Умеће умирања или уметност живљења

Загонетка времена се не може разрешити. Ипак, древни мудраци су покушавали да на известан начин бар мало подигну крајичак завесе над њом уз помоћ симбола и алегорија, да представе време у извесним опипљивим образима. Једна од таквих слика јесте Кронос – свирепо и немилосрдно божанство које прождире сопствену децу. Време рађа дане и ноћи: дане – као своје синове, ноћи – као кћери и одмах их прождире без остатка. Векови и миленијуми нестају у утроби незаситог времена.

Код Персијанаца и Миђана аналог грчког Кроноса представља божанство времена Зерван. Он се приказује у обличју човека с главом звери и са два крила. Зерван стоји на лопти, у његовим рукама је жезал. Лопта која се котрља означава кретање времена које се никада не зауставља, не прекида, не враћа. Осим тога, лопта означава космос пошто су древни управо лопту сматрали најсавршенијим геометријским телом. Време влада космосом, оно га шутира својом ногом. Жезал у рукама Зервана је симбол врховне власти, ништа не може да се супротстави времену, нико не може да му се одупре.

Глава Зервана је глава чудовишта: време није цар већ тиранин, оно влада с неумољивом суровошћу, оно нема ни предака, ни потомака, оно је рођено само из себе, убија свакога кога сретне на свом путу. Зерван има крила: време је свеприсутно, од њега човек не може да се сакрије ни у земаљским провалијама, ни на врховима планина, ни у бездану неба, испуњеном звездама. Својим жезлом Зерван руши стене и збацује звезде с неба. Зерван је увек сам. Он је властелин света. Нико не сме да му се приближи и да стане поред њега. Само божанство смрти излази у сусрет Зервану како би из његових руку преузело свој плен.

Друга слика времена јесте египатска сфинга, која лежи у подножју пирамида у пустињи и као да чува царство смрти. Сфинга делимично личи на Зервана, само што је код ње супротно: она има труп лава, а главу и груди човека. Ово је божанство философа, које ступа у дијалог с људима поставља им питања, нуди загонетке, а затим их убија. Философи и мудраци покушавају да одгонетну тајне које сфинга чува, да одговоре на њена питања, али се испоставља да су беспомоћни као деца. И сфинга се с њима поиграва као с децом, а затим их дави својом лавовском шапом. Мудраци и философи не могу да се ишчупају из власти времена, не могу да одгонетну загонетке сфинге, не могу да се одбране силом своје дијалектике којом су запањивали и освајали свет, и зато деле заједничку судбину с незналицама и умиру не сазнавши: одакле, куда и због чега, јер то људима може да открије само Онај Ко је изнад времена.

Сфинга има главу и груди жене. Глава жене је симбол земаљске лепоте. Време очарава људе, везује, привлачи као змија своју жртву погледом. Једна страна груди сфинге означава живот, а друга смрт. У времену почиње човеков живот, у времену се завршава његово земаљско битовање. Једна дојка је пуна млека, а друга отрова. Сфинга је изабрала своје место у пустињи као на граници с вечношћу. Они који су подизали пирамиде мислили су да ће победити само време, али њима сад влада сфинга. Ове рукотворене планине, четворокраки симболи огња – само су илузија бесмртности.

Вавилоњани су у олтарима својих храмова – зигурата имали чудно изображење у облику спирале, које је такође представљало симбол времена. То је уједно и круг и права линија: време је праволинијско, али уједно садржи извесне циклусе, који не затварајући се у цео круг прелазе један у други. Ове циклусе древни су уочавали свуда: од космичких појава (кретања светила) до догађаја људске историје. То је пројекција времена у космосу или космоса у времену.

Древна индијска племена Маја и Инка већину својих храмова посвећивала су страшном божанству времена. Градили су их на високој основи попут брда, а свака страница је представљала степениште с каменим степеницима. Сам храм који се налазио на врху имао је изглед засечене пирамиде. Степенице су симболично означавале дане људског живота. На простору храма сваке године су приношене људске жртве као знак тога да незасито време захтева жртве, да су људи његови заробљеници и таоци и да је смрт – апотеоза времена.

Стари Грци су смислили још једну слику времена: ћелав човек трчи по оштрици сечива. Немогуће га је стићи и ухватити за косу – тако се ни време не може стићи и вратити. Оштрица бритве означава неповратност времена, његову једнодимензионалност: човек који трчи по њој не може да скрене у страну. Међутим, овде постоји још један смисао: условност самог времена. Прошлости нема зато што је већ минула. Од реалности се претворила у нешто о чему може само да се размишља. Будућност објективно такође не постоји, она још није наступила, сва је у области претпоставки, у извесној потенцији битија, опет – у области онога о чему може да се размишља. Реална је само садашњост, али ни она није ништа више осим граница између прошлости и будућности, танка као оштрица бритве.

Древни људи нису могли да открију тајну времена. Они нису могли да открију тајну вечности која им је изгледала као нека статика или пауза између циклуса космичке историје. Због тога је за древне време било знак осуђености, било је слично страшној змији, која до смрти стеже плен у свом загрљају.

Тајном времена влада Црква, али ова тајна није једноставна. Бог је створио време као припрему за вечност. Време није беспочетно и није бесконачно, оно протиче на позадини вечности. Време је стање припреме и избора, раскрсница путева, где се решава главно питање људског постојања: с ким је човек – с Богом или без Бога. Време је могућност промене, настанка људске личности, испољавања или губитка богосличности, стицања онога што ће се открити у вечности.

Овде, на земљи је пребивање, у вечности је истинско битије. Време је поље испитивања човека, а вечност је принадлежност Самог Божанства, зато се за хришћанина вечност открива у времену, кроз придруживање душе предвечној благодати. Сликовито говорећи, вечност је као дах Божанства који душа може да осети за време молитве. За неверујућег, као и за древног паганина време је само предворје смрти, негатив битија, рушење људских нада. Зато неверујући има само један начин да се бори против времена и смрти – да заборави на њих.

Замислите дете које својом руком жели да ухвати зрак светлости. Оно скупља прстиће, чини му се да је сунчев зрак ухваћен међу њима, али затим шири длан и види да у њему нема ничега. Тако човек не може да задржи тренутак. Време тече као широка бешумна река. Ма шта човек да ради: да ли да спава или је будан, да ли ради или се моли, да ли да размишља о смислу живота или је уроњен у испразност својих страсти, – час за часом, дан за даном, таласи ове реке у неуморном трку стреме један за другим и као што се не може зауставити ток реке, исто тако се не може зауставити време. Јунаци историје чинили су велика дела, освајали победе над непријатељима, оснивали огромне империје, подизали неосвојиве тврђаве, правили баште и цвећњаке који су висили на ланцима, подизали зграде које су се називале светским чудима, али… нико од њих није могао да врати ниједан минули тренутак, ниједан од највећих умова човечанства није могао да врати уназад реку времена. Ова река их је однела као зрно песка у океан вечности. Пробудили су се из небића и поново утонули у сан.

Замислите други пример: дете трчи за сопственом сенком и жели да је стигне. Оно убрзава кораке, али свеједно не може да је стигне: што брже човек трчи за сенком, тим брже сенка бежи од њега. Немогуће је стићи крилато време.

Време је у сталном самоуништењу. Древни су га приказивали у облику змије која гута сопствени реп. Време је атрибут релативног битија. У времену нема прошлости: она је неповратно нестала; у времену нема будућности: она се само претпоставља; у времену нема садашњости: то је зрак који нема ни дужину, ни ширину, који непрекидно клизи од већ изгубљене прошлости ка још непостојећој будућности. Док се наши органи чула труде да фиксирају време као садашњост оно је већ прошло, претворило се у прошлост, тај талас је пројурио поред нас. Значи, садашњост је само сећање на недавну прошлост, тромост органа наших чула која до нас доносе тренутак којег већ нема. Дакле, садашњост је само траг прошлости и очекивање будућности.

Сама смрт није излазак из времена. Једноставно, човекова душа прелази у стање новог доживљаја времена који је нама непознат. Време ће нестати кад небо и земља изгоре у космичком пламену који неће уништити свет већ ће га преобразити. До Страшног Суда време не царује само на земљи, већ и на небу и у преисподњој. Душе светаца чекају васкрсење тела, душе грешника – милост Божију по молитвама Цркве и оних који за њих на земљи дају милостињу. Измена претпоставља време, то је кретање по хоризонтали. Вечност је кретање по вертикали, у њој нема измена као прелаза из једног стања у друго, у њој је присутно откривање садржаја људске душе.

У вечности нема оног губитка битија који философи називају асиметријом времена, тамо нема периода који се смењују. Вечност није непокретност, није статика, већ је кретање, динамика, само другачијег карактера него што је то динамика времена.

Време је једнодимензионално, а вечност је полидимензионална. То је тешко схватљиво. Претпоставимо да је површина која је била дводимензионална добила трећу димензију, да је постала волуминозна. Тако је, сликовито говорећи, и у вечности: оно што је било једнодимензионално постаје полидимензионално, и човек не губећи прошлост шири садашњост, и у овој садашњости се кроз причешћивање благодаћу стално открива нешто ново: нове димензије бића, нове димензије доживљавања. У вечности је ново без губитака. Вечност је истинско битије. Време је етапа. Време не прелази у вечност и вечност не прелази у време. Време протиче на позадини вечности. То је период настанка, пренатални период вечности. У Апокалипси се каже да после Страшног Суда времена више неће бити.

Постоје две врсте бесмртности. Прва је бесмртност светих, вечно приближавање Богу, стално кретање ка Божанству, стално нова озарења Божанске благодати кад прошлост не нестаје, већ постаје подобије садашњости, а садашњост се не претвара у прошлост, већ постаје подобије будућности. Међутим, вечни живот није само самоотварање, то је општење у којем постоје два пола: за спасене је то Бог, за погинуле – сатана. Општење с Богом је истински живот, општење са сатаном – битије као антиживот, битије као вечно умирање. Кад говоримо о два пола нипошто не стављамо између њих знак једнакости. Општење с Богом је предназначење, циљ, садржај самог људског живота. Општење с демоном је вечни распад где нема нестајања као разлагања на елементе просте и јединствене природе душе, овде је кретање од центра ка периферији, које такође нема граница; зато је овде смрт – у најстрашнијем и најзлослутнијем смислу ове речи – бесмртна смрт.

Неки људи се питају како ће за грехове који су учињени у времену душа бити осуђена на лишавање вечног живота. Међутим, тајна овога је у општењу: удео грешника је вечно општење са сатаном, вечно уподобљење сатани, вечно удаљавање од Бога, вечити губитак. Овде на земљи се одређује с ким је душа – с Богом или с ђаволом. Тамо, у вечности, више нема одређивања, већ је присутно остваривање, зато је земаљски живот тако драгоцен, тако је драгоцен сваки тренутак који може бити степеник на лествици која води навише, ка духовном небу, или наниже, у бездан, који заиста нема дна. Зато је време – наш пријатељ и наш непријатељ; и једно и друго зависи од усмерености наше воље.

„Мисао о томе да након смрти нема ничега пружа ми велику утеху,“ овако или отприлике овако писао је у својим мемоарима маркиз де Сад, по чијем имену је назван један од порока који спада у област сексопатологије. Ова реченица би у обрнутом виду могла да постане немилосрдно разобличење појаве која се назива атеизмом и то: „Желим да нађем утеху у мисли о томе да после смрти не постоји ништа, због тога тамо ништа и не постоји.“

По свој прилици ова нада у будуће непостојање је једина утеха коју је на дну греха и порока пронашао де Сад. Људска савест има свој глас који неумољиво сведочи о неминовности праведне плате. Због тога човек не може да нађе срећу у греху. Савест не само да га подсећа на паклене муке, она му даје да осети будуће стање туге и мрака као да га доводи до предворја пакла. Човек се бори са својом савешћу као с непријатељем и на крају налази жалосну утеху у истој овој мисли: „Након смрти нема ничега.“ Своју књигу де Сад је поклонио Наполеону Бонапарти – верном слуги смрти. Међутим, император је доживевши овакав поклон као личну увреду као одговор на то заточио дрског маркиза у тамницу.

Духу човека је својствено извесно осећање вечности, осећање које се не може исказати речима. Дух је око душе. Међутим, као и телесне очи, он је веома нежан и рањив. Греховни живот парализује силе духа и човек практично губи осећај за вечност. Она за њега постаје апстракција и загонетка, велико „не знам“, непознато, што он не може да одгонетне. Међутим чак и након губитка духовности и њене замене душевношћу размишљања о вечности и смрти муче човека који живи по својим страстима. Савест га макар шапатом подсећа на то да се у самом „не знам“ садржи „можда“ и чак нејасне слике вечности испуњавају његову душу бригом. Он се хвата за мисао: „После смрти моја свест ће се угасити, а тело иструлити као леш пса у односу на којег у овом смислу немам никакву предност. Уронићу у бездану празнину, нестаћу. Каква је разлика у томе да ли сам чинио добро или зло. Смрт изједначава све и свакога. Због чега треба себи да ускраћујем било шта? Живот је мехур од сапунице, који сија на сунцу. Од њега ће већ у следећем тренутку остати само мокра флека која ће се осушити без трага. Вера и моралност су старе предрасуде, окови у које људи сами себе окивају. Ако нема вечности, све ми је дозвољено, све је могуће.“

Уверивши себе у то да нема вечности човек истовремено упорно одагнава мисао о смрти како не би себи кварио расположење. „Дајте ми да на миру попушим цигарету, а онда нека буде шта буде,“ отворено ми је рекао један савремени интелектуалац, спреман да расправља о свему на свету: од етике Аристотела до Сартрових парадокса, од вавилонских митова до Кафкиних новела – о свему изузев питања о сопственој смрти. Постоји обичај: у соби у којој се налази сандук с покојником застиру се огледала како се у њима не би одражавало неколико сандука. Човек се плаши да ће у огледалу његовог сећања остати слике смрти и зато се труди да испуни своју свест било каквим садржајем: радом, уметношћу, науком, новостима, политичким играма, вином и дрогом, само да заборави на неизбежан крај, само да се у души не појави, као ноћна утвара, слика сандука у којем лежи покојник који му је познат – он лично, с ушиљеним жутим лицем.

Тече река времена. Она на својим таласима, као у загрљају носи сплав украшен различитим цвећем. То је наш живот. Људи на сплаву диве се погледу на обалу која као да им плови у сусрет, разговарају, причају приче, измишљотине… Смеју се, плачу и певају, али нико од њих не размишља о томе да иза сваке кривине реке може да искрсне водопад и да ће се њихов сплав, као путник који се сурвао с врлети у бездан разбити о камење и да ће узаврела стрмина реке постати њихов гроб.

Хајне, који се одликовао не само својим песничким талентом већ и неваспитаношћу, дрско је написао: „Нека мртви труну у гробу, живоме дај ми живот до дна“ (тако или отприлике тако) и следећи сопствени савет добио је познату болест која се у његовом случају завршила дугогодишњом парализом и слабоумљем. Још пре смрти он је као леш у гробу лежао у својој соби и као у сандуку трулио је на свом кревету. У цвету своје славе смејао се Богу и смрти и овај демонски смех учинио је извором свог књижевног прихода. Био је заљубљен у земаљски живот с његовим тренутним насладама, али му се свет осим којег он ништа није хтео ни да зна ни да види, подсмехнуо. Његова судбина личи на алегорију или на причу са злослутним крајем – о томе како је човек заволео змију, дивио јој се, носио је на својим грудима, а она га је као захвалност за ту љубав ујела за срце. Тако свет поступа с онима који му се предају заборавивши на своју душу и небо.

Овде, на земљи, на време и смрт подсећају два бића и два предмета: врана и сова, звоно и сат. Усамљена врана која седи на грани с које је опало лишће личи на знак питања као да се замислила: шта се дешава у овом свету, где је почетак оног потока који се назива време и где се завршава? Ова птица црног перја које личи на црнину непомично седи на дрвету под снегом као камени кип као да жели да изађе ван времена, изван онога што се мења и пролази. Облак од врана, које се окупљају изнад леша – јесте весник смрти. Живот вране је стрпљиво очекивање нечије погибељи: за врану је труп храна, значи, смрт је њен живот. Само промукло грактање вране личи на ударање сувих костију, на пуцање грана које се секу, на буку камења које пада.

Сова воли осамљена места. Она се настањује далеко од бучних градова, у шумским честарима или у пукотинама стена. Неки човек је причао како је једном приликом посетио пустињаке који су живели у планинама Сванетије. Пут до тамо је био дуг и тежак. Он је са својим сапутницима час пролазио кроз стрмените планинске реке, час се пентрао по избочинама стена, час се пео на врхове иза којих се као талас за таласом уздизала друга планина, час је силазио у кланац до убогих станишта пустињака – неколико кућица направљених од брвана и премазаних глином.

Пустињаци су нарочито волели ноћну молитву. Они су ноћ делили на неколико делова и спавали на тренутке. Овај човек је упитао: „Имате ли, као што је то обично случај у манастирима, звоно или дрвено клепало да бисте се окупљали у договорено време на молитву?“ Они су одговорили: „Имамо ноћно звоно. Чућеш га.“ И ево, око поноћи неки звук сличан плачу запарао је ноћно тиховање као да је сама тишина гора зајецала као кристал од ударца. Звук се понављао у неком отегнутом ритму. Ово је био жалосни крик сове као да је нарицаљка над гробом оплакивала мртваца.

Планине које се протежу источно од Сухумија биле су за монахе омиљено место у току многих векова. Тамо човек наилази на камење с крстовима који су на њима исечени и указују на место нечијег гроба или на људске кости у некој пећиници обраслој шибљем. Чинило се да сова ноћу оплакује оне који су овде живели и подсећа на неизбежност смрти. Прича се да сова обично избегава људска станишта, али ипак због нечега воли да се настањује око монашких колиба. Сова се појављује тамо где долазе монаси, као њихова сапутница и они ноћу чују њен крик који позива на покајање. Сова ноћу не спава у потрази за пленом и монах ноћу тражи у молитви своје једино благо – благодат Духа Светог, храну и пиће своје душе.

Ноћу се у планинама може видети диван призор. Врхови обасјани светлошћу месеца добијају тамно-плаву боју, као да су се таласи подземног мора разлили из недара земље и замрзли у лету. Дрвеће непроходних шума стоји непокретно као статуе. Кланци изгледају као црни бездани, дубоки као само небо, непробојни као духовна тајна. Звезде изгледају као искре од пожара који букти иза ноћног хоризонта у искрама хладног огња. У планинама влада нарочита тишина. Човек ову тишину може да слуша с таквом насладом као што уморни путник пије воду из планинског потока. А отегнути крик сове још више истиче ову дубоку тишину. Овај крик који се пролама ноћу је песма о смрти. Изглед планина које се сливају с ноћним небом је песма о вечности.

Глас који говори: „Време пролази, жури, не поседујеш време, оно ти је дато на зајам,“ јесте куцање сата. Оно подсећа на то да је наш живот умирање. Кажемо:“ Човек је живео тридесет година.“ Међутим, може се рећи другачије: „Човек је умирао тридесет година.“ Умирао је од првог дана свог рођења. Сат је скала губитака и рачун изгубљеног. Чиме смо испунили протекло време, са чим смо сјединили прошли тренутак? Понекад ми се чини да бројчаник часовника личи на слику космоса, а дванаест цифара јесу дванаест знакова небеског свода, дванаест његових мислених делова. Центар бројчаника је наша Земља, а казаљке су кретање космоса. Раније су постојали пешчани или водени сатови где су једно за другим падала зрнца или је капљицу по капљицу цурила вода. Последње зрнце у сату је последњи удах човека. Постојали су сунчани сатови где је време показивала сенка. Јутро је образ детињства, подне – зрелости, вече – старости. А затим сунце залази иза хоризонта, сенке гасну, наступа ноћ; ћути сат, као да умире само време.

Гласом који подсећа на вечност и на смрт говори звоњава звона. Ударцима звона завршава се сахрана. У звоно се звони кад се поред храма покојник носи на гробље. Каже се да су у минулим вековима за време епидемија куге људи обично непрекидно звонили како би очистили ваздух од заразе. Звоњава звона као да крчи пут души преминулог, одагнава од ње тамне духове који је као чопор грабљиваца опкољавају и прогоне. Сандук се спушта у гроб уз звуке звона као да брод отпловљава од обале у бескрајне просторе океана. Звоњава звона изазива дубока размишљања о пролазности земаљског живота. Она такође подсећа на васкрсење мртвих о којем ће свету објавити глас Арханђела и звук трубе. Звоњава звона позива на богослужење: „Туђинци земаљски, журите у свој дом где пребива ваш Небески Отац; тај дом је храм.“ Звоњава звона објављује Тајну Свете Евхаристије. Она као да каже: „Хришћанине, ма где да се налазиш, размисли о вечности.“

Кажу да су раније на обали мора, на местима где су били гребени и подводно камење, стављана звона на високе стубове у ноћима без месечине, нарочито у невреме, да би звонила како морнари, који су скренули с пута не би претрпели бродолом и погинули. За нас је страшна опасност ако заборавимо на смрт. И овде звоно буди душу из дубоког сна.

Вране се, осетивши плен, откидају с грана као црни листови и с промуклим крицима круже над шумом.

Звоњава звона објављује да је покојник унет на гробљанску капију кроз коју се нико не износи назад. Шкрипа гвоздене капије је као шкргутање зуба смрти.

…Наступа ноћ у планинама и пустиња се оглашава отегнутим крицима сове. С првим бљесцима сванућа сова заћути и погружава се у сан као због тога да се не би видела трулежна лепота овог света и његове испразности. А ноћу ће поново звати пустињаке на молитву.

Човеку су непознате три ствари: кад ће умрети, где ће умрети и која судбина га чека после гроба. Зато човек увек треба да очекује смрт и да стално има на уму да може да се испостави да је данашњи дан последњи дан. Управо зато је данашњи дан – дан спасења. Господ је обећао да ће примити грешника уколико се овај покаје од свег срца, али Он није обећао неко тачно одређено време за покајање, јер је знао лукавство људске душе.

Знајући дан и час своје смрти човек би говорио у свом срцу: „То је још далеко, стићи ћу да узмем од овог живота све што он може да ми да, а затим ћу, пред смрт, започети покајање.“ Међутим, покајање је жеља да се буде с Богом, то је почетак борбе с ранијим газдом, демоном, којем је човек служио свим својим греховним животом, то је могућност стицања благодати. Лукаво срце које жели да обмане Бога показаће се неспособним за покајање, пред смрт ће постати камено, и човек пада или у хладну равнодушност или у очајање. Због тога је Господ премудро сакрио време смрти: она се не види као путник у магли, она у кућу улази без куцања, она као неочекивани гост не упозорава на свој долазак, одводи човека за собом као што стражар одводи сужња на суд – у ономе у чему га затекне.

Човек увек греши, због тога осећање покајања за хришћанина треба да буде стално осећање, а непријатељи сећања на смрт су брига за много ствари, многословље и шале.

Брига за много јесте узалудно трошење времена. Човек заборавља на главно – на самог себе. Стално му недостаје време да се на крају замисли над тим ко је он, због чега је на земљи? Он личи на куглу бачену на зелено поље билијарског стола која се од невидљивих удараца котрља, као да јурца с једне стране на другу. Човек чак нема времена да размисли због чега и коме је све то потребно: ова журба, ово вечно трчање! Овакав човек није оставио у свом животу место за Бога, заборавио је на смрт, не види своје грехове. Метафизичка питања занимају га мање од живота у далеким галаксијама. Чини му се да сличним питањима могу да се баве само доколичари и сањари, а он нема времена за такве глупости. У овој сталној испразности, у овом ковитлацу послова, он као да се крије од Бога. Смрт га затиче неочекивано. Он личи на тркача који изненада пада спотакавши се о камен. Умирући он размишља о томе да није завршио своје послове. Вечни живот и духовни свет су за таквог човека непријатна, страшна неочекиваност.

Други непријатељ сећања на смрт је многословље, један од облика испољавања скривене гордости. Господ у Светом Писму каже: на кога ћу погледати? Само на кротког и ћутљивог¹. Заиста је тако: смирење и кротост, које Бог толико воли, сједињени су с ћутањем. Многословље је страст слична пијанству. Она поробљава човека, тако да он као да постаје додатак сопственом језику. Док је човек који се претворио у мрава-радника одузео себи време које му је дато да се припреми за вечност, протраћио га на спољашње и духовно банкротирао, брбљивац није крадљивац само свог, већ и туђег времена.

Брбљивац у дубини душе сматра да он већ све зна и да му преостаје само једно: да учи друге. У ствари, многи људи причају само зато што се нису научили да ћуте. Свети оци су тврдили да човек који је од овог великог дара – речи – начинио разоноду за себе, личи на блудника. Зато је брбљив човек одвратан људима, туђ Богу.

Многословље је бесмислено трошење душевних снага. Молитва брбљивог човека постаје немоћна, расејана, сува, слична закржљалом растињу. Онај ко много говори губи способност да дубоко размишља, не може да се заустави, да сконцентрише своју мисао на питање које захтева пажњу. Он почиње да личи на прождрљивца који гута храну не жваћући је, личи на звонце које звони зато што је изнутра празно. Или – на бубањ пресвучен магарећом кожом, који својим звуком све заглушује. Заиста: „Речи расипају, ћутање сабира.“ Крај многословља је опустошеност душе и губитак благодати. Свевидећи Бог као да „не види“ човека-празнословца, зато што ни овај није у стању да у свом срцу види Бога, неспособан је за богоопштење, које захтева усредсређеност мисли. Рибар извлачи рибу из воде кад она прогута удицу својим устима, а овде ђаво држи брбљивца, као свој плен, за језик.

Смрт је тајна, а човек само у тиховању може да дође у додир с тајном. Брбљивац може да живи непосредно поред гробља, да види како сваког дана поред његових прозора носе сандуке и истовремено да се не сећа тога да ће некада и он морати да умре. Сећање на смрт захтева оно што је брбљивац изгубио – способност за созерцавање, као да човек урезује писмена на сопственом срцу. Сећање на смрт, као и све што је неопходно за спасење јесте благодатни дар, а брбљивац, због буке речи које изговара не може да чује у својој души тихи глас благодати.

Смрт словоблуднику долази исто онако неочекивано као и многобрижном, јер је пребирући туђе ствари и дискутујући о њима потпуно заборавио да постоји. Међутим, ако човек, који је уроњен у испразне бриге одлази из овог света као празан, брбљивац ни из далека није празан: он на леђима има читав џак туђих грехова који су постали његови грехови. По навици ће покушати да заподене разговор са самом смрћу, али неће добити одговор.

Ништа мање од многословља у супротности са сећањем на смрт није и навика човека да се стално шали. Цар Соломон је поредио смех с пуцкетањем запаљене сувади које даје дим, али не и топлоту.² Смех и подсмех јесу исто оно празнословље, само напојени отровом који попут змије човек сабира у свом срцу. Човек је образ Божји. Подсмех је жеља да се он прикаже у ружном светлу, то јест да се лиши образа Божијег, да се прикаже као наказан, као Квазимодо.

Шала човека чини циничним и дрским. Она је пород гордости: подсмешљивац тежи ка томе да понизи ближњег како би показао своју наводну надмоћ над њим. Осећамо задовољство кад чујемо шале управо због тога што оне празне потенцијал зла које се у нама накупило. Склони смо да приказујемо шалу као добронамерност, али ниједан шаљивџија не воли да му се људи смеју.

Синоним за реч „ђаво“ је – „лакрдијаш“. И заиста, ђаво се забавља играјући се човечанством, он се смеје погибељи људи. Због тога човек који је навикао да се шали подражава демону. Као мађионичар он ствара неку илузорну „реалност“, јер шаљивџија гради музеј наказности, у који позива посетиоце. Његова душа се налази у свету иза огледала, само што свако огледало има криву површину. Сећам се како су ме једном, док сам био још дете, родитељи повели у луна-парк. На тргу се налазио велики шатор као циркуска шатра, а у њему су била огромна огледала с испупченом и удубљеном површином. Видео сам себе у њима час као Лилипутанца с огромним стомаком, час као да сам извучен на горе, као да ме је неко вукао, као гуму тако да глава додирује плафон, час исеченог на делове, час наглавачке. Нисам схватао због чега се људи унаоколо смеју, мени су та огледала уливала страх као да ће ме украсти и начинити другачијим, као да ћу нестати у дубини огледала, а отуда ће искочити наказе, сличне мени. Почео сам да се привијам уз мајку.

„Да ли ти је досадно?“ упитала је.

„Да,“ одговорио сам.

Било је очигледно да се ова лакрдија ни њој самој није свидела и она ме је брзо извела из шатора. Обрадовао сам се што сам остао онакав какав сам био…

Основа религије је свештени страх. Шале и смех уништавају свештени страх и чине душу мртвом и јаловом, слично као што врели ветар песка претвара цветне вртове у пустињу. Подсмешљивац такође не може да размишља о смрти, не може да размишља о метафизичким питањима: навика да се шали приказаће их у ружном, наказном светлу. Прича се да професионални шаљивци обележавају смрт свог сабрата јавним кловновским наступима. Тако се кад су били сахрањиване краљевске луде сама погребна процесија претварала у карневал.

Господ је рекао: Тешко онима који се смеју, зато што ће плакати³. Смех човек приморава да заборави на постојање демонског света, на то у каквој се опасности налази његова душа. Смех и шале рађају дрскост. Колико саблазни и грехова почиње смехом! Док празнослов брзо заборавља на смрт човек-спадало је спреман да се руга смрти. Овде постоји некаква мучна мистерија смеха, човек се смеје мртвачкој лобањи, а мртвачка лобања се смеје њему.

За преподобног Исихија се приповеда да је прво живео немарно и нимало се није бринуо за своју душу. Пошто се тешко разболео Исихије је умро, али је затим Промислом Божјим поново враћен у овај живот. Својим очима је видео лице смрти, видео је рај и пакао. После тога се затворио у своју келију и плакао је даноноћно. Нико од њега није чуо празну реч, нико није видео осмех на његовом лицу. На умору је рекао братији: „Опростите ми, ко се сећа смрти више не може да греши.“ Прва смрт је за њега била неочекивана и ужасна, она га је затекла неспремног, као што стражар задеси лопова на месту злочина. Друга смрт је испунила његово срце радошћу.

Човеку који се не сећа смрти она долази као непријатељ и одводи га у заробљеништво као окованог у ланце. Ономе ко је се сећа долази као пријатељ и одводи га као ослободилац од труда и страдања у земљу вечног спокоја.

Цар Соломон је рекао: „Жури у дом плача више него у дом смеха,“ а често човек од свог срца прави „дом смеха“, „дом“ у којем бесмислено и бесциљно протиче сав његов живот. У сталним бригама за световне послове, многословље и смех, он жели да се сакрије од било каквог подсећања на смрт, тако се Адам кад је згрешио заборавивши на свезнање Бога узалудно и јадно сакривао од Њега међу дрвећем.

Ми живимо у време натопљено фаустовским духом. Човек нуди душу ђаволу, желећи да овековечи земаљско битовање. Ђаво је лажов, зато он радо обећава оно што је за њега немогуће. Фауст за уговор са сатаном, који потписује сопственом крвљу, поставља два услова. Прво је – сатана треба да му да насладу која би испунила његову душу радошћу, као што се пехар испуњава вином, до ивице, да би рекао: „Више ми ништа није потребно.“ Друго је – сатана треба да заустави тренутак, да учини да он вечно траје, време треба да се заустави као бујица реке која се изненада претворила у лед.

Легенде о Фаусту је сакупио Гете – окултиста високих иницијација – и написао је на основу њих своју драму, која у суштини представља розенкројцеровску мистерију. Овде можемо да видимо сатанску стратегију: треба уништити сећање на смрт употребивши страст. Страст је удица на коју се хвата људска душа. Страст је адут у рукама ђавола кад он почиње своју игру с човеком. Ђаво му обећава као Фаусту, да ће му дати насладу кад ће човек ускликнути: „Тренутку, заустави се!“ и продужити овај тренутак као што се одвија нит свилене лутке, само бесконачно. Свака страст се супротставља сећању на смрт. Свака смрт је избацује ван граница свести. Сећање на смрт човеку који тражи срећу у насладама изгледа као црна маска на свадби.

За хришћанина, пак, сећање на смрт, сједињено с молитвом јесте мач уперен против демона. Док се човек сећа предстојећег исхода, док га мистички доживљај смрти приморава да задрхти у срцу, он не може да греши као што не може да спава, док је при себи, поред змијског брлога или да се весели у кући обузетој пламеном.

Испуњење страсти је лажни живот, то је илузија тога да наслада може човеку да донесе срећу. И друга илузија је да наслада може да траје бесконачно (срце треба да поверује у такве глупости да би се препустило страсти!). И сав људски живот је непрекидно рушење илузија – ових и других, њима сличних. Рушење илузија је лекција коју човек стално добија и запањујуће брзо заборавља.

Ђаво не може да заустави време. Он сам очекује Страшни Суд и вечите муке, међутим, он може да учини нешто друго: да одузме човеку сећање на смрт и да му сугерише сигурност и непоколебљивост земаљског битовања.

Постоји чудна секта, код чијих чланова се жеља да живе вечно на земљи претворила у досадну манију. Учење ове секте тврди да људи умиру зато што су поверовали у своју смрт. Дакле, да човек не би умро довољно је да поверује да… неће умрети. А кад неко од чланова ове секте ипак умре, то нимало не отрезни остале. Они кажу: „До њихове смрти дошло је због маловерности, они су се поколебали у вери у то да смрти нема, допустили су у свом срцу мисао да ће умрети и били су кажњени смрћу због сумње. Међутим, то је њихова ствар, а ми верујемо да нећемо умрети и вечно ћемо живети.“

Ова секта је настала у 19. веку, тамо где је морала да настане – у Америци, и постоји и дан-данас. Њени чланови медитирају на тему да никада неће умрети, да смрти нема, а затим, неочекивано за себе, умиру и крећу у крематоријум или на гробље.

Будимо поштени, загледајмо се на прави начин у своје срце да не светлуца тамо нешто што личи на наду ових несрећних секташа? Не тешимо ли себе мишљу да ће смрт, затворивши очи, проћи поред нас, да ћемо се само ми сакрити од њених свевидећих очију? Разум каже: „Умрећу, Промисао Божји ми је пре стварања света припремио гроб у којем ће моје тело остати до Страшног Суда.“ Душа се противи: „Не, нећу умрети, то је превише ужасно да би могло да буде истина.“ Шта да чинимо у овом спору ума и душе? Да молимо да нам Господ дарује, као што је речено у молитви светитеља Јована Златоуста „памјат смертнују и умиленије“, које се рађа од овог сећања у људском срцу. Нека наше срце буде чврсто као камен, а речи молитве меке као вода, али струје воде, падајући с висине на камен постепено га тање.

Постоји следећа слика: преподобни Макарије Велики размишља о смрти. Египатска пустиња. У даљини се виде пирамиде – ови надгробни споменици изнад гробова древних фараона. Поред пештерских келија на камену седи преподобни Макарије. Испред њега су људски скелет и бачени лопата и крамп. Могуће је да он жели да сахрани монаха који је пре њега овде живео. Преподобни је погружен у размишљање о пролазности овог живота. Иза његових леђа стоји смрт. У једној руци држи косу, а у другој – пешчани сат. Сат означава време, које је човеку дато. Коса – неизбежни крај. Десно од Макарија стоји Анђео са свитком у руци. На свитку је натпис: „Макарије, жури да чиниш добро.“

Понекад се на овој слици слика сунчани дан, пешчано пространство пустиње, гомиле сунцем опаљеног камења, поцрнелог и попуцалог као после пожара. Тада цела пустиња изгледа као слика смрти. Понекад се изображава ноћ. Месечева светлост пада на кости и лобању као да их граби из мрака. Пирамиде које стоје у тами негде на ивици хоризонта једва се разликују од околине. Овде, у келији преподобног Макарија као да се води борба мрачних и светлих сила. Макарије гледа на остатке почившег да се свет не поткраде у неки кутак његове душе, да не привуче ниједну од његових мисли одвојивши је од молитве, макар то била помисао танка као влас, коју је тешко видети, коју ми у мраку своје душе не бисмо никад разликовали. Изгледа да је свет као птицоловац поставио своје мреже, али се преподобни, раширивши два крила – молитве и сећања на смрт издигао изнад њих и лебди, попут орла у необухватном небеском пространству.

На болницу је Соломон такође указао као на дом плача и школу сећања на смрт⁴. Да ли сте имали прилике да видите како људи умиру? У болници их смештају у одвојене собе како други болесници не би видели смрт која сваком од њих може да се деси. Ипак, код људи на умору пуштају у знак милости рођаке и пријатеље, као код сужња који је заточен у самицу за осуђене на смрт, ради последњег опроштаја.

Видљиви свет је од невидљивог одвојен непробојним зидом, али за самртника ова преграда постаје све тања, провиднија, пробојна, умирући, он као да се налази у два света. Он чује гласове које наш слух не прима, изгледа као да до постеље човека умору долазе људи који су га престигли на путу ка вечности, нарочито они с којима је био сједињен везама пријатељства и љубави. Умирући тихим шапатом изговара имена преминулих, нарочито често изговара реч „мама“. Вероватно је да мајка и после смрти остаје најближе биће за своје дете, чак и ако је оно већ старац у веома дубокој старости.

Често очи умирућег човека постају зачуђујуће дубоке и јасне, као да с њих пада копрена видљивог света – слике његових ствари и предмета. Његов поглед је уперен некуда у даљину, он не види људе који су око њега, али почиње да види оно што ми још не видимо, пред њим се открива нешто велико и необично. Запањиле су ме очи човека на умору којег сам видео у детињству. Оне су личиле на два плава бездана или на два кристала у којима се огледала вечност. Видео сам смрт неверујућег, он је осећао да умире и преклињао је лекаре да му продуже живот као да сами лекари не умиру, као да је бесмртност на земљи у човековој власти. „Убрзо ће доћи пролеће,“ говорио је, „процветаће дрвеће, а ја ћу у то време лежати у земљи. Какви сте ви лекари ако ја умирем? Шта ћете ми ако не можете да ме спасите?“ Једна од његових комшиница, верујућа жена почела је да га наговара да се исповеди и причести, алудирајући на то да Причешће може да га исцели. Неочекивано је пристао, али је умро исте ноћи. Очигледно да је у души био исти какав је и био и пре и Господ му, не нашавши у њему покајање није допустио да се причести.

Видео сам другу слику мучне смрти: самртник је чинио покрете као да гура неког од себе, као да одбацује неке невидљиве непријатеље који су се окупили око њега. Видео сам на његовом лицу печат страха, као код животиње ухваћене у клопку.

Кажу да се за време причешћа нарочито добро види унутрашње стање човека, али оно се помало открива и у време смрти. Лице једне монахиње која је дуго година патила од туберкулозе костију и која је умрла у болници после кончине постало је тако светло и предивно да су се лекари окупили да виде овај преображај после смрти као чудо (монахиња Љубов је умрла у Сухумској болници седамдесетих година минулог столећа). И насупрот томе, постоје људи, чија лица након смрти тамне попримајући тежак, мрачан израз.

Они који читају Псалтир за мртве знају како човеку лако бива да се моли за неке људе као да се заједно с њима моли душа преминулог, поред неких мртвачких сандука осећа се мир и радост, тамо нема доживљаја смрти као губитка, већ постоји радост што се душа вратила у свој дом након земаљског туђиновања. Постоји нарочит осећај, који објављује да је душа спасена, као да је срце од ње добило вест из загробног света. Међутим, има покојника поред којих душа осећа тескобу, тежину и глув, несвестан страх, као да њихов сандук окружују нека тамна бића. Тешко је читати Псалтир у таквој кући, човеку се чини да му је језик отежао и да сваку реч изговара с великим напором, као да онај ко чита окреће и подиже тешко камење. Од неких гробова осећа се миомирис, а од неких – тешки смрад смрти који не личи на обичан смрад леша који се распада: њега не осећа њух већ неки унутрашњи осећај душе. Понекад се код сандука догађају чудне ствари, час се гасе свеће и падају саме од себе, никако не може да се разгори кадионица, као да нека невидљива бића вичу: „Шта тражите овде, он је наш!“

Једном сам пред смрт причешћивао професора универзитета, који је једно време предавао на Тбилиском Богословском факултету и у средњој богословској школи. Студенти су га волели не само због знања, већ и због чистоте душе, коју је сачувао у овом развратном свету: чинило се да је ишао кроз мочвару и није се испрљао у блату. Овај човек ми је пред смрт рекао: „Немојте мислити да сам одлучио да се причестим у нади да ће ми то дати исцељење, у овим тренуцима не молим Бога за здравље и за то да ми продужи живот, осећам да умирем иако од мене крију моју болест, желим само једно: опроштај од Бога у Којег сам веровао целог свог живота.“

У Гудаутима је живела искушеница по имену Клавдија, духовна кћи схиигумана Саве из Псково-Печерског манастира, која је прислуживала при цркви. Она се разболела од неизлечиве болести, дани су јој већ били одбројани. И више од тога, лекари су рекли да може да умре у сваком тренутку и да је чудо што још живи. Питао сам је:

„Да ли желиш да примиш монаштво?“

Одговорила је:

„Ја сам духовна кћи схиигумана Саве и плашим се да било шта чиним без његовог благослова. Једном ми је отац Сава поклонио кошуљу која личи на власеницу и упитао је: „Хоћеш ли је променити за другу?“ Одговорила сам: „Не.“ И сада је код мене.

Рекао сам:

„После монашког пострига инок се уручује старцу, а ја ћу извршивши постриг рећи: „Уручујем те оцу Сави“. Кошуља коју ти је поклонио биће ти потребна за постриг, тако да ћеш остати његова духовна кћи.“

Пристала је.

Отишао сам у Сухуми да узмем благослов од митрополита Илије. Саслушавши ме рекао је:

„Немој да јој даш иночество, него мантију.“

За време пострига Клавдија је устала из кревета и сама је држала крст и свећу. Кад сам се вратио кући јавили су ми да је после мог одласка клекла на колена, заблагодарила Господу за милост која јој је дарована и да је тако клечећи, умрла. Као да је Анђео смрти који је послан по Клавдијину душу чекао да буде обучена у монашку одећу да је поведе као невесту Христову…

У Књизи Премудрости Исуса, сина Сирахова, написано је: и умрле не лишавај милости.⁵ Ова милост је молитва за њих, нарочито помињање на Литургији. Често кад нам умре близак човек остаје у нама не само осећај ненадокнадивог губитка или бол растанка, већ се у нашем срцу буди и осећај кривице према њему, осећај неотплативог дуга. Сећамо се добра које нам је учинио и незахвалности којом смо му одговарали. Колико боли смо причинили нашим ближњима, какву суровост смо показали у односу на њих, колико пута се њихово срце стезало од наших речи као од удараца и како је тешко мислити да су ову бол и нашу неправедност однели са собом у земљу смрти, оставивши нам закаснело раскајање, оставивши у нашем срцу незацељиву рану.

Међутим, можемо да поправимо грехове и грешке молитвом за умрле – још у већој мери него да су с нама на земљи. И мртвога можемо да замолимо за опроштај као живога, нарочито на његовом гробу. Било је много случајева кад су душе умрлих захваљивале за молитве за њих или се јављале онима с којима су раније били у свађи како би међусобно опростили једни другима. Живи и мртви су одвојени једни од других као преградом, материјом, али у Цркви Христовој наше душе се налазе у јединству с њима. Светлост црквених молитава обасјава не само земљу, већ и дубине пакла; она доноси олакшање и утеху онима који могу да приме њене зраке или чак њихове мутне одсјаје. У овим молитвама је утеха за мртве и поука за живе, то је плач због трулежности и греховности нашег живота, али у њој звучи и нада. Мртви од нас очекују милост. И како ће се они захваљивати онима који су се молили за њих кад се сретну с њима у загробном свету!

У црквеним молитвама постоји посебна молба за хришћански крај живота нашег, за припрему за њега кроз покајање и Свете Тајне. Целог живота треба да се припремамо за смрт, међутим, нарочито је важно да се не изгубе они драгоцени дани, часови и минути кад човек опраштајући се са земљом одлази у вечност. „У чему затекнем, у томе ћу судити,“ каже Господ. „Дан смрти је већи од дана рођења,“ рекао је преподобни Марко Трачки монаху који је требало да га сахрани. Дан смрти је, у суштини, дан рођења за онај живот којем нема краја. Он је резултанта, испит, и зато – пресуда човеку.

Због чега Господ блаженима назива оне који плачу?⁶ Плач је рушење земаљских илузија. Знајући суровост и окамењеност нашег срца Господ нам шаље болести као веснике смрти. Човек види како копни његово тело с којим је себе поистоветио, чије похоти су угушиле глас духа. Он види како му је тело немоћно, како трули за живота, као да га прождиру невидљиви црви, тело које одише нечистотом и смрадом, изнурено, избраздано борама, тело којем предстоји да се претвори у леш, тело у којем је тражио насладу, како се сада претворило у некакав грумен боли. Чак и само општење с болесницима је већ подсећање на смрт: живот човека који је прикован за болеснички одар личи на крхко стакло које може да се разбије од једног неочекиваног ударца. Завоји натопљени гнојем, смрад крви која се разлаже – све је то нека слика греха који разједа људску душу, оне страшне болести, оне ране коју може да исцели само Божанска благодат.

