Светосавска озареност невјесте Јадрана

Свети Сава је наша најпространија и најсвестранија личност. Нико други нема ни толику дубину ни толику висину. Као што је светосавље посрбљено православље, тако је у Светом Сави сабрано све наше разумијевање хришћанства.

(Из интервјуа у листу ДАН од 7. августа 1999)

Ова књига је мој прилог поводом неколико јубилеја.

Прије свега великог јубилеја два миленијума хришћанства. Скроман је то допринос за тако крупан јубилеј, али кад би свак и толико допринио било би на милионе нових књига или адекватних нових дјела у другим областима стваралаштва.

Затим, јубилеја 780 година од успостављања прве Зетске Светосавске митрополије на Превлаци Св. Архангела Михаила у Боки Которској (1219–1999).

Јубилеја 610 година од Косовског боја (1389–1999).

Па јубилеја 130 година највећег устанка православних Бокеља против моћне Аустријске Монархије (1869–1999).

Значајног јубилеја равно 100 година од увођења великих општенародних Видовданских светковина на Светосавском свештеном мјесту на Превлаци (1899–1999).

Најзад и малог, али за мене важног, јубилеја 10 година (1989–1999.) од објављивања моје књиге Запретана прошлост Превлаке која је побудила интересовање шире читалачке публике за занемарено велико Свештено мјесто и допринијела покретању активности за опсежније истраживачке радове и за обнову манастира.

За јубилеј 30 година од завршетка храма Светог Саве у Тивту (1967–1997) представљена је моја књига о градњи тог храма. То је оно мој пригодни допринос том догађају, а непосредне користи од продаје, или посредне од рекламног поклањања књига, намијењене су за градњу Парохијског дома уз овај Светосавски храм.

У предговору те књиге има нешто и о култу Светог Саве у Боки али мало, јер је превазилазило оквире теме књиге. Зато сам тада одлучио, и црквеном одбору храма у Тивту обећао, да ћу одмах почети рад на још једној књизи везаној за Светога Саву и завршити је што прије. Одржавам дату ријеч овом књигом којом желим доказати «прилично смјелу тврдњу да је, изузимајући можда Хиландар, култ светог Саве био развијенији у Боки него у ма којем крају у коме живе Срби.

Свјестан сам да ћу бити изложен критици због безрезервног и неуздржаног приписивања приоритета Боки за оно што многи сматрају да јој не припада. На такву врсту критика већ сам се привикао.

Многи су сумњичаво вртјели главом или невјерицом одмахивали руком када сам тврдио да је култ светог цара Лазара био развијенији у Боки него ма гдје у Српству, да је у Боки број храмова, у односу на простор и број становника, при самом врху међу хришћанским земљама, и још много тога што се не односи на цркве и светитеље, али се односи на одржање националног идентитета.

О свему томе, у мојим чланцима и књигама, понуђени су докази и аргументи који су изазвали много жучних реаговања, али није било могућности побијања чињеница. Умјесто аргументованих расправа повјесничари из дана у дан, кампањски, упорно, без икаквог основа и без имало моралног опреза или научног устезања лансирају крилатицу којом Боку проглашавају заливом хрватских светаца.

Такве тврдње морају иритирати оне који добро знају, не само да то нема никакве подлоге него и којима је јасно чему та кампања служи. Али док се други само чуде, или љуте, ништа не предузимајући (укључујући и научне структуре, дужне да се одазову) мене то неодољиво мотивише да се супротстављам, макар и усамљен.

Моји противници то приписују наводној острашћености због вјерског фанатизма или националног шовинизма. Тако нешто не би могло пасти на памет никоме ко ме боље познаје. Али има нешто друго, теже схватљиво, што ја не умијем ни себи објаснити па морам вјеровати. Ако није острашћеност, ја вјерујем у озареност (да не кажем озраченост) коју сам почео осјећати након чешћих боравака на Светосавском превлачком свештеном мјесту уз размишљања која су ми се тамо наметала. Отуд и озареност у наслову ове књиге.

Захваљујући надахнућу акумулираном на овом Свештеном мјесту (како за ову тако и за низ претходних књига), овом књигом желим показати да је на овакав, или на неки други чудесан начин, читава Бока под утицајем светосавске озарености.

Већи дио ове књиге је збирка радова других аутора. Могао сам формирати читав свој текст коришћењем и њихових података, али је вјеродостојније и према ауторима коректније, пренијети комплетне њихове текстове. Ово утолико прије, што су објављени у листовима до којих је данас веома тешко доћи, нарочито широј читалачкој јавности којој је ова књига и намијењена. Неки подаци се и понављају, али их нисам желио скраћивати. Нека се види како су разни аутори обрадили исте случајеве. Уосталом, понављања и нема много.

У овој књизи нема фуснота, јер слиједим оно што је, и како је, у Уводним текстовима. Научна апаратура је ипак заступљена јер су у склопу редовног текста дате све примједбе и потребна објашњења. На исти начин су дати и извори података. Наслови коришћених дјела, као и оно што је у оригиналима под наводницима, или је подвучено, или на други начин наглашено, овдје је курзивом. Све остало је као у оригиналима, које је сувишно цитирати под наводницима. Осим очигледних штампарских грешака, друге грешке у туђим текстовима нисам исправљао. Изузетак од правила је скраћеница св. Сава, – коју сам свугдје уједначио, пуном рјечју и великим словом: Свети Сава. Овдје се нећу моћи придржавати ни уобичајених шема разврставања грађе строго по хронолошком реду.

Полазиште су ми два прва прилога о култу Светог Саве у Боки. Преносим их као Уводне текстове. Оба су се појавила исте године, 1935. очигледно писана независно један од другога, и приближно су истог обима. Оба аутора (посебно ћу им посветити по неколико редака) били су чести посјетиоци Светосавског превлачког Свештеног мјеста, гдје су најбоље могли бити надахнути.

Први текст је Петра Шеровића и односи се на развијеност култа свих Немањића у Боки. Важно је и да се то сагледа, ради ширег схватања духовности Бокеља, а наравно, Свети Сава је у сваком случају централна личност и његов дух најснажније зрачи.

Други текст је Јована Липовца (касније Јоаникија, митрополита новомученика) и односи се само на култ Светог Саве у Боки.

О култу Светог Саве широм српских земаља, па и других у којима живе Срби, писало је много аутора који нису из Боке. И то са амбицијама обухватања свих простора, а не само свог локалитета, као што су посебно за Боку писали Бокељи, Петар Шеровић и Јован Липовац. Сувишно би било набрајати сву обимну библиографију о светосавском култу и легендама о Светом Сави. Уосталом, највећи број тих дјела и не припадају овој књизи, јер је у њима Бока, том погледу, неправедно запостављена. Заиста је чудно зашто аутори већине тих радова изостављају Боку, или јој придају мали значај?

Једном од наредних текстова ове књиге наслов је Дух који зрачи. Тамо су саопштени подаци колико је још за вријеме Аустроугарске владавине у Сарајеву објављено легенди о Светом Сави. Чак и из Македоније и Бугарске. Помињу се и аутори низа радова на ту тему. У свим тим радовима Бока готово и да се не помиње. Неко ће рећи да је подразумијевана под Далмацијом, или под Црном Гором, па да је није требало посебно истицати. Али тамо се не помињу само шире регије него градови, села, па и још ужи локалитети, топоними, хидроними из разних крајева – осим из Боке.

Та празнина, попут вакума, вапи да се употпуни, што је требало давно урадити и на томе млађе нараштаје васпитавати. Тиме би и душе наше спасили. Од када смо из школа избацили Светог Саву и престали га јавно славити, многе су нас невоље снашле. Губитком духовности човјек престаје бити човјек.

Да је Свети Сава и физички био везан за Боку има и материјалних доказа, не само оснивањем прве Зетске епископије. Да је Бока била земља Светог Саве, о томе говори посебно поглавље ове књиге. Оно што није стигао физички, постигао је духовно. Већина легенди говори о посјети Светог Саве њиховом мјесту. Извјесно је да је Свети Сава за живота многе српске крајеве и походио, али није могао све. Ипак, светосавски дух је ушао у све српске крајеве, насеља, куће, у људске душе, али ни Боку није заобишао. Углавном, остао је да вјечно живи међу Бокељима.

Цијело је Приморје прекрасно, али у њему се по љепоти, као и по политичком значају, особито издваја и као алем у царској круни блиста Српска Бока. О дивна Боко! Стидим се о теби у прози писати, јер се бојим помрачити ону идеалиу слику твоју, коју сам у души задржао. Ти убави перивоје свега Српства, само си поезије достојан!...

Владика Николај Велимировић

(П. Ш. Гласник Народног универзитета Боке Которске број 1–3. од 30. маја 1935.)

Најважнији приморски град у држави Немањића био је Котор у данашњој Боки. Овај је град велики жупан Стефан Немања освојио након дуљег опсједања негдје г. 1185. Од тога времена, па све до г. 1370. остаде Котор, а с њим и скоро цијела територија данашње Боке, од које је Немања један дио још раније био освојио, у држави Немањића.

Ово је вријеме, према ономе што знамо из историје и из разних преосталих споменика из оног доба, било за цијелу данашњу Боку, а особито пак за град Котор, златно доба. То нам потврђује још и народна традиција, која попуњавајући историјске споменике, знаде у скоро сваком, па и најмањем сеоцу бокељском, да нешто каже о којему владару из куће Немањића и да му припишу градњу старе сеоске цркве, манастира, дворца, бунара итд.

Њихове заслуге за овај крај још нам се чине веће, када се сјетимо да огромна већина народа у данашњим бокељским селима нијесу старосједиоци – којих у осталом у Боки има врло мало – већ су придошлице из Црне Горе и Херцеговине, па су и они сачували и даље одржавају традицију о Немањићима, коју су затекли код старосједилаца, кад су се населили у данашњој Боки.

Као први намјесник Немањин у Котору спомиње се г. 1186. Ћура сатник. Касније је намјесник краљев у Котору, кнез (cont) полагао на главном тргу пред народом заклетву, да ће градом управљати по градским статутима и да ће чувати градске привилегије.

Али у 14. вијеку кнез више није стално боравио у Котору, већ као врховна власт се спомињу само три судије. Ове три судије именовале су у прво доба Мало вијеће, које је бројало дванаест вијећника. Затим је исто ово Мало вијеће бирало нове судије. Котор је, према овоме, за Немањића уживао већу аутономију него ли Дубровник, гдје је све до г. 1358. млетачки дужд именовао и судије и чланове Малог вијећа. Осим Малог вијећа у Котору је било и Велико вијеће чији су чланови били градски патрицији. те је касније било организовано на скроз аристократски начин.

Своју је аутономију Котор сачувао за вријеме свих Немањића, те му је била много шира него ли касније под Млечићем. О овоме имамо најбоље доказе у Статуту которскоме из оног времена. По овом Статуту није било слободно ниједном которском грађанину, да се па которском територију служи привилегијама српских краљева. Дапаче се пријетило казном сваком которском грађанину, који би на штету повластица града Котора ступио у службу српске државе. Ако би пак ко од господе српске учинио општини Которској, или било којем Которанину какву штету или квар, докле се на српском двору налазе у служби неки угледни Которани, ови су били дужни да сву штету оштећеним лицима потпуно надокнаде.

Ово је уједно и знак да су Которани, који су били у служби при српском двору, уживали велики углед и имали велику власт, тако да су могли спријечити сваку евентуалну самовољу српске властеле према Которанима. Али врло висока казна од 1.000 перпера била је одређена против оних Которана. који би којег од својих суграђана предали људима српског краља.

Како се из Статута види, Котор је вршио потпуно неовисно цивилно и кривично правосуђе на својем територију. Котор са овако потпуно слободном унутрашњом управом, а према вањском свијету заштићен моћном заштитом српских владара, био је на високом ступњу благостања. У граду су цвјетале разне знаности и умјетности особито пак златарска и грађевна умјетност.

Године 1319. дао је краљ Милутин да се сагради у цркви Св. Николе у граду Барију у Италији један олтар, а велику сребрну икону повише олтара израдио је Обрад Десиславов, умјетник из Котора.

При градњи цркве у Дечанима прославио се опет умјетник Которанин фра Вита. мали брат протомајстор из Котора, града краљева. Овај католички редовник, код чијег је имена поносом истакнуто да је из града краљева, започео је градњом Дечанске цркве, те највеће и највеличанственије до данас сачуване грађевне, успомене из доба Немањића г. 1327. а довршио је г. 1335.

Манастир и цркву Св. Бенедикта у Котору саградио је првих година владања Душана Силног, которски архитект Петар Радославов. И сваковрсни су занати у оно доба добро напредовали. Тако у Котору имамо конопара, кожара, ципелара, шаваца, оружничара, воскара, рибара, лађара и т.д. који имају своје братовштине и еснафе.

Изгледа да су Которани већ онда имали доста велику трговачку флоту, а лађе за ову флоту градиле су се већином у домаћим бродоградилиштима. По свој прилици су и оне ратне галије, које је цар Душан био купио у Млецима, када је дошао до увјерења да је и српској држави потребна нека флота, биле усидрене у данашњој Боки и то у Тиватском затону у близини Превлачког манастира Св. Арх. Михаила.

Познато је да је у оно доба и овај манастир имао своје лађе, које су наоколо крстариле и чувале га од непријатељских нападаја. Врло је вјероватно, да је војска на овој српској ратној флоти била већином из данашње Боке, јер Србија онда није имала својих људи вјештих поморству. А цар Душан није могао испословати од Млечића, да му они даду и спремне људе за флоту, јер се у оно доба осјећала оскудица у спремним људима и у самим Млецима.

Трговина Которана у унутрашњости српских земаља била је веома разграната, те су се Которани свуда тамо такмичили са Дубровчанима и имали своје насеобине. У Призрену се на пр. спомиње кућа воштана, коју су подигли Которани. Свештеници католичких парохијских цркава у унутрашњости Србије, особито у рударским мјестима, били су понајвише Которани и те су парохије биле потчињене которском бискупу.

Которани, који су куповали у Дубровнику робу за извоз у српске земље, бивали су ослобађани од плаћања царине. Особито је важна била у то доба трговина морском сољу, те су ондашњи Бокељи у својим солилима производили велику количину соли, коју су продавали у унутрашњости балканских земаља. Најпознатија солила у Боки била су у оно доба близу знаменитог манастира Св. Архангела, столице православног епископа зетског.

Трговина сољу у Котору била је подијељена између града и српског краља. Которани су у оно доба трговали не само са српским земљама, већ и са земљама изван српске државе, а на првом мјесту са Млечићима, тако да су Млечићи у 13. и 14. вијеку имали у Котору свога конзула. Трговина између Млечића и Которана била је уређена разним уговорима, које су потврђивали српски владари.

Котор је за вријеме Немањића ковао и свој сребрни новац. На свим новцима је на једној страни била слика српских краљева, а затим и царева Душана и Уроша. На другој страни новца била је слика св. Трифуна и натпис: S.Triphon Catharensis.

Которани су имали многе повеље издате од владара Немањића, у којима има највише говора о проширењу градске територије и о разним повластицама которској властели. Осим тога Которани су на српском двору заузимали врло угледна и повјерљива мјеста као на пр. Трифун Бућа (Бућић, Bucchia) и Тома син Павла Томе, а особито су се истицали као протовестијари или, како би се данас казало, министри финансија у српској држави. Чувен је протовестијар цара Стефана Душана, Никола Бућа из Котора и његов синовац Трифун Михајлов Бућа, властелин царске ризнице за цара Уроша.

Ове протовестијаре српски су владари бирали из закупника царине, јер су већином Которани, као закупници, убирали царину у српској држави и стога се старали да државни приходи буду што већи. Колику су моћ имали ови протовестијари, најбоље нам свједочи реченица, која се до данас сачувала, а гласи: Цар даје – ал Бућа не даје.

Которане су Немањићи шиљали као посланике к страним владарима и повјеравали им врло деликатне задаће. Тако је међу посланицима, које је краљ Милутин упутио Карлу од Валоие, био Которанин Трифун Михаилов. Цар Душан је г. 1350. био упутио у Млетке свог посланика Михаила Бућу, да би склонио дужда на савез против Цариграда, а међу посланицима, које је исти цар г. 1354. упутио папи био је и Дамјан из Котора.

Постоји нека, довољно не проконтролисана, предаја да се Которани прославише у доба краља Стефана Уроша III Дечанског када под заповједништвом Николе Буће г. 1330. у знаменитој бици код Велбужда, отеше Бугарима заставу и крст. Краљ остави обоје Которанима као знак своје дубоке захвалности. Никола Бућа је био најпоузданији царев савјетник, којег је цар, као мудра државника, у сваком важнијем послу питао за савјет. Он је 1350. г. пратио цара Душана, када је с царицом Јеленом и сином краљем Урошем, походио Дубровник и Котор.

Сачувао нам се и Статут града Будве, редигован у доба цара Душана. Намјесник царев, кнез (conte), дужан је био, при ступању у звање, да положи заклетву на Статут.

Заступници су кнеза и казнаца, три судије, које скупа са осам савјетника, два капетана и осталим нижим чиновништвом, бира сваке године Велико вијеће градске властеле.

Према Статуту, домаћим врховним властима припадало је само грађанско правосуђе, док је владар задржавао казнено судско правосуђе.

Ако се догоди, да цар или који од његових великаша, пороби којег Будванина, опћина га је морала бранити и накнадити му штету. У ратним походима српских владара Будвани су били дужни давати 50 људи с једним капетаном на челу, којему је општина давала двоструку плату и коња. Али су Будвани само онда морали ратовати, ако би лично цар српски био у војсци и то само у оним походима у Зети између Котора и Скадра.

Ако би цар на свом путу прошао кроз Будву, Будвани су дужни били спремити три гозбе за цара и његову пратњу.

У старим списима у архиву града Пераста има спомена, како су Пераштани учествовали са Немањићима у разним ратовима, које су они водили, те да су пратили и цара Душана на његовим војничким походима у Македонији, Арбанији и Епиру.

Немањићи су им, како се тамо каже, као награду и одликовање за њихову велику храброст и вјерност, дали важну повластицу, наиме, да њихова општина може бирати дванаест људи, по једног од дванаест главних племена перашких, које ће на бојним пољима чувати српску ратну заставу. Колико овдје има истине, тешко је рећи, али чини се, да су на темељу овог причања добили Пераштани, када су се касније предали у заштиту Млетачкој Републици, од Млечића право, да држе почасну стражу ратне заставе на адмиралској лађи млетачке флоте.

И Паштровићи доказују, да су имали разне повластице од Немањића, особито од Стефана Дечанског и цара Душана, што су им касније и Млечићи потврдили. Кажу да им је цар Душан даровао двије куле у Паштровићима, наиме Челобрдо и кулу према Дољанима, те да им је одобрио, да им суде домаћи судови, ваљда само у грађанским парницама.

По једној листини из г. 1355. цар Душан је даровао кнезу Датајку из старе породице Медин из данашњег Петровца, неколико села у близини црногорског Бара и у Паштровићима, да буде тамо кнез и да буде само зависан од цара. Исто тако и Миковићи истичу свог претка Радича Миковића који да је био у служби Немањића и од њих одликован великим почастима.

Када се под владом Душанова сина, цара Стефана Уроша, Српско царство поче распадати и када се многе српске области одметнуше од свог законитог владара, Котор бијаше још вјеран своме цару. И Урош је, као и његови преци, волио Которане, которској властели разне милости исказивао, те их назива вјерни, мили и љубазни.

Которани осташе вјерни Урошу све до 1370. г. када видећи да их њихов законити владар не може више одбранити, јер бијаше изгубио скоро сву своју моћ, бише принуђени, да се предају у заштиту угарскоме краљу Људевиту.

И тако сврши сјајни период владања Немањића у данашњој Боки Которској, која онда сачињаваше Зетско-Травунско приморје. Бока се у оно доба у сваком погледу подиже. Особито се много народа насели у Боки из унутрашњих крајева српске државе тако појача у знатној мјери још ранији ту насељени славенски елеменат на штету романског становништва по градовима, који се све више прорјеђиваше.

Када је Немања заузео Котор знајући за његову важност, још га утврди боље него ли је био и огради себи ту двор. Тако Котор постаде неком врстом Немањине престонице.

Године 1195. сагради у Котору Мавро, син Андрије Казафранци, са својом супругом Добрицом, кћери градоначелника Василија, цркву Св. Луке, која и данас постоји. То је било, како се на још добро сачуваноме латинском натпису на цркви чита: У доба господара Немање, Великог жупана, и његова сина Вукана, краља Дукље, Травуније и Босне.

Још нам је сачувана једна успомена на Немању. То су остаци старе цркве код данашње цркве Св. Ђорђа у манастиру Бањи крај Рисна. Традиција каже да је ту Немања подигао цркву Св. Ђорђу из захвалности што се спасио од браће, која су га прогонила и хтјела убити.

У доба Стефана Првовјенчаног био је ограђен величанствени манастир Св. Арханђела на Превлаци (на темељима старог, порушеног истоименог манастира) у којему је била катедра Зетске епископије. Манастир је данас у рушевинама, по којима се види, да је некад био величанствен.

Г. Димитрије Витковић, у најновијем Гласнику историјског друштва у Новом Саду, књига VII стр. 93. у расправи: Што је некад била Вретанија, по којој су марчанске владике носиле назив врјетански, долази до закључка, да је Вретанија била наше југозападно Приморје (мисли се југозападно у односу на читаву ондашњу «нашу» источну обилу Јадрана, – прим. В. К.) и да су наши Крајишници држали имена Вретаније, да се не одвоје од своје старине.

По Витковићу је та старина манастир Св. Архангела на Превлаци, дакле у Вретанији или Приморју, гдје је било сједиште епископа зетскога. Према томе, манастир Марча (у Славонији подигле га 1526. српске избјеглице, – прим. В. К.) био би посвећен светим Арханђелима, да народ подсјећа на негдашњи гласовити манастир на Превлаци, гдје су дуго времена столовали епископи зетски.

У гласовитом манастиру Савини крај Херцег-Новога чува се великим пијететом крст са натписом, у којему се каже да је то крст Светог Саве. О овоме су крсту писали многи наши и страни учењаци.

Недалеко од манастира Бање, повише варошице Пераста, на једном великом кршу, од куда извире вода, види се као рука притиснута у камену. Народ вјерује, да је то отисак руке Светог Саве, који је извео живу воду што ту извире.

На путу између Грахова и Кривошија у камену се види као нека људска стопа, а народ вјерује да је ту остала утиснута стопа Светог Саве, који је туда често пролазио.

У општини Грбаљској постоји предање, како је Свети Сава на свом путовању у свету Земљу долазио у Грбаљ и да се из данашњег Бигова лађом отиснуо на море.

У селу Луштици народ приповиједа, да је свети Сава осветио њихову старинску цркву Св. Николе као и старинске цркве св. Сергија и Вакха на Подима и Св. Саву на Савини, те се каже, да је код ове цркве и живу воду извео.

Постанак имена Дврсна у Кривошијама, приписује се такођер Светом Сави. Приповиједа се да је Светом Сави, једном када је туда пролазио, од једног мјештана била нанесена велика увреда те је он с тога проклео то мјесто, које је било мрсно, т.ј. равно и плодно, да се у будуће буде називало Дврсно, бива каменито. Када је светац ове ријечи изговорио, цијело мјесто је прекрила једна велика наслага камена и тако постало каменито и неплодно.

Друга нам прича приповиједа, како се једном Свети Сава возио барком у близини Будве. Море је било врло узбуркано, те с тога није могла напријед. Светац се на то баци преко валова једним малим каменом, који допре до острвца Св. Николе, а куда камен прелети, појави се из мора камени пут, копље височији од морске површине и то прав као да гаје ко градио уз уже (туњу). Свети Сава прође там путем, а кад стиже на острво, да не би когод за њим дошао, пружи свој штап поврх воде. а пут се улекне три ноге испод воде, те се и данас због тога та пличина назива Туњом.

У селу Богдашићу општине Которске, на сада већ католичкој парохијској цркви Св. Петра, сачуван је стари српски натпис, у којем се каже, да је ту цркву градио епископ зетски Неофит у доба краља Стефана Уроша, сина првовјенчаног краља Стефана, унука св. Симеона Немање.

Краљ Стефан Урош I спомиње се и на натпису на негдашњој цркву Св. Павла у Котору, која је г. 1814. била претворена у касарну.

Супруга краља Уроша I, краљица Јелена, оградила је у Котору изван градских зидина, на Шурању, католички манастир Св. Франа, који је био г. 1539. разрушен, да га Турци не освоје и не обрате у тврђаву. Краљици Јелени и њеном сину Урошу II Милутину, приписују се и неке грађевине у познатом у оно доба манастиру Св. Богородице Ртачке (Ртац, Rotez) крај Спича. Г. 1305. налазила се краљица Јелена са својим сином краљем Милутином у Котору. Милутин је том приликом потврдио све што му је мајка даровала споменутом ртачком манастиру. У пратњи краљевој бијаху тада надбискуп Бара, бискуп Которски, те православни епископ Зетски и хумски и дјед цркве босанске. Краљ је тада которску властелу богато обдарио и потврдио им раније повластице.

И име цара Стефана Душана спомиње се на натпису са надгробне плоче Ђураша Вранчића, за којег се каже да је био у цара Стефана трећи витез. Плоча се нашла на старом гробљу код рушевина споменутог манастира Св. Арханђела на Превлаци.

У Данчуловини на Брдима, недалеко од Превлаке, налази се један старински дворац, у којему се сачувала слика цара Душана са именом царевим. (За успомену иа цареве боравке у том дворцу, којег због тога називају и Душановим дворима. Царев лик је потпуно уништен тек у I свјетском рату. – Прим. В. К.)

