сад бих те убио, но ми је жао да поганим метак.

Када мајор изађе Мустафа онако пребледео леже, сав сломљен и нетремице гледаше у плафон својим крупним очима. Ја му додадох чутурицу с водом и, да бих га охрабрио, рекох:

– Немој се нервирати, бар ти знаш да је положај побеђеног одувек био као овај наш.

Брава на шуберу наши врата била је покварена, није могла да се закључава. Шестог октобра чујемо разговор у ходнику и поред мушког чује се женски глас. То нас заинтересова – откуда жене у нашој згради? Затим полако откринемо шубер и видесмо Мошу Пијаде са акт-ташном под пазухом, а поред њега иде Митра Ђилас Митровић са обешеним фотографским апаратом на рамену. Када се они мало више удаљише од наших врата, ја отворих цео шубер и гледао сам где ће да сврате и шта ће да раде.

Када дођоше пред самицу број 18 у уприземљу, Моша узе фотографски апарат па је сними. Цела северна страна самица била је празна и они се упутише на супротну страну и Моша од клозета поче редом да отвара шпијунке и да завирује у самице. Када је отворио шпијунку у самици 24 обоје се грохотом насмејаше, нешто се дошапнуше и одоше напоље.

Када смо изашли на шетњу испричао сам свима да су у згради долазили Моша и Митра и да су снимили самицу број 18. Драгослав Кузмановић, који је био у самици 24, исприча ово:

– Не знам ко је био, али како сам стајао код врата, чим шкљоцну шпијунка, ја дигох ногу и ставих на њу. Чуо сам како неко каже: «Ако, ако, тако сам и ја некад радио».

Пред наш одлазак из зграде прикључили су нашој групи Петра Симића, пеш. пуковника из Београда, Душана Карамитровића, економа из Велеса, Милутина Поповића, студента из Београда и Душана Миџовића, студента из Вучитрна, који је на путу од Ниша до Сремске Митровице из воза бацао илегалне летке па су га некако открили и довели код нас.

У првој згради, у осам малих соба у приземљу, биле су жене њих око шездесет, седамдесет и све из Војводине. Једанаестог октобра 1945. године све су жене отишле у Пожаревац, па су нас 12. октобра преместили у те собе. Имали смо засебан улаз са источне стране, тако нисмо имали никакве везе са осуђеницима из других зграда, па тако ни са собама у првој згради. Једанаестог октобра из Београда дошло је 16 официра бивше Независне државе Хрватске који су суђени у Београду с групом од тридесет и два официра. Пола је стрељано а друга половина доведена на издржавање казне. Међу официрима Хрватима најнижи по чину био је п. пуковник, а била су и три генерала: Курелец, Фрања Долачки и Звонимир Стимаковић.

Првога дана по доласку у ове собе доведен је код нас Мика Радојловић, п. пуковник; Сокал и Миодраг Гајић «Мали Гаја», студент, сви из Београда. У осам малих соба смештено је по осам људи. Сваког дана излазимо у шетњу, према вољи кључара. Најчешће нас чува Милош, звани «Бузон», који има ноге на икс, а када добије нервни напад партизанске болести онда не да виче него урла као најдивљија звер:

– Пуцај, кољи, дај мени да га живог одерем и очи да му извадим!

По пет-шест људи не могу да савладају и умире. Осим њега чувао нас је и Паја, кога смо прозвали «Доктор Паја» зато што је код нас био доктор Павле Сутор, лекар, кога је Паја одводио на рад у амбуланту и враћао натраг.

Тих дана у октобру отворена је кантина, а за кантињере узети су Бата Илић, Сокол и Мартић, службеник фабрике «Мерима» у Крушевцу. Осуђеницима је одузет сав новац, дате су кантинске књижице у којима је убележена сума одузетог новца и најсторижије забрањено држање новца код себе. Чести су претреси и код кога се нађе новац одмах се конфискује.

Једнога дана дошао је начелник министарства Казнених завода Жижа Петровић, бивши професор српског језика у Аранђеловцу и он лично врши претрес. У заводу још нема никакве униформе, ни код осуђеника нити код службеника – сви смо у цивилним оделима па се не зна ко је осуђеник а ко службеник.

Осуђеник Радојица Старчевић био је у управи, дошао је у собу и види два непозната човека, памисли дасу нови осуђеници прилази им и представља се, а Жижа, уместо одговора, командује му: «Мирно! Рукеувис!» Врши преметачину по цеповима и одузима им шест хиљада динара. Из наше собе број 7, Жижа одлази у број 8, врши претрес и у цевима радијатора налази новац. На питање: «Чији је новац?» Тоша Петровић, адвокат из Билећа одговара: «Мој, Жижа!»

– Зашто си га оставио у радијатор – пита даље Жижа.

Тоша даље одговара: Господине Петровићу, има у соби неколико адвоката па се бојим да ме не покраду.

Жика пита: А шта си ти по занимању?

Овај одговара: Адвокат!

Жижа се мало насмеши узе новац и оде у собу.

Прота Добривоје Јаковљевић, парох јагодински, који је некад био први и најбољи комшија у Соко Бањи управника завода Душана Миленовића, среће га једне вечери у дворишту. Управник му одговара:

– Ја сам управник!

Неколицина из наше групе одлазила је сваког дана на рад и то инжењер Коста Петровић, лекар Павле Сутор, инжењер агрономије Бата Поповић, винарски трговци Страчевић и Јеремић, кантињери Влада Илић и Сокал, индустријалац Обрад Игњатовић и Мића Милојковић а остали седе у својим собама. Највише времена проводе у читању књига до којих се врло ретко долази. Цела наша група располаже само с неколико књига које смо готово сви прочитала а с другим осуђеницима имамо врло слабу везу, искључиво илегалну.

Октобра 1945. године основана је заводска амбуланта, али у њој није било ни постеља, ни лекова, сем јода, аспирина и вате, један сто и једна столица. У заводу је постојало купатило које није радило; постојала је инсталација за парно грејање по свим собама, али грејања нема јер угља нема, а дошао је и крај октобра с врло ниским температурама. Завод се пуни сваког дана и сваке ноћи, осуђеници долазе са свих страна и то све политички, сем изузетно малих броја криминалаца. Илегално добијамо противрежимски лист «ДЕМОКРАТИЈА», који излази у Београду и сви га сем Мише Милојковића и винарских трговаца читамо од почетка до краја. Једног дана добијамо и «Пастирско писмо» за које смо раније сазнали да је изашло у Загребу и написали су га др Алојзије Степинац, надпискуп, и супруга поч. Стјепана Радића.

«Демократија» је изашла у свега девет или десет бројева па је укинута. Нисмо добили последњи број а баш у том је броју била карикатура Жиже Петровића како револвером разјурује осуђеничке породице пред управом завода у Сремској Митровици.

Морал је код људи изванредан и свако тврдо верује да се комунистички покрет у земљи неће дуго одржати. Залихе хране из рата потрошене су, даване Русима, Кини, Румунијии Албанији. Земља се припрема, а и нас осуђенике припремају, на тешка гладовања.

Направљени су чаброви почетком новембра и наређено је да сe сва храна казанска у њима носи по собама. Почела је да се даје ограничена количина хлеба и хране. Глад је на прагу и то озбиљно забрињава људе. Многи се нису из заробљеништва вратили у земљу. Од оних што су остали у земљи многи су изгинули за времерата, а после рата од Брозове страховладе много више их је поубијано и земља се морала наћи пред врло тешким животним проблемима, не толико због рата и окупације колико због смртоносне политике и владавине комунистичке партије. Све то скупа створило је забрињавајућу психозу код осуђеника за своју судбину, а још више за судбину породица које режим немилосрдно прогони и на све начине понижава и малтретира.

Многи Срби, за време рата, морали су да напусте своја огњишта и испред усташког ножа беже у Србију, да би спасли голи живот. После рата и тешко проведене окупације уместо да се врате на своја попаљена огњишта допали су затвора с вишегодишњим осудама, оставивши своје породице на милост и немилост тешке послератне судбине. Многи Срби који су своје животе спасли бежањем испред усташког покоља нашли су смрт у Србији у затворима ОЗНЕ после рата.

Исто тако, Срби који су се враћали из заробљеничких логора у Немачкој, чим су прешли границу Југославије, били су лишени слободе и доведени у затвор пре него што су стигли своме дому и породици. Таквих и сличних случајева било је веома много.

– Из приземља пресељени смо 9. 11. 1945. године на II спрат прве зграде у собу бр. I 2/1. То је велика соба 28x8 метара, а на супротној страни улазних врата су умиваоница и клозет. Соба је добила назив «КОМИТЕТ» зато што је у њој био комитет Равногорског покрета; тако су ту собу звали осуђеници па и службеници. У ту собу, сем наше групе, доведени су и осуђеници из других соба прве зграде, а из треће зграде сви интелектуалци и они други над којима је требало да се примени строжи режим. Првог дана било је сто осамдесет и шест људи. На бетону су постеље у три реда дужином целе собе. Број људи у соби, за све време док сам био у њој до 23. 7. 1946. године, стално се мењао. Обично се кретао од сто осамдесет и шест до двеста четрдесет и три. Једни су долазили из разних затвора, други одлазили у друге зграде, али је увек више долазило него што је одлазило.

По другим собама осуђеници су били распоређени према висини осуде, па су на истом спрату у соби бр. 12/1 били осуђеници на двадесет година робије, а у соби бр. 12/2 на петнаест година. У три собе првог спрата и у две велике у приземљу били су осуђеници од десет до петнаест година робије. У фебруару 1946. године пребачени су у друге заводе осуђени испод десет година, сем странаца, јер су сви затвореници без југословенског држављанства издржавали казну у Сремској Митровици без обзира на висину казне.

Зато је завод у Митровици био пун странаца, највише Немаца и то активних и резервних официра. Сви су пуштени 1951. године на тражење своје владе с којом је Југославија већ успоставила дипломатске односе. Пре пуштања били су издвојени од осталих осуђеника и давана им је првокласна храна да не би иностранство видело праву слику осуђеника из Брозових казамата, јер су осуђеници у већини били живи костури.

Када су Немци пошли дата су им потпуно нова цивилна одела и обућа и до железничке станице у Митровици испраћени су с музиком само да би заборавили на мучење у казненом заводу. Да забораве тучу, гладовање, смрзавање, робовски рад и понижавање људског достојанства. Баш кад су примали одела из магацина, доктор Мољевић се враћао с лекарског прегледа и у пролазу поред Немаца чуо како разговарају међу собом и кажу:

– Могу нам сада дати што год хоће, али ми не смемо да заборавимо оно што смо претрпели у Брозовом затвору, нити да заборавимо нашу браћу која су овде поубијана или помрла од глади и под батинама.

С том групом Немаца није отиша Нојхаузен, бивши немачки посланик у Београду до рата, јер је раније био одведен у Борски рудник ради искоришћавања његовог стручног знања и познавања политичких ствари па је пуштен после недељу дана. Видео сам га када су га из завода одвезли заводским каруцама до железничке станице.

У то време, када су пуштени немачки генерали и команданти по чијим су наређењима паљени српски градови и села и убијано стотину Срба за једног Немца, осуђеници Југословени пуштани су по истеку казне у просјачким ритама које су добијали од управе затвора, а није усамљен случај да осуђеник оде и бос по најхладнијим зимским данима. Наредне зиме, поред осталих, видео сам и једног Шиптара.Селима који је био највернији слуга и шпијун затворске Удбе, али када је пуштен, чак ни он није добио пристојно одело него је отишао у просјачким дроњама и то без блузе, с поцепаним цокулама, а тога дана температура је била – 20 степени. Видео сам га пред управом где је чекао отпусницу; био је гологлав, помодрео и тресао се од хладноће. По одласку Немаца из затвора, због рђаве исхране и нељудског поступка према осуђеницима, ја сам у писменом рапорту управнику завода између осталог написао и ово:

«Пуштени су немачки генерали и команданти по чијим су наређењима паљени српски градови и села и убијано стотину Срба за једног Немца и више се у затвору не налази ни један Немац, сви су пуштени иако нико од њих није издржао више од шест година робије, а њихове су осуде од петнаест до двадесет година робије».

«Пуштени су сви богаташи и индустријалци којима је конфискована имовина и узет новац из иностраних банака и сем нас и неколицине интелектуалаца остала је у затвору само југословенска сиротиња, радник и сељак да се на њу истресе сва мржња и бес комунистичког режима кроз све облике мучења и малтретирања».

«Југославенска комунистичка влада узима у заштиту све људе-комунисте, на свим континентима, људе свих раса и боја и тражи за њих слободу и једнакост а грађене своје земље држи у затворима више од десет година и мучи их и убија на најсвирепији начин. Сиротињу у својој земљи убија физички и психички и индиферентно се гледа на њихово умирање и труљење по мемљивим самицама казамата. Но, да би иронија била још већа маршал Тито пред целим културним светом режим у Југославији представља као поборник мира и демократије».

За такво писање издржао сам казну од петнаест дана самице у подруму треће зграде...

У соби 2/1 – пошто је било неколико свештеника – заведена је нека врста богослужења свакога празника пре подне уз хорско појање црквених песама. На празницима као што су Св. Архангел Михаило, Св. Никола и други, Срби слављеници стајали су на одређеном месту где се вршило богослужење и по свршеном свештеном чину примали честитања. Таквим богослужењима присуствовали су сви побожни људи без обзира на веру и националност.

Као свештеник никада нисам видео људе да су се тако предано и побожно молили Богу по хришћанским богомољама као што су се молили на овим богослужењима. Има право народ кад каже: «Нема богомоље без невоље».

Свакога празника, при оваквим богослужењима, могле су се видети сузе у очима многих осуђеника, а нарочито на дан њихове славе. Људи су некако постали више људи, више хришћани, више су могли и хтели да сагледају, да саосећају бол и патњу, па је честитање слава и празника Божића и Ускрса пропраћено хришћанским и братским љубљењем као у прво доба хришћанства.

Почетком новембра 1945. године храна се осетно погоршала, смањено је следовање хлеба, храна само врућа, мутна и прљава вода. За вечеру је често био качамак који се само зове тако, у ствари то је вода забрљана са мало пројиног брашна. Врло је мали број људи који примају пакете сваког месеца и по томе закључујемо тешко породично стање, па су људи спали само на заводску храну. Упадљиво се примећује на људима изгладњавање и како се топе, из дана у дан постају све испијенији и блеђи.

Глад чини своје па је око примања казанске хране и поделе хлеба свађа међу људима сваког дана. У соби је више од двеста људи који не иду на рад, а у шетњу се изводе по један сат дневно а највише З-4 пута недељно, то је лична воља дежурног кључара. Ваздух у соби постао је неиздржљив од испаравања и дувана па људи, у немогућности да дођу до чистог ваздуха, даноноћно се гурају око прозора у клозету да би удахнули мало чистог ваздуха, нарочито срчани болесници, јер на друге прозоре не сме да се стане због страже на кули.

У кантини нема шта да се купи сем ограниченог следовања хартије, оловке, прашка против гамади, свеске и слично, а од хране само мармелада. Соба направи наруцбину, али од наручене робе не добије се ни 2–3 одсто. Да се људи не би свађали око добијене робе, редовно се организује лутрија па ко шта извуче. У срећнијим случајевима соба би добијала из кантине осам килограма мермеладе, а на списку било је 136 људи који су наручили један и више килограма. Да би се избегла свађа и да би се сви људи задовољили, тих осам килограма је дељено на 136 људи, тако да је свакоме припало по 60 грама. И данас се сећам како ми је то парче мармеладе пролазило кроз истанчана црева да сам просто прстом могао да покажем на стомаку докле је стигло.

То је био први месец тешког гладовања, а после се човек томе прилагођавао. Код потпуног непримања хране, најтежа су 4–6 дана док траје процес органског гладовања, тако нам је први месец био најтежи, док се није ушло у период сталног гладовања од 7–8 година.

Заведен је био нови начин поделе пакета. Када дођу пакети поштом или их донесе породица, власник треба да оде и да га прими. Међутим, сада не иде власник, него старешина собе с редарима. Они понесу 2–3 корпе за рубље, стану у ред пред Управом где се деле пакети, а милиционар Чарапић узима један по један пакет, отвара га и по свом нахођењу узима из пакета шта хоће а остало баца у корпу. Старешина собе прима и пази шта је и из чијег пакета примио. Све остало Чарапић из пакета баца на другу страну, наводно, за болесне осуђенике који не примају пакете. Међутим, од тих пакета осуђеници нису никада добили ништа, него су се с тим пакетима прехрањивали милиционари и други службеници завода.

Дозвољавано је да се приме некад два пакета месечно по пет килограма, некад по седам, а некад по један од пет, седам или десет килограма. Међутим, није познато да је неко од осуђеника добио више од три килограма.

Наводимо само један пример. Света Јовановић, артиљеријски капетан I класе из села Ловца код Јагодине, добио је за своју славу, Св. Архангела Михаила, цело прасе у пакету, а добио је само главу и реп од прасета. Слично је и са примањем пакета код осталих осуђеника.

Почетком фебруара 1946. године добио је пакет Драгослав Кузмановић, правник, а из пакета, поред осталог, добио је кључеве за отварање конзерви, али конзерве није добио. Случај је хтео да је тога дана дошао у собу управник. Кузмановић моли управника да га саслуша и каже:

– Господине управниче, данас сам поштом добио пакет и поред осталих ствари добио сам и кључеве за конзерве, али конзерве нисам примио. Не тражим конзерве да ми се врате, али вас најлепше молим, дајте ове кључеве ономе код кога су отишле моје конзерве да се не би човек мучио око отварања.

Управник се кисело насмешио и брзим кораком изашао напоље.

Животни простор у соби тачно је издељен на равне делове и свакоме је припало по 38 см. На том простору требало је да живи без обзира да ли је мршав или дебео, низак или висок, стар или млад, да ли има само једно ћебе или више ствари. Између редова остављен је узан пролаз, па људи ноћу, када пролазе, спотичу се, падају и замеће се свађа. У соби где је пре рата било четрдесет кревета и четрдесет осуђеника, сада нема кревета, а бројно стање људи креће се на 243.

У пакетима који су путовали више дана људи су добијали ужеглу маст или друге покварене намирнице, па немајући где да прекувају праве се мале пећи од конзерви и ложе хартијом и на њима се препржава и загрејава храна или кува чај за болесне осуђенике. Пошто је строго забрањено да се ватра ложи у соби, то се ради кријући у клозету. Догађало се врло често да стражар из дворишта примети дим који куља кроз прозор и одмах потрчи у собу не би ли ухватио онога што кува и извео на дисциплински рапорт.

Више пута стражара обавесте цинкароши, собни шпијуни, па стражар бане изненада у собу и иде право у клозет. У таквим случајевима, док стражар пређе преко дугачке собе, ватра се у клозету зачас угаси, а порција и «пећ» од конзерве увију се у хартију и ставе на рупу клозета, онда се то покрије столицом која је служила у клозету за оне који нису имали једну ногу. Столица је имала отвор одозго, где се седи. Кад се све намести, онда неко седне на столицу, а стражар, кад уђе у клозет, види дим, али оно што се кувало никада није могао да пронађе. На питање одакле дим, одговарао је да су ту људи пушили.

Од 15. фебруара 1946. године укинути су сви пакети и живи се искључиво, односно, одржава се живот, само на заводској храни која је више него бедна. Добијена проја у облику феса, тешка 1.600 грама, дели се на осам људи. Због дебљине увек је изнутра непечена, а кора тврда па је тешко поделити на осам равних делова и око тога је код сваке групе редовно свађа, јер је глад направила свакоме очи сувише великим. Онај што дели на осам делова има право на мрве што остану, али када остане више мрва пред осталима испадне да је то намерно учињено и – свађа је неизбежна...

Претреси људи и ствари су били врло чести, али претрес по Ускрсу 1946. године разликује се од свих осталих. У собу је дошао управник Душан Миленовић са службеницима из Управе и у његовом присуству врши се претрес целе собе. Ко има више од два покривача одузимају се сви сем једног, ко има више од два пара веша све се одузима, све што је више од два пра обуће одузима се, ко има зимски капут и мантил једно се одузима, одузимају се чак и сви судови за воду.

Тако људи којима је по судској пресуди конфискована сва имовина сада им је на издржавању казне по вољи управника одузето и она одела и обућа што им је остало иза конфискације. Нема се обзира ни према старим и болесним људима, којима су топли покривачи и одела животна потреба, све се одузима по наређењу управника. Речено нам је да се то одузима за сиромашне осуђенике, а одузето је за милицију која још није била униформисана. Свако јутро, кад редари донесу доручак, сазнајемо колико је људи и у којој соби умрло у току протекле ноћи. Многи су дошли у Митровицу испребијаних и поломљених костију и оно мало живота што им је преостало од Озне сада су дотукли зима и глад. Ретко је јутро кад из собе не изнесу по неколико умрлих осуђеника.

Син краљевог намесника др Иве Перовића имао је гуму за жвакање, па је утим данима тешког гладовања стављао гуму у уста, жвакао и шетао по соби и тако мање осећао глад. Пера је то видео па је питао пријатеље шта тај младић стално зваће, а када су му објаснили да зваће гуму и тако не осећа глад, Пера је разумео да се ради о обичној гуми за брисање хартије, узео је своју велику гуму, стрпао у уста и неколико дана жвакао шетајући по соби док су се остали смејали. На крају је појео целу гуму.

Милиционери за најмању учињену грешку одводе људе у мрачне самице у подруму прве зграде и по бетонском поду, по цичи зими, наспу воду, а претходно скину са осуђеника обућу и топло одело. Под таквим терором многи су људи погубили здравље а доцније помрли. Један од таквих мученика је и Влајко Пурић, коњички п. пуковник из Београда. Ишло је тако с кажљавањем све док једнога дана нису одвели у подрум Животу Пешића «Џеву», бившег капета I класе из Алексинца, човека необично снажног и здравог. Он се у подруму није дао ни изути нити свући и од пет милиционара ниједан није смео да уђе код њега у самицу. То је био други отпор који је дат терору Управе. После тога та је пракса кажњавања престала, али је остало и даље сипање воде по бетону у самицама подрума.

Људи изгладнели и исцрпљени зимом изгледају као авети. Каква је храна била и колика глад, осветлиће ових неколико примера које наводим:

1) Једном је био качамак за вечеру. После звона за спавање ишао сам у умиваоницу. У канти за смеће била је нека ситна слама, као плева, а преко тога неко је просуо онај водени качамак што смо примили за вечеру или је неко повраћао. То је неко преко ноћи све појео.

2) У пролеће, када је почела трава да зелени, по кругу је убрзо нестало те траве јер су је осуђеници сву почупали и појели а највише Пера Сабљак «Карамба».

3) На православни Ускрс 1946. године за ручак смо имали пасуљ. Спроведена је анкета у соби да би се утврдило колико је зрна пасуља ушло у собу. Бројно стање у соби је 236 људи. Незнатан део није хтео да учествује у анкети, али је код осталих нађено 27 зрна пасуља, а пасуљ се сматрао као најбоља храна коју само примали поред оних 200 грама проје.

4) У мају, када је стигао грашак шећерац, први секретар Управе у КП дому Миле Голубовић, родом из Сокобање, један заиста добар човек, кад је видео како изгледамо, хтео је да нам помогне, али није имао чиме, осим да донесе грашак шећерац са заводске економије, да нам прода. Отишло је неколико младих људи, донели су грашак у корпама за рубље и продаван је по 16 динара за килограм. Само ко није имао новац тај га није купио и јео. Ја сам купио и појео онако жив један, а било је људи који су појели и два, док је рекордер био Пера Вранкић, идустријалац из Лесковца, који је купио и појео три килограма.