Болница личи на затвор. У затвору човека држе резе и решетке, а овде је прикован за постељу болешћу као оковима. Болест човеку даје драгоцену могућност за покајање, она отрежњује човека, она показује ништавност наших страсти, од чије „велелепности“ су остале само тамне мрље на души, она нам открива сву лаж људске городсти, она као звоно у храму зове човека Богу. Међутим, опет и ово драгоцено време које може да постане одлучујуће за човека у вечности, демон покушава да одузме, притом под обличјем добра. Најближи људи се труде да учине све да смрт затекне болесника неспремног. Они крију од њега да је болест смртоносна или опасна, они лажу да ће му ускоро бити боље, теше га неостваривим надама, сигурни су у то да ће чак и алузија на смрт отровати последње дане самртника. Још би могло да се схвати кад би то чинили неверујући људи, за које је рођење случајност, а смрт – неизбежност, међутим, овако поступају многи хришћани, не схватајући да тако постају издајници човековог спасења, духовне убице онога кога воле.

Дешава се да се рођаци и ближњи човека на умору плаше да га подсете на потребу да се исповеди и причести или оклевају да позову свештеника како се болесник не би досетио да је болест попримила озбиљан обрт. За лекаре је да крију од болесника његово стање, односно да га лажу и варају, постало неписано правило медицинске етике, тачније бонтон. Међутим, непокајани греси муче човекову душу, иако он сам тога није свестан, а покајање и причешћивање Светим Тајнама ће му дати мир и спокој, даће му исцељење или снагу да достојно, с покорношћу вољи Божијој дочека смрт. Како често људи свештеника зову да дође код болесника тек онда кад је овај изгуби свест и не може да се причести! Колико боље у овом смислу поступају Кинези који својим родитељима поклањају мртвачке сандуке и они овај поклон примају с радошћу и захвалношћу као бригу деце за њихово посмртно станиште. Уколико се човек на умору не упозори на то да само што није напустио овај свет и самим тим се духовно убије, он ће у загрљају смрти проклињати оне који су га успавали и преварили.

Мишљење савремених људи је усмерено на то да лишивши човека сећања на смрт омогући човеку да безбрижно, рекли бисмо „комфорно“ умре. Ова лаж, са своје стране, рађа друго зло, ништа мање опасно: уколико је болест мучна, а могућност за оздрављење не постоји или је она ништавно мала, поставља се питање: зар неће бити милост да се прекину те муке, односно да се прекине лечење и човеку да материја, например, наркотик у великој дози, који би га безболно убио? У неким земљама већ је донет закон који даје право лекарима и рођацима да решавају питање о животу и смрти болесника. Овде се исти онај хуманистички атеизам или атеистички хуманизам супроставља Промислу Божијем и човек узима на себе да решава питање живота и смрти иако ова одлука припада само Богу. По правилима Цркве уколико је самртник на било који начин изразио своје раскајање, ма какав био његов протекли живот, над њим се врши хришћански погреб и друге молитве за покој душе. Дакле, чак и кратко покајање пред смрт даје наду у спасење – остало решава Господ. У Јеванђељу се говори о разбојнику који се покајао: још увек је, док је био разапет на крсту хулио Спаситеља, међутим, одједном је, као зрак небеске светлости његово срце обасјала вера и Господ је примио његово предсмртно покајање.⁷

Замислимо другу слику. Претпоставимо да је овом разбојнику, кад су га водили на место погубљења неко дао отров како би олакшао патњу и да је разбојник умро на путу до распећа. Шта би тада било с његовом душом? Она би отишла у пакао.

Лекари који убијају болесника смртоносном дозом наркотика лишавају га, можда последње шансе – покајања пред смрт, чак и ако би ово покајање било сједињено с последњим издисајем. Зато се ново учење о „лакој смрти“ као милости према болеснику претвара у непоправљиву немилост.

Савремени човек из све снаге покушава да избегне сећање на смрт. Многи се плаше да иду на гробље, да присуствују сахрани, чак и да виде мртвачки сандук блиског човека. Психијатри сугеришу својим пацијентима да не размишљају о смрти како би избегли фобије и неурозе. Уколико се сећање на смрт упореди с удаљеном грмљавином људи су спремни да запуше уши воском како је не би чули, уколико се упореди са севањем муње, која обајсава ноћ, људи су спремни да носе повез на очима како би живели у мраку.

Човека увек прате два невидљива сапутника: Анђео-чувар и демон. Демон га вуче према греху кроз похоти, Анђео-чувар га задржава да учини грех подсећајући га на смрт. Неки људи сматрају да сећање на смрт може да паралише човекову вољу, да га учини неспособним за рад, лиши животног циља, погрузи у стање сталне чамотиње, онога што се назива фрустрација. То није тако. Униније је последица разочарења или неиспуњених жеља. А сећање на смрт, насупрот томе, приморава човека да време сматра драгоценим, помаже му да схвати да се његов истински циљ налази иза линије земаљског живота. Оно не разара живот, већ илузију живота, оно само време потчињава вечности. Сећање на смрт даје храброст у искушењима, утеху у тугама, јер је за хришћане сама смрт обасјана светлошћу васкрсења.

Уђите у болничке собе у којима леже људи на умору. Поред врата стоје носиљке на којима ће лешеви бити однети у мртвачницу и стављени тамо један преко другог као дрва у спремишту за дрва. Погледајте људе који умиру од туберкулозе, њихова тела сажиже невидљиви огањ. Претворили су се у кожу и кости, а приликом дисања из уста им излазе крвави мехури. Погледајте људе који умиру од рака: као да је хоботница обавила њихова тела својим пипцима и лагано их прождире. Погледајте људе који умиру од гангрене – њихово тело постаје црно као угаљ, они труле још за живота као лешеви. Погледајте очи свих ових људи, чини се да оне већ гледају негде ван граница овог света. Међутим, последњи уздах је први корак у непознато, у том тренутку очи човека гасну и као да се претварају у мутно стакло.

Премудри Соломон је писао: „Тело је узето од земље, иде у земљу, а душа – код Бога, Који ју је створио – на суд.“ Данас се одвија препород паганске традиције – спаљивање лешева, човек се претвара у шаку пепела. За хришћане је слика огња који прождире – слика пакла. За пагане – њиховог неверовања у васкрсење. Приликом кремације постаје на известан начин неуместан и сам чин хришћанског погреба. Речи молитве „земља јеси и в земљу отидеши“ треба да буду промењене: „земља јеси и в огањ отидеши“. Гроб који би био осењен крстом данас људи тако често желе да замене и заиста замењују урном или кутијом с шаком пепела – тако је лакше избавити се од сећања на смрт.

Најтрагичнији облик смрти је самоубиство. Самоубица сам брише себе из живих. Међутим, ни мртви не желе да га приме. Раније самоубице нису биле сахрањиване на гробљима, њихове гробове није осењивао крст, на надгробном камену нису паљене свеће. У стара времена самоубице су сахрањиване негде поред пута, далеко од људских станишта као да су их људи терали од себе као губавце.

Шта приморава самоубицу на то да оде из живота, као што се излази на капију туђе куће? Шта приморава човека да тражи слободу у смрти као што сужањ тражи слободу од окова? Због чега живот за њега постаје неиздрживо и безизлазно мучење? Узрока и повода има много, али ако је свако самоубиство злокобна песма душе отпевана ђаволу сва она су прожета и обједињена једним лајт-мотивом који пролази, као јецај кроз ову осуђену гомилу, фантазмагорију болом изобличених лица, мрачну симфонију људских душа, кроз овај црни реквијем очајања, овај лајт-мотив је губитак наде.

Човек је поистоветио себе са земљом, осим овог живота он не види ништа, жели срећу, али среће нема, свет није у стању да му да оно што ни сам нема. Човек може да нађе срећу само у ономе што је сродно његовој души, а његова душа није од земље, већ је од неба. Његова машта и страсти стварају илузију постојања, али се она руши, сусревши се с реалношћу. Овај констраст између умишљеног и стварног, који човек доживљава као рушење свих нада, као обману, као трагикомедију, чији лик је он постао, претвара се у његовој души у убеђеност у то да је живот лаж и грумен боли, а вечност – зјапећа празнина.

Прича се да шкорпион кад бива ухваћен удара отровним репом себе у главу како би се избавио од непријатеља и сопствени отров пушта у себе самог. Тако и самоубица жели да побегне од противречности и страдања, од разочарења и срамоте, од обмане и душевне боли у исто тако илузорну, као што је био његов ранији живот, метафизичку празнину. За њега живот и смрт мењају места: он исто толико жуди за тим да умре као што други желе да живе. Среће у овом животу нема, али метафизичке празнине – црне провалије у којој би се гасили осећање и свест, у којој би се човек растворио претварајући се ни у шта – такође нема и човек прелази у област оног мрачног и богоборног духа, кроз који је смрт дошла на земљу.

У самоубиству могу да присуствују два фактора: или неверовање у Бога или мржња према Богу – треће није могуће. Или самоубица сматра да је живот случајност, искра која се сама пали у мртвом простору космоса, или ако пак верује у Творца овог света, Њега сматра виновником зла. Зато је самоубиство апсолутно одрицање од Бога.

У човеку живи грех: то је наказно чудовиште које обитава у дубини његове душе. Међутим, човек као образ Божји тежи ка лепоти. Страсти му цртају грех у замамном обличју, али затим наступа горко унутрашње прозрење. Оно што му је изгледало предивно управо пред његовим очима постаје наказно, ружно. То је конфликт скривен у души, који човек стално доживљава. Ако нема стимуланса да се бори с грехом и страстима, човек не зна за друго унутрашње стање осим смењивања преваре и разочарења, насладе и празнине, привида среће и његовог нестанка. Карактеристично је то да знатан део самоубица управо међу људима који су опевали земаљску лепоту, који су јој служили као свом идолу, који су у њој тражили срећу. Кумир је глинена или камена статуа покривена позлатом: он блиста из даљине, а од честих додира позлата спада с њега. Можда је због тога највише самоубица међу алкохоличарима и песницима.

Песници су гурмани земаљске лепоте. Они не да се просто препуштају страстима: страсти су извор њиховог наданућа, боје њихове палете; они желе да искусе све страсти, да их виде у свим нијансама и тоновима како би их оваплотили у својим стиховима. Песници су у души пагани, оно што припада Богу они приписују свету и човеку, зато се у њиховом срцима спаја чежња за идеалом и незадржива тежња ка греху коју они украшавају као мртвачки сандук златним брокатом.

У поезији се сједињују два начела: реч и музика, као имитација музике служе рима и ритам. Кад слушамо музику наш ум је неактиван, он као да замире, прелази у пасивно стање. Човек не може да доживи музику на нивоу свести, она делује на оне дубоке струне људске душе који приморавају емоције и страсти да звуче. Музика више од било које друге уметности овладава човековом душом и паралише његову личну вољу. Ако ум и воља делују човек престаје да слуша и осећа музику. Хармонија ритма обузима човека, очарава га и он доживљава стихове будући погружен уз помоћ њихове музике у стање некакве хипнозе, доживљава словесно ткиво поезије кроз танане асоцијативне везе које се налазе у области чула.

Поезија гаси дух (разуме се, говоримо о световној поезији), али чини осећања тананима и пластичнима. Због тога трагичност живота – смењивање душевних полета и падова песници могу да доживљавају веома болно. Хајне је писао:

Међутим, ево, иако сам збацио ове рите,

Иако нема позоришне старудије,

До сада ме још боли срце,

Као да играм драму!

И оно што сам вештачким болом сматрао,

Показало се као бол живи, –

О Боже! Ја сам смртно рањен, играо,

Гладијаторову смрт представљајући!

Бодлер је себе поредио с Икаром који је пао на земљу. Живот без Бога се претвара у апсолутну превару. Они који служе овој превари постају њене жртве. Повремено као пијаница који се пробудио у блату, они виде да су страсти замка за душу и осећају пакао у себи. Међутим, немају куд да беже. Небо је за њих затворено. Они виде само облаке, који пливају по плаветнилу, – хладне сенке далеког неба, и због тога се пут пред њима раздваја, као на раскрсници: или да поново иду у свет ранијих страсти и илузија, или у небиће, где човек жели да се избави пре свега од самог себе.

Многи песници су живот завршили самоубиством. Још већи број је покушавао да то учини. И готово код свих повремено у стиховима звучи права чежња за смрћу. Самоубиство песника је последица одбацивања Бога и опијања земаљском лепотом. Песници су као винари наливали врели напитак страсти у златне пехаре и кристалне чаше филигранских стихова, али су затим осећали да је њихов укус – прљавштина из септичке јаме. Шта им је преостајало? Да мрзе Бога, и још… да очарано гледају облаке који као острва из бајке плутају по преврнутом океану изнад земље.

Из гробова самоубица се откида црни пламен проклињања Бога, Који их је створио и света који их је преварио, то је молитва ђаволу. Изнад гробова самоубица је вечита ноћ. Од ових страшних гробова допире хладноћа, тако понекад као да ледена рука стеже срце човеку који се одједном нашао на самој ивици дубоке провалије без дна.

У свим делима својим сећај се краја

твог и никада нећеш згрешити.

Сир. 7:39

1

На капији једног од средњовековних градова на бакарној плочи је био угравиран натпис: „Путниче, можеш да сазнаш имена свих оних који живе у граду, а имена умрлих зна само Бог.“ Шта знамо о својим прецима? Могуће је да знамо само неколико имена уназад до прадеде или чукун-деде, а даље се све губи у некој непробојној тами. Тако ће се и наша имена памтити само неколико генерација, а затим ће се она избрисати из сећања људи као што дете брише с табле слова написана кредом. Можда ће још неко време на нас подсећати гроб обележен каменом на којем стоји натпис, али ће затим и он бити предат забораву, сравњен са земљом. Не месту где се налазио биће саграђене нове зграде или просечени путеви, а остаци неиструлелих костију, помешани са земљом, биће се избачени заједно с грађевинским шутом.

Испред нас је бездан вечности, иза нас – бездан небића; сваки дан нас приближава гробу. У овом свету живимо као у тамници, донета нам је смртна пресуда. У сваком тренутку смрт као затворски стражар, може без куцања да уђе на врата и поведе сужња – нас – на место погубљења.

Наш живот личи на уску стазу зараслу у бодљикаво шибље и изровану каљугама. Сами не схватамо како смо се нашли на њој, дата нам је заповест да идемо, крај овог пута је гроб. Време нас као звер у потери за пленом приморава да идемо напред не дајући нам ни за тренутак да се зауставимо како бисмо одахнули.

Или је време попут реке чија бујица се не зауставља ни дању ни ноћу, ма шта човек да ради, речни ток стално јури напред од извора ка ушћу, без обзира на то да ли ради, спава, забавља се или седи за столом, време бешумно наставља да тече.

Сунце, звезде, безбројне милијарде далеких светила попут острва у космичком океану – све је потчињено времену, све има свој почетак и свој крај. Некада, у детињству, чинило се да је дан дуг, и изгледало је да сунце лагано путује од истока ка западу као да огромно око није желело да одвоји свој поглед од земље. Међутим, са сваком годином дан као да постаје све краћи, као да се убрзава ток времена, као да човеку само промицање дана и ноћи пред његовим очима – као кадрови у филмској хроници – говори: „Жури, остало је још мало времена, а време је новац за који се купује вечност.“

Или време личи на ледену падину: човек нема за шта да се ухвати, нема на шта да се ослони, клизи наниже, а испод његових ногу је провалија. Наша земља је гробље, гробље по којем корачамо, тела мртвих се претварају у прах и овај прах присуствује у новим облицима живота. Међутим, да ли смо ми ова тела која су закопана у гроб? Човек се родио с једним телом, а умро је с другим: само наше тело се непрестано мења, а то значи да телом сматрамо бујицу материје која под дејством нама непознатих сила поприма одређени облик. Као што река пролази кроз корито које остаје исто иако се сваког тренутка мења вода у њему, тако и наше тело, узима из околине и враћа у њу откидајући од себе. У чему је онда суштина његовог јединства? У самој човековој души. Душа напушта тело и оно се претвара у леш. Значи, видљиво умире, а суштина живота је у невидљивом. Видљиво је смртно, невидљиво – бесмртно. А ми ипак најчешће себе поистовећујемо с видљивим.

У скандинавским бајкама постоји прича о непобедивом витезу с којим нико није могао да се пореди по снази и храбрости. Једне ноћи овај витез сања чудан сан. Широка арена за такмичење, он излази и изазива на дуел сваког противника који пожели да ступи с њим у борбу. Витез је унапред сигуран у своју победу. Три пута позива супарника на бој и одједном… у сусрет му излази погрбљена старица. Витез је гледа с чуђењем, али га она неочекивано зграби својим јаким рукама и он осећа да га снага напушта и да постаје беспомоћан као дете. Затим га старица подиже изнад земље и лагано гуши.

Он се буди у бризи и недоумици:

„Шта значи овај сан?“

Нико није могао да га одгонетне и само је један мудрац-отшелник рекао:

„Сматрао си да си непобедив, али постоји супарник који је јачи од тебе. То је време, њега још нико није победио. Оно ће те учинити слабим попут детета, угушиће те у свом кошчатом загрљају. Овај сан ти је послат да не би био горд због своје снаге. Доћи ће старост кад ће те снага напустити, а затим – смрт.

Човек се плаши да се сећа смрти и у томе је један од узрока његових падова у грех. Он пије из чаше у коју је убачен отров и не жели ништа да зна о том отрову. Прођи улицама града – хоћеш ли наћи много кућа у којима никада не би оплакивали мртваца, хоћеш ли наћи много дворишта кроз чију капију није изношен мртвачки сандук? Човек је мислио да нешто поседује, али се испоставило да му је све што је имао било дато само на зајам.

Наш живот личи на облаке који плове небом. Они мењају свој облик: почињу да личе час на снежне планине, час на чудовишта из бајки, час на царске дворце, а час се поново претварају у безобличне сенке, у праменове магле, који се топе у небу, као гомиле леда у пролеће.

Наш живот личи на сан, а смрт на буђење. Човек се пробудио и све што је било у сну остало је у власти минуле ноћи. Оно што је сматрао животом, у ствари је било умирање, а за оно што је сматрао смрћу испоставило се да је живот. Он је животом сматрао испуњавање похоти и страсти свог тела, али је све прошло без трага, као налет буре. Пет чула је било свега пет рупа у тамници кроз које је разликовао само нејасне сенке, али их је смрт затворила као што затвара гриље у кући, а само тело се показало као леш који је носио на себи.

Човек је сликом смрти сматрао гроб у који закопавају његово тело, сам гроб му је изгледао као бездана црна јама, у којој ће нестати растворивши се у земљи као кап кише у океану, нестаће у црној космичкој ноћи где нестаје свест, где остаје само празнина која нема ни краја ни конца. Међутим, показало се да то није крај његовог постојања, да то нису врата у подезмље која су замандаљена кључем и на која је натрпано камење, већ рођење у нови живот. Све оно што му је изгледало као главни циљ на земљи: власт, богатство, наслада, – показало се као тамни негатив постојања. Видљиво је, неставши, постало невидљиво. Невидљиво је постало једино реално.

Оно што свет назива лепотом јесу у ствари тренутне сенке које нестају са сванућем; капљице које блистају на сунцу; пахуљице које личе на мале звезде, које се падајући на земљу претварају у блато. Дивимо се цвећу, али се оно брзо претвара у прах који личи на пепео. Наше погледе мами зелено лишће дрвећа, али оно у јесен жути, пада с грана као стара одећа, лежи на путевима као гомила ђубрета и ветар га развејава по пољу или скупља код ограде као сметове снега.

Људи кажу: „Какво предивно лице!“ Колико песама и стихова је сачињено ради величања земаљске лепоте, а у шта се ова лепота претворила – у смрдљиви гној! Где су очи које су некада поређене с тиркизом или ахатом, с бојом мора или небеским плаветнилом? Оне су се претвориле у сукрвицу и слуз и истекле из очних дупљи, попут последњих суза.

Земаљски живот је бесмислица кад га људи чине циљем за себе. Уколико желе да исцеде из њега као из гроздова винове лозе вино, напитак насладе, она се претвара о горку чашу пелина. Страст је мед помешан с отровом. Срећа на земљи је сенка која се не може стићи, човек трчи за сопственом сенком, а она бежи од њега. Међутим, ако се на живот гледа као на пут ка вечности он се открива души као велики дар, тада његове тамне дубине бивају обасјане светлошћу, тада човек схвата зашто живи, зашто пати, у име чега се бори. Тада све стаје на своје место и човек постаје свестан да му је живот дат како би заувек стекао образ Божји или образ сатане.

Време уништава све видљиво, трагичност смрти прожима све што постоји, као да трзаји боли потресају васељену, али за хришћане се иза пространства овог бурног мора отварају обале земље обећане.

2

Човек пролази кроз три стадијума постојања. Први је пренатални период кад се формира његово тело. Други је земаљски живот кад се формира његова личност, кад се његова воља опредељује да ли ће бити на страни добра или зла, кад се решава главно питање: његов однос према Богу. Трећа је улажење у вечност кад се открива онај душевни садржај који је човек стекао у свом земаљском постојању. Последњи акт историје човека и човечанства биће свеопште васкрсење мртвих и коначна подела добра и зла.

Благ је само Господ, зато је истинско добро које прелази у вечност богоуподобљење, а зло је губитак образа Божијег и уподобљење демонима. Обично човек дефинише добро као земаљску добробит, као могућност да реализује своје страсти, а зло – не као грех који разједа душу, већ као неповољну спољашњу ситуацију или телесне болести. Због тога време и снагу користи како би стекао благостање у овоземаљском животу. Међутим, налазећи се у бујици времена где све нестаје он узалуд губи снагу: иза спољашњег не види унутрашње, иза покрова времена – вечно, и умире, не припремивши се за смрт као пацов који се полакомио на мамац и пао у замку. Понекад овакав мртви пацов с кичмом пребијеном од федера држи у зубима парче меса – као свој последњи плен…

Свети праведни Јован Кронштатски пише да мисли о земаљском приземљују душу. А мисли о греху и слике греха скупљају се у дубинама нашег сећања и ако не буду омивене покајањем и молитвом остаће у вечности у души као печат демона, као жиг одбачености. Човек умирући оставља земљу, али оно што је сакупио у свом срцу – добро или зло – иде за њим. Кад читамо хронике минулих векова, о царевима и јунацима, о њиховим подвизима и труду, о добру и злу – о свему што су учинили, питамо: „Где су? Да ли је неко од њих остао у животу? Да ли има неки цар који би вечно царовао? Има ли богаташа који би се златом искупио од смрти? Има ли тврђаве или замка чије камење време не би могло да разруши? Има ли подземља у којем смрт не би пронашла човека?“ Од неких су остала само имена која су се сачувала у летописима који су до нас дошли. А имена многих су заборављена као што су заборављени њихови гробови.

У историјским бурама нестају називи народа и земаља – тако ветрови и кише сравњују са земљом надгробне хумке. Само, док су се раније у гроб стављали злато и украси покојника сада се због злата одвијају расправе и свађе поред тела које се још није охладило. Највећа тврђава био је Вавилон, и шта је остало на месту прве престонице света? – Гомиле цигле и камења слепљених смолом од угља, која се стврднула од времена. Шта се догодило с највећом светињом Јерусалима, с његовим Храмом? – Од њега је остао само део зида назван зидом плача. А колико држава се налазило на месту данашње Сахаре и сада је погребено испод њеног песка као у огромном саркофагу!

Ако ноћу подигнемо свој поглед видећемо небо као огроман океан што блиста од звезда које личе на далека острва од бисера и дијаманата. Космос с архипелазима сазвежђа изгледа нам безграничан и бесконачан, али он тоне у другом, за нас невидљивом бездану који се назива – време.

3

У стара времена био је један познати мудрац који је изучио све науке, чинило се да нема питања на које не би могао да да одговор. И једном приликом је код њега заједно са својим малолетним сином дошао неки човек и рекао:

„Моје дете ми је поставило питање на које нисам могао да одговорим. Узнемирио сам те, учитељу, како би му објаснио оно што жели да сазна.“

Мудрац се осмехнуо и упитао:

„Које питање си, дете, поставио оцу?“

Он одговори:

„Питао сам шта је време.“

„Није ваљда да твој отац то не зна?“ зачуди се мудрац. „Слушај ме…“

И одједном се замислио као да му недостају речи, као што човеку понекад недостаје ваздуха да би удахнуо. Дуго је мудрац размишљао и на крају прозбори:

„Дођите сутрадан и рећи ћу вам шта је време.“

Они дођоше следећег дана, али им мудрац није изашао у сусрет већ је пренео да дођу по одговор за недељу дана. Затим је замолио да то одложе на месец дана. Кад су поново дошли рекао им је:

„Погледаћу књиге древних мудраца, можда ћемо тамо наћи одговор, дођите за годину дана.“

Након годину дана дочекао их је с речима:

„Књиге мудраца о томе ништа не говоре… Зар је могуће да је сва моја мудрост посрамљена питањем детета? Дођите код мене кроз десет година, ако будем могао одговорићу вам.“

Кад су отац и син дошли након десет година мудраца више није било међу живима, али су им пренели да је пред смрт заповедио да дођу на његов гроб. Тамо су видели речи урезане на надгробни камен: „Тајна времена је за човека недокучива.“

Као што ветар кида лишће с грана и односи га некуда у даљину, смрт откида из нашег живота људе који су нам блиски. Они иза себе остављају сећање у нашој души: ране могу да зарасту, али трагови од њих остају заувек. Смрти ближњих јесу некакве црне рупе у нашем животу, неке провалије које не рефлектују светлост. За неверујуће је смрт ближњих још и гроб у који је заједно с ковчегом закопана нада. Гроб је последња реч којом се завршава књига. Смрт је последњи звук покиданих струна. То је огромни питон који неће пустити из чељусти свој плен.

Међутим, за верујуће смрт је само привремени растанак, плач над ковчегом је плач приликом опроштаја који обећава сусрет. Један од пријатеља је раније отишао тамо где ће те чекати. Мрак гроба не обасјава сунце, али у њега продиру зраци молитве.

4

Тело је завеса душе. Међутим, смрт неочекиваним трзајем збацује ову завесу и душа види себе онаквом каква заправо јесте. Због тога је смрт тренутак кад се душа напокон среће сама са собом. Човек са запрепашћењем сазнаје да никада није познавао себе, да је читавог живота носио маску која се срасла с његовим лицем, а сада је угледао себе по први пут: смрт му је даровала ново, духовно виђење.

Као што човек који умире од жеђи у пустињи мисли само на гутљај воде за који је спреман да да све што има, тако човек после смрти жели само једно, да му буде даровано макар неколико дана за покајање. Међутим, смрт је капија на коју се може ући, али се више не може изаћи. Смрт одваја душу од тела – тако се ударцем камена разбија љуска ораха како би се извадило језгро и тада се види да ли је цело или су га појели црви.

Духовни свет је од нас сакривен док смо живи, а смрт је улазак у тај свет где је за нас све ново, сусрет с духовима, чију вољу је човек испуњавао у свом земаљском животу. То је пут душе која пролази црним безданима и мрачним стрминама који се речима не могу изразити у пратњи Анђела-чувара, коју сустопице прогоне демони као чопор звери-грабљивица које желе да је ухвате као свој плен.

На дан смрти човек схвата шта за њега значи благодат Крштења. Два прстена – златан и бакарни – испочетка се наизглед готово не разликују, међутим, са временом бакар тамни и покрива се зеленом патином, а злато чува свој бљесак. Тако се душа онога ко је примио Крштење разликује од душе некрштеног, иако за живота може да изгледа да се ови људи не разликују. Велика је несрећа отићи у вечност неомивен Тајном Крштења, не сјединивиши се с Црквом, остати у свету светлих и тамних сила без молитвеног покрова, без Анђела-чувара као свог верног водича, остати у вечности сам, остати заробљеник демона, неискупљен Крсном Жртвом Спаситеља.

Након смрти пред човеком ће се открити она доброчинства Божија на која је тако брзо заборављао, која су се избрисала из његовог сећања као написана на води. Откриће му се и она за која није знао и на која није помишљао. Откриће му се они његови грехови које је заборављао с још већом лакоћом, као писмена на земљи која је развејао ветар, грехови, њему знани и незнани. Угледаће свој живот као бескрајну издају Бога, као непрестано противљење Његовој вољи. Увидеће да се ради њега разапео Христос, а он Га је духовно толико пута издавао попут Јуде, толико пута Га је разапињао, толико пута је као један од Пилатових војника, стављао на Његово чело трнов венац! И тада неће моћи да се отворе његова уста како би изговорила: „Господи, помилуј!“

У будућем животу ће се, као негатив, развити наш земаљски живот, сузе ће се претворити у радост, земаљска наслада у тугу, смирење у славу, гордост у пад, богатство у сиромаштво, сиромаштво – у богатство, духовна ништост у мудрост, земаљска мудрост у духовну таму, онај ко је на земљи свима био слуга постаће први, ко је хтео да приграби првенство и власт – последњи. Крст Христов, који је свет сматрао и сматра безумљем показаће се као престо славе; дух света, пород похоте и гордости – као црнина. У тренутку смрти човек ће увидети да је све лаж осим Христових заповести и предвечног имена Његовог. Због тога ће смрт постати друго рођење – у вечни живот или у вечну смрт.

Неверујући се плаше смрти зато што виде у њој само прелазак у оно стање које је претходило њиховом рођењу, односно у велико „ништа“. Међутим, и верујући, чак и праведници, се такође плаше смрти. Велики Јован Златоуст чији је сав живот био подвиг исповедништва говорио је да се не плаши смрти због тога што жели да се продужи његов живот на земљи, већ зато што после смрти неминовно наступа суд. А шта да кажемо ми, грешни? Само једно: „Господе! Нека бездан милосрђа Твог прогута бездан грехова наших.“

5

Сви људи су грешници, међутим, грешници се ипак могу поделити на оне који се кају, на оне који се не кају и демонизоване. Они који се кају јесу они који се боре с грехом, у овој борби има два краја, два исхода: победа или пораз, спасење или погибељ. Грешници који се не кају јесу неверујући људи или лицемерни хришћани који верују, али хладном, безосећајном вером, а живе као да Бога нема. И трећи су демонизовани грешници, који су се свесно предали греху, који служе демону као свом владару. У овај ред спадају сви они који се баве чаробњаштвом и магијом, као и злочинци који се наслађују мучећи људе и проливајући људску крв.

Први падају и устају, греше и кају се, душевно стање оваквих људи је неодређено, о њему може да суди само Господ. Други или одбацују постојање Бога или покушавају да споје неспојиво – да служе греху и благодати, да живе по заповестима својих страсти, а притом се лажно моле, лажно се кају без икакве тежње ка исправљању. Ко је бољи: неверујући или религиозни лицемер? Тешко је рећи. Али од неверја је лакше прећи на веру него од лукавства и претварања на духовну истину. Господ је нарочито страшно разобличавао фарисеје – ове глумце религије. Што се тиче демонизованих грешника, у њиховој души је већ за живота присутан пакао. Они већ горе у црном пламену. Само име Бога изазива у њима мржњу коју обично крију, али се она често испољава у светогрђу, отровним шалама на рачун религије, а понекад у некаквим демонским нападима злобе. На пример, француски сатанисти су издали часопис под називом „Како сам убио Христа“. Илустрације су цртежи на којима је приказано како би сатанисти желели да муче Христа: да Га разапну наопако, да секу Његово тело на делове, пале на тихој ватри итд. Многи злочинци светског гласа издавали су себе за неверујуће, али се данас све више открива њихова веза с окултизмом и демонизмом.

Како се сви ови људи односе према смрти? Грешници који се кају труде се да се сећају смрти како би овим сећањем угасили у души ватру страсти, ојачали вољу и оживели молитву. Грешници који се не кају мрзе сећање на смрт као свог непријатеља, они се вређају кад их неко подсећа на то да су и они људи и да ће умрети као сви остали. Они живе у стању неке аутохипнозе. Гледајући не виде и слушајући не чују. Теше се речима Епикура о томе да док је човек жив смрти нема, а кад има смрти нема човека, односно сугеришу себи да је смрт прелазак у небиће, а пошто смо данас живи не треба да мислимо на њу. Ипак, сам Епикур је по речима савременика био велика кукавица и само се храбрио да се не плаши смрти.

За неверујућег су речи о смрти – подсећање на нешто неиздрживо тешко. Зашто да безразложно квари своје расположење? За лажног хришћанина сећање на смрт личи на бол који му причињава туђа рука збацујући маску која се срасла с његовим лицем. Он ће умиривати себе тиме да није баш тако лош и да други око њега више греше. Трећи – демонизовани грешници сматрају да се за смрт треба припремати угађајући демону с којим желе да остану заувек. Због тога многи од њих у старости постају још суровији. Они умиру с речима светогрђа, уколико се у тренутку смрти уопште сећају Бога. Умиру проклињући свет. Међу њима има људи који су спремни да дају живот на служење ђаволу, а има великих кукавица које су у стању да се дрзну на сваки злочин како би спасили себе. За већину њих смрт бива мучно тешка.

Да би се видело какав је човек треба с њим започети разговор о смрти. Онај за кога је смрт велика тајна и предмет дубоких размишљања има религиозна осећања чија је основа свештени страх. Онај ко је спреман да запуши уши при самом помену смрти нема у свом срцу вере иако сматра себе хришћанином. А ко на помен смрти постаје сличан звери или одговара подсмехом, прави гримасе као кловн подражавајући ђаволу који се назива лакрдијашем, – у својој души је сатаниста. Због тога сећање на смрт као да помало открива завесу с људског срца: ко је и с ким је.

6

Мисли о смрти плаше грешника. Савест га подсећа на плату. Међутим, он је прикован за своје страсти као што је затвореник прикован за клупу галије, чак и више од тога, не жели да се од њих растане. Човеку је дата способност да осећа вечност, као да је созерцава својим срцем. Грех је човеку затворио очи срца, он је престао да види духовни свет у непосредним созерцањима, престао је да осећа његову реалност. Телесни човек може само да замишља смрт у одређеним сликама не осећајући је као тајну. Он може да расуђује о вечности као о нечему што му је далеко и непознато. Зато на питање: „Постоји ли загробни свет?“ такав човек одговара: „Умрећу и тада ћу сазнати.“ Међутим, у овом одговору се садрже и „да“ и „не“ (и то пре ће бити „не“).

Због тога за грешника постоје два пута: или да се покаје и бори против греха који се срастао с његовим срцем или да увери себе да се смрћу завршава његово постојање, да се с последњим уздахом погружава у небиће, у велико „ништа“, где се његова свест гаси, а тело претвара у прах. Чак и нејасна ноћна сновиђења испуњавају душу грешника бригом и он се хвата за мисао да је живот случајност, а смрт – пропадање у празнину заувек, вечно. Ово је својеврсна медитација, аутосугестија, која стално постоји у дубини душе грешника, негде дубоко у његовој подсвести.

Међутим, и у овој медитативној аутосугестији он не може да нађе себи мира, пошто је смрт рушење његових нада, губитак свега што је имао. Због тога је друга мисао коју грешник покушава себи да сугерише мисао о томе да се смрт налази негде далеко, зато је се не треба плашити, као да се не треба узнемиравати претпоставкама о томе да ће кроз милион година нека комета, пролећући одувати Земљу као зрнце својим ватреним репом. Човек сматра: „После смрти нема ничега, саме смрти за сада још такође нема, брод с црним једрима се још није појавио на хоризонту.“ Ђаво жели да одузме човеку сећање на смрт, зато му нуди мноштво мамаца. Кад ђаво не би украо сећање на смрт као кључ од врата душе он не би могао да уђе у туђу кућу као лопов и опљачка је. Погледајте душевне болеснике, хистерике и манијаке – оне који се налазе под нарочитим демонским утицајем – како се они плаше мисли о смрти, како им је тешко да уђу у собу у који стоји ковчег или да присуствују на сахрани чак и најближих људи! Они се плаше да дотакну чак и леш свог детета. Колико лукавства и довијања употребљавају само како не би видели својим очима слику смрти!

А код окултиста постоји посебан начин да се избаве од страха од смрти. Они говоре о томе да ће људи који су угађали за живота сатани након смрти постати кнезови у царству пакла и да ће сатана с њима поделити своју власт. Не! Он ће с њима поделити своју паклену муку, тежину богоостављености, која ће попут камена великог као земља вечито притискати њихове груди. Не! Он ће с њима поделити језичке црног пламена у којем гори откако је пао с неба како би овај пламен палио, не гасећи се, њихова срца. Он ће с њима поделити своју мржњу према Богу како би у паклу проклињали не мучитеља-сатану, већ свог Творца.

Пакао је друга смрт, у којој нема васкрсења. У поређењу с њим прва, телесна смрт и труљење у гробу изгледају као миран сан.

7

Свети патријарх Авраам је живео у кући свог оца у Уру Халдејском. Обично младићи крећу на путовања како би се упознали са животом и обичајима других народа. Свет се отвара пред њима као књига. Сваки град је њена страница, свака земља је глава. Затим, с годинама, човек све ређе напушта границе домовине, све дуже борави у свом дому, у кругу породице, он као да збраја блага које је стекао.

Живот светог Авраама није тако текао. Кад је сунце његовог живота већ почело да се нагиње ка западу он је по заповести Божијој заједно с укућанима и слугама заувек напустио своју земљу и кренуо на југ, у Палестину. Не само Авраам лично, већ су се и његова породица и слуге претворили су се у туђиноватеље. Заједно са својим стадима он је водио номадски живот између Сирије и Египта. По једном од древних предања у Палестини су створени наши праоци, земља Палестина је послужила као материјал, као материја за Адамово тело, као мермер за дуборесца и вајара. У Палестини су прогнаници из Едема пронашли своје уточиште. У Палестини се одиграло искупљење људског рода. Тамо где је био саздан први Адам родио се Други Адам Који је једном Својом руком узео небо, а другом земљу, откинуте једно од другог и поново их спојио. Овде, у Палестини завршиће се последња етапа земаљске историје, зачуће се њен последњи акорд.

Авраам је као туђиноватељ дошао у Палестину. Он је са својом породицом живео у шаторима и једино што је стекао на овој земљи као личну својину која се наслеђује јесте пештерна гробница у којој је сахранио супругу завештавши да тамо буде сахрањено његово тело. Становници ове земље, поштујући Авраама желели су да му подаре овај комад земље на којем се налазила пећина у којој је она била погребена, али је праведник инсистаирао на томе да је плати сребром пред старешинама народа и дао је за ову земљу више него што би коштала земља за баште и винограде.

Ако дозволимо себи да прибегнемо извесној симболици Авраам је образ разума, а његова жена Сара – образ осећања. Сећањем на смрт укроћују се осећања: Сара прва леже у гробницу. Затим се ум ослобађа свега земаљског, он улази, као у гробницу, у срце како би у његовом мраку угледао светлост која је у њему скривена. Сећање на смрт не даје се на дар, оно се купује ценом сребра – ценом труда и суза.

Људи који стоје на ивици гроба као на пристаништу спуштају ковчег на конопцу у црну јаму, у дубину земље, као што морнари спуштају брод у тамно-оловне таласе мора. Они секу конопац и ковчег, као лађа без једара и весала, креће у океан вечности, плови безграничним простором који није затворен обручем хоризонта. Капетан ове лађе је смрт, њен терет је покојник.

Човек се растао од свега што је имао на земљи, космос са сунцем и звездама сад се за њега сузио њега до величине јаме од неколико аршина која личи на пукотину у земљи. За мртвог је гроб – његово последње обитавалиште, а ковчег постеља, на чијим тврдим даскама ће почивати његово тело. Ковчег је сто с јелима, који међутим више није постављен за мртваца, већ за црве које је смрт позвала на пир као драге госте, сама утроба трупа постала је храна.

Шкртац имајући богатство ништа нема, он га крије од себе самог. Наследници отварају сандуке, често их ломе, парају у брзини јастуке, а кад нађу злато или друге драгоцености радују се као да су нашли благо и ископали га из земље, али нико више неће откопати ковчег из гроба, неће отворити, као врата, његов ексерима закуцан поклопац. Сунчева светлост више никада неће линути у празне очне шупљине…

…Ковчег се лагано спушта у гроб. Мртвац је близу и истовремено далеко од нас; он је овде и он је негде, он постоји и нема га, био је и поново ће бити, он је за наше очи видљив и невидљив. То је тајна смрти на којој лежи печат вечности.

8

Кад су војници ишли у поход осим оружја и хране носили су са собом празна кола, џакове и сандуке како би у случају победе имали у шта да стављају освојени плен. Читав караван је ишао за војском. Међутим, за једног француског маршала причало се да је имао други обичај: у походе је носио само ковчег како би се сећао да за сваки дан и сваки час може да се испостави да је за њега последњи. Смрт, попут жетеоца излази на бојно поље са српом у рукама и скупља лешеве као посечено класје и снопове. Метак с једнаком лакоћом пробија маршалски мундир као и војничку блузу и свака битка за сваког од учесника може имати подједнако кобан исход. Понекад после битке од човека остају само исечени комади тела који се заједно с лешевима бацају у заједничку гробницу и посипају земљом. Вране неким нарочитим, њима својственим осећајем разумеју да се за њих спрема „пир“ и из даљине прате војску, дозивајући се међу собом као стражари, као да се друга, црна војска окупила као облак како би ступила у бој, али не са живима већ са мртвима.

Отац припрема колибу за своје још нерођено дете. Богаташ купује гвожђем окован сандук како би чувао у њему своје злато. А овај француски маршал је стекао нешто што ће једном свакоме бити најпотребније – сандук. Дете расте и колевка му постепено постаје тесна. Богаташ оставља своје злато наследницима који чекају, баш као ове вране, његову смрт. А сандук је имовина од које се човек неће растати док се његово тело не претвори у прах и храстове даске не иструле у земљи.

Дакле, маршал је свуда носио сандук као свој дом, као номад свој шатор. Он се сећао смрти и због тога се није надимао због свог звања, није био опијен славом ранијих победа. Знао је да ће пре или касније њега самог свеједно победити смрт и зато је остајао спокојан на бојном пољу као да су меци били његови пријатељи. Он је умирао свакога дана и зато се није плашио смрти.

Хришћанин мора имати на уму да је он – бесмртни дух, његово је ово тело, а оно чиме су „натоварена кола“ је туђе. Оно не припада њему, већ времену. Сећање на смрт личи на острво посред мора: бродар је дошао до њега и миран је. Он гледа како таласи ударају о обалу, како бесни море, али на острву је као иза зидина тврђаве, мир и тишина.

Кад се питаш: „Шта да радим?“, не знаш какву одлуку да донесеш, кад стојиш на раскрсници, кад се срце и ум не слажу, а воља и страст личе на два супарника која су ступила у дуел, замисли да си у сандуку – и добићеш одговор.

9

Омар Хајам има рубаје посвећене вештини грнчара, који од глине прави пехаре и чаше. У овој глини су честице људских тела. Грнчару се чини да му ћуп прича о томе како је некада сам био грнчар, да су ивице пехара била уста умрле девојке, да грнчар меша глину од тела умрлих људи.

Има код њега и рубаја у којима као главно лице наступа врана – симбол смрти. Врана гракће и у грленим звуцима њеног гласа чује се питање: „Куда, куда?“ – куда јури овај свет којег прогони време?

У једној од рубаја врана седи на градским зидинама и у канџама јој је лобања давно умрлог султана. Врана пита: зашто нема свечаног дочека, зашто се не чују флауте и лире, зашто народ не истрчава из кућа како би дочекао свог владара? Где је султанова слава? Његово име је заборављено; све што је остало од њега јесте кост у канџама птице.

Још су велики мислиоци древних времена говорили: „Философија је умеће умирања.“ За нас, хришћане, земаљски живот је припрема за смрт. Смрт је кроз васкрсење Христа за нас постала рођење за вечност и почетак истинског живота. Умеће умирања за овај свет јесте умеће живљења.

10

Човек живи у три света. Први свет је свет видљиви, оно спољашње што нас окружује са свих страна, што доживљавамо посредством пет органа чула, што се слаже и чува у нашем сећању као у некој остави душе и затим се прерађује у сећања, образе, слике, фантазије, планове, закључке разума, у облак помисли који се непрекидно врте у нашем уму.

Други свет је невидљиви, духовни свет, он је недоступан нашим телесним чулима, невидљив је за очи, не чује се слухом, недоступан је за опипавање, у њега се не може пронићи чак ни кроз наша расуђивања и мисли, он се не може изразити људском речју. Овај свет се открива људском срцу дејством Божанске благодати: човек као да види сенке овог непознатог света, осећа његово постојање и затим ово осећање гасне и губи се. Као да је Господ показао на тренутак зрак небеске светлости и рекао: „Иди и тражи сад ову светлост.“ Где и како човек да је тражи? У спољашњем свету се не може наћи, али у самом човеку постоји трећи свет – његово сопствено срце, она област где долази у додир духовно и телесно, небо и земља.

Човеково срце је капија кроз коју може да уђе у за њега непознату област духа. Оно је онај зрачак кроз који може да на пар тренутака угледа лепоту Небеске Цркве, Раја који је Адам изгубио и који је Христос поново стекао за човека. Кроз срце лежи пут човека од пакла према Рају, али је наше срце – грешно и страсно – затворено, као да је закључано. У њему врију страсти, жеље, похоти, које колебају и врте помисли, и човекова душа се налази у некаквом мрачном хаосу. Он не познаје своје сопствено срце, не осећа своју сопствену душу, открио је себе за утиске видљивог света, тражи ове утиске и живи од њих. Он нешто жели од овог света, он му се прилагођава, тражи његову помоћ, размишља како да освоји његово пријатељство. И у овом талогу страсних помисли као у ковитлацима прашине које подиже ветар пролази сав живот.

Прозрење обично наступа у тренутку смрти. До овог последњег тренутка човек је уверен да је овај земаљски свет – његов. Међутим, сад види како све нестаје, све га напушта, све се показује као привид, сан, и он остаје само с оним што је успео да стекне у свом срцу. Управо зато је за демона тако страшно сећање човека у смртном часу. Демон покушава да успава човека, да га натера да заборави да све на земљи пролази, да га увуче у вртлог светских послова. И ово му најчешће полази за руком, у овом сну, у овом вртлогу, неприметно, час за часом, дан за даном, годину за годином пролази сав живот и човек се буди тек на самој ивици свог гроба и чује кикот демона, који га је тако вешто и тако страшно преварио. Све за шта је човек био везан, све што је волео, све што је стекао, топи се и нестаје као ноћне сенке у свануће. Човек схвата да је безумно протраћио, као да је убио најдрагоценије што му је Бог дао – време за спасење.