Предање у Грбљу каже да је цар Душан зидао манастир Подластву као своју задужбину, пошто је туда г. 1350. пролазио. (У знак захвалности Богородици што је тада пронашао свог сестрића Лазара Грбљановића, будућег српског кнеза Лазара. – Прим. В. К)

За манастир Дуљево у Паштровићима држи се такођер, да је задужбина цара Душана.

У селу Крушевицама у општини Херцегновској се приповиједа, како је цар Душан био приправио материјал да ту огради свој дворац. И збиља, све до назад мало година, ту је било неколико гомила лијепо отесаног камена, које је употребљено при градњи општинског пута.

У малој цркви манастира Савине налази се у сребро окована светитељска рука, коју су калуђери овамо донијели, када су пребјегли их херцеговачког манастира Тврдоша. Опћенито се држи да је то рука српске царице Јелене, супруге цара Душана Силног.

Код парохијалне цркве Св. Ђорђа у Ораховцу све до бокељског устанка г. 1881. налазила се једна плоча са старосрпским натписом, у којему се спомињао један од владара Немањића. Плочу су аустријски војници, на жалост, растукли и потпуно уништили. Међутим, у цркви су сачуване још фреске из доба Немањића, а црква се спомиње у једном акту из прве половине 15. вијека у старом судском архиву у Котору.

Међу неким рушевинама близу Херцегновога, гдје се каже, да је био манастир Св. Димитрија, нађен је један уломак плоче с латинским натписом, на којему је сачувано име Rex Uroxi (краљ Урош), свакако један од Немањића.

Још се у више мјеста у Боки приповиједа да су разне сеоске цркве биле ограђене у доба Немањића као на пр. данашња католичка црква Св. Ане код Херцегновога, за коју се каже да је била у доба Немањића посвећена Св. Петки.

Исто тако се каже да је у доба Немањића био ограђен манастир у Пелинову у Грбљу, који да је био у братској вези са манастиром на Превлаци.

Приповиједа се такође, да су Немањићи основали и манастир Св. Стефана у Врановићима.

На мјестима пак, гдје су манастир Режевић и Градиште, каже се да су биле у доба Немањића гостионице за путнике.

У селу Бијелој постоји традиција, по којој је цар Шћепан био дао новаца да се на мјесту ондашње мале парохијске цркве огради велика црква, а по некима, манастир.

Када је цар након неколико година видио да нијесу његову наредбу извршили, проклео је ондашње становништво.

Традиција је у погледу ове цркве тачна, јер се у сачуваној малој апсиди старе цркве виде старе фреске, које су радили грчки сликари првих година 14. вијека. Међу њима и фреска са именом епископа Данила хумског, јер је село Бијела, као дио области Травуније, тада припадало епископији хумској са сједиштем у Стону.

Парохијална црква села Бијеле посвећена је Полагању ризе Богородице (2. јула), а слави и празник Полагања појаса Богородице (31. августа) те има везе са чувеном појасном црквом Св. Богородице захумске, ако можда није ово баш та чувена црква Св. Богородице захумске, у чији је спомен ћесар Гргур (1361.) саградио манастир Заум на Охридском језеру и посветио га Св. Богородици захумској? Данас је овај манастир у рушевинама.

За стару цркву Св. Димитрија у Брајићима, у општини Будванској, каже се такођер да је градио цар Шћепан и да је у исто вријеме саграђено крај цркве гувно и млин на Студеници, што постоји обоје још и данас.

Чак и постанак града Котора приписује се у причи о цару Стефану. На сјеверној страни Котора је био Пестинград, на коме је шупља стијена као велика врата.

За ту се шпиљу кажу, да је тамо цар Стефан почео да зида град, али да му вила рече, да ту нема ни броду пристаништа, ни коњу поигришта, већ да огради град крај мора. Душан послуша, те сагради данашњи Котор при мору.

Матавуљ у својем дјелцу Бока и Бокељи каже, да сваки Которанин поносом показује Душанов грб над јужним градским вратима, мислећи на један стари грб у облику вијенца, који нешто подсјећа на грб Црнојевића, који је и до данас сачуван на апсиди Цетињског манастира.

Наведени преостали историјски споменици јасно нам свједоче о напретку Боке у доба Немањића, а врло обилна народна традиција пружа нам доказ, како је у народу снажна свијест на најсјајнији период наше прошлости, те је није могло ослабити ни дуго робовање туђину, који је све могуће предузимао да ту свијест избрише из народне душе.

Ово што је овдје наведено само је кратак и летимичан преглед историје Боке под Немањићима и сачуване традиције на овај најславнији период наше националне прошлости.

Да би се могла написати историја Боке у оно доба, треба, покрај осталог, детаљно проучити старе списе у архиви Окружног суда которског, као и старе списе Среског начелства которског, који су г. 1884. похрањени у Задру гдје се и данас налазе.

Задовољством констатујемо, да Бока има људи који се озбиљно овим послом баве па ћемо ускоро видјети плодове овог њиховог труда, којим ће задужити захвалношћу свој родни крај и обогатити нашу историјску науку.

Петар Д. Шеровић.

Прим. В. К.: На крају свог текста, Петар Шеровић је изразио уздање у људе који су, наводно, тада већ радили на томе да по овој теми остваре више. Нажалост, ти људи, у које се он уздао, нису оставили ништа више од њега.

Историографију Боке углавном су креирали римокатолички свећеници, који су обилато писали о Боки од најдубље прошлости до српске владавине и од пропасти српског царства до новијег времена. Стољећа српске владавине вјешто су заобишли, као да то доба није ни постојало. Нажалост, на то ослања и то слиједи и данашња званична историографија. Недовољно је оправдање, које се често може чути: За период српске владавине нема података. А зашто их нема? Како их има за још старији период? Зашто се није искористило барем оволико колико је написао Петар Шеровић? Зар српска историја Боке не припада Боки?

Петар Шеровић је студирао правне науке у Загребу, Бечу и Грацу гдје је 1913. г. дипломирао. Осим тога слушао је предавања најбољих професора и из књижевности, историје и филологије, одлично је владао са неколико свјетских језика, а све своје знање је ставио у службу истраживања прошлости његове Боке.

Обилазио и забачена села да упозна живот и обичаје. Често је боравио на светосавском превлачком свештеном мјесту и у Кртолима (којима то Свештено мјесто припада), дружећи се са тамошњим школованим свештеницима, добрим познаваоцима људи и обичаја. (То дружење је довело и до тога да постане кртољски зет, вјенчањем са Даницом, кћерком протојереја Николе Русовића.)

Као познавалац страних језика и стручњак са читање старих списа, истраживао је архиве и црквене записе. Писао је о црквама и манастирима и о њиховом културном благу. Нарочито о фрескама и иконама, у чему је сматран врхунским експертом. У тој области јв исправљао и допуњавао многе стручњаке којима је то професија а који су прије њега на томе радили. Неколико његових радова спада у област археологије, а дао је значајне етнографске прилоге о традицији и сујевјерју Бокеља.

Био је неуморни поборник оснивања Которског музеја и покретања Годишњака тог музеја чији је стални сарадник био, као и бројних других стручних часописа. Енциклопедија Југославије би била сиромашна о Боки, да јој он није био сарадник.

Нажалост, овај бокељски великан неправедно је потиснут у заборав. Његови вриједни писани прилози (има их око двије стотине) тешко су доступни, разбацсми по разним листовима и часописима. Утолико прије је важно на њега подсјетити, бар један његов текст овдје објавити, уз апел Бијељанима, кад неће држава или општина, да се они побрину за објављивање његових сабраних дјела. Утолико прије, што је много прилога написао о Боки уз наглашавање српске владавине Немањића и колективног сјећања Бокеља на то доба из којег и извире култ Светог Саве.

(Глас Боке бр. 163. од 15. фебруара 1936.)

У светосавском броју (децембар 1935.) Светосавља, органа Удружења студената православног Богословског факултета у Београду, написао је г. проф. Јован Липовац овај чланак који у цјелости преносимо (у три наставка. – Прим. В. К.).

Свети Сава, син оснивача династије Немањића, први српски архиепископ, одлични организатор цркве, просвјетитељ, народни, књижевник, мудри државник, човјек високих способности, оставио је у српскоме народу дубоке трагове свога живота и рада. С тога велики је био његов култ у старој српској држави.

И у слободи, као и за вријеме ропства, значај и заслуге Светог Саве највише су разносили наши манастири, особито они, у којима је живио и радио: Хиландар, Студеница и Жича, као и Милешево у којему су почивале мошти његове од 1237. до 1594. године.

Али култ првога српског архиепископа и просвјетитеља, и предања о њему код нас нису свуда једнако раширена.

По досад познатој грађи, географско простирање предања о Светом Сави било би, у главним линијама, овако: о свецу се највише прича у области његових манастира, Студенице и Милешева, затим у Херцеговини до Неретве, у Црној Гори и Боки Которској, у цијелој Босни сем Травничког округа, у Срему, у цијелој сјеверној Србији, а у јужној до Штипа и Кратова на истоку, и до Призрена на југу. Сем те линије, нешто предања о Светом Сави има у православним насељима сјеверне Далмације, Лике и Баније. (Владимир Ћоровић, Свети Сава у народном предању, Београд, 1927. стр. X)

У овом чланку описаћемо у најкраћим потезима култ Светог Саве у Боки Которској. Под Боком Которском узимљемо не само залив Бококоторски већ и залеђе, тј. крајеве које је обухватала бивша Епархија Бококоторска без Дубровника и Спича.

У колико су објављена, о Светом Сави у Боки Которској постоје ова предања:

У манастиру Бања чувају се епитрахиљ и наруквице, за које народно предање каже да су Светога Саве. По предању, епитрахиљ и наруквице налазили су се у манастиру Милешеву. Год. 1775. један сељак однесе их у Никшић неком свештенику.

Овај свештеник, из страха да не би Турци епитрахиљ и наруквице однијели, пошаље их у Грахово свештенику Шћепану Ковачевићу, да их преда манастиру Бањи у Рисну, гдје Турци не еладају. Ковачевић их предао баљском игуману Василију Ивелићу, а овај му на његово тражеље дао 20 млетачких златних дуката. Ивелић у својој опоруцп од 7. јануара 1793. оставља епитрахиљ и нарукеице манастиру Бањи.

(Прилог Гласника Народног универзитета, Котор, 1934. стр. 11–12.)

О манастиру Бањи види:

Српско-даллштински магазин год. 1846;

Шематизам Епархије Бококоторске за г. 1878. и 1879. и

Календар «Дубровник» за 1899.

Прича се да је цркву Светога Саве у селу Савини саградио Свети Сава. (Сава Накићеновић, Насеља IX, Београд, 1913. стр. 496.)

Исто тако за цркву Светог Николе у селу Радованићу у Луштици, која је врло стара, предање вели, да је осветио Свети Сава (Насеља IX, стр. 360.).

О овој цркви види:

Српско-далматински магазин год. 1850. и

Шематизам Епирхије Бококоторске за г. 1878. и 1894.

Такође постоји предање да је Свети Сава осветио цркву Светих Срђа и Вакха на Подима у општини Херцегновској (Насеља IX, стр. 360.).

О овој цркви види:

Шематизам Еп. Бококотрске за год. 1876. и 1892.

Предање вели, да је Свети Сава, на путу своме за Света мјеста, био у Бигову. (Насеља IX, стр. 292.)

Постоји народна пјесма Свети Сава и чобанин, коју је чуо у Паштровићима и забиљежио од своје мајке игуман Дионисије Миковић и објавио у Босанској Вили 1897. стр. 221–222. (Вл. Ћоровић сп. д. 10–13.).

Причу: Свети Сава у Бијелићима објавио је Младен Црногорчевић у Старинару X, 1893. стр. 69. (Вл. Ћоровић п. д. стр. 73.)

Причу Свети Сава и поп објавио је Вук Врчевић у Словинцу 1882. год. стр. 210. (Вл. Ћоровић п. д. стр. 141.)

Причу Свети Сава у Солилима штампао је Младен Црногорчевић у Старинару X, 1893. стр. 60. (Вл. Ћоровић п. д. стр. 210.)

Причу Свети Сава у Кривошијама објавио је Сава Накићеновић у Насељима IX, 1913. стр. 514–515. Сличну причу штампао је Ј. Дедијер у Насељима VI, 1909. стр. 211. (Вл. Ћоровић п. д. стр. 210211.)

Причу Свети Сава у Боки и Зети објавио је Илија Хајдуковић у Босанској Вили 1896. стр. 193–195. (Вл. Ћоровић п. д. стр. 212214.)

Причу Свети Сава под Будвом објавио је Стјепан Митров Љубиша. Послије смрти Љубишине, та је прича поново штампана у: Ст. М. Љубиша, Причања Вука Дојчевића II, Београд, 1903. стр. 14–15. (Вл. Ћоровић п. д. стр. 211–212.)

Примјера ради, ову причу навешћемо у цјелини.

Причају да је Свети Сава доходио једном под будљанско поље, да се превезе на оток, гдје је љетовао, а восци (возачи, веслачи, прим, В. К.) не могли пребродити с узрујана мора – сваки вал био као планина – тер се он (хвала му и слава!) баци кричком загонке, а кричка, скакући са вала на вал као морска ластавица или плиска по ливади, допре до отока, а под ње током устане он час из воде, камени пут, копље височији од морске пјене, као да га је ко уз туњу градио. И тако старац прође сухопутно, да ноге не скваси, а кад био на отоку, да му не би ко уза стопе дошао, пружи штап врх воде, тер се пут просједе три ноге испод плиме, а подну поља зине јаз, да би могао, кад је највиши осјек, препловити брод који тоне двадесет лаката.

У селу Мојдежу општине Херцегновске једно мјесто назива се Савин Камен. (Насеља IX, стр. 450.)

У Боки Которској обичај је да се, сем Бадњега дана, бадњаци ложе још и уочи Нове Године и Богојављења, а код православних и уочи Светога Саве (Насеља IX, стр. 321.) а бадњака ложе онолико колико је мушких глава у кући и сувише у напредак. (Ибидем.)

Као и у другим нашим крајевима, тако и у Боки Которској Светог Саву ријетко ко слави као своје Крсно име – Славу.

У опсежној антропогеографској студији Бока од попа Сава Накићеновића, штампаној у Насељима IX, коју смо често цитирали и гдје је за сваку породицу у Боки назначено коју славу слави, нашли смо да Светог Саву слави само једна породица и то породица Чукић у селу Савини општине Херцегновске. Та се породица доселила у Боку 1903. год. из Доње Ражанице у Старој Србији (Насеља IX, стр. 501.)

Наравно, као и свуда гдје наш народ живи, тако и у Боки Которској, школе славе Светог Саву као своју Славу.

Како за аустријске владе, православни Срби у Боки нису имали повјерења да ће се њихова дјеца у државним основним школама васпитавати у светосавском духу, оснивали су фондове, и у Котору из својих средстава издржавали мушку и женску основну школу.

Исто тако основана је била заклада православне црквене општине у Подима за Српску народну школу у томе мјесту.

Над овим фондовима водила је надзор епископска Конзисторија у Котору. (Види Шематизам. Еп. Бококоторске за год. 1905. стр. 7, 8. и 9.)

Разумије се, да је са ослобођењем и уједињењем престала потреба ових школа.

(Наставиће се)

Јован Липовац

(Глас Боке бр. 164. од 22. фебруара 1936.)

До XVIII в. врло је мало наших цркава посвећено Светом Сави. Има епархија у којима нема ни једне такве цркве, на пр. Бањалучка и Битољска (Вл. Ћоровић сп. д. стр. IX). И у Боки Которској култ Светог Саве почео се јаче развијати у XVIII, а нарочито у XIX вијеку. Тај култ се састојао из почетка само у томе што су православни Бокељи поједине цркве, које су зидали, посвећивали Светом Сави; што су 14. јануар, на дан његовога празника, служили службу у црквама; и што је народ уочи Светог Саве ложио бадњаке.

Од свих наших епархија највише је цркава Светом Сави посвећено у бившој Бококоторској, и ако је то била једна од наших најмањих епархија.

Цркве о којима ће бити ријечи, мале су, јер су мала и мјеста у којима су подигнуте, са мало становника, и то врло сиромашних.

У Боки има седам цркава посвећених Светом Сави, и то у овим мјестима:

У селу Главатима у Грбљу. Ово је саборна црква кнежине Бојковића, међу парохијама Вишњевском и Загорском. Због старине опала. Год. 1874. поче се наново зидати. (Шематизам Еп. Бококоторске за год. 1905. стр. 14.)

За ову је цркву у Насељшш књ. IX стр. 547. рекао поп Саво Накићеновић:

Јужно од кућа према Загори је Савина Главица, на којој је школа и саборна црква Светога Саве.

У овој је цркви антиминс, који је израдио Христофор Жефаровић, илирско-рашки зограф. (Насеља IX, стр. 555.)

У селу Клинци у Луштици... («постоји црква Светог Саве». Тај дио реченице је изостављен, а требало би да стоји и ту и у подацима о Ђенашима, Крсцу и Буљарици и Савини. – Прим. В. К.) Ова је црква сазидана 1800. године. (Сп. Шематизам стр. 17; Насеља IX стр. 353.; М. Црногорчевић, Цркве у Луштици, стр. 15.)

У Морињу Доњем. Морињани имали су цркву св. Јована Богослова у Горњем Морињу. Пошто сељанима Доњег Мориња та црква бјеше далеко, године 1861. почеше зидати у своме селу нову цркву, коју довршише године 1875. и посветише је Светоме Сави. У облику крста. Има кубе, на коме су осам прозора. Сп. Шематизам за год. 1877; Насеља IX стр. 526.)

У селу Савини, које је име добило по овој цркви. Ова је црква стара. Мисли се да је из XV в. (Споменица манастира Савине, Котор, 1930. стр. 38.) Црква је дуга 10 м. а широка нешто мање од 6 м. Има звоник на преслицу с једним окном. На сјеверном и јужном зиду налази се поједан прозор.

При прочељу цркве налази се трем, који је зидан у XIX v. а који захвата простора колико и црква. Сводови трема ослањају се на осам четвртастих стубова. Из трема се низ три степенице силази у цркву, јер је црквени патос нижи од поплочаног простора под тремом. Олтар је мало уздигнут над осталим простором цркве. Иконостас је из новијег времена.

Треба споменути двије лијепе иконе, које су се сачувале са старог иконостаса, а то су икона Исуса Христа и икона на којој су насликани св. Симеон и Свети.Сава. Антиминсје израђен у Бечу за патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте 1743. год. а осветио га је Павле, епископ херцеговачки и милешевски. Око ове цркве налази се гробље села Савине. (Сп. Споменица стр. 15; Шематизам Еп. Бококоторске за год. 1877; Насеља IX стр. 496.)

У селу Ћенашима у парохији Прасквичкој, близу манастира Прасквице у Паштровићима. (Шематизам Еп. Бококоторске за год. 1905. стр. 27; Насеља IX, стр. 605.)

У селу Крсцу, парохије Режевић у Паштровићима. (Шематизам Еп. Бококоторске стр. 28; Насеља IX, стр. 610. и 612.)

У селу Буљарици парохије Градиште, близу манастира Градишта у Паштровићима (Сп. Шематизам, стр. 28; Насеља IX, стр. 618.)

У манастиру Савини, у олтару цркве чува се као велика светиња крст Светога Саве. Овај крст израђен је од кристалног стакла, а опточен позлаћеним сребром и украшен са четири рубина. Висок је 22 1/2 цм, а попречни мује крак 17 1/2 цм. Запис који се налази на овоме крсту гласио је: + си кр(с)т стога Саве.

О овоме су крсту писали скоро сви наши писци, који су писали о манастиру Савини. Од страних научника о овом крсту писао је Енглез Џаксон. (Литература о манастиру Савини: види Насеља IX, стр. 499; Шематизам Еп. Бококоторске за год. 1878, 1879. и 1895. као и споменуту Споменицу стр. 17.)

Молебна правила српских просвјетитеља или Србуља, како се та књига код нас од старина зове, коју је у Римнику (Влашка, – прим. В. К.) 1761. год. штампао арадски епископ Синесије Живановић, а што је свештенству требало у првом реду због богослужбе Светом Сави, добавили су ускоро поједини манастири и неке цркве у Боки, нарочито његово друго издање штампано у Млецима 1765. год.

(Ово је грешка, јер је други издање штампано у Москви те године, треће испраељено и допуљено издање објављено је 1861. г. у Београду, као Србљак. – Прим. В. К.)

Када је год. 1881. на молбе Бокеља, трудом а настојањем њиховог посланика у бечком Царевинском вијећу Ст. М. Љубише, основана епархија за Боку Которску и Дубровник, по жељи свештенства и народа, Свети Сава био је проглашен за покровитеља ове епархије.

На првој страни сваког Шематизма Бококоторске епархије, штампано је било:

Завјетни покровитељ цијеле епархије СВ. САВА архиепископ српски. Св. успомена 14. јануара.

Испод тога штампани су били тропар и кондак Светога Саве. (Наставиће се)

Јован Липовац

(Глас Боке бр. 165. од 29. фебруара 1936.)

По примјеру православних Шибенчана, који су први на Приморју 1846. год. свечано прославили Светог Саву (Рад М. Грујић, Култ Св. Саве у Карловачкој митрополији XVIII и XIX вијека. Богословље св. 2–3. Београд, 1835. стр. 152.) и Бокељи почели су ускоро Светог Саву свечано прослављати, не само као црквени, већ и као народни празник.

Те прославе биле су најприје у градовима: Котору, Херцегновоме и Будви, вароши Рисну, па касније и по селима. Из цркве, ако није далеко, ишло се литијом у школу.

У школама се светила вода, пјевао се тропар и кондак Светом Сави и пјесма: Ускликните с љубављу, држали говори, декламације и т.д.

По градовима, варошима и већим селима тога дана приређиване су забаве.

Нити су Светосавске прославе у школама имале само вјерско просвјетни карактер, нити вечерње забаве само забавни. И једне и друге имале су далеко шири и дубљи значај. У ропству у њима се иалазило утјехе, на њима се прибирала снага и душа народна питала надом у ослобођење.

Први епископ бококотрски Герасим Петрановић наименован је био за епископа 1871. год. а посвећен 9. маја 1874. Од године 1875. до 1931. када је укинута Бококоторска епархија, на Светог Саву у катедралном храму Светог Николе у Котору служена је увијек архијерејска литургија, а по мјестима, гдје је било више свештеника, служба је тога дана служена саборно. Мјесто причасног, по свим црквама тога дана пјевало се Ускликните с љубављу Светитељу Сави, и свештеници су проповиједали о животу и раду српскога архиепнскопа и просвјетитеља.

Многе цркве и домови у Боки украшени су иконама Светога Саве. Па и по бокељским бродовима на једра, по причаљу наших старих помораца, побожни поморски капетани и морнари православне вјере, имали су иконе Светога Саве, а 14 јануара на дан његовог празновања, на катарци извјесили би српску заставу.

Наши поморци, који су увијек вољели своју светосавску цркву, прилагали су храмовима у Боки крстове, иконе, одежде, богослужбене књиге и др. што су куповали највише у Русији, нарочито када је у Боки цвјетало поморство.

Године 1805. имала је Бока 400 великих патентираиих лађа и 290 малих. (Нико Луковић, Постанк и развитак трговачке морнарице у Боки Которској, Београд, 1930. стр. 25.)

О поморству у Боки види и: Петар Шеровић, О поморству Боке Которске, 32. књ. Друштва Светог Саве, Београд, 1924.)

Данас у слободи, култ Светог Саве у Боки Которској још је појачан у толико што и римокатолици учествују у прослави његовој више него раније, што се прослава приређује у свим основним, средњим и стручним школама и што се вечерње забаве тога дана сада приређују и у мањим мјестима.

Многи Бокељи, иако сиромашни, сматрали су бар малим одужењем дуга Светом Сави да даду макар и најскромнији прилог за градњу његовог храма у Београду, а Васо Л. Ћуковић из Рисна у ту сврху приложио је сто хиљада динара. (То је била позамашна свота у ондашњим динарима на златној подлози. – Прим. В. К.)

Наставници и ученици Поморско трговачке академије у Котору. на своме научном путовању за Цариград и Грчку са школским бродом Вила Велебита, у љубави према својој светосавској цркви, идући путем својих предака, старих бокељских помораца, сматрали су својом дужношћу, да баш ове светосавске године посјете задужбину Светог Сименона и Светог Саве манастир Хиландар, што су и извршили 13. и 14. јула 1935. поклонивши се тој великој светињи нашега народа.

Као свуда на територији српске патријархије, тако је и ова светосавска година била прослављена и у разним мјестима Боке Которске, а нарочито у Котору, гдје је свечаност изведена у недељу 22. децембра 1935.

Уочи тога дана у храму Светог Николе служено је бденије, а сутрадан у истоме храму служена је архијерејска литургија, коју је служио В. Преосвећени митрополит Црногорско приморски Гаврило са више свештеника и ђакона. Митрополит је одржао проповијед о животу и заслугама Светог Саве.

Послије службе, била је литија кроз град у којој је учествовало много народа из Котора и околних мјеста.

Увече је била забава, која је била одлично посјећена. Православним Бокељима било је врло пријатно, што су овој забави бројно присуствовала и римокатоличка браћа међу којима и један каноник.

Ово је мала и блиједа слика култа у Боки Которској, просвјатитеља ееликаго Саве Немањића, који је био наставник и первопрестолник учитељ, пути воводјашчаго б жизни, који је нашао за мудро да баш у Боки, крај саме морске обале на Превлаци у манастиру Св. Архангела Михаила, постави катедру Зетске епископије, који је кроз Боку прошао и у Будви укрцао се на брод, на своме путу за Свету Земљу.