У то време страховите глади посетили су нас, у кратком размаку, комунистички министри Мома Марковић и Влада Зечевић, православни свештеник. На приговор осуђеника за нељудско поступање и убијање гладовањем, Мома Марковић каже:

– Немамо и не можемо да вам дамо бољу храну.

Влада Зечевић, «потурица гори од Турчина», цинично каже:

– Зато сте ту да гладујете, и нисмо вас довели да вас ту гојимо.

Поред глади која испија људе, вашке разједају тела, зима мрзне срж у костима а смрад дави и гуши као чума. У тој истој соби посетио нас је једног дана др Урош Јекић, лекар и шеф санитета. Жалили смо се на тешке хигијенске услове. По његовом одласку убрзо је дошла једна санитарна екипа из Београда за запрашивање: две девојке и један младић. Девојке су биле мобилисане за ту службу и пре њиховог доласка у нашу собу речено им је у Управи да су у нашој соби Немци, страни фашисти па им је наређено да ни са ким не разговарају.

Један млади осуђеник, студент из Београда, у једној девојци препознао је своју школску другарицу и пријатељицу, укључио се у рад да би им помогао и тако омогућио разговор шапатом и разоткрио лаж Управе. Прилазили смо у реду по двојица да нас запраше, а он им је за сваког говорио: ко је, шта је позанимању и одакле је. Тада је у соби био само један Немац Турман, који је био уредник неколико немачких листова за време рата, остали претежно Срби.

У соби I 2/1 први пут смо се нашли помешани у већем броју с људима свих југословенских нација, конфесија и политичких групација. Људи обично препричавају своје доживљаје – шта је ко преживео пролазећи кроз затворе Озне, о осудама и свему другом. Читају један другом судске пресуде и коментаришу. Иза таквих препричавања, сравњавања пресуда и дела за које су осуђивани увидело се, колико су судови у Србији били строжи у одмеравању казне него на територији бивше Аустро-Угарске монархије. На основу истих параграфа и за иста дела, човек из Србије осуђен је на 15–20 година робије, а припадници других нација из покрајина преко Саве и Дунава највише на 3–5 година.

Како се одмеравала казна људима из Србије као пример наводим следеће случајеве:

Сељак Ћосић из села Паковраће код Чачка и Милутин Шљивић, књижар из Чачка, били су осуђени по двадесет година робије. Ћосић једног пазарног дана ишао у Чачак и на путу га сретне човек у сељачком оделу, замоли га и да паре да му купи нешто од канцеларијског материјала. Ћосић узме новац, купи ствари у књижари код Шљивића и, враћајући се кући преда купљене ствари човеку који га је сачекао на истом месту. Озна је ухватила канцеларијски материјал, утврдила да је роба била купљена за људе у шуми, ухапсе Ћосића и Шљивића и осуде на по 20 година робије.

Сељак Живорад Вулић, из села Виче у Драгачеву, био је осуђен петнаест година робија зато што је дао хлеб наоружаним људима, који су дошли код њега на њиву где је радио. Од изречене казне издржао је 13,5 година робије.

Неки Миле, Русин из Бачке, осуђен је на двадесет година робије за ово дело: његова жена имала је два брата у партизанима који су из рата изашли као народни хероји. Једнога дана дође до свађе из између њега и жене и Миле је добро истуче. Жена љута, а да би уплашила мужа, припрети му својом браћом херојима, а Миле јој скреше мајку и њој и њеним херојима. Жена оде у Озну и све исприча. Миле је одмах лишен слободе, суђен и осуђен на двадесет година робије. То је једини пример драстичне казне за који знам да је раван многим случајевима из Србије. Миле је издржао више од десет година робије.

Стари ратник, који је ратовао 1912–1918, Милан Милосављевић, родом из села Врботине код Зајечара, орао је њиву. Код њега дођу информбировци и затраже нешто за јело. Он им да храну коју је понео за себе. Озна је од некуда дознала за то, ухапсила је Милана са сином. Прво су били осуђени на смрт, па им је пресуда приначена на по 20 година робије. Миле је, кад је осуђен, имао 82 године.

У Србији су поједине пресуде биле написане пре суђења, неке су доношене написане из Београда што није познат случај за друге покрајине у Југославији. Један од таквих случајева је случај свештеника Милутина Продановића, чија пресуда носи датум: дан пре суђења.

У марту месецу 1946. године доведен је у нашу собу Гани-бег Круезину-Црноглавић, родом из Ђаковице, брат Цене-бега, који је као албански посланик убијен у Прагу 1927. године, а за њега је била удата сестра албанског краља Ахмет-Зогуа.

Гани-бег је рођен 1900. године, малог је раста, плав, просед и ћелав. Има плаве и врло живе очи које тако сјаје као да трепере. Има малу главу с мало издуженим образима и то је најприступачнији и најинтелигентнији Шиптар кога сам упознао. Ретко чврст карактер, душеван и врло племенит човек. Свршио је војну академију у Београду, говорио је одлично српски. У његовој кући и кући Исе Бољетинца у Ђаковици су одседали краљ Петар I и краљ Александар. За време рата био је вођа Шиптара који су били оријентисани према Београду.

Када је дошао у нашу собу, убрзо смо се упознали, спријатељили. Био је више од три месеца у самици «Главњаче» у Београду и није имао никакве везе са породицом, а када је дошао у нашу собу, у њој је нашао неколико пријатеља Срба, познаника и земљака, па се осећао скоро срећним. Имао је вереницу у Београду, свастику Пеливана, али с њом није имао везе. Преко илегалног канала који сам му омогућио, успоставио је везу са вереницом и кућом, на чему ми је био увек много захвалан.

Исцрпљен физички и психички убрзо је добио туберкулозу. Прекривао се дуњом и, онако мали, када се покрије, нигде се не види. У то време никаквих лекова није било у амбуланти већ само јод, кинин и аспирин. Свакога дана стајали су редови осуђеника у дворишту пред амбулантом дрхтећи на ветру, киши или снегу док се врши лекарски преглед. Теже болеснике с високом температуром држала би по двојица док се преглед обави, а онда се иде у хладне и смрдљиве собе. Само у малој соби и амбуланти на спрату бр. 11, била су три кревета и на њима су лежала три тешка болесника од којих је један био апотекар Драгољуб Лазић из Београда.

Гани-бегу препоручио сам да не иде на лекарски преглед јер ћу му ја давати лекове. Док се вршио преглед у амбуланти ја сам се искрао и отишао код апотекара Лазића који је лежао тешко болестан, сав блед, мршав и једва је говорио. Потражих му неки лек за мога пријатеља Гани-бега и он ми даде неке специјалне таблете. Имао је свега девет, мени је дао шест. Већ другога дана по употреби тих таблета Гани-бегу је престала температура и престало знојење. У пролеће 1946. године, док је било још врло хладних дана, дошао је у посету Југославији председник Републике Албаније Енвер Хоца и Гани-бега су преместили у другу зграду, надруги спрат, у собу бр. 35, где је остао све до септембра 1946. године. То су били његови најтежи дани у Сремској Митровици, јер пакете није добијао; живео је, оронулог здравља, само на убитачној заводској храни. Осим тога давана му је само једна чутурица воде за двадесет и четири часа, тако да у летњим данима није имао довољно воде, а о одржавању чистоће да и не говорим. Када је умро Калињин, у пролеће 1946. године, док је гледао кроз прозор са шетње сам му показао велику слику Калињина из «Политике» на уводној страни, али он није разумео, зато сам му гласно довикнуо ко је умро. Стражар је то чуо и одвео ме у мрачну самицу у подруму прве зграде, одакле ме на интервенцију собе пустио командир зграде Мане Шушњар. Последња четири месеца 1946, целу 1947. и до маја 1948. године били смо заједно на другом спрату у другој згради: шетали смо веома често и о свему разговарали.

Било је то у зиму 1947. године када се вршио лекарски преглед три пута недељно у другој згради. Шиптари нису примили пакете а на заводској храни се умирало. На сваком прегледу могли су се видети дугачки редови Шиптара, који су се једва држали на ногама а многи су се држали по двојица или се ухвате пет до десет и тако стоје као живи костури ослањајући се један на другог. Сваког од њих, чини ми се, могао бих прстом да прободем.

Једнога дана нисам ишао на шетњу и затекнем Гани-бега самог у његовој соби где седи и као дете плаче. Био је врло узбуђен и нервозан. Када сам га запитао зашто плаче, мислећи да се ради о смрти неког ближег сродника, он ми, грцајући у сузама, рече:

– Тешко ми је, драги мој Саво, да гледам своје људе како се пате и умиру од глади а не могу и немам чиме да им помогнем.

Гани-бег је био толико хуман и дарежљив човек да је по цену свога здравља и живота био у стању да и последњу мрву из свога пакета да другоме.

Био је сав срећан када је дознао да му је вереница побегла у иностранство и надао се да ће му она, с његовим братом Саил-бегом, омогућити бекство помоћу пријатеља из иностранства и новца. У првој половини 1948. години здравствено стање било му се опет погоршало, појавио се процес на плућима и висок крвни притисак. Начелник санитета за казнене заводе др Дамјановић посетио нас је у мају 1948. године, извршио преглед болесних осуђеника па је око тридесет пребацио на лечење у београдску болницу. Међу њима је био и Гани-бег.

После резолуције информбироа 1948. год., када је једна група осуђеника, око стотину, већином интелектуалци, била изолована петог јула, стављена под најтежи режим и распоређена по са мицама на другом спрату, у другој соби, био је доведен и Гани-бег из Београда и стављен у самицу број 11. Док је био у болници у Београду за њега су се интересовали енглески и амерички п. пуковник. Био је осуђен на пет година робије.

Свештеник Душан Летић и ја договорили смо се још увече да с неколико људи у соби отпочнемо у један сат богослужење иако је то забрањено. Нисмо имали никаквих богослужбених књига нити одежде до само једног дрвеног крста, који смо направили у соби и осветили га сузама осуђеника-мученика који су га љубећи ко зна колико пута натопили својим сузама. Тај сам крст успео да изнесем из затвора, направио сам му стопу од таковског грма из 1915. године, од кога се велики пањ налази у цркви Горњег Милановца и тај је крст дуго био код мене, а сада је у манастиру Ћелије.

Ноћ, у соби све живо спава и ноћну тишину нарушава само хркање људи које се чује ту и тамо. Увече су на својим постељама дуго седеле групице људи и разговарале о срећним и слободним данима када су се и како дочекивали највећи хришћански празници у кругу своје породице и топлог дома домаћег огњишта.

У соби је 236 људи и сем врло малог броја муслимана остали су хришћани па знају шта значи Ускрс у хришћанском свету. Људи су полегали, па и поспали с последњим мислима на своју породицу и с бригом како дочекати и с киме ће прославити највећи хришћански празник.

Прошла је поноћ, устали смо и чекамо један сат. У соби имамо само један часовник који се с муком чувао и сачувао кроз затворе Озне, док није доспео у нашу собу, где га кријемо.

Тачно је један сат. Летић својим опојним баритоном, тихо и мекано крај запаљене воштанице почиње да пева:

– ВОСКРЕСЕНИЈЕ ТВОЈЕ ХРИСТЕ СПАСЕ... изнад с муком добављене ватре, диже се дим тамјана и разилази по соби носећи пријатан мирис. Људи се буде и док једни устају и окупљају се на молитви око воштанице, неки се у седећем или лежећем положају на својим постељама побожно крсте.

Око воштанице се искупио велики број људи и скоро се цела соба избудила. Оглашен је побожним песмама почетак великог празника, највећег дана у хришћанству и историји људској. Слави се Ускрс и певају се песме васкрслом Христу Богу. Када смо запевали «Христос Воскресе» нашим гласовима придружило се још око стотину гласова и сви су се слили у један снажни глас и као кроз јерихонске трубе отпевано је три пута «Христос Воскресе». И последњи су се будили, устајали из својих постеља као из гробова, као да васкрсавају и побожно учествују у празничном расположењу.

Иза богослужења честитање празника, пољупци, сузе и хришћански поздрави «Христос Ваоскресе!» Два Ускрса провео сам у Светој Гори у манастиру Хиландару 1925. и 1927. године и један у соби са осуђеницима на смрт, али ми је овај Ускрс по мистичној ноћи, по дубоком верском осећању људи, правим хришћанским пољупцима највише дочарао и приближио прослављање Ускрса код првих хришћана у римским катакомбама. Тела тих првих хришћана растрзана су, спаљивана, распињана и бацана дивљим зверовима, али из њихових тела рађали су се светитељи и мученици чија се имена и данас после две хиљаде година славе по целом свету. Њиховим костима сазидане су хришћанске богомоље, из њихове крви рађали су се милиони верних Христових следбеника.

Гониоце и тлачитеље покрила је замља и време својим заборавом а гоњени су постали мученици, светитељи и победници овенчани венцима вечне славе. Никада нисам видео да је црквена песма изазвала дубља верска осећања код људи него ове Ускршње ноћи у затвору.

Сутрадан причао ми је адвокат Аца Павловић, из Београда, који је по идеолошком убеђењу био социјалиста и атеиста, да никада није могао да поверује да вера и богослужење могу да имају такав снажан ефекат на људе, да могу да изазову тако јака осећања на појединце или на масу као што је то било у протеклој ноћи.

Тог дана, на Ускрс, из собе I 2/2 чуо се један лудачки глас који се разлеже по целој згради и командује: Мирно! За време ручка дознадосмо да је то командовао Жижа Петровић, бивши професор српског језика из Аранђеловца, а сада начелник за казнене заводе. Ушао је у собу с напереним револвером. Идући кроз собу и разговарао са људима држећи уперен револвер:

Крајем маја 1946. године посетио нас је, први пут, Слободан Пенезић «Крцун» у својству министра унутрашњих послова Србије. Био је у униформи партизанског пуковника, с раскопчаним копораном и рукама на леђима. Кренуо је од врата између редова осуђеника. Идући тако заустави се пред неким осуђеником па га пита како се зове, колико је и због чега осуђен, шта је по занимању и одакле је. Када осуђеник одговори на сва питања он му онда обично каже:

– Тебе су требали да убију.

Идући тако наишао је на групу од 16 официра НДХ (Независна држава Хрватска) што су осуђени у Београду. Стао је пред генералом Стимаковић и каже му:

– Ви сте служили Фрању, Александра и онда Павелића. Вас је требало све поубијати!

Стимаковић ћути, а Пенезић понавља своје речи.

Даље иде поред групе младића који су били у љотићевцима. Међу њима види Слободана Ирића из Ужица, свог кума и најбољег школског друга, па пролазећи поред њега само му рече:

– А, ми се познајемо...

Продужи даље и наређује управнику:

– Ову Љотићеву банду да растуриш!

Иде Пенезић даље па тек понеком каже:

– И тебе су требали да убију, тебе су мало осудили.

Долази до свештеника Милана Богдановића, који се онако гладан, издужио за две дужине нормалног човековог раста. Пенезић га пита:

– Јеси ли ти свештеник?

– Јесам – одговара Богдановић.

– Колико си осуђен? – пита Пенезић.

– Осуђен сам на десет година.

– А зашто си осуђен? – пита даље Пенезић

– Паааа оооосуђен сам, поче Богдановић полако и развучено али не рече ништа.

Пенезић пита по други и трећи пут, а Богдановић одговара као и први пут, али не каже зашто је осуђен.

Пенезић, револтиран, опет пита:

– Ниси ваљда био владика?

– Јесам, био сам владика – брзо одговара Богдановић.

Пенезић се окреће управнику:

– Пиши гa, хоћу да га научим памети како се одговара.

Дуго је Богдановић био забринут и мислио се шта му се може десити, какво зло ће да га снађе али од Пенезићеве претње никада ништа није било.

Пенезић прилази мени и пита:

– Како се зовеш и одакле си?

Одговарам, а он каже:

– А ти си тај, колико си осуђен?

– Петнаест година робије – одговарам.

– И тебе су требали да убију!

У близини Степојевца погинуо је у саобраћајном удесу Слободан Пенезић. За време рата, баш на том месту где је погинуо, где му се сада налази споменик, Пенезић је својом руком убио три девојке које је срео. Оне су носиле храну, чарапе и друге ствари за четнике. Тај и такви случајеви убедљиво говоре да постоји невидљиви судови који на невидљив начин доносе праведне одлуке.

Сутрадан по одласку Пенезића саопштено нам је да имамо право на један пакет од десет килограма месечно, на два писма и на два сата шетње сваког дана, један сат пре и један по подне. За све нас то је значило васкрсење из мртвих, то је значило повратак у живот и право на живот.

Стари и болесни људи већ су били попадали и данима се нису дизали са својих постеља. Сада смо редовно почели да излазимо у шетњу, али је проблем био како по повратку са шетње изаћи уз степенице на други спрат. Идемо уз степенице и на свакој трећој, четвртој степеници одмарамо се и узимамо један другог под руку па вучемо уз степенице. Видео сам не само старе људе него и врло снажне младиће како су за два-три месеца тешког гладовања изгубили снагу, увенули, очи им упале у велике очне дупље па се једва крећу без снаге и воље.

У то време читамо штампу и пратимо суђење Дражи Михајловићу. Дража је осуђен на смрт и стрељан 17. јула 1946. године. Заједно са њим осуђени су др Стеван Мољевић, адвокат из Бања Луке председник Равногорског покрета; пешадијски пуковник Славољуб Врањешевић, командант Источне Босне, обојица по двадесет година робије; Ђура Виловић, књижевник и шеф подземне штампе у Равногорском покрету на седам година и др Лазар Лазић Самарковић, бивши професор Правног факултета и министар правде на пет година, који није имао ништа заједничко са Равногорским покретом. Они су после стрељања Драже, доведени у Сремску Митровицу на издржавање казне. Чим је почело суђење Дражи Михајловићу, Централни национални комитет Равногорског покрета на челу са др Ђуром Ђуровићем био је изолован у другу зграду стотину дана односно до 17. јуна 1946. године када су враћени у скупну собу.

Била је недеља 20. јула 1946. године. У нашу собу око десет часова ушао је Родољуб Чолаковић у пратњи петорице високих комунистичких функционера од којих је један био Андрија Хербранг. Он је ушао последњи. Чолаковић је ушао први са уздигнутом главом као да је цео свет под његовим ногама, а он постао осовима око које се свет окреће. На целом другом спрату били су само Гани-бег, др Стеван Мољевић, пуковник Славољуб Врањешевић, др Лазар Марковић, књижевник Ђура Виловић, др Коста Кумануди, који су суђени у процесу генерали Дражи Михајловићу, и мајор Божидар Васић који је из Београда доведен са својом групом. Они су били на јужној страни, у собама од броја 35 до 40.

Када их пусте за воду и да киблују, кроз мали отвор на нашем шуберу видимо Гани-бега и остале. Другог дана довели су по казни осам младића осуђеника и затворили их у собу бр. 24, преко пута нас, а увече су им скинули одела и оставили их на голом бетону. По њиховом одласку у ту исту собу доводили су по казни милиционаре, али им нису скидали одела. На њихово преклињање једном смо оставили цигарете у клозету па је откривена веза између нас и њих и више их нису доводили на издржавање казне у другу зграду.

На шетњу излазимо увече кад никог нема у дворишту и шетамо само један сат, пола часа дисциплинска шетња а пола слободна. Дошао је да нас обиђе управник 29. јула. Питамо гa зашто нам се даје шетња само један сат а саопштено нам је да имамо права на две као и остали осуђеници.

Управник се обраћа кључару Павловићу и пита зашто нам не даје две шетње. Овај одговара:

– Друже управниче, ви сте ми тако наредили. Знате да сте митако рекли оног дана кад сте ме зауставили пред кантином.

Управник окрете леђа и оде. Кад је Павловић после тога дошао да нас изведе у шетњу извињавао се:

– Немојте, бре, људи, да мислите да вас нећу изводити у шетњу. Тако ми је наређено, онога ми једнога детета што имам. Да ми је наређено да вас шетам три, пет, десет сати ја бих вас шетао толико, јер ме држава за то плаћа. Ја поштујем свештенике, јер сам своје дете крстио у цркви и славим славу, ја љубим руку свештенику када сече колач. Кад сам ја могао у животу да помислим да ћу да чувам и закључавам свештенике. Али шта ћемо, бре, људи, када је тако испало.

Од тада, Павловић нас је изводио сваког дана на два сата шетње.

Почетком августа пребачено је у прву зграду група која је суђена у процесу генералу Дражи Михајловићу, па је на другом спрату остао само Гани-бег и ми свештеници.

Милиционар Рајко, родом негде код Ниша, био је дежуран 17. августа, у недељу. Како је био сам у згради дошао је код нас, откључао врата и замолио нас:

– Ја ћу да легнем да спавам овде код ваших врата, неиспаван сам јер нас удавише ноћним конференцијама и причањем којекаквих лажи. Ако неко буде звонио на врата, ви ме пробудите да вас закључам.

Рајко је спавао као заклан цело поподне, а ја сам за то време искористио прилику па сам отишао код Гани-бега и кроз отворену шпијунку дуго разговарао. Гани-бег је био сав испијен, гладан, прљав и без снаге а осим тога појавио му се процес на плућима. Дуго смо дискутовали и убедио сам га да треба тражити лекарску помоћ. Интервенисао сам код Рајка и Павловића.

Већ сутрадан Гани-бег је био пребачен на лечење у заводску амбуланту одакле је после отишао у прву зграду у собу бр. 12/1.

Храна је била више него очајна иако су нам од почетка августа давали месо једном недељно, а уместо меса неку рибу пуну црва коју нико није могао да једе осим једнога старога хоце у соби бр. 17, коме смо сви давали ту рибу и он је на тој храни одржавао живот.

Месо, и то свињско, добили смо у заводу први пут 11. XII 1945. године на дан првих избора у Југославији после рата, а други пут смо добили за ручак говеђе месо 30. VI 1946. године. До 20. II 1946. године за ручак је месецима била зелена вода од купуса, а од јануара до 30. јуна 1946. године безмало сваког дана за ручак је била озлоглашена гершла.

Другу своју славу у затвору прославио сам 14. IX 1946. године у соби бр. 19 на II спрату, у II згради. Прославио сам на парчету проје и води од пасуља, али ми је ипак сачувана воштаница горела цео дан крај празне порције.

До 23. VII 1946. године у КП дому Сремска Митровица умрла су 82 осуђеника. Лаза Антонијевић, родом из Врбе код Краљева, умро је 9. VII 1940. године ноћу у амбуланти.

Доктор Божидар Поповић, агроном, начелник пољопривреде, родом из Глободера код Крушевца, због чира на дванаестопалачном цреву био је пребачен у болницу у Сремској Митровици 26. IX 1946. године и на операционом столу под ножем је умро на Крстовдан 27. IX 1946. године увече. Наводно, нестало је струје.

Лето 1946. године било је сушно и с неиздржљивом врућином. Једне недеље у августу била је некаква фудбалска утакмица у Митровици па су сви милиционари отишли на утакмицу пошто су позакључавали сва врата на другој згради. Самице приземља биле су препуне, у свакој је било десет до петнаест људи у тесним собама 2x4 метра и људи су се купали у зноју.