Због тога је прво аскетско правило – сећати се смрти. Апостол Павле пише: не опијајте се вином, у њему је разврат,⁸ односно блуд. Богатство и наслада овог света су исто ово вино, које не даје истинску радост иако опија човека; и у овом вину је такође блуд: душа – невеста Христова, прилепљујући се за њој туђе материјално и земаљско, вара Бога и блудничи са светом.

Господ је рекао: где је богатство ваше, тамо је и срце ваше.⁹ Срце које је својим страстима везано за свет затворено је за Бога. Свет опија човека, а сећање на смрт га отрежњује. Оно све ставља на своје место. Већина људи се, по наговору демона, труди да не размишља о смрти, тежи ка томе да је заборави, као да је нема. Видећи око себе слике смрти, чак налазећи се крај самог сандука својих ближњих људи без обзира на све и даље мисле да ће их она мимиоћи, да сви умиру, а они неће умрети. Људи су потиснули сећање на смрт из своје свести и живе као да је земља њихов вечни дом.

Зато, кад се будиш, размишљај о томе да је можда овај дан за тебе последњи. Кад устајеш из постеље размишљај колико је људи умрло ове ноћи, кад идеш путем, сећај се да је цео наш живот исти овај пут, од рођења до гроба и сваки дан је корак који нас приближава смрти. Кад седаш за трпезу сети се да ћеш и сам постати храна за црве. Кад осећаш у срцу црни огањ похоте размишљај шта ће бити с човеком којег желиш неколико дана након његове смрти, како ће ово тело, које те сад саблажњава, почети да точи неиздрживи смрад. А шта представља мртвац у гробу? Вероватно је најодвратнији призор изглед леша који се распада, који се претвара у сукрвицу и трули. Ето то је оно према чему си осећао пожуду…

Ако у твом срцу букне ватрено црвени пламен гнева и мржње сети се да ћете и ти и твој непријатељ лежати један поред другог, у истој земљи и тада више нећете имати шта да делите, неће бити чему да се завиди. Кад душа стане пред вечну правду Божију све земаљско ће јој изгледати ништавно. Чему завидети ако ће време и смрт све одузети?

Кад човек леже да спава нека размишља о томе да је његова постеља – мртвачки сандук, сан – смрт, ноћна тама – мрак гроба, и нека се моли да му се Господ смилује уколико ова ноћ за њега постане последња. Кад нашу душу вуку ка себи и маме светске забаве и разоноде сетимо се да је можда Анђео смрти већ послан да нас поведе са собом. У чему ће нас затећи овај незвани и неочекивани гост?

Сећање на смрт испочетка изгледа страшно, али кад се човек на њега навикне он осећа да га оно ослобађа робовања овом свету, окова страсти, помисли које га угњетавају, које га као бреме притискају. Он почиње да воли сећање на смрт, она му изгледа као целомудрена другарица, верни друг, увек спреман да га утеши у жалости. А што је главно, сећање на смрт учи човека да истински смисао у животу који му је дарован није у врћењу у земаљској испразности, већ у припреми за вечност.

Због тога је сећање на смрт вођа ка Богу. Оно се стиче кроз самопринуду, напором воље. Прво му треба уделити макар неколико минута у току дана, како би човек размишљао о томе да је цела земља – огроман гроб у који су отишла безбројна покољења, ми газимо ове гробове, али ће убрзо и нас покрити земља. Морамо да молимо Господа да нам да сећање на смрт као дар благодати. А изговарајући речи молитве морамо размишљати о томе да је можда ова молитва последња молитва у нашем животу.

Чак и у природи тражи оно што те подсећа на смрт. Ако видиш сунце на заласку, цвет који вене, птицу, која лети у даљину – имај на уму да на сличан начин пролази човеков живот. Реци неверујућем о смрти – он ће се увредити или наљутити; за њега је смрт ћорсокак, црна рупа, крај свих нада, прелазак из постојања у непостојање. А за хришћанина је смрт – завршетак земаљског пута, испит за цео живот који је проживео и откривање онога што је стекао у току њега у свом срцу.

Због тога је сећање на смрт за хришћанина силно оружје у борби с демоном који жели да човек сматра себе само за зрно видљивог света, за шаку земаљског праха. Овде, на земљи, личимо на људе који плове чамцем низводно, низ реку. Река је време које бешумно тече дању и ноћу и у овај поток се не може ући два пута. Пре или касније чамац ће доћи до ушћа реке која се улива у океан – вечност. Тако, у вечности, време престаје да постоји. Кад би се људи, укључујући нас саме, сећали да све на земљи пролази, да све што је рођено умире, вероватно би било мање зла у овом свету, чистија би била људска душа, јасније бисмо видели истински циљ и смисао нашег живота.

11

Некоме може изгледати да је сећање на смрт досадно бунило, болесна фобија или ненормално осећање (нешто попут мазохизма или некрофилије) у којем они који су њиме опседнути у самом замишљању слика смрти налазе извесну несхватљиву насладу. Неки могу да помисле да је сећање на смрт известан интелектуални пандан самоубиства. Међутим, у стварности сећање на смрт је прелазак од илузија ка реалности, од које ми кукавички бежимо, и саму мисао на њу одагнавамо даље од себе.

Човек живи у страшној заблуди: он мисли да ће његов земаљски живот бесконачно трајати. Ако му се укаже на ову заблуду он може да покуша да оповргне сличну оптужбу на своју адресу, може да каже да све разуме, умом схвата да свему једном дође крај, али нека погледа у своје срце. Срце се не слаже с овим, оно се бори с разумом, оно каже да човек не умире и мисао о смрти се истерује из човекове свести. Заиста, у овом сведочанству срца постоји део истине. Човек заиста не умире, јер се пред њим отвара други свет – бесконачно загробно постојање. Међутим, његова грешка је у томе што он ово осећање вечности преноси на земаљски, пролазни, трулежни свет. За њега нестаје истинска вечност. Она се мења илузорним негирањем сопствене смрти овде, на земљи, и због тога заборавивши на смрт човек престаје да се брине за вечност, он се хвата за оно што не може да задржи, за пролазне тренутке, за оно што се појављује и нестаје у времену, за оно што треба да остави након изласка из овог земаљског живота.

Зато се опет може рећи да сећање на смрт заиста све ставља на своје место. Човек захваљујући њему почиње да гледа на земаљски живот не као на циљ сам по себи, већ као на пут, све што види и има није његово, већ као да му је дато на зајам на неко време, а смрт је раскрсница путева од којих један води у вечно блажени живот, друга – у постојање слично вечној смрти, постојање без Бога. Управо овај вечни губитак Бога и јесте истинска смрт о којој најчешће они који живе на земљи ни не размишљају.

Човек је безумно, страсно заљубљен у овај живот, он у физичком и материјалном тражи оно што материја не може да му да, а то је срећа. Никакве спољашње околности не могу да учине човека срећним и он узалудно жели да нађе срећу у спољашњем док је она у њему. Он тражи радост у видљивом и опипљивом, а радост је у невидљивом и духовном.

Кажу да ће ако човек узјаше магарца и држи пред његовом њушком свежањ траве магарац трчати мислећи да ће дохватити јело које се налази пред његовим носем. И колико год буде трчао толико ће се свежањ траве удаљавати од њега, али ће он наставити да трчи не схватајући да је преварен. Тако и нама ђаво сугерише да се смисао нашег постојања састоји у нечем спољашњем: наводно, стекавши новац и имовину одједном ћемо постати срећни и окруживши се жељеним комфором и стварима осећаћемо блаженство и сви проблеми ће се сами по себи решити, све бриге ће ишчезнути.

И човек трчи као магарац за привидном срећом која бежи од њега попут његове сопствене сенке. Затим наступа старост, то је време кад се човеку неочекивано отварају душевне очи, он види други свет, за прелазак у који није спреман, у који треба да уђе, а потпуно је ништ. Он схвата да га је демон преварио, да су страсти заслепиле његов ум, да је мисао да наводно у материјалном и вештаственом може да нађе срећу – велика лаж. Он схвата да је видљиво и трулежно, заклонило собом вечно, али је већ касно.

Зато је човеку да не би учинио тако страшну грешку, да не би дао све снаге своје душе пролазном и трулежном, неопходно сећање на смрт. Наша безумна везаност за овај свет, погружавање у њега, поистовећивање с њим представља болест душе, некакво ужасно изопачење, управо некрофилију коју човек сматра животом. Наше страсти не желе сећање на смрт, оне му се противе, зато га треба уливати у свест напором воље.

Сећање на смрт не притиска душу, већ јој напротив, даје осећање слободе. Оно не убија љубав према људима, већ је надахњује, јер веома често љубављу називамо оно што уопште није љубав, већ само пристрасност према лепоти људског тела, у суштини, просто похот. Понекад нас заиста у човеку привлаче његова бестидност и разврат, у којима као да налазимо „сазвучност“ са својим сопственим страстима. Понекад као љубав изгледа слепа и случајна заљубљеност која може брзо да прође, претвори се у равнодушност или чак мржњу.

Међутим, управо сећање на смрт нам помаже да у човеку видимо главно – образ и подобије Божије, да схватимо да је оно с чим обично поистовећујемо човека, његово тело, само трулежна љуска, да у њој заправо нема ничег лепог, јер је она отрована грехом и осуђена на смрт. Тело може да буде заиста предивно након свеопштег васкрсења из мртвих, код праведника, кад постане слично његовој души. А овде се, заљубљујући се у људско тело, заљубљујемо у блато, тако се дете, којем купују лепу лутку игра њоме, не знајући да је напуњена опиљцима или крпама. Сећање на смрт као да нам открива природу овог света оштећену грехом.

О чему се више бринемо – за душу или за тело? Зачуђујуће, али чак се и верујући људи више брину за тело, поклањају му више времена него молитви, више размишљају о његовом здрављу, него стању своје душе. Заборављамо најочигледнију истину: да је тело трулежно, а дух бесмртан. Не желимо да се помиримо с мишљу да наше тело стари, хаба се и да ће наступити време кад ће се оно претворити у леш. Тело нам је потпуно заклонило душу, у задовољавању његових похоти мислимо да ћемо наћи радост зато што треба да се сећамо шта оно реално представља.

Жена која нам данас изгледа као лепотица по истеку у суштини малог броја година претвориће се у немоћну, ружну старицу. Човек који је данас пун здравља и снаге, од неке случајне болести може жив да иструли, а ако доживи сто година, постаће немоћан као дете. Онај ко је сакупио имовину и новац на умору ће се показати као последњи сиромах, јер остављајући овај свет не може да понесе са собом ни гроша. Чак и више од тога, сиромаха могу искрено да оплакују, а поред одра богатог распламсавају се страсти, свако од рођака жели да дограби најбољи део имовине, свако у души ропће на онога ко умире што му није све оставио. И обично се нека мрачна атмосфера непријатељства и мржње надвија над одар богаташа који умире.

12

Човек који је везан за ствари и новац тешко да ће пред смрт моћи да се покаје искрено, од свег срца. Страсти које су као паразити живеле у његовом срцу, налазиле у њему сталну храну, нарочито устају против њега пред смрт. У ранија времена људи су често себи унапред наручивали мртвачки ковчег и стављали га негде у угао своје куће како би их сам изглед ковчега подсећао на неизбежни крај. Неке аскете су спавале у мртвачком сандуку као у постељи; многи су имали у својој келији лобању и кости неког од преминулих како не би заборавили какви ће и они сами једном постати; други су намерно у свом обитавалишту држали изображење смрти у њеним разлиитим облицима.

У средњем веку постојале су специјални слике: „Игра смрти“, „Смрт на пиру“ и томе слично. Шта је на њима приказивано? Смрт у виду костура изнад колевке детета; смрт која прати младенце у њихову спаваћу собу; смрт у дворцу, смрт у колиби сиромаха, смрт на бојном пољу која у своје руке хвата читаве нарамке мртвих тела, смрт за време куге, која својом петом гази градове и села и претвара их у гробља; смрт која попут госта улази у кућу; смрт која скаче као звер од које се човек не може сакрити.

О једном древном цару се причало да имао овакав обичај: после пира на дворцу слуга је доносио последње јело прекривено покровом испод којег је лежала људска лобања, слуга је скидао покров, подизао посуду и гласно говорио: „Царе, не заборави да си и ти смртан.“

13

Ми осећамо страст према људском телу, желимо да нађемо у њему извор некаквих непознатих наслада. Међутим, шта представља наше тело – не првобитно као творевина Божија, већ у стању оне страшне деградације која је уследила за падом праоца у грех? Од чега се и како оно ствара? – Од некаквих капљица за време страсне помрачености ума. Шта оно садржи у себи кад је једном већ формирано? – Кости, крв и слуз пресвучене кожом. Ако се ова кожа погледа кроз лупу видећемо је избраздану и с гнојницама, покривену порама из којих се издваја масноћа за њено премазивање и отровна течност с отпацима који су у њој растворени, која се назива зној. Нос који нам изгледа леп као нос античке статуе јесте систем за пречишћавање и загревање ваздуха у којем жлезде луче слуз. А уста, шта су уста у којима зуби играју улогу жрвања који мељу храну која се затим натапа пљувачком? У устима труну остаци хране, човекова уста представљају као неки расадник болести; садржај уста је пљувачка и њен испљувак се код свих народа сматра знаком презира.

А шта се налази у унутрашњости човека, шта се дешава с унетом храном? Кад бисмо видели то својим очима какву бисмо одвратност осетили! Не понижавамо и не хулимо створење Божије: тело је инструмент душе, већ говоримо о пристрасности према телу – и свом и према телима других људи. Говоримо да се у телу и кроз тело не може наћи срећа и истинска радост, да се смисао људског живота не састоји у телесним функцијама, да смо од слушкиње направили господарицу, од оруђа душе – некакав кумир. Све наши страсти и жеље представљају стање опијености кроз које ступамо у свет илузија. Због тога после задовољења страсти тако често и наступа нешто слично трежњењу и уједно – осећај духовног губитка.

Страст ствара себи идола, човек заробљен страшћу губи осећај за реалност у њеном доживљају предмета – другог човека, почиње да приписује овом човеку савршенства која му нису својствена. Зато се може рећи да је страст увек слепа, увек вара. Пошто је сама слепа она заслепљује ум и оба слепца падају у једну јаму.

Човек има извесну тежњу према лепоти као сећање на изгубљени Рај који је неизрециво прекрасан. Међутим, тражимо лепоту у свету у којем се све претвара у прах. Често људи лепу жену у некаквом безумљу називају „Анђелом“. „Геније чисте лепоте“, рекао је један од наших најпознатијих песника. Међутим, ова лепотица одише душевним и телесним смрадом: она која изгледа као небеско биће свакога дана празни свој желудац. У шта се претвара човек после смрти? – У црну безобличну масу која се као уквашено тесто комеша, кипти од црва. Отвори својим мисленим погледом гроб и заљуби се, ако можеш, у такву лепотицу или лепотана.

А шта ће бити с тобом кад душа са страдањем и мукама буде напуштала болесно, истрошено тело, кад буде гледала на њега са стране као што се гледа прљава одећа коју је човек на крају скинуо са себе? Замисли како твоје очи цуре из орбита, како кожа и месо спадају с твог лица, како се огољују зуби у некаквом дивљем осмеху, како се твоја глава претвара у лобању с праменовима косе који личе на праменове вуне, како твој мозак као загрејане пихтије цури из ушију и ноздрва, како се твоје срце у којем су се некада гнездиле страсти, које је час распаљивала похот, а час као да га је на комаде кидао гнев, претворило у клизаву сиву грудву, како црви једу твоју плот, како отпадају од руку прсти – зглоб за зглобом, како се тело, узето из земље поново претвара у земљу.

Зар је могуће да ово тело треба да постане центар нашег живота око којег се непрекидно врте наше мисли, жеље, планови, који служе као предмет наше маште, наших фантазија? Не хулимо тело, већ кажемо да човек због њега често губи душу, због њега се душа покрива флекама греха и постаје исто тако мрачна и смрдљива као тело у ковчегу.

Време и смрт су рођена браћа. Време нам одузима све што имамо, само што на то заборављамо, плашимо се да погледамо истини у очи: она је за нас страшна. Време је смртна пресуда која је донета човеку, а живот није ништа више од одлагања пресуде. Човек као да се већ рађа с омчом око врата: промаћи ће слике живота, као кадрови филма и смрт ће као неумољиви џелат намаћи омчу.

Гледајући лепе зграде упитајмо себе: „Ко ће живети у њима после неколико деценија?“ Вероватно, потпуно други људи – тако се нови посетиоци хотела усељавају у слободне собе. А шта ће бити кроз сто година с истим овим зградама? На њиховом месту стајаће друге или ће међу крововима моћи да се виде само гомиле цигле и камења – све што ће тада остати од њихове велелепности.

Не можемо да зауставимо тренутак сјединивши га с помишљу о земаљском, испоставља се да је он за нас изгубљен као отисак стопе у прашини, као кап која је пала у море. Међутим, можемо да учинимо друго: да спојимо овај тренутак с речима молитве, с именом Исуса Христа, тада ћемо га стећи, тада ће се он претворити у драги камен и постаће наше бесмртно благо, тада ће он као небески цвет пустити своје миомирисне латице, тада ће само време постати степеник на духовној лествици која води у висину. Време нестаје без трага, али кад га човек зауставља молитвом оно се претвара у невидљиву светлост и остаје у његовој души. Само у молитви човек може да угледа одсјај оне лепоте која је изгубљена за свет, да искуси – макар у извесној мери – осећање оне радости коју Господ обећава да ће нам дати у вечности. Међутим, већина људи бесмислено и узалудно тражи ову радост у материји која у себи нема живота. Због тога сећање на смрт откида душу из ропства, ослобађа је онога што јој је туђе, али је нипошто не оставља празну, већ јој, напротив, показује где су истински живот и истинска радост.

Постоји прича о томе како је човек продао душу ђаволу и овај му је дао сандук пун злата, али прошло је време и кад је сандук отворен показало се да су у њему разбијени црепови, ђубре и разне гадости. Ђаво је исмејао човека који му је поверовао. Свет се исто тако подсмева људима који му верују: он им обећава злато, а даје им грудве блата, обећава да ће га напојити вином насладе, а уместо тога испуњава уста трулежју. Због тога је мудар онај ко живи у овом свету, али се не дружи с њим, ко свом телу даје оно што му је потребно, али не и власт над собом; ко је претворио дане и године у пут ка вечности; ко види истински смисао живота – иза његових граница, ко даје предност невидљивом у односу на видљиво, ко поробљава тело и крв како би примио Дух.

14

Кад пишемо о томе да у свету царују смрт и трулежност, да се земаљска лепота претвара у наказност, да само људско тело које тако често изгледа привлачно човеку опседнутом страшћу, губи своју привлачност у старости, постаје ружно у болести, а после смрти, у ковчегу, представља најодвратнији призор, који човек само може да замисли, нипошто не желимо да наружимо творевину Божију. Обично говорећи да слика уопште није тако предивна како изгледа на први поглед самим тим индиректно негирамо уметника. Међутим, у овом случају није тако.

Господ је створио свет и човека другачијима. Слика Небеског Живописца била би предивна и савршена. Међутим, Он није створио свет, низак у његовој завршености и непокретности, већ свет, динамичан у његовим могућностима, у датом људима као богосличним бићима датом праву да доносе одлуке и на известан начин саучествују у његовом даљем развоју. Свет је био створен као предиван и савршен, али је човек требало као да оконча, заврши, учврсти ово савршенство потчињавањем своје слободне воље Божанској вољи и на тај начин успостави однос између Бога и света не само као везу између Творца и творевине, Уметника и слике, већ и кроз своју душу која истовремено представља образ и подобије Божије и испостас света. Дакле, човек је био саздан као карика која повезује духовно и материјално, између неба и земље. Човек је био створен као софијско биће односно идеално, у којем се оваплотила сама идеја човека. Међутим, ова идеја је укључивала у себе дар унутрашње, аутономне слободе захваљујући којој се и може говорити о човеку као образу Божијем. Зато је у човеку постојала не само већ одређена датост, већ и могућност – могућност вечног богоуподобљења. Слобода се састоји у способности не само да се доноси, већ и реализује одлука, само предвиђање Божије не ограничава слободу, иначе би она била фикција.

Долази до трагедије. Човек се буни против Бога, сам желећи да постане божанство; карика између Бога и космоса као да се кида. Трулежност и смрт као антиподи живота и последица богоодступништва упадају у свет. Демонски импулси у виду страсти и свесног противљења Богу делују у људској души. Христос спасава човечанство замењујући Собом сваког човека; ово спасење се открива као могућност препорода кроз прихватање Голготске Жртве, кроз учествовање у Тајнама Цркве, кроз испуњавање заповести Божјих. Воља човека која се побунила против воље Божије треба, уз помоћ благодати да јој се поново добровољно покори.

Свет ће се показати у својој првосазданој лепоти после васкрсења мртвих кад дође до коначне поделе између добра и зла, тада ће човек, обновљен благодаћу Божијом поново примити своје Богом дато достојанство. Због тога ми не говоримо о порочности творевине Божије – не, нипошто! – већ о наказности греха, о човеку и свету у њиховом постојећем, реалном стању. И овде видимо инерцију греха, и то не како слаби, већ пре како расте у току историје човечанства. Видимо све обнаженији демонизам, љубав не према лепоти, већ према ругоби, према ономе што унакажава образ и подобије Божије. Савршена лепота првоствореног света је изгубљена, благодат омогућује да се она врати, али коначно васпостављање човека и космоса оствариће се после Страшног Суда и огњеног очишћења света.

Истинска лепота је Бог, истинска лепота човека је образ Божји, сад је ова лепота прешла у ред „могућности“, злато лежи испод слоја блата, човек је себе поистоветио са својим телом и за њега је смисао живота постало задовољење страсти и наслађивање привидним добрима овог материјалног света. Свакодневно искуство показује да је овакав живот, по речима једног познатог песника,

кад погледаш с хладном пажњом око себе, –

Тако празна и глупа шала…

Колико бесмислености, прљавштине и очигледног демонизма има у самом сексу и у начинима његовог остваривања; у сексу где нема рађања деце, већ је само „уметност ради уметности“! Оно што је човеку било дато као дар рађања деце претворило се у вулгарност и гнусобу, у прљавштину и наказност, у некакво ђавоље изругивање над образом Божјим у човеку. Човек чини оно што не ради ниједна животиња и зато рећи да да секс који се код нас популаризује претвара људе у свиње, – значи увредити свиње. Кад би свиња могла да говори људским језиком она би у одговор рекла: „Превише сам пристојна да бих радила такве ствари.“

Постоји једна врста безумља кад човек прождире своје нечистоте: то се назива копрофагија, а данашња руководства из сексологије предлажу да се чини исто то! Због тога желимо да истинску лепоту не помрачује и не скрива од наших очију илузорна, натопљена грехом, лажљива и варљива лепота овог света. Стога је тако важно сећање на смрт – ову „апотеозу“ земаљске лепоте.

15

Постоји неколико ступњева у служењу Богу. Први је ступањ роба. Кад говоримо о наказности греха, о трулежности видљивог света, о власти смрти, стојимо управо на њему. И ово је за нас спасоносно, пошто размишљања о смрти откидају срце од везаности за свет. То је почетак. Други ступањ је ступањ најамника. Човек који се бори против греха осећа повремено како га благодат теши. Он из искуства зна да радост коју даје благодат ништа не може да замени, ништа с њом не може да се упореди. И због тога тражи Бога као извор вечне радости и нетрулежне светлости.

Трећи ступањ је ступањ сина. У човеку се буди љубав према Богу, он тражи Самог Бога, а не Божије дарове, осећа Бога као Највишу Љубав и његов једини циљ је да не буде лишен ове Љубави. Овде му се Бог отвара као Личност. Он више не мисли шта стиче. Жели богоопштење ради богоопштења. Не жели ништа осим Самог Христа; кад би свет био тако предиван као у освит свог стварања он би свеједно у срцу желео да буде само с Богом, само с Богом, а не с Његовом творевином.

Овај трећи ступањ је доступан само малобројнима, пре успона на њега треба проћи кроз оно што му претходи. Међутим, и ако човек остане на ступњу роба достићи ће спасење. Први ступањ је негирање онога што стоји између душе и Бога. Други је стицање онога што сједињује душу с Богом. А трећи је само сједињење душе с Божанством кад човеку није потребно ништа осим јединог Бога.

Међутим, ко жели да се одмах попне на трећи ступањ не укротивши страсти, не спознавши трулежност света, не стекавши благодат – просто напросто ће се наћи преварен својим сопстевним сновима и фантазијама чији је извор – духовна гордост, дрскост и умишљеност. Због тога је у духовном животу неопходна постепеност, слична постепеном расту биљака. У аскетици се показује да је сваки скок увис пад у провалију.

16

Због чега треба да размишљамо о смрти, трулежности, прљавштини и пороцима? Зар је могуће да човек не може одмах да окрене своју душу ка Богу и види свет у другој светлости, јер свеци су гледали на људе, чак и грешне, као на Анђеле, а за неке подвижнике се прича да су заборавили да зло уопште постоји? Због чега треба да копамо по сметлишту? Зато што је љубав према Богу дар Божанске благодати и да би се примила благодат треба за њу ослободити место у свом срцу, а цело наше срце је заузело земаљско као непријатељска војска која је окупирала земљу и прогласила у њој свој у диктатуру.

Сва трагедија се састоји у томе што смо ми безумно везани за овај живот, предали смо му своју душу, испунили његовим сликама своје сећање. А највећа лаж је непрестано трагање за срећом не у себи, већ ван себе, у поседовању предмета овог света, у ситуацијама и животним околностима. Заљубљени смо у оно што припада смрти и зато уводимо смрт у своју душу – управо због тога нам је потребно да видимо полеђину онога чему смо тако страсно одани: како бисмо макар с болом, али ипак откинули своје срце од света и окренули га ка Богу. Наравно, овде такође постоји својеврсна опасност: поистоветити свет са злом, заборавити на онај одсјај Божанског света који се може угледати и у свету, и у души човека, али обично чак и лепоту света доживљавамо површно, материјално, похотљиво и зато – изопачено. Да бисмо видели и схватили лепоту света треба да имамо отворене душевне очи, јер је истинска лепота, која као да помало открива тајну будућег преображаја недоступна за телесне очи.

Због тога треба да одбацимо своју везаност за оно у овом свету што трули и пропада и уз помоћ благодати Божије васкрснемо у души љубав према свету као предивној творевини Божијој и љубав према човеку за којег се разапео Христос. Ми треба да одбацимо трулежни свет како бисмо ослободили душу за Бога, како пристрасност према свету не би стајала као бакарни зид између душе и вечности и затим да прихватимо свет у светлости Божанске благодати. Зато, ако нас упитају због чега размишљамо о смрти, зашто замишљамо људско тело у ковчегу треба да одговоримо: „Зато да бисмо обуздали своју похот, укротили своје страсти, како нас не би непрекидно варало спољашње и пролазно.“

Страх од смрти нас отрежњује као хладноћа пијанца који се ваља поред тарабе. Човек који је научио да се сећа смрти спознаје да његове страсти и похоти нису природа, већ болест душе. Он почиње да се бори против греха: прво се уздржава спољашњих, грубих грехова, а затим, сразмерно заједничарењу у благодати Божијој, преноси борбу у своје срце. Тада у светлости благодати, почиње да види свет на позадини вечности као прожетој зрацима Божанске љубави. Што више обуздава страсти, што чистије постаје његово срце, тим више се пред њим открива друга страна света: не ужас смрти, не смрад греха, не време које све гута, већ предназначење света и човека – да буде престо Божанства. У садашњем стању човека он види не само грех и порок већ више залог његовог будућег препорода: кад се у самом подвижнику помаља образ Божји, тада он и у другима види овај образ, тада сваког човека доживља као богослично биће.

Понекад нас питају: „Зашто тако много говорите о ђаволу? Зар се не може заборавити на њега и размишљати о Богу?“ Ради се о томе што се стално налазимо у стању рата с ђаволом, непрекидно осећамо његове ударце, а за време рата треба да размишљамо о тактици непријатеља, о оружју којим он влада. Говоримо о прљавштини греха, зато што у нашој души постоји тајна тежња према греху, ми као да не видимо да је прљавштина прљавштина, она нам стално изгледа као нека бајковита лепота.

Треба да се сећамо мочваре која је одозго обрасла травом и цвећем, како не бисмо доспели у њу – то је први ступањ. Други ступањ је видети зраке благодати у овом свету, сећати се његове првосаздане лепоте и будућег преображаја, гледати на човека не као на предмет наше страсти – похоти или мржње – већ као на испољавање вечности. Човек личи на златну монету, бачену у прашину. Незналица неће приметити злато, али поглед јувелира препознаје драгоцени метал и испод слоја прљавштине. Тако благодат показује у човековој души другу, невидљиву, вечну духовну лепоту образа Божијег.

Да би човек пожелео да достигне рај треба прво да постане свестан да смо у паклу, треба прво угледати пакао у својој души како би се човек избавио од њега, како би се угасила црна ватра пакла. Овај пут се назива покајање. Без виђења сопствених грехова покајање није могуће; без покајања није могуће заједничарење у благодати, без благодати – приближавање Богу. Да би смо се борили са страстима, пороцима и гресима треба да имамо на уму према чему нас оне воде. На првом ступњу човек се бори против похоти, замишљајући слике смрти и распадања; на другом замишља предмет настале страсти у облику дрвета или цвета и говори себи: „Зар треба да осећам похот према овом цвету? Зар не треба да гледајући на лепоту коју је Бог створио размишљам о томе да је највиша лепота – Господ, Творац света? Ако је творевина лепа, како предиван мора бити Творац!“

На другом ступњу, кад у нашем срцу букне мржња или увреда, морамо да размишљамо да се Господ разапео и за оног човека који је у нама изазвао гнев и да му опростимо. Морамо имати на уму да га Анђео-чувар прати и ако чак самом човеку не би био потребан опроштај Анђео-чувар ће нас благословити и помолиће се за нас ако у свом срцу овом човеку пожелимо спасење и добро.

Да би смо се ослободили чревоугодија треба на првом ступњу да замислимо у шта ће се јело претворити у утроби и да ће само наше тело постати храна црва, а на другом да се сећамо да дебљина тела омета јасност мисли, да уздржање помаже молитви, да пост омогућава благодати да делује у души и телу човека.

За борбу са среброљубљем на првом ступњу треба се сетити да је богатство непоуздан друг: или ће нас оставити за живота, или ћемо га оставити у часу смрти. А на другом ступњу треба да имамо на уму да је истинско, нетрулежно богатство – благодат Духа Светог која ништег чини царем и без које цар после смрти постаје ништ.

Први ступањ је ступањ страха. Други је ступањ наде, а трећи – ступањ љубави према Богу који се достиже дугим и тешким трудом, послушањем, самоодрицањем и непрестаном молитвом. Међутим, усхођење на сваки од ових ступњева могуће је само уз испуњавање јеванђељских заповести и учествовање у црквеним Тајнама. Спољашње, нешто што личи на различита устројства човека можемо да сретнемо и у другим религијама. Међутим, такав аскетизам чини човека само осетљивијим за утицај духовног света, а без вере у истинитог Бога то ће бити утицај демонских бића. На друго место после сећања на смрт свети оци стављају молитву. Она је царица свих добродетељи. Уметност спасења је уметност молитве.

17

Световни човек ће, можда, не схватајући о чему се ради, с негодовањем рећи: „Зашто треба да се загледам у прљавштину, да се сећам свега што се дешава с људским телом након његовог погребења, да размишљам о порочности људских страсти кад желим мирно да живим на земљи, да се наслађујем њеним добрима и благодарим Богу? Зар због тога да не би убијао и крао човек обавезно мора да замишља себе као леш који се распада?“ Међутим, ствар ни из далека није тако једноставна.

Човеку је дато извесно својство и сила, сила љубави. Љубав приморава човека да тежи ка општењу с оним кога воли. Пре пада праотаца у грех, у њему је као и у Анђелима љубав била усмерена ка Богу. Управо у љубави се састојао унутрашњи савез људске душе с Божанством. Нарушавање заповести дате прародитељима било је пре свега губитак љубави. Место духовне љубави заузела је чулна љубав, усмерена ка спољашњим предметима. Може се рећи да је љубав деградирала, претворила се у страсти и слепу везаност, међутим, овој везаности преостала је једна сила – да приближава и спаја. Због тога човек волећи трулежно сам постаје заједничар у трулежном, волећи земаљско приземљује своју душу, волећи грех улази у општење са сатаном. Ево због чега треба да размислимо шта желимо, за шта смо везани, чему нас уподобљавају наше страсти.

И овде се неочекивано налазимо на самој ивици провалије која зјапи пред нама. Видимо дубине које су од нас биле скривене, али су се сада отвориле како се не бисмо сурвали у ову провалију и погинули у њој. Видимо чудну слику: реке људи пролазе земљом усмеривши своје погледе наниже, као да небо за њих не постоји. Они су заљубљени у ову земљу. Заборавили су на своју душу и зато су сами себи украли вечност. Индијски мистичар, а затим атеиста Рабиндранат Тагоре је писао да жели да буде шака обичне земаљске прашине. Бодлер је у својој књизи „Поеме у прози“ поредио живот с привидом који изгледа предивно и замамно, а кад му приђеш ближе испоставља се да су то кости скелета. Овај скелет говори поклонику земаљске лепоте: „Дођи у мој загрљај“. Сергеј Јесењин је писао:

Не називај себе разбојником,

Ако си чист, падај у блато.

Код Александра Блока Прекрасна Дама, обучена у звездану свечану одећу, касније се претвара у уличну проституку. Ево о чему се песници излану у тренуцима искрености!

Најтананији од њих сведоче да је живот без Бога пакао који се излио из дубине земље на површину. Пушкинови и Љермонтовљеви стихови о томе да је живот „дар узалудан“ „празна и глупа шала“ превише су познати да бисмо их понављали. Рембо описујући јазбине Париза као грумен прљавштине и крви говори овој престоници моде и разврата: „Твоја мрачна прошлост је благословена“, прошлост, која по његовим речима „гине од праха и трулежи“. Блок има песму која личи на реквијем:

Сви на свету, сви на свету знају:

Среће нема.

И по ко зна који пут стискају

Пиштољ!

И по ко зна који пут смејући се и плачући,

Поново живе!

Дан – као дан, јер решен је задатак:

Сви ће умрети.

Овде је живот клопка у коју се ухватила дивља животиња. Мисао о самоубиству као да прожима све његове стихове. Они су испуњени тешком чежњом неостваривих снова и горких разочарења. Кад стоји на обали реке Неве жели да се баци и нестане у виру таласа:

Тече она, пева она,

Зове она, проклета.

Ове мисли, као што признаје,

не могу се отерати

(И воља је уништена)…

Он жуди за смрћу као за небитијем, као за алтернативом животу бесмисленом и вулгарном, чију је обратну страну видео и спознао као песник:

Схвати: умећем умирања

Душа је оплемењена (…).

Овде је племенитост као анитпод вулгарности и наказности – смрти. Живот му изгледа као страшна свакодневна фантазмагорија у којој по његовим речима „нема излаза“.

За хришћане постоји излаз – то је тражење Царства Божијег и вечног живота. Међутим, хришћанин је такође човек у којем живе грех и страсти, зато му је потребан труд како би разликовао где је смрт и где је живот, где је отров, а где је лек, где је демонска превара, а где је нетрулежна светлост истине.

18

Уколико кажемо да је живот предиван сам по себи у својој земаљској равни бићемо у противречности са свом историјом човечанства која представља трагедију, чији последњи акт још није завршен и чија завеса још није спуштена. На то нам се може рећи да у свету има много тога дивног. На пример, сама природа, уметност, и посебно књижевност. Међутим, загледајмо се у ову „дивоту“ мало пажљивије.

У природи која нас окружује свуда видимо трагове смрти. Смрт је као сенка неодвојива од свега што постоји: у овој природи која милује наш поглед одвија се непрекидна, сурова борба, непрекидно једна бића уништавају друга, и у овом смислу најнезаситији убица је човек.

И није нимало чудно што велики писци и песници нису били оптимисти: напротив, нека глува чежња прожимала је целокупно њихово стваралаштво. Хомер је писао:

Све се на земљи мења, све је пролазно, али од свега,

Што год цвета, што год на земљи живи, човек најбрже пролази.

У поемама Дантеа и Милтона опис греха и пакла својим мучним сликама подсећа на концентрисано зло – не у његовом метафизичком смислу, већ у потпуно земаљским реалијама. Размишљања о смрти и пролазности света срећемо у Шекспировима трагедијама:

Ко је посејао у народима страх,

Пред ким једва смеју да дишу,

Велики цезар је данас прах,

И њиме замазују рупе!

Омар Хајам у једној од својих песама пореди наш живот с ноћи у чијој тами нико није нашао пут, мудраци су празнословили и затим су утонули у вечни сан. У другој, описујући земаљска добра која човек може да пожели он три пута пита: „Шта даље?“ – и не налази одговор, даље је тајанствено ништа.

Код шкотског песника Бернса постоје речи: „И срећа је прах, и сав живот је прах.“ Немачки песник Лихтенштајн пише:

Земља мемли у магли.

И вече гуши олово.

Све повраћа електрични грохот,

Цијуче, савијајући се у круг…

И завршава ову песму речима:

Круто сам се уперио у сиво,

Испод метка поставивши чело.

Циклус поема о Александру Македонском, нарочито популарних на Истоку прожет је мислима о ништавности земаљске величине. Освојивши Вавилон који је желео да начини престоницом света Александар среће код градских зидина старца, који скупља кости. Старац му предлаже да погоди чије су то кости: кнезова, војника или робова, богаташа или сиромаха. И Александар стоји у недоумици: не може да огонетне тајну минулих векова. А овде, у престоници Нимрода, победоносни војсковођа којем није пошло за руком да оствари своје горде планове – да створи јединствену државу на земљи и дозида „Вавилонску кулу“ изненада умире за време пира напунивши свега тридесет три године. Његова империја се распала, срушила се попут исте оне куле, претворивши се у гомилу рушевина.

Нажалост, без обзира на овако, чини се, дубоко поимање пролазности битија, већина песника се није одлучила да ступи у борбу са страстима, њихова „дијагностика“ земаљског живота као трагедије рушења духа није водила ка исцељењу. У самој болести налазили су боје за своја књижевна платна и уместо да разбију чашу с опојним отровним напитком, поново и поново су пили из ње жедно, незасито и у самозабораву.

19

Пре пада у грех центар Адамовог битија био је Бог. Он је био за њега почетак и бесконачни крај битија – извор вечне светлости, узрок који даје свету живот и покреће га. Бог је за Адама био више него мајка за новорођенче. После пада у грех веза човека с Богом је нарушена. Господ као да је сакрио Свој лик у магли. Видљиви разлог и основа постојања човека постао је овај земаљски, материјални свет, центар бића – сам човек, а садржај живота – задовољавање његових жеља и страсти. Небо се затворило за Адама, време и материја затворили су за њега врата Едема. Адам се нашао закључан у затворени круг материјалности, у тамницу чулног и само кроз покајање и молитвена прозрења могао је да созерцава одсјај Божанске светлости која се удаљила од њега.

Исто тако ни ми не видимо духовни свет кроз завесу материјалног, свет се сузио за нас у тродимензионални материјални простор. Дух и вечност су се претворили у апстрактне појмове, у апстракцију, који нису потврђени нашим унутрашњим искуством. Птичету које се још није испилило још увек се чини да је свет јаје у које је оно затворено, тек кад пробије љуску видеће да постоји огроман, њему непознат свет и с чуђењем ће почети да се осврће око себе. Ми смо такође закључани у такво окамењено јаје материјалности, страствености, материјалних представа и образа. Треба да пробијемо његову љуску како бисмо угледали духовни свет у његовој неизмерној величини.

Овде постоје три фазе. Прва је негирање палог света с којим су се сјединиле наше страсти, као корење дрвета које је урасло уземљу. То је размишљање о трулежности света, његовој празнини и погибељности услед очараности њиме. Друга је ново доживљавање света кроз благодат Божију, виђење света као пута којим се може или ићи ка Богу или одлазити од Бога, односно поимање живота у овом свету као времена искушења у којима се формира сам човек, притом нам се пали свет открива у свом будућем преображају, у још увек неугаслим одбљесцима некадашње лепоте, коју не види приземан човек. И трећи је – усхођење душе ка Богу као извору битија, откривање личносног Бога с Којим је душа сједињена љубављу.

Један од светаца је рекао: „Све сам спалио како бих све поново створио.“ Због тога размишљање о смрти, о томе да се све претвара у трулеж и гној, мислено посећивање гробаља и мртвачница, нипошто није некрофилија, већ управо жеља да се све разруши како би се поново саградило. Време нас вара, зато треба да га питамо: „А шта ће бити после? Шта ћеш учинити с оним што је у твојој власти? Обећаваш добра и насладу, али лажеш. И чак ако на земљи заиста постоји срећа она није ништа више од вечере пред погубљење. Јела која нудиш као да су напојена жучи, она постају горка већ у устима.“

Колико је било градова од којих нису остале чак ни рушевине, колико је гробаља на којима су никла насеља! Где су блиставе војсковође, где су моћни цареви? Ветар времена их је одувао као прашину с лица земље. Кад би се историја земље могла приказати убрзано као на траци филмске хронике, угледали бисмо сву земљу с њеним царствима и градовима, као мора на којем се таласи дижу и падају, нестајући у пучини. Ма колико година, векова и миленијума да прође све то није више од једног трена.

Све што постоји мора да се разруши, уз шта онда да се прилепимо својом бесмртном душом? Свети оци су говорили да после молитве, као уосталом и пре ње, неколико минута треба посвећивати размишљању о смрти. Оружје безбожног света је похот која нам заклања вечност, похот као заљубљеност у материју. Оружје наше вере је сећање на смрт која укроћује похот и открива души вечност, њен истински живот, духовни свет с којим она има исту природу. Треба да видимо прљавштину да бисмо је опрали. Иако спремајући кућу добра домаћица тражи прашину по свим ћошковима, зар то сведочи њеној љубави према прашини?

20

На почетку сећање на смрт бива тешко, па чак и мучно, али касније, кад под његовим утицајем страсти почињу да се смирују као дивље звери под бичем укротитеља човек више не осећа тежину и муку, већ олакшање. Он као да се буди из сна, његов ум ослобађајући се притиска страсти постаје јаснији и чистији. Његова душа више није с таквом снагом везана за земаљско као раније, постепено почиње да осећа слободу. Његово срце почиње да жуди за чистотом, због чега је један од светих отаца и рекао да је сећање на смрт чисто и целомудрено иако су слике смрти ужасне.

Треба рећи да се сразмерно очишћењу човека мења сам карактер размишљања о смрти. Страх смењује нада и кроз мрак гроба душа почиње да види светлост васкрсења. Преподобни Јован Лествичник пише: „Неки кажу да је молитва боља од сећања на смрт, али ја опевам два бића у једном лицу.“

Говорили смо да је људско тело, које је Бог створио као диван иструмент душе после пада у грех подвргнуто деформацији, нашло се у власти трулежности и смрти, постало је с једне стране помоћник душе, с друге – њен супарник. У људском телу, у његовом устројству, у његовој сврсисходности као физичког организма огледа се премудрост Божија и сачувани су остаци некадашње лепоте. Међутим, истовремено тело представља неко смрдљиво сметлиште.

Из капљице слузи настаје плод који се постепено претвара у човека. Дете има слабо и крхко тело; људско дете је беспомоћније од младунчета било које животиње. Чим човек почиње да расте у телу се буде страсти. Најчешће тело поробљава душу и човек се у потпуности поистовећује с њим. Душа је до те мере покорна телу да савремени човек сматра да она као таква не постоји, да је она само функција тела – функција можданих ћелија и влакана.

Затим с годинама тело постаје трошније, стари као изношена одећа. Наступа старост и тело одбија да служи човеку, постаје његово тешко бреме. А често већ у младости може бити погођено тешким болестима и тада представља жалостан призор. Болест као да скида некакав унутрашњи филтер и отров цури из свих пора тела: она открива смрад који се у њему налази.

У души коју је поробило тело живе страсти, али она не може да их задовољи онако како би желела, у пуној мери. Због тога порочни људи у старости обично постају зли и раздражљиви, као да желе да се освете свету за своју немоћ. Старост је свођење рачуна људског живота, жетва коју домаћин сакупља у јесен са свог поља – и најчешће се испоставља да у његовим сноповима није пшеница, већ коров.

На крају, долази смрт неизбежна за све људе, и онај ко је био везан за свет и сопствено тело види да је преварен, да га је демон исмејао. За људе који су у потпуности везани за свет то је коначан пораз. Оваквим људима је тешко да поверују да ће смрт заиста доћи код њих, тешко им је да натерају себе се суоче с њом, да замисле да ће се њихово тело претварити у прах, зато они и напрежу све снаге како би сами себе преварили. И тачније речено сва људска уметност, књижевност, поезија представљају исту ову обману, златни брокат бачен преко леша.