(Крај)

Јован Липовац

Прим. В. К.: Оригинал је писан екавски (уз понеку ијекавску ријеч, можда грешком словослагача) а овдје је препис ијекаески, ради усклађивања са осталим текстовима читаее књиге.

Вјероватно ради уштеде простора у Гласу Боке, а да што више саопшти мање познатих података, отац Липовац је понешто и пропустио, или недовољно нагласио. Ваљда сматрајући то општепознатим, као што је Светосавско превлачко свештено мјесто. Због тога слиједи посебан дио текста о Липовчевом ставу према том Светишту, а потом и још неколико посебних дјелова текста који ће појачати оно што је Липовац укратко поменуо (на пр. налагање бадњака уочи Савиндана) или што није ни поменуо (на пр. Светог Саву као заштитника Српског пјевачког друштва Јединство) и тако даље.

У опширној књизи (416 страна) Велибора Џомића, Голгота митрополита Црногорско-приморског Јоаникија 1941–1945. (Цетиње, 1996.) уз биографију, углавном су сабрани говори, чланци и преписка Јована-Јоаникија Липовца током II свјетског рата. Ту нема његове предратне библиографије, нити се из те књиге види да је прије рата нешто писано и објављивао. Утолико прије заслужује овај Бокељ, родом Которанин, филозоф и теолог, да овдје буде истакнут и да буде полазиште управо оно што је он објавио (децембра 1935.) тада професор Прве мугике гимназије у Београду.

Тачно четири године касније (децембра 1939.) изабран је за викарног епископа патријарха Гаврила у Црној Гори са почасном титулом епископа Будимљанског. Истицао се свестраним образовањем као педагог и праведник. Замонашен је 1. фебруара 1940. и тада је добио монашко ите Јоаникије, а 11. фебруара 1940. хиротонисан је за епископа Будимљанском. Том приликом је одржао бесједу, у којој је, обраћајући се Патријарху, нагласио:

Жвјети и радити као помоћник Ваше Светости на територији некадашње Зетске епископије, основане такође од Сеетога Саве, значи трудити се и ићи за примјером ееликога нашега Светитеља и просвјетитеља...

Тачно годину дана касније, фебруора 1941. устоличен је за Митрополита Црногорско-Приморског. Било је то непосредно уочи трагичних догађаја и ту дужност је обављао под окупацијом у најтежим ратним годинама. О томе В. Чомић пише:

Као Митрополит и као предсједник Црвеног Крста Црне Горе, учинио је све што је било у његоеим моћима да ублажи народну несрећу, немаштину и сиротињу. При томе није гледао ко је чији и којој страни припада. Из молби се види да је покушавао да заштити и затворене комунисте...

То му није помогло да сачува и свој живот. Мученички је живио и мученички страдао на самом крају рата. Проглашен је за светитеља, као Свештеномученик Јоаникије

Ни П. Шеровић, ни Ј. Липовац нису посветили довољно пажње везама Светог Саве са приморјем, ни питању да ли је он, и колико, волио море? Исти прекор заслужује и већина Савиних биографа, из којих би се могао издвојити Милан Кашанин. Он у предговору своје књиге Живот Стефана Немање (аутора Светог Саве, РАД, Београд, 1985.), није пропустио ово:

Ни у дјелима ни у мислима Свети Сава нема ничег нејасног и мрачног. Свој живот он је провео у мјестима која су увијек била у природи и ванредно лијепа. За првих монашких година, у Ватопеду, од јутра до вечери је имао пред очима Јегејско море са острвима у даљини, и то исто топло море, та иста нестварна острва на пучини, те широке видике у свјетлости гледао је и из своје ћелије и са свога пирга у Хиландару. Тражећи као млад монах мјесто на којем ће подићи испосницу за себе и за оне који ће га у љој наслиједити, није га тражио међу монасима који су се усамили у брдима на југу полуострва еећ у средишту Свете Горе, у Кареји, гдје су били светогорски прот и представници манастирских власти. Иако предвиђена за испосништво и за молитву, Савина ћелија у Кареји није била пећина већ грађевина са одајама и са црквом, намијењена двојици, тројици монаха...

Зар је Свети Сава могао у својој земљи наћи љепши крај од Боке и у њој љепше мјесто од Превлаке? Није случајно, нити само због геополитичких разлога, баш ту успоставно једну од најважиијих и прву у Зети, српско православну епископију. Многи аутори, при рангирању светосавских епископија, Зетску стваљају на првом мјесту (документовано у књизи: Запретана прошлост Превлаке).

О томе је значајне податке саопштио и Лазо М. Костић. Он је на више мјеста истицао да је Свети Сава нарочито цијенио Бококоторску и Ратачку превлаку (Рат је данас данас полуострво Пељешац са градом Стоном): У обје те области, увијек у близини солила и на морским Превлакама, основао је Свети Сава сједишта Српско-православнпх епархија.

О присилном сељењу зетских владика са Превлачког Светилишта, Лазо Костић је написао и ово:

Кад је Бока потпала под иновјерну државу (хетеродоксну а не ортодоксну), Митрополија је морала да се сели, али се она није много удаљавала ни од мора ни од Боке... Као да су се тешко одвајали од мора, на коме су имали да изврше мисију наложену им директно од Светог Саве. И никад га нису сасвим напустили. Цетиње је само сасвим недалеко од мора.

(Лазо Костић, Српска историја и српско море, Мелбурн, 1963.)

Није чудо, ако знамо да и Свети Сава ставља на првом мјесту приморску земљу Зету. Други пасус прве главе Живота Стевана Немање, Свети Сава овако започиње:

И пошто обнови очеву дједовину и боље је утврди божјом помоћу и својом мудрошћу даном му од Бога, и пошто подиже пропалу своју дједовину, придоби од приморске земље Зету с градовима, а од Рабна, Пилота оба, од грчке земље Патково, Хвосно све у Подримље, Костарац, Драшковину, Ситницу, Лаб и Липљан, Дубочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлатицју, Левче, Белицу. Све то мудрошћу и трудом својим задоби, што је било пропало насиљем од његове дједовине и пошто му је припадало од српске земље...

Као што се види, Свети Сава је на првом мјесту навео приморску земљу Зету. Осим ње, сви ти крајеви су у ужој Србији и на Космету: Дубочица око Лесковца, Река око Алексинца, Ушка између Нишаве и Власине, Загрлатица близу Крушевца, Левчв и Белица код Велике Мораве, Поморавље долина Мораве, Ситница, Лаб и град Липљан на Косову, Хвосно (метохија), Драшковина и Костарац близу Пећи, Патково око Ђаковице, Подримље око Призрена, Пилот Доњи и Горњи између Призрена и Скадра.

Сада је још јасније зашто је Свети Сава одабрао Превлаку за столицу Зетске епископије, односно своје – светосавске. Колико је у њој боравио приликом њеног успостављања и уходавања, и колико је пута касније посјетио, о томе се може заључити по богатству народних предања, односно по колективном сјећању. За науку то није мјеродавно, јер она тражи доказе. Нема ни супротних доказа.

Колико је Свети Сава био везан за море види се и по томе колико је морем пловио (ондашњим спорим једрењацима) и колико је приморских градова посјетио, не жалећи ни труда ни времена, упркос другим обавезама. Они којима је историја слабија страна, а о њој пишу, помињу само једно Савино путовање, и то поласком на море из Будве. Обично се мисли на најважнији пут у Никеју 1219. године.

Тачно двије деценије раније, 1199. г. тада још именом Растко, посјетио је Солун, Свету Гору и Цариград. Тачно деценију касније од пута за Никеју, 1229. г. посјетио је Свету земљу и Христов гроб. Велико путовање је предузео 1234. г. овог пута без повратка,

За два путовања се каже да је кренуо из Старог Града, а за два се не зна поуздано. Будва јесте био стари град, али се није тако звао него је од најдубљих старина био познат и помињан као Будуа. Низ истакнутих научника сматра да је најважнији стари приморски град Дукље био Нуграде, или Новиград, на Превлаци, па да је, аналогно томе, ту био и Стариград. Има мишљења да је то Котор, али и Котор носи своје име из дубоке прошлости.

Најновија археолошка истраживања доказују да је на Превлаци заиста био већи град, а не само мапастир. Могао је тај манастир бити обновљен до 1199. г. јер је био под Немањићима од 1185. г. иако још у њему није била успостављена Зетска епископија.

Негдје је Свети Сава бродом пристајао и када се враћао. Године 1219. је то сигурно било на Превлаци, јер је ту одмах успоставио једну од најважнијих епископија. Од тада најлогичније је било да креће на пут из своје епископије. До морске обале је пут могао преваљивати само на коњу, па је сваки километар био важан. Ма гдје да је столовао у средњој Србији, до Боке је копнени пут био сигурнији и краћи за половину него до Солуна.

По Савином биографу Теодосију, Свети Сава је посјетио готово све важније приморске градове Источног Медитерана и Западног Црног мора, поклонио се Витлејему, Светом Сиону, Гестиманији, Гори Јеленској, обишао Јордан, Назарет, сву Палестину, Вавилон...

О владавини Растка Немањића једним дијелом Боке многи појма немају, јер је каснија Савина духовна, потпуно засјенила ранију Расткову свјетовну владавину.

У свакој прилици се истиче да Светог Саву уопште није интересовало материјално богатсво. Исправније је рећи да га није интересовало ради овоземаљског уживања. А да га уопште није интересовало, не би га ни имао и живио би просјачким животом. Одакле би у таквој ситуацији подизао и помагао толике грандиозне манастире, цркве, школе? Није ваљда, немајући своје, трошио туђе?

Имао је богатства и придхода (данак) и трошио је, али у богуугодне сврхе. А имао је, поред осталог, и зато што је неко вријеме и владар био једне српске земље. Нека је и кратко (не зна се тачно колико). Чак и да није лично ни дана владао, него неко други умјесто њега, он је био номинални владар. Важно је у свакој прилици истицати да је био владар српске земље, и која је то српска земља.

Прва вијест о томе је у повељи Сплићанима из 1190. г. у којој се каже да је Немања дао земљу Хумску на управљање Растку.

Хум је данас безначајно мало мјесто. Имало је неки значај као некадашња жељезничка раскрсница. Укидањем жељезничких пруга за Дубровник и Зеленику, и тај значај је изгубило. Тако ће Хум и замислити они који недовољно познају историју Хумске земље.

Међутим, Хумска земља није била ни мало ни сиромашно подручје. Немања, дајући синовима, Вукану Зету, Стефану Рашку, није могао ни Растку удијелити нешто што много мање вриједи.

Хумска земља или Захумље са Травунијом, небригом или вишом силом сада огољено, некада је било најбогатије бујном шумом у којој је било највише висококвалитетног, тада много траженог дријева (дрвета) за бродоградњу, а имало је и много других богатстава. Уз све то и здрави српски људски потенцијал.

Када се Растко одрекао владавине и пренио земљу некоме на управљање, није се морао одрећи прихода са (или од) своје земље. Познат је низ случајева плаћања данка и на поклоњена земљишта.

Касније, кад су Рат и Стон поклоњени Дубровчанима, они су плаћали познати Стонски данак Стефану Душану, а такође још касније босанском краљу Стефану, кад им је он поново уступио Стон и Рат.

Слиједећи понашање Светог Саве, ни каснији српски владари овај данак нису користили за друге, осим у добротворне сврхе. Поклањан је и Јерусалиму, а касније је уживање овог данка прешло на светогорске манастире: Хиландар и Светог Павла, који су га примали све до пада Дубровачке Републике. Довољно доказа о томе пружио је Лазо Костић.

Да се вратимо на значај и величину Захумља.

У вези са тим, Лазо Костићје цитирао професора Константина Хефлера: Србија се дијелила на четири главна дијела: Србија, Захумље (Херцеговина), Зета или Дукља (планине око Скадарског језера) и Требиње...

Као што се види, Захумље је на другом мјесту, одмах послије Србије, а испред Зете. Чак је ту Захумље (касније названо Херцеговина) и без Требиња, које је чинило засебну област, касније спојену.

Затим Лазо Костић цитира и Стојана Новаковића да су Хумњани сви становници на лијевој обали Неретве, изузимајући Дубровник. А када се Неретљанска област растурила почетком XI в. Хрвати су припојили залеђе, а Приморје је опет већим дијелом остало српско. (Лазо Костић, Српска историја и српско море, Мелбурн, 1963.)

Хумска земља је јужно задирала и у Боку. Колики јој је дио Боке тада припадао, то на основу расположивих података, није могуће прецизније утврдити. Простор Игала, данашњег Херцег-Новог, Савине и Зеленике не доводи се у питање. Има оправдања да се ту уброји све што је послије тога била Херцегова земља, или Земља Светог Саве, као насљедница прве земље Светог Саве. Према томе, читава Западна Бока укључујући Рисан са пространим залеђем до Грахова. То је више од пола Боке.

Отимањем Хумске земље од Србије 1322. г. Босна је избила на море, запосједајући земље Светог Саве. Када се 1448. г. феудалац Стјепан Вукчић одвојио од босанског краља, прогласио се Херцегом од Светог Саве. Зашто?

Зато што је земља Светог Саве, она земља која је некада припадала Светом Сави. По Светосавском херцоштву касније је названа Херцеговином, као и главни град Херцег-Нови. Тако је то било све до 1482. г. када је, послије Босне, пала и Херцеговина под турску власт. Тада су турци запосјели некадашње посјете Светот Саве – укључујући и Западну Боку заједно са Рисном.

Карло Врбанић, аустријски официр, пишући о Боки (Agram, 1887.) према преводу Лаза М. Костића у поменутом дјелу, записао је и ово: Херцегнови је некада био један од најважнијих градова херцогштва Светог Саве, које је овдје почињало, а завршавало на Цетини и простортало се далеко у унутрашњост.

Уз ово, Лазо Костић је цитирао је историчара Османлијског царства Fredrich-a Kroltz (писано 1921. г.): То је Ерцегнови, варошица... на улазу у Которски залив, некадашњи главни град Херцоштва Светог Саве (Херцеговине). Турски још Јени Хисар (Нови двор).

Лазо Костићје у истој књизи пружио и низ других података, а цитирао је и Константина Јиречека, који је у Историји Срба (књига 2. Београд, 1923.), записао: Млађи син Херцегов Влатко, постао је божјом милошћу херцег Светог Саве у Новом и Рисну, дакле

у посљедљем парчету државе на југу...

По неким старим картама, ту је спадао и Ораховац, до ријеке Љуте, а већи дио Источне Боке покривала је Светосавска метохија, Светог Архангела Михаила, такође светосавско подручје.

Након два стољећа турске владавине (1482–1682.) протјеривањем Турака из Западне Боке, требало јој је вратити име Земља Светог Саве! Тако је требало назвати и Светосавску метохију Светог Архангела Михаила. Свакако уз то и српски Грбаљ, чији је један дио припадао тој метохији, а и остали дио јој је гравитирао.

Можда би тако и било да Млечани нису владали Боком? Касније је Аустрија распарчала Метохију на више дјелова.

Све је то смишљено и дугорочним програмирањем систематски потискивано у заборав, да би умјесто тога, «повјесничари» читаву Боку прогласили Заливом хрватских светаца!?. На све то остају слијепи и нијеми они који би морали да реагују.

У првом пасусу Липовац набраја манастире у којима је Свети Сава живио и радио: Хиландар, Милешево, Студеницу и Жичу, чији су монаси касније највише ширили култ Светога Саве. На овом мјесту је потпуно изоставио Превлачко Светиште, иако га касније помиње. Липовац, као Бокељ, није смио ни на том мјесту, у првом пасусу, изоставити Царску лавру, манастир славни (како га велича Данило I, и низ других аутора) Светог Архангела Михаила на Превлаци. То је једна од најважнијих задужбина Немањића и једна од најважнијих епископија које је успоставио Свети Сава. Ту је стваран 1262. г. главни препис чувеног Светосавског Законоправила (Иловичка крмчија), најзначајнијег правног списа Светог Саве. Ако је са оригинала преписиван, морао се ту налазити и ориганал.

И у другом пасусу, ослањањем на Владимира Ћоровића, Липовац, набраја редослиједом развијености култа Светог Саве: области манастира Студенице и Милешева, а затим у Херцеговини до Неретве, у Црној Гори и Боки Которској, у цијелој Босни сем Травничког округа, у Срему, у цијелој сјеверној Србији, а у јужној до Штипа и Кратова на истоку, и до Призрена на југу...

Гдје је, у том набрајању области, чувена Превлака и Светосавска метохија (Михољски збор) област манастира Св. Архангела Михаила? Она је запремала трећину Боке, а била је читава у знаку Светосавља? Ова област (метохија) није исто што и Бока Которска, иако се у њој налази, као што области Студенице и Милешева (које Липовац помиње на првом мјесту) нису исто што и југозападна Србија, односно источна Херцеговина, у којој се налазе. У старијим изворима, Превлачко Светиште је, међу светосавским епископијама, увијек на првом мјесту.

Ако је Липовац подразумијевао под Боком Которском и Светосавско превлачко свештено мјесто, па чак и без њега, по редослиједу Боки није мјесто у средини. У стварности, тог Светишта у смислу грађевинског здања и нема већ више вјекова, али овдје није ни ријеч о материјалним него о духовним врједностима.

Све то указује да је због духовних, а не због физичких вриједности, то свештено мјесто носило атрибуте: славно, свето, најславније, прворазредно. За разлику од духовних, физичке вриједности се могу срушити, спржити, сатрти, преорати.

Након физичког уништења објеката овог Светишта, сравњивања за земљом и спаљивања остатака намјерно изазваним пожаром, разношени су на разне стране остаци камене пластике, уништавани су или фалсификовани и документи, а све је чињено да се угаси и духовно озарје. А то је чињено годинама, деценијама и вјековима.

Међу мноштвом светих или свештених мјеста свакако спада и превлачко. Оно је надахнуло многе ауторе који су, упркос свим деструктивним силама смогли снаге да их надјачају. Ту свакако спада Лазо М. Костић, са својих стотину књига у корист српског православља – светосавља, али исто тако и Петар Шеровић и Јоаникије Липовац и низ других који су на лицу мјеста осјетили дах минуле славе. Кабинетски научници, чије је стваралаштво ослоњено само на писане изворе, нису у стању на том пољу нешто значајније урадити.

Владимир Ћоровић, на кога се Липовац ослонио, није Бокељ, а судећи по ономе што је писао, изгледа да му Бока није била ни довољно позната. Превлачку сигурно није никада посјетио, јер да јесте, на други начин би о њој писао. Иако је био уважени универзитетски професор, историчар, академик, није морао добро познавати сваки кутак српске земље, и знати што пламти у душама тамошњих људи. Ослањао се на писане изворе, који нису увијек довољно поуздани, нарочито када је у питању светосавље у Боки.

Тако се Бока по редослиједу нашла, не само послије области Студенице и Милешева него и послије Херцеговине и Црне Горе. Гдје је у тим крајевима био развијенији култ Светог Саве него у Боки? По чему се то може доказати? По овој теми Липовац није морао слиједити Ћоровића, или је бар могао реаговати ограђивањем, допуном или примједбом.

Истина, Липовац, као да се у посљедњем моменту сјетио, на самом крају текста је забиљежио:

Ово је мала и блиједа слика култа у Боки Которској, просвјатитеља великаго Саве Немањића ... који је нашао за мудро да баш у Боки, крај саме морске обале на Превлаци у манастиру Св. Архангела Михаила, постави катедру Зетске епископије.

То свакако није довољно према ономе што Превлачко Светиште заслужује, нарочито кад је ријеч о култу Светог Саве, а и према ономе какав је општи Липовчев став према том Свештеном мјесту што се види из његових других дјела. Из њих се може закључити да је пишући о култу Светог Саве у Боки мало рекао о Превлаци, због тога што је вјеровао да о том знаменитом Свештеном мјесту свак довољно зна. Да је тако, свједочи овај његов став: Историја и судбина Превлаке добро је позната свим Србима и они се са задовољством сјећају историјске улоге знамените Превлаке.

Овај став и још неколико одломака предратних Липовчевих говора, које није објавио В. Џомић, објављни су у књизи храм Светог Саве у Тивту (В. К. Београд, 1997.), а објављни су и раније. (Глас Боке од 6. јула 1940. и лист Дурбовник од 24. августа 1940.)

Тамо се ти говори налазе, па их није потребно и овдје понављати, осим наведеног и још једног пасуса који ће се и овдје наћи да се боље сагледа Липовчев став.

Сигурно је у Липовчево доба (између два свјетска рата) Превлака била много познатија него након пола стољећа гушења њеног помена. Зато је у данашње вријеме неопходно поново обнављати сјећање на оно што је потиснуто у заборав. На томе се ради серијама чланака, посебним књигама, и најновијим археолошким истраживањима, а овдје је само наглашена неопходност да се и то сазна. У том смислује и најављени други Липовчев цитат:

Превлака је славна од оног доба, када је на почетку цвјетања и развијања наше средњовјековне културе Светитељ и Просвјетитељ, Српски Свети Сава на њој подигао на степен катедралног храма величанствен храм посвећен Архангелу Михаилу. Та историјска Лревлака био је центар цјелокупног нашег духовног и политичког живота и прва столица Зетске епископије.

Од Превлаке недалеко уздиже се црква бајна. Грађена је врло тешко то никоме није тајна.

Светост лежи овог храма, у називу Свети Сава Духовна је храна нама наш учитељ, Српска Слава...

Сања Мршуља (Из пјесме Светосавски храм у Тивту.)

У Кртолима се још чува стари (али репарирани) дрвени Светосавски крст из 13 стољећа, односно из доба Светог Саве. По вјеровању направљен по цртежу или упуству Светог Саве. Зато је назван Светосавским, а не само зато што потиче из доба Светог Саве. Имао је и зракасте елементе који из њега избијају. Њих сада нема, јер приликом конзервације нису реконструисани.

Прецизна копија, превлачког Светосавског крста, само мање величине и без зракастих елемената, налази се у храму Светог Николе у Луштици, такође територији некадашње Светосавске превлачке метохије. То је онај храм за кога предање каже да га је освештао Свети Сава. Ове крстове отац Липовац није поменуо. Можда за њих није ни знао, јер се чувају у сеоским црквама и вјероватно нису једини. Имају основа претпоставке да је готово сваки саборни храм у Превлачкој метохији (и не само у њој него и у неким другим дјеловима Боке) имао овакву копију коју су називали, као и оригинал, Светосавски крст. Оригинални крст се налазио на копљу изнад барјака (Светисавског лаварума) Превлачке метохије и Михољског збора чији је био саставни дио. Копије, обавезно мало мање од оригинала, такође су служиле за врхове копаља црквених барјака ношених у литијама.

За Светосавски лаварум такође се вјерује да је израђен по скици или жељи Светог Саве. Лаварума више нема, али му се облик и димензије знају, јер их није тешко запамтити: тачно метар висине са метар ширине на бијелом пољу са црвеним крстом дужине од руба до руба (1 са 1 м) ширине 20 цм. Поља између кракова крста нису била попуњена са 4 С него 4 круга златом извезена попут светачких ореола. Обруб лаварума био је богато извезен такође златовезом (срмом) са три ките које су висиле испод доње ивице лаварума. Важно је знати како је изгледао да би се могао обновити, ако се некада обнови историјски и чувени Михољски збор. (В. К. Запретана прошлост Превлаке, Београд, 1989.)

Отац Липовац је поменуо да се у Боки налажу бадњаци и уочи Савиндана, поред Бадње вечери, и уочи православне Нове године, и уочи Богојављења. Има ли обичаја да се налажу бадњаци уочи Савиндана још гдје у српству? Вјероватно тог обичаја нема ни широм свијета, уколико га Бокељи са собом нису донијели? Ако га нема, онда је то заиста значајан аргуменат у прилог тврдњи да нема нигдје јачег култа Светог Саве него у Боки.

Од бокељских мјеста, тај обичај се најдуже задржао у Луштици, главном дијелу Светосавске метохије, што је и природно. То је у свим старосједилачким кућама тих крајева практиковано, не само до II светског рата него и током тог рата, као и првих поратних година. Касније су се бадњаци морали кришом налагати, али не у свим кућама. У Луштичким селима обичај се и даље одржава.

У крајевима некадашње Превлачке метохије, бадњаци су се правили искључиво од маслиновог дрвета, називаног и светим дрвом. Маслина се ни за какве друге сврхе није смјела сјећи, осим када се осуши. Код некадашњег доброг одржавања, ријетко су се стабла и јаче гране маслине сушиле. Одржавањем, кастриле су се углавном тање гранчице, које нису за бадњаке.

Бадњаци за сва четири празника истовремено су се сјекли и припремали и то на Игњадан (Св. Игњатије Богоносац) 2. јануара. При уношењу бадњака у кућу ради налагања на Бадње вече, готово свугдје у Превлачкој метохији је наздрављано: Добро вече и наздравље Бадње вече, – све ви здраво и весело било!

Оно ви значи вам, или вама. Исте ријечи су изговаране приликом уношења бадњака и уочи православне Нове године и уочи Богојављења, с тим разликом што су умјесто Бадње вече помињани односни празници.

Уочи Савиндана, умјесто наздрављања укућанима као за претходна три празника, наздрављано је како гдје, али најчешће уз помен просвјетљења: Добро вече и наздравље српска слава Свети Сава, – срећу и здравље ви донио, и ум просвијетлио!

Прим. В. К.: Описујући цркве у Луштици (Просвјета се. 1–5. Цетиље, 1898.) при описиеању цркве Светог Николе, Младен Црногорчевић је записао и ово:

У Луштици живи предање да је Свети Сава, српски Архијепископ, освештао цркве: Св. Николу у Радованићима, Св. Срђа на Подима и Св. Саву на Савини.