По собома је нестала вода узета пре подне и није се могло трпети жедан док се кључари врате са утакмице. Само из две собе приземља неко је лупао и тражио воду. Ми на спрату одмах смо почели да лупамо нанулама у врата и да гласно вичемо – дај воду! После нас, као по команди, настало је лупање и викање по свим собама у згради. Никога није било од кључара, зато смо почели већом жестином да лупамо о врата и не да вичемо него да урламо кроз прозоре: «Управниче, воду!» Нама се придружила и прва зграда с много већим бројем затвореника и викала: «Управниче, воду!» Вика се чула чак до игралишта. Управник је одмах дотрчао с милицијом па су кључари с највећим трком доносили воду и делили осуђеницима и тако се побуна због воде брзо окончала.

Били смо сами на другом спрату, а 20. IX свештенике пребацише у самице од броја 37 до 40. Нагађамо зашто су нас преместили и закључујемо да се ради о пооштравању режима или досељавању неке веће групе. Седимо у соби и неко нешто чита а други пишу кад у собу уђоше кључар и један цивил. Овај цивил пита нас шта радимо и ми му одговорисмо. Цивил пита да ли примамо «Борбу».

– Примамо, одговарамо.

Цивил нам онда каже:

– Ништа вам друго не треба за читање. Само «Борбу» читајте и у њој имате све што треба да знате.

Слатко смо се исмејали на рачун тог цивила, али кроз то његово наивно али безобразно саветовање видели смо какав је циљ режима и чланака у «Борби». По његовим схватању «Борба» је буквари учитељ за народ. Од онога што пише у «Борби» не треба и не сме се даље мислити.

Тих дана у првој згради у соби број I 2/2 због срчаног напада умро је Радован Савић јер кључар није хтео да позове лекара. Соба се побунила, настао је штрајк глађу. Чаброве с храном донесене из кухиње људи су изврнули и просули. Дошла је милиција с оружјем да успостави ред, направљен је споразум да се сачека управник док се врати с пута. Када је дошао управник целу је собу преместио у другу зграду на други спрат по шест људи у соби.

Цео се режим погоршао, храна се од рђаве још више погоршала и стално смо под кључем. Нас су свештенике преместили из собе број 25 до 29. Свуда по четворица. Ја сам тада био у соби 28.

По вечери полегамо и покријемо се да нам само носеви вире испод покривача, а др Драгољуб Јовановић обује своје чизме ваљенке, обуче дебео фатирани зимски капут што му је послао један партијски пријатељ из Сремске Митровице, а на руке навуче топле рукавице и онда узме «Свезнање – Лексикон», па стојећи према нама чита све редом, а када наиђе на поједине личности, филозофе, филозофске правце или друго што нас интересуjе онда продискутујемо па чита даље…

Тако смо у току те зиме прочитали и продискутовали цело «Свезнање». После смо добавили илегално књигу на енглеском језику, журналисте Гантера, који је описао врло лепо све европске дворове и др Јовановић је сваке вечери све до звона за спавање читао и преводио са енглеског. После те књиге добили смо илегално књигу на енглеском језику, коју је написао један Американац, дугогодишњи амбасадор у Москви. У тој књизи приказан је боље и верније комунизам у Русији него што смо прочитали у многим другим књигама.

Ђура Виловић се први пут тешко разболео 1952. године, ударио га шлог у пола главе па се био сав деформисао. Био је извесно време у заводској болници па враћен у самицу треће зграде као излечен и убрзо пуштен по издржаној казни.

Бројно стање осуђеника стално се повећава и у 1947. години прелази седам хиљада осуђеника. Све су зграде препуне. Код нас у другој згради нема собе где нема бар шест људи. Када се смести шест људи без кревета са стварима у собу 4x2 метра онда остане само толико слободног простора да се врата могу отворити. Нема где да се шета по соби и онда или се лежи, седи или стоји на постељи. Напоље се излази само два сата дневно, а празником један. Све остало време од 22 часа проводи се у соби месецима и годинама и гледа се само у четири бела зида, у исте ствари у иста лица. Најгоре је ако је у соби неки цинкарош или неподношљив човек.

У соби су старе и поцепане кибле које се отварају и затварају, а из њих се по соби шири смрад који гуши. Због хладноће прозори се слабо отварају а скоро увек и у свакој соби има понеки болесник или слабо обучен човек коме смета хладан ваздух. Кад се износе кибле може да изађе само собни редар, али без задржавања. Све остало: вода, хлеб, ручак, вечера, доручак и друго добија се кроз шубер на врата. Под таквим условима проводе се многе године, па ко сачува нерве и здравље може да се похвали целом свету. У самицама друге и треће зграде провео сам укупно око осамнаест година.

Пре рата у тим самицама био је само по један осуђеник, имали су кревете и ту се издржавао само карантин од месец дана, а сада се бројно стање редовно креће од 4–10 људи и увек су све пуне. У собама прве зграде бројно стање пре рата кретало се од 40–50 људи. Било је кревета, а сад их нема, и бројно стање креће се од 180–243. Комунистичке власти стално нас убеђују да је оно раније био фашизам, а ово демократија и социјализам.

Заводска Удба стого води рачуна да у истој соби не буду људи истих политичких убеђења па да међу њима влада хармонија и пријатељство. Ако се случајно деси да се такви људи нађу у истој соби, онда се премештају једни, а доводе други. За сваку собу мора да се пронађе бар по један цинкарош или слаб човек за кога Удба претпоставља да ће доцније реведирати став и постати цинкарош.

Због таквог рада Удбе међу осуђеницима влада крајње неповерење, нико никоме не верује, свако у свакога сумња, свако свачији покрет мери због чега долази до најодвратнијих одговарања, свађа и туча, а Удба све то користи за своје паклене циљеве. Тачна је давно позната истина: није робија толико тешка колико су тешки робијаши.

Излазимо у шетњу пре и после подне по један сат. Пре подне се стоји још у згради у двојне редове с рукама на леђима, излази се без речи и тако се шета цео сат и опет без речи враћа се свако у своју собу. Ко се ухвати да разговара дежурни стражар записује му матични број, име и презиме, па изводи на дисциплински рапорт управнику. За то се најчешће ишло на рапорт и нарочито су људи падали у клопку понедељком. Ако је неко имао посету у недељу, чуо неке новости, што се обично дешавало, он нема могућности да то пренесе својим пријатељима који су у другим собама пре сутрашње шетње. Зато обично стану у ред заједно они који имају нешто да разговарају. Стражар који има пуно искуства вешто мотри и хвата људе у разговору. Све смо стражаре милиционаре звали «кулови». То је име паса који чувају овце.

Ако би осуђеник прошао поред стражара или службеника завода и не би га поздравио скидањем капе, био би, такође, изведен на рапорт и строго кажњен. Због таквих и сличних прекршаја кућног реда у Казнено-поправном дому ишло се врло често на рапорт и за такве ситнице добијала се казна: 1–14 дана подрума. Казна се издражава у влажним и мемљивим самицама у подруму где се лежи на бетону а увече на сламарици и покрива једним ћебетом. Сламарица се избацује изјутра у 6 часова а уноси у 21. Иначе цео дан се проводи на бетону. Осим тога, добија се смањено следовање хлеба, а из кантине не може се ништа купити нити узети из свог пакета. А ако се не добија казна подрума онда се добије казна без пакета 1–2 месеца, без посете, без писања породици и без права куповине ма шта из кантине, затим 10, 20, 30 часова прековременог рада, а дешава се да се све те казне добију одједном, зависно ко треба да се казни и због чега. Било је људи који месецима нису имали права на посету, писање писма и примање пакета, а многи су осуђеници у току свога робијања провели у подруму, по казни, по неколико стотина дана.

То су биле казне које су изрицане по прописима кућног реда у заводу, али је било и других казни ван кућног реда. Догађало се, не једном осуђенику него хиљадама, да им се писма не уручују месецима па и годинама, како писма која пишу осуђеници породицама, тако и писма која шаљу осуђеницима. Писање је ограничено. У прво време добијао се формулар и могло се писати само по његовим линијама, с једне стране и на исти такав формулар могла је писати и породица осуђеника. Доцније је дозвољено писање на пола табака обичне харније, једном месечно.

Због полуписмених цензора у заводу писма су се морала писати врло читко. Но и поред ограничавања у писању цензура је дуго времена секла писма, па се често добијало писмо само с једном или две реченице или су из реченица исечене поједине речи. Требало је имати посебан дар да би се разумела садржина таквих писама. За сечење писама и за враћање пакета биле су врло честе жалбе управнику, али се углавном није ништа мењало. Доцније су били забрањени писма и пакети али та је забрана трајала неку годину, па се опет понављало, као и раније. Таквим кажњавањем није кажњаван осуђеник него и његова породица, јер су се пакети дуго држали у заводу и када се врате у њима је све било покварено и те пакете је породица морала да баци. Пакете «ревидираца» и осуђеника цинкароша нису враћали него оних осуђеника који су имали чврст став и нису пристајали ни на какву сарадњу са Озном, доцније, Удбом.

Право на пакете често се мењало. Дозвољавало се понекад два пакета по 5 кг месечно, некада по један од 5 и 14 килограма. Често је забрањено примање пакета. Међу осуђеницима било је и таквих којима се од 12–15 пакета послатих у једној године не врате само 2–3 пакета. То враћање пакета било је највише у току 1947. и 1948. године када су осуђеници на све стране по дворишту падали од глади, а њихове породице с тешком муком и по скупе новце долазиле до животних намирница. Само у току једног месеца враћено је неколико хиљада пакета. Свето сечење и обустављање писама и враћање пакета чињено је годинама само према оним осуђеницима који нису хтели да ревидирају свој став, да се одрекну својих политичких, националних и верских убеђења и да се укључе у рад Удбе.

Сва могућа средства измишљана су и примењивана да се сломи дух осуђеника или да се физички убију. Сваки осуђеник који је хтео да остане доследан својим политичким идејама морао је да прође кроз све шибе најтежих режима које је Удба изналазила и примењивала. Такав осуђеник требало је да бира да умре у затвору, или у најсрећнијем случају да издржи казну до последњег минута без обзира на дужину трајања.

За кога би Удба сазнала да се моли Богу или да слави своје Крсно име, тога је уписивала у црну књигу и то би му била највећа сметња за смањење казне или олакшање положаја у заводу. По њиховој оцени тај се није поправио.

Многима су у пакетима слати славски колач, свећа, жито и такав је осуђеник кажњаван као и сваки онај који је виђен у заводу да се моли Богу. Милиционар који врши преглед пакета славски колак сав исече на парчиће, свећу изломи и баци а жито ножем све испреврће као кад се меша качамак. То се редовно тако ради, осим у изузетним случајевима када преглед врши човек који и сам верује у Бога а није нико присутан од цинкароша. Но, и поред свег притиска многи су славили своје крсно име и безброј хлебова што смо примали као своја следовања пресекао сам кришом као славске колаче. Видео сам људе који су се на парчету двопека добијеног од куће молили Богу на дан своје славе и ломили смо га у име славског колача сакривени у соби или на неком другом месту.

Сви законски прописи, па и они у Уставу, о верској слободи у Југославији писани су ради рекламе, да се свету, који не зна шта је комунизам, баци прашина у очи, а у завод се могла видети и видела се права слика комунизма и значај свих његових законских прописа.

Посете су се обављали у сали управе, где је доцније направљена дупла преграда у размаку од једног метра, па с једне страни стоји посета, с друге осуђеник, а у огради између преграде стоји милиционар који прати разговор. Право на разговор осуђеник има 15-З0 минута, али су ретки случајеви када траје 15, обично 10, а када су велики празници па има много посетилаца онда једва да траје 5–6 минута.

За време посете често се пред Управом истакне табла на којој је исписан јеловник за осуђенике, а то се редовно упражњавало од почетка 1947–1953. године и када посетиоци прочитају тај јеловник, вероватно да им пође вода на уста и зажале што и они нису у затвору. Осим тога, код посетилаца протура се глас како осуђеници могу преко кантине да купују неограничен број пакета од 5 килограма по педесет динара а у то време преко кантине нисмо могли купи ни оловку, а о храни да се и не говори. Осим тога, међу посетиоцима се пропагира како сваки осуђеник може да буде пуштен и то зависи само од њега, односно, чим се осуђеник поправи одмах га пуштају на слободу. Била је то лаж, само гола лаж.

Ко се сматрао поправљеним у КП дому? Онај осуђеник који је дао писмену изјаву код заводске Управе да ће сарађивати са Удбом, да се одрекне својих политичких, националних, верских и свих других убеђења. Да ће извршавати сва наређења и задатке која му Удба буде стављала у дужност.

У лето 1946. године и у време тешког гладовања у заводу, читали смо у штампи чланке Владе Дедијера, када је био у Кини, како je народ Кине много захвалан Брозу и Југославији на послатој помоћи у пшеници, а у албанској и румунској штампи писане су славопојке о Југославији за послату помоћ у пшеници и другим жцвотним намирницама.

У Југославиј и је народ умирао од глади, присилно је одузимана пшеница, кукуруз, маст и друге животне намирнице и ко није хтео или није могао да испуни обавезу тај је пребијан, убијан и хапшен. Таквих осуђеника био је пун завод а баш у то време помагали смо Кину, Румунију и Албанију.

По преласку у другу зграду само на другом спрату било нас је тада 234 осуђеника, већном интелектуалци и нико не иде ни на какав рад. Од 24 часа, двадесет два се проводе под кључем. Недељом по подне не иде се на шетњу па је неко измислио и наредио да се по подне флашама гланца под испред соба. Када дође то време сви осуђеници изађу пред своје самице, поседају и трљају патос флашама. Када је Удба увидела да је то осуђеницима добро дошло да скрате време и да се шапатом изразговарају престало се са гланцањем.

Скоро је свако од нас добавио по неку књигу за читање и те су књиге шетале по целом спрату из собе у собу и из руке у руку, а када су их сви прочитали који су хтели читати, онда смо се договорили и тражили од управе да оснујемо библиотеку у заводу.

По одобрењу управе и на добровољној бази скупили смо неколико стотина књига и основали библиотеку, а доцније је управа из својих средстава куповала књиге.

Истина, књиге које су куповане преко управе већином су биле пропагандног карактера, комунистичке садржине и од режимских писаца. Поједине књиге, писане пре рата, биле су на индексу неко време као дела Достојевског, «Магнум Кримен» од др Виктора Новака и друго. Осим виноградарства и других грана, које би могле корисно да послуже сељацима.

Због малог броја, једно време, књиге су мењане између зграда, а доцније, када је набављен већи број књига, онда је свака зграда имала своју библиотеку и библиотекара – осуђеника. Библиотекар је могао бити само ревидирац-цинкарош.

Пред излазак у децембру 1959. године био сам у првој згради и у њеној библиотеци у то време било је више од седам хиљада књига.

Глад, зима, бетон и ледени зидови самица испијају људе па су добили неку жуту и зелену боју лица. У августу и септембру 1946. године оно неколико пута што смо добили месо то је све. Сада, не само што се не добија месо него је храна неукусна и више него бедна. Велики број осуђеника прима само један пакет у 2–3 месеца или никако.

Ми смо у својој соби, а таква је пракса била и у другим собама, завели ред да онај који прими пакет тога дана обавезно има да уступи свој ручак и вечеру некоме у соби ко не прима пакете. Мрва се у соби није могла видети, а било је људи који никад нису прали своју порцију али је увек била чиста као да је најмарљивије опрана, јер су је полизали или парчетом хлеба обрисали.

Милан Богдановић је редовно оно парче проје од 20–250 гр појео за ручак, а вечеру и доручак, ону мутрну и врућу воду, пио је као чај и говорио да му је тако боље. Бар о једном обруку да осети да је нешто појео и да не мисли од ручка до вечере и од вечере до доручка, јер не би могао да спава када би му хлеб стајао у коферу. У тим годинама тешког гладовања, ко би дошао до коже сланине тај се осећао као да је извукао премију, јер је имао данима да жваче и тиме да заварава глад. Кад човек добије пакет и оно мало хране у њему који би очима појео, не зна шта ће с њом да ради. Свако има међу сапутницима пријатеља, па ако свима да понешто, њему не остане ништа, а да никоме ништа не подели човека гризе сазнање о глади својих пријатеља. На пакетима се мерила и процељивала човечност. Било јељуди који су врло радо пружали руку и примали храну од другог, а када они добију пакет не дају ником ништа. Исто тако, било је људи који нису хтели ни од кога ма шта да приме а свој пакет изделе и готово остану без ичега. Видео сам и људи који, кад добију пакет, чекају док сви у соби заспе, па онда узму пакет и једу у мраку.

Исто тако било је људи, који су с пакетом маневрисали овако. Једног дана, један осуђеник доби нешто мало хране од осуђеника који је имао посету. Он, од то мало хране одвоји половину и даде адвокату Василију Бецићу, који није оскудевао у храни јер је редовно добијао пакете. Пребацим осуђенику да просјаци никада нису делили и зашто он од то мало добијене хране даје половину Бецићу који уредно прима пакете.

– Баш зато му и дајем. Он увек редовно прима нове пакете па ће ми троструко узвратити.

Тада ми је постало јасно зашто поједини људи, кад добију пакет у 2–3 месеца, све изделе и силом угурају онима што редовно примају пакете. За такву сам политку знао с цигаретама код пушача, али за пакете је било откриће.

У заводу је некада била велелепна црква са свим потребним стварима за богослужење. Под истим кровом биле су православна и католичка црква. Предкрај 1946. године са цркве је скинут крст, тако да је она претворена у биоскопско-позоришну салу, док је на зграду стављен натпис: ДОМ КУЛТУРЕ. Зграда је нешто продужена, направљен је главни улаз са западне стране.

Када су црквене ствари уништавене и паљене, осуђеници су успели да спасу само један епитрахиљ, ручни крст од сребра и неколико књига, међу којима и једно велико и врло лепо Еванђеље без корица и првог листа, необично лепим словима штампано у Русији у деветнаестом веку.

Један део књига и икона био је смештен у собици с јужне стране код улазних врата и држане су под кључем. Радојица Старчевић, трговац из Београда, и Љубивоје Голубовић, истакнути цинкарош, бивши шеф кабинета Веље Поповића, бившег бана Дринске бановине у Сарајеву, имали су у тој собици плехану фуруну. Као чувари подрума они су се у току зиме грејали и кували ракију коју су крали из подрума, па су погорели све те иконе и књиге.

Осуђеник који је скинуо крст с крова цркве пао је и тешко настрадао а на први дан православног Божића 1946. године избио је пожар на четири зграде у заводу. Да ли је паљевина бида намерна или случајна није утврђено али смо то протумачили као неку казну или опомену безбожницима.

По хладноћи била је позната зима 1946–1947. године и у тој зими је био најхладнији дан 20. јануар – дан Св. Јована. Тог дана прорадило је купатило у првом кругу и тога дана отерани су на купање сви осуђеници из друге зграде. Свлачење је било у дворишту, а одело и рубље остављено на жици где се осушило после прања у перионици, па се онда одлазило на купање и после излазило у двориште где се брисало и облачило.

Од око 750 осуђеника, колико нас је тада било у другој згради, нико није добио ни кијавицу иако смо се после купања вратили у ледене самице. Такав начин купања трајао је преко целе 1947. године, а доцније се свлачило у одељењу испред купатила. Када је поправљено и преуређено купатило у трећој згради, тамо смо се купали од 1. октобра – 1. априла сваких 15 дана, а за време летње сезоне сваке суботе, док су радници који су радили на прљавим пословима могли да се купају и чешће, а из појединих радионица и сваког дана.

У току те страховите зиме, када су многи осуђеници промрзли, гледао сам људе надувених руку и ногу, испуцале коже из чијих рана цуре вода и сукрвица. Годинама су сети људи лечили од промрзлина а чим дође зима јавља се црвен оток и несносан свраб. И спрозора на самицама са северне стране лед се није топио преко целе зиме и нису могли да се отварају више од два месеца, а врата су била стално закључана. Ваздух по тим собама био је неиздржљив. Нарочито по собама где су били пушачи па се мешао смрад из кибле и дувана. У тим собама људи су се једва распознавали од силног дима. Више од месец дана вода се мрзла по собама сваког дана и ноћи. Људи који нису имали топла одела и добре покриваче те зиме упропастили су своје здравље за цео живот, па су се годинама вукли по болницама и лекарским прегледима.

Зима, глад, собни смрад и некретање припремили су не стотине него хиљаде људи за тешке болести које ће их пратити до гроба. Кад је дошло пролеће, посматрао сам људе за светлог и сунчаног дана, јер се то у току зиме није могло јасно видети, како се у редовима у шетњи крећу и једва вуку ноге, бледи, испијени као да су из гробница изишли. Стално ту и тамо неко пада у несвест, па га остали вуку. По десетак људи једва једног човека однесу у собу, јер и они што носе гладни су и једва се држе на ногама.

Кроз заводску мртвачницу стално одлазе људи на Лаћарачко гробље. У почетку су мртве сахрањивали само у вешу а доцније су прављени сандуци и крстови за хришћане, а за комунисте петокраке. Сви су сандуци исте величине и, ако је неко дужи од сандука, онда му одсеку ноге до колена па ставе у сандук. Пред заводском болницом сандук се натовари у кола и када кола излазе из заводског круга онда милиционар на капији гвозденим ражњем прободе мртваца да се увери да је мртав.

У току те хладне зима 1947. године једне ноћи доведен је и Миша Трифуновић, шеф Радикалне странке и председник владе у емиграцији, заједно са својим зетом, инжењером Синишом Здравковићем и једним старим публицистом који је већ друге ноћи умро у самици бр. 31 на II спрату друге зграде.

На дисциплинску шетњу излазило се изјутра у седам сати кад мраз просто кида месо са образа и ушију. Трифуновић, човек од 76 година, замотао је уши и целу главу шалом. Пролазимо поред стражара, по народности Циганина. Он зауставља Мишу Трифунрвића речима:

– Зашто ти, Мишо, не поздрављаш, зашто ниси скинуо капу када си прошао поред мене? Знаш ли да ћеш сада да идеш у подрум и тамо има да цркнеш као псето?

Миша је брзо развио шал, скинуо качкет и стао мирно па се извињава да је хладно време и да није знао пропис.

– Сад ти опраштам, али други пут води рачуна шта радиш – рече стражар.

На нечију интервенцију Миша Трифуновић био је пребачен у амбуланту, у засебну, топлу собу, па је негде пред крај зиме и пуштен. Једнога дана шетамо, а из Управе у правцу стражара иде др Коста Кумануди, бивши професор универзитета и министар финансија. Када беше у пролазу поред нас, наш стражар милиционар Светислав Павловић који има 25–30 година, пита Куманудија који има више од 80 година:

– Како си, Коста, где си био?

Исто тако слушао сам и друге младе стражаре како се обраћају ректору Београдског универзитета др Николи Поповићу:

– Еј, Никола, дођи овамо!

Питали смо зашто стражари понижавају политичке осуђенике. Управник је овако објаснио:

– Постоји наређење да се сви службеници обраћају осуђеницима са «ти», јер за нас нема значаја шта је ко био него ко је и шта је данас у новој Социјалистичкој Југославији. Осуђеници немају грађанску слободу нити политичка права, према томе они су за нас само матични бројеви док су на издржавању казне. То је једно, а друго, у данашњој Југославији нема политичких осуђеника јер се све пресуде доносе по истом кривичном закону, а осуђеници који су суђени за дела из времена рата, то је ратни криминал.