Нема ничег познатијег од смрти и нема ничег тајанственијег и непознатијег од ње. Фауст је продао душу ђаволу како би овај зауставио тренутак, како би зауставио време, дао му бесмртност на земљи и ђаво га је преварио. Исто тако и данас човек заборавља на то да је време бујица која јури из бездана битија у бездан смрти. Он се налази у овој бујици која га незадрживо носи ка гробу. Нико и ништа не може да заустави ову бујицу. Чак кад би човек могао да завлада целим светом, свеједно би био немоћан да врати макар један протекли минут. Ако је човек заборавио на вечност у којој почиње истински живот и све снаге уложио у своје земаљско постојање, ако је човек заборавио на смрт, он је самоубица, изгубио је Бога, а на земљи нема бесмртности – жрвњеви смрти ће га самлети.

Ако је човек живео само од земаљских утисака, чулних страсти, ако се његов ум вртео као веверица у точку, само у кругу земаљских брига, његова душа, приземна и слепа, неће моћи да доживи светлост вечности и зато ће се након смрти погрузити у метафизичку таму. Говорили смо о трулежности нашег тела, о томе да леш у гробу представља праобраз пакла. А шта се с душом десило после пада у грех? И наша душа је сметлиште слично телу. Као што се у лешу гнезде црви тако се у нашој души гнезде страсти. Већ се у души детета крије грех којег оно није свесно, чак и више од тога, људска душа од човековог рођења носи у себи последице првородног греха и оне утичу на формирање човека као организма и као индивидуе.

Дете је непосредније, отвореније од нас, али зар се у детету од најранијих година не испољавају похот и љубомора? Понекад суровост деце запрепашћује родитеље. С годинама грех се открива у људској души: гордост, егоизам, лаж, и таштина прожимају све људске односе. Кад би се неким зрацима попут рендгена могле обасјати наше мисли указала би се страшна слика, некаква фантазмагорија. Човек жели да оствари победу над другима по сваку цену. Он лаже, лицемран је, завиди, жели смрт чак и својим ближњима и пријатељима уколико су га увредили или стоје на путу ка задовољењу његових страсти као преграда. Колико пута у мислима жена вара свог мужа, колико пута муж жели да на месту његове жене буде друга жена!

Какве се све гнусне слике појављују у човековом уму! И то је само спољашњи слој наше душе, а кад бисмо угледали оно што се налази дубље ужаснули бисмо се. Тамо гмижу чудовишта и змије, у њему су се притајили, као у брлогу, шкорпиони, тамо обитавају демони, душа грешника је много ружнија од тела које трули. Свеци су целог живота плакали због својих грехова. Зашто? Зато што су видели такве дубине своје душе које ми не видимо. Светост прати трезвеност и јасност ума. Подвижници нимало нису били хистерици или чак људи који су осећали некакво болесно задовољство од непрестаног самопонижења. Не, напротив. То су били људи чврсте воље који су доносили ближњима љубав и мир. Међутим, кад су у молитвеним прозрењима созерцавали своју душу ужасавали су се видећи колику власт грех има над човеком.

Преподобни Антоније Велики је сведочио о себи да је сав његов дуги живот био дуготрајан плач због грехова. И преподобни ава Пимен је говорио својој братији: „Уверавам вас, тамо где баце сатану бациће и мене.“ Тако је и преподобни Григорије Синаит писао: „Ми смо гори од демона, демон је барем господар, а ми смо његови робови.“ За нас је бездан наше душе покривен мраком и ми не видимо шта се у њему дешава. За свеце је пак бездан душе био обасјан светлошћу благодати и у овој светлости они су је видели обузету пакленим пламеном и зато су даноноћно вапили: „Господи, помилуј нас!“ Код пророка Исаије се каже да је људска истина слична прљавој одећи. Слично томе и пророк Давид је изговорио пресуду читавом човечанству: всјак человјек лож¹⁰. Не земљи су свуда лаж и превара. Човека којег ковитлају страсти вара демон. Како се може веровати човеку, укључујући и себе?

Након пада у грех душа се изменила још више од тела, али у њој су остали образ и подобије Божије. У човеку је остала могућност да уз помоћ благодати Божије изађе из свог страшног стања – демоноподобија – и ослободи место за Бога у својој души, као би Он уместо њега победио грех. Хришћани воле човека управо као образ Божји. А људи овог света воле у другом своје сопствене страсти. И оваква љубав се лако претвара у равнодушност па чак и мржњу: јер ако се не види образ Божји у човеку, шта да се воли у њему? Парче тела које ће пре или касније иструлити? Или душа са страстима које су још гнусније од страсти које труле? Зато је истинска љубав дар благодати. Она воли у човеку остатке некадашње Богом саздане лепоте, који сведоче о томе да унутрашњи рај може бити враћен човеку. Духовна љубав живи од наде. У душевном смислу она се испољава као самилост.

Наша слепа везаност за људе често постаје узрок губитка Бога. Један човек од другог прави некаквог идола и клања му се, а испоставља се да је идол изнутра обитавалиште пацова и мишева. (Тако су често у стара времена људи ломећи идола налазили у њему само мишји измет.) Зато човек не сме да даје срце никоме осим Бога. Нека су то деца, или родитељи, или супружници, свеједно: всјак человјек лож. Ако у овом животу стварамо себи кумире, лажне богове, лишићемо се истинског Бога. Кумир не може да нас спаси, видећемо своју трагичну грешку која ће нам донети много туге и суза – суза разочарења и увреде – или у овом животу или после смрти кад схватимо да је наш кумир био слеп и глув, а у суштини – плод наше маште, која нас је преварила и ми смо обоготворили човека.

Дакле, прво је сећање на смрт, друго – сећање на првородни грех. Онај затворени круг у којем протиче наш земаљски живот треба раскинути како се не бисмо нашли у области вечне смрти, одакле неће бити излаза.

21

Постоји једна метода, веома делатотворна: видети будућност иза танког покрова садашњости. Кад се срећеш с човеком замисли шта ће бити с њим после његовог изласка из живота: спашће му кожа с лица, кости лобање ће постати огољене, његово тело ће иструлити и тада нећеш осећати према њему ни јаку привлачност, ни непријатељство; највероватније ће ти га постати жао. Чему завидети ако сваки човек мора да легне као дете у колевку, у гроб и ако ће се претворити у неколико шака праха? Према коме осећати пристрасност?

На земљи је и богаташ – калиф на сат, затим ће се претворити у сиромаха. Кад улазиш у кућу имај на уму да време не убија само људе, већ разара и камење, зато ће наступити тренутак кад ће и од ове куће остати само рушевине. Зато улази у своју кућу као у туђу, а у туђу као у хотел у којем се смењују домаћини. Страст захтева да човек заборави на време и на смрт, она покушава да заустави тренутак, али то није могуће. Зато се страст увек вара и увек вара човека. Она личи на пса којем је бачено парче меса и истог тренутка истргнуто из његових чељусти.

Рећи ћемо овде нешто о главном у духовном животу – о молитви, живом општењу људске душе с Богом. Молитва је средство за обраћање нашег ума и срца Богу. Молитва има двојако дејство. Прво: она откида човека од земље, друго: отвара душу за утицај духовног света. Ако се душа упореди с огледалом, у обичном стању ово огледало је окренуто наопако и одражава слику земље. У молитви се оно окреће на горе и одражава у себи небо. Овде говоримо о чистој молитви. Међутим, потребно је много труда да би се она макар у извесној мери стекла.

Земаљски образи, утисци и знања – све што смо видели, чули и читали – све се чува у нашем сећању као документа у архиви или књиге на полицама библиотеке. За време молитве ови утисци сједињени с нашом фантазијом, као да су покренути демонским дејством испливавају на површину свести као што густа магла обавија душу и човек престаје да чује чак и сопствене речи. Шта чинити, како обуздати уобразиљу, како сабрати мисли, како натерати ум да пази само на речи молитве? Како отерати помисли које попут оса и бумбара зује око нас? Господ је рекао да се демони истерују само молитвом и постом.¹¹ Молитва без поста ће увек бити немоћна и нејака. Међутим, пост није само уздржавање у храни, већ и уздржавање од спољашњих утисака, од онога што испуњава наше сећање.

Свештеник Павле Флоренски, један од најобразованијих људи 20. века, човек који је имао енциклопедијску ширину знања писао је да постоји облик интелектуалне прождрљивости: то је гутање свих информација. Обиље непотребних података, прочитаних књига, навика да се оне гутају с похлепом чревоугодника који никако не може да се насити, што доводи до интелектуалне гојазности. Човекова душа почиње да личи на тело прождрљивца утонуло у сало, чије мишићно ткиво постепено атрофира и претвара се у масноћу. Овај дебели трбоња може да изгледа као страшан џин, али је у ствари веома слаб и једва се креће под сопственом тежином. Зато се за молитву захтева духовни пост и уздржање. Сувишна знања као сувишна тежина не додају снагу, већ је одузимају. Овде се стваралачка способност изрођује у механичко, пасивно памћење.

22

Постоје патолошки похлепни људи који кућу претварају у складиште ствари које скупљају свуда како би затим њима испунили своје обитавалиште. Човек не може ни да се разабере, чак ни да пронађе неку ствар у тој гомили која сваке године расте. За човека готово да не преостаје слободног простора. Он мора час да се повија како би се провукао кроз узани пролаз, час да вешто лавира и увија се како се на њега одозго не би обрушиле сломљене столице, празне тегле и различита стареж, час да чини, попут играча, компликоване скокове, прескачући преко безбројних сандука и кофера, али не може да се растане од непотребних ствари. Њему их је тако жао као да су постале део његовог сопственог тела, који би неко захтевао да одједном одсече ножем. Шта ће му, он ни сам не зна, али делује повинујући се својој страсти. Другачије просто не може да живи.

Сваким даном ове гомиле ствари покрива све дебљи слој прашине. Немогуће је очистити такву кућу. Човек се гуши, али трпи, пошто нема снаге да одвоји од себе овај или онај предмет који му је потпуно непотребан. Ако неко покушава да узме из тог ђубрета рђав ексер то ће се сличном власнику чинити таквим губитком као да је ексер био искован од злата. Ако му се посаветује да ослободи кућу од свих сувишних ствари, очисти собе и остави само оно што је заиста неопходно за живот, он ће се ужаснути: живот без ових ствари изгледаће му празан и бесциљан, он ће осећати као да људи желе да га претворе у последњег сиромаха.

Сад претпоставимо да овакав човек не само да скупља ствари, већ оставља у резерви различите намирнице за случај глади, чувајући их у својој остави. Оне почињу да се кваре и труле, тако да се кућом шири задах као у штали. Човек почиње да се гуши од смрада, али истовремено је задовољан, теши га то што му смрт од глади више не прети.

Наше сећање је иста таква остава у којој се чувају утисци које добијамо из спољашњег света, оне информације које се као бујица уливају у нашу душу посредством вида и слуха. Какве цркотине људи гутају седећи сатима испред телевизора, какав отров пију, листајући странице савремених часописа и књига, окупираних, као непријатељском војском, најодвратнијом порнографијом! На оне који одбијају да гледају телевизију, читају књиге из сексуалне патологије и слушају рок-музику, људи гледају као на археолошке ископине изумрлих бића које треба да постану плен археолога и којима није место међу цивилизованим људима, већ у музеју.

У шта се претвара душа човека који свакодневно види сцене разврата, најужаснијих и најстрашнијих убистава? – У неку одвратну наказу! Она постаје прљава, смрдљива и ружна. Пет чула за нас постају пет прозора смрти. У човеку постоје две „компоненте“ – то су тело и душа. Међутим, у самој души садржи се сила, способност која се назива духом. То је окренутост ка вечности. Грех је поделио дух и душу, супротставио их је једно другом. Долази до хипер-развоја душевних сила, погођених грехом, које својом тежином притискају и гуше дух. Страсти душе за дух постају надгробни камен. Он се повлачи у себе, као да пада у сан и обамире, место које припада њему осваја душа. Она престаје да „осећа“ вечност. Сликовито говорећи, она више нема оно унутрашње око које би било усмерено ка Божанству. Она види само земљу. Зато је људима који поседују прекомерну количину спољашњих душевних знања тешко да буду религиозни. Код њих атрофира, или, у крајњем случају, слаби мистичка интуиција. Чак и у религији они траже материјалне доказе.

С друге стране, људи с прекомерно развијеним емоцијама, као што су на пример песници или глумци, такође ретко бивају религиозни у хришћанском смислу те речи. Ако се у њима буди мистичко осећање оно често носи демонски карактер и њихова псеудорелигиозна дела показују се прожетима богоборачким духом. Духовни живот захтева одрицање од светске уметности – ове стихије страсти, свођења података из спољашњих знања на неопходан минимум како би се дух зацарио у души и обасјао је својом светлошћу. Овде се нипошто не проповеда незнање, већ замена горег бољим. Дух поседује толико дубље гностичке способности од душе колико је небо изнад земље, колико вечност превазилази време.

Човек је чудно биће, спој противречности, честица неба у грумену земље, величина и ништавност, лепота и ругоба, светлост и мрак, живот и смрт. Човек се налази на распућу дејстава Божанских и демонских сила. Истинска лепота човека је образ Божји, просвећен благодаћу. Колико је човек стекао благодат толико је он човек, толико живи. Ван образа Божијег и благодати човек је душевно и телесно сметлиште, а његов живот личи на смрт.

Страст је слепа, кад она упада у област духа човек лута у тами. Изласка из овог лавиринта нема. Страсти лажу. Оне ружно приказују као предивно. Говорили смо о смрти тела, међутим, страст је мала смрт душе, то као да је привремена смрт. Говорили смо о томе да је најодвратнија слика која се може замислити – леш, који трули у гробу, леш који једу црви јесте слика пакла. И истовремено то је слика душе коју разједају страсти.

Ако би на видљив начин могла да се замисли у стању гнева видели бисмо чудовиште с ужасном искеженом чељусти или крвожедну дивљу животињу која комада свој плен. Неки дивљи народи су се клањали изображењима демона као божанствима. Ове демоне су видели њихови жреци и шамани у стању окултне екстазе и изобразили њихова лица, исецали су њихове ликове на дрвету и камену. Ова чудовишта су нека смеса звери и змајева у људском обличју. Понекад су жречеви стављали маске приносећи жртве. Наше душе потпадајући под власт страсти сједињују се с демонима и постају сличне овим маскама.

Човек је сличан апарату с диском који се окреће: центар овог диска је Бог, а остало је душа која се подвргава непрекидним изменама, у њој нема ничег сталног и постојаног, она сваког тренутка постаје нешто друго. Зато човек који даје своје срце другом човеку заборавља чему треба да тежи по самој својој природи и осуђује себе на разочарења и патњу. Он као да препушта птиће меким шапама мачке која затим пружа канџе и зарива их у тело своје жртве. Пророк је рекао: Прокљат надјејушчијсја на человјека. Наше срце треба да припада само Богу, иначе ћемо изгубити и Бога и срце.

Време је ланац тренутака. Сваки тренутак је неповратан, сваки тренутак приближава смрти, сваког тренутка умире део нашег тела. Међутим, ми живимо као да желимо да зауставимо време, као да желимо да зауставимо тренутак, као оштру бритву, а оно одлази од нас и немогуће га је вратити. Пре човек може да савије огромну планину или да врати реку од ушћа ка извору него да вратити уназад макар један тренутак. Време је пут ка Богу, то је могућност спасења, међутим, губећи Бога људи претварају време у судбоносну неизбежност своје погибељи, у некакав злослутни реквијем.

23

Има градова у којима су зграде ижџикљале попут Вавилонске куле тако да улице изгледају као дубоки кланци који леже између стена. Има села у којима као обитавалишта служе колибе исплетене од грана, као у нереду разбацане по пољу. Има крајева у којима су куће као закачене за висине планина, као орловска гнезда. Међутим, постоји нешто што је заједничко за сва ова насеља и градове: око града живих обавезно расте град мртвих – то су нема гробља. Нема града на земљи око којег не би било гробља као његове сенке.

Кад сам био дете волео сам да гледам како се у вечерњем сумраку пали светлост у прозорима кућа; чинило ми се да је свака соба неко мало царство, да свака соба чува своју тајну, непознату другима, као летопис нечијег живота. И на гробљу – у овом граду мртвих – сваки гроб чува своју тајну: шта је однео са собом преминули у своје последње обитавалиште.

Постоји тишина планина у којој се чини да се време зауставило. Постоји тишина гробља – то је друга тишина, овде се рађа осећање да се време није зауставило, већ је почело да тече узводно. Овде се свако сећа онога што је било. Постоји неки посебан осећај човека, неки непосредан доживљај сопственом душом онога ко лежи у гробу. Неки гробови, чини се, зраче невидљивом светлошћу. Поред њих је поље запањујућег мира и спокоја. Од таквог гроба човек не жели да оде, иако није познавао онога коме припада тај гроб, осећа се као да седи поред свог друга и да разговарају без речи, сама тишина постаје дубља и разумљивија срцу од било којих речи.

Други гробови шире неки невидљиви мрак. Овај мрак тескобом, готово физичком тежином притиска срце и човек жели или да плаче или да што пре оде, као што жели што пре да изађе на ваздух из мрачног, загушљивог подрума.

Неки гробови као да нас зову по имену, као да нам се обраћају. Други личе на уснулог човека којег баш брига за све: он је утонуо у чврст сан. Има гробова осењених крстовима: чини се да је умрли пригрлио уз своје груди крст као последњу наду. Има гробова који личе на непокајани грех као да мртвац, који је већ у гробу, жели да задржи сећање на себе, као да се хвата за светску славу. То су споменици који личе на куће од црног мермера, куће у којима нико неће живети, који само притискају својом монотоном тежином гроб и труп који у њему лежи.

Натписи на гробовима говоре о томе да смрт граби људе у различитом узрасту: једни поред других леже деца, младићи и старци. Дете као да каже: „Смрт ме је украла из мајчиног загрљаја: она ме је привијала уз своје груди, али се кошчата рука смрти показала јачом. Ставили су ме у мали мртвачки сандук као у колевку.Тек што сам угледао светлост сунца кад се оно за мене угасило. Мама је украсила сандук цвећем и заједно с последњим целивом окропила је својим сузама моје лице. Ја сам личим на откинут цвет, који је лежао на мом гробу.“

„Некада сам била млада,“ чује се глас из другог гроба, „сашили су ми венчаницу, али је она постала моја погребна одећа. Уместо молитава за благослов брака певали су ми песме за покој душе. Није ме рука младожење већ смрт одвела у ложницу – у хладни гроб.“

А ево свежег гроба засутог грумењем црне земље које још није постало сиво као пепео од сунчевих зрака, њих још није разлокала киша и није развејао ветар. Ко је легао у овај гроб? Чији сандук је спуштен у њега на конопцима као што се спушта лађа у океану вечности? Глас из њега одговара: „Радио сам овде као гробар од младих дана до старости. Колико сам гробова ископао – не могу да набројим. Међутим, себи нисам припремио место, мој гроб је ископао други гробар. Колике мртваце сам дочекивао и пратио, као вратар, на вратима гроба! А данас је други гробар дочекао мој гроб с лопатом у рукама и само звук земље која удара о поклопац сандука чуо се уместо последњих речи опроштаја са мном.“

Глас из четвртог гроба говори: „Не питај како ми је име. Трговао сам оружјем, зарађивао сам новац на људској крви. У телима безбројних убијених људи чувају се као оловне ђавоље амајлије меци које сам продао! Колико пута су цеви оружја браћа уперила као око смрти у братске груди! У сваком плачу за покојником звучало је проклетство смрти, не само убици већ и мени. Продавац оружја је као и трговац отровом саучесник у убиству. Ако би се крв убијених мојим оружјем могла скупити на једно место било би је довољно да се обоје у јарко црвену боју зидови мојих кућа или да се испуне до врха ивице овог гроба. Како бих сакрио од људи своје преступе, ја сам не верујући у Бога одлучио да изградим храм не одустајући од својих демонских дела. Међутим, нисам стигао да уђем у њега: смрт ми је пресекла пут. Бог се не може ни поткупити ни преварити – схватио сам то, али прекасно. Кад чујем звоњаву звона чини ми се да оно говори људским гласом: „Марш напоље, нема за тебе места ни у земаљској ни у Небеској Цркви!“

Ево још једног гласа: „Ја сам био гробар и правио мртвачке сандуке као што се праве сандуци у којима се чува благо. Мој товар никад није лежао. Никад нисам седео без посла: колико често сам морао да радим по читаву ноћ! Људи су закерала кад је посао гробара у питању. Они желе да сандук буде блиставе израде, као да га неће закопати у земљу где ће он иструлити и претворити се у прах, већ бити стављен изнад гроба. Мерио сам покојника као кројач муштерију, да се не би испоставило да му је сандук тесан или насупрот томе, да не би био преширок, како би тело чврсто лежало у њему, не окрећући се с бока на бок кад га понесу на гробље. Био сам вешт гробар, био сам мајстор свог заната, али сам заборавио да направим сандук самом себи и мој ученик ми је склепао сандук који личи на кутију.“

А ево речи из суседног гроба: „Умрла сам у дубокој старости у кругу своје породице. Целог живота сам радила, молила се Богу и никоме нисам желела зла. Смрт је за мене постала весница вечног мира, одмора од земаљских туга и рада. Моја деца и унуци су плакали поред моје постеље кад сам их благосиљала. Нису схватали да иако их волим с радошћу одлазим у вечност, и овај последњи дан је био најсветлији дан у мом животу.“

А ево шта каже кост која лежи испод ограде: „Ја сам умро одавно, нико се не сећа где је мој гроб. Прво су с њега скинули крст, затим су однели некуда камену плочу, а затим су раскопали сам гроб и избацили из ње остатке мог праха. Ујутру су у њу спустили новог покојника. Раније су крадљивци гробова скидали с мртвих одећу или покров, али су их остављали у земљи. А сад избацују људске кости. Зар је могуће да ће наступити време кад ће деци бити жао да за своје родитеље дају чак и даске за њихов сандук?“

…Неми гробови као да нам пружају невидљиве руке вапијући за помоћ, молећи молитве за умрле. Свега неколико речи молитве њима је драгоценије него гутљај воде за онога ко умире од жеђи. Сваки гроб је тајна, али помињући преминуле ми долазимо у додир с том тајном. Анђели-чувари преминулих се радују кад се молимо за њих. Ако је преминули био грешник поменувши га испунићемо дуг љубави, а ако је спасен, наше речи ће га подстаћи да се и он моли за нас. Живи, будите милостиви према мртвима: они су некада били као ми и ми ћемо једном постати као они!

24

Градско гробље личи на путињско острво у мору. Бука града која подсећа на буку ударања таласа, замире на гробљанској огради као таласи који се разбијају о обалу. На гробљу се не говори гласно, само плач покрај свежих гробова нарушава тишину. Од неких гробова као да допире нека необјашњива топлина, која греје људско срце. Други зраче хладноћом од које се срце стеже као поред затворских зидина, нешто мрачно и злослутно се осећа у њима. Тешко је чак рећи шта је то. Ти гробови су лишени благодати. Тамо је пустош и безнадежност. Ови гробови су ћорсокак у којем се завршио човеков земаљски живот, а даље је мрак у којем нема наде. (Тако су некада у стара времена источњачки цареви имали тамнице које су се називале „кулама ћутања“. Из њих није било излаза, у њих није допирала светлост. Затворски чувар који је спуштао на канапу храну и воду за сужња под смртном претњом није смео да му каже ни реч. У мраку и ћутању губио се рачун данима и годинама. Кад је сужањ умирао његов труп је остављан да трули у овом подземљу које је личило на бунар. Тамо – у тесну клет пуну костију и лешева који труну бацан је нови сужањ који је знао да за њега нема помиловања, да се више никада неће вратити животу и угледати светлост.) Ови гробови личе по свом духу на гробницу Авесалома, на идолишта где су се идолима приносиле људске жртве, на куће, где се окупљају поклоници ђавола, спиритисти и чаробњаци.

…На гробљу расте цвеће претварајући га у зелени тепих, прошаран јарко црвеним и жутим нитима. Ово цвеће говори о томе да се живот не завршава смрћу. Јарко црвени цвет који је израстао из црне земље као да сведочи о васкрсењу мртвих.

25

…И поново ћу рећи: кад читам историју и приче о минулим вековима, о делима царева, о мудрацима који одгонетају приче, о онима чија су имена остала у сећању потомака желим, затворивши књигу да упитам: „Где су они сада?“ Међутим, на ово питање камена уста сфинге времена могу да одговоре само једно: „Они су били, изашли су из небића, проживели су године земаљског живота, као што путник свој пут пролази и отишли су одавде кроз тамну капију смрти.“ Колико је пута после њихове смрти сунце цртало на небу као огњеним шестаром своје годишње кругове! Ови људи су живели, волели и мрзели, борили се, побеђивали и трпели поразе, испољавали великодушност и светили се; њихове душе су киптеле од страсти као младо непреврело вино, у уму су састављали планове, у сновима, као на крилима облетали су сву земљу, њихова срца су јурила ка богатству и почастима којих човек никада не може да се насити. Међутим, све се то показало као игра детета које скупља на шаку песак и поново га сипа на земљу, слаже од коцкица куће и поново их руши. Код детета долази смрт као његов наставник и каже: „Већ је вече, време је да се заврши игра, хајдемо кући.“

Немогуће је зауставити кретање сунца, немогуће је преградити пут звездама, које као птице селице лете с истока на запад. Немогуће је зауставити време и преградити пут смрти. Човек се ретко сећа вечности, ретко подиже поглед према плавом бездану неба. Он личи на прозорчић на тамничким вратима који се окреће под ударцима бича који демон држи у рукама; овај бич су његове незасите страсти. О томе шта жели од овог живота, шта може да онесе са собом, шта је донео на земљу – не размишља. Страсти приморавају прозорчић на тамничким вратима да се окреће и описује на земљи кругове, као да плеше на једном месту. Од последњег ударца бича он пада и умире. Чак су и велики мудраци из древних времена и цареви чија дела народи прослављају више размишљали о земаљском него о небеском. У ретким тренуцима они су се издизали душом изнад пролазног, међутим, „земљина тежа“ – тежина брига, испразности и главно, њихових сопствених страсти вукла их је наниже, као да су се спуштала крила душе и она је поново морала да пузи по земљи.

Кад отварамо карте старог света читамо у њима називе градова од којих су остале само руине, а често су оне већ нестале с лице земља, потпуно, без трага. Прогутала их је земља, уништило их је време. Видимо на картама границе земаља и држава које већ одавно не постоје. Некада су заузимале огромне просторе као гигантска мрља, шириле се по карти. Затим су се дробиле на делове и нестајале како би ослободиле место за друге државе и народе. Време је ломило границе великих држава и спаљивало их као плот од сувади.

Историја помиње народе чије порекло и узроке нестанка не знамо. Ови народи су попут поточића, чији почетак нисмо видели, ови „поточићи“ су нестали у песку или су се улили у корито светске народне „реке“ створивши заједно с другим племенима и народима нове етносе – о овоме се могу само правити претпоставке. До нас су дошла само имена која су се сачувала, као да су се спасила у ковчегу историје, остала је прогутао „светски потоп“ заборава без трага. Зато је прошлост за нас неодгонетнутна тајна.

Ми смо тајна сами за себе. Само једно нам је познато – да ћемо умрети, отићи одавде, оставивши овде своје тело као човек који одлази у далеку земљу, оставља до повратка своју празну кућу. Наше тело ће почивати у гробу, а сунце стално излази на истоку и креће се својом путањом ка западу као по неком небеском мосту. Очи звезда ће исто тако гледати на земљу, али више нас неће видети.

…Међутим, кад отварам странице патерика и житија светаца осећам друго: с ових страница зрачи нека тиха светлост вечности. Ови људи су победили време, учинили га степеницама лествица којом су се попели у висину, ка небесима. Хероји историје су били, а свеци нису били, већ јесу. За њих не постоји ни „растојање“ времена, ни преграде смрти која личи на непробојни зид. Они су, иако су били у времену живели у вечности, одисали су њом у молитви, били су обасјани благодаћу – небеским пламеном који сија у тами. Заиста: онај ко је заборавио на Бога мртав је још за живота. Али ко је увек с Богом тај је и после смрти жив.

Заповести Старог и Новог Завета су вечни, непромењиви услови савеза између човека и Бога.

Заповести су, по речима светитеља Јована Златоуста, јединствени златни ланац. Ако испадне или се покида макар једна карика у овом ланцу, богоопштење на земљи и вечно спасење за човека постају немогући.

У старозаветно доба постојао је обичај да се заповести извезу на марамама којима су људи повезивали главу у знак тога да увек треба да се чувају у човековом сећању и да обасјавају, попут зракова небеске светлости, његов ум, или да се заповести пишу, као на пергаменту, на широким рукавима горње одеће како би увек биле пред очима, сведочећи самим тим да сва дела и поступци човека треба да буду усмерени на њихово испуњавање, како би његов живот постао испуњавање воље Божије. Дакле, заповести су биле главни оријентир у људском животу, основа за све одлуке и поступке.

А у новозаветно време заповести не треба да буду написане на одећи и на папиру хришћана, већ у сећању њиховог срца. Заповести треба знати напамет, као Исусову молитву и „Оче наш“. Свети оци су учили да без испуњења заповести никакав духовни напредак није могућ. Заповести су извор вечног живота. Међутим, овде бисмо желели да скренемо пажњу на једну тајну која се састоји у томе да је духовна раван свих заповести једна. Њихови врхови се у хришћанској аскези спајају као радијуси, у једном центру.

Дакле, обратимо се првој заповести која је дата Мојсију на Синају: Слушај Израиљу, Ја сам Господ Бог твој, Који те је извео из Египта; немој имати друге богове осим Мене.¹² Ова заповест, као и друге има три равни. Реч слушај у буквалном смислу означава: „изучавај, читај, понављај, држи у сећању Моје заповести“. То је прва, спољашња раван. У другој, душевној равни слушај значи: „пази на своју савест, чини ове заповести ослонцем свог живота“, ослонцем на који се нижу дела, речи и помисли човека, разбојем на којем се тка шара људског живота.

Заповести су својеврстан пробни камен уз помоћ којег човек може да одреди ко му сугерише ову или ону мисао: благодат, сопствене страсти или демон. Заповести су филтер уз помоћ којег се чисти непрекидна бујица наших помисли; пећ у чијем пламену се метал одваја од шљаке – од праљавштине страсти. Заповести су прозори кроз које човекова душа треба да гледа свет. Другим речима, у душевној равни човекова пажња према заповестима означава то да он на основу заповести уређује сав свој духовни живот. Овде још није присутно потпуно одрицање од света, али јесте тежња да се кроз овај свет у којем се човек налази и који душевно доживљава, служи Богу. Овде није присутно негирање, већ оплемењивање интелектуално-емоционалне сфере своје душе, тачније, садржаја који она добија посредством чула.

Трећа раван је духовна. Реч слушај, односно „пази“ треба да буде упућена оном главном, оном што се налази ван граница простора, материје и времена. Истински живот човека јесу хоризонти вечности који се отварају пред њим, то је такво општење душе с Богом у процесу којег душа не само да се бори, као с непријатељима, са страстима и греховним осећањима, већ и жели да заборави све пролазно и трулежно, оно што припада власти смрти, и да живи и дише само Оним Ко је изнад света и изнад свега. Овде пажња означава пребивање ума у Богу кроз призивање имена Божијег, у којем је као у симболу одражено оно што се симболизује.

Име Божије је унутрашњи пут душе ка бесконачном циљу, оном који нема ни границу, ни завршетак. Због тога слушај, Израиљу, значи: „Одреши се онога што стоји између тебе и Бога; овде, на земљи, живи у вечном, мрзи оно што те одваја од Бога, савладавај тежњу ка овом свету који душу привлачи слично као што земља привлачи тело.“ Другим речима, духовна раван заповести слушај или „пази“ означава стање ума у имену Божијем, као у непокретном центру точка космичког битија које се окреће – у овој једино чврстој тачки ослонца. Треба, уосталом, начинити опаску: овде се не ради о некаквом крајњем и због тога једностраном спиритуализму, већ о концентрацији на главно. Ако усредсређено разматрамо једну тачку остало се расплињава и као да нестаје из нашег видокруга: ми видећи као да не видимо ништа осим онога у шта је уперен наш поглед. Преподобни Антоније Велики каже да замишља себе самог као неку статуту која се креће, која се гледа са стране, али се не слива с њом. Реалност Божанског бића је за њега била већа него реалност његовог сопственог постојања у овом пролазном животу. Због тога реч слушај у духовном смислу означава смрт за свет и васкрсење за Бога, негирање себе и ново стицање себе.

Ја сам Господ Бог твој, немој имати богова осим Мене. У буквалном смислу који је темељ за следеће грађевине, то је заповест о истинској вери у Јединог Бога и Његово Откровење; то је припадност Цркви као оном духовном царству у којем делују благодат и Божанска сила. Пре Христовог рођења то је била старозаветна Црква, сада је то новозаветна која је сачувала себе и држи се у чистоти вероисповести као Црква Православна. Бог се отвара кроз верске догме, црквене Тајне и обреде, спајајући се кроз њих с човековом душом. Црква је јединствени и истинити пут ка Богу, зато је ван ње вера у Јединог Бога – вера у „једину неодређеност“.

Немој имати богова осим Мене. То је забрана да се истина тражи ван Цркве. У заједница јеретика, у њиховом учењу лик Бога се приказује као изврнут, и због тога сама свештена имена Божанства престају да буду симболи кроз које се душа приближава Богу. Лажни образ Бога је лажни бог, чак и ако га називају Јехова или Христос.

У душевној равни Ја сам Господ Бог твој означава уређивање у човековом животу потпуно одређене скале вредности, на којој највише место припада Богу. Нажалост, веома често наше душевно стање (говорим о верујућим људима) личи на некакво полуверје, на компромис који стално траје. Верујемо у Бога, припадамо Православној Цркви и у том смислу се не клањамо другим божанствима, али Господ не заузима главно место у нашем животу, није Му предат сав живот, већ само један његов део. Кад би наш унутрашњи живот, наше помисли и осећања могли да се сниме на филмску траку и да нам их неко покаже, видели бисмо какав хаос царује у нашој души и како мало места у њој припада Богу.

Чак и кад стојимо на молитви до наше свести једва да допире смисао речи молитава. Ове речи тону, као у некој бујици, у инерцији нашег свакодневног живота. Сама по себи молитва је средство општења душе с Богом, а код нас она готово увек остаје само форма без унутрашњег садржаја, као да остаје „искључена“ од разума и срца. У овом смислу смо недоследнији и од неверујућих. Они негирају Бога и бришу Га из своје душе, а ми признајемо Бога, али Му притом издвајамо место у неком кутку своје свести, као у тесној собици на мансарди и настављамо да живимо истим оним чулним, страсним животом. Притом се можда уздржавамо од грубих грехова, али унутрашње их прихватамо, и чинимо их, тако рећи, пред лицем Бога Којег призивамо. Овде, у душевној равни речи Ја сам Господ Бог твој – јесу призивање на унутрашњу борбу за то да наша душа осећа стално присуство Божије, да осећа своју зависност од Бога, да верује у Његову моћ и Промисао. Ако Бог постоји, значи све је у Његовој власти, а код нас је присутан парадокс: кажемо да Бог постоји, али не верујемо да је све у Његовој власти и зато се бринемо и неспокојни смо. Кажемо да Бог постоји, али Га замишљамо како спава или заборавља на нас. Верујемо у Бога, али кад је потребно реално испуњавање воље Божије, испоставља се да немамо поверења у Бога. Плашимо се да се одрешимо од својих сопствених представа и да се свецело ослонимо на Промисао Божји: то за нас значи да изгубимо ослонац на који смо навикли (иако свет управо не даје никакав ослонац) и затворивши очи бацимо се с висине некуда доле. Ево због чега призивамо Бога и истовремено се плашимо да Му у потпуности поверујемо и потпуно се предамо Његовој вољи.

Може се рећи да је у душевној равни прва заповест за нас завет да прихватамо речи Светог Писма као заповест која је упућена нашој души, заповест која обавезно мора да се испуни. Сликовито говорећи десет заповести Старог Завета и девет заповести Новог Завета јесу драгоцене карике којима је земља причвршћена за небо.

Духовна раван прве заповести се састоји у томе што Господ жели да се зацари у нашем духу, у свести о томе да човек није створен за овај свет у којем се све завршава смрћу, као што се бујица реке обрушава у водопад, у којем се о камење разбија све живо што је ова бујица повукла за собом, већ да би живели у њему образ и подобије Божије, како би човек, покоривши се Богу, ушао у општење с Њим. Цео свет је ништаван у поређењу с Божанством као тачка у поређењу с бесконачношћу. Због тога вера у Бога Који је створио свет и надсветско битије, време и вечност, Који жели да прими човека у духовни савез са Собом и да му омогући да учествује у Божанском животу треба да препороди човека, да промени његов живот. Ова вера треба да потисне из човековог живота све што одвлачи од Бога његов ум, да смањи његове свакодневне потребе и послове до захтева нужности, до неког минимума; главним, сталним својим послом човек треба да сматра молитву која открива души светлост Божанства слично као што он сам, пробудивши се ујутру отвара у својој соби жалузине и зраци сунца обасјавају његов стан.

Молитва омогућава Богу да делује у човековој души. Ако је Господ Бог наш Бог, онда по Његовој величини и достојанству, по Његовој неизрецивој мистичној лепоти и богатству обећања која је дао, која премашују људску способност поимања, наше главно делање треба да буде управо унутрашња молитва, а све остало у животу је позвано да служи само као припрема за њу. Молитва је одговор на питање ко је наш Господ – Бог или свет. За пагане је космос био Бог. И ако смо за било шта везани више него за Бога или ако се било чега плашимо више него Бога то значи да наше срце припада „туђим боговима“. Ако смо заборавили на унутрашњу молитву и задовољавамо се само спољашњом, која не допире до нашег срца то значи да је Бог престао да буде наш Бог. Једном речју, духовна раван прве заповести је стајати умом у срцу с именом Божјим.

Господ је свемогућ, али Он жели да Га ми добровољно примимо као Цара своје душе, а ово за нас значи непрестану борбу против демона и света како би Господ видећи наш труд погледао на нашу борбу као место Свог успокојења.

Друга заповест гласи: Не чини себи кумира.¹³ Стално правимо себи кумире. Пре свега, кумир себи самима смо ми сами. Уобичајени циљ нашег живота јесте да припремимо место на земљи за кумир као што смо ми. У овоме пролазе године нашег труда и брига.

У душевној равни кумири су оне тежње због којих заборављамо Бога и губимо благодат. Сва наша маштања и снови јесу непрекидно стварање кумира. Наша машта као уметник слика замамне слике кумира за наше страсти.

Кумир може да постане човек, страсна заљубљеност – управо то је стварање кумира. Заљубљени личи на човека који прави идоле од клада од дрвета и крхотина камења. Ове идоле које је створила његова сопствена машта, он украшава, њима се клања и служи.

Човек је образ и подобије Божије. Дата нам је заповест да волимо човека, али обожавати човека понекад до стања некаквог безумља значи правити себи кумир од гомиле меса и костију који ће се једном свакако претворити у трулеж.

Кумир може бити новац, које човек у својој обмани приписује непобедиву моћ. Кумир може да буде наука: већина научника који сматрају да се силама науке може спасити човечанство, прави од ње себи кумир који они супротстављају Богу Живом, при чему сами наступају у улози жречева овог „божанства интелекта“. Кумир може бити уметност која не служи у славу Божију, већ ради боготворења овог света и људских страсти.

Кумир за родитеље могу да постану њихова сопствена деца ради које они понекад бивају спремни да у буквалном смислу продају душу ђаволу.

На једном месту Светог Писма је написано: „Идоли су ништа“, а на другом: „Идоли су демони“. Сам по себи идол је духовна обмана, празнина, али ову празнину, овај духовни вакуум, испуњавају мрачне силе. Због тога се човек који је више везан за творевину него за Творца налази под утицајем демонских сила.

Ако се каже кратко, душевна раван друге заповести је провера сопственог срца: да ли у њему постоје прекомерна везаност или мржња који одузимају место Самог Бога у људској души, кад се сликовито говорећи, престо душе добровољно даје другом и на њега се пење невидљива звер.

Занимљиво је како су примитивни народи изображавали своје богове. Њихови идоли имају обличје чудовишта, некаквих фантастичних животиња с кљовама пруженим напред и канџама повијеним као код птица грабљивица. Уколико имају људско обличје личе на демоне с избуљеним очима, искешеним зубима, чини се да су ови идоли спремни да се баце на своју жртву и раскомадају је на делове. Идоли наших страсти су подједнако одвратни, страшни и ружни као божанства афричких племена и становника тихоокеанских острва. Ма како да их украшавамо истинско лице ових идола је немилосрдно и сурово као лице духова подземља. Они муче своју жртву, упијају се у њу својим канџама, али заслепљеној жртви се свеједно чини да су јој дражи од свега на свету. Кад за време искушења ови глинени богови бивају разбијени, и душа пада у такву тугу да јој се већ чини да је боље да умре него да види ништавност и бруку својих кумира.

Христос се не може увести у пантеон. Благодат не може да уђе у душу у којој царују страсти. Због тога заповест учи да се откида од срца оно што му је драгоценије од Бога; да се откида с болом, као што се спаљује тело оштећено гангреном.

У духовном смислу друга заповест говори о томе да људски дух треба да буде храм. У олтар се не може уносити ништа што није свештено, све то треба да буде остављено ван њега. За време срдачне молитве појављују се помисли и образи најчешће подижу главу, поново зову. И у овом смислу заповест не чини себи кумира говори о потреби да се у молитви човек одрешује и одваја од свега земаљског.

Трећа заповест учи: Не изговарај име Господа Бога твог узалуд.¹⁴ Дословце, име Господа као светиња не сме да се употребљава у свакодневним разговорима, односно без осећања свештеног страха пред Оним Ко нам је открио Себе у овом имену. Име Божије постаје огњена освета и казна за оне који му се клањају лажно, претварају га у шалу или прате његово помињање псовком. Кад изговарамо име Божије као да се дотичемо својом руком Његове ризе. Кад изговарамо име Божије свевидеће око Господње је уперено у наше срце. Име Божије треба да се изговара с таквим свештеним страхом с којим се клањамо икони и целивамо је својим устнама. Може се рећи да је име Божије словесна икона Онога Ко је изнад мисли и речи, Ко је вечан и бесконачан, Ко је непојаман за мисао и неизрецив људским језиком.

У душевној равни срце треба да постане онај апокалиптички камен на којем је написано тајанствено име – то је камен беле боје, симбол чистоте. Срце треба да постане основа на којој је насликана икона Бога као Његово име. Овде постоји обострани процес: човеков живот припрема његово срце за молитву, а молитва обасјава човеков живот. Код древних отаца није било књига и разрађеног учења о Исусовој молитви, али је постојала чистота срца и помисли, која је привлачила благодат Божију, и сама благодат се молила у њиховим срцима. Они као да су у свештеној екстази ослушкивали неизрециве речи ове духовне молитве: Сам Господ је био учитељ молитве. Нечистота и лукавство нашег срца представљају главну препреку за Исусову молитву.

Тешко је насликати икону на кривој, неравној дасци покривеној пукотинама. Наш живот не одговара молитви, због тога се она – без обзира на све књиге у којима се одражава искуство светих отаца који су напредовали у унутрашњој молитви, у којима су дати њихови савети, њихове методе (односно, говорећи савременим језиком, техника молитве) – не калеми на наше срце. Не исправљајући свој живот, а понављајући речи молитве желимо да спојимо неспојиво. И сиромах може да позове цара у своју убогу колибу, али ми зовемо Бога у обитавалиште своје душе, пуно прљавштине, смрадно од нашег мисленог разврата где кипте мисли и образи, рођени злобом и мржњом, који личе на борбу и тучу пијаних. Управо у ову прљавштину од које не желимо да се растанемо позивамо Цара над царевима! Због тога молитва „откинута“ од нашег живота у целини, остаје јалова.

Ружа не може да се прими међу камењем: њен корен се суши и цвеће вене. Човек се труди у молитви, али не види резултат и због тога је најчешће напушта. Он копа кладенац у пустињском песку, а до воде не може да дође; од читавог труда остаје само гомила ископане земље. Овде је наша грешка у томе што молитву доживљавамо као нешто апстрактно у односу на свој живот, док је молитва испит, а живот је припрема за њега. Спасење се остварује у узајамном дејству Божанске и људске воље. У овом смислу није само човек без Бога већ је и Бог без човека „немоћан“. Творац светова дао је човеку унутрашњу моралну слободу, аутономију и не узима Свој дар натраг. Свесилни и Свемогући као да је ограничио Себе пред људском личношћу; Он је дао човеку могућност слободног усмерења и развоја његове воље. У овоме се састоји богосличност човека, у томе је његова величина и одговорност. Међутим, у томе се крије и метафизичка опасност слободе.

Човек који се бави молитвом, али не мења свој живот као да се нада да ће Бог остварити његово спасење Сам, да ће се сама молитва аутоматски претворити у „спасење по нужности“. Због тога овде човека очекује неуспех, може се рећи духовни крах. Молитва се претвара у спој речи, а речи у спој слова или звукова. Молитву треба да прати стално осећање покајања, односно незадовољство сопственим животом, осуда, одбацивање и жеља да се започне нови живот. Ова жеља треба да има вољни карактер, треба да постоји одлучност да је човек оваплоти у дела и поступке. У свакој животној ситуацији човек треба да мисли: „А како ће се ово одразити на моју молитву? Хоћу ли стећи благодат или ћу је изгубити?“ Укратко речено, сав наш живот треба да буде позадина за молитву.

Човек треба непрестано да чисти своје срце од помисли и страсти. Главна и универзална страст је самољубље које се испољава као гордост, овај духовни изолационизам, супротстављање себе не само људима, већ и Богу. Затим следе три страсти: среброљубље – везаност за новац и ствари која се често огледа у скупљању ствари – нада у спољашње и мртво; сластољубље – похот душе, жеђ за насладом, лажна тежња да се нађе срећа у задовољавању сопствених страсти, сласт на чијем дну је горчина, илузија, која расејавајући се оставља празнину у души; славољубље је лаж душе, која претвара човека у глумца који игра на животној сцени ради одобрења и аплауза оне гомиле, коју исти овај човек у дубини свог срца презире.