Премда је споменута 1117. година сумњива, опет се знаде начисто, да је црква Св. Николе Радованићког једна од најстаријих у Боци Которској, и да је постојала извјесно у ХIII вијеку.*

Прим. В. К.: Звјездица упућује на фусноту коју је својеручно додао Црногорчевић: Долина око цркве Св. Николе зове се Српска, те подсјећа на истоимено село у Зети, гдје је био заробљен митрополит Данило Петровић-Његош.

Прим. В. К.: А при описивању цркве Светог Саве у Луштици, Црногорчевић је написао само оволико:

Врло малена црквица, подједнако дуга и широка. Пред црквом је у неко доба имала бити припрата, како се види по остацима од зидова. Изнад врата је малена ниша, а звоник је на преслицу с једним звоном. Црква има изнутра једну корнижу. Нови иконостас направљен је трошком Петра Л. Калуђеровића из Клинаца 1895. г.

У очи славе светосавске Луштичани налажу бадњаке, као год о у очи Божића. У Шематизму Бококот. има биљешка, да је ова црква сазидана 1800. године.

Младен Црногорчевић.

Прим. В. К.: У Луштици се још може чути да је црквица мала јер је на брзину подигнута, само током једне ноћи док су римокатолици славили смјену вјекова. Тако су стављени пред свршен чин сви они који би ометали или спријечили градњу. Наводно, материјал је већ био на лицу мјеста за неку другу сврху, али је његов власник уснио Светог Саву, и одлучио да га те 1800. г. прослави у првој цркви посвећеној Светом Сави у некадашљој светосавској метохији.

Када је ријеч о култу првог и највећег српског просветитеља, нормално би било да највише ријечи буде о српским (светосавским) школама. Липовац помиње само три српске народне школе: у Котору (мушку и женску) и у Подима. Кад би то било тако, српске народне школе само у једном граду и једном селу, Бока не би могла претендовати на приоритет у развијености култа Светог Саве.

Прва мушка српска закладна школа у Котору основана је 1854. г. а женска знатно касније. Много раније постојала је народна школа у Топлој у којој је (1808–1828.) био учитељ калуђер Јосип Троповић, а међу ученицима гроф Јован Војновић и велики Његош. Још старија је школа у Морињу основана 1803. године. Што је са српским школама, старим и по више од два стољећа, отвараним по селима Боке? У дјелу Манастир Савинау Боци Которској (Београд, 1901.) Младен Црногорчевић је забиљежио: Нектарије Милиновић... неко вријеме бијаше наставник у Кртолима и Баошићима. Као да је оставио манастир Савину 1777. г....

Кртољској народној школи је (1777–1999) ове године 222-годишњица од почетка рада. Налазила се у области Светосавске метохије, у чијем средишњем дијелу (на Превлаци) је још много старија Светосавска монашка школа дјеловала од оснивања 1219. г. до уништења Царске лавре средином 15. стољећа.

Школска 1870/71. је посљедња година рада закладних, народних и других приватних школа, јер је ријешено питање наставе на српском језику у државним школама. Сачувана је бесједа из 1877. г. кртољског пароха и учитеља Лаза Костића са велике прославе школске славе Савиндана, гдје он каже да је ово 4-ти пут да се овако прославља Савиндан. То значи да је већ од 1873. г. прослављан Свети Сава као школска слава и у тој државној школи под аустријском управом. Незванично је Савиндан прослављан и много раније. Као што су прославњани: Аранђеловдан (почетак школске године), Ђурђевдан (уранак) и Видовдан (завршетак школске године).

Веома је важно што је и Липовац појачано нагласио, да је Бококоторска епархија узела за заштитника Светог Саву.

Ако је то једна од најмањих српских епархија, – како објашњава Липовац – а уз то и једина којој је Свети Сава био номинални заштитник, а тиме и Крсно име, већ је то довољан разлог да се Бока по култу Светог Саве нађе на првом мјесту, а не у средини, и да се Превлачко Светилиште нађе у Липовчевом тексту на наглашенијем и бољем мјесту од посљедњег.

То је још убједљивије за онога ко зна како је дошло до оснивања Бококотрско-Дубровачке и Спичанске епархије? – Тако јој је пуни наслов.

За то је, прије свега, заслужан велики устанак 1869. г. православних (а не свих) Бокеља против моћне Аустроугарске Монархије. Није случајно исте године, 3 мјесеца прије избијање устанка одржан врло важан (у историографији занемарен) Видовдански договор бококоторског православног свештенства. Присуствовали су главари православних општина и Срби који су били народни посланици у Царевинском сабору у Бечу и Звмаљском одбору у Задру. Ту је енергичније него икада обновљен захтјев за раније тражено одобрење оснивања Српско-православне Бококоторско-Дубровачке епархије. Закон им није дозвољавао да, као некад, буду под јурисдикцијом Црногорске митрополије, а Задарска им је била далеко и под притиском запостављања Светосавља, посебно важног за школство, односно за обављање наставе на српском језику и у државним, а не само у фондационим школама.

Устанак 1869. продужен и на 1870. г. знатно је омекшао власт и омогућио рјешавање низа захтјева. Тако је већ 1870. г. одобрено оснивање Српско-православне епархије у Котору, која је сва била у знаку Светосавља, па и да није узела за заштиника Светог Саву. Као таквој, прва јој је брига била подупирање реформе школства у прилог српства и појачан рад свештенства на вјеронауци у школама за Светосавље, којег није било у државним школским програмима.

Српско пјевачко друштво «Јединство» из Котора, као најстарије и најдуготрајније (и данас постоји и дјелује) не само пјевачко него опште културно и патриотско Светосавско друштво, заслужује много више пажње него што му се посвећује.

Јединство је званично, уз потребне сагласности од власти, почело дјеловати 1839. г. али постоје записи који показују да је незванично дјеловало још од 1830. године. То значи да је најстарије Српско пјевачко друштво у свеколиком Српству. Политичке прилике нису дозвољавале да одмах узме Светог Саву за Крсну славу, али није имала ни другог заштитника. Духом Светосавља је непрекидно дјеловало, а чим је то било могуће, озваничен је и покровитељ Свети Сава. (Липовац је заборавио ову важну чињеницу.)

Дугогодишњи предсједник Јединства прота Јован Бућин написао је укратко Преглед рада тог друштва. (Котор, 1929.)

Не много давно, и то је, поред осталог, уграђено у обимну књигу Српска народна гарда – Котор (В. К. Цетиње, 1990.).

Заинтересовани читаоци у неведеним дјелима могу наћи доста података, а оно чега нема у тим дјелима, као што су описи светосавских прослава Јединства, касније ће се наћи у овој књизи.

За сада, из Бућиновог Прегледа рада Јединства, довољно је узети само три цитата,

Стр. 16. На Савин-дан 1867. већ приредише први концерат са најбољим успјехом и то у кући Јововића. Свирали су: виолонћел Шпиро Јововић, бас Шпиро Огњеновић, први виолин Шпиро Квекић и Јосиф Финци, други виолин Јово Кадија и Радосав Квекић, кларин Јово Гиљача, а флауту Хенрик Фјорели.

Тај лијепи напредак побуди у вишем броју пјевача жељу да се упишу и у гудачку школу, којом управљаше Фјорели, док се Јововић бавио само учењем гласног пјевања...

Стр. 16–17. Године 1868. Јединство узе као своју Крсну славу Светог Саву, српског просвјетитеља и 14. јануара приреди у просторијама Читаонице академију са плесом. На тој забави, послије испјеване Светосавске химне, један од чланова друштвених одржао је пригодни говор, затим су се ређала пјевања, декламације и свирање орхестра, па се играњем кола, у великом весељу зором завршило. Од те године па у напријед Јединство је редовито приређивало забаве на Савиндан.

Читаоници, која му је уступала своје просторије за забаву, Јединство је истој слало свој орхестар бесплатно да свира при забавама које је кроз месојеђе приређивала за своје чланове и званице и тијем јој доприносило лијепе користи...

Стр. 45–46. Година 1889. била је од велико значаја за Јединстео, најстарије у Српству пјевачко друштво. Оно је те године навршавало пола вијека од свог постанка. Дуги низ година проведених у тешким данима љуте борбе са аустријском полицијом, стојећи ради свог патриотског рада и чистих националних осјећања, под строгом непријатељском паском. Без сумње имало је и лијепих и сјајних дана у свом плодном раду на културном, просвјетном и националном пољу.

Те године Друштво је прославило по свакогодишњем обичају свог заштитника Светог Саву...

Прим. В. К.: Најстарије у српству пјевачко друштво, Јединство из Котора, након дужег дјеловања без номиналног покровитеља, чим се за то указала повољна прилика, као што је речено, на Савиндан 1868. г. узело је као Крсну славу Светог Саву.

И до тада је Јединство приређивало концерте на Савиндан, као онај поменути годину дана раније, или у склопу других приредби, а од тада је сваке године на Савиндан приређивало сјајне приредбе као главни годишњи дио своје активности.

Да ли у српству има старије пјевачко и културно-патриотско друштво од Јединства, којем је Крсно име Свети Сава, а да уз то још постоји са истим заштитником? Ако нема, онда се тешко још неко подручје може укључити у такмичење са Боком у претендовању да има најразвијенији култ Светог Саве, па и да није других, не мање јаких, аргумената.

Важан је и податак које саопштава о. Липовац, да је у Бококоторској епархији више цркава Светог Саве него у ма којој српскоправославној епархији, јер свједочи и о највећој раширености култа Светог Саве у Боки. Зашто их у другим крајевима није грађено више, нарочито од када су биле слободне Србија и Црна Гора, тешко је објаснити. За Боку се зна да би их било још више да Бока није била много вјекова под туђинским антисрпским управама. Оне су правиле све могуће сметње да би спријечиле градњу цркава посвећених српским националним светитељима, као што су: Свети Сава и други светитељи из лозе Немањића, па кнез Лазар, Василије Острошки, Петар Цетињски. Због ненаклоности власти, таквах цркава, у односу на друге цркве у Боки, било је најмање.

На примјер, у Боки у ужем смислу, без Будве и Паштровића, за вријеме туђинских управа, било је (углавном постоје и данас с тим што их је мањи број у неупотребљивом стању) уз 3 манастира, 250 православних и 90 римокатоличких цркава (неколико сада римокатоличких припадале су Србокатолицима или су биле православне, као црква Св. Петра и Павла у Богдашићима). То је, у односу на број становника и површину подручја једна од већих концентрација хришћанских богомоља. (В. К. Прво хуманитарно друштво Јужних Словена Свети Ђорђе, Београд, 1998.)

Од тога је највише цркава посвећено Богородици (46), па светом Николи (21), светом Ђорђу (20), светом Јовану Претечи (19) итд. Ако томе додамо још 41 православну цркву и 4 манастира у Паштровићима, јасно је да је и у овим крајевима, сразмјерно укупном броју, мало цркава Светог Саве, а још мање других националних светитеља. Све због става туђинских власти, али се народ довијао на разне начине. На примјер, задужбина Екатерине Властелиновић на Превлачком Светилишту, посвећена је Светој Тројици, али су на олтарској прегради (иконостасу) иконе Светог Саве и Светог кнеза Лазара.

Чим је стигао у Црну Гору, отац Јоаникије Липовац свесрдно се ангажовао за почетак градње храма Светог Саве у Тивту. Често је присуствовао и сједницама Одбора за изградњу, преузимајући на себе најсложеније задатке. Послије дуже од двије деценије безуспјешних припрема и покушаја да се покрене градња храма, уз сваковрсна ометања, највише захваљујући упорности, залагању и ауторитету Јоаникијевом, најзад је кренуло са мртве тачке.

Чудна је историја градње овог храма, који јавно морао бити намијењен светом Николи да би се могла добити грађевинска дозвола, али се никако није дало да се градња покрене. Бока (без Будве и Паштровића) тада је већ имала преко 20 цркава Светог Николе. Као да је било предодређено да се у географском центру Боке, на подручју некадашње Светосавске превлачке метохије, подигне храм Светог Саве. Отац Јоаникије је први, и то тек на сједници Одбора 23. јуна 1940. објелоданио да ће то бити храм Светог Саве.

На сједници Одбора од 11. августа 1940. одлучено је да се Освећење камена темељца обави 15. септембра и да то обави Епископ Јоаникије Липовац, који је као Бокељ, много урадио да дође до овог дугоочекиваног свечаног чина.

На сједници Одбора од 14. августа прочитана је захвалница и поздрав оца Јоаникија, уз обавјештење да је он већ договорио са Патријархом српским да он то обави. Тако је и било, 21. септембра 1940. постављен камен темељац тог храма. (В. К. Храма Светог Савеу Тивту, Београд, 1997.)

Када је у децембру 1940. Јоаникије изабран за митрополита Црногорско-Приморског, не само да није запоставио напредовање градње храма Светог Саве у Тивту него му је и од тада то била прва брига. На том послу је ангажовао и читаву Митрополију. Највише захваљујући томе, градња је брзо напредовала и до почетка рата већ је била израсла до кровног вијенца. Све је то видљиво и документовано у поменутој књизи о градњи овог храма који је и једно од свједочанстава о култу Светог Саве у Боки, који траје.

У Боки су кроз прошлост оснивана многа културна, просвјетна, фолклорна, хуманитарна и спортска друштва, о којима се одавно готово ништа не зна. Документација није уредно вођена, или није сачувана, кроз штампу њихов рад није праћен, па за историографију нису ни постојала. Па чак и ако се ту и тамо може наћи покоји податак, нека друштва су заборављена јер их није било пожељно помињати. Поготово ако су носила име Светог Саве.

У досадашњој историографији Боке, као и у другој литератури о бокељској култури, уопште се не помиње културно-просвјетно друштво под именом Мјесни одбор Свети Сава у Тивту. Потребно је удубити се у црквене архиве широм Боке, па пронаћи оно што се не може пронаћи у државним историјским архивима.

Тако се у, иначе сиромашној, црквеној архиви парохије Тиватске, могу наћи ови подаци:

Свештеник Богобој Милошевић, парох Тиватско-Јошићке парохије, 29. јула 1939. доселио се на стални боравак у Тиват. Одмах се укључио у културне активности града. Осјетио је што недостаје граду у културном погледу, па је био иницијатор оснивања Мјесног одбора Светог Саве у Тивту.

Оснивачка скупштина, добро посјећена, одржана је 3. септембра 1939. у Соколском дому у Тивту. У Одбор друштва су изабране истакнуте личности Тивта: предсједник свештеник Богобој Милошевић, први потпредсједник др Душан Гузина љекар, други потпредсједник Петар Петричевић мајор, секретар Симо Јокић, благајник Јово Шеваљевић и два члана Одбора за изградњу православног храма. Тада се још није знало да ће будући храм бити посвећен Светом Сави. Закључено је да се приступи оснивању просвјетне, музичке и хуманитарне секције друштва Свети Сава. (О томе је и Глас Боке од 9. септембра 1939. донио кратку биљешку.)

На сједници Одбора за издрању православног храма у Тивту од 11. августа 1940. усвојен је закључак да приликом освећења темеља храма учествују хорови Јединство из Котора и Свети Сава.

То је све што се зна о Мјесном одбору Светог Саве у Тивту. О другим Мјесним одборима се не зна ни толико. По називу Мјесни одбор, могло би се наслутити да је таквих Мјесних одбора Светог Саве било и у другим мјестима Боке. У разним друштвима, која су имала Мјесне одборе, постојали су и Срески одбори или виши органи другог назива који су обједињавали, координирали, помагали и усмјеравали рад Мјесних одбора. Нажалост, о другим Мјесним одборима Светог Саве се за сада ништа не зна. Приче старијих људи о Мјесним одборима Светог Саве у Бијелој и Херцег-Новом не користе, ако се не знају барем основни подаци: кад и ко их је основао и колико су трајали?

Потребно је подсјетити да је Тиват прије II свјетског рата био мјесто са претежно католичким становништвом. Ако је у њему успјешно дјеловао Мјесни одбор Светог Саве, логично је да су и други Мјесни одбори Светог Саве у мјестима са претежно православним становништвом, дјеловали још успјешније. Можда и раније него у Тивту? Углавном, остаје простор будућим истраживачима да се са овим темељитије позабаве. Вишеструко је важно о томе утврдити истину.

Убрзо је почео II свјетски рат, уништене су архиве, а што је о томе остало никога није толико интересовало да би проучавао и публиковао. Послије рата није било пожељно обнављати друштва именом или покровитељем Светим Савом.

Тек када су измијењене политичке прилике, 1993. г. на Савиндан, обновљен је хор у Тивту именом Свети Сава, овог пута као дјечји црквени. Основао га је тадашњи парох Тиватске парохије Ранко Лончар уз помоћ активиста Ђорђа Вуковића и Марије Ковачевић. Хор је окупљао око 30 пјевача, углавном дјевојчица, које су дивно пјевале и привлачиле вјернике и знатижељнике.

Нажалост, након године дана успјешног рада, премјештајем пароха Лончара из Тивта и болешћу (затим и смрћу) Ђорђа Вуковића, осуло се и ово друштво.

(Видјети Прилог о историји Бокељске културе, Заборављено Културно-просвјетно друттво, Бока, бр. 506. зајануар 1996.)

Нацрт за градњу храма Светог Саве у Тивту

(Изводи из уводног текста, уз мању дораду, збирке Приморске легенде, – В. К. Титоград, 1989.)

Под оставштином од предака, редовно подразумијевамо материјално богатство, које није свакоме једнако доступно. Наслијеђе духовног богатства лебди око нас и слободно га може захватити свак ко жели да буде духовно богатији. Несрећа је у томе што већина људи није заитересована за духовно богаћење, јер се знатно мање цијени од материјалног. Зато већи дио духовног богатства све више измиче и пропада у поноре заборава, одакле се с тешком муком мора извлачити, и то ако му је остао траг за којег се може ухватити. Ко зна колико га је већ потпуно исчезло?

Храм Светог Саве у Тивту

Да се још увијек може нешто спасити и оставити за будућност, доказ је и оно што се налази у ранијим збиркама легенди, народних предања и прича, као и ово што се налази у овој књизи. Потхрањивање тог блага у банку података, односно преношењем на папир и овјековјечење, јесте извршавање светог дуга према прецима и стварање могућности потомцима да упознају своје духовне коријене. И не само духовне него и историјске, јер су збирке легенди алтернативна слика прошлости.

Наравно, стварна прошлост није у потпуности онаква каквом је легенде приказују, али засигурно није ни онаква каквом је представља историографија.

Ако се легенде пажљиво прате и критички примају уважавањем њихове символике и одвајањем од фантастике (али не одбацивањем јер су и ту неке вриједности), онда оне итекако помажу премошћавању празнина у знању историје и попуњавају празнине у души. Осим из историје, легенде обогаћују знања из антропологије, етнологије, социологије, психологије, теологије, културологије. То је најплоднија њива читаве културно-историјске баштине, а што је она богатија, то је виши степен цивилизације одређене нације. То смањуе могућност правдања сатанизације цивилизоване нације.

Чак и оно што нам (у први мах, или због недовољног знања) изгледа апсурд или глупост, код дубљег анализирања или у зрелијим условима, открива неку поруку, указује на нешто што, повезано са другим информацијама, даје нове димензије или нови квалитет укупном сагледавању прошлости. Често се потврди, макар и са много вјекова закашњења, нешто што је наука упорно оспоравала или омаловажавала, а што су легенде или предања упорно и непромјењиво наметале.

Истина је да лепршаве и њежне легенде немају снаге да се хватају у коштац и хрвају са научним и политичким гвозденим машинеријама, али имају виталност да надживе миленијуме. За многе «чврсте научне истине» (а да и не говримо о политичким) знамо да нису надживјеле ни генерацију научника који су их «утврдили».

Омаловажавањем и одбацивањем легенди наука им не може наудити, али може себе осиромашити и допринијети свом одвајању од живота којег чине дух и материја, од људи, и од оне истине у које људи вјерују и кад им се то забрањује.

Поносимо се циклусима српских народних пјесама и имамо се чиме поносити. Међутим мало, или нимало, водимо рачуна о прикупљању, публиковању, чувању, његовању, популарисању, глофиковању и превођењу на стране језике (што је лакше него пјесме) циклуса српских народних предања и легенди.

Свак зна за Косовски циклус народних пјесама, а ко зна за Светосавски циклус народних предања? У свим нашим школама обавезна лектира су циклуси српских народних пјесама. У којој школи је обавезна лектира из цисклуса српских, нарочито светосавских, народних легенди?

То духовно благо, занемарено, омаловажено, као увријеђено створење, напушта нас заувијек. Губимо бујну културну баштину непроцјељиве вриједности. Остајемо осиромашени, као што и заслужујемо. То се односи на све наше озбиљне и шаљиве, поучне и забавне, религиозне и сујевјерне, историјске и родољубиве, те све остале разноврсне народне приче, бајке, предања, легенде. Посебно на богати циклус светосавских легенди – нарочито у Боки.

Има нешто и што не спада у легенде у класичном смислу, али чини још легендарнијом личност Светог Саве и служи као приступ легендама које иза тога слиједе.

Лично име Растко данас је све рјеђе, али се у Боки ипак протеже. Међу данашњим савременицима је и Растко, син Света, унук прота Сава Барбића из Кртола. Све три генерације носе имена у знаку Светосавља.

Велики жупан Немања најмлађем сину није дао име Растко без неког разлога. Којег?

Растко је рођен у Расу, па се може рећи да су му дали име по мјесту рођења. Рас је био у геополитичким смислу важан византијски, затим и српски, град (недалеко од данашњег Новог Пазара). Рас је источњачка ријеч (старосрпска, руска и арапска) која по етимологији значи: прворазредно, најбоље, изабрано, узвишено. Не само у духовном него и у физичком смислу. Рас је стари назив за највиши врх или гребен брда. Из тог коријена су и појмови: раст, раса, расно, али и рас (прво) и ас (првак).

Светогорски монаси су се дивили Растковом свијетлом уму, широким видицима и обимном знању. Кад су га замонашили, одлучили су му дати узвишено монашко име. Лично име Сава долази од јеврејског saba што значи обраћен, преведен.

Свети Сава није остао у колективном памћењуједино као просвјетитељ (лучоноша) и задужбинар (градитељ манастира, цркава, школа). Остао је у памћењу и као помиритељ, не само своје браће него и других завађених. Негдје се помиње и као исцјељитељ болести, како тијела тако и душе, негдје као чудотворац, затим као савјетодавац, заштитник сиротиње, сељака, хранилац гладних и т.д. Учио је људе изношењу мрака из куће, што се може тумачити и у физичком (како легенде кажу) и у духовном смислу. За безводне крајеве Боке најважније је што се помиње и као водостваралац. У тим крајевима се највише тако и помиње. Није ни чудо, јер им за своју највећу невољу остаје једина нада Свети Сава.

У ужој Србији и још неким српским крајевима, Свети Сава је у легендама представљен у некој вези са курјаком, вуком. Већ је било покушаја да се објасни тај феномен, али то још није учињено на задовољавајући начин. Можда зато што нико од тих истраживача није размишљао о митолошком створењу караману (вук-пас-лав), честом мотиву на преднемањићкој каменој пластици археолошких налаза у Боки. Најљепши и најочуванији лик је на чувеној превлачкој парапетној плочи, о којој је много писано.

Свакоме је јасно је да су готово све легенде о Светом Сави настале након његове физичке смрти, послије чега је остао да и даље вјечно живи међу Бокељима, али на други начин.

Посебну групу чине легенде о Светом Сави као чудотворцу, прерушеном у просјака, путника, или сиједог старца способног и да ствара изворе воде у безводним крајевима, али и да их затвара. У зависности од тога на какве се људе намјерио, стављао их је на разна искушења, да покажу права лица. Честитима је благослове давао и све им је срећно и берићетно било. Демонским грешницима и богохулницима (хуљама), остављао стравична проклетства, за која се вјерује да су се остваривала. За многа опустјела села и породице, чему су претходиле серије трагедија, прича се да их је стигло проклетство Светог Саве.

(Из збирке В.К. Приморске легенде, Титоград, 1989.)

Уз националне осјећаје, и немањичка задужбина на Превлаци, свакако је допоринијела да култ Светог Саве буде у Боки јако развијен, нарочито у подручјима некадашње Превлачке метохије. У читавом свијету знају за Светог Саву као просвјетитеља, али га не знају, као што га знају становници водооскудних крајева, нарочито на полуострву Луштици. Ту се Светом Сави приписују чуда: доброчинством је давао, али и за казну одузимао воде. Познато је што у безводним крајевима значи питка вода, не само за људе него и за домаће животиње, и за баштине, односно за све оно од чега су људи искључиво живјели. Није чудо што је Свети Сава у тим крајевима, чак прије него просвјетитељ, био чудотворац водостваратељ.

У млађим данима Свети Сава је уживао у љепоти природе. Обилазећи своје задужбине, радо је разгледао и њихове оклолине. У таквим приликама није волио да се разликује од осталог народа, па је ишао без пратње. Јашући на коњу успињао се по брјеговима и дуго посматрао панораме. За вријеме једног боравка на Превлаци, распитивао се како се са коњем може испети на Врмац, гдје је намјеравао отићи наредног дана. Калуђери су му објаснили, али су то чули и журби. Још у току ноћи су ту вијест продали онима којима се Савине активности нису свидјеле.

Чувајући овце код Тројице, млади Јанко је из прикрајка посматрао необичне припреме и прислушкивао разговоре. Када је чуо Савино име, схватио је коме злочин припремају. Кришом се извукао низ стрменицу ка пољу, угледао нечијег коња, бацио се на њега и не питајући чији је и појурио ка Превлаци.