У току 1947. године у соби бр. 29, спрат II, зграда II, био је војни прота Божидар Лукић. Он је из заробљеништва доведен право у затвор и осуђен на пет година робије. Нешто заробљеништво, нешто године и старост, а највише муке по југословенским затворима, допринели су да умно скрене и прави смешне сцене. Набавио је неколико табака хартије и направио списак људи заробљеника и о једним написао шта му ко дугује, а другима шта су радили у иностранству. По неким подацима само њему знаним, пронашао је да је потомак браће Мрњавчевића, чије је било некада Водоминско поље, па је он тако испао једини живи потомак ове лозе и наследник Водоминског поља. Такође је «пронашао» да у Београду има три палате, па је направио тестамент шта коме има да припадне после његове смрти. У својим списима написао је компромитујуће ствари за многе познате и непознате личности, нарочито из политичког живота. У соби с њим био је само један православни свештеник, Милорад Николић «Стамболка» парох орашачки, родом из Лесковца.

Прота је грчевито чувао та своjа писања и сматрао да му је једина имовина од вредности коју има у рукама. Договорили смо се како да му их одузмемо, јер ако му, приликом претреса, који су били врло чести, одузму и прочитају, може Удба независно од његовог умног поремећаја повести истрагу против људи чија су имена записана.

«Стамболка» се пришило да према проти игра улогу великог пријатеља, а када се прота увери у његово пријатељство да тражи његове списе ради сређивања и читког преписивања. Циљ је брзо остварен и ми смо све прочитали, и утврдили да немају значаја ни за кога, осим за Удбу, ако би јој дошли до руку, «Стамболка» и ја остали смо једнога дана за време шетње у соби и спалили сву протину «архиву».

Доцније смо га убеђивали и убедили да му је «Стамболка» вратио све писане ствари. Прота је једног дана ставио на руку траку црвеног крста и тражио од кључара Милоша Добријевића да га води пред Управу на дочек Броза, који ће донети пет милиона динара и разделити сиромашним осуђеницима, а да ће он с Брозом образовати нову владу. Био је и написао и листу нове владе. За председника владе и министра војске узео је Броза, за министра правде др Лазу Марковића, за министра просвете проту Добривоја Јаковљевића, а за себе је задржао министарство унутрашњих послова.

Уместо на Брозов дочек отишао је у заводску болницу, а доцније у душевну и убрзо умро.

У то време, изненада се тешко разболео јерођакон Гаврило Ковачина, сабрат манастира Св. Дечана, родом из Херцеговине, који је убрзо умро од туберкулозе у заводској болници. Велико Еванђеље које смо спасли од комунистичког уништења било је код њега пошто је он имао погодан кофер. Његовом смрћу изгубио се траг Еванђељу.

Гаврило је био ретко добар и племенит човек и лепо васпитан. Био је средњег раста и физички изузетно леп каквог га је могла дати само Херцеговина, постојбина Св. Саве. Међу осуђеницима био је врло омиљен и врло поштован, а када је умро није имао ни 30 година. Био је осуђен на 10 година робије али тешки дани у затвору Сремске Митровице угасили су његов млади живот. Његовог млађег брата свештеника усташе су убиле негде у Херцеговини.

Цео први круг у пролеће 1947. године био је испуњен скверовима у облику петокрака звезда, а на све стране по зидовима зграда биле су исписане крупним црвеним словима пароле: ЖИВЕО Стаљин, ЖИВЕО Тито, ЖИВЕЛА КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА. Речи ТИТО и СТАЉИН су исписане словима већим од два метра. После резолуције 1948. године све су те пароле биле преко ноћи уклоњене са зидова. Почетком 1947. године дошао је за заменика управника Миле Тороман, бивши учитељ, родом из Горње Горенице код Чачка, тј. на положај шефа заводске Удбе. Његовим доласком отпочео је форсирани рад на преваспитавању осуђеника. То се састојало у томе да се осуђеник одрекне своје политичке линије, да шпијунира осуђенике у заводу, да о свему обавештава Удбу, као и да се одрекне верских, националних и свих моралних надзора. Осуђеник који је ревидирао свој став давао је усмену или писмену изјаву заводској Удби и само за таквог осуђеника Управа је говорила да се поправио. У току тога лета 1947. године др Лазица Марковић и др Ђура Ђуровић морали су да избацују фекалије из септичке јаме у другој згради. Хтели су да их понизе и натерају да ревидирају свој став. Нису ревидирали и пред осуђеницима су били понижени.

Не одмах, већ после неку годину цинкарошког стажа, осуђеник-ревидирац могао је рачунати на пуштање или на смањење казне, али ако је извршавао сва наређења Удбе. У противном морао је још неку годину да убеђује Удбу да је искрено преврнуо ћурак.

На ревидирце-цинкароше гледало се с највећим подзрењем. Они су својим сапатницима доливали уље на ватру страдања и мучења. Те цинкарошке обавезе могли су да приме само људи с рђавим, лабилним карактером. Људи без скрупула којима је савест дозвољавала да се баве најпрљавијим и најнижим пословима и својим сапатницима још више да отежавају и онако тежак робијашки живот.

Ако би човек хтео да утврди који су се људи најлакше примали цинкарошког посла не би их могао класирати ни по занимању, ни по школском образовању, нити по годинама старости, па чак ни по националности, него, искључиво, по рђавом карактеру, слабом моралу. Цинкароша је било међу свима нацијама и свима професијама од неписмених сељака до највиших интелектуалаца, од најглупљих до најинтелигентнијих.

Да би се људи натерали да ревидирају свој став, поред лепих речи и примамљивих обећања, радиле су и батине и то врло тешке, прогони и малтретирања на све могуће начине. А све је зависило од Удбе шта ће се по њеној процене применити да би се постигао успех. Неки су ревидирали из страха, други су пристали да ревидирају после многих претрпљених мука и батина.

Осуђеници једне зграде врло су тешко могли да долазе у додир са осуђеницима из других зграда. Ми који смо били на другом спрату друге зграде, под посебним режимом, тешко смо могли да имамо додира с људима из наше зграде с првог спрата и приземља. Али, и поред све те строге одвојености ипак су кружиле вести по свим зградама о малтретирању и батињању људи. Постоје и такве изолације да два човека у две собе, једне до друге, немају никакве везе и не знају ко је до његове собе. Тако месецима, па и годинама, живе у собама и не знају један за другога.

У другој згради једном младићу, некоме Галићу, из Прокупља, милиционер Љуба Теодосић, из Трнаве код Чачка, избио је три зуба. У 1947. години у ходнику Управе видео сам старог сељака, Чачанина, који је био сав изубијан, с модрица по глави, пљувао је крв и у пролазу шапнуо ми је да су му избили неколико зуба.

Неки су из страха од батина ревидирали свој став чим је то затражено од њих. Али, било је и оних који су добили тешке батине, па су тек онда пристали да буду цинкароши као Петар Бањац, Власта Андрејевић и други. Исто тако, било је људи који су претрпели и најтеже батине и годинама били малтретирани, па опет нису пристали да се приме цинкарошког посла. Други су, међутим, сами нудили Удби своје прљаве услуге и стављали се на располагање само да би олакшали свој положај и скратили издржавање робије.

Онај ко се успротиви Удби и не ревидира став кажњаван је и кад је крив и кад није. Такви су људи стално вођени на рапорт и кажњени. Ускраћивано им је примање пакета, посете, писма, добијали по 14 дана подрума, где се спава на бетону само с једним ћебетом. Често се проспе и вода по бетону па не може ни да се седне јер у подруму нема ничег осим кибле.

Управник понекад не врши рапорт два, три месеца. Када се одреди дан рапорта изведе се по неколико стотина људи. Управник одреди 2–3 казне које ће на рапорту изрицати. Чим осуђеник стане пред њега, он му изрекне једну од њих и тера га напоље, не дозволивши му ни реч да проговори. Ако некоме и дозволи да се правда, онда осуђеник може наводити свакојаке аргументе и опет добити казну која му је намењена.

Доцнијих година било је заведено кажњавање тешким физичким радом. Тај се рад обављао за празник или после радног времена. Када стигну вагони с брашном, угљем и балванима, или кад се вади врућа цигла из пећи тада се узимају осуђеници кажњени прековременим радом.

Међу Србима највећи број политичких осуђеника био је осуђен због припадништва Равногорском покрету. Било је много Срба који су осуђени по другим политичким линијама, па су лагали да су осуђени као Равногорци. У пролеће 1947. године Управа је правила класификацију осуђеника по политичкој линији. Тако су се откриле лажи оних осуђеника који су се китили равногорством.

Верујем, да нигде људи тако не лажу и не потпадају под утицај лажи као на робији. Највише су склони да верују у оно што им иде у рачун, на пример у приче о амнестији, смањењу казне, условно пуштање.

Као што примитивац воли да се кинђу ри, тако и људи воле да се ките високим знањима и високим школским квалификацијама које немају. Можда су те особине исте и на слободи, само се људи не посматрају тако изблиза и дуго као на робији.

На робији се сваки полицијски писар, па чак и званичник који је радио у архиви среског начелства, представљао као начелник, што истовремено значи и правник. Редак је подофицир који на робији себе није унапредио у чин капетана; студенти филозофије су на робији били професори. Свршени правници, ако не сви, оно већина, били су доктори права а судски писари – судије итд. Шта је ко желео – тиме се и китио.

То самовољно грабељење разних титула толико се било одомаћило међу осуђеницима да се сумњало и у оне људе који су истину говорили о својим звањима. Сваки новодошли осуђеник, поготово ако је скоро ухапшен, неко време био је у центру пажње, док се довољно не испита и не утврди ко је и шта је, одакле је, зашто је осуђен итд. Ту дужност врше обично они што су с њиме у соби, па се на слободној шетњи преноси и тако већ после два-три дана цео спрат и зграда знају све о њему.

На предлог Управе, неколико милиционара постали су 1947. године заставници. То су били људи који су слепо извршавали вољу Удбе, тукли осуђеника, малтретирали, лажно сведочили против осуђеника на рапортима, без основа изводили осуђенике на рапорт итд. После тога је међу милиционарима настало дивље утркивање ко ће у следећој групи бити произведен у чин заставника.

Зато се преко целог дана на све стране могла чути дивља вика појединих милиционара да би их Управа запазила као савесне службенике, стоге према осуђеницима. У другој згради, по дивљој дерњави, истицали су се Милош Добривојевић, Радован Ковачевић, Светислав Павловић и Драг. Перић. Сви су, сем Перића, постали заставници, а он иследник Удбе.

Перић је био ненадмашан у извођењу осуђеника на рапорт. Био је у стању да као пас сатима њушка испред врата самица, не би ли чуо гласан разговор и ухватио неку реч коју би скупо продао Удби. Када је дошао у другу зграду 1946. године, бројно стање је било преко седамстотина људи. Научио је напамет сва имена осуђеника, знао је ко је у којој соби, а многима је знао и матичне бројеве. Убрзо је добио подофицирски чин и као спољни знак тог чина носио је црне, плишане еполете с две беле траке преко њих. Његовој радости и шепурењу није било краја, а када је постао командир друге зграде, прочуо се по злу. Као командир могао се равнати само с Драгишом Суботићем, бившим качаром из села Почуте код Ваљева.

Једнога дана, док су осуђеници били у шетњи, командир зграде Радован Ковачевић зашао је из собе у собу и све неотворене конзерве које су људи држали у коферима избушио, а многима и цигарете покрао. Од осуђеника Милорадовића, индустријалца из Панчева, купио је чизме за три хиљаде цигарета, а када је Милорадовић добио пакет и у њему пет стотина цигарета, Ковачевић му је при прегледу пакета све одузео, па још с две и по хиљаде покрадених цигарета из осуђеничких кофера исплатио чизме. Осуђеницу су се жалили на такав поступак командира зграде и очекивали да буде кажњен. Уместо казне Ковачевић је само месец дана касније одликован некаквим орденом и постао заставник. Таквим и сличним радњама и лоповлуком, Перић се није служио.

Лети у кантини могло се купити нешто од поврћа и всћа, а највише бостана, паприка и парадајза. Ковачевић је међу осуђеницима пронашао погодно лице за кантинера зграде – Сашу Тодоровића, бившег п. поручника, а сестрића др Драгутина Којића, бившег министра пре рата. Он је покрао осуђеницима неколико хиљада динара, што су у оно време биле велике паре, поготово за осуђенике.

У време празника, чим сване, омладина из Митровице с пољопривредним алаткама на рамену, у дугачким редовима, пролази поред затвора и пева: «Друже Тито, кад ћеш за Русију да поздравиш црвену армију», «Америка и Енглеска биће земља пролетерска», и друге комунистичке песме. Ноћу, пак, чујемо стражаре како се преслишавају из руског језика и поздрављају на руском.

Државни празници прослављају се с буком и бесплатним пијанчењем на рачун државе. Првог маја 1947. године камиони с пивом довожени су пред зградом Управе: милиционери и службеници Управе пили су колико је ко хтео и могао.

Код осуђеника по собама је тешко, досадно, људи се испричали па немају чиме да се занимају. Ипак, да би се олакшала досада једни читају књиге, други уче стране језике, трећи пишу понешто, а има их и који ништа не раде, него само седе, блену и зидове, спавају и баве се најнижим оговарањима и најглупљим лажима, па су досадни и себи и другима.

Својим списима били су запажени Ћура Виловић, књижевник, генерал Звонимир Стимаковић новелама, др Стеван Мољевић правно-политичким и идеолошким саставима, правник Бранислав Лазић изванредно лепим описима старога Ниша и Нишлија, др Драгољуб Јовановић портретима живих и помрлих политичких личности, официр Душан Терзић и други.

У тој соби били су бележник Иван Канак из Бачке, затим бивши бански правни саветник Дунавске бановине Драгослав Кузмановић и један Шваба пуковник који је пре рата био судија Великог суда у Хагу.

Чанак је јако угојен и поред гладовања мерио je више од сто килограма. Кузмановић је сушта супротност, мршав као комарац, а уз то и ћосав, а Шваба је средина између њих двојице. Био је пун човек али је на комунистичкој исхрани у Југославији омршао па му кожа бившег великог стомака виси спреда као цемпер.

Када почне то њихово народно весеље Чанак стави на главу дугачку бачванску шубару и игра српско коло, до њега Шваба а на крају Кузмановић. Тако похватани у коло сваког празника играју уз буку по соби.

Перић у својим прислушкивањима и зурењу кроз шпијунке и шубере открио је то па је једне недеље довео своје пријатеље из Управе да и они виде то весеље. У соби су приметили да пред вратима има неког а за Перића су знали да прислушкује и припремили су да му направе лепо изненађење. Као и обично у соби су почели да играју. Перић и његово друштво, један по један, прилазили су вратима и кроз рупе гледали ту забаву. Чанак је неприметно спремио неотворену конзерву од килограма, узео је у руку, забацио иза леђа, па када се одмакао од врата, онда је онако играјући, из све снаге ударио конзервом у врата. Када је конзерва као из топа ударила, Перић и његово друштво умало што нису пали преко ограде. Перић се први прибрао, отворио врата и строгим гласом запитао:

– Шта то радите, зашто лупате?

Кузмановић му хладно одговори:

– Учимо овог Швабу да игра српска кола, а Чанак мало пао у севдах и ударио конзервом у врата.

Изведени су на рапорт и кажњени сва тројица. На вратима је остао полукруг као млад месец од ударца конзервом.

На Велику среду 1947. године командир зграде Радоња Радонић, бивши пограничар, донео свим свештеницима робијашку униформу c великим, црквеним «К» на блузи, а на ногавицама панталоне спреда. У целом заводу прво су свештеници добили робијашку униформу, па тек после неколико недеља и остали осуђеници. Ваљда је Управа мислила да ће нас, свештенике, понизити таквом честитком за Ускрс. Кад смо ујутру чули звуке звона с цркве у Сремској Митровици, која су огласила почетак највећег хришћанског празника, устали смо и отпевали три пута: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! То певање су слушали осуђеници не само у другима самицама већ и у целој згради и говорили да то певају наши свештеници, крстили се и плакали.

Указ о амнестији изашао је 9. маја 1947. године за све оне који су помагали партизанске одреде од 1941. па до свршетка рата. Тај је указ обухватио и оне који су присилно мобилисани 1944. и 1945. године, а њих није било мало у затвору. Било је пуно осуђеника који су се китили Равногорским покретом, с којим, у ствари, нису ништа имали. Говорили су да су осуђени по тој политичкој линији и да с партизанима нису имали никакве везе. Тај указ открио је многе лажи и добар број приказао у правој боји. Истина, било је осуђеника који су тражили пуштање на основу оне сарадње између партизана и Равногорског покрета из 1941. године као и људи који су преко пријатеља и познаника изналазили потврду о својој сарадњи с партизанима, с којима, иначе, нису имали никакве везе, али и њих је било мало.

Један број младића који су били заклети непријатељи комунизма, а били су мобилисани 1944. и 1945. године, пуштени су по том указу иако су имали високе казне.

Комунистичко вођство увидело је одмах колико се преварило давањем такве амнестије. Зато никад више није дата таква амнестија те су осуђеници доцније пуштани само на предлог Управе и заводске удбе. Од политичких осуђеника, осуђених за дела из време рата, могао је по предлогу Управе и Удбе онај који је морално умро на робију, или који је физички морао да умре одмах по изласку с робије.

Крајем лета шетамо по кругу иза друге зграде. На неких сто метара од нас седи једна већа група осуђеника крај гомиле сирка кога љуште, а када стражар не види онда га једу као салату. Шетамо гладни као вуци и једва вучемо ноге. Са завишћу гледамо срећну групу осуђеника која сирком удовољава глад.

У октобру 1947. године доведен је код нас на други спрат друге зграде др Драгољуб Јовановић. Сместили су га код др Стевана

Мољевића у самицу број 14.

У децембру 1947. године једна повећа група осуђеника издржавала је дисциплинску казну у подруму прве зграде, где се по бетону сипала вода. Први је издржао казну и изашао из подрума Саша Тодоровић, бивши официр Југословенске војске. На слободној шетњи причао је многим осуђеницима о сипању воде по бетону.

Ја сам првог дана по изласку из подрума добио јаке болове у стомаку и лежао сам болестан у соби бр. 28. Био сам кажњен од управника зато што нисам изашао на време из собе када сам био прозван за пакет. А нисам изашао јер сам био закључан и сва доказивања управнику да се не може изаћи кроз закључана врата остала су без ефекта.

Католички свештеник Јоже Бодај, Мађар, такође је био закључан и није изишао на прозивање, а осуђеник Седмак био је откључан у самици број 12, али није чуо кад је прозван и ниједан од њих није кажњен сем мене. На том истом рапорту био је кажњен и адвокат Миодраг Јеличић, из Пожаревца, зато што је био прозван за посету и чекајући да се откључају врата стајао је у собу леђима окренут према вратима. Када је управник наишао и отворио шпијунку у соби није могао ништа да види од Јеличића па је овај испао крив и кажњен.

Завод су 15. децембра 1947. године посетили Брана Јевремовић, начелник Казнено-поправних домова у Југославији, и Милош Минић. Заједно са управником Душаном Миленовићем обишли су другу зграду и наш спрат, али су улазили само код др Ђуре Ђуровића у собу број 22. Др Ђуро Ђуровић се жалио на сипање воде у тамницама у подруму где се издржавају дисциплинске казне. Управник је то категорички демантовао и тражио од Ђуровића доказ. Др Ђуровић се позвао на Сашу Тородовића који је о томе јавно причао. Када су довели Сашу Тородовића да потврди, он је рекао дато није истина и да он није никоме причао да се сипала вода по бетону. Др Ђуровић се позвао на мене. Управник је дошао у моју самицу и извео ме у ходник код Бране Јевремовића и Милоша Минића и ја сам им испричао да се вода сипа по бетону у самицама подрума.

Мој су исказ сва тројица нотирала, др Ђуровић није био кажњен и више се није поновило сипање воде, али тај мој исказ управник никад није заборавио.

Одавно је иза друге зграде опало лишће с липа, јединог листопадног дрвећа у кругу завода. Оно нам је својим опадањем говорило о скором доласку зиме и наметало мисао на тешке дане што долазе с њом које, можда, под ударом глади и зиме нећемо преживети. У пролеће те липе својим зеленим лишћем уносе радост у наше душе и говоре нам да смо још у животу. Сада нам се намеће нова мисао да ли ћемо сачекати опадање новог лишћа, или ће пре него што оно увене увенути и наш живот под ударом комунистичке тираније. Тако пролазе тешке године.

Шетамо сваког дана с рукама на леђима, у исто време два и два у реду по плочнику иза друге зграде. Гледамо се безиражајно и вучемо тешке ноге које као да су испуњене оловом. Стражар шета поред нас и кога ухвати да разговара записује за рапорт и то је догађај за нас тог дана, о коме ће се коментарисати по собама. Ако је неко пао од глади за време шетње, па су га однели у собу, ређе у амбуланту, то је такође догађај који чини промену нашег свакодневног живота. Такви су скоро сви наши дани у току године, падамо, дижемо се, носимо своју муку и у томе нам пролазе дани, месеци и године.

У 1948. години један број осуђеника узет је за разне радове у заводу, а неке су одвели на спољне радове. То је у доцнијим годинама чињено све више и чешће па су осуђеници више бесплатно него уз безначајне награде радили на изградњи путева, у рудницима, и каменолонима по целој Југославији, где је год затребао бесплатан робовски рад. И да се исцеди последња кап зноја из тела политичких противника.

Било је кречење самица 10. маја 1948. године. Пре подне сви осуђеници од собе бр. 1 –20 изашли су напоље носећи своје ствари, а по подне собе од броја 22–40. Леп, топао и пролећни дан па не можемо да се надишемо ваздуха и осећамо како удисањем добијамо снагу, јер смо на ваздуху не један или два сата, као свакогадана, годинама – него шест сати, а то је за наше свакодневне животне прилике велика добит и догађај.

Тога дана седео сам на својом сламарици и гледао у прозоре самица, што није дозвољено. Испред мене, у хладу поред зида, седи командир зграде Бранко Калинчевић и пита:

– Банковићу, зашто гледаш у прозоре, а знаш да је то забрањено?

– Гледам неће ли се на неком прозору појавити моји пријатељи Сретен Жујовић и Андрија Хелбранг.

Калинчевић се изненадио, па пита:

– Откуд су они твоји пријатељи?

– То су моје ствари... То није важно, него када ће они да дођу овде, код нас?

– А, ти не долазе овде, они су у засебном затвору и њих тамо чувају виши официри!

– Шта њима могу да ставе на терет када су они лидери комунистичке партије; Жујевић за Србију, а Хелбранг за Хрватску. Ко може и за шта њима да суди?

Каличевић као да је једва дочекао такво питање, баци поглед лево-десно да неко не би чуо, па настави:

– Е, Банковићу, не знаш ти нешто што се одиграло у овом заводу пре рата. Ту, у Управи, сада су два човека који су службовали у заводу за време бивше Југославије, када су Жујовић и Хебранг били на робији. Њих двојицу Управа сада спрема да покаже као сведоке на њихово суђење, јер су они ту, у заводу, склопили споразум са усташама да заједнички руше монархију у Југославији.

– Који су то службеници?

– Ренчић и директор Јанко Пејаковић.

Таман сам хтео да му поставим ново питање и да уђем с њим у дубљи разговор, видећи да он отворено говори о свему што зна, јер је у мене имао поверења, кад дође и седе на моју постељину свештеник Душан Митошевић. Калинчевић мало поседе, не проговоривши више ни речи, па оде. Више никада нисам имао погодан моменат да с њим наставим тај значајан разговор. Доцније је и он ухапшен, осуђен и више никада се није појавио у заводу Сремске Митровице. Калинчевић је за време рата био у заробљеништву у Норвешкој, а после рата испало да је човек комунистичког режима а био је велики противник комунизма.