Ове страсти заслепљујући човека рађају друге: неразумност – кад човек уместо истинског потура лажно за главни циљ свог живота – уместо богоопштења – општење са светом; незнање – кад човек искључује себе из унутрашњег, духовног живота који даје истинско знање и мудрост и пребацује се искључиво на изучавање спољашњег, што га чини духовно слепим; заборав – заборављање вечности и смрти и лекција које му живот даје. Ово стање личи на опијеност: човек се добровољно препушта страстима, заборављајући шта га чека након трежњења – смех демона његовој души. Пијаница пробудивши се негде поред плота, кад га опљачкају сопствени другови, у својим сопственим нечистотама, брзо заборавља на срамоту коју је доживео и поново жуди за вином. Ово је стално заборављање грешника, стално тражење среће у прљавој бари. Човек може да искуси најтежу патњу, али да све заборави и да се ничему не научи.

Уопште, свети оци указују на осам главних страсти, на осам рана људске душе, на осам извора, из којих теку мртве воде греха. Ове страсте и борба против њих детаљно су описани у аскетском зборнику „Добротољубље“. Без очишћења душе од страсти, без сталног унутрашњег рада на себи успех у Исусовој молитви није могућ: човек као да захвата воду разбијеном, лошом посудом и вода ће се одмах проливати на земљу, а посуда ће остати празна.

Духовна раван треће заповести је повратак истом оном апокалиптичком образу: на белом камену, односно на срцу које се каје, где унутрашње сузе омивају прљавштину страсти, Дух Свети пише ново име. За такву душу име Исуса Христа је увек ново, оно јој се открива у новим дубинама, у новој лепоти, у својој вечној непоновљивости. Бели камен означава за човека могуће одрешење не само од греховних, већ уопште од светских помисли, од онога што је ван Бога, од онога што је по својој природи туђе души. Бели камен с тајанственим именом написаним на њему које нико не зна (ово стање је немогуће пренети речима, оно припада само ономе ко га је искусио), јесте вечна слава светих за које је Бог постао сва пуноћа њиховог битија.

Испунити трећу заповест значи потчинити имену Божијем сав свој живот, испунити њим све време живота и сав простор срца.

Четврта заповест се тиче чувања суботе, односно буквално – издвајања црквених празника из средине обичних дана седмице. Субота је дан посвећен Богу који симболизује вечни живот. Од прецизног испуњавања суботе, по мишљењу старозаветних учитеља, зависили су историјска судбина народа и долазак Месије.

Реч „субот“ означава „спокој“. Међутим, само у Богу људска душа може да стекне истински спокој. На земљи и у срцу где царује грех, где лудују страсти, не може бити истинског спокоја. Старозаветни праоци и пророци стицали су спокој савести у испуњењу заповести и закона, али истински спокој као избављење од греха и богоопштење у Духу Светом још нису имали. Због тога је старозаветна субота служила као праобраз, као сенка оног небеског спокоја који је људима открио Господ кроз Своје распеће и Васкрсење. Овај спокој је могућност творевине да учествује у животу свог Творца то је са-битије с Божанством као излаз из сопствене ограничености и заједничарење у Његовим апстолутним савршенствима.

За старозаветне Јевреје субота је била спокој статике, извесне „непокретности“, одрешење од спољашњих дела и унутрашњих брига. За хришћане је спокој недеље динамични спокој, излаз из ковитлаца свакодневних послова у живот духа. То није весеље древних Јевреја којима се прописивало да на дан Божји пирују, посећују пријатеље или се просто одмарају код куће, већ време за одлазак у храм и молитву код куће, време стицања благодати.

У душевној равни четврта заповест нам говори о стицању срдачног спокоја као о превладавању унутрашњих противречности. Људска душа је по својој суштини хришћанка. А у свом реалном стању она представља арену непокретне борбе светлих и мрачних сила, поље са спаљеном земљом и рушевинама некадашњих зграда; она личи на лице лепотице, унакажено губом. Међутим, Господ је и дошао на земљу управо да би исцелио и обновио човекову душу.

Сама религија је исцељење душе, њено обнављање и враћање првобитној лепоти богопосличности. Господ је створио душу човека као дивну песму у Своју славу – у славу Бога и Творца. Грех је нарушио њену хармонију. У испуњавању јеванђељских заповести душа поново проналази себе, поново стиче своју целовитост, њене способности, осећања и силе обједињене благодаћу поново почињу да звуче као небеска песма. Због тога само у животу по заповестима душа стиче потпуни спокој, само кроз њихово испуњење отклањају се унутрашње противречности. Нарушавање заповести, живот по стихијама света и његовим схватањима јесу мучни дисонанси људске душе. Спокој који је открило Јеванђеље јесте хармонија душевних сила и хармонија саме душе с Богом.

Дакле, у душевној равни субота је испуњење јеванђељских заповести кроз које се као кроз неке прозоре у душу улива небеска светлост.

У духовној равни спокој духа је његово саваскрсење са Христом. Сама Тајна Крштења знаменује смрт и васксрење: смрт као крај владавине греха и страсти над човеком и васкрсење из мртвих као буђење духа и његово окретање ка Богу – свом почетку. Душа треба да се покори духу, а дух треба да се покори Богу. Спокој је његово пребивање у светлости благодати. Поглед духа устремљеног ка Богу је унутрашња молитва која се твори у дубини људског срца, где пребива дух. И у овој духовној равни испуњење суботе јесте труд на стицању непрестане молитве, труд у којем душа налази истинску радост и спокој у Богу.

Субота, која се открила у недељи освећује све дане недеље, а Исусова молитва је образ недеље као одблесак Крсне Жртве и зрак вечног Васкрса, она освећује и преображава сав живот хришћанина.

Пета заповест је: Поштуј оца свог и мајку своју.¹⁵

Буквални смисао ове заповести је јасан, зато се нећемо на њему задржавати. Рећи ћемо само да је њена основа осећање захвалности, без којег је хришћанство немогуће.

У душевној равни пета заповест представља учење о хијерархији. Треба се потчинити карици која је изнад нас у јединственом хијерархијском ланцу (на известан начин треба се укључити се у извесну енергетску мрежу) – потчинити како би постојала могућност за примање. Овде непокоравање старијима представља искључивање себе из структуре. Без поштовања хијерарије и субординације (потчињавања нижег вишем) нису могући никакво друштво и ниједан систем, почевши од пореодице и завршавајући државом, чак и више од тога: почињући од атома и завршавајући космосом.

У Цркви постоји неколико врста хијерархије. То су: небеска хијерархија – чинови Анђела, затим свеци – сразмерно с њиховим просвећивањем Божанском светлошћу и црквена хијерархија у дословном смислу, која се дели на свештенослужитеље (три степена хијерархије) и црквенослужитеље. (Притом свештеномученик Дионисије Ареопагит спроводи аналогију између анђеоске и црквене хијерархије.).

Постоји такође још једна врста хијерархије, која нема, међутим, тако јасна својства поделе на степене – то је хијерархија духовна, основана на личном подвигу и аскези хришћанина, а такође на његовом исповедању своје вере. Ово је хијерархија такозваног „старчества“ које народ нарочито поштује и које на овај или онај начин црквена виша хијархија треба да има у виду. Слична хијерахија је обично настајала у монаштву. Овде је хијерархија пре свега у односима између духовног оца и његовог чада. Духовни отац мора сам да прође кроз школу послушања и аскезе, мора да прими дар наставништва од својих отаца иначе неће имати шта да преда својој духовној деци. Духовни отац, који се обично назива старцем стално се налази у духовном општењу са својим учитељима аскезе. Чак и ако су они напустили овај свет, духовна веза се не прекида, само се мења облик општења: старци и после смрти не остављају своје ученике.

Од стране духовног сина или кћери захтева се послушање, односно пажња према свакој речи старца и одсецање пред њим своје воље; тада старац заиста постаје истински отац који помаже души да се роди за вечни живот. Ко је нашао таквог старца стекао је половину спасења. Послушање се прихвата добровољно. Човек може да се спаси и ако испуњава заповести онолико колико може, међутим, у првом случају пут човека је обасјан светлошћу, а у другом се човек пробија у помрчини; у првом случају као да му расту крила, а у другом је принуђен да се креће пузећи по земљи.

Послушање ослобађа човека од помисли: за њега и уместо њега је већ све одлучено. Ово чува огромну снагу за молитву, зато они који се налазе у послушању брзо стичу непрестану молитву. Како каже преподобни Симеон Нови Богослов, истински послушник само прочита „Трисвјатоје“ и већ се сама благодат моли у њему. Кад се у срцу послушника подижу греховне страсти и он их открива као да их обнажује пред својим наставником, демон као лопов затечен на месту злочина бежи далеко.

Пад се послушнику дешава онда кад било шта крије од старца или му унутрашње противречи, али ако се каје, старац га подиже и моли се Богу за њега. Старац као да улива сопствену крв и у жиле свог чада и њему се брзо враћају духовна снага и благодат. Међутим, ако је живот послушника испуњен сталним роптањем и неповерењем у старца, унутрашњим блаћењем и понижавањем старца (или његових поступака), противречењем његовој вољи и поукама, пад је неизбежан. Послушник који се дрско одрекао послушања и који испуњава своју вољу као да је већ испрограмирао свој пад. За човека с таквим устројством можда је боље да уопште не преузима на себе подвиг послушања као што је за пијаницу боље да не прилази ватри како не би у њој изгорео.

Духовни аспекат пете заповести је послушање духовном оцу у којем послушник види, може се рећи, – образ Самог Христа. Ученик почиње да воли свог наставника више од телесних родитеља, он осећа да је духовно спојен с њим као гранчица са стаблом дрвета.

Христос се назива Логосом. Он је врх и почетак сваке хијерархије. Ван Логоса је тама и безумље. Испадање из хијерархије (без обзира на то да ли се дешава Анђелу или човеку) јесте супростављање овој хијерархији; то је стање бунта против Бога, удаљавање од јединог извора благодати и почетак вечне смрти. За испуњење пете заповести Господ је обећао добро и дуг живот.¹⁶ Највеће благо је благодат, а дуг живот је симбол вечности.

Неки духовни писци упозоравају на опасност бављења Исусовом молитвом, али опасност не настаје због молитве, већ услед несавитљиве гордости.

Самовољник није молитвеник већ духовни „револуционер“ чак и ако покушава да понавља молитву име Исуса Христа не може да уђе у његово метежно и на известан начин окамењено срце. За Исусову молитву су неопходно послушање и покајање, труд и свештени страх – то су четири реке које напају башту душе, без којих ће она остати пустиња.

Шеста заповест је: Не убиј.¹⁷ Убити значи уништити, лишити живота. Први убица је демон који је лишио човека вечног живота, одвојио га од Бога – извора пуноте битија, потчинио га власти пакла и смрти. Након свог земаљског живота човек прелази у вечност. Убица је пре свега онај ко га лишава истинског живота, као да му га одузима у вечности. Губитак вечности је најстрашнија катастрофа. То је непоправљива несрећа, неисцељива болест, црни бездан из којег нема повратка. Због тога је нагори облик убиства одузети човеку веру, одвојити га од Бога, учинити да његов крај земаљског живота буде почетак другог битија као мучног стања без љубави и наде. Човекова душа се испуњава некаквом страшном црном празнином. Он схвата шта је изгубио, али истовремено без благодати његово срце не може да воли Бога. Он не само да доспева у ропство сатане, већ му постаје и сличан. У овоме се састоји страшна тајна вечних мука, немогућност да се Богу окрене она душа која патећи виче: „Мрзим!“

Људска душа је образ и подобије Божије. Бог даје човеку благодат како би га привукао Себи. Човек одбацујући благодат као да је „убија“ у себи. Грешник који је одбацио Бога је богоубица у сопственом срцу. Ово је страшна тајна греха. Грешник не жели да Бог постоји. Он мрзи Бога, а вечни живот је љубав према Богу као мистично јединство. Овде, на земљи свеци су стекли пламичак љубави према Богу и највише од свега су се трудили да чувају овај пламичак како га буре страсти не би угасиле. Након смрти њихова љубав се из мале ватрице, из пламена свеће претворила у јарко сунце.

Грех је искра мржње према Богу; не наилазећи на препреке распламсавајући се све више и више она клокоће у дубинама душе као страшан подземни пламен помрачујући ум колутовима дима и палећи срце огњем страсти. А после смрти ово унутрашње одбацивање Бога се претвара у црну ватру пакла. У свакој страсти постоји и нека танана демонска наслада, постоји ова паклена наслада помешана с муком и у мржњи.

У вечности грешник живи мржњом према Богу и истовремено, одбацујући Га, он мрзи свеце због тога што они пребивају у истој овој вечности с Њим. Он мрзи и исте такве грешнике као што је он сам, јер у њима види наказност свог греха. Мрзи демона као роб окрутног господара. Он мрзи самог себе, проклиње дан свог стварања, мрзи родитеље због тога што су му дали живот. Мрзи Бога зато што је Бог љубав. Он има само једну утеху: својим патњама у паклу „напакостио“ је Богу, али Му се није покорио.

После демона најстрашнији убица је онај ко попут човекоубице од искона¹⁸ посеже на највећу драгоценост људског живота, у којој се састоји сав смисао људског постојања – на веру. Добровољно губљење Бога од стране човека јесте самоубиство. Губљење почиње од малог – од пристанка на грех. Пут ка Богу такође почиње од малог: човек ослушкује зов благодати Божије – то је први корак. Сваки бесциљно проживљен дан је убиство дана, сваки свесно почињени грех је „убиство“ благодати у свом срцу.

Благодат се хришћанину даје у Тајнама Цркве, он осећа, доживљава ову благодат. Међутим, долази искушење и човеково срце почиње да се раздваја и да се колеба. Савест му каже: „Не чини“, а страст – каже друго, она шапуће као змија: „Даћу ти рај без Бога – овде на земљи; даћу ти ону насладу коју Бог не жели да ти да.“ И човек верује страсти која га је већ много пута преварила, улази у свет илузија, у свет своје страсне фантазије, чини му се да је сопствена савест постала његов противник и непријатељ и у њему се појављује жеља да је убије, да је уништи. Овде је присутна она метафизичка страна греха коју смо назвали богоубиством. За грешника ђаво представља духа ослобођења, доброг духа који његовим устима приноси жељени пехар насладе. Гешник као да каже благодати: „Зашто си дошла? Нисам те звао, иди и не сметај ми!“ Кад се срце заледи у греху оно се залеђује у мржњи према Богу; у вечности се ова усмереност душе – од Бога – више не може променити као што се не може померити стрелица компаса која ће свеједно увек показивати север.

Вечни живот је вечно богоопштење. Богоопштење је сједињење; ако се Бог приближи непокајаном грешнику Својом љубављу, он ће одговорити: „Иди, мрзим Те!“ Свети оци говоре о томе да Бог не може да спаси човека без самог човека. Због тога је непокајани грех кад човек убија сопствену душу; за онога ко се није покајао за своје грехове само васкрсење из мртвих биће почетак метафизичке смрти – вечног битија са сатаном и по образу сатане. Ми смо убице у односу на друге људе кад их терамо у грех, јер је у греху „програмирана“ смрт. Кад саблажњавамо човека постајемо ђаво у односу на њега. А колико је у нашем животу танане саблазни коју људи уопште не сматрају грехом Колико је врста нежности и мажења под којима се крије блуд! „Нежност“ се показује као дах који распаљује угљевље страсти у души другог човека. И чиме се то завршава? Веома често – падом, кад човек губи благодат, као да је изгубио све што је имао, кад у један трен постаје последњи сиромах. Притом се испоставља да је његово срце, у којем практично не остаје места за Бога, као потпуно заробљено страсном везаношћу. Или све ово доводи до патње кад човек с тугом откида од своје душе греховну пристрасност као што се с болом откида завој који се сасушио на отвореној рани.

Други облик убиства је суровост која може да доведе човека до духовне изнемоглости, до унинија и очајања и представља подобије смрти. Човеку може да постане свеједно за све, чак и за сопствено спасење. У стању унинија и очајања он лако пада у грех, чак и више од тога: тражи га, како би се заборавио у њему као у дроги или вину. Понекад човек, из озлојеђености греши за инат некоме. Овде као да два ножа истовремено ударају у груди. Овде су две убице једне душе. Како често реч коју бацимо наноси човеку рану која не зараста дуго година – и овде смо убице! Колико често на свом путу наилазимо на људе, несрећне и беспомоћне, а ми равнодушно пролазимо поред њих. „То није наша ствар,“ кажемо и постајемо убице. Понекад се човек налази у таквом стању да би само једна наша самилосна реч могла да га охрабри, да му да снаге; а ако пак види унаоколо само лаж и равнодушност чини му се да нема излаза. Тада се показује да смо убице не само другог човека, већ и у себи убијамо оно главно и најдрагоценије – осећање љубави и претварамо се у живи леш. Лаж је такође убиство, то је убиство међусобног поверења на којем се заснива духовна блискост. По речима Господа сатана је од самог почетка убица и лажљивац.¹⁹

Постоји још једна врста убиства. Понекад, кад нас људи увреде ми као да се не светимо, али се трудимо да истерамо из своје душа чак и успомену на човека који нас је увредио говорећи: „Он је за мене умро.“ А просто напросто осветили смо му се избрисавши га из свог живота и избацивши га из њега као што се избацује ђубре. Чак нам је и да се молимо за онога ко нас је увредио тешко и непријатно, као да носимо на леђима тешко и незгодно бреме. Не молимо се за њега од срца већ као овлаш, форме ради, чак као да не желимо да се наша молитва испуни. Ако му се догоди несрећа негде у дубини душе обрадоваћемо се томе и рећи: „Добио си оно што си заслужио, тако ти и треба.“ Тако да се испод привидне равнодушности крије ледена мржња.

Бог је љубав. Човек живи онолико колико воли. Љубав чини човека потпунијим, срце – дубљим, ум – мудријим и премда човек у овом свету осећа тугу због себе и због других у овој тузи Господ му даје неочекивану и неизрециву радост. Зато заповест не убиј означава: „Не убијај Бога у свом срцу, не убијај љубав према људима, не убијај свој бесмртни дух за којег је истински живот – Бог.“

У грех убиства спада и гнев – страст која човека чини добровољним безумником. Свети оци су писали да је гнев као извесна способност душе био дат човеку заједно са силама као што су разум и љубав. Гнев треба да чува човекову душу од греха, као што пас чува кућу свог газде. Гнев против греха и страсти представља другу страну целомудрености, а гнев против демона и оних који покушају да нас одвоје од Бога нераскидиво је повезан с љубављу према Богу. Да су наши праоци на време употребили гнев као оружје и уперили га против демона заповест не би била нарушена, а Едем изгубљен.

После пада у грех силе душе су се изопачиле, гнев се уместо заштитника срца претворио у једну од рана које се час крију на дну срца, час излазе на површину. Кад бисмо се гневили против демона који нас искушава и одводи од Бога гнев би био наш друг. Међутим, испало је супротно: заборављамо на постојање свог истинског непријатеља и усмеравамо гнев против човека – истог бића као што смо ми – који је као и ми сами, страстан, несавршен, морално слаб и којег је демон преварио. Кад пса гађају каменом он не види руку која је га је бацила, већ се баца на овај камен и острвљено га гризе зубима. Ми видимо човека који нас је озлоједио, али не видимо демона који стоји иза његових леђа – главног узрочника свих људских падова. У стању гнева човека који нас је увредио сматрамо оличењем порока и зла и својим гневом желимо да га спалимо као огњем. Заборављамо да у сваком човеку заједно живе добро и зло чинећи неку чудну шару душе, да су чак и свеци могли да имају своје „слабости“ и чак и злочинац има понекад ову или ону врлину.

Уместо да непријатељем сматрамо ђавола ми непријатељем сматрамо човека, бојимо га у свом срцу у црну боју, приписујемо му све пороке и затим почињемо да му судимо. У стању гнева није могуће било какво оправдање – ми само оптужујемо. Свака омашка, свака грешка човека изгледају нам као неко васељенско зло, слично као што мушица под микроскопом изгледа као огромно чудовиште. Међутим, у гневу откривамо оно што се сакупило у нашој сопственој души, некакве наслаге прљавштине сакупиле су се у њој, а сад се изливају у словесној нечистоти. Кад се човек гневи изгледа да из његових уста прска смрдљива течност. Какве речи користи у гневу? – Најгоре од оних које постоје на људском језику, и притом, ма како парадоксално звучало, чини му се да се бори за истину не примећујући да његова „истина“ смрди због развратних речи. Ако погледамо на човека који се гневи са стране он ће нам изгледати као лудак: његово лице губи људски израз и он постаје попут дивље животиње која жели да се упије у свог противника зубима и канџама и да га раскомада на делове. Очи почињу да светле ватром мржње као очи гладног вука. Лице постаје тамно црвено као да је заливено крвљу, глас – не личи на људски говор, већ на рику дивље животиње. И то је само споља, а кад бисмо могли да завиримо у срце онога ко се гневи угледали бисмо паклени пламен, кратер вулкана који клокоће.

Гнев је смртна пресуда коју доносимо човеку често постајући и извршиоци ове пресуде. Колико се неправичности, суровости и злочина чини у стању гнева! А сатана – узрочник греха – стоји поред и смеје се томе што је оружје које је дато за борбу против демона човек уперио против сличног себи, а демон је остао непримећен и заборављен. Треба рећи да се у гневу човек понаша сумануто, бије самог себе, гризе сопствено тело, истовремено осећа неку тајну насладу услед гнева, задовољава зверску страст која вуче ка разарању и убиству, препушта се власти ове страсти – као што се самоубица затворивши очи баца у провалију. А кад гнев прође човек као да се буди види у каквом заробљеништву се налазио, види да је био само лутка на позоришној сцени, а иза „кулиса“ се крио онај које вукао конце лутке како би она скакала и играла.

Свети оци су нам заповедили да ништа не говоримо у гневу – ни добро, ни лоше, већ само да чврсто стиснемо усне као што се чврсто затвара поклопац на тегли у којој гмижу отровне змије покушавајући да нађу пукотину како би испузале кроз њу напоље. Након гнева обично долази раскајање, човек види како је био неправичан и зато одједном постаје мекан као восак. Међутим, то је само на извесно време: својство страсти гнева је такво да се сличне експлозије често понављају.

Морамо имати на уму да човек прожет гневом не може да исправи срце другог човека, он је у стању само или да озлоједи или да уплаши. У љутњи је исто тако немогуће заштити или васпоставити истину, као и натерати ђавола да чини добро. Зато, кад човека гнев почиње да опија као вино он треба да се сети колико га је већ пута преварио ђаво, колико је пута падао на истом месту, да има на уму да препуштајући се гневу као да се баца у загрљај ђавола и попут њега, постаје човекоубица у свом срцу.

Као допуна

Питање: Шта човек треба да ради да се не би наљутио?

Одговор: Треба да се љути, али не на човека, већ на демона који уводи човека у грех, представља проналазача, починитеља и завршитеља сваког греха. Човека који нам је скривио видимо, а демона који је бескначно више крив – и пред нама и пред оним ко нас је озлоједио, не можемо да видимо. Зато просто заборављамо на његово постојање и сматрамо узроком греха и извором зла човека, сличног нама. Постоји аскетска метода: гушити гнев не дајући му да се пробије кроз злу реч као што се из пећи откида ватра. Овај рачун је тачан, али сами оци признају да је то дуг пут: само постепено човек може да се научи да обуздава гнев, још дуго времена ће га нападати мислени гнев, којем је поставио, као препреку, своје стиснуте усне.

Међутим, постоји и друга метода која се заснива на томе што грех није сила која је туђа човеку, већ способност душе да штити себе од греха и демона, али способност оштећена, изопачена грехопадом, која се и сама претворила у грех. Гнев нам је дат као оружје против демона, а ми смо ово оружје уперили против човека, а у суштини против самих себе.

Друга метода се састоји у томе да се поднесе гнев против демона и оне горке речи које желимо да обрушимо на главу човека, треба да усмеримо против демона који је заиста достојан ових речи. Рећи ћемо демону који за време свађе скаче око нас: „Ти си ђаволе, нитков, зато што си постао мрзак Богу, тебе су избацили као прљавштину с неба на земљу и сад се бавиш тиме да нас мучиш. Ти си безуман, зато што си изгубио главно – вечни живот и нас покушаваш да лишиш Небеског Царства. Ти си подлац, зато се вучеш за нама и уједаш као змија; искушаваш мог брата на грех, а затим се кријеш иза његових леђа као да те нема и као да је само он крив, али ти си главни узрок његовог греха. Подстичеш ме да се, уместо да волим свог брата и саосећам с њим, гневим на њега, вређам га и тако вређам Небеског Оца и Анђеле-чуваре, које је Господ послао ради нашег спасења. Међутим, ја волим свог брата и мрзим тебе, издајника Бога не потчињавајући се твојој вољи, већ те проклињем именом Исуса Христа Који је за нас – спасење, а за тебе одбацивање и погибељ.“ Све за шта желимо да прекоримо један другог у гневу пренесимо на демона, грдимо га и проклињимо, зато што је над њим већ изговорено вечно проклетство. Једна од највећих и најблагодатнијих књига Светог Писма – Псалтир – садржи у себи проклетство против демона. Зато, кад гнев узаври у твом срцу реци: „Проклет си, сатано, и сва дела твоја. И нека буде спасен брат мој и ја по његовим молитвама. Завидиш нам зато што за тебе нема спасења.“ Поступајући тако, може се сачувати љубав према брату и унети светлост у своју душу.

Осим тога, треба имати на уму да се све дешава по Промислу Божијем да Господ може само зло да претвори у добро, да туге уче трпљењу и откривају унутрашње стање наше душе, које је често сакривено од нас самих, да своје муке треба прихватати као епитимију, коју нам је Бог дао ради спасења.

Дакле, ако се у твом уму појаве речи грдње усмери их против демона: он је аутор тих речи, зато му враћаш његову својину. Пророк Давид каже: Законопреступнија возненавидјех, закон же Твој возљубих. Љубав према закону Божијем чува нас гневом према греху. Демон нас искушава кад му тајно саосећамо, али не може да делује кад се гневимо против њега: гнев је знак одбачености.

Седма заповест гласи: Не чини прељубе²⁰

По учењу светих отаца у људској души делују три силе: мисаона, афективна и жељна. Жељна сила је последња од њих и истовремено прва по својој власти над човековом душом, зато често управо она на нивоу подсвести као скривена иза кулиса покреће мисао и вољу, усмерава човеков живот. Пре пада у грех ова сила се испољавала као непрестана, незадржива тежња душе ка Богу, образа – ка Првообразу. То је била стална жеља, неугасива жеђ душе да созерцава Божанску лепоту. У Соломоновој „Песми над песмама“ Бог се појављује у образу женика, а душа у обличју невесте, међусобно везаних нераскидивом, вечно девственом љубављу, јаком, као смрт, дубоком, као сам живот.

У Библији се Бог назива ревнитељем.²¹ То је нарочита ревност као динамика љубави. Бог негодује на душу кад се њене очи спуштају на доле, ка земљи, кад се одвраћају од Њега.

Аскете су сматрале блудом занимање за свет, које долази до заборава Бога када творевина човеку постаје дража од Саздатеља. Свет је величанствена слика Божанске славе. У њему душа може да нађе одбљеске мудрости, моћи и лепоте његовог Творца, да узводи ум од разноврности творевине ка јединственом Почетку, да хвали љубав Творца који нам је даровао живот, извео нас из небића као из неког тамног бездана, обећао нам вечно блаженство. Међутим, може бити и другачије: човек се заљубљује у овај свет, „упија се“ у њега као пипцима својим страстима, опија се светом, заборавља на вечност и спреман је да прода овом свету своју душу.

Апостол Павле пише: не опијајте се вином од којег бива блуд.²² Вино страсти, екстазе, лажне мистике, опијеност моћи људског разума – све је то душевни блуд. Срце отпада од Бога и спаја се с оним што му је спољашње и туђе.

У Библији се учествовање у паганским ритуалима (којима се све више и више приближава савремена уметност) такође називало блудом. На сличан начин се у Апокалипси учење гностика који су покушавали да продру у хришћанске заједнице назива развратом, који мрзи Дух Свети,²³ а лажна пророчица се приказује у обличју блуднице.²⁴ Може се рећи да су се сва култура древног паганског света, његова филозофија, уметност, његова спољашња лепота и унутрашња празнина, његове мистерије и сатанске оргије оваплотиле у Апокалипси у образу вавилонске блуднице која напаја гадостима цео свет. Богоодступништво у виду богоборства и лажних учења, нарочито тајне мистичне секте – све је то блуд који скрнави земљу.

У Библији је написано: „И земља је била убијена њиховом крвљу“²⁵ – крвљу људских жртава које су принете идолима.

Ако је Стари Завет сурово кажњавао за прељубу Нови Завет од нас такође захтева чистоту помисли и жеља. Грех блуда је многолик и разноврстан. Жеља у срцу против које се човек не бори је већ блуд. Блуд личи на мутну струју коју из себе пуштају људске очи: као да је поглед једног човека облио другог лепљивом, смрдљивом прљавштином. Блуд може да се открије у звуку гласа: понекад човек наизглед говори о чистом или чак светом, али у самом његовом гласу и даху осећа се скривено сладострашће. Понекад покрет главе или осмех човека служе као неми знак да је унутрашње спреман на грех.

Испољавањем блуда свети оци су сматрали и смех и шале. Смех уништава, као да прождире људску стидљивост, шале наводе на дрскост, а дрскост је по речима преподобног аве Агатодора „слична јаком ветру који пали од којег кад почне да дува сви беже и који квари сваки плод на дрвећу,“ односно свако добро у души.

Од свих чула најопасније је чуло пипања. Ако већ сам поглед преноси вест која се претвара у некакав невидљив ланац који везује људе, додир је почетак плотског пада. Страсни додир буди у души похот – овог, по речима светих отаца „домаћег демона“ који је неодвојив од нас. Он као да се просипа и испузава из мрачног подземља душе. Путем додира се преноси извесна енергија блуда, која подсећа на струју кад је једна жица спојена с другом. Неки кажу: „Нисам осећао никакву духовну борбу, нисам уочавао у себи похотне мисли и чини ми се да овде постоји преувеличавање. Можда је ово сувишно упозорење изазвано некаквим неуротичним страхом.“ Међутим, ради се о томе што је наша душа, њен живот – тајна за нас саме. Наша свест је само врх глечера, чији је већи део скривен испод воде и неприступачан погледу. Свети оци говоре о обитељима душе, које су смештене, као спратови у кули, једна испод друге. Савремени психолози област душе која се не контролише називају подсвешћу. Тамо, у дубини подсвести оживљавају страсти. Међутим, то човек може да не примети као што онај ко живи не вишем спрату не примећује пожар који је почео од подрума и постепено захвата кућу.

На почетку, приликом самог настанка страсти, човек може да је доживи као чисту љубав или невину насладу. Осећања га варају и испоставља се да је могућност самоконтроле практично парализована. Обично човек примећује опасност свог положаја тек онда кад већ постаје заробљеник страсти. Често, доживљујући неочекивани пад он чак ни не схвата шта се десило, због чега се изненада изменио, због чега се препустио искушењу које је раније мрзео и презирао. А све се догодило само због тога што је неприметно за себе сакупио гориво које се моментално распламсало од искре. Овде говоримо о паду као о крајњем случају, али сам додир и телесне нежности већ помрачују човеков ум и подижу са дна његове душе нешто мутно као муљ с дна баре.

Да ли човек може да не осећа деловање страсти? Бестрасност је стање савршенства, стање које су достигли малобројни и међу свецима, бестрасност је чудо. Најчешће не осећамо страсти кад нас демон вара, кад се он, по речима преподобног Јована Лествичника, прави да је мртав као лисица која жели да ухвати неопрезну птицу. Зато је завет отаца: не веруј свом телу док има даха у устима твојим.

Ниједан грех осим гордости не убија срце као блуд. Молитва је голуб чистоте који не може да нађе себи места у оскрнављеном срцу. Ниједан грех не баца подвижника у такву тугу која долази до очајања као блуд. Пали подвижник осећа да је испуњен прљавштином, сопствена душа му изгледа црна као да је обучена у непробојну таму. Уочено је да се од блудника шири некакав духовни смрад који подсећа на смрад меса које трули. Апостол Јуда је писао да се треба гнушати чак и оскрнављене одеће.²⁶

Неки облици уметности представљају оваплоћење еротике и секса изражених у ритмовима музике и покретима, на пример, балет (сад не говоримо о савременој авангардној уметности која личи на оно што се у стара времена називало „срамним“ грехом). Читање романа (не говори се о порнографији, већ о класичној књижевности) приморава човека да доживљава осећања и страсти ликова ових дела, а готово у сваком од њих телесна љубав заузима главно место. То је као нека осовина око које се врти осовина сижеа. Свети оци кажу да оклевање и задржавање пажње на греховној помисли или образу већ спаја душу с њим и скрнави срце. Свети оци су ђавола називали сликарем који слика у човековом уму замамне слике, а сад се овог демонског рада над човековом душом латио телевизор, као да је ђаво уморивши се за седам хиљада година предао машини свој „програм“.

Телевизор је куће претворио прво у позоришта, а затим у јавне куће. Може нам неко рећи да се често на телевизији приказују и вести о научним достигнућима, приказују се историјски споменици, упознајемо се са животом света животиња или биљака, да на телевизији могу да говоре људи који позивају друштво на побољшање морала, односно на екрану постоји мешавина доброг и рђавог, нека свако изабере оно што жели. Али грех живи у нашој души и наша развраћена воља тражи грех као што слично тражи слично. Риба прогутавши удицу више не може да се избави од ње и човек који се развратио поред телевизора већ му припада. Једини начин да се избави из овог заробљеништва јесте да избаци телевизор из своје куће као што се на ђубриште избацује непотребна ствар. Овде нису могућа помирења и компромиси.

Телевизор је непријатељ који се ушуњао у кућу и којег треба избацити шутирањем. Стан у којем се налази телевизор у духовном смислу личи на просторију у којој је пукла канализациона цев и у којој неиздрживо смрди. Колико бриге и немира доносе родитељима болести њихове деце! Међутим, мало кога брине то што испред телевизора деца развраћају своју душу. И зато они који гледају телевизијске емисије свакодневно нарушавају заповест не чини прељубе. Они се толико навикавају на овај визуелни разврат да касније не могу да замисле како се без њега може живети.

Древне апологете су писале да су нарочито омиљена места демона пагански храмови у којима се приносе крваве жртве идолима и где се чини ритуални разврат: они, демони, као да се хране испарењима људске крви и смрадом блуда. Због тога се у куће у којима се на плавом екрану телевизора чини оно што се некада чинило тајно настањују мрачни духови као грабљивице око несахрањених лешева.

Онај ко гледа телевизор, а затим иде у Цркву личи на човека који служи двама боговима. По речима пророка Илије онај ко се клања Јехови и Ваалу храмље на оба колена,²⁷ а хришћанин који је начинио од телевизора своју „икону“ истовремено се клања Христу и Венери.

Хомер је писао о чаробници Кирки која је уз помоћ омађијане хране претварала људе у свиње, а данас људи добровољно прождирући помије постају гори од животиња.

Иако за хришћане који се стално скрнаве „телеблудом“ нису затворена врата храма (они могу да се моле, дозвољава им се да учествују у Тајнама), они су лишени главног – богоопштења. Тек након искреног покајања и по истеку дугог времена њихово срце постепено може да се очисти.

Међутим, постоји још дубљи морални бездан чији је крај тамо где је дно блуда: то је разврат, о томе нам је рекла Библија – језиком огња који је спалио Содом и Гомору.²⁸

Шта човек да чини како би се борио против ове страсти? Пре свега да нема поверења у себе, да избегава све поводе и узроке искушења, да чува своје срце од греховних утисака и твори Исусову молитву. Исусова молитва и сећање на смрт не само да штите душу од греховних жеља, већ чисте сећање од трагова и флека од сећања на раније падове у грех.

Као допуна

Питање: Зашто је секс погубан?

Одговор: Он лишава човека богоопштења, дакле, и Царства Божијег, које је, по речима Спаситеља, у нама.²⁹ Заповести Божије представљају моралне догме. Завет је савез који је закључен између Бога и људске душе. Бог је обећао човеку Своју љубав и вечни живот; Он обећава ону Божанску силу која се назива благодаћу; Он обећава васкрсење душе и духовну радост на земљи, почетак богоопштења посредством којег људска душа постаје заједничарка у Божанском животу и Божанским савршенствима; Он нам обећава оно што око не виде, ухо не чу и што није долазило на срце човеку,³⁰ односно пуноту радости у оним осећањима и стањима која човек никада није искусио. Заповести су услов за постојање савеза. Сликовито говорећи на њих као на осовину човек треба да наниже свој живот, своје мисли, речи и поступке.

Заповести су нераскидиво повезане, као карике у једном ланцу: покида се једна карика и распада се сав ланац. У Старом Завету је дата заповест да се не чини прељуба, у Новом Господ захтева целомудреност не само у поступцима, већ и у мислима: онај ко гледа са жељом већ чини прељубу.³¹ У заповестима блаженства Господ каже: Благо онима који су чиста срца, јер ће Бога видети.³² Значи, обавезан услов за богоопштење је чистота срца. Људи нечистог срца неће моћи да виде Бога, да виде не визуелно, већ кроз нарочито осећање срца просвећеног благодаћу. Видети Бога значи имати у својој души Божанску светлост. Свети оци су сматрали борбу с блудом за једну од најтежих и најопаснијих за човека, они су блуд називали парализом духа. Код преподобног Јована Лествичника може се наћи тврдања да је блуд најтежи грех после убиства. Човек који се препустио другим страстима је згрешио, а онај ко је починио блуд је пао, односно демон га је потукао до ногу и он беспомоћно лежи на земљи. Потребне су многе године покајања како би блудник у потпуности добио не само опроштај, већ и благодат изгубљену кроз грех.

Свети оци нас уче да контролишемо вид, слух и своја остала чула како кроз њих у душу не би улазила никаква прљавштина, нарочито блудна нечистота, иначе наших пет чула постају, како пише преподобни Симеон Нови Богослов, пет прозора смрти. Чак и ако блудник иде у цркву, пре покајања и исправљења живота унутрашњи, тајанствени живот Цркве остаје за њега затворен – тако слепац стојећи на сунцу не може да види светлост. Тек с покајањем почиње повратак блудника у живот, али се захтева, као што је већ било речено, дуго времена да би се срце очистило од гноја и прљавштине овог гнусног греха.

У Апокалипси свети апостол и јеванђелсита Јован Богослов сведочи о томе да блудници и прељубочинци, исто као убице и врачари неће ући у Небески Јерусалим.³³ И свети апостол Павле пише: Не варајте се, блудници неће наследити Царство Божије.³⁴ Притом у исти ред с блудницима ставља оне који се баве вештачким узбуђивањем свог тела,³⁵ оним, што се у Библији назива грехом Онана.³⁶ У суштини овај грех се предлаже у готово свим препорукама за употребу контрацептивних средстава и такозвано „планирање породице“.

Што се тиче противприродних грехова апостол Павле сматра да је о њима мрско чак и говорити.³⁷

Дакле, морамо рећи директно и отворено: секс у свим својим манифестацијама лишава човека вечног живота и Бога. Рећи ће нам: „Данас се на секс другачије гледа.“ Да, у томе се састоји један од узрока унутрашњег одрицања хришћана од Христа. Зато су хришћанске религије данас и постале „пост-хришћанске“. Због тога се катастрофално смањује унутрашње двориште Цркве, односно број оних чија се срца заиста налазе у пољу светлости благодати. Секс уништава људску личност, он раслабљује човекову вољу, чини га робом страсти, који личи на чамац на отвореном мору за време буре, који је изгубио контролу и нашао су свецело у власти таласа. Секс разара људски морал. За хришћанина је морал пре свега стање душе. А за савременог човека је свега одређена норма заједничког живота. Због тога је савремени човек двојак, за њега је морал да изгледа морално.

Последица секса није рађање већ убијање деце. Због тога је секс по својој природи неприродан и суров. Секс уништава поштовање људи једних према другима и према самима себи. Секс и разврат сужавају човеков живот до задовољавања мрачних инстинката који живе негде на дну подсвести, притом вештачки деформисаних. Човек се навикава да гледа на себе, на друге и на сам живот бестидно и цинично. Ако је човек само парче животињског меса, где је место за верност и истину, коме треба бити веран, пред ким треба говорити истину и коме је она уопште потребна? Зато у наше време лаж и лицемерје постају универзални принцип општења. Истина и част, верност и оданост су речи којима се вешто шпекулише. А ако човек живи у складу с моралним принципима он изазива нему раздраженост, у најбољем случају људи га доживљавају као чудака попут Дон Кихота, а у најгорем – као непријатеља друштвеног мира.

Секс чији су пропагатори и заштитници у доброј мери књижевност и уметност последња два века, човеков живот чине заправо бесмисленим, сивим и досадним. Ако човек савлада терор јавног мњења и масовну „хипнозу“, искрено говорећи, мораће да призна да у сексу који се култивише, који се приказује на свим телевизијским каналима и који се упио као прљавштина у људски живот, нема ништа племенито и радосно, већ напротив има толико понижавајућег и вулгарног! Овде долази до искључивања свести као приликом употребе дроге и алкохола, а затим човек доживљава период унутрашње опустошености и одвратности према себи. И овде се као код алкохоличара појављује зависност од отрова овог греха и долази до постепене деградације личности на духовном и душевном, па чак и телесном нивоу.

Постоји још један, мистички аспект секса и разврата. Прво обећање Бога нашим прародитељима биле су речи: „Семе жене ће сатрти главу змије.“³⁸ Обред обрезивања у Старом Завету имао је симболично значење – посвећивање потомства Богу. У Новом Завету супружништво је подигнуто на степен Тајне. Разврат и секс су посвећивање семена ђаволу и то није проста слика или симболика. У демонским ритуалима заиста постоје обреди посвећивања семена ђаволу, потенције живота – човекоубици. Секс и разврат су атрибути црне магије и грехом разврата се завршавају празници сатанистичких секти. Демони се окупљају на смрад блуда, као вране које слећу на труп. Људско семе постаје њихов плен, али о овоме вероватно не треба писати детаљно. Зато су секс и разврат сила која демонизује свет, то је она страшна опасност на коју смо заборавили или на коју се намерно жмури како се не би видео њен истински, одвратни образ.

Први потоп је претворио земљу у океан. Последњи ће је спалити и истовремено обновити у ватри. Међутим, у наше време одвија се потоп прљавштине у којој не тону људска тела већ душе.³⁹

Осма библијска заповест гласи: не укради,⁴⁰ односно, не присвајај туђе. Моралне обавезе човека садрже у себи његов однос према Богу, према људима, према свету, према самом себи, због тога се заповест не укради односи на оно што припада Богу, свету, људима и нама самима. Богу припада људска душа. Он ју је створио за Себе; људска душа је објекат Божанске љубави, једина драгоценост у створеном свету коју Господ жели да има као Своју; само људска душа је способна да прими у себе љубав Божију, способна је да уђе у тајанствено сједињење с Богом, да постане одраз и као одбљесак Божанских савршенстава.

Свето Писмо се назива Заветом. Завет јесу услови које душа прима и после тога доспева у поље Божанске светлости, пошто се људска воља усаглашава с вољом Божијом, јер да би примио у себе љубав Божију човек мора сам да научи да воли Бога, да да благодати Божијој место у свом срцу. Први лоповлук који човек чини и чини га стално јесте крађа самог себе од Бога и предавање овом пролазном, суровом и туђем му по својој природи свету. Душа је искра Божанске светлости, она не може да се пронађе у материјалном свету и човек је укравши себе од Бога, украо себе од себе самог.

Човек се састоји од душе и тела који имају своје нужде и потребе. Међутим, бесмртна душа је толико драгоценија од тела колико је небо изнад земље и вечност изнад земаљског живота. Неколико десетина година додељено нам је за боравак у овом свету. Међутим, већи део овог времена ми губимо на своје телесне потребе и због тога стално крадемо оно што припада души. Створени смо за вечни живот, али погружавајући се у световне бриге, у њихову празнину која убија, крадемо вечност од своје сопствене душе.

Хришћанин је дужан да недељу и дане црквених празника посвећује Богу, да дан започиње и завршава молитвом. Ово време Господ је одредио за Себе, а ми га користимо за земаљске послове и због тога поново крадемо оно што припада Богу. Заборављајући на молитву или молећи се немарно, крадемо своје срце од Бога Који је рекао: Сине Мој, дај Ми срце твоје.⁴¹ Уопште сваки грех је крађа самог себе од Бога, Којем морамо припадати и Чијим слугама себе лицемерно називамо. Једини од кога не крадемо, већ коме напротив, радо дајемо јесте ђаво. Он је за нас туђи дух. Он у нама нема своје. Међутим, ми према њему показујемо необичну милост, делимо с њим све, укључујући и сопствену душу.

Духовна добра су нераздељива. Бог свима подједнако припада, онолико колико је сваки човек унутрашње у стању да прими у себе љубав Божију, а пролазна добра овог света су оскудна и ограничена, због тога се човек, погрузивши се у светски живот бори с другима за ова добра, жели да их одузме и присвоји за себе. Оно што називамо „својим“ је најнижи закон правичности, који се супротставља горем – самовољи. Ово је правичност наше пале природе, то је правичност друштва које живи духом страсти и егоизма. Сама својина је неизбежно и мање зло, али она је сведочанство о томе како је мало љубави у нашем срцу и у овом свету: боримо се с онима који имају, као и ми, бесмртну душу и који су створени по образу и подобију Божијем за неживе предмете који су осуђени на трулежност.