У међувремену, Свети Сава је већ стигао до средине поља и ту зауздао свога вранца када је од подножја Тројице угледао облачић усковитлане прашине, који је постајао све већи и ближи.

Црна тачка пред ковитлацем прашине постајала је све већа док се није указао галопирајући коњаник. Ублаћен од прашине слијепљене знојем, тешко дишући Јанко је једва проговорио: Врати се свети Оче! Тамо горе Ти погибију спремају. Чим је то изузтио, са коња се је онесвјешћен срушио.

Свети Сава је хитро сјахао да младићу пружи помоћ, али воде нигдје ни за лијека. Тада Светитељ штапом повуче једну равну линију од истока ка западу изговарајући: Жеднима да се напоје! Онда унакрст од сјевера ка југу повуче другу линију и извговори:

Исцрпљенима да се опораве! Из средишта тако нацртаног крста одједном је шикнуо јаки млаз воде који је Јанка повратио из несвијести, а затим је мирно потекао жубор воде који ни до данас није пресушио, а народ га је назвао Јанкова вода.

Накнадна прим. В. К: Предња легенда је објашњена и у ревији Интервју од. 10 маја 1991. уз малобројне ситније и небитне исправке и без уводног пасуса (испред цртица). Уводни пасус даје шире објашњење читаоцима, које је могло бити изостављено у ревији у којој се много пази на штедњу простора. Могло је бити и овдје изостављено, јер се све то више пута понавља, али је остављеио нека се све нађе на једном мјесту. Утолико прије, што се књига Приморске легенде већ одавно нигдје не може наћи.

Као што се види, ова легенда се односи на вријеме док је Свети Сава био биолошки жив, а двије наредне се односе на знатно новије доба и спадају у ону групу светосавских легенди у којшш се Свети Сава, који живи довијека, приказивао у облику старца.

Ове три легенде су обрађене према причању у кртољском селу Ђурашевићи. Слично причају Мештровићи, Клакори, Перичићи и Ћуришићи, с тим што свако братство везује Светог Саву за своје претке. Наредну легенду је забиљежио још Младен Црногорчевић.

(Црногорчевића легенда је у оригиналу без наслова, јер је у склопу другог текста, па сам јој за ову прилику ја одредио наслов.)

(Из дјела М. Црногорчевића: Михољски збор у Боци Которској, Београд, 1893.)

Прича се како је Свети Сава доходио у Солила, негдје близу Сланице, гдје, чувши жалбу народа на несташицу воде, прекрсти штапом и букне вода. А, кад по други пут доходио, учини да вода пресахне, те је одврати на Луштичку границу. Него вода не остаде на првобитном мјесту ни на кртољско-луштичкој граници. То је бивало у Страцинама, недалеко Страцинове шпиље.

Народно предање слиједеће казује:

Носила баба воду из далека. Срете је Свети Сава и упита:

– Је ли далеко та вода? А баба:

– Јест!

А оно је пролиј – дода Свети Сава.

– Не могу, е је дома носим. – Одврати баба. А Свети Сава:

– Пролиј је!

И баба проли воду.

Свети Сава на то прекрсти, и хукне јак млаз воде Под-Плато у близини според самих Страцина.

А баба опет за њим прекрсти, и вода се једанак прекиде Под-Плато и избије на врх Срђеновића-Понте, дајући по тада сланотином.

Младен Црногорчевић.

Прим. В. К.: Црногорчевић је поменуо ово предање и у опису луштичких цркава у цетињској Просвјети (1–5) 1898. уз објашњеље да су ти локалитети према отвореном мору код Облатне и Кочишта, односно код луштичко-кртољске границе. Додао је да је шпиља Под-Плато са сталактитима.

(Из збирке В. К. Приморске леденде, Титоград, 1989.)

Постоји низ предања о изненадним и повременим шикљанима воде на разним странама. У заливу Траште је увала Облатна а до ње је удолина Кукољина која је тако названа јер је изненада у њој избила вода и кукљала у вис прек 20 метара. Појављивала се и на Студеници, Топлишу, Ублићу, Фрутку, у Варњском потоку, Вељој спили, Вељем виру, Каргавцу (Кркавцу, Какрцу) и т.д. Ту је било и правих гејзира, студених и топлих, што нису само народне приче, јер се виде остаци вододерина, па чак и избачени облуци или пијесак. У крашким подручјима под специфичним условима, такве појаве нису немогуће. Сва наведена мјеста су у подручју Кртола у пречнику од 5 км. а има их још више на осталом дијелу Луштичког полуострва, у Доњем Грбљу и т. д. Од неколико сличних варијанти легенде за различите ликације, за ову прилику одабрана је једна.

Недалеко од села Ђурашевића је мјесто које се зове Ђуров торац. Пролазећи туда према пољу по воду, млада невјеста из Клакора угледала је непознатог старца дуге сиједе браде и доброћудног изгледа. Ословила га је уобичајеним поздравом:

– Помага ти Бог, добри старче!

– Добра ти срећа, вриједна невјесто,– одврати старац.

– Ма каква срећа кад морам по овој жегопећини чак на Јанкову воду, јер у бистијерни нема више ђавоље капи.

– Ђаво ти га пипио, кад га призиваш – наљути се старац. – Ако си у невољи призови слуге Божје. Ја ти пожељех добру срећу, а колико ћеш је имати зависиће од тебе. Биће воде и за читаво село, само о овоме што ћеш видјети бар за три дана мораш мучати. Ако прозбориш, вода ће нестати прије него што с тир са тиром састави.

Старац је устао са камена на којем је сједио, прекрстио га штапом, па врхом штапа три пута у камен покуцао. Тада је испод камена прво шикнуо један кукољ шпорке воде и пијеска, затим још неколико таквих скоса са прекидима и најзад је почела као Сопот букати чиста вода. Док се жена у чуду крстила очекујући неко објашњење, старац је рекао да је он Свети Сава и нестао, а жени је све јасно постало.

Кад су укућани видјели како се невјеста брзо вратила и без умора, навалили су на њу да им исприча што се збило. Није дуго издржала да држи језик за зубима, не што су тражили да прича него зато што не би издржала да не писне и да је нико ништа није питао. Кад су све чули, масовно су потрчали да то чудо виде. Од среће су се помамили. Викали су, скакали, грлили се. Сва околина је била натопљена водом и низа страну све до морске обале. Одједном су почели скоси са прекидима као у почетку кад је вода избила, затим опет један кукољ шпорке воде и пијеска и умјесто букања воде чула се нека подземна бука након које се све утишало. Остао је само избачени пијесак да подсјећа на срећу која је мало трајала.

Они који су раније навалили на жену да им открије тајну, након повлачења воде навалили су да је осуђују што није бар три дана издржала да не писне. Касније су често чули да на оном мјесту бучи вода, грабили су посуде и тамо трчали, али се и разочарано враћали.

Сличне верзије, неке укратко и објављиване, говоре о води коју је Свети Сава дао па по казни одузео: у Солилима, Под плато, код Страцинове шпиље, на врх Срђеновића понте и т.д. И ти локалитети су сви у Кртолима, а да то није само ту случај, свједочи Вицко Трипковић Поднопољски...

Накнадна прим. В. К.: Тачкице на крају текста су умјесто цитата В. Трипковића, који ће се касније наћи у овој књизи. Ђуров Торац је повише обале Баздан (Бездан) до које се еода слијевала.

(Из збирке В. К. Бокељске легенде, Београд, 1990.)

Недалеко од цркве Арханђела Михаила на граници Грбља и Кртола, налазе се рушевине прастарог села Бијелића, за које се и данас «зна» како је опустошено. У околним селима Грбља и Кртола култ Светог Саве јако је развијен. Вјерује се у чуда која је Свети Сава чинио да напоји жедне и нахрани гладне, помагао је сиротињу и поштене, али је сурово кажњавао оне који су се богатили на непоштен начин. Оно што је Свети Сава «изрекао» још за живота, остварило се након његове смрти.

Једнога дана Сава појахао је коња вранца и упутио се од Превлаке ка луци Гриполи (касније Бигово) да би се отуд отиснуо на широко море и далеки пут у Свету Гору. Пут га је водио кроз богато село Бијелиће, у које раније није свраћао иако није било далеко од Превлаке. Слушао је о том селу и сеоском богатству, по којем се истицало од околних сиромашних села, па га је повукла жеља да ту мало предахне и погледа како народ живи и чиме се бави. Било му је мило кадје видио пуне оборе коза и оваца између којих се мотало и кљуцало мноштво кокошака. Међу читавим тим благом, љепотом се истицао један дугорепи кокот, који је на глави имао такву кријест каквој ни краљевска круна није била равна. Сазнавши да је то кокот домаћина Јокаша, Сава му је дивљењем препоручио да кокота добро пази јер вриједи хиљаду златнијех дуката.

Јокаш није знао ко је овај калуђер, јер је био без пратње и ни по чему се није разликовао од осталих калуђера који су често пролазили кроз село. Фурбог (лукавог) Јокаша заголицала је ова процјена од хиљаду златнијех дуката, па је одмах смислио како да још више повећа своје богатство.

Сава је још мало прошетао по селу, нагледао се и других богатих сеоских обора у којима је све врвило од живота, а затим појахао свога коња вранца да крене даље. На излазу из села, пут му је препријечио Јокаш и грубо га зауставио вичући да свак чује: Стан, причекај црни калуђеру, ђе си навалио као да си нешто оклапио? Допао ти се онај мој најбољи кокот, а сад га више ниђе нема.

Изненађени Сава се нашао у чуду. Помислио је да има посла са шенутим, па је без ријечи подбоо коња мамузама да крене даље, али Јокаш је ухватио вранца за оглав тражећи да му бисаге претресе. Пустио га је Сава да прегледа што хоће и зинуо од чуда кад је Јокаш из његове бисаге извукао кокотову главу. Сава је схватио да је, док је он село обилазио, Јокаш одрубио кокотову главу и подметнуо је у бисаге на коњском седлу. Јокаш је пред народом «доказао» да је «лупежа» на дјелу ухватио и тражио је да му Сава исплати за кокота онолико колико је прије тога сам Сава процијенио.

Немајући куд пред окупљеним народом, који ће прије повјеровати свом Јокашу него непознатом калуђеру, озлојеђени и увријеђени Сава, исплатио је тражени новац припремљен за далеки пут, али је ударио штапом о камен и изустио клетву: Дабогда овдје кокот увијек појао, али не било ништа друго но ли камен на камену!

Прошло је извјесно вријеме и клетва је већ била заборављена, кад су на село навалили туђински плаћеници, дивљи Морлаци, којима је награда била да плијене све што у селу нађу. Нешто сељана се разбијежало, јер није све погодило проклетство, нешто је поробљено, све благо је опљачкано, а непокретно запаљено и порушено тако да није остало ништа друго но ли камен на камену.

Неко од преживјелих се сјетио старе приче која је преношена са кољена на кољено о клетви непознатог калуђера, за којег се касније сазнало да је био Свети Сава, па су одлучили да више не обнављају село на које је пало такво проклетство које се и остварило.

Братство Бијелића у црно је завијено и постало је братство Црнојевића. Једни су се преселили у своје катуне уз Ловћенске стране, а браћа Љеш и Ђураш Црнојевић засновали су своја села Љешевиће и Ђурашевиће, један на једној а други на другој страни од Бијелића. Њихови потомци су на висоравни до Бијелића саградили цркву Светог Арханђела Михаила, мјерача доборчинстава и злочинстава, и одлучили да више никад никога не варају макар и теже живјели од својих богатих предака Бијелића, како би им превагнула добра дјела. Тиме су жељели, макар мало, надокнадити велелепну цркву Светог Арханђела Михаила на недалекој Превлаци, која је порушена у истој навали кад и село Бијелићи. Надали су се да ће тиме ублажити и јед Светог Саве, који је за живота много волио Превлаку.

Накнадна прим. В. К.: Ову легнеду сам забиљежио према сјећању из раног дјетињства, како сам је много пута слушао и у нашој кући, али од других стараца. Често је дјеци препричавапа јер је поучна и васпитна. Увјерен сам да је она оригиналнија од других на сличну тему и да се из превлачке околине (гдје највише дух Светог Саве зрачи) ширила према Кривошијама и Дурмитору управо због поучности и упозорења што чека варалице, хуље, похлепнике и друге преступнике.

Једну краћу верзију овог предања забиљежио је Младен Црногорчевић док је био учитељ у Кртолима. (Прије тога је био учитељ у Доњем Грбљу.)

Црногорчевић се бавио археолошким и историјским истраживањима, а не прикупљањем светосавских легенди. Описујући Богову (Цркве у Грбљу, Гласник православне далматинске цркве (Задар, 1903.) напомеиуо је: У народу живи предање како је Свети Сава свраћао у Бигову на свом путу у Света мјеста. У томе је и доказ блискости и везе његова живота са овим крајевима...

Црногорчевић није забиљежио толико светосавских. легенди да би у овој књизи могле добити посебно поглавље, попут легенди које је прикупио и записао Максим Злоковић. Ипак, овдје је прилика да, ради упоређења, а и због тога да се светосавске легенде нађу на једном мјесту, пренесемо и његову причу о Бијелићима, коју је у сличним верзијама могао чути и у Грбљу и у Кртолима. Одабрао је краћу верзију.

(Прича је без наслова у склопу осталог текста па сам јој за ову прилику ја одредио пригодни наслов Проклето село.)

(Из дјела Младена Црногорчееића Михољски збор у Боци Которској, Старинар, Београд, 1893.)

У народу живи предање да је у Бигову свраћао Свети Сава на свом путу у света мјеста. Предање находи потврде и у томе што при граници грбаљско-кртољској постоје близу цркве Св. Арханђела развалине села Бијелића, о којим казују слиједеће:

Доходио Свети Сава с једним калуђером на Бијелиће и вечерао код неког попа. Чуо лијепа кокота гдје пјева, те рече:

– Како пјееа овај кокот, ваља сто цекина.

Чувши то поп, закла кокота и стави му крадом у торбу. Кад у јутро освануло а Свети Сава спремио се на кретање, изиде поп за њим, и ослови га:

– А што ми украде кокота? А Свети Сава:

– Бог с тобом, -ја га не украдох. А поп њему:

– Како не, а ето га у торби што носи твој калуђер.

– А колико цијениш кокота? – Припита Свети Сава.

– Сто цекгта, како ти рече, еладико свети. – Одврати поп. Свети Сава извади сто цекина, даде их, и крене рекавши:

– Да Бог да, оедје куће никад не имало, а кокота свагда појао! Код Св. Арханђела на Бијелићима има један зденац, големих гомила и порушених кућа, гдје се – веле и данас чује како кокот из неке мрачне дубине поје.

Младен Црногорчевић.

(Из збирке В. К. Бокељске легенде, Београд, 1990.)

Мало ко се може похвалити као кућа Перичића са добром рибом, без обзира на годишње доба и стађоне риболова. Они који немају много среће у риболову, мисле да Перичићи имају и чувају неку тајну риболова, а Перичићи тврде да немају никакву тајну, али да имају породично предање у које вјерују и преносе га са кољена на кољено.

Бјеснило је невријеме. Јако југо је повијало гране стабала до земље, неке и ломило, а киша није падала из висине већ је ношена вјетром личила на морске марете. У кући родоначелника братства Перичића чељад се гријала око огњишта кад се чуло лупање на вратима. Отворили су врата и угледали непознатог одрпанца са чијих се рутина циједила вода као да је из мора изронио. Не питајући ни ко је ни одакле је, увели су га у кућу да се осуши при огњишту, а жене су се потрудиле да му спреме нешто да поједе. Убрзо се пред незнанцем нашла пјадела са ћавром (врста рибе) од кила.

Изненађени гост-незнанац приупита домаћина:

– Примате ли ви и угостите сваког непознатог старца као мене?

– Наша кућа је увијек свакоме отворена, и кад није невријеме одговори домаћин. – А што нам се нађе за појести то нећемо сакрити.

– Али одакле вам овако добра риба у стађон кад се тешко лови?

– Некако смо се довижали и провижали (снашли и снабдјели) рече чазбени газда куће.

– Е, дабогда се тако вазда довижали и провижали – благослови незнанац и нестане остављајући ћавру ђеци да је изију.

Тек тада су се сви сјетили да кажу како су у лику незнанца препознали Светог Саву и постало им је јасно да је хтјео провјерити колико су Перичићи честити и чазбени.

Остварио се и благослов тако да се у кући Перичића увијек могло наћи добре рибе, али је и чазбеност остала као традиција. Можда и због тога што се никада не зна ко се у странцу крије, а можда и због искрене несебичности.

Ова прича постоји и у другој варијанти истог садржаја, само што у њој прерушени путник-намјерник није Свети Сава него свети Петар Цетињски. Обје варијанте показују постојање култова и Светог Саве и светог Петра Цетињског у околини Превлаке гдје се ћавре и лове у тамошњим каналима коришћењем морске плиме и осеке – преграђивањем канала мрежама кад риба уђе са плимом да не може изаћи кад се море осеком повлачи.

(Из збирке В. К. Приморске легенде, Београд. 1990.)

У првој деценији XX вијека појавила се у Солиотском и Грбаљском пољу таква најезда скакаваца, каква никад и нигдје није виђена. Скакавци су се појавили одједном, као да су пали с неба или облаком донесени, и то преко ноћи. Увече их није било, а сутрадан ујутро се није могло на тле угазити да се бар десетак њих не спршти. Пролазило се кроз толику масу скакутајућих кукаца, да се морало рукама бранити како неки не би штикањем ударио у око.

Пољем је нагло остајала гола пустош, а пријетила је опасност да најезда крене према селима и све опустоши. Постојале су и бабске чаробне бајалице за овакве прилике, али у овом случају нису помагале. Узбунила се и власт, али је била немоћна да било што хитно учини.

Сјетио се народ некадашњих успјешних процесија. Није било друге него позвати свештенике у помоћ, макар и без иконе свете Ане, која се некада носила у опходу пољем. Већ наредног дана су заказане процесије, с тим да се народ, као шго је то било у старо доба, сакупи на Јанкову воду.

Одазвало се и старо и младо из свих кртољских, ближих грбаљских и кавачких села. Обред су водили поп Марко Костић и дон Иво Ћотић. Закрстили су водицу иа Јанковој води, коју је по старом вјеровању Свети Сава штапом створио, и читали јеванђеље, као и посебне молитве које су се у овом случају могле примијенити.

На крају првог чина овог обреда, поп Марко је на сав глас упитао окупљени народ:

– Хоћемо ли штеточине у земљу или у море? Из хиљаду грла је одјекнуло:

– У мореее!

Исто питање је поновио и дон Иво, након чега је поново одјекнуло:

– У мореее!

Други чин обреда је био обилажење читавог поља у литијама уз молитве против штеточина и уз шкропљење освећеном водицом.

Слиједећих неколико дана сви потоци и канали кроз поље били су препуни скакаваца, које је вода носила према мору, а на ушћу Широке ријеке, по површини је пливао тако дебели слој цркнутих или још штикајућих али ошамућених скакаваца, да се једва кроз то могла барка пробијати.

Народ је остао у увјерењу да је то чудо послиједица молитве и освећене водице са извора којег је створио Свети Сава.

Неуки народ није ни могао дати научно тумачење ове појаве, а наука се није огласила. Можда овај случај није ни регистровала?

Колективна самоубиства су позната у животињском свијету мада још нема задовољавајућих објашњења зашто се то дешава. У случају најезде скакаваца, није загонетка у томе зашто су поцркавали него и откуд су се одједном појавили тако масовно и на једном прилично ограниченом простору на којем су и поцркавали.

Накнадна прим. В. К.: Неведену причу ми је испричао прота Данило Мештровић, као истинити догађај који се десио у првој деценији ХХ в. а што је он као дијете слушао од учесника процесије.

Поменута је икона свете Ане (Богородичине мајке) према запису дон Ива Стјепчевића у брошури Превлака, (Загреб, 1930.) чувала се у Превлачкој цркви, одакле је пренесена у Котор. О тој икони постоји прича, саопштена у збирци Бокељске легенде у уводу за Чудотворне процесије. Тај увод је овдје изостављен јер се не односи на Светог Саву.

Истог дана, 26. јула православни славе светог Архангела Гиврила и римокатолици свету Ану.

(В. К. у ревији Интервју од 10. маји 1991.)

Црква Светог Николе у Радованићима на Луштици била је већ стара преко стотину година, кад су је обновили Немањићи. Обновљену цркву освештао је лично Сава Први (Немањић). Прилику је искористио да обиђе Луштицу и са луштичких узвисина дуго је посматрао дивне предјеле преко канала, на сјеверној страни. Ти предјели су тада називани Енхелејом, по античком племену које је насељавало западну равницу са ријекама у којима је било много јегуља. Енхелеја је назив за јегуљу.

Повише те равнице било је насеље још од античког доба. Али источније од њих, тамо гдје се Свети Сава загледао, није било ни насеља, ни богомоља. Зачуђен што у тако дивним предјелима нема живота, упитао је за разлог своје пратиоце. Најстарији од њих му је одговорио:

– Свети оче! Живио је тамо народ док се није појавила нека пакосна гатара, која је из освете што су је прогонили, све изворе воде потровала. Настале су болештине од нездраве воде, помор народа и стоке, и ту живота више нема. Ми тамо често прелазимо да тргујемо с брђанима, али и они и ми носимо воду са собом. Свима би нам било боље ако би и тамо било здраве воде.

– Данас је Никољдан, – рече Сава. – Свети Никола је заштитник путника и помораца. Он ће нам помоћи да нађемо здраву воду. Ви спремите барку и веслаче да пређемо преко канала до оне најгушће дубраве која се добро види.

Барка се отиснула од Роса и брзо стила до подножја дубраве. На челу своје пратње улазио је Свети Сава у све гушћу стољетну шуму, опипавајући земљу врхом штапа, као што чине слијепци. На једном пропланку је застао и врхом штапа на земљи уцртао крст, изговарајући:

– Здрава водо, која се кријеш под земљом, затварам ти пут којим си до сада текла, да би овдје избила, намјернике напојила и болеснике лијечила!

Тек што је Свети Сава ове ријечи изговорио, почела је подмукла тутњава, провалила се вода из земље и разлила се низ падину. Потекла је у толикој количини да је могла покретати справе за мељаву жита и маслина. Да би вода трајно остала здрава, Свети Сава је дао паре да се близу извора подигне мала црквица посвећена Великој Госпојини.

Вода коју је отворио Свети Сава зове се Савина вода, а по њој је околни крај добио име Савина. Умјесто мале црквице, задужбине Светог Саве, на Савини је саграђен манастир Савина. Сви бокељски поморци, кад су упловљавали у Боку, топовским салвама поздрављали су манастир Савину, у знак захвалности за срећан повратак. Испод манастира Савине, тамо гдје су биле справе за мељаву и гдје су се у здравој води лијечили болесници, настала је позната болница Мељине.

Накнадна прим. В. К.: Легенда је обрађена према причаљу у луштичком селу Мркови. Ово село се налази приближно у средини некадашње коњске стазе између цркве Светог Николе у Радованићима и Обосника, и највишег врха у Луштици. Са тог врха је, наводно, Свети Сава видио мјесто касније названо Савина. А за то мјесто на Обоснику везана је неостварена жеља старих Луштичана да на њему подигну храм Светом Сави.

(Побједа од 21. марта 1991.)

У «Побједи» од 28. јануара поменута је легенда о Савиној води на Дурмитору. У «Монитору» од 8. марта објављено је опширно писмо Б.Ђ.Н. из Београда, којим се светосавски култ извргава руглу. Легендама се не ругају ни у културном, ни у заосталом свијету.

За оне који не читају Монитор, ево три извода из тог писма:

Штовише, «пентрањвм » уз дурмиторске литице, Сава се појављује и као први српски алпиниста... Дакле, наши светосавци имају не само «добротвора» (редакцијска грешка, у оригиналу стоји «чудотворца») него и осмовјековну алпинистичку традицију. А то је за похвалу.

Међутим, посве је сигурно да не одговара истини да су вода и планина добили име по Сави Немањићу, како због тога што његова нога тамо никада није крочила, тако и ради тога што «стварање» воде «прекрштењем » штапа представља овејану глупост.

Према томе, ова тобожња легенда је обична измишљотина која нема никакве везе са понашањем Саве Нелшњића, као што немају ни многе друге легенде, приче, бајке и којештарије везане за његово име. Све је то плод маште светосаваља, али и један од «начина» да би се и овим путем «доказала» великосрпска хегемонистичка, негаторска и асимилаторска теза да су Црногорци «Срби», а црногорска земља «српска» земља.

Б.Ђ.Н. добро пази да за Саву нигдје не употријеби ријеч Свети, а за светосавце вјероватно мисли на данашње. Ако не, онда признаје да их је одувијек било у Црној Гори.

(Овај поднаслов је одредила редакција Побједе, а текст под њим масним словима уоквирила. – Прим. В. К.))

Светосавски дух зрачи и у Црној Гори, јер он спада у великане који довијека живе. Легенде о њему су настале послије његове физичке смрти, а могу се подијелити у двије скупине:

Прва, у којој га људи представљају док је био жив, а друга као посмртно приказање, најчешће прерушеног у брадатог старца.

У Боки, примјер из прве скупине је Пој кокота у пустом селу, а из друге Благословени рибари. (Бокељске легенде, Стручна књига Београд, 1990.)

По један примјер из прве и друге скупине светосавских легенди, али искључиво о стварању вода у безводним крајевима Боке, објављен је у збирци Приморске легенде (Универзитеска ријеч, Титоград, 1989.). Емитоване су и преко Радио-Тивта на Савиндан ове године. Има их још много незабиљежених. До недавно их није било ни пожељно сакупљати, а о објављивању да и не говоримо. И данас има оних који би то онемогућили.