Док сам читао дуг чланак у «Борби» о резулуцији Инфорбироа, наједанпут чујемо преко пута откључавање самице и препознајемо управников глас: «Спремите ствари!»

Продановић и Спасић провирише на шуберу и рекоше да иду управник и Тороман. Откључавају редом све самице.

Наслућујемо да се ради о крупној промени, али о чему, не знамо, па смо се сви претворили у уво не би ли бар нешто начули. Откључава се до нас самица број 27 и јасно чујемо како управник каже:

– Cпремтe сви своје ствари, само ти, Летићу, остани!

У соби сви погледаше у мене јер су знали да смо Летић и ја раније били под посебним режимом. Помислих да се ради о некој новој изолацији људи који су били и раније строго изоловани.

Отворише се и наша врата и управник саопшти:

– Спремите сви своје ствари, па силазите на први спрат, а ти Банковићу остани!

Више од две стотине људи сели се на први спрат и приземље зграде грми од лупања и буке. Поздравих се са својим сажитељима и сапатницима па остадох сам у соби. Када су сви отишли, дође командир зграде и рече ми да пренесем ствари у самицу број 9.

Преселио сам се. Чујем да се врата редом закључавају, а управник нешто говори. Управник каже:

– Банковићу, изолован си због неучтивог писања и бићеш изолован на неодређено време. Имаш право на један пакет од пет килограма месечно, на једно писмо, а на посету немаш право до даљег наређења.

Закључаше врата и одође. Чујем кад закључаше и последња врата силазећи низ степенице. Сваком су понешто саопштили због чега је изолован.

Прво што човека интересује кад је сам у самици, јесте да дозна ко је до њега лево и десно. Видео сам кад је у собу бр. 8 ушао адвокат Аца Павловић, а не знам ко је у броју 10. Зато по робијашком неписаном правилу лупан у зид почев од врата и идем према прозору, што је знак да онај у другој соби изађе на прозор. Јавља се Љуба Петровић «Фурија», правник из Београда, и ја му саопштавам шта ми је казао управник а Љуба ми одговара да је то свима саопштио.

– Строга изолација – каже Љуба.

Питам ко је до њега у соби број 11. Он одговара да је та самица празна и по свој прилици је спремњена за Гани-бега. Тренутно је у београдској болници.

Извршен је најсторожији претрес затвореника и њихових ствари. Одузете су оловке, свако парче хартије, књиге, зимско рубље, одело, цемпери, сви покривачи сем једног, зимска обућа а дали су нам гумене опанке.

Нестрпљиво се чека прва шетња да се види ко је изолован и ко је у којој соби. Шестог јула, одмах после доручка, вичу кључари:

– Сви редари унутра!

Затим откључавају самице. Излазимо и стајемо сваки пред своју самицу, немо се посматрамо и свако гледа ко је у којој самици. У броју 1 смештени су редари, а од 2–24 свуда је по један осуђеник. Само је један, кога не познајемо, и сви интелектуалци. Пред вратима број 11 нема никога. Непознати стоји пред вратима бр. 12. Преко пута мене у самици број 3 и 4 смештени су по двојица и њих не пуштају у шетњу с нама. Наређује се да растојање у шетњи буде 10 метара. Први креће онај што стоји испред собе бр. 2, а када је одмакао 10 метара иде други и тако редом.

На плочнику испред зграде шетамо и очима се питамо ко је онај непознати, зашто смо изоловани и о чему се ради. Свако слеже раменима, нико ништа не зна.

После једног сата шетње враћамо се у собе у истом реду. Пред мало одшкринутим вратима гледам из собе када ће да наиђе онај непознати. Наилази и питам га:

– Ко сте ви?

У пролазу шапатом одговара:

– Марко Зечевић!

Да бих скратио време, узео сам да сређујем собу и, претресајући сламарицу коју сам затекао у соби, нађем књигу с италијанске изложбе у Београду пре рата и један мали неисписани блок. То ми је био довољан материјал да се забављам бар недељу дана, јер сам имао скривену малу оловку у порубу панталона коју ми нису нашли приликом претреса. То сам све лепо углавио у обруч испод кибле, где сам доцније илегално држао и новине. Никада ми нису пронашли, иако су скоро сваког дана вршили претрес собе, а док сам на шетњи и киблу су често пребацивали с једног краја на други. Никад се нису сетили да киблу подигну, да одозго погледају. Једнога дана пита ме Перић:

– Банковићу, читаш ли сад штампу?

Кажем да читам, јер знам да то зна, али не зна како је добављам и где је кријем.

– Знам да примаш штампу. – Дајем ти часну комунистичку реч да нећеш бити кажњен само ми реци ко ти даје штампу и где је кријеш?

– На твоју часну реч не дајем ништа. Држава те плаћа што ме чуваш па тражи сам.

– Јел’ тако?

– Баш тако!

Перић шмркну као кер кад наиђе на дивљач, одмахну главом и оде.

Пред подне 6. VII добих хлеб. Смањено следовање, половина мале округле проје, наводно 200 грама, али нема толико. Кад уобичајено једем има четрнаест или петнаест залогаја, а кад више загризем, као што чини гладан човек, онда има 11 или 12. То следовање је за 24 часа.

У дванаест сати дели се ручак. За нас је посебан чабар, у њему врућа, мутна вода. По подне нам дају формуларе за писма и писани текст шта треба да се напише. Кључар ми даје оловку и у његовом присуству пишем писмо. Затим ми саопштава да ми је дошао пакет, али је враћен јер има више од седам килограма. Враћен је по други пут, јер писмо са издиктираном садржином није стигло из Управе. Па и трећи пут је враћен иако је пакет имао само пет килограма. Све то наводно грешком службеника који ради на пакетима. Тако сам остао без пакета до 12. XII 1948. године.

На моју жалбу управнику поведена је наводно истрага против службеника који је неоправдано вратио пакет од пет килограма. Не могу да добијем други пакет док се не оконча истрага.

Исцрпљен гладовањем, почетком новембра, пао сам у постељу и нисам могао да устајем. Истрага је окончана тек у децембру и 12. XII Перић ми доноси пакет наводно од службеника који га је не оправдано вратио. Када сам 5. марта 1949. године пребачен у собу бр. 31, у којој сам затекао Драгомира Самокресовића «Џеву» из Загреба, капетана I клаcе Ђорђа Калановића из Крагујевца, студента медицине Драгослава Станојевића из Сокобање, и Владу Миљковића из Врњачке Бање испричао сам им случај пакета. Они су препознали своје ствари, као и људи из других соба и објаснили у чему је обмана. Поједине породице осуђеника уносиле су и предавале пакете иако су знале да није дозвољена посета, па су при предаји молиле службеника да прими пакет тежи од пет килограма. Он је великодушно примао и по 7–8 килограма на чему су му породице биле веома захвалне, али осуђеник никада није добио више од 5 килограма, а оно што је примано више – из тога је састављен пакет за мене.

Сутрадан по подне опет тумбање, нов распоред изолације. До мене у број осам дошао је Драгомир Драги Стојадиновић, директор «Времена» а у броју 10 др Александар Шаца Поповић, бивши начелник министарства здравља. Опет нестрпљење до нове шетње. Сутрадан не откључавају се самице за шетњу него само три по три. Негде око 10 часова откључавају 8, 9 и 10. Излазимо пред врата и очима се питамо шта је сад ово.

Кључар пушта испред себе Драг. Стојадиновића, за мном иде кључар, а за њиме др Поповић и тако одлазимо у шетњу. На кругу кључар прави размак од 15 метара међу нама, а онда нас пушта да шетамо.

У целом заводском кругу нигде никога сем стражара. Пред излазак и улазак у зграду све је закључано и нико не сме да нас види. Доведени су нови редари, осуђеници, најоданији шпијуни и цинкароши заводске Удбе: Јован Љумовић – Црногорац и криминалац, Мастиловић – Босанац, Селман – Шиптар, осуђен због убиства своје жене, неки Душко «Буца» из Биоске код Ужица – криминалац, и Ераковић, не знам одакле је, али је криминалац.

Заведен је такав режим да на шетњу излазимо само по тројица и та тројица никог другог не могу да виде сем један другог и стражара. Тако то траје више месеци. Чуо сам некакву галаму и лупање у згради 12. VII, а затим ход више људи по другом спрату. Погледам на отвор шубера и преко пута видим сва три брата Теокаревића, Владу, Лазу и Славка. Осим њих видим и Владу Илића и Нојхаузена, бившег немачког посланика како носе и вуку своје тешке кофере, бале, и видим пуно других, непознатих људи. Зачас, преко пута, напунише све самице по четворица у свакој. Чим сам видео браћу Теокаревиће беше ми јасно да су те људе довели из пожаревачког и нишког Казненог затвора. Сада нас на другом спрату има више од 80.

Од прибора за бријање који је управо одузет од осуђеника при доласку у завод, дат нам је по један жилет. Први пут у животу обријао сам се сам и тешко и рђаво како ме нико и никада није обријао. После шетње, 18. VII, лежао сам на својој сламарици и ко зна куда су ме мисли одвеле, кад, одједном, чујем како неко виче: «Браћо, нисам крив» и неке друге речи које нисам могао добро да разумем. Иза тога чујем како кључар Кораксић зове редаре и неко виче: «Дајте ћебе!» Наједанпут нестаде трке и галаме у згради и опет настаде тишина. Тек када сам прешао у скупну собу, 5. марта 1949. године, сазнао самдаје 18. VII 1948. Године извршио самоубиство пешадијски пуковник Петар Симић.

Био је у соби број 17 и, када је кључар откључао врата да иде у шетњу, Симић је искористио моменат и скочио главачке преко ограде. Он је, 1914. године, као п. поручник командовао четом у Колубарској битци, прешао Албанију и био на Солунском фронту. Био је и у заробљеничком логору у Немачкој, вратио се пре свршетка рата и био у Равногорском покрету. Прешао је Босну, заробљен и у Београду осуђен на 10 година као народни непријатељ и издајник. Сутрадан су одузети жилети и остали прибор за бријање, а после два дана дошао је одани Удбин брица Никола Бионђић, родом из Сремске Митровице, бивши усташа и партизан, спреман на све само не да задржи ишта људско.

Мене, као и остале осуђенике на другом спрату, месецима је бријао прво у присуству кључара не проговоривши ни речи а кад је стекао пуно поверење Удбе онда га је кључар остављао са мном и по бријању пуштао.

Гледам кроз рупицу на шуберу како преко пута мене, где су по четворица у собама, одлазе у шетњу. Међу њима видим Ђуру Виловића и Миодрага Јеличића, који су били на лечењу у београдској болници, па по томе закључујем да је и Гани-бегу соби број 11.

Дуго сам размишљао како да успоставим везу с доктором Поповићем, који је до мене у соби бр. 10, затим са Гани-бегом. Имао сам јак конац, написао сам цељуду и у њу ставио каменчић величине ораха, све то лепо завезао на крају конца и увече, после звона за спавање, позвао на прозор др Поповића да хвата смотуљак. Спустио сам смотуљак кроз прозор и љуљао поред прозора. Др Поповић је сачекао замах и ухватио смотуљак. Крајеве конца завезали смо за решетке прозора и када треба да додамо цедуљу онда по утврђеном знаку лупамо у зид.

Покушавамо да на исти начин успоставимо везу с Гани-бегом али без успеха. Гани-бег је малог раста па не може да се успне до прозора и не чује добро. Свако довикивање остаје без успеха.

Та наша веза преко конца, на жалост, није дуго трајала. За време шетње 18. VIII редар Љумовић је чистио прозоре у нашим самицама и, када смо се вратили, на прозорима смо нашли искидан конац.

Преко ноћи смо се довикивали и договорили да ништа не признамо ако будемо изведени на рапорт и, једноставно, речи ћемо да конац нисмо ни видели. Првог септембра чујем како Перић наређује др Поповићу да се спреми за рапорт. Убрзо др Поповић излази и Перић закључава врата. Помишљам да се ради о рапорту због конца па почех да се спремам. Нисам се спремао. После непуног сата Перић враћа Поповића и води мене на рапорт. Управнику не признајем да сам видео било какав конац, остајем доследан нашем договору. Управник пита Перића како је успостављена веза и Перић каже:

– Друже управниче, дошао сам рано изјутра у завод и када сам дошао до друге зграде чуо сам неко дозивање и по гласу сам познао да се дозивају Поповић и Банковић. Измакао сам се до прве зграде, видео сам им главе на прозорима и како нешто везују.

– За ово и зато што певаш црквене песме у соби, кажњавам те с два месеца без пакета, одреза управник.

Перић је лагао. Управник је знао да он лаже, али му је добро дошао такав исказ да би, као много пута раније, опрао руке као Пилат. Др Поповић и ја увек смо се дозивали око поноћи. Он је мене звао Миловане, ја њега Радоване.

Враћајући се с рапорта стојим пред вратима друге зграде с Перићем, он три пута звони али никога нема да отвори. Кажем Перићу:

– У мојим очима никад ниси био човек, а сада си још мањи него што си био кад си могао онако и неистинито и непоштено да покажеш ствар пред управником.

Перић се не упушта у дискусију већ сасмо рече:

– Да знаш, кажњен си само због тога што ниси хтео да признаш, ено Поповић је признао па није кажњен.

Истог дана преселише ме у собу број 5, између празних самица 4. и 6, а др Поповић је остао у својој соби и то је потврдило Перићеве речи.

Убрзо је престала шетња у троје и од 4. IX у шетњу се изводи само по један осуђеник и то по сат дневно. Једног дана је дисциплинска, а другог слободна шетња. Разлика је у томе што се на дисциплинској шетњи руке држе на леђима и мора се бити закопчан, а на слободној шетњи може се седети, ићи раскомоћен и пушити.

Било нас је свега четрнаест, по један у соби. Једне недеље, у септембру, по подне, био је дежуран милиционар који није био на служби у првој згради. Не знајући какав је ред за време кибловања, пустио је у исто време четири осуђеника: Драг. Стојадиновића, др Поповића, мене и Гани-бега. Искористио сам гужву у клозету и разговарао с Гани-бегом. Он ми је на брзину рекао да је у београдској болници поступак према њему био одличан те се здравртвено одлично осећа и да су се за њега интересовала два његова пријатеља из америчке и енглеске амбасаде, и два виша официра један пуковник а други п. пуковник. То jе био наш последњи разговор и последње виђење. Доцније је негде одведен и сазнало се да више није међу живима, а где и како је завршио живот о томе нико није знао да каже, па чак ни Шиптари који су после његове смрти дошли на робију.

Од 21. септембра 1948. године почело се дрхтати у самицама са северне стране и тешко се могло спавати. У самицама је влажан бетон, у њих никад није ушао сунчани зрак, па су и лети хледне као леденице. Што се више изгладњивало све се више осећала зима под слабим покривачем и оделом. Почетком новембра пао сам на шетњи и због изнемоглости од глади. Донели су ме редари у самицу и више нисам могао да излазим на шетњу док нисам почео примати пакете. Тражио сам зимски капут, нове књиге, слике породице и друго из магацина, али ми ништа није дато.

На Митровдан, 8. новембра, премештен сам у собу бр. 22 и у њој остао до 5. марта 1949. године. Од 7. августа 1948. године почели су да нам дају књиге за читање. Од врата до врата редари носе књиге у веш корпи, а Перић по своме нахођењу свакоме даје по једну књигу и после неколико дана замењује их другом. С малим изузетком све су књиге комунистичке садржине и од комунистичких писаца, писане по наруцбини режима.

Прва књига коју сам добио за читање била је «Два капетана» и последња «Опенхајнови».

Да се не би гледал о у ходник кроз шубер који није херметички затворен, направљене су црне табке као црне завесе – фереце, како смо их ми звали. Чим се кроз шубер да вода, хлеб, храна, књиге и друго, одмах се затвара и преко њега ставља црна табла – фереца.

На свим вратима стајали су картони са именом, презименом и годином осуде осуђеника. Мој картон на вратима собе број 22 био је преврнут и на полеђини написано «у болници», да не би осуђеници знали да сам у соби и да ми, кад пролазе поред врата не би рекли неку реч.

У соби је толико хладно да се вода леди у судовима. Када су ми враћени одело и покривачи обукао сам све што сам имао и покрио се свим покривачима, али дрхтавица ме само с времена на време напушта па опет наставља да тресе. Када у стомаку нема шта да гpeje тело, од гомиле покривача слаба је помоћ. Не могу да се крећем, стално лежим.

Срце је толико ослабило да се пулс једва осећао. Увече испробавам пулс и процењујем снагу – да ли ћу да издржим до наредног јутра, па кад сване прогнозирам живот у насталом дану.

Првих дана осећао сам страховиту глад, дрхтање и болове у стомаку. После 4–5 дана престала је та неутољива потреба за храном. Настала је малаксалост, исцрпљеност. Сваког дана све више и више осећам страховите болове у костима и зглобовима. Најмањи покрет руке и ноге изазивао је несносне болове зглобова који се запале па просто букте као да су у пламену. Кад ми капа падне с главе, то је за мене крупно питање како ћу је подигнути и ставити. То је теже него у нормалном животу подигнути терет од 50–60 килограма, а неда се ни објаснити колика је тешкоћа повућу покривач, покрити се.

Покушавам силом да се исправим. Хвата ме вртоглавица и падам. Имам сталне болове у зглобовима и осећам као да ми нешто у њима врти бургијом. У соби се смењују дневни сумрак и ноћни мрак, никад светлог дана. Ма о чему да мислим одмах ме мисао води на хлеб, јело. Само ми пред очи искрсавају јела из слободног живота и особе с којима сам некада јео.

Чим заспим сањам хлеб, беле векне и разна јела која ми у сну надражују чула, осећам њихов пријатан мирис и укус, али не могу да се домогнем хлеба и јела па да се наједем, него их само гледам. То моје мучење наставља се и кад се пробудим, јер ми сан остаје преко целог дана јасан у свести па не могу, а хтео бих, да га заборавим.

У току 1947. године у соби бр. 12 био је Славко Каленић, звани Лаца, апсолвент медицине, родом из Итебеја. До њега је спавао и Немац, професор енглеског језика. Професор је, имао обичај да мљацка устима у сну. Каленић би га тада пробудио и питао да ли сања своју фрау. Професор се само окрене на другу страну и каже:

– Најн, гулаш.

Када је Каленић то питао и када смо се смејали на рачун професора, нисам могао да га разумем, а кад сам и ја сањао разна јела и беле хлебове постало ми је јасно зашто је професор сањао гулаш.

Многи читаоци, не што неће хтети, него неће моћи веровати у све ово што сам написао, а ја пак више волим и да не верују него да их доживљаји у то у убеде. Чак и мени, док ово пишем у поодмаклим данима, далеко од тих догађаја, изгледа као ружан сан. Али, мoje писање није продукт маште, већ све гола и жалосна стварност. Слушао сам како људи моје доживљање у мом присуству препричавају, да скоро не могу да их препознам колико су прекривени маштом. То ме је највише и побудило да у светлост истине изнесем све што сам видео и преживео.

Биће људи који ће од ничега писати свашта, па ће изгубити и она дела која су приказана истинито. Ја пишем само о ономе што сам преживео и видео, а то је оно што се видело и преживело по комунистичким затворима. Има много горих и тежих ствари које су препатили други осуђеници, који су помрли, побијени или само пуким случајем преживели, али нису описали своје патње.

Слух и вид нагло су ми били ослабили, а кад погледам зубе видим да су се десни повукли, па зуби, онако дугачки, штрче као на костуру и сви се од првог до последњег клате. Било је више осуђеника који су патили од зуба па су ово клаћење искористили и без болова све повадили као Мика Мандић, Радивоје Атанасијевић, Ранко Мунитлак и многи други.

Меморија ми је толико ослабила да не могу да пратим дане у којима живим, а кад дође дан у који не примам вечеру знам да је недеља.

Многа сам имена својих најприснијих пријатеља позаборављао а имена своје породице сећао се као каквог давнашњег сна који ми се дубоко урезао у свест и њихове ликове гледао као кроз сутон.

У то време брица Никола Бионцић, кад би питали за мене у скупним собама, обично би одговарао:

– Ово му је последње бријање.

Но, кад ме је бријао и после тога «последњег бријања», онда је на питања о мени одговарао:

– Издржљив је и жилав као мачка.

Крајем новембра уђе код мене у собу управник. Само ме погледа и одмах изађе, свакако жали што сам још у животу. Трећег децембра дође Тороман с Перићем. Тороман ме озбиљно пита како сам, као да би хтео да ме убеди како он брине о мом здрављу, а Перић, кријући се иза његових леђа, злурадо се смеје што ме види у беживотном положају.

Жеља ми је, пре него што умрем, да обавестим пријатеље да сам умро од глади а не од болести. О томе сам више дана размишљао. Долазак Торомана био ми је добро дошао.

Питам Торомана хоће ли ми дозволити да узмем од некога храну на зајам, јер осећам да ми срце нагло попушта, с тим да вратим храну када будем добио пакет. Тороман пита:

– Од кога би узео?

– Од Драгомира Стојадиновића.

– Не може – каже Тороман.

– Могло би од мог рођака Петра Здравковића који је испод мене на првом спрату? – предлажем даље.

Тороман ништа не одговара него излази а при закључавању врата нешто шапуће Перићу.

После кратког времена долази Перић и доноси ми конзерву с цигерицом од 1/4 килограма и пет малих шнита двопека, па каже:

– Ево ти, није могао више да ти пошаље, јер ни он није одавно примио пакет.

Обрадовао сам се не колико добијеној храни колико што сам обавестио пријатеље у каквом се положају налазим. Доцније, кад сам се сусрео са Здравковићем 1953. године, испричао ми је како су он и остали у соби на брзину направили пакетић од 2–3 килограма јер су он и још један у соби били добили пакете тога дана, али Перић није хтео да прими све него је узео само мало хране. Моје тражење хране тачно су у соби протумачили као мој опроштај са животом и опроштај од њих.

Петог децембра 1948. године било је премештање. Око осамдесет, колико нас је било на другом спрату, смањило се на неких четрдесет људи. Од 14, колико нас је било у самицама, остало нас је свега 8. Преко целог тог дана и дубоко у ноћ вођени су људи на саслушање у Управу код удбашког пуковника Бојовића, кога смо звали «Кајмакам», а долазио је из Београда. Око поноћи долази Калинчевић код мене и каже ми да се спремим за Управу.

Кажем да не могу да идем. Калинчевић каже да ће ме он повести. Он ме води и силазимо низ спиралу у приземљу. Приликом пада лупио сам добро у врата собе бр. 12 у приземљу где је био др Никола Поповић, осуђеник, ректор Београдског универзитета. Калинчевић ме диже и води «Кајмакаму» у Управу.

«Кајмакам» у усменом саслушавању стално инсистира да му кажем шта сам казао и о чему сам разговарао са др Стеваном Мољевићем, др Ђуром Ђуровићем и доктором Војином Андрићем о новоствореном програму и о новој организацији међу Равногорцима у другој згради. Изговарам се на болест, на слабу меморију и на животне услове под којима живим и да не могу ни о чему да разговарам, нити да репродукујем ма какав разговор. На сва наваљивања и обећања да ће се поправити мој положај остао сам нем.

Када сам пошао у зграду, «Кајмакам» ме стиже у другој канцеларији кроз коју се улазило у његову, па ми гура у џепове капута писаћу хартију и оловку с напоменом да, када будем оздравио, напишем све што знам као одговор на постављена питања па да предам Перићу, а он, чим то буде добио, ослободиће ме самице.