У причи о неправедном управитељу⁴² говори се о томе како је човек злоупотребљавао поверење свог господара и како је крао његово имање. Ово имање су време живота, снаге и способности човека, које мора да употреби за добра дела и милосрђе. Међутим, човек их најчешће употребљава за задовољавање својих похоти и страсти. Господ нас је извео из небића и ми ништа нисмо донели са собом у овај свет. Све што сматрамо својим је „неправедно стечено“; оно што имамо поврх неопходног јесте знак оскудице наше љубави према људима. Због тога је Господ рекао: тешко богатима.⁴³ Кад стичемо више него што нам је неопходно, унесрећујемо друге. Међутим, само стицање и љубав према стварима носе у себи освету човеку оптерећујући га тежином брига, везујући га за земљу, одузимајући му време и снагу који су потребни за оно главно.

Све веће сабирање као све гушћи облаци затварају за нас небо и одузимају од душе Бога. Преподобни Симеон Нови Богослов је говорио да је изгубио љубав онај ко је први рекао „ово је моје“, а не „ово је твоје“, а први је овде био Каин, који је за своју породицу изградио град, оградио га оградом и рекао: „Ово је моје“.⁴⁴ Реч „моје“ је крађа од љубави.

Бог је љубав. Уколико имамо више него што нам је потребно то је грех против љубави према људима, нашој браћи у Адаму и делу нас у мистичком телу Христа – Цркви. То је грех против наде. Заборављамо да Бог није само Творац, већ и Промислитељ, не само Промислитељ, већ и Отац Који не може да остави Своју децу, тим пре кад она чине Његову вољу. То је грех против вере у то да ћемо добити плату за сва своја дела у вечности, да милост највише од свих добродетељи помаже вечном спасењу.

Уосталом, ретко се задржавамо на граници и ове, како је било горе речено, светске правичности, то јест поседовања само своје својине. Стално је занемарујемо и наша спољашња „пристојност“ често се показује просто као маска лопова. Многи се с овим неће сложити, али нека погледају колико се лаж ујела у наш живот. А ко лаже то жели да сакрије, значи све време морамо нешто да кријемо. Како често користимо поверење људи и плаћамо им незахвалношћу. Како често показујемо лажну наклоност према човеку како бисмо користили његове услуге и помоћ, као глумци играмо се „љубави“ и уопште не сматрамо грехом ово лицемерје и кокетљивост која се продаје. А кад добијемо оно што смо желели и кад нам човек више није потребан, гледамо на њега као на непознатог. И више од тога, знајући да треба да будемо захвални том човеку, љутимо се на њега, желимо да га се избавимо. И овде се дешава парадоксална, али у обичајена појава: човек плаћа злом за добро и то је такође облик душевне крађе.

Човек је образ и подобије Божије и ма како ниско пао, образ Божији се не брише у њему у потпуности: ако је злато испрљано блатом, ми ћемо се свеједно односити према њему као према драгоцености, а не као према блату. Међутим, како често вређамо човека заборављајући да је он образ Божји, чак и ако је тај образ потамнео, прашњав и тешко може да се разликује! И овако крадемо од човека његово вечно достојанство.

Анђеле-чуваре Бог шаље у помоћ људима, али и они служе човеку радо и с љубављу као образу Божијем, саосећајући с њим и не одбацујући га, а ми смо због ситница спремни да образ Божји – човека, оцрнимо најпрљавијим речима и да га упоредимо с демоном. То је исто као да човек узме икону потамнелу од дима, пљуне је и згази. Господ вели: Ко каже човеку: „безумниче“, крив је паклу огњеном⁴⁵ – управо због тога што је такав одузео од човека славу образа Божијег. Значи, вређајући човека, крадемо од њега оно небеско достојанство о којем је писао псалмопојац Давид: Ниси га (човека) много (Господе) умањио од Анђела.⁴⁶ Значи, у опхођењу с људима стално се показујемо као лопови.

Како често незаконито желимо да потчинимо себи другог човека, да га поробимо, претворимо у неку ствар која нам припада! Чак и Господ поштује личност човека. Он му је дао унутрашњу слободу, а ми смо навикли да гледамо на ближњег као на инструмент за испуњење својих жеља и планова, односно као на фигуру на дасци за шах – и ово је крађа слободе од човека. Овде треба изложити извесно појашњење. Учитељ одговара за свог ученика, родитељи – за децу, слобода није самовоља, старији у извесној мери одговара за млађег, али ми овде говоримо о нечем другом – не о учењу, послушању, већ о гушењу људске личности, о злоупотреби свог положаја, о бесмисленој ситничавости, о непрекидној духовној агресији. Кад се учитељи или родитељи претварају у некакве робовласнике, њихова деца и ученици постају или безвољна бића или ситни демони. Друштво је саграђено по хијерархијском принципу на међусобном потчињавању, али злоупотреба овог принципа представља крађу и пљачку. Власт старијег не сме да игнорише личност млађег, већ треба да има у виду његову корист иначе се претвара у некакву пресу.

Међутим, још већу неправичност човек чини у односу на самог себе. Он не може другог да поткраде тако потпуно као себе самог, да одузме другом оно драгоцено што одузима себи. Кажемо да се човек састоји од душе и тела, али тачније је рећи: од тела, душе и духа и управо се по духу разликује од свих осталих бића која живе на земљи. Дух је усмереност ка вечности, захваљујући духу човек постоји на граници између пролазног и вечног, између материјалног и духовног. Дух човека општи с Богом. А код нас је дух покраден, опљачкан и још је избијен.

Душа која се окренула ка земљи, ухватила је у своју власт мисли, жеље и тежње човека. Она личи на узурпатора који је свргао цара с престола и натерао га да служи слуги, у овом случају – нашем телу.

Главни циљ људског живота је богоопштење. Царствије Божије внутр вас јест,⁴⁷ – рекао је Господ. Ово Царство – удео Анђела – ми сами крадемо од себе. Наш живот је стална крађа времена којим би се могла стећи вечност, крађа времена од сопственог духа ради задовољења својих страсти, ради празних послова и још празнијих разговора. Уколико обухватимо свој живот пажљивим погледом, покушамо да схватимо колико времена смо дали свом духу, а колико души, видећемо да смо духу оставили само неке мале мрвице. Чак су неки свеци умирући молили Господа за одлагање смрти ради покајања, а ми смо сами од себе украли време које се не може вратити и наги стојимо пред вечношћу која је спремна да се покаже пред нама.

На ово нас позива девета заповест. На словенском језику она звучи много дубље и тачније: Не послушествуј на друга својего свидетелства ложна.

Овде су присутне две мисли или два принципа: други човек је друг и свака лажна реч о њему је клевета.

Директно значење заповести је: „Не изговори свесно лаж у циљу да обрукаш човека, не лажи на суду, не шири тајно лажне гласине, не претварај свој језик у змијин жалац који рањава људе.“ Међутим, док змија погађа само своју жртву у чију крв пушта отров клевете трује многе, трује душе оних који слушају овог човека и опште с њим. Клевета личи на заразну болест, која се преноси с једног болесника на другог. Због тога је цар Давид рекао на поуку нама: Онога који тајно клевеће на свог ближњег истераћу.⁴⁸ Свети оци су говорили: „Не стиди се да прекинеш клеветника. Слушајући га саучествујеш у клевети.“

Људи, пошто су сами погођени грехом, суде о другима по себи, зато што радо верују клевети. Осим тога, два порока која су нам својствена – гордост и завист – тајно желе понижење и срамоту других људи како би човек могао да се наслађује мишљу да је наводно бољи од других. Због тога се човек обично хвата за клевету као за укусну храну.

Господ је заповедио: Не судите.⁴⁹ У свакој осуди човека садржи се клевета. Ми оцењујемо човека као учитељ на испиту – ученика, доносимо му пресуду, као судија преступнику, говоримо о њему тако као да видимо најскривеније кутке његове душе или као да је сав његов живот отворен пред нама. За своје претпоставке о човеку, нетачне и климаве, засноване не толико на чињеницама колико на нашем личном односу према њему, симпатији или антипатији, тврдимо да су стварност. У дубини душе сматрајући себе непогрешивим аналитичарима туђих врлина и недостатака, описујемо личност другог човека као научник инфузорију, коју разгледа под микроскопом.

Осуда је један од облика испољавања гордости, то је страст која ништавилу даје могућност да се оцрњујући друге диви себи. Често се људи окупљају управо ради осуђивања. Како живахна постају њихова лица кад говоре о људским слабостима или пороцима! С каквим ликовањем доносе новости о својим комшијама, као плен на заједнички сто! Готово увек осуђујући и клевећући друге правдају себе тиме што се „боре за правду“. Међутим, у ствари овде не говоримо о осуђивању порока, већ о патолошкој унуташњој прљавштини самих судија-клеветника. Овакви људи личе на муве, које пузе по тезги на којој лежи месо или на црве који једу леш.

Наша обавеза је да испуњавамо заповести, а не да судимо. Ми сами смо осуђени (сопственим греховима) и потребно нам је помиловање. Због тога осуђујући друге ми самим тим као да молимо од Бога да нам да казну за наше грехове сличне онима о којима говоримо. Премудри пише: у многословљу се не може избећи грех,⁵⁰ зато су свети оци као на ваги мерили сваку своју реч.

Међутим, постоји још један облик клевете. То је клевета против мртвих. Наша оцена људи који живе поред нас је веома непоуздана, а суђења о њима су површна и једнострана. Међутим, ми са сигурношћу судимо и доносимо пресуде чак и онима који су живели пре много векова, односно клевећемо не само на живе, већ и на почивше. У духовном смислу келвета је убиство и крађа: убиство доброг имена човека и крађа његове части. Клевећући на човека претварамо га од ближњег у туђег, одузимамо себи могућност да га волимо као што је заповедио Христос и у мистичком смислу чинимо братоубиство.

Човекова душа (како наша тако и другог) јесте тајна. Зар можемо да знамо срце човека, да видимо његова стремљења, жеље, његову борбу са својим страстима, добра дела која он чини, услове у којима се налази, демонску силу која је деловала на њега и борила се с њим? Наравно да не. Зато наш суд о човеку никада неће бити слободан од клевете, због чега су свети оци и учили: „Пази на самог себе, суди самом себи, разобличавај самог себе.“ Твоја сопствена душа је поље зарасло у коров и чичак на којем треба радити целог живота. Свети оци су говорили: „Кад би човек схватио шта значи: од речи својих ћеш се оправдати и од речи својих ћеш се осудити,⁵¹ предност био дао ћутању.“ А треба имати на уму и то да је човек – образ и подобије Божије, дакле понижавање образа односи се и на Првообраз, постаје понижавање Творца.

А како се борити с клеветом и осудом – овим обичајем ниских душа, овом жељом за самопотврђивањем у својим сопственим очима зарад понижавања и оцрњивања других? Пре свега клевета и осуда јесу дефицит љубави – основе Јеванђеља. Зато, ако човек заиста жели да се бори са страшћу осуде треба тајно да чини ближњима добро и да се моли за оне које би у души желео да осуди. Затим за своје делање треба да има Исусову молитву у чијој светлости срце спознаје сву нискост и мрскост наше свакодневне клевете. Осуда је тајна жеља да се уништи други, а молитва рађа осећање живог, непосредне самилости према сваком човеку кад ближњи постаје као наш „двојник“.

Клеветник наноси штету, барем тројици. Пре свега самом себи, јер прљавштина клевете, пре него што се оваплоти у речима пролази кроз његово сопствено срце. Затим ономе кога клевеће, зато што има мало људи који би могли да подносе клевету спокојно и великодушно, а већина пада у униније и гнев, а често одговара онима који су их увредили истом мером. И на крају, ономе ко слуша клевету: он мислено и сам почиње да осуђује као да га гута живо блато. Наслушавши се клеветника он губи љубав према човеку и претвара се у учесника у очигледно неправедном суду над својим братом. Онај ко беспоговорно верује свакој речи клеветника најчешће није саучесник, већ својеврстан „медијум“ клевете, као да је зомбиран клеветом. Због тога су свети оци волели да понављају псаламски стих: да не возглагољут уста моја дјел человјеческих.⁵²

Једина савршена истина која излази из човекових уста јесу речи молитве.

Као допуна

Питање: Какве уопште грехове човек чини језиком?

Одговор: Језик је сличан пламену који изгледа мали, али при неопрезном опхођењу с њим може да претвори у пепео читав град. Језик је попут малог кормила на броду: оно се не види у води, али његово неправилно окретање даје броду погрешно усмерење и што даље брод плови тим више се удаљава од циља.⁵³ Човек је назван словесним бићем, кроз реч он обраћа у молитви душу Богу, путем речи општи с људима, кроз реч стиче знања и истовремено неопрезно обраћање с речју и распуштеност језика бацају душу човека у мноштво грехова. Вероватно се скоро половина свих грехова које човек чини дешава због злоупотребе великог дара Божијег – речи. Може се рећи да су у власти језика живот и смрт наше душе.

Најстрашнији грех речју је преступање заклетве. Кад се човек куне лажно, нарочито именом Божјим и призива Бога за сведока својих речи он као да даје у залог своју сопствену душу. Подвргава се суду Божијем како у вечности, тако и овде на земљи. Због тога се грех преступања заклетве назива вапијућим грехом: као проливена људска крв, тако и он вапије на небо за освету. Преступник заклетве продаје своју душу демону, печат Јуде невидљиво лежи на његовим уснама. Онај ко се одриче Бога јесте преступник заклетве: он се одрекао завета Крштења, одрекао се благодати Божије, коју је добио у Тајнама Цркве. Он је изгубио име хришћанина.

Постоји и други вид одрицања од Бога – одрицање од монашких завета. Монах, који живи у блуду јесте стални преступник заклетве; по црквеним правилима ако овакав човек умре без покајања и повратка монашком животу он се чак не сме ни сахранити хришћански. Нарочито је страшно кад је такав човек свештенослужитељ и служи Литургију: у сваком молитвеном возгласу он као да самом себи изговара анатему. По откровењу, које је било дато преподобном Макарију Египатском, види се душе оваквих људи иду у саму дубину пакла.

Други грех је проклетство које човек изговара у стању гнева или увреде, понекад чак и блиским људима. Проклињати човека значи желети му казну на земљи и погибељ у вечности. Нарочито је страшна клетва свештенослужитеља, а затим родитеља према деци. Незаслужено проклетство се окреће против онога ко га изговара, а заслужено помрачава и без тога тежак живот човека који га је навукао на себе, оно као да се упија у његове кости и он га свуда носи са собом. Клетва је грех против јеванђељске заповести: волите непријатеље ваше,⁵⁴ против речи апостола: благословите, а не куните.⁵⁵ Често се сам онај ко је проклео другог човека горко каје због онога што је учинио, али је реч већ изговорена, паклени пламен се откинуо из његових уста.

Трећи грех речју јесте клевета, намерна лаж уз помоћ које желимо да оцрнимо другог човека, мреже, које му постављамо. У Светом Писму се пали анђео назива ђаволом, односно клеветником. Онај ко клевеће, ко плете интриге, ко се труди да оцрни другог човека постаје истог духа с ђаволом. Клевета је облик човекоубиства речју.

Четврти грех је осуда. Господ је рекао: У Мене је освета и плата,⁵⁶ а човек се прихвата да суди другима уместо Бога. Свака осуда садржи у себи лаж, чак и кад наизглед личи на истину, јер Господ неће судити човеку само по његовим делима, већ и по стању његовог срца, а дубина туђег срца је за нас затворена, зато је онај ко суди брату свом – слепи судија. Господ је рекао: каквим судом судите, таквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, таквом ће се и вама мерити.⁵⁷ Значи, човек који осуђује друге у ствари осуђује себе. Он као да захтева од Бога казну за своје грехове; осудити значи не опростити, а не опростити значи сам остати без опроштаја. Треба рећи да јасне границе између клевете и осуде нема и готово увек се испоставља да је злорек човек клеветник.

Пета врста греха јесте лаж и претварање. У молитви Господњој ђаво је назван лукавим, друго име ђавола је лажљивац. Господ је рекао о Себи да је Његово име Истина и онај ко је од истине чуће Његов глас.⁵⁸ Овде као да се налазимо између два пола: истина води ка Христу, лаж – ка сатани. Савремени човек више не уме да буде оно што јесте. Он стално ставља маске, стално игра и лаже. У наше време лаж је постала некакав свеобухватни, универзални грех. Човек је престао да верује другом човеку, у томе се садржи један од разлога због чега је тако тешко живети у савременом свету; лажју је човек убио своје срце и угасио љубав. Лаж молитву чини немоћном: на небу се чује само глас срца, а срце се затворило за молитвене речи. Онај ко свесно лаже човеку нехотице ће лагати и Богу. Лаж испуњава главу читавим облаком помисли. Човек крије једну лаж за другом. Један од облика лажи пред Богом је самооправдање. Свети оци су рекли: „Ако се греховима дода још и лицемерје душа остаје неисцељена.“

Шести облик греха речју јесу вулгарне шале и псовке. У том случају човек својим речима шири око себе духовни смрад; он личи на бомбу заражену блатом, која експлодира при најмањем додиру и кроз слух прља душе других људи; нарочито је гнусна псовка с помињањем светиње или светогрдне шале. Овај грех најчешће бива кажњен овде, на земљи. Говорили смо о светогрдним шалама, али свака шала и подсмех такође су блиски светогрђу. Шаљивџија је млађи брат псовача: човек је образ Божји, а у шалама се овај образ показује као искривљен и унакажен. Шала је манифестација похотне душе без страха Божијег.

Следећи облик греха речју јесте празнословље, навика да се говори о непотребном и празном, да се своје и туђе сећање пуни случајним отпацима. Празнословље је жеља да се говори, која прелази у навику. Уколико празнослов не каже све што је хтео, осећа да је болестан и разбијен, као алкохоличар без вина. Празнословље удаљава благодат Божију. Празнослов постаје бреме за околину, због тога треба да се учимо великој науци – ћутању. Празнослов је непријатељ своје душе и крадљивац туђег времена. Уз празнословље иде и многословље, али се ипак на известан начин разликује од њега.

Многословни човек може да говори о потребном и корисном, али притом употребљава такво обиље речи које уопште није потребно. Многословни не може да одвоји главно од секундарног, чини се да седи на сеоским колима који иду толико споро да не знаш кад ће на одредиште. Беседа с таквим човеком оставља осећај разбијености и замора, пажња слаби и постепено престајеш чак и да схваташ о чему ти прича. Многословље је истовремено гордост која воли да се покаже и одсуство културе размишљања. Овоме се додаје такође одсуство поштовања према сабеседнику, којег не питају да ли жели да слуша или пак не зна како да се извуче на обалу од ове бујице речи.

С ким човек нарочито треба да се труди да не буде многослован? Као прво, с човеком који је старији од тебе по годинама; као друго, с оним ко боље од тебе познаје материју о којој говориш и схвата на пола речи; као треће, с монахом, који по свом чину треба да се бави унутрашњом молитвом, при чему свака сувишна реч омета његово унутрашње делање; као четврто, с непријатељем који жели да те ухвати на речи како би те обрукао; као пето, с болесником којем си дошао у посету; као шесто с човеком који има мало времена и којем је распоређен сваки минут; као седмо, с оним ко те непрекидно прекида, гледа за време разговора на све стране и најчешће на сат, ко одговара неповезано (очигледан знак да си му досадио и да те човек не слуша), ко се у твом присуству љути на жену и децу или грубо тера мачку која се мазећи таре о његове ноге, ко слушајући те затвара очи (то значи да му се од твојих речи већ дрема, јер су приликом занимљивог разговора очи сабеседника широко отворене и усмерене према теби). И чак ако свега овога што је речено нема, ипак је боље не говорити много.

Не треба говорити о ономе што не знаш, у шта ниси сигуран, што је речено с духовном штетом по оне који те слушају. Треба говорити о ономе у чему си зналац, што је корисно за друге и притом треба говорити кратко. Боље је ако се код људи појави жеља да говориш још него жеља да што пре заћутиш. Чак и у добром треба поштовати меру. По речима Премудрог, ако си нашао мед једи колико ти је потребно да се не би прејео и избљувао га.⁵⁹

Питање: Кад дискусија може да донесе корист?

Одговор: Кад обе стране желе да поделе информације и да открију истину и кад човек јавно треба да брани своја уверења.

Питање: Могу ли спорови и дискусије да доведу човека до вере?

Одговор: Постоје две врсте неверја: од незнања и од развраћености воље (при чему је овде најгора духовна гордост). Али, док се у првом случају човек може подстаћи да се озбиљније односи према питањима гледања на свет, у другом случају у човеку почиње да говори повређено самољубље, које га чини глувим (али не и немим).

Питање: Коме не треба веровати?

Одговор: Човеку који:

* много обећава;

* стално говори о својој части и о својим врлинама;

* хвали људе у очи и брука их иза леђа;

* у свакој прилици се куне у љубав и оданост;

* користи у свом говору превише шала и пословица.

Питање: Кад треба прекинути дискусију?

Одговор: Кад човек не тежи ка томе да схвати онога с ким говори, већ да утврди своје сопствено мишљење. Кад је предмет разговора непознат сабеседнику и незанимљив. Кад један прекида другог. Кад човек понавља једно исто. Кад не говори, већ декламује као глумац на сцени (ово значи да нема доказа и уместо разума у њему делују емоције). Кад човек игнорише чињенице и уместо да одговара на питање скаче с једне теме на другу. Кад сматра да је у свему у праву и не признаје да греши. Кад човек наступа у улози свезналице. Кад не говори о принципима већ о личностима. Кад уместо доказа на ред долазе отровни подсмеси. Кад човек не одговара на тему. Кад човек говори превише не дајући сабеседнику да убаци ни реч (то је знак самозаљубљеног глупака који не поседује јасност размишљања, већ с насладом слуша свој глас као меломан арију Каруза; у том случају ако се разговор настави то више неће бити дијалог, већ два међусобно изолована монолога). Ако човек дозвољава себи некоректност у опхођењу, увредљив тон и изразе (јуродство без светости губи свој шарм и претвара се у свакодневну свињарију). Уопште, треба имати на уму да се у срцу сумира човеков живот и у разговору пре свега звучи садржај срца и страст душе. Људи који се налазе на различитим духовним таласима престају да се разумеју: после овакве беседе не долази до зближавања, већ до још већег разилажења.

У сваком случају треба се сећати признања преподобног Арсенија Великог: „После разговора сам се често кајао, а после ћутања – никада.“

Десета заповест Старог Завета гласи: Не жели дома ближњег твог; не пожели жену ближњег твог, ни поље његово, ни слугу његовог, ни слушкињу његову, ни вола његовог, ни магарца његовог, ни било какву животињу његову, ништа што је ближњег твог.⁶⁰ Она личи на мост који спаја Мојсијево Петокњижје и Јеванђеље. Ако се првих девет заповести декалога углавном бавило друштвеном етиком и било дато у форми забрана које личе на мрежу коју ловац баца на дивљу звер – на људске страсти (у суштини њихов циљ се и састоји у ограничавању и обуздавању греха), десета заповест усмерава појам моралности на унутрашњи очима невидљиви живот човека, на област његовог духа, на извор његових жеља и помисли, на сам центар људског бића, његов ум и срце.

Десета заповест учи човека да се бори с грехом на самом почетку, у самом његовом зачетку, кад греховна помисао испливавајући из дубине срца као хоботница из дубина мора поприма форму образа или још неисказане речи. У њој је изражено главно аскетско правило: стајати умом и пажњом код свог срца и уништавати греховне помисли као што баштован чупа у својој башти прве изданке корова док још нису пустили дубоко корење. Свети оци су говорили: Нови Завет се скрива у Старом, а Стари се у Новом открива. У десетој заповеди је скривена поука и моралност Новог Завета, где је главно стање људског срца, а дела, поступци су само испољавање и одражавање унутрашњег скривеног човековог живота. Свети Јован Кронштатски је говорио да је срце у ствари сам човек.

Основа све аскетике је очишћење срца како би се у њему зацарио Господ. Десета заповест говори о томе да човек не треба да жели туђе, које му не припада, али у вишем, сакралном смислу она забрањује да се жели све оно што је туђе људском духу, да се страсно жели материјално, пролазно, осуђено на трулежност и смрт. С овом заповешћу се поклапају речи апостола Јована Богослова: Не волите свет, ни оно што је у свету. Страсти су болесне красте душе, то су изопачена и деформисана осећања, то је као ткиво душе које је испуњено гнојем. Не желети туђе значи не препуштати своје срце страстима, јер страсти увек желе туђе. Помисли и страсти окрећу наш ум, као ветар или бујица воде воденичне жрвње. Страсти личе на тешку завесу која сакрива од наше душе светлост Божанства. Страсти су грех – непријатељи Бога који Га спречавају да уђе у људско срце, као у Своју обитељ. Христос као ништи туђиноватељ стоји иза врата нашег срца, које смо за Њега затворили.

Међутим, како да не желимо ако срце жели, како се борити с помислима кад су оне налик на рој пчела које зујећи лете и пузе у нашој глави као у својој кућици? Куда бежати од страсти ако су нас оне захватиле као пламен кућу? Пре свега треба исповедати пред Господом своју немоћ и слабост и унутрашње вапити: „Спаси, помози и смилуј се, ја не могу да победим грех, али Ти, Победник сатане и пакла – можеш да поразиш и победиш грех у мом срцу.“ Свети оци говоре о унутрашњој борби као о борби Мојсија с Амалићанима: кад је Мојсије у виду крста подизао руке према небу побеђивали су његови војници, а кад је спуштао руке, побеђивали су Амалићани.⁶¹ Кад душа вапије к Богу, не побеђује она, већ благодат Божија побеђује грех; кад она заборавља на Бога као да спушта поглед наниже, побеђују страсти; зато свети оци саветују да се за време искушења молимо кратким молитвама као што кратким и одсечним речима зовемо у помоћ за време смртне опасности.

Међутим, свети оци су нам открили и други начин духовне борбе и очишћења срца – стајати с именом Исуса Христа над својим срцем као на стени изнад обале безданог мора и одсецати помисли приликом саме њихове појаве. Прву појаву помисли свети оци су називали прилогом. Прилог личи на плод дрвета познања добра и зла, човек може да га убере, али може да задржи своју руку, овде још нема греха, већ постоји само избор. Међутим, ако будемо оклевали наша страсна душа почиње да осећа саосећање према помисли. У овом саосећању постоје два елемента: наслада и интересовање. То је усвајање греха.

Затим долази до спајања с помишљу: душа као да јој се препушта, она одводи душу са собом, као што преварант одводи дете. Спајање прелази у страст која овладава човеком, паралише његов ум, пали у његовом срцу паклени пламен. Овај стадијум се назива заробљавањем. Човек постаје заробљеник. Воља се приклонила, покорила страсти и вуче за собом ум: човек почиње да размишља како да задовољи своју страст. Затим се грех оваплоћује у поступку: то је већ пад. Благодат одступа од човека, до искреног покајања он пребива у власти демона. Пад понављајући се прелази у навику, а навика се упија у саму природу човека као рђа у гвожђе. И човек својим силама није у стању да се противи греховној навици, испоставља се да стално издаје себе. Међутим, уз помоћ Цркве, њених Тајни, чистосрдачне исповести и молитава може бити спасен као човек извучен из речног вира, ипак, ова борба је веома тешка, овде је потребно посебно послушање и смирење.

Човек се извлачи из лавовских шапа, али ране од канџи непријатеља остају у његовом срцу и оне се дуго гноје и не зарастају. Међутим, истинско покајање је најтеже за оне који су се раније бавили магијом и окултизмом. Каква страшна и неочекивана искушења сатана подиже против њих! Међутим, Господ нам каже: будите храбри: Ја сам победио свет.⁶² Губитак наде је духовна смрт. Да би човек испунио десету заповест треба да се труди да стекне непрестану Исусову молитву, захваљујући њој постепено се обасјавају дубине човековог срца иако је за то потребно много времена и труда. Велики дарови Божји захтевају велики труд, иначе се лако губе, зато они који желе да испуне десету заповест треба увек да имају Исусову молитву на својим уснама. Постепено ће име Исуса Христа сићи у дубину срца и тада ће човек осетити радост духовне чистоте – једину истинску радост.

1

И у материјалном и у духовном свету постоји известан непромењиви принцип који се назива структуром. Без структуре није могуће постојање: од атома до галаксије. Рушење структуре је експлозија која повлачи за собом уништење, а затим, као последицу тога, деградацију у следећим, обновљеним структурама. (Очигледан пример рушења структуре је аутономна експлозија, која сликовито говорећи избацује лошу енергију која се назива радијација.) Структура није могућа без поштовања закона међусобног потчињавања. Тако се уређује одређена хијерархија, која чува не само постојање као организацију, већ такође остварује сврсисходно уређење битија.

Још више него у материјалном свету принцип структуре је очигледан у животу духовног света. Овде од структура које су нам познате, постоје структуре анђеоска и црквена, које сједињују творевину с њеним Творцем и ове структуре представљају проводнике благодати. Нарушавање анђеоске структуре, прва катастрофа и слична експлозија која је потресла васељену био је бунт Луцифера против Бога. „Радијација“ ове катастрофе у виду греха, трулежности и смрти и даље делује у свету, све више растући за рачун воље људи, који су потчинили себе вољи сатане.

Господ је створио Цркву – старозаветну и новозаветну, попут анђеоске Цркве: с јасном структуром у којој хијерархија служи као карике које сједињују човека с Богом, својеврстан „канал“, посредством којег се благодат излива на земљу. Земаљска Црква без хијерхијске структуре није могућа. Испадање из Цркве, фактички као њено игнорисањеили декларативно у виду раскола, доводи човека до губитка благодати, дакле, средстава за спасење. Ван Цркве је истински благодатно богоопштење потпуно немогуће. Ван Цркве могу постојати само интелектуална и емоционална надахнућа, субјективни религиозни доживљаји, али не и реално присуство Бога.

У још већем степену принцип структуре и потчињености нижег вишем потребан је у монаштву. Послушање за монаха постаје као „други дах“. Ако је оно нарушено, одмах наступа агонија. Непослушање је за монаха нешто попут мале револуције, монах-непослушник укључује се у метафизичку стихију револуције – у ломљење хијерархије. Треба имати на уму да се зло ретко испољава у свом демонском обличју. Најчешће сатана прима обличје светлог Анђела, и тек касније се човек досећа да је с њим разговарала она змија која је упропастила прародитеље. Међутим ни такво прозрење не наступа увек.

Почетак револуције и раскола је најчешће завист, која се крије под осудом. Револуционари су подвргавали критици постојеће уређење поредећи га с неким умишљеним идеалним уређењем. Они су указивали на грешке, грехове и пороке, који би по њиховом мишљењу могли да буду уништени само с рушењем структуре. Ова разобличавања формално би могла да изгледају тачна, али неправда револуције се садржала у томе што су се у новим структурама зло и грех појављивали с много већом силом и револуције обично нису уништавале најгоре, већ најбоље.

У савременом монаштву раширено је мишљење да ако нема духоносног наставника човек нема кога да слуша и зато су завет послушања који се даје на монашком постригу многи склони да сматрају за архаизам. Међутим, они који се придржавају овакве тачке гледишта не могу да понуде у замену ништа осим читања светоотачких дела, и по могућности то да се човек њима руководи у свом животу. Али, књиге светих отаца су биле написане управо у традицији наследности и послушања и могу да их схвате само они који и сами живе у струји ове традиције. Схватити аскетска дела само на нивоу интелекта, „апстрактно“, није могуће. Чак ако се претпостави да је човеку некако пошло за руком да схвати мисао светих отаца (што у ствари сматрамо немогућим) свеједно без помоћи благодати она не би могла да буде оваплоћена у живот: једно је знати, а имати снагу да човек то испуни је нешто сасвим друго. Због тога нисмо видели ниједног монаха који живи по својој вољи и притом напредује у духовном смислу.

Може се правично указивати и на недостатке манастирског живота, на слабости игумана, на грешке наставника, али биће највећа заблуда ако будемо сматрали да ће ови недостаци ометати наш духовни живот или нас лишити спасења. Послушање неправичном игуману је слично послушању роба-хришћанина злом господару које одобрава апостол Павле,⁶³ док као узроци непослушања монаха служе његова умишљеност и гордост; притом непослушање прати експлозија страсти, са свим последицама које могу да се појаве, можда не одмах, али ће се открити сигурно. Свети оци су изражавали смелу мисао да у начелнику међу потчињенима присуствује Христос (разуме се, не у греховним делима овог начелника, која могу да постоје, већ у самом принципу структуре). Излазећи из послушања монах самим тим понавља грех сатане.

Данас многи мисле да се више не може живети у манастирима, треба седети у својој соби и молити се Богу. Међутим, може ли човек само својом молитвом да победи страсти? Неки кажу да остајући у свету човек може да изабере себи наставника и да га слуша. Међутим, наставник не може да замени манастир. Спасење и заједничарење у благодати – јесте само битије, и чак је и лош манастир у овом смислу много бољи од света. Опет настаје противречност: људи не иду у манастир или одлазе из њега зато што више нема наставника и истовремено сматрају да се наставници могу наћи у свету… Међутим, пре свега треба тражити благодат Божију, која једина може да победи грех. Човек који је препуштен сопственим снагама не може да победи грех. Истински духовни живот може бити саграђен само на темељу смирења. И овај темељ све време треба да се продубљује и учвршћује: само у смиреном срцу делује Бог, само смиреном Он показује Своју силу. Код отаца постоји сентенца: „Бог слуша послушног.“

Критика манастирског живота, чак и ако је формално исправна, заснива се на умишљености човека који сматра да духовни живот разуме боље од игумана, епископа, патријарха. Притом се оно главно што човеку манастир даје на изестан начин игнорише и заборавља. Често монах који живи у свету постепено постаје духовно диваљ, оставља своје молитвено правило, а затим заборавља и на Исусову молитву. Неки од отаца су такође изражавали мисао да више нема духоносних наставника, али нико од њих није говорио да због тога треба потпуно укинути манастире – бацити се из оштећеног брода у отворено море. Изнад манастирског живота може бити само отшелнички живот, али је и за њега потребна припрема у манастиру.

Неки ропћу зато што их игумени терају да много раде физички и што им због тога мало времена остаје за молитву. Међутим, онај ко хоће да се моли наћи ће начин да сједини молитву с радом. У крајњој линији, за време практично било ког посла може се читати Исусова молитва или се могу изговарати макар две речи: „Господи, помилуј.“ Искреном послушнику даје се на дар срдачна молитва, а непослушни „аскет“ је никада неће стећи. Не слушајући игумана он не слуша Христа, зато речи молитве остају без одговора.

А како често непослушање потиче од повређеног самољубља! Кад би расколник добио у Цркви висок чин, он би погледао на њу другим очима. Можда се ово не односи на све расколнике, али на њихов знатан део. Знамо људе који су отишли у раскол због тога што нису добили обећану парохију, што су остали у тешком материјалном положају и нису поднели ово искушење; други су безуспешно хтели да се домогну епископског чина, а затим су решили да се „освете“ направивши раскол. Видели смо како су неки остављали обитељ како би се настанили у близини својих духовних отаца: жене поред мушких манастира. Међутим, ништа добро из тога није излазило. Само човек који је заражен духовном гордошћу може да мисли да ће његово присуство и разговор заменити монахињи манастир. Овакве самовољне „заједнице“ се обично одликују духовним нередом, атмосфером нервне егзалтације која у њима влада и често – хистеричношћу. Духовни отац у том случају за чланове заједнице постаје у дословном смислу те речи центар њиховог живота и често само послушање сличним наставницима постепено нестаје смењујући се љубомором и супарништвом.

Да, заиста је за време револуције и касније атеистичке диктатуре, кад су манастири били затворени и опљачкани настала потреба за постојањем својеврсних скривених манастира у свету, управо у виду заједница. Међутим, монаси су се у њима осећали као да су одведени у вавилонско ропство: псалам На рјеках Вавилонских, тамо сједохом и плакахом…⁶⁴ одражавао је њихово стање. А одлазак из манастира у наше време нипошто није оправдан.

Преподобни Симеон Нови Богослов пише о благочестивом младићу који је у свету, оптерећен многим и сложеним пословима управника имања достигао благодатну молитву; међутим, прошло је неко време и овај човек који је изазивао дивљење у преподобном Симеону својим скривеним подвижништвом и ноћним молитвама постепено се охладио, заборавио је своју некадашњу љубав и био је сличан безумнику. Преподобни Симеон објашњава ово тиме што га је благодат звала у манастир, али је он закаснио не послушавши је. Занимљиво је да је овај човек имао старца којем се обраћао, али ни то му није помогло. Свет је постепено освајао његову душу као што услед дуготрајне опсаде на крају крајева пада тврђава опкољена са свих страна.

Због чега савремени монаси кажу да нема духоносних стараца? А зар се с данашњим старцима не може спасити, иако их људи снисходљиво не називају старцима већ „старијим људима“? Такви монаси сматрају да би их духоносни старци узели на своје руке и понели у Небеско Царство, односно да би им олакшали пут. Међутим, то није тачно. Некадашњи старци би им дали таква правила да је веома тешко да би они могли да их издрже, а древним аскетима би таква правила, напротив, изледала као необично снисхођење. Савремени старци управо одговарају нивоу савремених монаха, а машта о повратку онога што је отишло у прошлост је романтика, и као свако маштање уопште – од ђавола.

Господ награђује послушне монахе духовним даровима ради њиховог послушања, укључујући непрестану молитву – ову монашку радост. Послушан у многобројним пословима може имати унутрашње тиховање, а непослушног ће чак и у усамљености непрекидно колебати бура помисли. Зато, нека не забораве монаси да је послушање било и остаје подражавање Христу, а непослушање је подражавање нашем древном непријатељу. Преподобни Јован Лествичник заповеда игуманима да трпе сваку немоћ братије осим напослушања, које је погибељно, како за самог човека, тако и за оне који су поред њега. За непослушног је заповедио да се истера из манастира, као што су били истерани из раја наши прародитељи, како би му се омогућило да кроз невоље постане свестан свог греха и покаје се.

2

Запамтио сам следећу слику: контејнеру прилази старац и претура по њему штапом. Он налази комаде хлеба, остатке хране и пажљиво их ставља у торбу, а затим их односи. Судећи по цртама његовог лица, по тужном изразу његових очију, по његовим покретима, по целом изгледу у којем су још увек приметни трагови некадашње благородности, он припада оним унесрећеним људима који су постали непотребни у наше сурово и меркантилно време. Знам да ово нипошто није некакав изузетно редак случај, да многи представници интелигенције, чак и научници, оставши без средстава траже како да се прехране на депонијама, а неки умиру од глади.

…Ми живимо у време духовне глади; нарочито оштро ово осећају монаси. Разрушене су традиције ранијег монаштва, често манастирима управљају неискусни људи, често „старцима“ сматрају оне који сами још нису прошли у потпуности монашким путем, нису савладали своју гордост. У манастирима се чује немушти крик: „Гладујемо!“ Многи мисле да је једини пут читати светоотачке књиге и по могућности се руководити њима. Међутим, овај пут је опасан.

Основа монаштва је смирење, оно што гледа и на шта може да се смилује Бог. Књиге не дају смирење. Оне обогаћују разум, оне могу да надахњују душу, али су попут туристичке карте. Човек може да проучи ову карту, али да не крене путем, да не крочи ни корака. Сви смо ми дубоко пали грешници, али гордост и лукавство чине за нас невидљивим сав бездан нашег пада. Само светлост смирења обасјава њене дубине, само истински подвижници виде да дно њихове душе личи на паклено дно.

Ми живимо у стању незнања. Још су древни мудраци рекли: „Спознај самог себе“, међутим, без благодати ово нису могли да учине. Сликовито говорећи, наша душа, јединствена и проста, је за наш разум нешто попут куле подељене преградама. Разум обично види само горњу просторију и не зна шта се дешава на доњима. Непријатељи, демони, су можда већ давно направили лагум, продрли у ову кулу, заузели њене унутрашње просторије, а разум то чак ни не подозрева. Он је стражар који види само спољашње; он мисли да је све мирно и добро, све док се непријатељ не појави у горњој просторији, међутим, тада по правилу бива већ касно и разум постаје беспомоћни заробљеник страсти које су се побуниле, као цар којег су бунџије изненада ухватиле и оковале.

Монаштво је предање, попут литургијског предања, које сам човек само на основу књига не може да доживи. Разум се не смирава од знања, чак ни духовних. Напротив, немајући основу у виду послушања он је склон да се горди и поноси овим знањима и често почиње да личи на змију која и нектар цвећа претвара у пакао.

Свети оци су учили: „Благодат се враћа оним путем којим је напустила човека.“ Сви смо ми пали у Адаму кроз његово непослушање Богу, зато је основа наших грехова – наша развраћена, непослушна воља. Она може бити исцељена само послушањем: послушањем Цркви, послушањем хијерархији, послушањем духовним руководиоцима; у њима ми показујемо послушање Христу. Послушање рађа смирење. Смирење даје благодати могућност да делује у човековој души и тада човек види у каквој страшној опасности се налази, какве се отровне змије гнезде у његовом срцу, какве страсти, налик на чудовишта се тамо крију: један пустињак је говорио да види сатану који седи у његовом срцу као на трону. Међутим, благодат не само да нам показује наш грех, она га такође везује. Подвижници су безусловно тврдили да човек није у стању да победи грех својим силама, као што дете није у стању да савлада џина, да грех може бити побеђен само благодаћу Божијом. Силног (палог првоанђела) може да победи и веже само Онај Ко је јачи од њега.⁶⁵ Зато монаси нашег доба имају само два пута: или да „умру од глади“, односно да буду побеђени својим страстима и да их демон превари или да се задовоље оним оскудним „остацима“ с „пира“ светих отаца који су се сачували за нас, и оним „остацима“ монашког предања које још увек постоји.

Чак ће и због послушања руководиоцима који не поседују у потпуној мери неопходно искуство Господ дати смирење – ово царско богатство монаха. Значи, човек неће изгубити своју награду. Наши руководиоци нису сишли с неба, нису дошли код нас са страница патерика, они су из овог отрованог света, зато треба да им будемо захвални због тога што су онакви какви јесу.

Сећали смо се оних људи који су се изненада претворили у просјаке: они који нису умели да савладају своју гордост и стид умрли су од глади, а они који су се смирили нашли су себи храну у контејнерима и остали живи. Промисао Божји је благ и правичан. То значи да смо недостојни бољег, а могуће је да га просто не бисмо понели.

Нека наше поређење никоме не изгледа увредљиво. Не говоримо буквално о људима, већ о времену, о овом свету, који је у потпуности натопљен „радијацијом“ греха, о земљи која се из духовног Едема претворила у пустињу, спаљену огњем људских страсти. Они који у наше време иду ка Богу пролазе кроз овај огањ, пливају кроз море отрова. Они се не пореде с ранијим оцима, кроз њих више не тече, већ као да капље благодат, међутим и ова благодат је довољна за спасење човека, само ако марљиво буде скупљао сваку капљицу, као што човек изнемогао у пустињи скупља росу с камења.

У Цркви постоји седам Тајни. Међутим, за монахе постоји осма Тајна – послушање. Можда наше време човеку даје могућност да се још дубље смири: слушати духоносне оце је лакше него људе с очигледним немоћима, али онај ко их слуша ради Господа, ко види у њима „карике“ Цркве Христове добиће награду зато што се није гадио чаше живота с напитком бесмртности која није направљена од сребра, већ од олова. Свети оци су учили: „Послушање је изнад поста и молитве.“ Усудићемо се да кажемо да је послушање изнад саме љубави, јер је љубав без послушања само душевно осећање, љубав без смирења је глас скривених страсти. Послушање рађа смирење, смирење – покајање, а покајање – љубав, али не ону љубав, која се може емоционално доживети или представити у уобразиљи, већ прозрење духа, који созерцава лепоту образа Божијег у сваком човеку.

Почетак послушања је неосуђивање и повиновање. Његова средина је неверовање себи, стремљење ка одсецању своје воље како у великом тако и у малом. А бесконачни крај је осећање радости и спокоја, осећање истинске слободе и истовремено страх: да се у било чему неприметно не би испољила наша пала воља са својим скривеним страстима. Тада је човек спреман да се повинује чак и малом детету, само да се не повинује себи.

Они који кажу да се данашњи неискусни наставници, да се данас игумани манастира више баве спољашњим него унутрашњим животом, да немају кога да упитају за савет, бирају за своје наставнике себе саме, односно свој горди ум и распаљене страсти. А овим „наставницима“ управља са своје стране невидљиви „старац“ који се зове ђаво.

Монашки живот је у току читаве хришћанске историје ишао у таласима, доживљавајући плиму и осеку. Ако се монах буде налазио у послушању, чак и код наставника који није веома искусан, али је православан, може се научити (чак и на његовим грешкама) духовном разликовању добра и зла и човек може сам да постане искусан старац. Зато они који тугују и жале се на унутрашњи пад монаштва нека не траже прозорљиве старце, већ нека постану искрени послушници и можда ће управо то и бити почетак духовног препорода. Више од тога, за искрено послушање монаха, за њихову кротост сличну жртви Господ ће дати мудрост њиховим наставницима.

У сваком непослушању садржи се понављање Адамовог греха, а у послушању – образ Христа Који се за нас разапео.