Зашто им смета све светосавско, чак и легенде, заиста је тешко схватити. Тим прије што је све светосавско: племенитост, помирљивост, просвјећивање, добротворство, ред (Законоправило) и рад (покровитељ многих заната и уопште рада).

Још у доба аустроугарске, сарајевска Босанска вила објавила је, неко вријеме у сваком броју узастопно, легенде од разних сакупљача. Највише из читаве Србије, али и из Босне и Херцеговине, Далмације, Дубровника, Боке, Црне Горе итд. Тако је од 1886. до 1900. године објављено преко 150 светосавских легенди. Међу њима је и легенда о Савином куку и Савиној води на Дурмитору. Ту легенду помиње и С. Димитријевић у књизи: Свети Сава у народном ејеровању и предању (Београд, 1926.). У тој књизи је дато више примјера штовања Светог Саве и код католика. Чак у далеком Мелбурну, у едицији Српска мисао, објављена је (1960.) књига Уроша Станковића Легенде о Светом Сави – да не набрајамо и осталу обимну библиографију о светосавском култу и легендама о Светом Сави.

У књизи о Светом Сави (Нови Сад, 1902. Јован Вучковић пише и ово: Срце народа српског пуно је љубави и поштовања спрам Светога Саве. То свједоче и лијепе светковине српске – црквене, школске, друштвене, јавне и домаће... А чега је срце људско пуно, тиме се и уста његова најрадије баве. Зато се име Светога Саве у народу српском често спомиње; зато народ српски о Светом Сави много приповиједа, уносећи у своје приповјетке све оно чиме мисли да га је Свети Сави задужпо.

Димитријевић, у уводу раније поменуте књиге, вели: Нема краја у коме какав крст, дрво, извор, пропланак, пећина, водом издубљена стијена, друга каква необична бељега или нешто рјеђе, боље о љепше од осталог, не би носило име Светог Саве.

За разлику од оног антисветосавца из Београда, католик из Боке, Вицко Трипковић Поднопољски је 1922. године забиљежио: У Боки ћеш, путниче, наћи доста села гдје ће ти сељаци показати овдје живац камен, ондје гребеи, али лист, да ти с ријетком насладом у вези с тим повиједају о Светом Сави легенду, када је старац Светитељ походио њихово село. – Није народ у Боки те легенде научио од српских свештеника... да се Света ватра не угаси, него та предаја живи у народу.

Они који злонамјерно, или због незнања, руже племенити светосавски култ, требало би да прочитају Зборник Свети Сава у народном предању (Задужбина Радојице Ђурића, Београд, 1927.) или бар радове неких аутора на ту тему: В. Богишића, В. Врчевића, Ј. Дедијера, Ђ. Даничића, Н. Ђивановића, Ј. Ердељановића, М. Миличевића, С. Накићеновића.

(Због редакцијског скраћења текста, овдје нису поменути Петар Шеровић, Јован-Јоаникије Липовац, Максим Злоковић, али они нису изостављени у овој књизи. – Прим. В. К.)

(И овај поднаслов је одредила редакција Побједе и текст под њим масним словима уоквирила. – Прим. В. К.)

Ко је било што (од горепоменутог) прочитао, тешко да би имао образа да се руга, бар због поштовања нечијих светиња. Судећи по ономе што је написао, ругалац је први пут из Побједе ове године сазнао за стару и општепознату легенду о Савиној води на Дурмитору. Види се да није у питању само непознавање светосавских легенди него и незнање како легенде настају и што то изузетно вриједна духовна култура значи и као културна баштина и као механизам за очување националног идентитета. Легендама се не ругају ни у културном, ни у заосталом свијету.

У интересу истине треба признати да је неправедно оптуживати нова врховништва да слиједе аустроугарско антисрпство. У Аустроугарској, Земаљска влада је 13. јануара 1897. издала наредбу бр. 4237. по којој се у Хрватској и Славонији морају одржавати Светосавске свечаности у свим школама у којима има бар 15-оро православне дјеце.

Прије четврт миленијума, фрањевац Андрија Качић-Миошић је записао:

Рад чудеса калуђера Саве,

Словинске га све државе славе,

А највеће ерцега Стипана,

Светог Саве бановина звана.

Васко Костић.

Допуна изостављеног редакцијским скраћењем текста. – В. К. Вицко Трипковић је писао оно што је горе цитирано у књижици Цртице о Боки Которској. Може му се вјеровати да се Света Ватра није гасила ни за вријеме вишевјековне Млетачке владавине. Да је била потпуно угашена не би се ни касније могла распирити и разбуктати. А да се не угаси, у доба масовне неписмености, могле су да помогну само усмене предаје и легенде.

(Из књиге В. К. Храм Светог Саве у Тивту, Београд, 1997.)

Побожни људи, укључујући и неке свештенике, тврдили су да им се у сну (некима и на јави) приказао Свети Сава како стоји на неком врху брда, бријегу, пропланку. То су тумачили као знак да би на том мјесту требало подићи храм овом светитељу. Или на мјесту гдје је он, по легенди, створио па одузео воду, или учинио неко друго чудо.

У Луштици су од старина биле намјере да се гради храм Светог Саве на врху Обосника, односно на највишој тачци Луштичког полуострва и некадашње метохије Светосавске епископије. Аустрија је то предухитрила градњом војног објекта на том мјесту, како храм Светог Саве не би доминирао већим дијелом Боке и том крају био духовни светионик.

У Кртолима се најчешће помињала главица Солар у близини села Ђурашевића. Та главица је од давнина сматрана светим мјестом, иако нема никаквих, чак ни усмених, података да је ту некада била нека богомоља. Ту су се од старина палиле илуминације (кресови) уочи одређених празника. По народном предању, лично владика Петар Први (Свети Петар) указао је штапом на главицу Солар као мјесто за подизање храма Светог Саве. Било је то доба ратовања против Наполеонових трупа, када је из Данчуловине преко Кртола ишао за Луштицу.

Накнадна прим. В. К.: Данчуловина је дворац код Превлаке у којем је одсједао владика Петар Први са својим штабом. Свети Петар Цетињски је, према предању, предлагао не само Кртољанима да граде храм Светом Сави на главици Солар, него и Луштичанима да граде храм Светом Сави на Обоснику.

(М. 3. Бока број 434. од 1. априла 1990.)

У Доњем Грбљу на једној лијепој и зеленилом обраслој узвишици скупљали су се земаном момци, дјевојке па и одрасли људи на игру и разоноду. Ту би се млади момци бацали камена с рамена, скакали у даљ, гађали нишан и т.д. Дјевојке би пјевале, играле коло, а старији људи причали и пјевали уз гусле. То је било готово сваке недјеље и свечаног дана када је вријеме допуштало.

Овај бријег се у то доба звао и Орлова Главица, јер би се ту зими, кад падне свуда на околним брдима снијег, сјатили орлови.

Једне недјеље с прољећа наиђе путем преко Доњег Грбља Свети Сава са неколико својих ђака и калуђера. Ишао је из Превлачког манстира Св. Арханђела Михаила да освети новосаграђену цркву на Пелинској Рудини. Мило му је било видјети лијепо обрађена поља, процвјетало воће и весела стада јагњади, па је зато и кренуо доњом страном.

Кад је преко Главатичића ишао за Главате чу на Орловој Главици неку грају и пјесму. Радознало сврати са пута и упути се тамо да види што се догађа. Кад видје велики скуп лијепе и наочите раздраганее младости гдје играју, пјевају и веселе се, запита их зашто нијесу данас у цркви на литурђију? Они му одговоре да би радо, али у селу немају цркве, а да им је манастир Свете Госпође у Подластви прилично далеко, па га посјећују само о великим празницима.

– Ми овдје на Орлову Главицу, – рече младић – долазшло сваке неђеље и празника те играмо, пјевамо и веселимо се.

Свети Сава извади неколико златника и даде им најстаријем момку рекавши му:

– На, ево ти ове паре, па на овом дивном мјесту зидајте цркву, ту се купите, Богу молите, играјте, пјевајте и у братској љубави веселите се. Нека ваши главари позову народ да вам помогне да саградите цркву.

Тада их све благослови и настави пут за Горњи Грбаљ.

Но, док су се сеоски главари договарали и док је народ пренио материјал за градњу прође дуго земана. Ипак се, напокон, сазида мала црквица коју посветише имену Светог Саве, који се већ бјеше у међувремену представио и прогласио за свеца. Бријег на коме је црква сазидана доби име Савина Главица.

Овдје се народ и данданас скупи: игра коло, пјева и весли се.

Прим. В. К.: Максим Злоковић је дуго сакупљао, биљежио и обрађивао легенде готово из читаве Боке. Нису све о Светпом Сави него различитих тема. Има ту прича и о другим светитељима, о црквама, о настанцима неких топонима и о занимљивим збивањима о којима народ прича. Сакупио их је приличан број да би попуниле осредњу књигу. Намјеравао је да их објави под насловолг Бокељске легнеде, али није стигао.

Тек понеку легенду је засебно објавио. Од светосавских, објавио је двије у которском листу Бока. Знајући са чиме се ја бавим, нешо прије његове смрти, необјављене светосавске легенде мени је дао у рукопису са молбом да их негдје објавим, ако ми се укаже прилика. Ово је прплика да му испуним једну од посљедњих жеља. То му је од моје стране, а његови Бијељани би велико дјело урадили, и за његову душу, и за свој крај, па и за читаву Боку, ако би смогли снаге и средстава да објаве читаву збирку свих легенди које је он прикупио. Не само ту збирку него и остала његова сабраиа, или бар изабрана, дјела, међу којима има и пјесама.

(М. 3. Бока број 454. од 10. фебруара 1991.)

Свети Сава је као архиепископ српски чешће долазио и одмарао се у манастиру Светог Арханђела Михаила на Превлаци. Одатле је путовао, или морем у Свету Гору или копном у херцеговачки манастир Милешево.

– Тако једног прољећа, послије пријатног одмора на дивном полуострву Превлаке, упути се са својом пратњом преко Котора и Рисна за Херцеговину. Пењући се уз рисанске стране дођоше уморни на Драгаљ, гдје их један гласовити домаћин заустави на починак. Домаћин и сва кућна чељад срдачно примише и дочекаше госте и почастише их са свим оним што се најљепше и најбоље нашло у кући.

Када су се испричали и наслушали дивних ријечи и поука, почеше се спремати за починак. Свети Сава нареди момцима да нахране коње и унесу бисаге и седла у кућу. Кад ово момци средише и одоше на починак, домаћин опази уједном бисагу великога и добро ухрањеног кокота, каквога до тада не бијаше нигдје видио. Поче се одмах премишљати, како да га отме од путника, а да они одмах ујутро не примијете.

Када су путници уморни заспали, домаћин, у неко доба ноћи, прикраде се овим путничким бисацима, полагано узе кокота, а на његово мјесто метне комушина и перја од кокошака, које је нашао око куће.

Кад одморени путници сјутрадан поустајаше, Свети Сава нареди момцима да оседлају коње и натоваре сав пртљаг, па да се крене даље путовати. Опростише се од домаћина и захвалише на гостопримству и наставише своме циљу. Кад су дошли на сам крај Драгаљског поља, опазише да им у оним бисагама нема кокота, као и то да се кокот јутрос није пјесмом оглашавао. Свети Сава се наљути на оног домаћина, код којега су коначили, па прекрстивши штапом рече: Да Бог да, да на овом пољу не било ништа више осим трња и камења.

И тако ово, дотад лијепо и родно поље, постаде каменито и неплодно, и прозваше га Дрвско поље, јер по њему излази из земље нека врста камена, коју људи зову зврста или дврста.

Прим. В. К.: Занимљиво је да сличних прича о кокоту има на разним странама Боке и Црне Горе. Ст. М. Димитријееић, у књизи Свети Сава у народном веровању и предању (Београд, 1926.) забиљежио је и ово:

Прича о постанку Црног Језера на Дурмитору по благослову Светог Саве на оном мјесту, на коме је био манастир, у који су га калуђери негостољубиво примили, а кад је пошао, из злобе му подметнули пјевца, па га обиједили да га је украо, може се узети као предање о интригама распасаног монаштва против светитеља, који га је у ред доводио.

У фусноти је објашњење да је причу о овоме први забиљежио 1857. г. А. А. Гилфердингу Собр. Сочиненiи.

Прича Пој кокота у пустом селу, нашла се и у овој књизи иако је већ раније објављена, као и слична краћа верзија Младена Црногорчевића.

Од Злоковићеве, знатно се разликује прича из Кривошија коју је забиљежио прота Саво Накићеновић. Иако записи Сава Накићеновића не спадају у ово поглавље посвећено легендама које је забиљежио Максим Злоковић, ради упоређења овдје ће се наћи и прича о подметнутом кокоту. Обзиром да је та прича у склопу другог текста и без наслова, за ову прилику је дата под насловом: Подметнути кокот.

(С. Н. Антрополошка студија Бока, Београд, 1913.)

Вели се, да у Дврсну живио неки Бојанић за вријеме Светог Саве. Кад се ту једном Свети Сава сврнуо, угледа кокота код Бојанића и рече му: Тај кокот добар је и вриједи 100 цекина.

А Бојанић, лукав, крадом брже боље закољи оног кокота и метни га Светом Сави у торбицу. Свети Сава оде напријед, а Бојанић потрчи за њим, и реци му: Оног кокота, што ми га похвали, неста, и рекоше, да си га ти укро, већ те молим да ми га вратиш.

Свети Сава одговори: Нијесам!

Али, кад му Бојанић завири у торбицу, нађе га у њој. Тад Свети Сава прокле село, говорећи: До сад се звало мрсно (родно), а од сад дврсно (каменито).

И уколико то изрече, навуче се селом велика навлака камења.

Међутим Бојанић, видјевши то чудо, препану се и замоли Светог Саву да му орости, јер да му је он кокота турнуо у торбицу, и да се смилује његовом мјесту. Овај рече: Хоћу! и извади из браде двије длаке, те их завије у крпу и даде Бојанићу, и рече му: Кад дођеш на сред поља Дврсна, отвори крпу и биће поље родио као и прије.

Бојанић отиде, ал тек се одалечи од Светог Саве, као лаком и знатижељан, отвори крпу, те из ње излеће једна длака према Грахову, у облику змаја, и од ње се створи поље Грахово. Кад дође на почетак поља, опет крпу отвори, те и друга длака покрај поља излеће, те се створи бара. По овом Дврсно се и зове Бара, а Драгаљ се зове по овећем земљишту истог имена.

Саво Накићеновић.

(М.3. Из необјављене збирке Бокељска легенде)

На југозападном дијелу питомог бокешског села Крушевица, а до самог засеока Кодимож, избија из једне стијене здрава питка вода, коју народ и данданашњи зове Карус-вода. Од вајкада се у народу причало да је ово љековита вода и да се болесницима носила по неколико сати хода ради оздрављења.

Прича се, када је Свети Сава путовао из Каменара (гдје је дошао барком из Превлачког манастира) за Милешево у Херцеговини, да је ишао са пратњом Горњим друмом, рад да види и сјеверна села Драчевићке жупе. Прешавши са пратњом преко читавог села дође у Калимож, ту се заустави и одмори поред самог извора. Пошто се одморио и напио хладне воде, поучио и савјетовао окупљени народ, кренуо је даље. Окренуо се и благословио народ и воду ријечима: Да Бог да, водо свакоме скидала муку, као што си нама скинула умор.

И тако се догоди. Од тога доба ова је вода постала љековита, па је у народу од давнина била позната као Чудесна вода.

(Ово ми је испричао Ђуро Митров Свилановић.)

(М.3. Из необјављене збирке Бокељске легенде)

Дође Свети Сава у посјету жупи Драчевици, прегледа све цркве и манастире, посјети и савјетова калуђере, па се упути према манастиру Савини. Одржи литургију у цркви Светог Саве (Освећеног) и лагано са пратњом сиђе на обалу. Много га задиви љепота природе, питомина и миомирис цвијећа, па рече окупљеном, народу и калуђерима:

– Ви, браћо моја, уживате најљепши предио, што је Господ нашој земљи даровао!

– Да Свети Владико, али немамо воде, него се љети, кад пресуше извори и бунари, мучимо тјерајући на коњима воду са Топаљског извора, или са извора Кута и Сасовића, – одоговри најстарији калуђер.

Када је Свети Сава са обале изашао под сами брежуљак на којем се налази црквица посвећена Вазнесенију Богородице, удари три пута штапом о стијену говорећи:

– Нека из ове стијене потекне здрава, хладна и питка вода! У исто вријеме док Светац изговараше ријеч потече, то се оствари па извор живе воде и данданас напаја људе и вртове.

(Испричао ми је отац Теофил Даниловић, игуман.)

(М.3. Из необјављене збирке Бокељске легенде)

Када су Луштичани, који су припадали метохији Превлачко манастира, саградили цркву Светог Николе, договоре се да пођу на Превлаку и да замоле Светог Саву да им освешта нову цркву. Свети Сава, који се тада налазио на Превлаци, радо се одазове позиву и упути се преко Кртола у Луштицу.

Луштичани лијепо дочекаше и угостише Владику и његову пратњу. Послије завршених молитава и освештења храма, замолише га да благослови и њихове маслињаке. Свети Сава зађе у један оближњи маслињак, диже руке на благослов и рече:

– Док год били вјерни, смјерни и вјери својој одани, рађали, напредовали и били благословени и ви и ваши маслињаци!

Послије овог благослова. испраћен од Луштичана, крене Свети Сава за манастир Превлачки. Луштичани су га пратили уз пјесму и пуцање до кртољске границе. Ту се поворка раздвоји и Свети Сава са својом пратњом пође истим путем натраг и лагано сиђе у Радовиће, па из Радовића спусти се на Калуђеровину. Силазивши низ стрми бријег, којим води путељак на Калуђеровину, запне му лијева нога за један пањ, нашто Свети Сава поскочи на оближњу плочу и тако се једва одржи да не падне.

На овој плочи и данданас се види стопа, па народ то зове, за успомену на овај догађај: Стопа Светог Саве или Савина стопа.

Калуђеровина је кртољски локалитет при мору са малим пристаништем. Одатле су се превлачки калуђери превозили баркама на Превлаку, па је по томе добио назив Калуђеровина.

(Причао ми је Јован Драгов Лакичевић.)

(М.3. Из необјављене збирке Бокељске легенде)

Један од путева који је везивао унутрашњост жупе Драчевице са Приморјем, био је вијугав и пробијао се кроз маслињаке и пландишта од Мељине за Поде, а одатле за Камено, Мокрине и даље.

Једнога нада, – причали су стари Подјани – подрани Свети Сава, пошто је прегледао цркве и пучио народ у Драчевици и крене са својом пратњом за манстир Милешево у Херцеговини.

На путу од Пода, па одатле даље ка сјеверозападу, између Лисичије греде и брда Стражилука, на калдрмисаном путу налази се једна доста велика плоча, а одмах поред ње велики камен на коме је утиснуто коњско копито. Сељаци сјеверних села Драчевице причају да се Свети Сава јашући из Приморја прилично заморио. Застао је у хладу да се мало одмори. Коњ, који му бијаше жедан, стаде ударати копитом у камен. Свети Сава видје да нема ту никаквог извора, ни питке воде, па пође даље.

Код оближњег извора се одморише, напојише коње хладном водом и пошто Свети Сава благослови окупљени народ и насеље, наставише пут за Херцеговину.

На оном камену, гдје се бијаху за часак зауставили, остаде и до данданас утиснута коњска стопа. Мјесто гдје је коњ ударио копитом, околни сељаци зову Савин биљег, а и у многим земљишним књигама је тако забиљежен. Мјесто код извора зове се Савино почивало.

(Причао ми је Крсто Тошић-Подјанин.)

(М.3. Из необјављене збирке Бокељске легенде)

Послије довршења велике Савинске цркве (1777. г.) калуђери и остали тутори почели су озбиљно размишљати како ће се и откуда набавити звона која би пристајала онако великом храму. Када су поколним селима накупили довољно милостиње, поручише звона у једној од најбољих лијеваоница звона у Венецији.

Калуђери, да би се на неки начин разликовали од осталих приложеника и дародаваца, завјетоваше се да ће читаво вријеме, док се буде купила милостиња по народу за звона, јести необуљену храну. Прича се, да су сво заштеђено уље продали и сав новац од народа што су добијали за свештенорадње давали свом игуману, да спреми за ову сврху.

Игуман је послије годину ипо дана сакупио пун столњак (таваљу) сребрних новаца. Калуђери се договоре и једног дана са неким новским једрењаком пошаљу игумана у Венецију. Игуман је у Венецији пошао у ливницу звона, па је у сваки од три казана, гдје се варила смјеса за звона убацивао напоредо по прегршт сребрњака, брижљиво настојећи да у сваки казан подједнако убаци.

Зато су, каже легенда, савинска звона тако изванредно хармонична и милозвучна.

(Саопштила ми је Росанда Томановић из Лепетана, рођена у Херцег-Новом.)

У склопу култа неког светитеља, осим предања, легенди, митова, свакако спада и начин прослава његовог празника. Ни Шеровић ни Липовац томе нису посветили довољну пажњу, иако су о томе често и новине писале.

Прославе Савиндана у Боки и Црној Гори прве су забиљежиле црногорске новине јер Бока тада још није имала своје гласило. Како је било прије излажења тих листова, наравно по новинским извјештајима не можемо пратити, али од почетка њиховог излажења већ имамо драгоцјених података. Тако имамо података од излажења листа Црногорац, па његовог насљедника Гласа Црногорца, па из цетињског Вјесника, из никшићких листова Оногошта и Невесиња, из часописа Просвјета и Луча.

Црногорац је био први модернији лист за политику и књижевност. Први број је изашао јануара 1871. и био је у знаку Светосавске прославе, не само у ондашњој Црној Гори него и у Боки.

У извјештају са Цетиња поред осталог стоји:

Свети Сава прослављен је и код нас на Цетињу као што се достојно слави по цијелом Српству. По служби Божјој, на којој је била и Њ. Светост са главарима, гдје је млади свештеник Крсто Вукотић изговорио лијепу бесједу, па се ишло у школу. Пошто је водица освећена изговорио је неколико ријечи г. Милан Костић, ректор Богословпје, а затим учитељ основних школа г. Гавро Пешић лијепо изговорио слово сходно светоковини...

У извјештају из Котора, стоји и ово:

На дан Св. Саве дружина Јединство, цијенећи велике заслуге онога, који је Српство у православну вјеру утврдио, који се неуморио трудио да му хрђаве обичаје искоријени, да га учи и просвећује, давала је вече у славу Светом Сави своме првом просвјетитељу српском бесједу. Послије бесједе била је игранка.

Слични извјештаји су у Црногорцу одјануара 1872. с тим што је описана и прослава у Подгорици. Од почетка 1873. лист Црногорац је промијенио име у Глас Црногорца и постао званични државни лист Црне Горе. Он је наставио да доноси извјештаје и дуже репортаже о прославама Савиндана у Црној Гори, које су одржаване у високом стилу и уз подршку државних функционера на челу са династијом Претровића-Његоша. Поменути листови су углавном приступачни заинтересованима, јер им постоје и фототипска издања, па се са њима нећемо даље бавити.

Прије I свјетског рата о светосавским прославама писали су и дубровачки недјељници, Дубровник и Црвена Хрватска, а између два свјетска рата Глас Боке.

Нема потребе све преписивати, јер су сваке године од кад су ти листови почели излазити (Црвена Хрватска 1891. г. и Дубровник 1892. г.) прославе биле сличне, али је ипак важно одабрати оне које су карактеристичније. Поред осталог и због тога да данашње генерације сазнају како су некада изгледала Светосавска славља, јер их се не могу сјећати ни данашњи 60-то годишњаци. Од 1941. г. нису тако свечано и јавно одржаване, нити их је штампа регистровала.

Бока није имала свог информативног гласила све до 1908. г. али је имала своје дописнике у поменутим дубровачким гласилима, па морамо са њима започети.

Помињани дубровачки тједници, нису доносили извјештаје из свих мјеста (укључујући и села која су имала школу) јер нису свугдје имале своје дописнике. Није то било ни потребно. У регији Далмације, којој је административно припадала и Бока, светковине су, мање-више, свугдје биле сличне и са школским приредбама у српским школама. Иако су поменути тједници доносили извјештаје из читаве Далмације, са Дубровачког подручја и из Боке, највише их се односило на Боку, што само по себи говори да је Бока и у томе предњачила.

(Crvena Hrvatska број 5. од 6. фебруара 1893.)

Прим. В. К.: Да видимо што каже и један антисрпски лист. Чланакје опширан, односи се на читаву Далмацију, Дубровник и Боку, а углавном је ван теме ове књиге, осим другог пасуса који гласи:

Друга је нама сад на памети.

Ових дана читамо по свијем српскијем листовима како јављају да су примили позиве на Светосавске бесједе. Тих је позива било сила: у сваком мјесту па било само десет православних, прославио се на овај начин дан Светога Саве. На позивима стајало је написано: Српско-православна црквена општина; или Одбор за светосавску бесједу; или Српско-православна школа; или Срби православни и т. д. приређују и позивљу и т. д. А на сврху било је истакнуто како је чист приход намијењен Српско-православној основној школи у дотичном мјесту.

Без потписа.

Прим. В. К.: Наравно, чланак је латиницом, као и све што је писано у том тједнику. Управо из таквог листа овакво свједочеље шш посебну тежину.

Да је светковина заиста било у свим мјестима гдје су живјели Срби, најбоље свједочи наредни текст са насловом Светосавске бесједе. То је у Далмацији био уобичајени назив за Светосаеске свечаности. Назив је логичан јер су на овим свечаностима бесједе о Светом Сави, и о значају Светосавља за српство, биле најбитнији дио свечапости.