Калинчевић ме опет води натраг у собу. Сутрадан, 6. децембра, чујем бат ногу осуђеника који шетају испред мог прозора. Наједанпут испред прозорачујем некакав туп ударац у зид, а затим галаму. Доцније сам сазнао да је православни свештеник из Високог, Гојко Ристић, за време дисциплинске шетње ударио главом у зид, намеравајући да прекрати свој мученички живот. Није успео да се убије, остао је жив али умно поремећен. После лечења у заводској болници пуштен је пре истека казне. Осуђен је прво на смрт и био дуго у оковима, па му је казна замењена на двадесет година робије.

После недељу дана долази Перић и пита шта је с хартијом што ми је дао начелник Бојовић. Пружам руку на хартију и оловку који су стајали на мом коферу и кажем:

– Изволи однети начелнику.

Перић загледа хартију, па кад виде да је неисписана изађе из собе.

Дванаестог децембра 1948. године донео ми Перић пакет о коме сам већ говорио, а четрнаестог децембра добио сам пакет од куће. Гледам у пакете па не знам да ли је то сан или јава. Имати десет килограма хране је неизмерно богатство. Осећао сам и мислио да је главно зло прошло, да ће настати бољи дани и да је животна опасност преброђена. Пакете сам држао на бетону крај главе и стално понешто јео. Ноћу, док спавам, рука ми махинално иде на пакет. Будим се, узимам нешто из пакета и једем. После 2–3 дана осећам како ме нешто пали по целом телу, почињем да се загревам и осећам како ми пулс јаче бије.

Од почетка септембра нисам пио воду, осим оне вруће која се зове кухињска храна. И ранијих година, негде од октобра па све до априла, док не настану топли пролећни дани, нисам пио воду а сада организам тражи воду. Да не бих пио ледену, тражим изјутра две порције оне вруће зелене воде коју нам дају као чај за доручак. Кад су дежурни Перић и Караксић увек ми дају две порције јер се праве добродушни, а када су дежурни остали милиционери, нарочито Бојовић, онда нема дупле порције.

После недељу дана по пријему пакета почео сам да се дижем с постеље и помало да шетам по соби, а доцније да излазим на шетњу. Пакете од 5 килограма примао сам сваког месеца и стање се поправљало, али је још увек далеко од доброг и нормалног. Од своје нормалне тежине 86 килограма, нисам имао више од 45. Човек, када у себе не уноси довоно хране, поједе самог себе и тело му служи као резервни магацин за исхрану.

Меморија је почела да ми се враћа, слух и вид знатно су побољшани, па и расклиматани зуби почели су да се учвршћују, али још увек с времена на време сналази ме вртоглавица, падам у несвест и у ногама не осећам стабилност. Када идем уз степенице лако се замарам и ноге су ми тешке као да су од олова. Чини ми се да ми се степенице лепе за ноге па и њих вучем.

Још дуго после узимања довољне количине хране, и јаче по калоријама, осећао сам глад, иако је стомак пун у односу на исхрану у заводу.

Књига «Опенхајмови» још је код мене. Неколико пута покушавам да је читам али не могу да пратим садржај и вратио сам је непрочитану.

Шеснаестог априла дошао је Тораман код нас у собу бр. 29 и из разговора са Зечевићем дознао је да не примам болничку храну. Ништа није обећао, али већ сутрадан почеше да ми дају болничку храну. Примао сам пшенични хлеб од 500 грама, скоро сваког дана месо. Болничка храна је била врло укусна и густа, да у њој може кашика да дуби и свакога дана по пола литра млека. Друга храна је била: 250 грама проје, врло рђаве, никад меса, нити млека и кувано јело само врућа и мутна вода. Др Лањи имао је право давања болничке хране само за месец дана, а у Управи су, ваљда, били заборавили на мене па сам примао све до 20. августа 1949. године. То је била најсрећнија премија а колико сам био исцрпљен најречитије говори то што сам због нестабилности на ногама пао 19. децембра 1949. године. И сада носим ожиљак крај левог ока јер сам при прадању ударио у циглу крај плочника.

После мучења, гладовања и смрзавања по леденим самицама давали су нам болничку храну да на посетама не би наше породице виделе да изгледамо као живи костури.

У тој формацији остали смо до 16. VI 1949. године када су из наше групе одвели на рад Радомира Стојковића и Душана Летића. У соби смо остали Зечевић и ја, пошто jе Влади Антићу истекла казна у мају и био је пуштен истога дана. Из собе 37 премештен је у соби број 14 др Стеван Мољевић, па су Зечевића и мене пребацили у собу број 37, код Радивоја Атанасијевића, правника и Радомира Чеде Милошевића, капетана.

Ухватили смо везу с првом зградом, болницом и с приземљем друге зграде па се редовно снабдевамо политичким чланцима из новина. Прва зграда нам оставља у једној рупи у купатилу када се купамо, а купали смо се редовно и узимали пакетић с чланцима.

Када идемо на лекарску контролу у болницу, осуђеник који је редар остави пакетић са чланцима у лавабо и покрије прљавом крпом којом пере под, а ми, када узимамо пакетић, на његово место оставимо цигарете. Исто тако добијамо чланке из дневне штампе преко редара у другој згради који има веће поверење код Удбе него што га имају милиционари. Он, кад увече пред спавање гаси светло у згради, иде и звиждуће. То је био знак да не иде празних руку. Ми на вратима, где је шпијунка, извадимо дрвени круг са стаклом, а он кроз шпијунку савијене чланке као дугачке цигарете убацује, а друге вечери на исти начин дајемо му цигарете. Све то иде филмском брзином.

С породицама одржавамо илегалну везу преко рубља. На цигарет-папиру напишемо ситно и читко писмо па га увијемо око игле, извучемо иглу и онда писмо ушијемо неприметно у шав марамице или негде на кошуљи или на неком другом месту по споразуму с породицом. Приликом посете дајемо прљаво рубље, а породица нам следећи пут доносимо опран веш. На тај начин смо о свему обавештени шта се ради код нас, а нас породица обавештава шта се ради напољу. Имати нецензурисан контакт са спољним светом, то је за нас била духовна храна.

Како је међу нама било људи из свих крајева Југославије били смо боље обавештени о стању у целој земљи него многи слободни људи. Доцније, када се дозволило примање и враћање књига преко посете, онда су илегална писма ишла у корицама књига. Веза у истој згради с људима ишла је најчешће преко сламке. Напише се писмо на цигарет-папиру па се увуче у сламку и сламка се баци крај плочника где се шета. Стражар може стотину пута да прође, да види и да гази сламку, али му не пада ни на крај памети, да се у њој налази писмо.

Када је у питању веће писмо, напише се на тоалет папиру, савије се у што мањи смотуљак, а затим обавије у плех пасте за зубе и закопа у земљу на шеталишту. Онај с киме је ухваћена веза за време шетње ископа га и ради сигурности стави у руб панталона да га при претресу не би изненадили.

Поред других, новине нам је дотурао и Ивица Компас. Његова веза, као скоро и све друге, ишле су преко Радомира Чебе Милошевића, који је био мајстор за изналажење канала за добијање штампе. Да би одржао поверење код Удбе, Компас се договорио с нама да откуца нашу везу преко купатила, а он ће нас снабдевати надруги начин. Наредног купања, при повратку из купатила на улазу у зграду, заустављају нас и врше претрес. Пакети с новинама бачени су у рупу испод решетке за чишћење ногу и није се ухватило ко га је пренео из купатила. Радивоје Атанасијевић «Гура», правник, имао је код себе концепт илегалног писма, које је хтео да пошаље у рубљу приликом посете. Чувао га је у табакери. Приликом претреса нађено му је писмо, а он је одмах изолован у самицу бр. 4, на другом спрату. Саслушаван је у Управи и претило му се да ће бити одведен у београдску Удбу.

Он се надао да ће га пустити из изолације ако буде уверио Удбу да ће извршити самоубиство. Пред пуштање на шетњу 15. јула, он је био окачио омчу око врата и кључар, када је откључао врата, затекао га у животу и спасао. Јавили смо му 16. јула да не мисли на самоубиство, јер нема никаквог изгледа да га воде у Београд и да су то само трикови заводске Удбе.

У недељу, 18. јула, премештен је у самицу бр. 24 и у њој је 19. јула извршио самоубиство пред делење доручка између 6 и 7 часова. Ширила се вест да је омчу ставио око врата док се делио доручак до његове самице, рачунајући да ће кључар и редари доћи до њега пре него што издахне. Међутим, пре него што је кључар откључао врата његове самице, неко је зазвонио на врата зграде у приземљу и кључар је отишао да откључа спољна врата на згради. Кад се врати Атанасијевић је био мртав. Колико je та вест истинита није утврђено, али је тачно да су му нерви, после свега што је преживео, били дотрајали. О неиздржљивости и убитачности режима у другој згради, на другом спрату, најбедљивија су потврда самоубиства пуковника Петра Симића, правника Радивоја Атанасијевића, др Славка Барбела – адвоката, берберина Милована Ђурђевића и покушај самоубиства правника-журналисте Драгомира Стојадиновића, свештеника-теолога Гојка Ристића и других, као и умна поремећеност усташког п. пуковника Петра Сабљака, индустријалца, Ратибора Бора Апела, из Ниша, студента Гојка Кнежевића, студента Зорана Звездића из Земуна, а нарочито правника Рада Бојовића из Атенице код Чачка, чије се лудачко урлање дању и ноћу месецима језиво разлегало по другој згради. И сада, када помислим на те дане и ноћи, диже ми се коса на глави од тог језивог урлања полуделих осуђеника, мученика.

Ниједан осуђеник који је умро у Казнено-поправном дому није могао да буде пренет и сахрањен у своје родно место пре него што му истакне казна изречена пресудом суда. На пример, ако је неко био осуђен на 20 година, а умро је после 12 година издржане казне, онда је мртав имао да одлежи робију у угробљу Лаћарка још 8 година, па тек онда његова породица могла га је пренети где хоће.

На предлог Управе и Удбе у заводу сваке године пуштан је на слободу известан број осуђеника за 29. новембар. О таквим пуштањима комунистичка штампа звонила је на сва звона да би чуо цео свет како је хуман поступак према осуђеницима у Југославији. Међутим помилованим осуђеницима био је увек добар број оних који су помрли под комунистичким терором, па су помиловани да би њихова тела породице могле пренети у родно место.

Други спрат друге зграде служио је за застрашивање осуђеника у заводу. Осуђеници су црначки радили најтеже и најпријатније радове у заводу и ван њега, само да не би дошли на овај спрат. На том спрату провео сам од: 23. VII 1946. – 19. I 1956. и трећи пут од 24. IV – 12. VII 1958. године, осим једанаест месеци проведених у приземљу. Време проведено у другој згради по злу се не разликује. Осим тога у самицама треће зграде провео сам од 8. XII 1950 – 10. I 1953. године, где је нешто мало боље него у другој згради.

После пуштања Немаца, окупатора, у другу зграду су доведени информбировци, комунисти који су се у 1948. години изјаснили за Стаљина, а против Тита. Били су под исто тако тешким режимом као и ми.

Заводска Удба, уз помоћ Комитета који је основала од ревидираца из њихове средине, пребијала их је, понижавала и изрицала казне које нормални ум не би знао да измисли, само зато да бих натерала да ревидирају свој став и да се одрекну Стаљина и Руса. Међу тим информбировцима био је добар број нижих и виших официра па и Титових генерала који су били у партизанима од 1941. године. У 1949. години први спрат друге зграде био је нека врста затвора Удбе. Ретко које ноћи да марица не доведе неколико ибеоваца на тај спрат. Удба похапси људе у Ријеци, Загребу, Београду, Скопљу или неком другом месту, затворе их у марицу и ноћу доводе на први спрат Казнено-поправног завода Сремске Митровице. Марица стане испред врата друге зграде и, чим ухапшени изађу, одмах стају на степенице улазних врата, одлазе на први спрат и закључавају их у соби. Кад сване они испод својих прозора чују људе који шетају без речи. Само се чује: тап-тап, бат-бат. Они не знају ни где су нити шта то лупа. Ми смо знали шта Удба ради с људима. Кад год ноћу чујемо марицу ми изјутра на шетњи у погодном моменту вичемо: «Сремска Митровица, казнени завод». И тако су људи обавештавани у ком се месту налазе.

За ибеовце пакете од породица примали су у месту хапшења или месту сталног боравка, па их је марица уочи суботе преко ноћи доносила у Митровицу. Амбалажу и друге ствари које су ибеовци враћали својим породицама марица је понедељком односила тамо где су пакети примљени. Све је то враћено њиховим породицама. Отуда су оне живеле у убеђењу да су остал и у месту хапшења.

Пакете су сваке недеље изјутра били сложени на балкону првог спрата до улазних врата. Ми, са другог спрата, кад излазимо у шетњу, по договору неко нешто тражи од стражара, тако да наши добију у времену и причитају имена на пакетима. Тако смо о многим људима сазнали одакле су дошли.

У соби број 40 на нашем спрату била су два кревета где су се преко дана одмарали иследници Удбе. Сваке вечери, чим падне мрак, почиње рад иследника чија је канцеларија била у соби број 37 на првом спрату. Кад се на нашем спрату изнад њихове канцеларије прислони уво на под, ко има добар слух, лепо чује сав разговор са ухапшеним. Међу ухапшенима било је људи који су без икакавог притиска све признавали и откривали друге с којима су били повезани. Такви су обично пролазили без батина. Али било је особа које о другима нису хтели ниједну реч да проговоре. На сва питањуодговарали су: «Не знам, то ми није познато» и тд. Такве су тукли до изнемоглости. После туче чујемо како ту особу вуку у собу испребијану и онесвешћену. На једну жену био је вршен посебан притисак да призна с киме је све била у вези, а радило се о бежању преко границе с више милиона динара. Урлала је под батинама. Чујемо када изасланик каже:

– Стави јој оловке између прстију и добро стежи докле год не призна.

Девет дана сваке вечери слушали смо како муче ту несрећну жену. Она вришти ко зна под каквим мукама. После тога никад је више нисмо чули, ни видели.

У 1950. години посетио нас је, обилазећи све самице, један дебели Словенац, начелник министарства Савезне владе за Казнено-поправне домове. То је био једини човек који је свакога од нас лепо саслушао и разговарао о свим нашим невољама као с људима а не с матичним бројевима. Др Стевана Мољевића и др Ђуру Ђуровића ослободио је самице. Преместио Мољевића у скупну собу бр. 8, а Ђуровића у скупну собу бр. 9.

Исте 1950. године, у јулу, био сам поведен на посету заједно с ветеринаром Дејаном Бавчићем. Кад смо стигли до угла прве зграде брзо су нас вратили јер су се у том моменту пред зградом сликали лабористички посланици из Енглеске са управником завода Душаном Миленовићем и начелником Словенцем.

Дејан Бавчић је родом из Босне. За време служења војног рока у Битољу био је присутан кад се водио разговор између два војника о бекству у Грчку. Та два војника су ухваћена, па су открили да је за њихов план знао Дејан Бавчић. Бавчић је ухапшен и био прво осуђен на смрт стрељањем па му је казна преиначена на 20 година робије што није пријавио бекство. Издржао је више од 10 година и пуштен. Трећег новембра 1950. године премештан у собу број 8, а из те собе премештен је у собу бр. 9 Богољуб Татаровић, генералштабни капетан Краљеве гарде. У соби бр. 8 били су са мном др Стеван Мољевић, др Драгољуб Јовановић и Лазар Теокаровић, индустријалац из Лесковца. У то време туристички долар у Југославији вредео је З00 динара, а берзански 50. Првих дана октобра у Управу су дошли делегати из Министарства финансија и Народне банке и почели да прозивају једног по једног индустријалца који су имали новац у иностраним банкама западних земаља. Поред осталих позвали су и Лазу Теокаревића, лепо га дочекали у Управи, као што то увек чине комунисти са сваким док им треба, и врло ласкаво му издекламовали о његовом патриотизму, о познатом имену његовом и његове фабрике, а онда почели да га убеђују како би требало да свој новац у иностраним банкама уступити држави ради куповине пшенице и да ће се новац обрачунати 1:50 – добиће за један долар 50 динара. Да би на тај начин помогао државу, да не продаје неопходне артикле иностранству, да би дошла до девиза, а његова услуга узеће се у обзир за пуштање из затвора.

Лазар је пристао. Одмах је направљен уговор по коме је држава дужна да његовој породици одмах исплати 300 хиљада динара, а осталу суму да му исплаћује сваког месеца по 50 хиљада динара рачунајући један долар педесет динара. Лазар је био оставио дуван и када се вратио из Управе одмах је запалио цигарету изамолио нас да га причекамо да се мало стиша па ће нам све испричати.

Када смо упитали Лазу колико по том споразуму треба да добије у динарима, прво је рекао да треба да изађе више од 200 милиона, а мало касније, пошто је боље прорачунао, каже да има око 400 милиона динара.

Кад смо изашли у шетњу по подне сазнали смо да је то исто урађено и са два брата Лазина из Параћина – Владом и Славком, који су имали знатно мање новца у банкама Западних земаља, јер су они пред сам рат извршили уплату на текући рачун за вуну у Аустралији. Комунисти су сазнали за тај рачун и изнудили од браће Теокаревића да ставе свој потпис на рачун да би се подигла вуна из Аустралије.

Јездимир Стевановић, магационер на железничкој станици у Парамуну, причао ми је да да су комунисти подигли вуну из Аустралије и у 1947. години довезено је 840 вагона аустралијске вуне у фабрику Теокаревића у Параћину. У то време, као и 1950. године, браћа Теокаревићи ишли су у робијашком оделу, поцепанији од просјака.

Већ у мају 1950. године берзански долар се из једначио са туристичким ивредео је 300 динара, а комунисту су и даље према уговору Лази исплаћивали по 50 динара за долар.

Крајем октобра 1953. године посетио нас је Радомир Тодоровић, бивши деловођа из Великог Шиљговца код Крушевца, а код нас је дошао у својству начелника министарства унутрашњих послова КП домова. Храна је још увек била очајна. При повратку са шетње видели смо Тодоровића како обилази собе у пратњи управника и договорили смо се на шта ко има да се жали, ако дођу у нашу собу. Др Драгољуб Јовановић требало је да прикаже сву беду и срам режима нашом исхраном и да направи упоређење са исхраном у бившој Југославији, коју комунистички режим приказује у најцрњим бојама. Др Стеван Мољевић је требало да прикаже малтретирање осуђеника и каква је лекарска заштита. Лаза Теокаревић се изговорио да се неће жалити, јер је слаб говорник и није политичар, а ја да се жалим на забрану штампе и ускраћивање моје стручне литературе, на забрану вршења верских обреда и забрану учења страних језика.

Када су дошли у собу, према нашем договору, др Јовановић је први иступио и почео да се жали на исхрану. Управник Миленовић, његов ђак, прекину га оштрим речима:

– Ти, Драгољубе, да ћутиш, ја знам шта ти једеш и твоју храну сваког дана пробам!

Др Јовановић је ућутао, а др Мољевић је преузео његову улогу и на такав гест управника почео је повишеним и револтираним гласом да образлаже каква је исхрана била када је био у аустроугарским затворима. Примао је храну која се даје људима, а у својој земљи прима храну која се не даје ни свињама, па и таква каква је не добија се ни изблиза у довољној количини. Управник је ћутао, а Тодоровић се мало неспретно бранио и на крају рекао:

– Верујте, ни народ напољу нема бољу храну, велика је оскудица у исхрани, година је подбацила у свему, према томе будите задовољни тим што имате.

Др Мољевић, повишеним гласом, уперивши прст у Тодоровића, каже:

– Ви то, господине, нисте смели да кажете, или нисте свесни шта говорите, јер сте тиме утерали у лаж господина Броза, који пред целим светом говори да је народ у Југославији срећан и задовољан. Ако један режим свој народ од шеснаест милиона становника усрећује оваквом храном, као што ви кажете, онда таквом режиму нема места на управи земље. Ето, то сте ви рекли. Ако је тачно то што сте рекли, онда од вас па све до господина Броза пред народом у Југославији нико више нема места да говори. Причекајте, ево сада ће да се дели вечера, па да видите шта се људима даје да једу.

Тодоровић није више реч проговорио већ је журно изашао на врата. Само после 5–10 минута дељена је вечера, а за вечеру је био ситан, неољуштен и неопран кромпир и требало је тражити у порцији да ли је у њу доспело неко парче. Кроз шубер додавао сам порције. Само у порцији Теокаревића и мојој било је четири кромпирића као кликери, а код др Јовановића и др Мољевића није био ниједан, само мутна, зелена вода.

Др Мољевић није ни погледао у своју порцију, већ је рекао милиционеру-кључару Милану Капетановићу да то однесе начелнику Тодоровићу. Порција је однесена, и сутрадан враћена. Кромпир у порцији је био сиво-зелен, као жабокречина.

На Видовдан, 1950. године добили смо кревете, после пет и по година лежања на бетону. То су биле шупље цеви напуњене стеницама па се сваке ноћи води борба с њима, није се могло спавати. Дата су нам по два дотрајала државна ћебета, стара и танка као пелена, а одузети нам приватни покривачи и наређено да све приватне постељне ствари вратимо кућама.

Ватру и грејање могли смо само да прижељкујемо и дочаравамо а практично се мрзнемо под она два ћебенцета. У свим зградама постојале су инсталације од пре рата за грејање. Грејање соба почело је први пут у јануара 1953. године, тада се пуштало три пута дневно по пола сата да би се могло причати нашим породицама како имамо парно грејање.

Дванаестог децембра 1950. године сви смо са другог спрата прве зграде премештени у самице треће зграде на другом спрату. Лаза Теокаревић, пре преласка, премештен је код др Ђуре Ђуровића и Татаревића у собу бр. 10, зато смо нас тројица у трећој згради собе бр. 8, били дуго сами. У трећој згради било је осетно боље што се тиче стамбених прилика јер је свуда по собама паркет, а не бетон, као у другој згради. Све су собе сунчане, прозори су исти и кроз њих се може гледати без пењања на столицу или кревет. Добио сам широк видик, а то је велика добит за осуђеника чији су видици били само зидови у самици.

Наш је прозор окренут западу па смо са уживањем месецима гледали залазак сунца у сремској равници. Сада су били бољи услови за читање и писање, зато смо поделили дане на рад, разговор, дискусију и спавање. Побољшане прилике и сунце које је осветљавало нашу собу унели су расположење и освежење.

Др Мољевић и др Јовановић имају одлично памћење а кроз цео живот много су радили, много учили, много читали, па су зато много и знали. Били су живе енциклопедије. Могло се о свему разговарати с њима. Осим тога обојица су волело хумор, и знали су да остану на висини када се праве шале на нечији рачун у соби. Све је то олакшавало ову тешку нервну напетост која постоји код људи у затвору. Др Јовановић, док је био сам у соби, написао је око три стотине портрета разних политичких и других личности, живих и помрлих, па нам је то читао и онда смо о томе дискутовали. У том портретисању најгоре је приказао свог бившег партијског приврженика Богољуба Горуновића, професора српског језика.

Др Мољевић је прочитао књигу од Префера о суђењу атентаторима на Фердинанда, престолонаследника Аустро-Угарске и о томе смо дискутовали неколико дана и на крају убедили др Мољевића да он, као неоткривени учесник у сарајевском атентату, треба да напише приговор на ту књигу. Он се прихватио тога посла, писао је неуморно и врло савесно око 5 месеци. Исто тако написао је приговор и осветлио Бањалучки велеиздајнички процес у коме је и он био осуђен. Обе те и друге списе давао је на читање и оцену својим пријатељима и како су се сви који су прочитали изразили врло ласкаво био је врло задовољан. О његовим списима имао је најлепше мишљење и дао најлепши суд др Иво Перовић, правник и бивши краљев намесник. Подвукао је да нико није тако захватио и приказа Супила као што је то учино др Мољевић.