3

Чин монашког пострига у многоме подсећа на погреб. Монах умире за свет. Он као да унапред објављујући свеопште васкрсење треба сад да живи животом духа, оним животом у којем се одражава тајна будућег века. Ако је монах мртав за свет жив је за Бога; ако је жив за свет, мртав је за Бога. Ка смрти света постоје два пута. Први је – тиховање у пустињи, које је за нас готово немогуће. Други је послушање у којем умире покварена воља монаха, овај извор греха. Ако монах није целог себе предао на свецело послушање значи да није умро за свет и да је у суштини само неки „монахолики“ мирјанин, који као и раније живи у смраду својих страсти и гордости. Без послушања чак се и спољашњи подвизи претварају у храну сујете и гордости и он их чини сматрајући распаљену умишљеност ревношћу по Богу. Оваква ревност се обично завршава падовима, који бацају гордог у униније и очајање, али га ретко уразумљују. Он као Сизиф из мита подиже камен на врх планине, а овај пада и котрља се наниже.

Друга последица непослушања је немарност. Човек се постепено хлади остављајући монашке обавезе, живи у лењости и страстима, гледа на монаштво као на „професију“ која му даје средства за живот, и навикава се на мисао да се у данашње време другачије не може живети. Монаштво захтева обуздавање жеља душе и тела, успостављање контроле духа над њима. Душа поседује способност мишљења (али на нижем нивоу), могућност расуђивања и суђења, која уопште није духовно знање, већ напротив често ступа у противречност с њим). Зато монах кроз послушање треба да одбаци овај душевно-плотски разум. Ако монах сам доноси одлуке упркос саветима и благословима свог наставника он припада свету. Уздање у свој душевни разум већ представља пад. Овде се лажно знање супротставља вери – подвигу душе. Због тога монах не треба да тражи земаљску мудрост, већ да ограничи мирска знања нужним и чак и у читању духовних књига треба да се руководи благословом наставника.

Друга страна душевно-плотског разума је уобразиља. Она се нарочито испољава у уметности. Зато монах световну уметност треба категорички да одбаци, тим пре што је образно мишљење још више него логичко повезано с нашим страстима. Монах, који се жудно диви земаљској лепоти не види духовну лепоту. Гледати на лепоту природе дозвољено је само ради одмора, у виду паузе између молитве и рада, као снисхођење човековој немоћи. Код светих отаца нема оног усхићења природом видљивог света које називамо естетизмом. Понекад код њих можемо да нађемо речи о томе, да ако на земљи погођеној грехом постоје само одбљесци истинске лепоте, како онда предиван мора бити Творац. Међутим, овде треба подизати ум од нижег ка вишем. Монах који се диви изласку и заласку сунца, цвећу и прозрачним струјама реке или ослушкује појање птица које обузима његово срце до заборављања молитве изгубио је осећај небеске лепоте, он је жив за свет којег се одрекао у монашком постригу.

Онај ко живи у послушању једва-једвице се дотиче земље, послушање као огњена стрела стоји између овог света и његове душе. Само кроз послушање човек може да уђе у своје срце, иначе ће страсти као црна тешка завеса учинити срце непробојним за ум, а ум, оптерећен тежином сопствених помисли и световних знања, са своје стране, неће моћи да уђе у срце као што дебела полутка не мође да прође кроз уска врата. Послушање ослобађа ум од земаљског терета, чини га оштрим као нож. Послушање као вода гаси ватру страсти у људском срцу, зато се код послушника ум и срце брзо сједињују у Исусовој молитви.

Име Исуса Христа је Љубав. Међутим, Он има још једно скривено име – то је Смирење. Зато смирено срце немо зове Христа и Христос улази у то срце као у Своју обитељ. Преподобни ава Исаија је на поуку монасима писао: „Ја сам попут птице коју је ухватио дечак и којој је нитима везао ноге. Кад дечак попусти нити птичица прхне мислећи да се ослободила. Међутим, дечак затеже нити и поново баца птичицу на земљу.“ Ово треба да имамо на уму сви ми кад нам се чини да смо „слободни од страсти“. Само послушање – искрено, стално и свецело може да раскине врпцу посредством које нас демон држи везанима. Светитељ Јован Златоуст тврди, наизглед чудну ствар: да је онај ко даје милостињу просјацима ради Христа изнад оних који су чинили добра дела Христу за време Његовог земаљског живота. Речи Христа су биле слатке, Његов лик предиван, Он је чинио чуда, а овде човек види просјаке – прљаве, смрдљиве и ружне, али им чини добро ради Христа и његову милостињу у овим просјацима прима Сам Христос. Зато, слушајмо наше наставнике – такође ради Христа – не обраћајући пажњу на њихове немоћи и недостатке и можда ће овакво послушање имати већу вредност него послушање ангелоподобним старцима који су имали дар чудотворства.

Монах који није у послушању већ је лажљивац против својих монашких завета. Његова душа не може да васкрсне са Христом, он удише ваздух света овог и зато му монашки живот не даје радост и опитно осећање благодати. А он, не схватајући то, грди своје наставнике и тугује што се није родио пре хиљаду година.

4

Преподобни Јефрем Сирин пише да је најјаче оружје у борби с демоном смирење, али се оно кује на наковњу послушања. Често људи који не схватају тајну послушања прочитавши у књигама о томе како су се речи стараца испуњавале, како су савети дати ученицима многе спасавали од несрећа иду код неког познатог монаха с једним циљем: да се успешно остваре њихови свакодненви послови и оно што предузимају. Узимају благослов – нешто као осигурање – и питају га за будућност, као гатару или астролога. Ово се чини без покајања и жеље да човек исправи свој живот, без одлучности да одсече своју вољу, која као преграда стоји између Бога и човека, то чини у суштини само зато да његово домаћинство буде јаче. Овде није присутно послушање, већ искушење: од наставника се захтева гаранција да ствар неће пропасти и буквално с неким насиљем се од њега откида благослов.

Међутим, старац није пророк и није гатара, онај ко долази код њега добија одговор по свом сопственом срцу и „неправилан“ одговор му служи као казна. Први услов за благослов у духовним и свакодневним стварима је поверење у наставника (пре свега духовно поверење које треба да се испољава у целом животу), унутрашња веза која постоји између духовног оца и чада и спремност да човек не послуша ради светске користи, већ ради Господа. Од стране наставника услов за овакву везу је чисто православље, жеља свог спасења и спасења својих чада, немање личне користи везане за одговор и молитвено стање. Онај ко је дошао код старца пита га, старац пита Бога, а Бог даје одговор по срцу духовног чада или посетиоца. Ако наставник чује у својој души тај одговор, он говори, шта треба чинити. Често одговор не одговара ономе ко је поставио питање, њему се чини да га је наставник неправилно схватио да је недовољно детаљно објаснио стање ствари и уместо да прими прве речи као оне које су му речене од Господа он почиње унутрашње да се противи – да објашњава, допуњује, препричава поново, као да наводи старца на жељени одговор.

А старац је као и сви људи човек грешан, само што је он, сликовито говорећи више од других свестан своје греховности и недостојности пред Богом. Дух говори тихим гласом и старац мора да чује овај шапат у свом срцу; од најмањег противљења глас Духа понекад одмах умукне: старац гледа у своје срце, а тамо више ничег нема. Ово противљење онога ко је поставио питање већ је раскинуло везу између њега, старца и Бога. Кад испадне једна карика распада се цео ланац. Најбољи и најтачнији одговор у том случају је: „Не знам.“ Старац заиста више не зна. Чак и на самом почетку наставнику који види своје сопствене немоћи тешко је да каже: „Кроз мене ти говори Бог“, он одговара са страхом и опрезом, премда осећа у себи извесну сигурност. Један од услова дејства благодати јесте спремност од стране онога ко поставља питање да прихвати све што буде чуо, а показана сумња или тајно неповерење лишавају наставника таквог ослонца.

Међутим, често посетилац не схватајући све то наставља да поставља питања и ако старац одлучно не одбије да настави сличан разговор, сам ће сигурно од благодатног просвећење прећи на људска расуђивања, од унутрашњег – на спољашње, и овде као човек ни на који начин није осигуран од грешака пошто су његова знања ограничена. Међутим, понекад чак и уз дејство благодати ствар коју је човек замислио нема успеха управо због тога што би она за њега била некорисна или превремена или би повукла за собом духовне губитке. Међутим, ако постоји послушање човек не бива остављен, само, рећи ћемо овако, Господ отвара пред њим друга врата.

Сад размотримо ово питање на вишем нивоу. Шта даје монаху манастирско послушање? Прво: одсецајући своју вољу пред старцем он се учи да одсеца страсти и испуњава вољу Божију, која се садржи у заповестима и монашким заветима. Друго: остављајући старцу право да доноси одлуку уместо њега монах не може да се горди успесима у свом духовном животу, јер их приписује старцу, на тај начин се ослобађа два духовна лопова – гордости и таштине. Треће: дајући право одлуке старцу он се избавља од многих сумњи, недоумица, брига, од помисли које се међусобно боре, које исцрпљују човеков ум и прљају његову молитву. Четврто: пребивајући под руководством послушник не може да падне у очајање или тугу, који представљају обратну страну гордости знајући да се за њега пред Богом заступа старац. Пето: монах осећа радост, јер благодат чува његово срце, а ако у нечему и згреши ране које задобије брзо се зацељују. Шесто: ученик који се налази у посушању јесте наследник дарова старца. Седмо: искрено послушање свети оци пореде с разапињањем. Осмо – оно од чега смо почели: послушање доводи до смирења, а смирење је основа свих хришћанских врлина, укључујући и највишу од њих – љубав.

Ђаво устаје против послушања са свом својом силом и лукавством. Он показује ученику непостојеће или постојеће грехове старца, само у последњем случају, увек у изопаченом виду као кроз увеличавајуће стакло. Ако је ученик стекао благодат рећи ће: „Више верујем старцу него својим ушима и очима, јер се оне често варају.“ У другом случају мора да каже: „Мој наставник је грешан, као и сви људи, али сила Божија в немошчи совершајетсја⁶⁶. Грехови су његова ствар, он одговара за мене, а не ја за њега; он ми је послан ради мог спасења, односно врши у односу на мене службу Анђела-чувара; само је овај бестелесан и безгрешан, а наставник је човек у телу, зачет као и сви људи, у греховима рођен, као и сви људи, у безакоњу, под јармом првородног греха.“

Ђаво почиње да говори да наставник неправилно руководи. На то треба одговорити: „Слушам човека ради Бога.“ Ђаво сугерише ученику: „Старац те не воли, он те презире, он се уопште не брине за твоју душу, он те просто трпи.“ На ово треба одговорити: „Истинска љубав није мажење, она је скривена као и све хришћанске врлине. Највеће испољавање старчеве љубави је молитва за мене.“

Ђаво подсећа послушника на сурове речи које је наставник рекао и сугерише да су оне неправичне. На то треба рећи: „Значи, наставник ми видећи моју болест даје горке лекове.“ Ако наставник чак и истуче послушника, овај треба да се држи мисли да наставник није тукао њега, већ је руком или штапом терао демона.

Ђаво каже: „Сам твој старац је немаран и теби не даје благослов на подвиге и на тај начин омета твоје спасење. Сам не подражава светим оцима и теби не дозвољава.“ На ово треба одговорити: „Висока кућа без чврстог темеља се брзо руши.“

Ђаво каже: „Боље је читати књиге него слушати грешног човека.“ На ово треба одговорити: „А зашто се ти, ђаволе, не бавиш књигама него трчиш по целом свету и сад искушавајући ме, хоћеш да ме одвојиш од мог наставника и сам да постанеш мој старац?“

Ђаво каже: „Колико је унаоколо много духовнијих монаха и свештеника који су више напредовали! Зашто си изабрао једног од најнекориснијих? Промени га за бољег!“ Не треба се повлачити: „Променићу старца ако он изда Православље или ми нареди да учиним блуд. Нека су други бољи од њега пред Богом, ја нисам судија, али верујем да ће за послушање благодат надоместити оно што недостаје, а ти сатано, иди од мене: тебе је Господ назвао лажљивцам и човекоубицом.“⁶⁷

Међутим, дешава се да ђаво и без било каквих речи убацује у срце послушника несхватљиву злобу и одвратност према старцу. Тада то треба исповедити свом наставнику, молити га за молитве и знати да је то огњено искушење које треба преживети. Треба рећи: „Да послушање није тако спасоносно, ти, сатано, не би улагао толико напора и труда да ме одвојиш од старца. Твоја искушења су ме само убедила колико је теби, мом непријатељу мрско моје мало послушање.“

Без послушања монаштво није могуће, као живот без дисања; послушање је дах монаха. Без послушања монах се по мало чему разликује од мирског човека. Једног преподобног старца философи у питали: „Ви проповедате сиромаштво и ми презиремо богатство, ви учите о чистоти и ми се клонимо разврата. Која је разлика између нас?“ Преподобни је одговорио: „Ви верујете у себе, а ми немамо поверења у своје помисли, већ се уздамо у Бога.“

Оно о чему овде говори преподобни стиче се само послушањем. Зато монах који није одбацио своју вољу може да достигне степен философа, али не спознавши тајну и силу послушања никада неће постати истински монах.

5

Како стећи благодат? Овде нећемо говорити о благодати као о присуству Божанске силе у црквеним Тајнама, већ о томе како да човек стекне благодат у свом свакодневном животу. Господ је удахнуо у лице Адама дах живота, од самог тренутка кад је створен Адам је већ био причесник Божанске благодати – овог даха Божанства.⁶⁸ Благодат је она Божанска сила која се од вечности излива из бића Бога и чини човека причесником Божанске светлости и новом тварју. Као што је већ било речи, благодат се враћа човеку оним путем којим је отишла. Другим речима, човек мора да се бори с оним грехом због којег је изгубио благодат.

Први грех који је погодио нашег праоца и који прелази из генерације у генерацију са све већом силом јесте грех гордости. Ово је она непромењиво висока оцена коју човек даје себи, макар у дубини своје душе. Он може да глуми смирење. Може да говори смирено, али ако се не смири заиста, у осећање срца, он ће и остати гордељивац, премда навлачи маску смирења.

Други грех Адама било је непослушање Богу, жеља да сам постане „као Бог“,⁶⁹ жеља не слободе у Богу, већ слободе од Бога. Зато, да би стекао благодат човек треба да се научи послушању. Ово је послушање пре свега Цркви (а кроз Цркву – јеванђељским заповестима), а затим послушање у свету: послушање код куће, на послу, једном речју, послушање свима. То је свест о свом месту у Цркви, у друштву, у породици. Господ је створио свет као хијарархијски, нижи се у њему потчињавају вишем. Лажна слобода је робовање сатани. Извор зла, демона, Јеванђеље назива лажљивцем и оцем лажи. Савремено човечанство је напојено лажју, као сунђер водом. Свуда видимо игру и превару који су постали тако уобичајени да се прихватају као природна норма живота. Човек иза лажљивих речи крије своје истинске мисли и уопште не усклађује дела с реченим, без обзира да ли је то пријатељско обећање или заклетва. Речи су за савременог човека постале ђубре, луковина. Лаж омета молитву. Лажљивац не може да сједини ум са срцем. Један од древних мислилаца је рекао: „Да би змија ушла у свој брлог мора да се исправи.“ Лажљиви ум стално прави неке врлудаве покрете. Срце за њега остаје затворено, а срце је оно место где се човек среће с Богом, ступа у општење с Њим. Већ смо говорили о томе да је ђаво назван и човекоубицом. Кад човек губи Бога он губи љубав. Испоставља се да се налази у власти страсти, у другом човеку види свог супарника и непријатеља. Зато је он сам човекоубица у својим помислима и речима, које избијају из њега на површину као бујице лаве из вулкана.

Човеку је био дат избор: да чува девственост или ступа у брак како би имао потомство, а он је измислио и изабрао нешто треће: блуд уместо брака и брак без потомства. Зато су главни путеви којима нам се враћа благодат, својеврсне „двери“ душе: смирење, послушање, истина, милосрђе и целомудреност: смирење пред Богом, послушање Цркви, истина као јединство речи, мисли и дела, милосрђе у односу на људе, целомудресност у односу на своју сопствену душу.

Међутим, како стећи ове добродетељи, како истерати страсти из свог срца? Одговор је један: вратити се самом себи, повратити се од овог света, а затим ићи од себе ка Богу. На овом путу ум треба да изабере кратку молитву и као да закључа себе у мало речи. Молитва има два дејства: она преграђује пут бујици утисака спољашњег света и окреће душу ка Богу.

Наш праотац је требало да чува Едем као брижни баштован свој цвећњак, али је згрешио, био је истеран, попут лукавог, односно неверног слуге. Ми треба да испунимо исту ову заповест: чувај и обрађуј⁷⁰ у односу на тајанствену башту наше душе. Ова башта је зарасла у чичак и коров. Ум, враћајући се срцу молитвом постепено чисти срце. То је главно духовно делање човека.

Духовна знања се човеку откривају онолико колико је он покорио себе вољи Божијој. Још је цар Соломон писао да премудрост може да обитава само у целомудреном срцу.⁷¹ Светска знања сама по себи не чине човека мудрим. Она му само дају спољашњу образованост, испуњавају његово сећање информацијама, а заједно с тим остављају да у његовој души мирно живе грехови и страсти. Свет је изгубио сећање на духовну мудрост. Он тражи мудрост земаљску, људску, која је свега фалсификат, сурогат.

6

Шта значи благослов? У буквалном преводу то је блага (добра) реч која носи у себи ону Божанску силу која се назива благодаћу. Одбачен благослов је одбачена благодат, то је унутрашње противљење Богу, то је тајна борба људске воље с вољом Божанском и зато благослов одбачен или неиспуњен због заборава постаје препрека, као камен спотицања на човековом путу. За неиспуњеним благословом следи казна; она може наступити одмах или након много година. Међутим, пре или касније сигурно ће задесити човека. Она може да се испољава у различитим облицима: у несрећама, болестима, неочекиваним моралним падовима, несрећама које га прате. Међутим, најстрашнија казна је – хлађење према духовном животу и стање унутрашњег мртвила.

Ако се послушањем одсеца глава змије – гордости, која лежи у дубини људског срца, онда је непослушање храна којом се храни ова мрска гадост, окупаторка људске душе. Непослушање је поље на којем расту отровне траве: умишљеност, таштина, надменост и властољубље; оне гуше и убијају цветове покајања и молитве. Говорећи савременим језиком човек кроз непослушање „програмира“ свој сопствени пад. Зато су старци последњих времена веома опрезно давали благослов плашећи се да ће остати неиспуњен, и бити попут таласа који се скотрљао назад од обале, да ће одбацити човека назад – од Христа ка демону. Старци често говоре изокола дајући човеку могућност избора, али истовремено довољно јасно како би човек који то жели могао да схвати како да поступи. Неки одговарају примерима, као причама, други облаче благослов у форму савета. Често старци осећајући да њихов благослов неће бити испуњен одговарају: „Не знам.“ Било је стараца који су смело говорили: „Ја ћу се помолити, а ти ћеш добити одговор у околностима свог живота.“

Подсетићу да старац није астролог, који погађа будућност по звездама. Он осећа шта је потребно за човеково спасење и у неким случајевима – за његову земаљску срећу, али он уопште није дужан да решава сва свакодневна питања и проблеме, нарочито у наше време кад су лаж и лицемерје постали практично животна норма у односима између људи. За њега је немогуће да благослови човека да буде лицемеран, да говори неистину и томе слично, а захтевати истину у одређеним ситуацијама значи благословити на мученички подвиг, за који ни из далека нису сви способни.

Овде је присутно искушење за самог старца. Он не може да благослови нечиста средстава: то ће бити увреда самог благослова. Благословити да се не одступа од истине без обзира на све спољашње последице, нарочито ако човек има породицу, значи рећи неискусном пливачу да плива узводно уз реку. Постоји само један излаз: сам човек треба да се измени. Међутим, измене се ретко дешавају брзо, потребни су дуготрајни труд и молитва. Зато се старац труди да постепено доведе човека до исправног решења и не жури с благословом. Мало је добити одговор од старца. На овоме се благослов не завршава. Између старца и човека који му се обратио настаје невидљива духовна веза. Ова веза не сме да се прекине са завршетком било ког посла за који је наставник упитан, већ треба да остане за читав живот. Ако је човек послушао наставника он га неће заборавити, већ ће почети да се моли као за рођеног. Ако пак, упитавши није послушао, његово име као да се брише из старчевог сећања и испада из молитве.

Непослушник је за учитеља „страно тело“ које душа одбацује. Зато наставника и ученика у духовном животу не дели растојање, већ непослушање. Многи се налазе поред старца, срећу се с њим свакодневно и не постају бољи, већ гори. Они не схватају да је благодат духовни огањ и да се према њој треба опходити опрезно; ова ватра их не загрева, већ пали. Код њих се рађа супарништво, љубомора, не духовна, већ телесна везаност, они узнемиравају наставника свакодневним пословима мислећи да ће му угодити. Овде на снагу ступају људске емоције, заоштрава се осећање гордости (хвалисање: „каквог духовног оца имам“ и т.сл.). На крају ови људи не само да не стичу никакву корист, већ губе чак и оно што су имали.

Господ је рекао да се сав закон и пророци налазе у две заповести – о љубави према Богу и о љубави према људима.⁷² А овде сећање на Бога постепено слаби, човек постаје некакав кумир, и љубав се такође хлади, појављује се завист, недобронамерност, танана клевета упућена од једног човека према другом и томе слично. Заборавља се главно: да је наставник – путовођа ка Богу, он треба да одреди какве преграде стоје између људске душе и Бога и да му помогне да их савлада. Зато наставник није дат за разоноду, ради „комфора“, није дат за многословне беседе, ради тајног супарништва, већ ради спасења.

Искрени послушник је увек са старцем, чак и ако их дели на хиљаде врста. Већ смо рекли да молитва наставника има посебну силу у односу на онога ко чува послушање. Међутим, постоји још и неки највиши степен испољавања овог закона духовног живота: кад послушник чује у својој души одговор старца на растојању. Међутим, то ни из далека није наша мера.

Постоји још једна карактеристична црта: прави послушник је увек незадовољан собом, у смислу да увек сматра своје послушање недовољним. Он види у њему много грешака и мана, које треба исправљати, он види како се у чисти поток послушања меша муљ његове самовоље и грехова. Само послушање, као и све добродетељи, нема краја и конца, оно открива човеку пут ка сталном усавршавању. Међутим, људи који говоре о свом беспоговорном послушању као да се хвалећи пред собом и другима делањем којем су тек приступили – као да су наводно овладали овом врлином у потпуности и испунили подвиг самоодрицања, ови људи, не видећи своје грехове и несавршенства изненада падају, одбацујући свако послушање и напуштају свог духовног оца, којем су се ватрено клели да ће бити одани. Или пак постепено почињу да крију од њега своје грехове и прелазе на некакво млако лицемерје. Истински послушник осећа радост због одсецања своје воље, али истовремено види да је још увек није одсекао до краја, да тако много рада предстоји. Истински послушник доживљава као губитак, ако чак и мало, ако и за длаку, одступи од воље старца и каје са за то као за свој пад.

У Светом Писму и у литургијским текстовима хришћанин се назива рабом (слугом) Божјим. Слуга припада свом господару, он зависи само од њега, слуга не може истовремено да припада двама господарима или да бира господара по свом нахођењу. Древни закони су гласили: „Слуга мог сина није мој слуга“; чак ни цар није могао да издаје налоге туђем слуги (пример за ово је случај с Августом и Ведијем Полионом). А ми називајући себе слугама Божјим најчешће лажемо: ми смо слуге другог господара. Његово име је свет, а нашем срамном ропству – човекоугађање. Не говорим о спољашњем ропству, о систему насиља, што је практично неизбежно сједињено са сваким државним системом, не говорим о спољашњим правима или бесправљу, не говорим о уставима, објављеним у новинама и о сложеном систему „кочница“ захваљујући којима они у стварности постоје само на папиру. Спољашње насиље још увек не чини човека слугом; спољашња неправичност и зло, постајући глобалне чињенице историје не одузимају човеку слободну вољу. Говорим о унутрашњем ропству, о оној психолошкој преси, која стално гуши човека, чини га превртљивцем, слугом људи који су му блиски, одузима му вољу, претвара га у камелеона који стално мења своју боју. Ова мрежа у којој се човек налази попут рибе у мрежи јесу неписани закони света, гордог, лажљивог, развратног, увек паганског света, његова правила, обичаји, мишљења, оцене и представе, његове компликоване церемоније.

Све ово делује као хипноза у току које човек заборавља ко је он. Свет гледа на човека мноштвом змијских очију које доводе његову безвољну душу у стање укочености. Кажу да животиње под тежином змијиног погледа саме иду или пузе у сусрет овом гмизавцу. Кажу да на неке људе исто тако делује призор огромног водопода; он их привлачи као магнет: сломљена воља тражи да се потчини јачој вољи.

Човек којег је свет сломио, најчешће му се без супротстављања покорава. Веома многи, готово већи део хришћана називајући себе „слугама Божјим“, а у ствари бирају „слободу“ од Бога и од своје савести и постају слуге другог божанства – грумена светских страсти. Ове страсти узимају обличје добродетељи остајући притом увек „блистави пороци“ лажног сјаја. Свет човеку нуди оно што има, што је накупио за време свог постојања – отров гордости и сладострашћа, мржње и сластољубља. Међутим, кад се отров продаје у кристалним чашама он не губи своју смртоносност. Свет личи на глумца који је обукао царску одећу и круну с лажним камењем. Свет има своју шифру, свој тајни језик: он гордост назива људским достојанством, распуштеност – слободом, суровост – правичношћу, похот и разврат – природом морала, лаж мудрошћу, лицемерје хуманошћу и поштовањем човека, кукавичлук кротошћу, безвољност смирењем, похлепу опрезом, распикућство ширином душе, грубост искреношћу итд. Свет не примећује истинске добродетељи, оне су од њега скривене; он види само оно што се може разликовати у светлости реклама и позоришних кулиса, он признаје само параду лажних врлина, сматра светима процесију коледара.

Човек се мало по мало навикава на оно што му свет намеће. (Кажу да се чак и кад се запосли у мртвачници човек адаптира и после неколико дана престаје да осећа задах лешева који се распадају). Човек се постепено навикава да гледа кроз призму светских оцена и представа. На почетку још осећа да је лаж лаж, али се затим умара од супротстављања и прима је на веру. Постоји бајка о томе како је сељак водио на продају бика, а људи који су му долазии у сусрет називали су бика јарцем. Сељак се прво љутио, затим је почео да сумња, а на крају је поверовао да његов бик није бик, већ заиста јарац. Тако нам свет намеће своје оцене, лепи на све своје налепнице.

Они који желе да буду слободни од света личе на пливаче који пливају уз реку. У време римских царева на арени Колосеума организовала се борба двојице гладијатора, од којих је један био окован у штит, наоружан мачем и копљем, а други је држао нож и мрежу. Ако наоружаном војнику не би пошло за руком да прати покрете противника мрежа бачена на њега спутавала би га са свих страна и чинила беспомоћним попут детета завијеног у пелене. Тада више нису помагали тешки оклопи; противник би га лако бацао на земљу, стао ногом на његове груди и забадао му нож у грло. И ма како моћан интелект да је поседовао човек, ако је доспео у заробљеништво света, исход њихове борбе је већ унапред решен, јер Платону није помогла његова памет кад га је сиракуски тиранин продао у ропство.

Робови су живели заједно са стоком у шупама и коњушницама свог господара, а ми живимо у огромном затвору који се назива човекоугађање. Где је почетак овог заробљеништва? Какви су то окови којима су се изненада нашле оковане наше ноге?

Овде је прво страх пред људима, нека бојажљивост која се рађа од сталног, понекад тајног стремљења ка чулним насладама: душа, изнемогла од жудње за насладама увек је безвољна и испуњена кукавичлуком. У наслади делује исти механизам: гаси се ум, човек се погружава у тамна недра своје подсвести и тамо осећа извесну сласт која личи на свраб коже коју је напао екцем. Овај момент „сливања“ људског духа с чулном насладом увек је исти, без обзира да ли једемо укусну храну или гледамо дело Леонарда да Винчија. У наслади се по правилу паралише воља. Воља и наслада су антиподи, зато култ насладе доводи до робовања свету.

Понекад је узрок кукавичлука други: он је вештачки васпитан у човеку, навикавајући га да се плаши свих људи уопште, почевши од сопствених родитеља. Овакво опхођење с дететом углавном може да се заврши на три начина. Први је – страх постаје стално стање, свет и људи изазивају у човеку осећај бојазни, он је спреман да бежи од сукоба с људима као дезертер с бојног поља. Други је – дете постаје озлојеђено и касније, кад порасте, свети се, како родитељима који су заиста криви пред њим, тако и својој деци која ништа нису крива. Треће – навикава се да лаже и претвара се с људима како би се обезбедио.

Близак кукавичлуку је други порок – лажно саосећање. Човек осећа оштру реакцију на стање или расположење другог човека; у суштини говорећи, њему није жао овог другог човека, већ му је жао сопственог поквареног расположења и зато је спреман да лаже и иде на уступке и испуњава нечије каприце како би изашао из овог тешког духовног стања. Од наведене болести пати знатан део хуманиста. Понекад оваква „обрнута веза“ настаје само у односу на узак круг рођака, пријатеља и познаника: човек постаје њихов слуга. Сентименталност га лишава слободе и често се претвара у суровост у односу на друге људе. Сентиментални су били многи џелати у нацистичким логорима смрти, који су нежно волели своју децу и слали сужње на погубљење уз звуке музике (наши, домаћи џелати, нису били сентиментални).

За свет нас везује лажна представа о пријатељству као савезу који захтева солидарност у свему. Ми на пријатељство гледамо као на међусобну помоћ и извесну „гаранцију“. Молбу својих пријатеља обично оцењујемо с тачке гледишта њене тешкоће и наших могућности, али се ретко замишљамо над тим да ли је ова молба морална, да ли ће наша помоћ причинити зло и штету другим, нама непознатим људима; они за нас као да не постоје. На пример, човека моле да помогне некоме да се упише у школску установу за коју је пријављен велики број људи. Човек пристаје, налази могућност да учини протекцију ради пријатељства (а да не говорим о другим, прагматичнијим мотивима), његова молба се задовољава и на крају губи место непознати, али можда достојнији човек. Чини се преступ: од човека је украдена, одузета могућност да учи и ово се сматра „пријатељском услугом“, а не подлошћу и разбојништвом; ово личи на то као што преступник не осећа грижу савести само зато што у мраку није добро видео лице своје жртве.

Кад се ствар тиче рођака и ближњих често за судије престају да постоје закони, а за проповеднике – Јеванђеље. Зато пријатељска, породична солидарност, прерастајући у међусобни, затворени круг, постаје један од најтежих облика робовања свету, нешто попут тамничких радова на галији (притом се веслач закован у окове диви томе како брзо и складно плови галија). Пристрасност према пријатељима и ближњима или пак међусобна рачуница чини човека неправичним према другима. Међу древним хришћанима које су пагани приморавали да се одрекну Христа било је и таквих који издржавши физичка мучења нису касније могли да издрже пред молбом рођака и одрекли су Га се.

Пристрасност према рођацима и пријатељима ствара за човека два света: један који се налази у осветљеном пољу – јесу његови ближњи; други – сви остали људи. Овај други свет као да је погружен у таму: за човека он не постоји или га дотиче веома мало. Човек чија је воља ослабила због везаности за ближње је већ потенцијални злочинац, он беспоговорно ради оно што му нареди свет – његов сурови господар.

Слугом људи чини нас и лажни осећај захвалности. Човек сматра да добивши помоћ од другог мора да „одради“ то као најамник који је унапред добио плату. Тако добро које му је неко учинио као тешко бреме пада на његова плећа. Овде се не ради о осећању захвалности. Свети оци су рекли: „Добро које ти је учињено напиши на камену како сећање на њега време не би спрало.“ Овде је присутно нешто друго: човек се не захваљује Богу Који му је помогао изабравши човека за Своје оруђе, за инструмент Свог Промисла, већ заборављајући на Бога, види само спроводника Његове милости. А осећање своје захвалности испољава у виду жеље да „плати“ често повлађујући притом страстима и греховима свог доброчинитеља, односно фактички му за добро плаћа злом.

Захвалност је осећање које пре свега у човеку који је пружио помоћ или доброчинство треба да претпостави несебичност: за шта му се друго захваљивати? Ово осећање може да подстакне човека на узвратно дејство, ако за то постоји нужност, али не може да га натера да игра само зато што је наручена музика. Кад се губи нада у Бога, настаје потреба да се човек узда у човека. Егоизам захтева гаранцију и осигурање; инстинкт је гмизаво осећање, он тражи материјални ослонац, на нешто или на некога.

Данас је почело да се шири учење о томе да човек може да се спаси својим добрим делима (односно да су она сама довољна за његово спасење). Овде су померени акценти. Ако се раније говорило да Бог спасава човека у данашњу представу се све више усађује мисао да човек сам себе спасава, а Бог му даје вечни живот као обавезну награду за његов труд. Ако се савремени човек упита шта је вечни живот он ће рећи: „То је рајски живот, то је место дивне лепоте и вечне радости; то је место и стање у којима су укинути свако зло, смрт, трулежност, несклад, у којем ништа не помрачава људску душу; вечно пребивање тамо где пребивају Анђели и свеци и у које Божанство снисходи Својом неизрецивом светлошћу.“ И овде су опет померени акценти: вечни живот је место блаженства и стање које се карактерише као радост душе. Међутим, овде је пропуштено нешто веома важно, а то је: Бог не даје само Своје, што само по себи већ превазилази људски разум, већ даје Себе Самог, чини човека богом по благодати. Пред овим даром сва људска дела не могу да се не изгледају бесконачно мала. Господ је обећао да ће дати за дела милосрђа неизмерно већим уздарјем, али овде Он даје човеку с чим се ништа не може упоредити, што нема аналогије, оно што премашује све људске појмове: даје Себе Самог. О каквим заслугама овде може да се говори? Како се може „зарадити“ Бог, како се Бог може добити као награда? Овде је тајна мистичне љубави Божанства према људској души. Остало је потребно само како би зов ове љубави био услишен.

Трагедија савремених хришћана се састоји у томе што они траже Божије као своје наслеђе, али не траже Самог Бога као извор вечног живота. Њима је несхватљив светоотачки израз обожење; њима је несхватљиво шта значи постати бог по благодати. Не схватајући, они то ни не желе. Они желе само повратак изгубљеног Едема као предивног врта где цвета небеско цвеће, где нема старости и смрти. За њих добра дела постају својеврсна гаранција за добијање вечног блаженства. Међутим, тајна оваплоћења Сина Божијег, тајна искупљења – не само као повратак у безгрешно стање, већ и као пут душе ка Богу кроз причешћивање Његовом Божанском светлошћу, кроз усхођење и озарење, кроз улажење у Божански живот, пут вечног бесконачног богоуподобљења је нашим савременицима несхватљив.

На Крсту је Господ нас заменио Собом. У црквеним Тајнама Дух Свети припрема људску душу за нови живот кроз сједињење с њом, сразмерно њеној припремљености за ово сједињење. Спасење је велики дар, а савремени човек гледа на њега као на нешто обавезно и као на нешто што одговара достојанству самог човека. Треба схватити шта је главно, шта је највиши човеков циљ. Коначни и истовремено бесконачни човеков циљ је обожење. Оно се остварује само посредством благодати. Благодат се човеку даје само у Цркви, у овом пољу вечне Божанске светлости која је у узајамном дејству с људском душом и невидљиво је просвећује (у неким случајевима ово просвећење душе Божанском светлошћу може бити толико јако да постаје очигледно, видљиво чак и за људе из околине).

Тајне Цркве за своју основу имају искупитељну жртву Христа Спаситеља. Господ је заволевши нас још пре нашег постојања испунио све како би нам даровао не само Своја неизрецива добра, већ и Себе. Спасене Он види као одраз Свог неизрецивог образа, у спасенима пребива као у живим, бесмртним, нерукотворним храмовима. За њих је Он све – почетак и крај. Без освећења благодаћу спасење није могуће. Они који говоре о спасењу само кроз добра дела самим тим стављају известан знак једнакости између ових дела и дарова Божјих, док су добра дела само услов за испољавање и развој осећања љубави, пошто су љубав пема Богу и љубав према људима неодвојиве једна од друге. Човек са својим добрим делима, који се нада да ће за њих добити спасење личи на просјака који сакупивши неколико бакрених новчића сматра да се за њих може купити царски дворац.

За спасење је потребан преображај човека. Овај преображај Духом Светим почиње на земљи, у Цркви и с преласком у Цркву Небеску не завршава се никада. Само благодаћу Духа Светог Који делује у Цркви човек може да постане бог по благодати у вечности.

Једна од грешака у духовном животу коју стално уочавамо јесте непознавање разлика између душевне и духовне делатности човека или неумење разликовања ове две самосталне области његове деланости. Модус постојања свих јереси и црквених раскола јесте у суштини погружавање у душевни живот и притом имитација духовних стања.

Свако лажно учење јесте бунт душе (тачније, душевних страсти и пре свега гордости и похоти) против духа, бунт душе, која призивајући за своје савезнике машту и сједињујући се с демонским силама ствара нешто као бајковити замак посредством своје домишљате евристике и емоција. У овом замку, који је створила његова сопствена уобразиља човек живи до саме смрти.

Сам по себи душевни живот представља потпуно закониту страну земаљског постојања човека. Чак и више од тога: без њега човек не би могао да постоји. Али овде је неопходно поштовање строге хијерархије: ако је тело слушкиња душе, душа мора бити слушкиња духа. Уколико је ова суобрдинација нарушена, дух се затвара у себе, он као да се добровољно одриче онога што му по праву припада и уступа своје место освајачу. Слуга који је неочекивано добио власт не може да живи по ранијим законима. Због тога почиње поновно оцењивање претходних вредности. Као што се за време револуција уништава аристократски слој, интелектуалне силе земље, и њихово место заузимају популисти и лажљивци, тако после победе душе над духом човек губи способности духа као што су созерцање, прозрење, унутрашњи логос срца, духовне интуиције и способност да се разликују мрачне и светле силе које делују, како у космосу, тако и у његовој сопственој души. Ум затвара своје око окренуто ка вечности и душа остаје слепа. Овде почиње нови процес: измишљање и сачињавање вере.

Религија је савез Бесконачног с коначним, Вечног с оним што је створено у времену, Творца с Његовом творевином, Бога с човеком. Јереси желе да изврну поредак: да га претворе у савез човека с Богом, односно да не прихвате услове дате у Откровењу, већ да поставе Богу своје услове. Због тога је лажно учење одрицање Божанског Откровења и његова замена неким плодом измишљања страстног ума. Свако лажно учење је потурање уместо Божанског Откровења каснијих фалсификата и као што се Откровење чува у светом предању, тако се лажне традиције чувају реформаторством.

Религија је савез. Међутим, савез динамичан, који претпоставља зближавање и сједињење. Сједињење је могуће само кроз уподобљење, зато је религија пут уподобљења људске душе Божанству и борба с оним што води душу ка другом постојању, ка губитку образа Божијег, што се на словенском језику тачно назива безобразије.

Након што душа освоји област духа одговорност за „духовни живот“ преузимају на себе две најгоре страсти: гордост и похот. Гордост никако не може да уподоби човека Божанству, али га с успехом уподобљава демону. Похот не може да воли Бога и зато имитира религиозно осећање страсним поривима и надахнућем. У неким сектама ова танана космофилија се завршава падом у еротику.

Православном хришћанину је неопходно умеће разликовања духовног од душевног. Душевно је оно што нам органски припада, али је душа након пада у грех погођена болешћу и њене силе и осећања су стекли болестан карактер страствености; због тога дух треба да влада над душом, да је оживљава својим импулсима, да укроћује страсти, препорађа у њој оно добро које је остало неоштећено грехом. Зато реч „душевни“ нема једнозначан, негативан карактер, то су силе и способности које су човеку дате ради живота на земљи. Душа налазећи се у стању болести као да се колеба између живота и смрти. Међутим, не потчињавајући себе духу, она се одриче могућности препорода и онога што називамо вечним животом.

Сама вера је процес исцељења. Поље душе на земљи је људско општење, породица, заједништво интереса и емоционалних веза. То је поље узајамне подршке и зависности, поље храпаво и колебљиво, поље на којем могу да се испољавају како племенита осећања, тако и ниске страсти душе, поље високог напона, које понекад обузима, као да гута човека, због чега се повлачи и престаје да делује његов дух, затварајући се у себе.

Поље духа је вечност. Оно је као излаз из земљине теже. То је усмереност ума ка Божанству, то је буђење логоса срца кроз молитву.

Нарочито често се мешају два појма – духовне и душевне љубави. Духовна љубав види у човеку вечно – образ и подобије Божије, што је за њу изнад свега и драгоценије од свега. Највећа радост за њу састоји се у томе да вољени припада Богу. Она не тражи своје,⁷³ зато што је њен удео Бог, а у Богу има све. Она не може никога да изгуби, јер и не тражи узвраћеност. За љубав према човеку души Својом љубављу одговара Бог, или рећи ћемо на други начин: она мистички воли Христа кроз благодат која живи у човеку као у Његовом образу, а не емпиријског, страсног, човека који се мења, којег је псалмопојац назвао лажју.⁷⁴ Видећи величину човека као образа Божијег, а не болестан грумен нерава и плоти она се до самог краја нада његовом спасењу, сећајући се пролазности и несталности овог живота, у којем смрт све прождире. Она се не гневи и не љути; будући чиста и проста она верује ономе кога воли, иако би ова вера била преварена хиљаду пута.⁷⁵ Ако је боли, не боли је због себе, већ због другог. Ова љубав је дар Духа Светог, и истовремено је природна људском духу, јер је човек рођен ње ради. У духовној љубави има више мудрости него у свим књигама које су философи написали. У њој има више лепоте него у свим уметничким делима скривеним иза музејских врата. Ова љубав је истински човеков живот.

Душевна љубав је зависност од онога кога волиш, у њој нема слободе. То је љубав према плоти, а пошто је плот трулежна подлеже трулежности и све је у њој трулежност, душевна љубав мења реалност за фантазију, она види оно што жели да види, а не оно што јесте у стварности. У њој су непрекидно присутни немир и забринутост: немир – како стећи, забринутост – како не изгубити; разочарење, кад се човек освести од сопствених фантазија.

Душевна љубав нема ослонац у самом човеку, то је ватромет осећања који почевши да блиста изненада исто тако изненада може да се угаси. Како се често душевна љубав смењује равнодушношћу и отуђењем, како често прелази у мржњу! Душевна љубав се не исцрпљује телесном привлачношћу: постоји, на пример, пријатељска љубав. Али како је лабава ова љубав! Како често она не издржава ни најмање искушење и разбија се као кристална чаша од лаког ударца. Како често успешни друг среће свог некадашњег пријатеља и гледа на њега потпуно другим очима, као да су новац или власт његово срце учинили каменим, и пријатељ осећа да је између њих настала дистанца која се не може измерити ни хиљадама врста. Практично сва поезија је плач због неузвраћене или изгубљене љубави. У основи готово свих позоришних представа је прича о разбијеној љубави која доводи до патње, очајања или освете.

Хришћанин мора да се издигне изнад душевне љубави. Он не сме да се налази као сужањ у њеној власти. Само борба са страстима може да открије пут ка духовној љубави, само духовна љубав ће ако не освети, просветлити душевну љубав.

Дух тражи Бога, због тога се на земљи задовољава малим. Духовна љубав даје човеку срећу као унутрашње стање. Он може да буде срећан малим. Душа која је „искључена“ из духа налази се у непрестаном трагању, она тражи много, али се не задовољава ничим. Зато је колебају, као таласи површину мора, два осећања: страх и гнев. Кад се човек плаши или мрзи некога, то је сигуран знак да у њему оскудева духовни живот и да је упао у живо блато душевности.

Нарочито велика искушења за духовни живот представљају власт и богатство. Човек уздајући се у њих престаје да се узда у Бога и заједно с уздањем губи веру и љубав. И отвара се директан пут за то да човека поробе његове сопствене страсти. Страст је незасита: пошто је задовољена она затим устаје с новом силом. Због тога богатство и власт најчешће погубљују оне који су их се дочепали. Зато је тешко наћи љубав међу богатима и онима који поседују власт. Што се више човек пење у гору, тим му је теже да дише. Међутим, овде главна препрека за љубав нису власт и богатство сами по себи, већ везаност за њих, уздање у њих, њихово оваплоћење у оно чудовиште које гута људско срце.

Господ је рекао: мир Мој дајем вам.⁷⁶ Овај мир је благодат Духа Светог. Да је прими може само људски дух како би затим осенио светлошћу душу у којој су присутни стални немир, смена емоција, супротстављање мисли. Сама суштина аскетике се састоји у умећу да се човек потчињава душу духу, а дух – благодати. Хришћанин треба да уме да разграничи област душевног и област духовног како би дао цару царево, а Божије Богу⁷⁷: свету – онај данак који треба да му плати посредством живота своје душе, Богу – оно што треба да Му да кроз стремљење духа ка вечности и Вечном, кроз једино чиме човек може да оправда своје име и призвање.

Све религиозне заблуде су фалсификат реалности, коју прихвата дух који не машта, не анализира, већ види, душевним осећањима, силом уобразиље или фантазијама логизирајућег ума и рационалном моралистиком.

Готово сва душевна осећања имају своје духовне аналоге, који се сада, након грехопада осећања, подвргнути деградацији, тешко се уочавају. Супротност љубави представља мржња. Ово је мрачно осећање које човека чини потенцијалним убицом који „вежба“ убиство непријатеља у својим мислима, осећања, које тако често доживљавамо као свој духовни аналог. То је концентрација, усредсређивање духа у молитви, кад он не прима туђе помисли и утиске и мрзи их бестрасном мржњом. То је сила с којом дух одбија нападе демонских сила на душу. Мржња је способност духа да мрзи оно што му је туђе по природи, што спречава његов једини циљ – богоопштење. Духовна мржња је стално анатемисање демона и граха. Што је јача духовна љубав, то јаче човек мрзи све што може да је угаси или смањи. Што јаче дух тежи ка Богу, тим више човек мрзи све што служи као препрека на путу ка Њему. Духовна мржња се испољава као аскетско делање – бдење и трезвење ума над срцем, које одбацује и одбија као непријатеља све што прониче у светлосно поље молитве.