(Дубровник бр. 6. од 7. фебруара 1894.)

На Светог Саву Јединство није могло да приреди забаву као и осталијех година, те се је Читаоница подухватила да сама то уради што јој је испало за руком.

И ако бијаше скромна забава, ипак смо се њоме потпуно задовољили у сваком погледу. Народа бијаше дупком пуно – скоро бројније од осталијех година – женског спола на претек те су нам при игранки просторије биле чисто тијесне.

Но покрај свега тога свак се је до миле воље забављао и радостан кући отишао.

Забаву су посјетили и гг. ц. к. војнички часници, који су се о њој похвално изразили.

На забави су се престављала два комада чувеног Косте Трифковића: Честитам и Француско-пруски рат. Оба комада бјеху управ вјештачки (вјешто, – прим. В. К.) изведена на велико задовољство и повлађивање публике. Зато хвала дилетантима!

Осим тога, бјеше једна декламација и један комад на гласовиру што је такођер у реду извршено.

Забаву је зачињавала изврсно Грађинска орхестра, те је тако све испало како се пожељети могло.

Игранка је трајала до 5 сати ујутро.

Без потписа.

Прим. В. К.: Као што се види, у овом случају се не помињу атрибути Српско, за пјевачко друштво Јединство и Читаоницу, јер су присуствовали и војнчки часници.

Ова 1894. је ријетка годипа за коју није на Савиндан организовило приредбу Српско пјевачко друштво Јединство. Природном смрћу неколико водећих старијих пјевача, Друштво је, за кратко, запало у кадровске и финанцијске тешкоће.

(Дубровник бр. 21. од 20. маја 1894.)

Из Котора нам пишу

И ми овамо прослависмо 300 година од спаљења моштију Светог Саве Немањића скромнијем начином.

У катедралној цркви Св. Николе била је свечана служба Божја, на којој је пјевало Српско пјевачко друштво Јединство. При завршетку службе Њег. Високопреосвештенство г. Епископ Герасим Петрановић изрече кратки али значајни говор о животу и раду Светог Саве, споменувши на који је начин гадни Синан паша спалио његово тијело.

Затим су школска дјеца отпјевала Светосавску химну. У цркви је било доста народа, а за вријеме службе бијаху сви наши дућани затворени.

Док се наши хисторичари препиру које се године тај злочин извршио, дотле ми, држећи се онога што на гласу хисторичар Руварац тврди, одадосмо ове године малену али заслужну пошту нашем највећем просвјетитељу и учитељу, желећи да нас ова света успомена потакне на благотворни и устрајни рад за наше мило српство.

Боже дај!

Ово нек служи примјером нашој разбраћи, како смо живи и будни у свакој пригоди, а да ћемо увијек такови бити ма која год се прилика укаже.

Без потписа.

Занимљивост: На мјесту гдје су спаљене мошти Светог Саве подигнут је 1933. г. камени крст од црвеног бокељског камена. По томе, а не по хуманитарној организацији, тај крај је назван Црвени крст. А црвени крст је био основни символ и на Светосавском лаваруму на Превлаци из почетка ХIII стољећа. (Прим. В. К.)

(Дубровник бр. 6. од 10. фебруара 1895.)

Прим. В К.: У част отварања Српске читаонице у Херцегновом, на празник њеног покровитеља Светог Саве, односно на Савиндан, стигло је неколико поздравних телеграма, а овдје је важнији завршетак чланка:

Сви су брзојави бурно поздрављени. Осим брзојава стигла нам је једна пјесма уваженог Србина католика старине Пава Каменаровића, која је при читању постигла врхунац одушевљења.

Оригинал је написан ћирилицом, а гласи:

На дан сретни Светом Сави

Нек у бјели Ерцегнови,

И братинству пун љубави

Мој долети поздрав ови.

Кога желим принијети

Брацке слоге сред олтара,

Гдје напретку и просвјети

Данас нови храм с отвара.

Здраво Српска читаонице!

Напредуј нам, расти, цвати;

Ка зрак звјезде преходнице

Свим Бокељим буди сјати.

А славјанску гој нам милу

Узајамност, ради Бога,

Нек оживи у твом крилу

Стара љубав мир и слога

Нек једном од Суторине

Жељезнице до потока,

У љубави своје сине

Сједињене види Бока!

Ерцегновски тај храм нови

Брацке слоге, Свети Сава

Нека с неба благослови...!

А ја кличем: Слава, Слава!

По извршеном програму отпочела је игранка, отворена са Сељанчица и Краљев оро и трајала све до зоре. Овако почесмо, а боље ћемо слиједити. Српски поздрав.

Потпис псеудонимом Један члан.

(Дубровник бр. 6. од 10. фебруара 1895.)

КОТОР, 28. Јануара

Драги мој Новаче!

Жаљаше е не мож доћи о нашој српској слави Св. Сави амо, а и да ти је подалеко за тебе старца, па ме тада замоли да ти по перу испричам, како би амо. Ево ме да те задовољим!

Оно знаш, бјеше се скупило народа на Савин-дан вечер у Читаоницу, да се није човјек могао помаћи. Чињаше ми се онај народ као челе у улишту – све врвијаше! А и бјеше народ баш госпоцки. Бадава: бегенише свако Србина, па њему као помаман! Ту су била најодличнија лица которска. Ту бјеше: генерала, мајора, официра, доктора разне струке, пјесника, сердара, професора и шта ти још знадем какових чиновника и трговаца – у кратко ћу да речем: Ту бјеше све боље и боље.

Збили се ми, а упрли очи пут позорнице: завјеса се растворила. Ступио на позорницу Милан Рамадановић. Он говорио пролог, који је сам у стиховима саставио. Ова млада племенита душа са таковим је заносом говорила, и тако лијепо, да је присутне до усхићења довела. У кратко али врло лијепо, исприча нам рад Светог Саве и поздрави госте.

Евала му! Срећан био и ко га родио и српскијем млијеком задојио!

Нек се и други наши Омладинци угледају у овог родољубивог свог друга, па и они нек слиједе његовим стопама. Омладино! Ти си десно крило роду нам српском. Па хитај и род слави, јер род на те чека!

: Град челичан један знадем,

: Што се сјаји са висина;

: О њега се душман ломи

: Град је: српска Омладина!

Тако рече Исидор Ћирић. Па прегни и покажи се свуђе гдје мож, нек душман види, нек душман чује: да Срб још живи – да је јунак!

Тако само Омладино! Славмо Бога, род будимо, да нас мине црни јад!

Госпођа В. Линардовић отпјевала је La forza del destino и La serenata (а тако милозвучно, тако анђеоски, да просто не дисасмо кад она пјеваше. Као да јој виле грло позајмише. Права умјетница, узор-пјевачица. И Равијојла би се њој поклонила. Штета велика што нас оставља, те нијесмо срећни и даље њенијем вилинскијем гласом наслађивати се. Нек јој буде срећан пут, а оставила је међу нама вјечну успомену.

Госпођица Добрила Жуткић показала се права вјештакиња на гласовиру. Ми јој честитамо!

На жалост, програм се није сав извршити могао, због корота те нерасположења појединијех. Е, а бијаше се справило много више. Жао нам би, те не би могуће да чујемо Под Липом, особито оно: Липо... зелена...!

До године, ако Бог да, да ако нам се неће трефити увијек неприлика као корота, те болести! Добре воље и рада бјеше, а божијој се не може противити!

А што да ти речем, мој Новаче, о нашем Јединству!

Кад гођ оно запјевало присутни побуђени громовито аплаудирали, те сваки комад мораде поновити. Јединство пјевало Св. Саве химну – а Богу те узносило; пјевало химну Јединства – у њедра те савијало; појевало Вода и сузе – души ти и срце милином наслађивало. А кад запјева Језерце, е чисто млидијах да сам у Бранковом чуну, а да ме таласи Драве њихају. Кад загрмило Бојна труба, е онда да човјек полети – нарасла му крила. Ал и јесте Бојна труба заносна. Кад је чух, крв ми узаврела – од човјека џина начинила!

Е, тако ти је то наше Јединство! А оно и да знаш, мора и да буде тако јер пресједник му Др. Квекић, а хоровођа Јово Кадија. Они не жале ни труда, ни дангубе, само да им Јединство цвати, па и душу би з њ дали, као и сви чланови његови. Па напријед тако соколови, а Бог ће ваша дјела наградити!

Јединство је свјетла звјезда...

Јединство је силна моћ!

Рече наш Сундечић.

Пјевањем се забава свршила.

Послије забаве слиједила је игранка до 5 сати из јутра. Орило се, пјевало се – све је весело било. Па увијек весела Србадија!

Ево овако, мој Новаче, Србин слави својег великог просвјетитеља Светог Саву.

Боже дај, да га још дуго овако лијепо буду славили на дику Србинову, а на жалост душманину!

Хвала буди приређивачима, извршиоцима забаве!

Такође хвала гостима и цијелом присутном народу!

Овако се увијек у брацком колу састајали и заједно веселили!

Бог ће дати.

А сад, да си ми здраво, мили Новаче! Љуби ти ведро српско чело твој док буде жив

Грујица. (Потпис псеудонимом)

(Дубровик број 10. од 10. марта 1895.) Сан Франциско, 1. фебруара

Право су некада рекли: гдје је Србин ту је и слава! Али данас то треба надоставити и Светосавска слава! – Тако је почела свој чланак америчка Слобода, која излази овдје на обалама великог океана.

А тако и јесте. Светосавска слава данас је постала слава свега Српства, и гдје се два Срба састану ту се та слава слави у накрст бијела свијета.

Да си одакле из далека свијета случајно набасао; да те је ненадано пут нанио, гвоздена кола или парни брод довезао, или да те соколова крила донијела у овај град на вечер Светог Саве у дворану Српско-Црногорског добротворног литералног друштва у Сан Франциску – заиста би се изненадио и зачудио, кад би видио како Срби далеко... далеко – амо, на крају даљег Запада, славе и сјећају се своје дужности и свога просвјетитеља и учитеља Светог Саве.

Ту ти није било ништа туђега, већ све чисто по српски; у дворани окићеној и расвијетљеној пружила се је као пруга дугачка софра, све од предсједничке столице, па до најкрајњег угла собе од Читаонице, а повише чела те красне софре укршћено надвиле се двије миле и слободне заставе, српска и америчка.

Међу њима стоје у златноме оквиру слике неумрлог ослободитеља ове земље Ђорђа Вашингтона и Светог Саве српског просвјетитеља и учитеља. А у наоколо упоредиле се све дичне слике српскијех великана и јунака из најстаријега доба до данас. Око 8 сахата браћа Срби бјеху већ на окупу, јер:

: У све наше српске краје

: Светог Саве име сјаје;

: И у овом туђем крају

: Светог Саву Срби знају;

: Па га славе, па га штују

: И кандгша припаљују.

Док ето устаде управитељ, као домаћин ове вечере госп. Ш. Радуловић, те пробесједи: У име Божје и славу Светог оца Саве, сједите браћо да благодаримо.

У чело трпезе сједе предсједник Српско-Црногорског друштва госп. Вукановић, а за њим по реду преко 70 Срба као браћа један до другога.

Дивно ли је било гледати ову киту Србадије готово из свију српскијех крајева, гдје мирно, љубезно, весело, поносито и одушевљено са патриотичкијем осјећањем славе своју славу.

Тек што сједосмо, глас стиже из мјеста госп. предсједнику Вукановићу од преосвештеног епископа Николе, у коме честита с благословом Светосавску прославу, желећи мир, весеље и задовољство; такођер госп. Епископ позивље Србадију сјутра у Недјељу на службу Божју, на којој ће исти чинодејствовати и говор држати о животу и раду Светог Саве. Ову поруку и благослов његовог преосвештенства поздравили су присутни са великијем одушевљењем.

Предсједник Друштва узео је ријеч у славу Светог Саве, те свакога до суза гануо.

Онда је устао Дубровчанин Франо Куртони, да рече здравицу, истичући како је мален и нејак оставио српски Дубровник, па не може да се изрази како би хотио, али осјећам ону стару српску крв да у мојијем жилама зуји, радујући се овој прослави и у будуће.

Другу здравицу изговорио је Н. Костић, обучен у скупоцјеном црногорском одијелу, књазу Николи.

Србин католик Кажимир Антониоли (изрекао је здравицу, прим. В. К.) свијем Србима без разлике вјере а на свакој страни свијета.

Друштво је иза здравица отпјевало: Радо иде Србин и Онам, онамо.

Онда је говорио Шумадинац Ђ. Стојановић – на што је С. Јовановић узео у руке српске гусле те испјевао Почетак буне на дахије, а онда их слао од руке до руке.

Л. Ћурић наздрављао је српској штампи а у првом реду оној на Српском приморју.

Предсједник Српске Читаонице наздравио је Николи Тесли. Иза здравице редале су се декламације:

На Врачару,

Путник,

Пјесма о пјесми,

Освојење Приморја,

Мрва хљеба,

Мач и перо,

Крв и сузе,

Раљени Црногорац.

Па пјесме пјевале:

Деда и унук,

Бранково коло,

Гусле моје,

Пјесма цару од угњечене раје и т.д.

Народно коло и хоро није се водило, па за то ће Друштво на 13.о.м. дати велику игранку, гдје ће се играти све народне игре.

О овој Светосавској вечери и американски лист Morning Call донио је лијепи чланак.

Како приватно дознајемо и у Фресну у Калифорнији није прошао Светосавски дан без лијепога помена, па кад то споменемо онда опомињемо и многа друга мјеста у овијем крајевима, гдје Срба има, да догодине буду се угледала у она мјеста гдје се слави Свети Сава.

Србин. (Потпис псеудонимом)

(Дубровик број 5. од 2. фебруара 1896.)

Лијеп примјер родољубља даје чешће, млади и даровити овдашњи Србин Милан Рамадановић, занешен жаром највећег патриотизма.

На Светог Саву, пригодом освећења водице у нашој Српској фондационој школи, дао је раздијелити међу ученицима велики број поучних илустрованијех књижица и почастио их је слаткишима.

Тако ради већ од назад три-четири године, те претплаћује Голуб, лист младежи, за исте ученике.

У вече Светог Саве, имајући пак на уму, да тог великог провјетитеља српског треба прослављати у свијем слојевима и богатији и сиромашнији, препоручивао је овдашњем нижем сталежу и настојао, да нађу једно мјесто за себе и да ту уз гусле и пјесмом прославе ту вечер што и учинише, а да ће им он дати напојнице.

Таково мнијење влада код њега у сваком погледу и у велике се брине за свој род. Он не жали ни труда, ни жртава, да народу само буде од користи.

Лањске је године сабрао све бројне пјесме о Светом Сави и дао их је издати у посебној књижици како би послужило Српчадима за декламовање.

Та шта је још споменути, да од кад је постао управитељем и благајником наше читаонице, да је иста много уређенија и опскрбљенија вишијем бројем листова.

Таковом родољубу желимо дуг живот нек се цио род с њиме дичи, те се и други на њ угледали.

Без потписа.

(Дубровик број 5. од 2. фебруара 1896.)

Светосавска забава с игранком, коју је приредило наше Јединство, испала је, као сваке године, сјајно.

Програм забаве био је прилично одабран, те је задовољио све присутне, који су то хвалом признали. Јединство је отпјевало четири комада у потпуном складу, што га, као вазда, одликује.

Тамбурашки збор, који је у забави судјеловао, ударао је три комада на опће допадање. Ово

је други пут да се, иза потпуног конституисања јавно излаже.

На вече Нове године, био је приредио концерат у своју корист, на који су били позвати само чланови Читаонице, пошто се давао у просторијама исте, те је том приликом пало 80 фор.

Још ми је споменути, гледе Светосавске забаве, два комада на клавиру, која су освирале госпођице Вале и Радивовићева са учитељем госп. Фрети-ом, са свом прецизношћу.

Забави су присуствовали госп. Бригадир са својом госпођом, многи војнички чиновници, пјесник Сундечић и друге одличне особе, те су просторије биле дупком пуне, да се једва могло кретати и играти.

Без потписа.

Прим. В. К: Може се запазити да се ни Јединство, ни Тамбурашки збор, ни Читаоница, ни овдје не помињу пуним називима у којима су и атрибути: Српско, Српски, Српска. Очигледно је и овога пута разлог присуствовање Бригадира и војних чиновника, па да они не би имали неприлика.

Из много других чланака се види да лист Дубровник не избјегава српски предзнак. Напротив! Истиче га у свим приликама, осим када може нашкодити пријатељски расположеним званичницима.

(Дубровик број 8. од 22. фебруара 1896.)

Србина код Херцег-Новога, 18. фебруара

Цијењени Господине Уредниче,

Ево Вам у кратко описа опће српске славе Светог Саве.

Из јутра око 9 сати прије службе Божје силан се народ бјеше слегао у просторијама овдашње Српске поморске школе, «Бошковића, Лакетића, Ђуровића», гдје се је, пошто ученици испјеваше и декламираше неколике светосавске пјесме, освештала водица.

(Овом приликом бијаше раздијељено ученицима 20 комада светосавских пјесама, које посла на дар челик Србо г. Милан Рамадановић, које је он сам скупио и издао,... на чему му јавно захваљујемо и желимо да се на њега угледају и други Срби.)

Из школе кренуше сви пут Савине пјевајући српске пјесме, са школскијем тробојним барјаком, на св. Литурђију...

У 7 сати у вече отвори забаву у овдашњој Српској читаоници предсједник г. Ј. Накићеновић с неколико ватренијех и родољубивијех ријечи.

Дворана бјеше препуна.

Између многијех честитака које примисмо, не могу а да не напоменем Клуб српскијех заступника и пречасног г. дум. Андра Мурати-а...

Забава је испала да није могла љепше.

Г.ђица Е. Ђурановић задивила нас је својом вјештином у декламирању пјесме Поклик једне Српкињице, такођер и г.ђица 3. Накићеновић у Рањеници, те обје г.ђице ушљед бурног аплауза и изазивања поновише.

Забаву завршила је шаљива Хаџићева игра Љубав није шала. Престављачи г. Г. Вуличевић, Н. Доклестић и В. Гојковић и г-ђице Е. Ђурановић, А. Ђурковић. А. и Ч. Павковић одиграше своје улоге вјештачки...

Иза забаве плесало се је до зоре.

На овај начин свршила је ова красна забава (прослава).

Заиста не може се пропустити а да од срца не захвалимо вриједној Управи Српске Читаонице, а особито честитом предсједнику г. Ј. Накићеновићу и благајнику г. А. Сеферовићу који се очински стара за што бољи друштвени напредак.

С тога препоручити је, да се што чешће приређују овако лијепе забаве, које много доприносе да се развија љубав за народношћу.

Особито нам је мило да увијек, као овај пут, буду учествовати сложно браћа обију вјера, пак да запамте они што причају о право славном ексклузивизму.

Опће негодовање изазвало је по свој Боки код браће католика некоректно поступање бискупа Ућелинија на Трипуново у Котору.

Уписивање у Српску књижевну задругу код нас све више напредује, већ уписало се је до 60 претплатника.

Прошле месојеђе, и ако су кратке биле, проведосмо их лијепо на неколико сијела у Читаоници, која добро напредује и броји преко 100 чланова.

Прелијепо бјеше видјети на пошљедњем сијелу г.ђу Марицу Бубало, обучену у србијанском народном одијелу, а њезину јетрву г.ђу Олгу у црногорском; г.ђу Љ. Микулић у жупском; г.ђицу М. Твртко у конавоском; г.ђу Д. Блануша у каштеланском и још бјеше неколика туђа костума на опће дивљење.

Српско Вам поздравље од Вашег

Топлице.

(У предњем тексту на неколико мјеста су низови тачкица, али то не значи да је овдје испрекидан текст на тим мјестима него тако стоји и у оригинали. – Прим. В. К.)

(Дуброеик број 8. од 22. фебруара 1896.)

Херцегнови, 17. фебруара

Овогодишња прослава Светог Саве испала је дивно. Овом приликом не можемо а да свесрдно не благодаримо брату Чеху госп. Ламишу, који је увеличао нашу прославу створивши оркестру и ударајући соло на цитари и свирајући виолину.

Наша Читаоница напредује. Броји близу 100 чланова. На 25. јануара испунила се година да се иста отворила. Бирала се нова управа. Госп. Накићеновић остао је за предсједника, а поједини чланови Управе измијенили су се. Пошто се све потребито читаоници набавило, приштедило се за годину дана ф. 300.

Диван положај и чист ваздух нашег града, примамљује нам гостију. Имамо их приличан број. Највише нас похађају наша браћа из Србије. Кад се једном Дубровник подигне, и ми ћемо имати користи. Како је већ јављено, Harrach је на Топли купио кућу. По свој прилици долази до мјесец дана.

Приспио нам је новоименовани пристав на суду госп. Видак који провизорно заступа суца Боару. Нашем брату из Дубровника кличемо: Добро нам дошао!

Немило је одјекнуо глас из Котора о поступку бискупа Uccellini-а. Вјера католичка је у опасности?

Од 138 гласова за Каменаровића (католика, – прим. В. К.) 100 гласова су били православни. Православни су предлагали да буду сва 4 заступника католици, али наравно Срби. Госп. др Матијевићје био мољен али се није примио. Дакле?

Али бискуп Uccellini-у није до католицизма, друкчије не би сијао раздор међу једнокрвном браћом. Кад није могуће да имамо бискупа Србина, молили би од владе човјека који би поштовао овомашњи српски народ католичке и православке вјере.

Примите госп. Уредниче српски поздрав.

Без потписа.

(Дубровник број 4. од 28. јануара 1900.)

Једини дан кад се сви Срби, из свих крајева и са свих страна српских и туђинских, налазе у духу спојени и светом везом скопчани – то је без сваке сумње дан Светог Саве.

Тога знаменитог дана ухвате се Срби сви, и у једно велико, недогледно коло, те се надмећу, ко ће боље да у колу поигра, ко ће свечаније да прослави просвјетитеља српског народа.

Као што је свугдје по крајевима гдје Срби живе, тако се је и код нас, у Дубровнику, прослављао тај дан већ од вајкада што боље и достојанственије. (Важно је обратити пажњу на Светосавске прославе од вајкада. – Прим. В. К.)

Овогодишња прослава Светог Саве не само да није заостала за прославама пријашњих година него их је – по нашем миљењу – чак и наткрилила.

Већ раним јутром звона са звоника овдашње православне цркве оглашаваху црквени дио прославе, позивљући вјерне на молитву.

Послије свечане службе Божје, коју је овдашње Српско пјевачко друштво «Слога» зачинило својим милозвучним и хармоничним пјевањем, било је освећење водице у Српској женској закладној школи Божа Бошковића. Том приликом изрекла је ученица те школе г.ђица А. Бераћ красно пригодно слово.

Пошто је и Мушка фондационална српска школа благословљена била, растадоше се назочни да се довечер у већем и одабраније броју опет састану.

Спуштала се је тиха сутон – а вријеме, какво се само пожељети може – кад се је красна и пространа сала Српског пјевачког друштва «Слога» стала да пуни бираном публиком.

Већ је у велике 7 сати превалило било, кад се забава отворила познатом химном Светосавском Ускликнимо... коју дивно отпјевао мјешовити друштвени хор. Велику радост и неописиво весеље произвело је ударање ситних тамбурица, на којима је тамбурашки збор Дубровачко Радничког Друштва на опће одобравање извео Станковићев Радо иде Србин у војнике и Српски Дом, красну композицију капелника Српске музике госп. Чижека. Бурно одобравање коме не бјеше ни краја ни конца, изазва и по други пут тамбураше на позорницу.

Свидјела се је публици полка Славјанског Милице, а надасве VIII Руковет Мокрањчев, који је мјешовити хор на живо захтјевање публике морао поновити.

Такођер се свидјела декламација ученика Р. Перовића. Шаљива игра Свекрва од Мите

Калића, која је затим била на реду, одиграна је на опће задовољство.Наше дилетанткиње,

које су већ од прије стекле глас у нашој публици, послужиле су се и овом приликом да тај

глас још боље утврде, док су господа дилетанти показали не само велику љубав за

позорницу него и за готовост да ту љубав на добро употријебе.

О самој игранци мислимо да није потребно трошити одвећ ријечи. Кад нагласимо, да је то била једна од најјаче посјећених анимираних игранака у нашем граду, мислимо, да смо тиме све казали.

Цвијет грађанства дубровачког обојег спола бјеше се стекао оне вечери у Слогине

просторије да у веселој пјесми, свирци и игри проведе неколико угодних часова.

На истоку бјеше запламтјело јутарње руменило, кад се посљедњи гости растајаху са

Слогином салом...

Без потписа.

(Ни овдје тачкице на крају текста не значе да је текст у овој књизи на том мјесту прекинут, него је тако и у оригиналу. – Прим.В.К.)

(Дубровник број 4. од 28. јануара 1900.)

Српска читаоница у Херцегновоме приредила је на дан Светог Саве забаву с игранком, с овим распоредом:

1. Химна Светог Саве, свира орхестар,

2. Зашто смо Срби од И. Ћирића, декламује г.ца С. Милашиновић,

3. Ластавицам од Зајца, пјева г.ца Бошковић, прати на клавиру г.ђа Ј. Вуличевић,

4. Гусле моје, играју с пјевањем ученице,

5. Offenbach: Оувертир из оперете,Orpheus in der Unterwelt, свира орхестар,

6. Деда и унук, пјевају ученице,

7. Wagner: Tannauser, фантазије, свира војни орхестар,

8. Свекрва, шаљива игра у 1 чину од М. Калића. Особе: Милан судац, Г. В. Гојковић; Љубица његова жена, г.ца А. Павковић; Јуца Миланова мати, г.ца 3. Накићеновић; Манда кухарица, г.ђа О. Каменаровић; Мија, пандур, Г. М. Комненовић; баба Ката Мандина мати, г.ца С. Даниловић.