Да би то што боље употпунио тражио је од управника одобрење да му породица донесе пресуду из Бањалучког процеса. Пресуда је по одобрењу донета, али му ни после неколико интервенција није предата. Стајала је у Управи више месеци и на крају враћена натраг. У то време обрадио је и македонско питање, можда боље од свих који су писали о њему. Истицао је, да су два рата са Бугарима 1330. на Велбужду и 1913. на Брегалници дали за право чија је Македонија а и сама природа, конфигурација тла, границе, планински масиви између Бугарске и Македоније дају право Србима.

У то време смо штампу добијали илегално. Др Јовановић је задужен за читање штампе, а др Мољевић и ја пазимо да нас кључар не изненади и ухвати на делу. Установљен је ред на спрату којим добијена штампа треба да се даје по собама.

Редари у згради, цинкароши, приметили су да примамо штампу па као ловачки пси преко целог дана њушкају око наших врата не би ли нас ухватили.

Др Јовановић, кад чита, стане код врата, окрене леђа вратима, лепо наређа и испресавија чланке и среди по датумима, па стави на отворену књигу, а капут и прслук увек за то време стоје раскопчани. Чим чује да се неко шуња око врата, он новине гурне под капут у недра, под пазух, и настави читање књиге.

Др Мољевић и ја обично лежимо и чим приметимо да се отвара шпијунка дајемо знак др Јовановићу; док кључар отвори врата новине су већ сакривене.

Но, и поред тако организованог читања и скривања штампе догоди се да нас ухвате и изведу на рапорт. Др Јовановић и ја били смо по два пута кажњени због новина. Власти су увек притискивале да дознају одакле и како добијамо политичке чланке из разних новина из наше земље и иностранства. Никад никога нисмо одали. С великим ризиком набављали су и достављали нам штампу, која је за нас била духовна храна и кроз њу смо гледали у свет.

Штампа нам није била дозвољена у времену од 5. VI 1948. до 22. X 1952. године. Легално смо добили «Политику» и «Борбу» 22. X. Пре него што смо почели да читамо новине, натерали смо др Јовановића, познатог атеисту, да се прекрсти и пољуби новине, па тек онда да их чита од наслова до последње стране. Др Јовановић је тако учтиво и ритуално то учинио да ме је подсетио на ученика првог разреда гимназије када први пут седне у клупу. Тиме је дата нека врста свечаности том дану. У току седмице дешавало се да неколико пута да гурнемо новине у недра када кључар удари кључем у врата, јер заборавимо да је штампа дозвољена.

Заменик управника, иследник Удбе Радован Марковић, поред своје канцеларије у Управи, образовао је једну канцеларију испод нас у самици бр. 20 и свакога дана позива некога на разговор, а понекад двојицу, тројицу и више истовремено, па читају поједине политичке чланке из новина и тражи од њих коментар. Каткад из исте собе узме четворицу, а по неки пут узме само једног. Обично позива људе који су на различитим политичким линијама, или нису међу собом у добрим односима. С њима на комунистички и удбашки начин сатима наклапа, оговара, интригира, да би што више унео неповерење међу људе и из тога тобож открио непознате ствари које је својим претпостављенима продавао као своје веште подвиге и крупне заслуге.

У ствари из те и такве игре регрутовао је цинкароше о којима је говорио да су се поправили, да имају правилне погледе на догађаје, па је такве ослобађао изолације и слао у групе осуђеника који још нису знали да су постали цинкароши.

Али, и поред батинања појединих осуђеника, Марковић својим терором и ниским лажима није много успевао. Глас о цинкарошима ишао је од уста до уста као народна песма и где год да их Марковић премести абер о њима стизао је пре њих.

Године 1952. инсталирани су звучници по свим великим скупним собама, а за самице су постављени у дворишту према прозору. Учитељи-васпитачи, службеници Удбе воде рачуна о томе шта ће се и када преносити преко разгласних станица. У дому културе дају се позоришне и биоскопске представе, а када тога нема онда учитељи-преваспитачи или преваспитани осуђеници-цинкароши држе предавања на теме које су добили од Удбе. То предавање се преноси по свим собама у заводу. Звучници су толико јаки, како они по дворишту, тако и они по собама, да та урнебесна галама разорно делује на живце: човек нигде не може да нађе један кутак тишине где би био поштеђен те буке, а нарочито за време комунистичких празника.

Четрнаестог маја 1952. године у нашу собу дошао је управник са двојицом високих државних и политичких функционера и када уђоше, један од њих рече Мољевићу:

– Какав си ти, Мољевићу, Србин и адвокат кад си себи дозволио сарадњу са Немцима?

Мољевић је знао да плане на таква и слична питања, али овога се пута уздржао и врло хпадно, али одсечно, одговорио:

– Молим вас да ми одговорите само на два питања. Ја сам у Равногорском покрету водио политику, а генерал Дража Михајловић није се у то мешао, јер је водио само војну ствар. Молим вас, покажите ми само један потпис мој или Михајловићев из кога ће се видети наша сарадња са окупаторима. Што су поједини команданти без Дражиног одобрења сарађивали са окупаторима – они би били изведени на оптуженичку клупу да је наш покрет дошао на власт. Молим вас, данашњи режим уопштава, а то није ни поштено, нити је истина. Друго, реците ми само једно место где сте примили борбу са окупаторима и усташама осим у местима насељеним Србима.

Сва тројица су без речи изашли из собе.

Јуна 1952. године дође у нашу собу управник па кад виде десетак кутија Унриних конзерви у којима смо држали воду за пиће и умивање нареди да све те конзерве, сем две, избацимо. Успротивили смо се. Настао је разговор око нашег снабдевања водом и умивања над киблом. Када су му запушена уста и више није имао шта да каже обећао је да ће самице снабдети кантама за воду, лаворима за умивање, кофама и киблама са херметичким затварањем.

Канте за воду добили смо у 1953. години после више опомена на дату реч управника.

Шестог јануара 1953. године разболео сам се од црвеног вепра и 9. I под високом температуром, благодарећи осуђенику др Стеви Русу, пренесен у заводску болницу у собу бр. 11, где сам био сведо 3. III 1953. године. По изласку из болнице премештен сам у скупну собу бр. 10, у приземљу треће зграде. У тој соби затекао сам 86 осуђеника и 72 кревета у два реда, један изнад другог. На појединим креветима лежала су по двојица. Кревети су толико збијени да се између њих једва улази. У соби је лети као у казану. Зими, ако се не држе прозори отворени, неиздржљив је смрад, а ако се отворе, буне се болесни и слабо обучени људи па настаје бескрајна и бучна расправа и свађа.

Тридесет првог марта 1953. године вршен је државни попис становништва у Југославији. Воде нас у канцеларију и тамо нам попуњавају пописне листиће. У соби су заступљене све југословенске нације и конфесије па и политичке линије. Још увек су измешани политички затвореници са криминалцима. Када се завршио попис, сазнало се да су се из целе собе само двојица и то политички осуђеници, изјаснили да не верују у Бога. То су студент медицине и бивши војни питомац Сретен Поповић, из Заблаћа кад Чачка, и студент Рођа Милошевић из Страгара код Крагујевца.

У 1953. години православни и католички Ускрс били су истог дана, 15. IV. На дан Ускрса, после доручка, добавили смо илегално ватру из кухиње. Тамјан и свећу раније смо прибавили. Ја сам окадио собу, отпевао неколико црквених песама и три пута Христос Воскресе, а затим из Омилија прочитао беседу на Ускрс од епископа жичког др Николаја Велимировића. (По изласку из самице преко цензуре добио сам на велико чудо Омилије од епископа др Николаја).

Немогуће је описати с каквом су пажњом и побожношћу људи учествовали у том свештеном чину, како политички осуђеници тако и криминалци и како су просто гутали те речи из јединствене беседе епископа др Николаја. Мало је било оних којима нису засузиле очи. По обављеном обреду изишао је насред собе Шиптар, Рахман Рахмани, и с неколико пробраних, садржајних и врло паметних речи у име Шиптара честитао празник свим православним и католицима.

Само три човека, и то Србина, побегли су из собе у умиваоницу да не би присуствовали богослужењу. Били су то Михајло Матић, из Богатића код Ваљева, Сретен Поповић, из Заблаћа код Чачка и Рођа Милошевић, из Страгара код Крагујевца. У соби, сем мене, били су православни свештеници Милутин Продановић, из Ивањице и унијатски Иринеј Тинко, из Бачке, али нису хтели са мном да обаве овај свештени обред.

Никада ми нико из Удбе за то није приговорио, али већ неколико дана по Ускрсу био ми је забрањен излазак ван дворишта треће зграде, а почетком јуна премештен сам у собу број 6 на спрату, где није било кревета.

Шеснаестог октобра враћен сам у другу зграду са групом осуђеника која је требала да се држи у самицама под кључем. За све време, док сам био у Сремској Митровици, јавно сам се молио Богу изјутра по устајању и увече пред спавање и никада ми није директно приговорено за то, али сам зато у самицама провео више од 12 година. Увек сам носио мали крст око врата. И за њега није ми приговорено, но, Радован Марковић био је задао као неко правило 1953, 1954, 1955. и 1956. године да ја рибам бетон у приземљу друге зграде на дан Божића и Ускрса.

Никад нисам роптао због тога нити се жалио, већ наређење извршавао у највећем расположењу певајући: РОЖДЕСТВО ТВОЈЕ, ХРИСТЕ БОЖЕ и ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ. Кад је Марковић видео да ме тај терор чини већим у очима осуђеника, више нисам рибао ходник.

У вези са овим једно сећање на догађај из ратних дана.

За време рата вођство Равногорског покрета на челу с генералом Дражом Михајловићем одржало је конференцију у кући проте Саве Божића у селу недалеко од Добоја.

Прота Сава служио је на част Српској православној цркви и на понос српској нацији. Као свештеник није био опредељен ни за једну политичку странку и у целом том крају уживао неподељено поштовање међу Србима, Хрватима и муслиманима.

На ту конференцију дошао је велики број највиших и најугледнијих интелектуалаца Срба, а с њима и познати наш историчар др Владимир Ћоровић, професор Београдског универзитета и представници САД и Енглеске.

Кад се завршила конференција, негде после пола ноћи, прешло се на приватне разговоре. Један високи амерички функционер и виши резервни официр, професор балканологије на америчком универзитету, који је за време рата добро простудирао прилике у Босни и живот и рад проте Саве Божића, поставио је присутним Србима овакво питање:

– Господо Срби, налазимо се у кући човека, српског свештеника, који ужива изванредан углед и поштовање у овом крају независно од конфесије и националности, па ме интересује да ли би тај човек, овакав какав је, очувао тај углед и поштовање у народу да је неким случајем отишао у ваш парламент као народни посланик?

Сви присутни у један глас одговорили су:

– Не би!

Американац је поставио друго питање: Шта је то што у вашем парламенту и политици може да поквари и оваквог човека као што је прота Сава?

Сви су ћутали, а онда је после краћег питања одговорио др Ћоровић:

– На то се питање не може једноставно одговорити, јер је то питање за дугу и озбиљну студију.

На основу овог конкретног случаја сви православни свештеници могли би да извуку наравоученије: да се никада не опредељују ни за какву партијску политику.

Српски свештеници, који су се између два светска рата опредељивали за партијску политику, много су губили од свог свештеничког угледа без обзира да ли су добијали и губили посланички мандат. После Другог светског рата, свештеници који су се определили за комунистичку, атеистичку, безбожничку пapтију више су личили на сотону него на свештенике.

Од 1918. до 1941. године имали смо свештенике који су као народни посланици отишли у Скупштину и, заиста, сви су се из Скупштине вратили гори него што су били када су отишли у њу. Као (назови) политичари нису ништа добили ни за себе ни за Цркву, а своју духовност су дубоко осакатили и разорили. Одлазили су у Скупштину као припадници једне или друге политичке партије, а те су се партије међу собом стално тркале у највишем политичком телу земље. Не бирајући средства и изразе они су се међу собом блатили и у томе највише трошили скупоцено време и расипали снагу.

Свештеници, проповедници Еванђеља ХРИСТОВА, браћа у Христу и следбеници апостола, нашли су се у Скупштини поцепани и партијски завађени, подељени у партијске фракције, па су се пред лаицима препирали и свађали на крупну штету своју и Цркве, а у корист свих непријатеља Православне цркве и њеног свештенства.

Поред оправданих разлога да свештеник не треба да се бави партијском политиком јесте и тај што се у политици тражи специјални морал за човека-политичара, који је (бар код нас) у потпуној супротности с моралом који треба да има један исправан свештеник. Код политичара се никад не зна кад верује а кад не у оно што му говориш, не знаш када ти говори истину, а када те лаже. Никад му не можеш веровати да ће с политичким пријатељем остати и даље у пријатељству и да се с непријатељем неће измирити већ идућег дана или часа.

Можда се такав морал тражи и за политику, али у Цркви се такав морал не сме ни замислити. Свештеник не може истовремено имати оба морала. У политици и у Цркви тражи се цео човек, а једно исто лице не може се у потпуности одазвати истовремено оним двема високим дужностима.

У заводу, поред других радионица, биле су обућарска, кројачка, сарачка, где су осуђеници израђивали јединствене ствари од првокласног материјала. У тим радионицима шеф је био такође осуђеник, обично изузетан мајстор. Осуђеник, шеф кројачке радионице био је пре рата шеф дворске радионице.

Службеници у заводу, нарочито милиционери, који чувају осуђенике, ухвате везу са осуђеницима и обећају им да ће преко својих људи и веза радити на смањењу казне или пуштању на слободу, с тиме што ће му осуђеник учинити извесну услугу.

Службеник завода, рецимо, узмемеру код своје куће за ципеле целе своје породице, то донесе осуђенику који ради у обућарској радионици, а осуђеник по тим мерама скроји сву обућу и сакрије на уговореном месту. Службеник после радног времена узме сав тај материјал и однесе своме шустеру у град да му сашије већ скројене ципеле. Тако се радило са осуђеницима из кројачке, сарачке, столарске и других радионица.

Но, да се Власи не би сетили, службеник и осуђеник се договоре, па службеник пред свима стално виче на осуђеника и без икаквих разлога изводи га на рапорт. Сви мисле да службеник мрзи тог осуђеника. Таквих радњи било је много у заводу, понеки се и ухвати, али осуђеник извуче дебљи крај.

Из столарске радионице крађене су комплетне спаваће собе и кухиње. У таквој једној радњи ухваћен је осуђеник Жика Марковић «Атом» који је радио на утовару ствари. Одведен је у самицу друге зграде, па је тамо, у нервном растројству, жилетом одсекао шаку на руци.

У КП дому строго је забрањено певање, јер није по жељи заводској Удби да чује веселост, радост, и песму осуђеника. Али, осуђеници, без обзира на све, у великим, скупним собама прве зграде, обично празником по подне, кад не излазе на шетњу, скупе се у групице од по неколико људи и певају. Када се чује песма из једне собе настране певање и по другим. Цинкароши су обавештавали службенике ко пева и зато су по свим скупним собама добијали дебеле батине. Обично таквом увече баце ћебе преко главе и бију га као вола у купусу. Цинкарош урла као гладан вук.

Док сам био у другој згради, у самицама са северне стране, чији прозори гледају у прозоре прве зграде, др Драгољуб Јовановић, др Стеван Мољевић и ја са посебним уживањем слушали смо певање народних песама и по садржини и мелодијама одређивали када певају Србијанци, када Војвођани, Шиптари, Мађари и други.

Мислим да нигде тако лако и брзо не избијају туче као у затвору, где су нерви затегнути као струне, пуни експлозива и на безначајне увреде и неукусне шале брзо се плане и лако дође до туче. Честе су туче како међу појединцима тако и међу групама. Управа завода, као и грађански суд у Сремској Митровици, имали су много случајева за решавање разних туча.

Једну од најинтересантнијих туча, бар за мене изнећу овде. Двојица осуђеника, Рус и Шиптар, радили су заједно у ремонту и спавали у истом блоку кревета. Шиптар горе, Рус испод њега.

Свађа започета на радном месту наставила се и у спаваћој соби. Дошло је до туче и Шиптар, као јачи, добро је испребијао Руса који је од десетогодишње робије имао да издржи само још 12 дана.

Рус није могао да трпи ту срамоту и понижење. У ремонту је направио бодеж-трозубац, па по повратку у собу изненада је ударио Шиптара по ногама, пресекао му вену, па је крв шибала као из славине.

По најкраћем поступку стигли су пред суд где је Рус требало да добије одговарајућу казну и остане у затвору, а већ је био обавестио мајку и родбину кад излази на слободу.

Шиптар је пред судом изјавио да Рус није крив и молио да га не осуђују. Суд није изрекао казну већ их упутио Управи завода где им је изречена дисциплинска казна. Сви осуђени су поздравили тај изузетан гест Шиптара. При одласку Руса из затвора поздравио се с њим и растали су се као добри пријатељи.

Чини ми се да има нешто посебно у карактеру појединих Шиптара, а што је непознато људима других националности. Одмах после рата Шиптар из једног села на Косову био је осуђен на смрт стрељањем. Његова мајка била је тешко болесна и по њиховом шиптарском обичају желела је да се са сином опрости и да га за живота још једном види.

На све молбе да војни суд, уз пратњу страже, пошаље тог Шиптара да се опрости с мајком, суд је остао неумољив. Најзад, његов пријатељ је дошао у војни суд и молио да пусте осуђеног Шиптара да се опрости с мајком. Рекао је да ће он остати у затвору на његовом месту, па ако осуђени побегне – нека њега стељају. После дужег размишљања суд је усвојио тај предлог и осуђени је без страже отишао својој кући, опростио се с мајком и вратио на своје место у затвор и после недељу дана – стрељан је.

Целу 1954. и 1955. године провео сам у самицама II зграде. У тим годинама осуђеници су терани на тешке физичке радове, на очајној храни и уз најбеднију награду. За месец дана осуђеник је могао да заради од педесет до стотину динара и када се од те зараде одвије за здравство, просветно-културну секцију и друго, осуђенику остане толико да може да купи паклицу «Драве», ређе 2–3.

Ко је зарађивао до сто педесет динара био је бела врана, а толико су могли да зараде само стручни мајстори.

Завод је направио уговор са војском за израду великог броја опасача, упртача, фишеклија и амова. Осуђеницима је саопштено да ће им се плаћати динар и по од сашивеног опасача и упртача и ко се буде истакао на раду тај ће бити пуштен на слободу, или ће му се смањити казна за наредни 29. новембар.

Људи су поверовали Управи и навалили на рад, поједини осуђени, по престанку рада, носили су материјал у собу и тамо радили до звона за спавање у 21 час. Завод је пре уговореног времена испунио своју обавезу по уговору и новац добио, али никада није исплатио осуђенике. Вашарска превара и лаж.

У 1954. години појавила се дизентерија у заводу и више од 2/3 се поразбољевало – неко лакше, а неко врло тешко. На крају је дошла санитарна инспекција, прегледала затвор и у резервоарима за воду пронашла лешеве мачака и пацова у распадању.

И то време командир II зграде био је Драгиша Суботић, по занимању качар, родом из села Поћуте код Ваљева. Био је врло зао и глуп човек, као да није из ваљевског краја, а израз лица му то потврђује. За своју глупу и нечовечну игру у својству командира зграде прибавио је и милиционаре који му одговарају: Ивана Куља, Милисава Палибрка, Виту Стаменковића, неког Чеду из Босне и Чеду Марковића.

Суботић је живео у убеђењу да је Управа открила у њему посебан таленат и због тога га поставила за надзорника на најважнијем месту. Он је стално трчкарао са спрата на спрат и завиривао по собама не би ли ухватио неког осуђеника да лежи на кревету у забрањено време, па да га изведе на рапорт и пред управником проспе кишу лажних речи на терет осуђеника.

Једног дана Суботић тера осуђеника-правника Љубу Петровића, званог «Фузија» из Београда, који је завршио гимназију и факултет са одличним оценама, да риба ходник, а Љуба одговара:

– Љуба Петровић не може да риба ходник!

– А зашто Љуба Петровић не може да риба ходник?

– Kaо што Драгиша Суботић не може да буде генерал, тако ни Љуба Петровић не може да риба ходник!

Суботић је изненађен, запрепашћен таквим одговором и са чуђењем пита:

– А зашто Суботић не може да буде генерал?

– Да би Суботић постао генерал треба да заврши неку вишу школу, а Суботић је оставио недовршену кацу у свом селу па отишао у милицију!

– Зар ја не могу сада да завршим школу?

– Школа почиње да се учи од седме године, а не од четрдесете!

– Љуба је изведен на рапорт и кажњен.

Суботић је имао обичај да врши лекарски преглед на појединим осуђеницима када се пријаве за лекарску и по његовом налазу води или одбије од лекарске. Један осуђеник, високи интелектуалац, јавио се за лекарску. Суботић га прегледа, налази да није болестан и одбија од лекарске.

Осуђеник седне и напише рапорт управнику у вези Суботићевог прегледа, али је целу ствар базирао као критику целокупног комунистичког режима, а управника приказао као главног и јединог штићеника Суботића и његових глупачких поступака.

Суботић је одмах премештен за обичног стражара на великом салашу, а 1. I 1955. године за командира II зграде постављен је Чеда Марковић, који је имао крваве руке. Убио је четири осуђеника, имао је подлу душу, али је био интелигентнији од Суботића. Умео је да се савлађује, да никад не плане, али је знао да осуђенике ломи и да им испија крв па је због таквог рада добио чин заставника.

Понедељак. У соби бр. 12/1 има сто двадесет седам осуђеника и то: четири муслимана, двадесет и пет католика, остали православни Срби. Има старих људи од седамдесет година и младих испод двадесет. Сви су интелектуалци различитих професија. Уочи православне Нове године група младића, студената, учитеља и професора спрема скроман, шаљив програм којим ће забавити затворенике до поноћи.

У 21 час кључар је пребројао колико нас има у соби, закључао врата и угасио светло у соби. Запаљене сy сијалице изнад нуспросторија. Настало је извођење припремљеног програма.

Појављује се Миодраг Гајић, студент, звани «Мали Гаја» и објашњава да неће бити уобичајене разоноде, него ће група младих људи извести неколико скечева и отпевати народне песме: Ој Мораво, Умрла је прошена девојка, Лети соко, Ој Јоване Београђанине и друге, а «песник» Сабљак причитаће своје песме у којима су опеване природне лепоте Плитвичких језера, његовог родног места.

Приредба је отпочела певањем «рапорта», који је пропраћен смехом и бурним аплаузом изгладнелих осуђеника оптерећеним многим бригама. Пера Сабљак чита своје песме, али пре тога наглашава да оне нису никакав плегијат него израз његових осећања.

Младићи су му принели чашу воде, као што се то чини приликом предавања високих интелектуалаца. Пера је, иначе, био у југословенској војсци подофицир, а код Павелића п. пуковник. Он нема никакве везе са поезијом, неписмен је, говори глупости и изазива урнебесан смех. Он се свевише заноси, мислећи да његове песме изазивају максимално одушевљење.

По завршеном читању ових песама професор Слободан Радошевић с неколико лаконских реченица приказује публици Перу Сабљака као најмодернијег песника садашњице, који иде у дубину и висину више и боље од свих досадашњих песника. Публика виче: «Живео Пера!» Настаје урнебесан смех.