Српска читаоница у Котору, такође је приредила забаву с игранком с овим распоредом:

1. Химна Светог Саве, пјева мјешовити збор друштва Јединства са орхестром, пјесма Ј. Сундечића, музика Салгетија,

2. Најмилије, пјесма Св. Грубића, декламује Милан Вукотић,

3. Наздравица морнарах, фантазија од В. Брожа, удара Српски тамбурашки збор,

4. Нек душман види, од Јенка, пјева мјешовити збор друштва Јединства,

5. Потпури из опере, Kavallerija Rusticana, од М. Маскањи, удара Српски тамбурашки збор,

6. Језерце, од Ј. Це, пјева мјешовити збор друштва Јединства.

Без потписа.

(Дубровник број 6. од 11. фебруара 1900.)

И ове године прославио се на достојан начин спомен првог српског просвјетитеља и учитеља.

Из јутра окупио се многи свијет из вароши и оближњих села у дворану Српске закладне школе, гдје је у 9 сати отпочела забава пјевањем Светосавске химне. Пошто је пречасни парох М. Поповић закрстио водицу, забава се настави низом српских (да се не изгуби из вида: за вријеме владавине туђина, – прим. В. К.) пјесама и декламација, које на опће задовољство извршише ученици поменуте школе, под управом вриједног им учитеља Тома К. Поповића. Кад сврши пјевање, пречасни парох држа лијеп говор о животу и раду Светог Саве, а за њим наш начелник кратко и језгровито препоручи учитељима, да се и од сада као и до сада, марљиво брину о узгоју наше дјеце.

Из школе кренуше дјеца, а с њима и народ, под вођством једног ученика у народном одијелу, који носаше школски барјак, у цркву, гдје већ многобројан народ чекаше да отпочне литургија.

Послије народ се искупи на варошку пољану, гдје се до мркле ноћи разлијегала пјесма и играла народна кола.

У вечер је била забава у Српској читаоници, уз врло лијеп и биран програм, и ако га је политичка власт маћо окрнула, забранивши другу тачку програма. Пјесму Ластавицам отпјевала је дивно г.ца М. Бошковић, а пратила је на клавиру г.ца Ј. Вуличевић. Гусле моје и Деда и унук, пјевале су ученице у народном одијелу и занијеле све назочне. Да су те тачке тако лијепо испале, треба захвалити неуморном труду и настојању узор-госпође Комненовић.

Након пјевања представљали су наши дилетанти шаљиву игру М. Калића Свекрва и својом вјештином очарали гледаоце.

Дај Боже догодине и боље!

Умјесто потписа иницијал И.

(Дубровник број 10. од 11. марта 1900.)

Сан-Франциско, фебруара

(Српско-Црногорско друштво – прослава Светог Саве.)

Не могу пропустити, а да и овога пута не опишем прославу Светог Саве, коју у овом граду бјеше приредило Српско-Црногорско друштво.

Одбор, изабран на редовитој сједници, а састављен од гг. С. Вукосављевића, Ј. Аврамовића и Ј. Балића, побринуо се да прослава српског празника што љепше испане. У ту сврху била је унајмљена велика дворана, која је била богато искићена српским, руским у америчким заставама, те украшена цвијећем као усред прољећа.

Повише чела прве трпезе стајаху укрштене, велика свилена српска застава са Душановим грбом и америчка исте величине; међу њима слика Светог Саве са ловоровим вијенцем окићена; с једне и друге стране ове стајаху слике владалаца Николе I и Александра I. (Црногорског и србијанског. – Прим. В. К.)

С краја на крај простране дворане стајаху три дугачке трпезе, окићене цвијећем те сваковрсним јелом и пићем, а за њима сједаше до двије стотине Срба и Српкиња.

Тачно у 8 ура вече, друштвени предсједник г. Марко К. Тасовац кратким али језгровитим говором поздравио је присутне, затим је слиједила вечера. Током вечере било је здравица књазу Николи, краљу Александру и предсједнику Сједињених Држава, Србима у Америци.

С. С. Вукосављевић одржао је говор о животу Светог Саве. Госпођица М. Шимрак ударала је на гласовиру. Лазар Вукасовић рецитовао је пјесму Радо иде. Г.ђица М. Шимрак декламовала је пјесму Бој на Косову на енглеском језику. Госпођа В. Милишић ударала је на гласовиру. И. Т. Балић декламовао је пјесму Мила. Затим се представљала Бадња Вечер, шаљива игра у једном чину. Око поноћи настала је игранка. Али се не бјеху ни гусле заборавиле, уз које су пјевали друштвени потпредсједник Ст. Геруновић и Љубомир Аћимовић. Забава је трајала до 4 уре ујутро. Преко забаве приспјело је више телеграфских поздрава од Срба из Чикага, Њујорка и других мјеста, па од друштва Српско Јединство.

Сутрадан су овдашње америчке новине на првом мјесту донијеле опис наше свечаности.

У управу за ову годину изабрани су:

за предсједника М. К. Тасовац,

за потпредсједника С. Геруновић,

за благајника И. Балић,

за тајнике С. С. Вукосављевић и

Ђ. А. Дабовић,

за одборнике М. Шошић,

М.Зеновић,

Ј. Кукавица и

К. Мандић.

Без потписа.

Прим. В. К: Штета би било не обухватити бар два извјештаја са Светосавских прославе у Америци, Српско-Црногорског друштеа, зато што су међу његовим покретачима, у његовом одбору и у његовом дјеловању, најактивнији били Бокељи. А они свог великог светитеља и учитеља нису остављали код куће него су га у срцу носили куд ког су одлазили, онако како су у отаџбини научили.

Као карактеристична за Боку узета је 1900. година, јер је све до I свјетског рата ситуација била приближно једнака. Из те године је важан и један извјештај који се односи на град Дубровник, због бољег схватања појма Светосавских бесједа. Осим ове 1900 г. ради употпуњења укупне слике како је било раније, довољно је било узети још 1894. 1895. и 1896. годину.

Неки од дописника Дуброеника, у извјештаје о Светосавским светковинама трпали више тема, али су и оне интересантне, па су задржане.

(Глас Боке број 11. од 3. фебруара 1933.)

И ове године на свечан начин прослави дан Светог Саве. У тој прослави узеле су учешћа све школе и многа наша друштва.

Навече Савин-дана, Државна реална Гимназија одржала у дворани Дојми Светосавску забаву, која је по многобројном присуству народа и по лијепој изведби разноврсног програма, једна од најуспијелијих приредаба ове сезоне.

Из обилног програма, поред Химне Светом Сави, државне химне и неколико лијепих декламација, запажене су нарочито неке тачке, које ћемо овдје споменути.

Пригодни говор проф. Богића Милошевића о Светом Сави био је поздрављен бурним одобравањем.

Поред симболичне вјежбе Морнаров сан од Бораса и декламације Jадранска стража од П. Каталинића, коју је врло добро издекламовао Б. Станишић уч. III разреда, велику веселост изазвале су мале ученице: Ирина Горбатко са соло тачком Балада од Бургмилера за клавир, и Ирина Сичев, такође соло клавир Марш од Бургмилера. Јако нам се свидела слика Чајковског Карневал-фебруар соло клавир, коју је извела г-ца Румена Јурас, ученица VII разреда.

Гимназијски мјешовити хор, под управом г. Вељка Комарека, отпјевао је такођер неколико комада.

С похвалом морамо нагласити да г. Комарек увијек на репертоар ставља искључиво наше националне пјесме.

Гимназијски мјешовити хор отпјевао је Вечер и Сирота од Ф. Аљаха, те Милошевићеву Младост; Динка и Пушћи ме из X. Мокрањчеве руковети, затим Горењска здравица од Хубада и Млатичи од Хрибара. Све су ове пјесме биле врло добро изведене, а особито двије ефектне пјесме Горењска здравица и Млатичи иза којих је настао прави лом и урнебес од одушевљеног клицања и пљескања, које се стишало тек онда, кад су обадвије пјесме поново отпјеване.

Потом су ученици VII разреда одиграли комедију у 1 чину Изгубљени медаљон.

На сам дан Светог Саве у 10 сати послије свршене литургије обављено је у Гимназији сјечење славског колача. Том приликом одржао је говор г. проф. Рафајловић, а затим је хор отпјевао неколико пјесама, а потом је била закуска гостима.

У Женској занатској школи и у основним школама одржане су као и сваке године декламације, а музика је свирала Светосавску химну.

У вече, Српска радничка Задруга приредила је успјелу забаву у кафани Дојми.

У извршењу програма судјеловало је Српско пјевачко друштво «Јединство» са 2 тачке: Светосавска пјесма од Салгети-а и Бајићев Еј кој ти купи, као и Дилетантско-позоришно мушко друштво «Бокељ» са шаљивим комадом Свјетски рат од Б. Нушића. Осим тога, програм је испуњен са неколико лијепих декламација и свирањем оркестра Грађанске музике.

Све тачке програма су добро изведене, а нарочито је запажен прослов г. Мирка Станишића.

Забава је завршена играњем изворних народних кола и плесом, а посјет је био одличан.

Чланови Културно-просвјетне секције Народне одбране на најсвечанији начин прославили су Светог Саву.

Забава је успјела изнад сваког очекивања.

Забаву је отворио начелник Културно-просвјетне секције и домаћин забаве познати радник свештеник г. Михаило Барбић, поздравивши госте добродошлицом.

Затим је говорио г. Петар А. Бринић, директор Грађанске школе у пензији, о политичким, вјерским и просвјетним заслугама Светог Саве. Позвао је присутне да поздраве Њ. В. Краља са: Живио!

Изведен је комад Нада Истре, који је изазвао буру одушевљења. Комад је режирао г. Мирко С. Старчевић, студент права.

Соколско друштво у Рисну приредило је на дан Светог Саве веома добро успјелу забаву у Народном дому.

Давана је комедија Лажни барун.

Успјех се дилатената мора похвалити, јер су потпуно успјели. Мора се напосе истакнути нашег популарног Стева Чучка.

Посјета није била најбоља, јер су многи у короти.

Послије академије, која је била мањкава, јер светосавска забава треба да буде са прословом, декламацијом. (Мисао је недовршена јер у оригиналу текста ту нешто недостаје. – Прим. В. К.)

Пожељно би било да други пут наступи и пјевачко друштво. Музика морнарице била је веома добра. Опћи успјех је био добар.

Светосавска забава одржана је и ове године као и раније на најсвечанији начин, и то у Народној основној школи.

Освећење воде је извршио протојереј Шпиридон Маргетић, као и резање славског колача. Одржао је говор, поздравивши домаћина школе.

Домаћин школе био је г. Стево Мустур, предсједник Мјесног школског Одбора, који је такођер одржао говор о значају прославе Светог Саве.

Затим су дјеца у прекрасно окићеној сали одиграли неколико дјечијих представа и одржали неколико декламација.

Учитељица Марија Зуанић је такођер одржала говор о Светом Сави.

И дјеца Државног забавишта, под управом своје наставнице Доре Петковић, одржали су неколико декламација и игара.

На вечер је била у истој сали сеоска забава.

Дан 27. јануара о. г. приликом свечаности Светог Саве, као и храмовске славе у Морињу, прослављен је на достојанствен начин.

У очи овог дана пуцале су прангије, које су позивале народ у цркву на вечерњу.

На дан Светог Саве отпочела је служба Божја у 9,30 сати уз чинодејствовање пароха г. Владимира Лазаревића, којему су на јектеније одговарали чланови бившег мјесног Дилетантског друштва.

Одржан је парастос великом црквеном (и школском, – прим. В. К.) добротвору поч. Кирилу М. Милиновићу.

Водоосвећење и сјечење славског колача извршено је у просторијама зграде Соколског друштва и Српске читаонице.

Након извршења обреда, дјеца основне школе Мориња Доњег приредила су малу забаву.

У вече била је забава са игранком. У дупко пуној сали народа из Мориња и околних мјеста, који се до касно у ноћи пријатно забављао.

Без потписа.

Глас Боке бр. 11 од 1933. г. објавио је извјештаје са Светосавких прослава у главном граду Боке, у варошици Рисну и у три сеоске општине, по оваквом редослиједу као што је овдје пренијето. Слично је било и у свим другим бокељским мјестима, и сваке године између два свјетска рата, за врцјеме Краљевине Југославије. Зато, а и ради што мањег понављања сличних збиваља, могу бити изостављени даљи описи светковина у корист других аргумената.

(Побједа од 27. јануара 1992.)

Постоје личности значајне за своје вријеме и за свој крај, за народ у коме су рођене. Постоје и оне које су значајне за своје мјесто и за свој народ, не само у времену у коме живе него и за сва времена. Постоје, међутим, и личности значајне за свој народ, за своје вријеме и за сва времена, али и за све народе, без обзира на расу и класу. Они су као хљеб којим се сви хране, као вода коју сви пију, као сунчева топлота којом се сви грију. Међу ове посљедње спада и Свети Сава, први српски архиепископ, оснивач помјесне Цркве српске, велики просвјетитељ српског и свих православних словенских народа.

Као што је први пшенични хљеб, храњив и укусан за онога који га је мијесио и пекао, али и за свакога ко од њега једе, тако и свеци типа Светог Саве својим животом и ријечима хране сроднике и ближње, народ у коме су рођени, али и све људе и све народе, жедне истинског знања и гладне истине и правде Божје, светости и врлине.

Свети Сава није само најзначајнија личност у српском народу 12. и 13. вијека. Он је светионик Словенског југа у тој преломној историјској епоси и један од најзначајнијих личности тадашње хришћанске Европе. Својим просвјетитељским дјелом и путовањима спајао је Европу и Азију, обједињавао и надахњивао балканске хришћанске земље, источне и западне, али и успостављао изузетно значајне контакте, пророчког значаја, са исламским свијетом Истока. Зато, кад би наши Муслимани из Старе Рашке, данас званог Санџака, знали да је Багдадски калифа његовог времена поштовао Светог Саву као човјека Божјег, фасциниран његовом светитељском личношћу, не би се тако олако одрицали њега и његовог празника (као што неки међу њима, ако је вјеровати новинама, чине ових дана).

Но, није тема овог кратког записа тај свечовјечански значај Светог Саве. Овдје ће бити само укратко ријеч о његовој утканости у духовни, културни и народни живот древне Зете, односно Црне Горе, из ње и на њој израсле и створене.

Прво што је у том погледу значајно јесте чињеница да је он један од најсветијих и најсвјетлијих изданака земље Зете, односно Црне Горе. Рођен је у Рибници, ту је данас престоница Црне Горе, а са њим и цијела светородна лоза Немањића. Зато никакво чудо што је он толико био везан за свој родни крај, у ужем и ширем значењу, вјековима надахњивао његовом личношћу и његовим дјелом.

Друга чињеница је од далекосежног значаја за древну Зету и њено историјско обликовање, а од ње и кроз њу – за историјску судбину Црне Горе, јесте његово оснивање Зетске епископије, односно Митрополије на Превлаци код Тивта, у Манастиру Св. Архангела, у том од многих заборављеном али, без обзира на то, једном од најзначајнијих духовних и културних центара Зете и српских земаља уопште.

Управо на тој епископији, односно митрополији (од времена цара Душана – 1346.) заснована је самосталност Зете Немањића, Балшића и Црнојевића, а утолико више Црне Горе, у постцрнојевићком периоду, саобраћане око цетињских митрополита, нарочито оних из светородне породице Петровића.

Та светосавска епископија је у зетска времена, налазећи се између чекића и наковања, Рима и Цариграда, генијалним и богонадахнутим повратком Светог Саве изворном јерусалимском схватању Цркве, и утемељењу Жичке, односно Пећке архиепископије (Патријаршије) на њеним прадревним начелима, – очувала духовну, културну и националну самосталност и слободу народа коме је служила и који је својим духом васпитавала. Тако је светосавска духовна слобода постала коријен слободарског духа Црне Горе.

Утврдивши кирилометодијевско предање у Зетском приморју, Зетска светосавска митрополија је унијела народни језик у култ и културу самога народа и тиме га сачувала од увијек претеће му латинизације, попримивши у себе све што је здраво и плодоносно у латинском предању од давнина присутном на овим просторима.

Из те вјековне светосавске традиције Зетске митрополије настала је и прва штампана књига Октоих на Словенском југу као и све оно што је здраво и стваралачко у периодима Балшића и Црнојевића.

Период Св. Петра Цетињског и Петра II Петровића-Његоша, представља нови млаз и нову искру, моћну и снажну, избилу из тог истог огња запаљеног руком Светог Саве на Превлаци.

Зато се не треба чудити да су и прве школе у Црној Гори прошлог вијека, од владике Рада до краља Николе, нарочито Богословско-учитељска, названа и првим црногорским универзитетом, не само биле светосавски усмјерене него и његоватељке култа Светог Саве, као свог заштитника и путоводитеља.

Светосавске прославе и школске славе његоване су у Црној Гори све до 1946. године када је нова атеистичка, зетско-црногорском тлу и духу туђа власт, укинула Светог Саву као школску славу.

Они који су били у школи 1946. године сјећају се те посљедње светосавске школске прославе са радошћу, али и са тугом. Са радошћу због незаборавног дјетињег доживљаја, а с тугом, јер је укидање Светог Саве у школи значило радикални заокрет у нашем цјелокупном образовању, заокрет са катастрофалним посљедицама.

Није у питању само чињеница да је, полако али сигурно, тиме збрисана ћирилица из живота и културе Црне Горе, те вјековне колијевке ћириличне културе, којом је постала оно што је постала, и којом је опстала, него што је напоредо са њом у својој бити угрожена сва та култура, а самим тим и оно што је Црну Гору уздигло на светозарне висине Ловћенског духа и етоса. Но, то је трагична тема јој ће се морати враћати увијек изнова сва будућа покољења.

Ми је овдје само начињемо и постављамо, свјесни стравичне раскрснице на којој су се нашли Црногорци оног тренутка када су светосавље и светопетровски етос замијенили брозоморном идеологијом која је ушла у све поре духовног, културног, политичког и национално-етичког живота новоцрногораца.

Велика је срећа и благослов Божји, а то је и трећа чињеница коју истичемо, што је дух Светог Саве дубоко уткан у душу и биће Црне Горе и Црногораца да никаква зараза, па ни ова звана брозомора, није била у стању, нити ће бити у стању да избрише те свештене струје светосавског етоса из народне душе, нити да их из ње истисне.

Навешћемо само понеки примјер присуства Светог Саве у народу и његовој души. Зар има неко друго мјесто или крај који је сачувао толико народних скаски и бајки о Светом Сави колико је то случај са Црном Гором и Херцеговином, Светог Саве дједовином?

Савин кук, Савино ждријело, Савина вода, Савин лук, Манастир Савина, Савино камење и путеви којима је ходио, највише су по Црној Гори расијани. Колико је храмова њему посвећено? Савин пост нигдје није толико поштован као у Црној Гори. Ако не вјерујете, припитајте Ераковиће на Његушима, Дурмиторце, Зећане, Приморце, Херцеговце, све до Пријепоља и Милешева. Колико је тек свечара по Приморју, Бањанима, Дурмитору и другим мјестима који за Крсну славу имају Светога Саву!

Очигледно, тако смо далеко отишли у овом тренутку у нашем образовању и дневнокоњуктурној субкултури и политици од себе самих и свог саборног памћења, да ће нам требати доста времена да се вратимо себи и својим незамућеним, незбуњеним, непрестрављеним видицима и прозрењима у прошлости и будућности. Што им се будемо више враћали, неминовно ће нам се више враћати и Свети Сава и његово свештено предање, као мјера и надахнуће нашег постојања, и као онај који ће сада, не више из кућа него из нас самих, карлицама износити мрак, али и отварати прозоре нашег ума и срца. Поново нас изводећи на пут који води свјетлости и животу

Митрополит Амфилохије

Као што се могло видјети из владичиног текста, а што се видјело и из претходних прилога, у погледу светосавља и култа Светога Саве, Боку је тешко издвојити од Црне Горе. Владика шире гледа и види Боку у саставу Црне Горе. Сматрајући да је култ Светог Саве најизражени у Црној Гори, он ту не издваја Боку,

Чињеница је да је владика Амфилохије више пута од свих својих претходника посјетио Светосавско превлачко Светиште. Више пута и од свих заједно црногорских владика у .посљедњих пет стољећа. Не само посјетио него се и највише интересововао и помагао да се на том свештеном мјесту почну обнављати порушени манастирски објекти. Он је најбоље и осјетио колико много то светиште значи за српство и светосавље у Боки.

Од Владичиног светосавског прилога из 1992. г. бољи текст за закључак ове књиге није потребан, па са њим завршавамо ову књигу о култу Светог Саве у Боки, под поетичним и идиличним насловом:

»СВЕТОСАВСКА ОЗАРЕНОСТ НЕВЈЕСТЕ ЈАДРАНА«.

РАНИЈЕ ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ ВАСКА КОСТИЋА

1. ЗАПРЕТАНА ПРОШЛОСТ ПРЕВЛАКЕ,

приватно излање. (густи слог) страпа 210 Београд. 1989.

2. BOKELJSKA MORNARICA,

privatno izdanje. (gusti slog) strana 180 Beograd. 1989.

3. PRIMORSKE LEGENDE,

izdanjeUNIREKS, strana 130 Titograd,1989.

4. BOKELJSKE LEGENDE,

izdanje STRUČNA KNJIGA, strana 184 Beograd, 1990.

5. СРПСКА НАРОДНА ГАРДА-КОТОР,

издање ОБОД,страна 280 издање ОБОД, страна 280 Цетиње, 1990.

6. ПОДВИЗИ БОКЕЉА,

издање СТРУЧНА КЊИГА, страна 182 Београд, 1992.

7. СТАРОЗАВЈЕТНЕ ГРЕШНИЦЕ,

издање СТРУЧНА КЊИГА, страна 88 Београд, 1993.

8. СУДБИНЕ БОКЕЉСКИХ НЕСРЕЋНИЦА,

издање СТРУЧНА КЊИГА, страна 102 Београд, 1993.

9. ЗАПРЕТАНА ПРОШЛОСТ ПРЕВЛАКЕ,

приватно издање, (густи слог) страна 76 Београд, 1994.

10. НЕПОКОРНИ БОКЕЉИ,

излање СТРУЧНА КЊИГА, страна 102 Београд, 1995.

11. ПОДВИЗИ БОКЕЉА ВАН БОКЕ,

издање СТРУЧНА КЊИГА, страна 102 Београд, 1995.

12. ФАНТАЗМЕ,

издање СТРУЧНА КЊИГА, страна 102 Београд, 1995.

13. 3АПАЊУЈУЋИ ПРИМЕРИ ВИДОВИТОСТИ,

издање СТРУЧНА КЊИГА, страна 92 Београд, 1995.

14. ЦРНОГОРАЦ СВЕ СРПСКИ ВЕЛИКАН,

издање СТРУЧНА КЊИГА, страна 130 Београд, 1995.

15. ХРАМ УСПЕНИЈА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У КРТОЛИМА,

издање ТУТОРСТВО ХРАМА, страна 108 Кртоли, 1995.

16. ХРАМ СВЕТОГ САВЕ У ТИВТУ,

издање ТУТОРСТВО ХРАМА, страна 320 Тиват, 1997.

17. НАЈСТАРИЈА НАРОДНА ШКОЛА У ЦГ,

издање ШКОЛСКИ ОДБОР ОШ. страна 364 Кртоли, 1997.

18. ПРВО ХУМАНИТАРНО ДРУШТВО ЈУЖНИХ СЛОВЕНА «СВЕТИ ЂОРЂЕ»,

издање СТРУЧНА КЊИГА, страна 168 Београд, 1998.

19. ДОБРОТВОРНО ДРУШТВО «СВЕТИ ЂОРЂЕ» – ХРОНОЛОШКИ ПРЕГЛЕД

АКТИВНОСТИ-

издање СТРУЧНА КЊИГА, страна 178 Београд, 1998.

20. ТРАГАЊЕ ЗА ИСТИНОМ О ЗБИВАЊИМА 1848. Г. У БОКИ,

издање СТРУЧНА КЊИГА, страна 98 Београд, 1998.

Формат свих књига је 17x23.5 цм. осим књиге под редним бројем 15. која је формата 14x 20.3 цм.

Контакт телефон са аутором Васком Костићем: 082/61–214

Основни разлози покретања библиотеке Одглас леже у настојањима да се издавачком концепцијом и јавним говором о Балкану (као стварном источнику индоевропске културе) ослушне биће српског етнотериторијалног простора и српске духовности уопште.

Своју издавачку концепцију ова библиотека заснива и гради у оквирима балканске епистеме, објављујући све оно што би представљало документе умности и народосне повеснице нашег народа и језика и што је трајно уграђено у наше национално биће као тајна његовог опстанка.

Неизбежно присуство српског етно-историјског корпуса захтева осветљавање оних затомљених идеја и принципа који су уграђени у темеље европске културе и цивилизације а који се, често, у својим аутентичним облицима још увек могу пронаћи у српском културно-историјском простору. Поготову се могу јасно сагледавати у простору нашег Светосавског православља као поузданог заштитника и чувара од свих конверзија које су неизбежна пропратна појава током разних историјских удеса, али су и нужна последица срамних деловања наших псеудонационалних елита, нарочито у последњем веку.

Библиотека Одглас представља скромни допринос указивања на мемо фонд нашег народа у оквиру којег је изграђен културни, историјски, политички и Светосавски свесрпски национални идентитет.