После песама, певају се одломци из «ЂИДА», из Бранкове певаније и рецитују песме Ђуре Јакшића и Чика Јове Змаја. Иза тога је капетан I класе, из Горњег Милановца, с неколико пробраних и топлих реченица објаснио у каквим су све приликама Срби дочекивали и прослављали Нову годину, наводећи 1915. и 1916. годину које је дочекао на албанској голготи и на солунском фронту са својим ратним друговима. Рекао је да су се и у таквим тешким приликама чували српски обичаји зато их и сада не треба заборавити. После тога чика-Коста Јеремић је рецитовао врло лепу, родољубиву песму «Мајка сину», коју је говорио на Солунском фронту.

Прошло je двадесет и три часа, већина људи је поспала. Неколико групица људи седе на својим постељама и тихо разговарају. Код улазних врата прави се сто од кофера осуђеника и на њeга стављају мале иконице ИСКУСА ХРИСТА, БОГОРОДИЦЕ, СВ. НИКОЛЕ, СВ. ЂОРЂА и друге, које осуђеници чувају као најсветије амајлије и најверније сведоке свега онога што су преживели, осетили и саосетили молећи се Богу у накритичнијим моментима.

Палимо воштаницу која баца бледу светлост на најближа лица која се окупљају око стола. Замирисао је тамјан. Јагодински прота Добривоје Јаковљевић својим баритоном отпочиње јутарње са возгласом СЛАВА СВЈАТЈЕЈ. Нас неколико свештеника одговара. Прота говори велику јектенију са изузетном побожношћу, док блага светлост осветљава сузе у његовим очима. Његов глас у ноћној тишини побуђује верска осећања код људи, који устају са својих постеља и окупљају се око стола на молитву. Свештеник Душан Летић својим јединственим баритоном тихо, умилно и са освећањем пева «ЦАРЈУ НЕБЕСНИЈ». Уз пратњу нас свештеника и одличног тенористе др Александра Аце Поповића отпевало се неколико црквених песама и изговорене јектеније. Летић је отпевао стихиру српским светитељима «Свјати серпски просветитељи», а на крају смо отпевали «ТЕБЕ БОГА ХВАЛИМ» и «МНОГАЈА ЉЕТА». Затим је настало честитање Нове године уз братске загрљаје и најлепше жеље с надом да и идуће године дочекамо код својих кућа, међу својима.

Људи који су осуђивани на смрт стрељањем или вешањем, недељама или месецима преживљавали су најтеже дане у своме животу, један другоме желе да се никад никоме више не понови што су преживели.

Поноћ. Осветљење се гаси, појединци дочаравју себи срећне дане из ранијих Нових година и мислећи на породицу, тихо јецају испод својих покривача. Напољу ветар фијуче, а ситан снег покрива кровове зграда и двориште затвора.

Неколицина њих скувала је кафу у умиваонику. Пијемо прву кафу у Новој години. Свако прича догађај из свога живота, а неуморан је чика-Коста Јеремић, који је непресушив извор народних обичаја и прича. Тако смо завршили дочек Нове године и одлазимо на спавање. Изјутра се доноси доручак – чорба, скоро бистра вода, као и увек.

Ја сам се још увече јавио за лекарску, због срца које је јако ослабило. Око 8 часова одлазимо на лекарску и у реду стојимо пред амбулантом, а снег нас засипа уз хладан северац. Када смо се вратили у собу, доведоше у нашу собу шеснаест нових осуђеника, а међу њима и Лазу Теокаревића, индустријалца из Лесковца. Он је био осуђен на смрт, па му је казна преиначена на двадесет година робије, исто као и његовој браћи из Параћина, Влади и Славку. Сва три брата састају се први пут после хапшења, љубе се уз кишу суза.

Првог децембра 1947. године кажњен сам од управника један дан самице, што сам изишао на јутарњу шетњу када сам био редар у својој соби.

Четвртог децембра 1947. године (четвртак, Ваведење) тешко сам се разболео, пао у дворишту и у собу бр. 28, на II спрату друге зграде однело ме неколико осуђеника.

Богу и народу треба поштено служити и без роптања испијати животне чаше чемера и стојички подносити све патње с којима се човек сретне у животу.

Од многих покушаја бежања из КП дома у Сремској Митровици изнећу неколико случаја из којих ће се видети какве ризичне подвиге чине људи да би дошли до слободе.

Столарска радионица у КП дому израђивала је једно време спортске столичице и велике дрвене сандуке за Енглеску. Теретни вагони дотеривани су у круг затвора пред саму столарску радионицу и ту се утоварала сва роба, која је ишла у разне крајеве наше земље и у иностранство.

У затвору је најнижи осуђеник био Миша Словак, једва око 150 см. У споразуму са својим пријатељима осуђеницима који су радили у столарској радионици, пред утовар сандука, Миша је ушао у један сандук на коме су била избачена три чвора ради добијања ваздуха. План је био да Миша лежи у сандуку, а када се пређе граница он ће лупати и на тај начин побећи из Југославије.

Међутим, док је воз стајао на железничкој станици у Сремској Митровици, Миша се превртао у сандуку да би наместио нос на рупу одакле је извађен чвор. Неко је од милиционара чуо лупање у пролазу, Миша је пронађен и враћен у затвор.

Био сам очевидац када су три младића, осуђена на високе казне, на радилишту КП дома, побегли преко ограде с бодљикавом жицом високом 5 метара. Док би човек трепнуо, они су већ прешли преко жице и утрчали невероватном брзином у оближњи кукуруз. На неких педесет метара удаљености, на стражари високој четири метара, био је милиционар Џеладин, Шиптар, с пушкомитраљезом. Бегунци су тачно прорачунали – када милиционар скрене пушкомитраљез да неће опалити. Тако је и било. Из непосредне близине стигао је заставник Шегрт, дограбио карабин и, пуцајући у кукуруз, смртно ранио осуђеника-криминалца, сина једног Брозовог генерала. Други бегунац убијен је у бекству у близини Новог Сада, а трећи, усташа Иван Микулић, родом из села Ружића код Мостара, ухваћен је недалеко код Бјеловара и кратко време био је са мном у соби. Причао ми је да је до последњег дана у бекству изјутра рано спавао на једном пропланку на планини и сањао како га нападају змије. Пре него што се пробудио три су га милиционара опколила, пробудила и везаног довела назад.

Душко Дивљак, интелигентан младић, син једне партизанке која је као служавка радила у кући Светозара Вукмановића-Темпа, покрао је разне драгоцености из његовог стана и због тога осуђен и доведен у КП дом.

У подруму Управе прегледани су дељени пакети осуђеника, а кутије бацане на гомилу у великом ходнику. Душко се приликом дељења пакета сакрио у оној гомили кутија. Када су милиционари изашли и закључали подрум, он је у току ноћи изашао на улазна врата Управе са улице, разоружао стражара и побегао с пушком. Ухваћен је и враћен.

Млади осуђеник Весковић, родом из једног села код Чачка (мислим да је из села Соколићи или Прељине), погодио се био са једним милиционаром за позамашну суму новца (једним делом у дукатима) да му омогући бежање из затвора. Весковић је некако о томе обавестио своју супругу и дао јој упутство како ће му доставити новац. Жена је поред кавурме у велико црево ставила новац, и све то обојила алевом паприком. Но, приликом прегледа пакета, пронађени новац је одузет. Удба је узела Весковића на одговорност и тражила да им открије људе с којима је требало да побегне и како је био замишљен план. Када су примењене методе мучења, каква су својствена смо Удби, Весковић је све признао. Рекао је да је с њим требало да бежи Драгољуб Голубовић, па је овај одмах изолован. Међутим, он није хтео да призна, мислећи да Весковић није ништа признао. Голубовић је издржао сва мучења, али када су га голог и везаног спустили у бунар половином фебруара, он је после два сата признао све и његов се исказ у потпуности сложио са исказом Весковића.

Петар Пешић, родом из Сремске Митровице, криминалац, одмах после рата набавио је униформу капетана I класе и ноћу са својом групом лопова обијао и пљачкао радње по Митровици. Дуго нису могли да га ухвате, јер, како ми је причао, ноћу, када иде улицама Митровице, сретао је патроле, милицију и млађе официре који су га у пролазу прописно поздрављали. Да би побегао из затвора гутао је кашике, гвожђе и друге предмете, не би ли га однели на операцију у градску болницу, па отуда да побегне. Први пут, када је побегао из болнице, ухваћен је у једном селу у Мачви. Други пут је побегао са још двојицом робијаша-криминалаца. Када су стигли на Јадранско море украли су чамац, њиме пребегли у Италију и отуда се јавили својим пријатељима у КП дому.

Ђока Јовановић, Циганин, криминалац, родом из Битоља, убица три партизана, радио је у ремонту. Набавио је калауз и малу тестерицу. Био је у II згради на другом спрату у соби бр. 18. Извесно време није излазио на шетњу него је остајао сам у соби и полакао стругао гитере на прозору, а стругано је замазивао да се не примети.

Једне летње ноћи, када је наишла олуја с јаком кишом уз rpмљавину и севање муња, као да је све дошло по Ђокиној наруцбини, он је већ раније престругане шипке размакао и кроз прозор изашао напоље. Онда је симсом ишао до ћошка зграде и низ олук се спустио на земљу. Због грмљавине нестало је светла у целој згради у заводу. Калаузом је отворио Дом културе и отуда узео двокрилне мердевине и помоћу њих се пребацио преко зида. Ухваћен је у Лапову, доведен возом у Митровицу и на железничкој станици убијен. Наводно у покушају бекства. Његово је тело било изложено пред болницом у заводу, а осуђеницу су вођени, соба по соба, да га виде и да им се утера страх.

После тога бежања заводски зид од 4 метра дозидан је на 5 метара висине. Увече, пред спавање, када се закључавају собе кључар носи чекић и на сваком прозору прекуцава гитере. Затим су постављени пси-шарпланинци који су ноћу на ланцу трчали и лајали испод прозора зграде. Доцније су премештени поред затворског зида и направљене су им кућице.

Повећа група студената која је радила у радионици за стругање балвана прокопала је тунел из радионице до спољњег зида удаљеног 4–5 метара. Пиљевином су затварили тунел. Када су копањем дошли до зида одакле настаје њива с кукурузом откривени су и одведени у самице.

Два Милана – оба Равногорца, родом из села у околини Смедерева, били су на пољопривредном раду на Великом салашу испод Фрушке горе. У погодном моменту увукли су стражара у кукуруз, разоружали га, узели му униформу и пушку, дали му робијашку униформу и дали се у бекство. Један од њих био је милиционар, носио је пушку, а други везан ишао је у робијашкој униформи. Тако су несметано прошли кроз Београд и стигли до Младеновца. Од милиције их нигде и нико није заустављао. Међутим, када су ишли друмом из Младеновца, на једној раскрсници у побочној улици, седела су три милиционара за столом, пред кафаном. На њихово питање одакле и где води тог осуђеника, Милан се збунио. На тражње акта о спроводу и легитимације није могао да им покаже ни једно ни друго. Лишени су слободе и враћани у КП дом.

На Великом салашу испод Фрушке горе осуђенису су секли бостан и утоварали у камионе. Приликом бацања из руке у руке испустили су велику лубеницу. Осуђеници су хтели да поједу разбијену лубеницу, али је стражар уперио пушку на њих и није дао. Осуђеник, Шиптар, човек изузетне снаге и храбрости, зграбио је пушку и отео је. Наредио му је да иде право у Управу. Он је ишао за њим и пушку држао на готовс. Други стражар ишао је за њима и такође држао пушку на готове. Тако су сва тројица стигла у Управу.

Шиптар је испричао управнику све како је било и нагласио да је могао да разоружа оба стражара и да побегне с оружјем. Пажалио се на рђаву исхрану и да осуђеници гладни раде врло тешке послове. Тражио је да се храна побољша.

Храна је поправљена после три дана, а Шиптару је управник дозволио да прима дупло следовање. Оба стражара су кажњена и премештена на друго стражарско место.

Каткад се дозвољавало нашим и страним новинарима и појединим политичким личностима да обиђу Казнени завод. Међутим, никоме и никад се није дозволило од странаца да обиђе другу зграду, где су већином били изоловани интелектуалци који су знали стране језике.

Завод је посетила и америчка новинарна госпођа Фишер, 1953. године. За време њене посете у првој згради делио се ручак. Она је у једној соби, пред осуђеницима, узела кутлачу, промешала јело у чабру, пробала и рекла присутном управнику да се таква храна не даје ни свињама, а они хране људе! Зашто то раде? Тумач, који је био са групом посетилаца, преводио је онако како одговара Удби. Ho, ту jе био осуђеник Миле Ђорђевић из Шапца, млад човек који зна енглески. Умешао се у разговор и пред новинарком кориговао превођење. Чим су гости отишли из затвора, Ђорђевић је одведен у самицу, тучен и злоставља. Много скупо jе платио се умешао у разговор.

У КП дому био jе милиционар неки Илија-Ика, родом из села на Златибору. За време рата ишао је колима свога газде из села Доброселице. Наишла је група партизана коју је предводио Слободан Пенезић-Крцун. Партизани су натоварили своје ствари на кола и повели са собом Илију.

Када је долазио у завод, у мају 1946. године, Пенезић је рекао Ики да научи да чита и пише, па ће га унапредити у чин заставника. Ика је одмах набавио буквар, од некога је научио неколико слова. За време шетње осуђеника иде и чита из буквара: «Ти-то-је-наш. Ти-то-парти-ја». Понекад застане и пита неког осуђеника:

– Које је ово слово?

Неколико месеци трајало је то Икино ношење буквара под пазухом и читања на слогове. Али једнога дана видимо ми Ику у униформи заставника, а после непуну годину дана Ика је постао п. поручник. Када сам изашао из затвора, 6. децембра 1959. године, Ика је био jош увек са службом у КП дому са чином капетана II класе. У пензију је отишао као капетан I класе.

Цинкароши су осуђеници који су шпијунирали своје сапатнике, људи који су извештавали заводску Удбу шта осуђеници разговарају међу собом; шта ко мисли о владајућем режиму у земљи; шта се говори и мисли о службеницима у заводу од управника до стражара. За тај непоштени рад, цинкароши су награђивани давањем лакшег и бољег радног места. Приликом давања зимског и летњег одела, веша и обуће – цинкарошима је скоро увек давано све ново. Приликом посета с породицама давана им је дужа посета, они су могли слободније да се крећу у заводу и на радним местима. Цинкарошима се излазило у сусрет више него осталим осуђеницима по свим молбама. Као што су напољу, у целој Југославији чланови комунистичке пратије били повлашћена класа, тако су цинкароши и шпијуни-ревидирци били помоћна Удба, ненаоружана милиција у униформи осуђеника, њихова десна рука.

Удба и Управа имали су веће поверење у цинкароше него у милиционаре и службенике завода. Многи милиционари говорили су осуђеницима, у које су имали поверење, да би им у много чему изашли у сусрет, али не смеју од цинкароша.

Шиптар, осуђеник Сејда, отац седморо деце, био је изолован у самици бр. 31 на II спрату друге зграде. Био је толико изгладнео да није више могао да се креће, стално је лежао на постељи. Једнога дана кључар Шиптар, Џеладин, познат по злу, пустио је осуђенике на шетњу. Закључавајући самице видео је Сејду где лежи на сламарици. Он га је замолио да му донесе бар мало хране јер умире од глади. Џеладин му је одговорио да би му врло радо помогао и без његове молбе, али не сме од цинкароша.

Ако би Управа за то сазнала, он би био отпуштен из службе и лишен слободе.

Био је јануар 1958. године. Био сам у самици II зграде у соби бр. 19. Напољу дува онај хладан северац, па се човеку чини даму мрзне срж у костима. Кроз прозор сам посматрао пap гугутки. Стоје на грани бора недалеко од прозора, држећи се чврсто за грану да их ветар не обори. На смену једна другој стављају главу испод крила да се загреју.

Наједанпут видим младог осуђеника који скоро трчећим кораком по снегу шета испод прозора зграде. Руке су му везане напред. Толико су надувене да се ланац не види, већ само пола катанца. Лупао сам у прозор да му скренем пажњу. Он у пролазу погледа у прозор. Рукама му показах да ћу да пишем писмо управнику и он ми у знак одобравања климну главом.

Одмах сам написао молбу управнику. Између осталог навео сам и ово:

«Господине управниче, напољу је температура сигурно негде између –25 и –30 степени. Испод моје самице видео сам једног младог осуђеника како шета везаних руку. Руке су му се толико надуле да се ланац лисица не види, већ само пола катанца. Ви имате троје деце и чуо сам да сте врло нежан отац. Чините све да ваша деца ни у чему не осете суровост живота, нити животне тешкоће. Како не помислите, бар једног момента, да те везане и промрзле руке негде брижно очекују родитељи тог младића, да их прихвате и хране у годинама старости? Или, како не помслите да и родитељи тога младића имају исту бригу и љубав према свом сину, као што ви имате према својој деци? Зар на овакав начин треба убити једног младог човека, убити радост његових родитеља и лишити их помоћи у старости?»

Сутрадан је тај младић опет шетао, али без лисица и у погодном моменту стезао је шаке у знак захвалности. Тога младића никад више нисам видео, али сам доцније сазнао да је родом из неког места на нашем мору, а био је кажњен што се тукао са учитељем-преваспитачем.

Међу цинкарошима, ревидирцима и шпијунима било је људи свих нација: Срба, Хрвата, Мађара, Шиптара, Грка и осталих. Пошто је Срба у затвору било највише, и цинкароша Срба било је највише. За прихватање те прљаве радне није одлучивало школско, верско, национално или професионално звање, већ једино карактер, морал, савест. Било је цинкароша с највишим школским образовањем, било их је међу људима који су до рата седели на високим државним положајима, било је цинкароша свих професија, али у односу на број одуђеника сељака је било наjмање

Међу Србима по цинкарошком раду били су најпознатији: Драган Јанковић, публициста; Цакић, полицијски писар; Драгољуб Поповић, правник, срески начелник родом из Миоковаца код Чачка; Гвозден Ивановић, судија из Ивањице; Миодрагу Миша Проданбвић, деловођа из Трбушана код Чачка; Рака Милоjевић, деловођа негде из Ресаве, Гвоздић, шнаjдер из околине Ваљева; Александар Саша Тодоровић, п. поручник, син великом жупана а сестрић Драгутина Коjића, бившег министра, Љубивоје Голубовић, шеф кабинета Веље Поповића бившег бана Дринске бановине – Сарајево; Миодраг Миша Милојковић, индустријалац из Ниша; Тихомир Митровић, свршени богослов из Пирота; Вића Димитријевић, из Д. Крупца код Крушевца и други, знани и незнани, који су без икаквог стида и образа јавно и тајно цинкарили осуђенике и онако тешко робију чинили још тежом преко туђих невоља и туђих леђа гледали су да себи олакшају робију и да што пре буду пуштени из затвора.

Да би се српски свештеник приказао осуђеницима у најгорој боји даван је позоришни комад «Поп Ћира и поп Спира» у накарадној драматизацији и још накараднијој режији и улогама.

Поп Ћиру је играо један студент, комуниста и криминалац из Београда. Поп Спиру нико међу политичким осуђеницима ниjе хтео да игра, већ се тога примио апотекар Крста Новаковић, из Крушевца, који је пре рата био народни посланик за срез расински, а за време рата председник града Крушевца.

Крста је имао само једног брата, Јешу, који је био свештеник у Крушевцу и стрељан пред Божић 1944. године од стране комуниста.У биоскопско-позоришној сали, где су раније биле православна и католичка црква, на месту где је био олтар Православне цркве, направљена је позоришна бина и на том месту Крста Новаковић играо је поп Спиру. Однекуд је донесена мантија коју је Крста обукао, а о његовом дебелом врату са дебелим канапом обешен му је велики дрвени крст који, као крстаче на дечијим гробовима, виси на грудима и дебелом стомаку.

Када су се у тој сали давали разни позоришни комади у којима се исмевају предратна слобода и демократија, нико од честитих осуђеника није хтео да се прихвати прљавих улога, осим Крсте. Он је мислио да јеу њему пронађен глумачки таленат и сматрао је за част да су такве улоге додељиване њему.

У КП дому постојао је хор осуђеника који је за разне потребе у заводу певао све могуће комунистичке песме. Крста се обраћао Управи неколико пута и молио да га приме у хор. Када је примљен и када хористи иду у два реда у позоришну салу или када се враћају у зграду, Крста је увек ишао на челу.

Била је недеља, август 1953. године, када су се осуђеници вратили с посете и чекали пред Управом да им се уруче пакети. Наишла је група из хора, а на челу групе Крста. Пролазећи поред осуђеника III зграде, који су чекали пакете, др Стеван Мољевић, у часу кад је Крста пролазио поред њега, гласно и јасно му је довикнуо да сви чују:

– Ђубре једно, и ти си представљао свету и православну Србију и престоницу честитог косовског мученика Кнеза Лазара!

Био сам други пут у затвору од 21. VI 1973. до 20. VI 1977. године. Овог пута много шта је друкчије него што је било када сам први пут тамновао. Цео први круг личи на најлепши парк са игралиштем за одбојку. У њему има око тридесет клупа за седење и то онаквих какве се налазе по нашим парковима. Алеје и кругови са најлепшим цвећем као у Врњачкој Бањи. Где је некад била циглана налази се фудбалско игралиште, базен за пливање и разне справе за рекреацију. Осуђеници не иду, као некада, дисциплиновано у двојне или четворне редове. Нису обавезни, као некада, да скидањем капе поздравља стражара и све службеника завода. Осуђеници имају цивилне ципеле, а не као раније велике гумене опанке. Имају пристоjне униформе, без оног црвеног «К» на леђима и ногавицима. Комунисти су и на овај начин хтели да униште трагове пређашњих злочина.

У више случајева боље је ћутати када треба говорити, него говорити када треба ћутати. Тога правила придржавао сам се кроз цео живот, али прећутати оно што сам лично преживео, видео и чуо за деветнаест година тамновања у Брозовим казаматима, био би неопростиви грех према садашњим и будућим нараштајима мог народа.

Комунистичка пропаганда, за све време своје дуге владавине, гушила је и угушила сваки глас истине, а сва њена штампа, радио и телевизија сугерисали су и наметали мишљење које одговара само комунистима, не либећи се лажи, користећи средства која су била непозната човеку и народу пре доласка на власт комунистичке партије.

Генерације рођене, одрасле и школоване за време комунистичке владавине, нису могле нити имале могућности да чују и прочитају било шта што би разоткрило те лажи и ствари приказало у светлости истине.

Сматрао сам, и осећао, да ми је дужност према хиљадама својих сапатника и мученика, који су мученичком смрћу првих хришћана завршили своје животе у Брозовим казаматима и своје кости оставили по знаним и незнаним местима и робијашким гробљима, да изнесем истину о њима, колико сам могао и умео. Да изнесем јавности оно што се није смело, нити могло отворено говорити и написати. Да изнесем истину о људима чија су мртва тела скраћивана, да би се могла сместити у кратке мртвачке сандуке и пробадана гвозденим ражњем на капији, када су изношена из затворскога круга и сахрањивана без верског обреда и воштанице, далеко од својих милих и драгих.

Жеља ми је да на њиховим гробовима, уместо воштанице и кандила, вечито светли као буктиња, изнесена истина о њима и њиховим страдањима.

О нама и нашем добу великих обмана и крваве преваре.

Манастир Раваница Врдник

Раванички заточеник прота Caвa Банковић