Господ не говори само о љубави, већ и о мржњи према ближњима.⁷⁸ То је бестрасна, рекли бисмо, света мржња која не даје духу да се поробљава земаљском, телесном везаношћу, ставља човека изнад душевне љубави. У овој мржњи је стални подвиг аскета који су се одрекли света ради Јединог Бога. Света мржња не руши породичну и пријатељску љубав, већ је ставља под контролу духа, даје јој место које јој припада у хијерархији вредности, ослобађа човека од ропства везаностима, од безвољног потчињавања емоцијама и страстима. Духовни човек је више од душевног пажљив према својим пријатељима, одговорнији је у свом раду, дубље осећа дужност пред својом породицом и истовремено је слободан од насиља ових унутрашњих веза које му тако често одузимају вољу и приморавају га да чини грехове и злочине ради оних које воли слепом, душевном љубављу.

Човек има циљ ван граница овог света, идеал који се увек налази испред њега, као да му се помало открива из вечности. Зато свет не види као једину и самодовољну вредност, већ као слику, која је изображена на позадини вечности, и сам земаљски живот као пут ка вечности.

Свети оци су сматрали непознавање и незнање лажном усмереношћу душевне делатности, која се рађа од нежељења људи да знају оно што противречи људским страстима и пре свега гордости и похоти. То је бекство у незнање и заборав као у неки мрачни брлог где кипе, као змије, наше страсти. Човек често бежи од знања ка за њега непотребном многознању да не би оставио ни место ни време за познање главног. Кад с таквим човеком човек говори о Богу, о одговорности за своје поступке, он ослањајући се на умишљено многознање тежи ка томе да се заштити од овог знања и понекад почиње да личи на јежа који се од додира скупља у клупко и претвара у клупче игала.

Међутим, ма како чудно било на први поглед, ово назнање такође има духовни аналог. Дух је око душе, устремљеност ка Богу. За дух је највише знање и мудрост – созерцање. Оно се састоји од пажње (устремљености духа ка Божанству), пребивања (задржавања духа у овом стању, односно молитвеној усредсређености) и доживљаја невидљиве светлости Божанства које се такође може назати приближавањем Богу и преображајем човека. Созерцање је везано за вољну жељу да се не зна оно што је испод богопознања, ограничавање душевног многознања и његово свођење само на неопходно. Овде се духовно знање супротставља душевној радозналости.

Подвиг исихаста се темељи на овом вољном неприхватању и свођењу спољашњих утисака на минимум, како би се ослободиле силе духа за богопознање. Један од философа-мистичара је назвао своју књигу: „Мудрост незнања.“

Свети оци уче да је основа свих грехова самољубље. Међутим, и овде можемо да нађемо духовни аналог. Обично се самољубље човека поистовећује с његовим телом и тежњи ка задовољењу његових страсти и инстинката. Оно се показује у жељењу богатства и власти, у тежњи ка комфору, понекад у прекомерној, ненормалној бризи за своје здравље, која подсећа на бригу фараона за мумифицирање свог тела у нади да ће себи обезбедити земаљску бесмртност и томе слично.

Међутим, постоји правилно самољубље: то је поистовећивање човека пре свега не с телом, већ с духом и брига за стање духа, ову искру вечности. Дух налази себе и открива своје силе у богоопштењу, због тога правилна љубав према себи не противречи љубави према Богу, већ се стиче у њој. Обично самољубље држи човека у стању непрекидног конфликта с људима који га окружују. Овај конфликт може да поприма различите форме: од отворених свађа до скривених противречности, кад логорска ватра која тихо тиња и испуњава атмосферу димом. Самољубље, засновано на страстима, условљава сукоб са страстима и претензијама других људи, рађа лаж и насиље и претвара живот људи у међусобну борбу. Духовна љубав је слободна од подела на своје и туђе; где је она, тамо нема ни освајања туђег, ни губитка свог. Удео ове љубави је Бог, Који је јединствен и нераздељив. Онај ко је стекао благодат, самим својим постојањем помаже другима, већ самим својим присуством уноси небески мир у метеж који влада на земљи. Зато онај ко воли себе, своју душу, често постаје супарник и противник другима, а онај ко воли свој дух, постаје проводник, као зрак Божанске светлости – њихов доброчинитељ. Духу припада оно што је вечно, а души оно што је пролазно.

Наш век је посебан, трагичан. Осећај је такав као да присуствујемо последњем акту историјске трагедије. Човечанство је у свом постојању увек представљало болестан организам који грех разједа као чир. Међутим, сад изгледа да је болест достигла свој последњи стадијум и прелази у агонију. Нашу планету непрекидно потресају ратови, природне непогоде и катаклизме, стиче се утисак да се земља уморила од људи и жели да их збаци као инсекте са свог тела. Не само хришћани, већ и људи других религија, и неверујући осећају знаке краја који се ближи.

Чини нам се да је главни знак апокалипсе оскудица љубави и духовно изрођавање човечанства. Грех је увек постојао. Први син првог човека је из зависти убио свог брата.⁷⁹ Од тада крвава киша пада на земљу седам хиљада година. Љубав је она тајанствена сила која човеку омогућава да доживљава другог човека као себе самог, као да живи у другом човеку, да се радује његовим радостима, да тугује због његове туге, да болује због његове боли. Данас је човек унутрашње изолован од других. Душа као да му се скаменила, срце се сузило и не може да прими другог човека. И више од тога, човек види у другом исто тако туђе и према њему равнодушно биће. Грех је постојао увек, али је поред греха постојало и добро; грех је остао какав је био, само је попримио бестидније форме и престао да се крије. Он постаје све циничнији, а добро катастрофално нестаје.

Човек не само да је изгубио ближњег, већ је уједно изгубио себе самог. Он је угасио свој дух, оскрнавио је своју душу, поистоветио се с парчетом меса. Потчинио је самог себе ниским страстима и постао је жртва страшне самообмане. Савремени људи, без обзира да ли су сиромашни или богати, подједнако су несрећни. Само можда богаташ има више времена и средстава да разврати и унакази самог себе, да се наруга образу Божијем који му је дат. Живот без љубави постаје досадан и незанимљив. Више од тога, данас човек често чак ни не схвата шта значи реч „љубав“ изједначавајући у својој свести ово осећање са страшћу, са заљубљеношћу, с крвном везаношћу, с оним што га повезује с најнижим и слепим жељама. А љубав као духовно јединство, као осећање самилости према ближњем, као умеће да се види лепота образа Божијег у другом човеку, као пожртвованост, је изгубљена.

На смену страсти долази осећај губитка и празнине, а често и одвратности, зато је страст својеврсна ђавоља карикатура љубави. Страст не даје срећу, то је мехур од сапунице, који светлуца на сунцу, али се након неколико тренутака претвара у мокру флеку. Управо због одсуства љубави живот постаје умртвљен и туробан, као да је офарбан у сиву боју. Дан се смењује даном, један следи за другим, као прамени магле који пузе по земљи, а душа говори: „То није оно што бих ја желела.“ Човек можда не схвата шта жели, али ипак осећа у свом срцу да је то лажни живот. Он жели да побегне од њега. Неко свим силама тежи ка стицању новца сматрајући да ће кад прикупи довољно средстава за њега почети прави живот. Други траже заборав у раду. Може бити да он никоме није потребан, али погружавајући се у свој мрављи рад људи као да се искључују из овог живота. Трећи траже заборав у алкохолу и наркотицима, у рок-музици, у додиру с демонским светом надајући се да ће се на тај начин удаљити од сивила своје свакодневице, заборавити своје духовно сиромаштво. Многи проводе живот у разврату, као да желе да дају анестезију сопственој савести, односно да је учине апсолутно безосећајном. И премда им разврат не даје срећу, они траже исти заборав у овој прљавој мочвари, некакву насладу у скрнављењу себе самих.

Ако се погледа човек који се препушта разврату, угледаћемо у њему не човека, већ демона, који на све начине покушава да оскрнави ону нерукотворну икону коју је Господ дао људском духу, – честицу Свог сјаја, зрак Своје светлости. Чини се да је овај човек употребио све силе своје уобразиље како би се претворио у грумен смрдљивог блата.

Грех у мистичком плану представља спајање душе са сатаном. Грех је жеља да се човек уподоби сатани, чак и ако то не схвата разумом. Грех је жеља да искуси осећање лета кроз пад у бездан. Посредством греха у човековој души се уцртава лик демона, ствара се тајни савез између човека и палог анђела. И премда на почетку савест говори човеку да се предаје у руке свом убици, овај глас постаје све тиши и човек с некаквом злобом гуши чак и њен шапат. Он жели да је разапне својим грехом, како би што пре умукла заувек. Сатана му, као друг, пружа руку и он се хвата за њу без размишљања. Међутим, демон не може да да човеку оно што сам нема: он нема мира и грешник је увек немиран; сатана не осећа радост и грешник је увек погружен у некакав мрак. Његов живот пролази у сталном метежу – између кратке опијености и унутрашње чамотиње, које често покушава да сакрије иза глумљења веселости. Сатана је дух таме и код грешника нема светлости у души: тама се одржава чак и у његовим очима и лежи, као печат на његовом лицу; сатана је дух гордости, и човек је у свом палом стању горд и самољубив; сатана је човекоубица, и грешник се све време налази у стању раздражености, зло које је стекао лако се претвара у јарост и гнев. Сатана је већ осуђен на вечне муке и живот грешника овде, на земљи, ако се завири у дубину његове душе, види се мучење; тако се мучи безумник који лиже сечиво бритве намазано медом, тако се мучи сужањ који у тамници ишчекује своју смрт.

Грешник Бога, чак и ако верује у Њега, не осећа: грехом је лишен Божанске благодати и не може да воли Бога. У неким тренуцима обузима га предосећај вечне погибељи, вечне самоће, вечне напуштености, али он најчешће опет тражи заборав у греху. За човека који је изгубио Бога земаљски живот постаје мучна трагикомедија, као предворје пакла.

А шта рећи за оне које овај свет назива „пристојним људима“? У суштини, реч „пристојност“ означава поштовање одређених закона. Ако би макар само на неколико сати могло да се осветли, да се начини очигледним за све оно што се дешава у души ових „пристојних људи“, кад би се могле показати, као на екрану, мисли и слике који настају у њиховом срцу и пролазе кроз њихову свест, видели бисмо исте оне духовне звери и змије, исте оне хоботнице које су обавиле њихова срца. Пристојност људи без вере у Бога је исти онај труп, само обучен у другу одећу; ако у њиховом срцу нема вере и љубави, онда је и тамо живот пун лажи, грехова и унутрашњих разочарења.

Међутим, зар је могуће да је живот бесциљан? Најбољи пагани нису могли да схвате зашто човек живи као што не може да изађе из лавиринта онај ко у рукама нема нит-путовођу. Најдубљи и морално најосетљивији од њих – Сенека – сматрао је да је велика срећа за човека да живот заврши самоубиством. Највећи источњачки песник Омар Хајам писао је да нико од мудраца није нашао пут из ове мрачне ноћи. Само је Христос открио свету вечну Божанску светлост, указао пут као преображају, уништио смрт Својим Васкрсењем. Само се за хришћанина открила могућност да врати оно што је најстрашније изгубити – љубав према Богу и уједно с тим – љубав према људима. Само је хришћанима дата Божанска сила за борбу с грехом и страстима: то је сила благодати. Само су хришћанима дати права радост и спокој душе у мукама и невољама.

Човек је створен као богослично биће, али је по сопственом хтењу, по сопственој вољи он постао сличан демонима. Хришћанство је могућност повратка човеку образа и подобија Божијег. Међутим, овај повратак се достиже кроз борбу, са сопственим страстима, са злом у самом себи, и зато је земаљски живот борба. Да би победио у рату, војник мора да буде спреман да умре, а хришћанин мора сваког часа да умире за своје страсти и грех, за везаност за пролазни свет, да умире за привидан живот, како би добио живот истински, како би већ овде, у помрчини земље видео вечну светлост.

По чему се мистика разликује од религије? Мистика представља искуство додира с вечношћу, осећање највише реалности, осећање онога што јесте тајанствено Биће, Које стоји над текућом бујицом времена, ван граница материјалног света и истовремено прониче у ову материјалност и обасјава је. Мистика је доживљај тајанственог сусрета с Оним Ко је неухватљив за људску мисао, недоступан за телесна осећања, неизрецив речју; с Оним Ко је истовремено у нашој близини и бесконачно далек, Ко је у тренутку сусрета највећа очигледност и истовремено увек остаје непојаман; Ко нас тражи, али жели да ми Њега тражимо; Ко је за човека највећа срећа, ради поседовања Којег се треба одрећи себе и покорити свој дух Њему. Ако се мистичар упита за име Бога, он ће рећи: „Прво име је Сушти (Онај Који јесте), а друго је – Непојамни.“

Религија је неодвојива од мистике, међутим, обраћа се читавој целој личности отварајући пут и дајући средства за вечно богоопштење. Основа религије је откровење, које се прима кроз веру. Вера даје знања, која се потврђују мистичким искуством. Вера открива Бога као Личност и одређује услове у којима коначно може да се сједини с Бесконачним кроз озарење Божанском светлошћу. Откровење је усмерено на три силе душе: на разум – догматика, на вољу – заповести и правила Цркве, на осећања – богослужење и молитва. Мистика је језгро или срце религије. Без ње се религија распада: догматика постаје философија, морал (заповести) – норме друштвеног морала, а богослужење – естетика. Ван мистике Црква представља социјално-историјску институцију.

Са своје стране, без религије (овде имамо у виду Православље) мистика постаје нешто субјективно, аморфно. А пошто духовни свет садржи у себи и духовно зло, концентрисано у палим анђеоским бићима мистика је ван религије сједињена с лажним религијама и доводи човека до демонизма. Зато је за нас тако важна припадност Православној Цркви, овом највишем критеријуму духовне истине. Због тога нам теозофија и екуменизам изгледају као добровољно разоружање пред силама космичког зла и демонском лажју. Православна мистика се заснива на осећају тајне, осећању свештеног страха пред Саздатељем света и у извесном смислу пред Његовим створењима у којима мистичар као да види сенку Божанства.

Мистика је нераскидиво повезана с аскетизмом. Првородни грех који је погодио читаво човечанство испољава се у демонским импулсима и страстима. Човек је спој добра и зла, узвишеног и ниског, анђеоског и демонског. Он се стално налази у стању унутрашње борбе са самим собом; он је раскрсница мрачних и светлих сила које делују на његову душу. Његова воља личи на клатно које се колеба између два пола – врлине и греха. Његово срце је драги камен који може да поклони Богу или да га да сатани. Зато су мистичару неопходни аскетизам и послушање Цркви. Без аскетизма, који укроћује страсти и без послушања Цркви као извору освећења, он се лишава помоћи благодати -јединствене силе која је у стању да обузда демонске импулсе у човековој души.

Католицизам је изврнуо појам о првородном греху и тиме „успављује“ човека. Он је аскетизам свео на минимум оставивши га у наслеђе само малобројним монашким орденима. Протестантизам обично на аскетизам гледа као на патологију. Сликовито говорећи, католицизам је срушио зидине аскетике, а протестантизам је однео њихово последње камење за изградњу светских кућа. Он је аскетизам заменио другим појмовима: умереност, штедљивост и поредак. И у католичкој и у протестантској религији мистика је уништена или деформисана. У једном случају њу ће заменити морализам, а у другом она често стиче окултни карактер (због чега у наше време постоје и постају популарни различити окултни токови и школе).

Природно је да човек који је изгубио или деформисао своје мистичко осећање, за којег је религија сведена на морал никако не може да схвати каква је разлика између Православља, католицизма и протестантизма. Он их је свестан као разлика у историјској традицији и негодује због чега се хришћанске конфесије, а затим и све религије уопште не уједине на основу општих моралних принципа. Веру у Православље као једину могућност истинског, благодатног богоопштења он сматра дефицитом љубави према људима, верском гордошћу, опскурантизмом, а у неким случајевима – злонамерношћу против човечанства.

Међутим, кад јувелир не би видео разлику између врста драгоцених метала и камења, већ би тврдио да су сви једнаки, људи би га назвали профаном. Његово највише знање требало је да се покаже управо у умећу разликовања њихових својстава и одређивању њихове вредности. Ако човеку сви предмети изгледају као да су обојени једном бојом, ово не говори о ширини погледа, о оштрини вида, већ о болести очију. Кад би неко изјавио да између философских система нема разлике и да се сви подударају у главном људи би га назвали незналицом, човеком који није упознат с различитим философским постулатима. А овде ми тврдимо само једно: без мистике се не може схватити и оценити православна вера, човек који је лишен мистике неће бити православац, чак и ако би себе таквим сматрао, већ само рационалиста „православног обреда“. Без мистике и аскетизма није могуће осетити реалност православних догми, а без исповедања догми и учествовања у црквеним Тајнама не може се стећи богатство мистике, Таворска светлост, а не лажна мистика која заслепљује човека одбљесцима пакленог пламена и затим погружава душу у непробојну таму. Зато је за нас Бог највиша од свих вредности, а Православље онај тајанствени Синај на којем се Божанство јавља човеку.

Шта представља душевна болест? За психијатрију је немогуће да изађе на крај с њом као за савремену онкологију с болестима рака. Више од тога, број психички болесних људи се непрекидно повећава, може се рећи да су душевне болести куга двадесет првог века. Ако су за време епидемија куге у средњем веку на улицама градова лежали несахрањени лешеви којима су се људи плашили да приђу, у наше време се људи погођени безумљем претварају у живе мртваце. Они су отишли у себе као да су се закопали у гроб, живе међу нама, као да опште с нама, понекад чак и раде, али су то људи с којима се не може ступити у контакт, они су откинути од реалног света, од Цркве, уронили су у своју иреалност коју сматрају једином стварношћу.

Постоје два облика безумља. Први је очигледна опседнутост демоном, кад човековом душом овладава мрачни дух, живи у човеку као газда у својој кући, паралише његову вољу, искључује његову свест и чини се да човек има две душе: његова друга душа је ђаво. Ма како чудно било, овај облик безумља који је обично истовремено праћен дејствима светогрђа и страхом пред светињом се исцељује лакше него други облик о којем ће бити речи касније. Овде очигледно делује демон, али исто тако очигледно помажу светиња, исповест и често причешћивање.

Друга врста безумља је безумље које овладава човеком због његове гордости. Постоји, истина, још и трећа врста – наследна оштећеност не психике, већ психичког апарата која се испољава или већ у самом детињству или на одређеној етапи формирања човека. Међутим, нећемо се дотицати наследне патологије; у овом случају човек је исто тако несрећна жртва као онај који се родио слеп или с другим манама. Желимо да се зауставимо на другој врсти безумља – на безумљу које потиче од неискорењених страсти.

Пре свега треба утврдити шта се догађа за време психичке болести. Шта болује? Душа се човеку даје у време зачећа, она је бестелесна, нема органе, нема никакву сложеност у природи и структури, поседује одређене силе и способности, али притом остаје проста у својој суштини. Душа је сједињена с телом, али после смрти тела она и даље постоји без њега, наставља да мисли и осећа. Међутим, душа покојника не може да ступи у контакт с нама. Тако у уму композитора може да звучи мелодија, али без инструмента он не може да је оваплоти у звуке, да је пренесе у спољашњи свет. Тело је инструмент душе, али постоји извесна танана материја као систем канала, која сједињује душу и тело, као што систем канала спаја реку с пољем које напајају бујице воде. То није сама душа, већ посебан психички апарат, нервно ткиво, које прожима све ћелије људског тела, али има за свој центар човеков мозак. Овде се стварају неопходни услови за међусобне односе између душе и спољашње средине – то је граница између душевног и телесног. Овде се стварају извесни комплекси, рефлекси, овде се мисли облаче у облик речи и тако даље. Овде се прерађују спољашњи утисци и затим се одлажу у сећање. То је систем веза и међусобних односа. То је као површина душе, као опна, али се она не слива са самом душом.

Безумље је разарање правилног дејства између душе и света. Кад у сигналном систему човека настане кратак спој, кад се он руши, човек губи способност да адекватно доживљава спољашњи свет. Он губи самоспознају, погружава се у некакав бездан хаоса. Шта се с њим дешава? Човек има инстинкт самоочувања. Човек, рећи ћемо овако, има јаку подсвесну способност да прорачунава у тешким околностима све варијанте и бира ону која му чува живот. У овом смислу безумље је покушај човека да сачува свој живот, да побегне у болест, сакрије се у њој, створи илузорни свет и живи у њему као у љуштури, оградивши се од стварног света, који је за њега постао неиздржив. Узрок овога је сликовито говорећи – микроб гордости, који се уселио у њега од самог детињства (тако најчешће бива) и затим се неприметно развио до огромних размера.

Основа човековог психичког мира јесте смирење: смирени је легао на земљу и јак ветар је прохујао изнад њега, а горди је стао колико год је висок и ветар га је бацио на камење. Исто се дешава и с буром страсти. Човек се смирио, признао своју немоћ, признао је своју греховност и јак ветар је протутњавши прошао. Горди за сва искушења окривљује друге и чак Самог Бога, страсти клокоћу у његовом срцу, може се рећи да се он налази у сталној борби – само не са својим страстима, већ с умишљеним непријатељима. Горд човек је увек незахвалан Богу, незахвалан је за живот који му је дарован, незахвалан је људима који га окружују, јер у дубини душе сматра да је за њих велика част и срећа да опште с њим. Он верује да поседује таленте и способности које више нико нема. Тешко га погађа кад неко према њему покаже не само најмање непоштовање, већ и равнодушности. Чини му се да му је дато некакво нарочито право да управља другим људима, а кад му се пружи отпор, негодује против њих, као против незахвалних и глупих животиња, које нису могле да схвате његову велику душу. Уосталом, гордост је многолика, може да се гура у туђе ствари и добија по носу, али може да ћути и презире људе сматрајући да су они у поређењу с њим ништа више од паса који лају.

Најстрашнија гордост је духовна гордост кад човек устаје против Бога, кад сматра да је Бог неправичан према њему; он као да каже: „Зашто људи који су гори од мене уживају Твоја добра, а ја сам неправично увређен?“ Ако је неверујући чини му се да се цео свет ујединио у борби против њега. У срцу гордог је стално узбуна, у души гордог је стално страх.

Људи су сједињени љубављу, горди губи љубав, а губитак љубави је већ почетак безумља. Овде се долази до унутрашњег конфликта: ако је човек верујући, сматра да га је Бог као сурови отац избацио из куће, у његовом срцу је присутна нема мржња према Богу; ако је неверујући, сматра да је он једини достојан човек који живи међу подлацима и нитковима, да живи у кући у којој по зидовима пужу шкорпиони спремни да га убоду, зато је у хроничној нервној напетости. У дубини душе је убеђен, иако то не признаје, да су људи достојни да се земаљска кугла напуни динамитом и затим минира.

Горди је увек незадовољан. Горди не може да буде срећан, јер је срећан само онај ко се задовољава оним што има. Горди живи у овом земаљском животу. Он не осећа вечност својим срцем, пошто се у њему гнезде непокајани грехови, страсти: јер горди не може да се каје, он је у свему у праву. Он не може да се моли, чак и ако би читао речи молитве, зато што сматра да му је испод части да моли за нешто и преклиње; он жели да говори с Богом као равноправан. А кад му ово не полази за руком, често долази до пада у окултизам и демонизам. Демонизам је један од испоручилаца живе робе у душевне болнице.

Горди стално долази у конфликт са свима, и овде његов психички апарат, истрошен и разрушен, више не издржава. Овде или долази до смрти, или као алтернатива, до безумља. У ово време се активирају мрачне демонске силе и помажу човеку да створи свет безумља и хаоса, у који се он затим погружава. Доспевши у овај свет, човек више не може да изађе из њега. Најкарактеристичнији симптом у овом случају је одсуство љубави. Ако безуман плаче, то је само због себе; ђаво је хладан и човек који је погођен безумљем постаје хладан, безосећајан. Само смирење можда да спаси човека од безумља, али у томе и јесте ствар, што он више не може да се смири. Чак и у својим халуцинацијама и фикс-идејама безумни обично уображавају да су велики људи – и у овоме се испољава исти онај комплекс гордости. Без смирења није могуће дејство благодати, без благодати није могућа љубав; без љубави свет постаје болестан и несрећан. Ми говоримо о очигледним облицима безумља, а колико је „излизаних“ облика ове болести, како често сами постајемо за неко време безумни – управо онда кад губимо љубав!

Горди је у потпуности испуњен страстима, међутим, сама по себи гордост је тако јака страст да може да угуши све остале. Човек који је обузет гордошћу често се задовољава само њом и зато на први, површан поглед, може да изгледа пристојан, па чак и моралан, али његова привидна пристојност је основана на самозаљубљености, на вери у своје сопствене силе, на страшном духовном слепилу. За гордог је сопствена душа затворена. Жеље гордог се, по правилу не испуњавају зато што потичу од лажне претпоставке, тачније: људи треба према њему да се односе исто онако као што се он односи према себи. Зато је између жеље и реалности присутна стална противречност, зато су нерви гордог увек затегнути као струне, чак су и његови снови тешки и узнемирени.

Горди има својеврстан мото: он мора бити цар, а људи га не признају, значи људи су за њега побуњени поданици. Горди се стално осећа усамљен, не може да има праве пријатеље, несрећан је у сопственој породици. Убеђење да се с њим стално поступа направично рађа у његовој души дубоку, непролазну увреду. Ову увреду – на све и свја он увек носи у свом срцу; то је најтежи терет, то је некакво оловно грузило које је везао за своју душу и које га вуче према земљи. Често горди жели да се ослободи овог тешког стања, које личи не ђавоиманост (хистерији су по правилу подвргнути управо гордељивци). Након свађе и псовки он се мало смирава, али само на неко време; затим наступа чамотиња, не покајање, већ управо чамотиња. Гордог не боли душа због тога што је причинио бол другима, већ се стиди што је свађом понизио себе и као да је поколебао свог сопственог идола, али је овај, мало се пољуљавши поново стао на своје место.

Ако горд човек доспе под власт истог таквог гордог човека као што је он сам, сматра себе мучеником за правду. Често мора да трпи увреде, али се гордост тиме не исцељује, само мржња као отровна змија расте у души. Понекад бива и да горди због таштине тражи опасност како би демонстрирао, као на слици, своју храброст. Горди не трпи да било ко буде изнад њега, зато је један од најраспрострањенијих узрока неверја – гордост ума. Ако пак горди верује у Бога, он жели да се утврди у вери као учитељ и пророк, жели да искористи веру како би владао људима, како би био центар њихове пажње. Овде се дешава оно што се, нажалост, понекад може уочити у православном храму. Људи самоуверено уче друге, кад их нико не моли и уче ономе што ни сами не знају и не схватају. Или пак поступају још горе: неупућеност и грешке човека, који је тек дошао у храм користе како би показали своју ревност у вери, користе као могућност да задовоље своју страст властољубља и таштине, некажњено вређајући другог.

На вишем интелектуалном нивоу гордост такве људе може да доведе до јереси и раскола. Гордост не трпи послушање, а вера је послушање догмама. Гордост жели да реализује себе, да нађе нешто необично, што би запањило уобразиљу људи. Ово је један од узрока религиозног реформаторства. Гордост убија љубав и религија се доживљава сад већ на другом, на страсном нивоу. Овде одсуствује главни критеријум истине – осећај, доживљавање присуства благодати, а страсти као разбеснели таласи бацају човеков ум као лаки чамчић, с једне стране у другу. Гордост рађа јереси, она налази у њима своје; на нивоу душе религија се не доказује ни фактички ни логички, зато су многи јеретици убеђени да су открили истину: „провера благодаћу“ њима је недоступна.

Само неверје носи емоционални карактер: у то може да увери историја прогона, којима се вера подвргавала и подвргава кад атеисти освајају власт. Овде није упитању теоретска несагласност, већ некакве ђавоље баханалије, жеља да се светиња уништи или попљује или оскрнави. Светогрђе је само по себи психолошка појава. Горд човек жели да се избави о мисли о Богу. Чак и претпоставка о томе да постоји Божанство може да га доведе до суманутости која личи на стање напада. Изговорите име Бога у присуству гордог и у његовим очима ће бљеснути злоба, иако би хтео да је задржи, као пламичак у очима вука.

Рекли смо да човек често тежи да се „испразни“ кроз псовке или свађу, коју подсвесно провоцира. Међутим, кад се због кукавичлука или неких других узрока (могуће је да не би пао лицем у блато) уздржава, ова енергија се окреће против њега самог. Човек мора да задржава гнев, али на другим унутрашњим основама као што је самооптуживање, молитва за оне који су човека увредили, а овде гнев стиче форму упорне, иако понекад скривене мржње. Уколико се гнев упореди с ватром, мржња је ватра која се претворила у лед и овај лед може годинама да лежи на дну људског срца.

Гордост је ненормално стање. Горди отвара своју душу за демонске импулсе, он је човек који је доспео у поље страшне духовне „радијације“. Једна од манифестација гордости, а такође пут ка њој јесте непослушање. Цео људски живот – и духовни, и физички, пролази у одређеним, ако се тако може рећи, структурама. Непослушања је излаз из структуре, њено ломљење; резултат овога је самоизолација човека. Мисао о сопственој изузетности, о свом превасходству, чини послушање у очима оваквог човека неприхватљивим. Међутим, без послушања човек ничему не може да се научи на одговарајући начин: послушање је потребно да би се усвојила било каква знања. Због тога горд човек најчешће осуђује себе на некакво неистребљиво незнање, нарочито у духовном смислу.

Непослушање је превисоко мишљење о себи, презир према другим људима. Карактеристично је да они који одбацују послушање истовремено веома активно, упорно, захтевају да њих саме људи слушају; управо због тога је у наше време тако много недоучених учитеља. Горди не види у човеку образ и подобије Божије, зато га општење с човеком не задовољава, не доноси му радост. Горди је увек и свуда сам. Он је кажњен већ овде, у овом животу, тиме што не може да буде срећан. Душевне болести су један од оних страшних путева на које гордог може да доведе његова гордост. Из овог стања нико и ништа не може да изведе човека осим нарочитог Промисла Божијег.

Чак ако човек жели себи срећу само у пролазном животу, на земљи, мора да зна да само смирење може да му да душевни мир. Међутим, како стећи смирење без благодати Божије? Још једна карактеристична чињеница: потомство највећих злочинаца света је често изумирало након неколико генерација, и показивало се да већ међу њиховим унуцима и праунуцима увек има психички болесних људи, алкохоличара и наркомана, који су носили на себи проклетство које је лежало на њиховим оцима, на њиховом роду.

Један од облика испољавања гордости представља кукавичлук. Чини се, тешко је нађи директну везу између ове две особине, али по нашем мишљењу узрок кукавичлука су управо оне дубоке унутрашње трауме које је преживела (нарочито у детињству) горда душа. Најчешће је плашљивост последица насиља које је гушило људску вољу, међутим, на смирену душу насиље не делује дубоко, оно као да „клизи“ по површини свести, у овом смислу смирени личи на познату играчку која се ма како да је преврнеш исправља и поново устаје. Горди се унутрашње противи насиљу, супротстављајући му своје сопствене силе, а главно је, мржњу и злобу, и истовремено дубоко преживљава неправичност, али не у односу на друге, већ према себи. На крају, исцрпевши своје силе, он налази излаз у бекству: страх искључује човекову свест, у њему се паралише способност да се супротставља, он покушава да се прилагоди околини, а у свакој опасности се предаје.

Међутим, ово уопште није смирење, које се повлачи пред спољашњим притиском остајући притом добронамерно. Обично кукавица испољава суровост према онима који су слабији од њега, као да им се свети за свој страх. Зато је кукавица увек свиреп, његов живот пролази у непрекидној узнемирености, чак и кад нема реалне опасности он је измишља и то је „излизани“ облик безумља. Међутим, ма како чудно било, за гордељивца у оваквом стању постоји момент својеврсне насладе, која се састоји у опијености својим унинијем или наслађивању болом.

Често бојазан прелази у очигледну психичку болест, с различитим манијама и фобијама: човеку се чини да га прогањају непријатељи, да га опасност вреба са свих страна. Он тражи излаз у бекству од прогонитеља, чија су обличја изазвана из небића његовом уобразиљом и ђавољом фантазијом; демон је дух смрти, и човек који је опседнут страхом тражи насладу у стању сличном смрти.

Кад кажемо да горди болесно доживљава реалну или привидну неправичност заиста треба имати у виду да се говори о неправичности и увреди причињенима лично њему, а што се тиче других, гордог за њих није брига. Горди се не одазива на бол ближњег, он је равнодушан према несрећама људи који га окружују; више од тога, у души често осећа злурадост кад види како други пате. Зато крајње болно доживљава презриви поглед, грубу реч, примедбу, а понекад чак и обичан савет. Душа оваквог човека је безосећајна према другима као камен, а у односу на себе показује болесну осетљивост: она личи на нежне листиће мимозе који се скупљају и шире од најлакшег додира.

Смирени човек ће кад га увреде пре свега размислити да ли је заслужио ову увреду и ако је чак није заслужио, наћи ће у себи довољно великодушности да опрости ономе ко га је увредио. Горди носи у себи увреду годинама, она разједа његово срце као рђа гвожђе, трује његову крв као гнојна рана, зато је горди непријатељ пре свега самом себи. Постоји следећи облик безумља: човек себе замишља као дивљу животињу, најчешће вука. Било је случајева кад су овакви безумци вребали на пустим местима путнике, чак и децу и прегризавали им грло зубима, као што вук гризе грло својој жртви. У овом безумљу се оваплоћивала њихова мржња према људима.

Неки сматрају да је узрок безумља урбанизација, односно стварање огромних градова у којима се човек осећа усамљеним, као да су га сви заборавили и напустили, а такође технички прогрес који са све већом и већом тежином притиска човекову психу. Међутим, то су само пратећи фактори, а главни узрок је исти – гордост. Технички прогрес даје људској гордости обилну храну, а живот у великом граду откида човека од земље и чини га у односу на људе отуђенима и хладнима.

Сав наш живот пролази у одређеним ритмовима. Неки људи су покушавајући да схвате природу мисли говорили да она личи на музички акорд. У космосу, у атому, у самом људском организму садрже се најсложеније структуре, које делују по принципу ритмова. Приликом ломљења структуре нарушава се ритам, али постоји обрнута веза: приликом нарушавања ритма руши се структура. Зашто човек има урођену потребу да пева? Зато што певањем штимује себе на одређени ритам. У чему се састоји чар поезије? Опет, у ритму, који обузима људску душу.

Савремена уметност постаје све аритмичнија, а авангардна уметност се заснива на дисонансима. Рок-музика, хеви-метал, кубизам, све је то уметност експлозија и рушења, уметност хаоса и смрти. Познато је да рок-музика доводи људе у стање неког демонског транса кад се у души рађа жеља за насиљем и рушењем, која се често излива у некакво колективно безумље. Међутим, зашто савремени човек упорно тражи оне облике уметности који би још недавно изазивали непријатност и одвратност као крици и цика из прозора луднице? Управо зато што у овим апокалиптичким сликама и музичким „револуцијама“ или, ако вам се више свиђа, касапници звука микроба безумља који су се уселили у свест човека препознаје своје. Ова уметност је сродна унутрашњем безумљу човека, зато она обједињује људе у једно црно поље.

Већ је 19. век био почетак декаденце која је стргла покров романтике с људских страсти као што пљачкаш гробница збацује мртвачки покров с покојника. Он је опевао демонско лице порока, налазио је насладу, ријући у ђубрету и депонијама који су се накупили у поквареној и развраћеној људској души. Живот многих декадената, као што су, на пример, Бодлер, Баљмонт или Блок завршавао се очигледним безумљем. Међутим, карактеристично је да је декадентски покрет из 19. и почетка 20. века сачувао тананост форме. Злосмрадну прљавштину он је разливао у кристалне чаше. А декаденца друге половине 20. века више није могла да задржи безумље чак ни у границама ове спољашње ритмике која је била присутна у стиховима Верлена, у сликарству Врубеља и у музици Скрјабина. Узда хармоније, ритма, асонансе итд. је била прекинута.

Савремени човек као да је саткан од противречности и тражи излаз у свету дисонанса. То је обличје ломљења структура, ломљења закона, ломљења морала. Кажу да дубоке провалије имају некакву привлачну снагу: неки људи осећају несавладиву жељу да се баце у њихов бездан. Исто тако се у неким људима рађа жеља да се баце у срж зла, да му се предају, да служе демону као некој огромној сили којој не могу, а тачније, више не желе да се противе. Човек који се препустио греху, који је постао као један дух с демоном, већ је безуман.

Постоји реч „безобразије„; она се обично схвата као ружан поступак или поступак који изазива негодовање, међутим, у ствари смисао ове речи је страшнији, може се рећи, злослутан. Човек је образ Божји. Без-образност је губитак образа Божијег, због чега човек постаје образ демона. У какве само бездане греха он не упада, какве гадости не чини у односу према другима и у односу на своју сопствену душу! Зато преподобни Јован Лествичник каже: „Казна гордом је његов пад, озлојеђивач демон, а знак да га је Бог оставио јесте силажење с ума.“ Савремена уметност је својеврстан барометар духовног стања човека. Стрелица овог барометра пала је готово до нуле, као да наговештава буру. Безумље све више обузима човечанство. Цивилизација истовремено храни његову гордост и осуђује га на усамљеност. И да помогне може само вера, али наша интелигенција жели да спозна Бога разумом, а не срцем, да спозна без личног подвига, без борбе са својим страстима. Неки се, напротив ограничавају само спољашњим испуњењем обреда и ритуала, притом се исто тако не труде да измене свој живот. Зато већина људи борави у стању некакве полувере. Готово сви су заборавили главно – очишћење свог срца од страсти које се у њему гнезде.

А од чега почети? Од јеванђељских заповести. Пре свега човек треба да спозна да је духовно ништ, ово је први степен и истовремено основа за други и следеће. Девет заповести блаженства⁸⁰ личе на девет анђеоских чинова од којих највиши стоји код Престола Божијег, а најнижи се дотиче земље. Ове заповести ће ишчупати човекову душу из као кљешта чврстих канџи безумља. Међутим, како заиста постати свестан свог сиромаштва, како стећи смирење? Пут ка овоме се налази у послушању, човек треба да се налази у чину за који је позван; да има у Цркви духовног наставника у руководитеља; у свим животним ситуацијама човек треба да се труди да оправда друге и окриви себе. Свети оци су рекли: „Господ је као пример смирења дао Самог Себе, зато што је ова добродетељ неисцрпна, нема краја ни граница.“ Горди се плаши своје сопствене сенке, иако то скрива, а смирени остаје спокојан међу бурним таласима. Онај ко је победио гордост победио је страх, очајање и безумље које потреса цео свет.

Наша душа је по својој природи хришћанка, али је по својим страстима паганка. Она је невеста Христова, коју је, међутим, силовао демон; она је царица која је постала блудница. Она је образ и подобије Божије, међутим, уједно се у њој одразио мрачни лик сатане. Она је становница земље – зрнца које се врти у космосу, у космичком вихору, и уједно – у пољу велике и последње битке између Бога и палог архистратига. Она је робиња света, условљена, ограничена у свом постојању простором и временом и она решава његову коначну судбину. Она живи у киптећој бујици времена, али уједно припада вечности. Заборавила је на саму себе, зачарана је фантазмагоријом земаљских слика, привидима своје страсне уобразиље и сновима неоствариве среће, али је ништа на земљи не задовољава и она се осећа као туђиноватељка. Заборавила је на себе, али је Бог ради ње створио безбројне светове; ради њеног спасења Промисао Божји управља космосом и историјом.

Сликовито говорећи, људска душа у својој руци држи кормило васељене. Она је створена ради богоопштења, али најчешће тежи ка општењу с демоном. Она је делић неба кој и је пао у блато. Она је усамљена маска у бучном, шареном карневалу. Она или заборавивши на своје божанско достојанство поистовећује себе са црвом и закопава се у блато или осећајући трагичност свог бића немо вапије: „Ради чега ми је дат овај живот, зашто сам овамо доспела?“

…Одговори ми, душо моја, ко си ти? Ако си од неба, зашто тражиш срећу у блату? Ако си од земље, одакле у теби таква чежња за небом? Ако си царица, зашто си уместо порфире обукла рите сиромаха; ако си се родила као сиромашна, зашто тражиш богатство које ниси имала? Ако не знаш Бога, зашто одједном усред светског шума твоје срце изненада уздрхти од речи молитве, које су ти несхватљиве, као од звука песме коју си чула у далеком детињству? Ако се не сећаш раја откуд ове вреле сузе које пале твоје срце, сузе непознате љубави, слађе од свих наслада света? Ко је урезао у твојој дубини тајанствено име Бога? Како си могла да заборавиш на Њега као богаташ који је закопао благо и затим изгубио место на којем је оно било скривено?

Ко си ти? Планински орао сломљених крила или птиче које није стекло перје, које беспомоћно пузи по земљи, а вране гракћу гледајући га с гранчица дрвећа? Зашто понекад вичеш и копрцаш се у унутрашњим мукама као што звер која је пала у замку гризе гвожђе желећи да се ишчупа на слободу и падајући у изнемоглости?

Пошто си слична бесплотном Анђелу обучена си у трулежно тело које ће након смрти иструлити у сандуку. Како си постала трупоносица, душо моја. Зашто видећи уонаоколо слике и привид смрти одагнаваш као непријатеља мисао о томе да ће ти она неизбежно доћи? Зашто си се упила у овај земаљски живот као крпељ у псеће ухо?

Господ ти је дао све за спасење, али ти си као слепац који носи џак са златом и не зна шта је у њему. Зашто си се, душо, ти, проста по природи као зрак светлости претворила у клупко неразрешивих противречности, у чвор са скривеним концима, који је човек сам немоћан да развеже? Зашто си се, душо моја, уподобила малом, неразумном детету, које се игра с отровном змијом дивећи се њеној боји или ономе ко скупља цвеће на површини живог блата?

И душа одговара: „Ја сам пала звезда, која чува сећање на небо, ја сам Христова љубав; ради мене је Он сишао на земљу. Господ ми је створивши ме као одбљесак Божанске светлости уручио царски прстен како бих се заручила с Њим; овај прстен је моја слободна воља. Како је велика љубав Божија према мени: ја сам створена Његовом речју, а искупљена Његовом Крвљу, због мог спасења ће се радовати небеса, а због погибељи – туговати Анђели као браћа над гробом своје млађе сестре! Више ме не питај ни за шта: ја сам тајна за себе саму. Иза ивице речи је област ћутања, а моју тајну ће открити вечност.“

Духовни живот је у многоме уметност молитве. Свети оци су молитву називали дахом живота, нервима душе, златном кишом која се лије у човекову душу, неисцрпни извор благодати, небеско благо, које човек увек има уз себе. Молитва је кључ који отвара врата Небеског Јерусалима.

Молитва је лествица којом се душа пење ка престолу Божијем. Молитва је вечна, нетрулежна, неугасива небеска светлост која види човеково срце.

Молитва је васкрсење човекове душе пре васкрсења тела.

Молитва представља крила душе, без ње душа у својим помислима и страстима пузи као црв по земљи.

Молитва је озарење бездана наше душе небеском светлошћу.

Молитва је стално пребивање с Богом, врело светле непотрошиве радости.

Молитва је предокус и предворје раја.

Човек је створен за вечност, његова истинска домовина, његов родни дом је небо. Овде, на земљи, он је изгнаник и туђиноватељ. Кад човек заборавља на своје предназначење, кад му се чини да је његов живот само кратки пут од рођења до смрти, од колевке до гроба – он постаје најнесрећније биће на земљи.

Молитва је сећање на изгубљени рај, то је усмереност душе ка Богу. За молитву нема времена и растојања. Ако се на речи молитве одазвало срце, чуло их је цело небо. Кад су се речи молитве излиле из дубине душе дошле су до Господа. Често у молитви чинимо судбоносну грешку: чини нам се да се молимо својим силама, сами по себи, а Бог само одговара на нашу молитву. Међутим, није тако: молимо се истински само онда кад се благодат Божија моли заједно с нама.

Благодат је Божанска љубав, Божанска сила, која спасава човека. Само „подсећање“ на молитву, жеља за молитвом представља дејство благодати.

Човек може да прихвати благодат и може да је одбаци, али не може да „замени“ благодат својим људским силама. Ако човек сматра да може да се моли само за рачун напора своје воље, концентрације својих мисли, узбуђивања својих осећања, за рачун телесног труда (метанија, клечања), значи да приписује молитву свом личном подвигу, својим људским способностима и тада долази до губитка саме молитве: или се наше силе црпе и молитва се расипа као кућа, која није саграђена на камену, већ на песку; или долази до пуцања душевних осећања и после молитве човек уместо душевног мира осећа болесну раздражљивост као да су му обнажени нерви; или се пак, што је најгоре, погружава у стање машталачке узбуђености, у гордо дивљење себи.

Демон сугерише човеку да је велики подвижник као да му успављује душу успаванком. Треба да имамо на уму речи Господа: Без Мене не можете творити ничесоже⁸¹. А молитва је највише стваралаштво духа, пред којим је душевно стваралаштво с ремек-делима уметности које је створило бледо и ништавно.

Црква је одредила да се на почетку молитвеног правила чита молитва Духу Светом – без Њега ће молитва бити мртва. Међутим, како да сазнамо где делује благодат, а где људске снаге? Јер, наша духовна осећања су неука и своје одушевљење и своје расположење можемо да сматрамо за духовни доживљај. Човек може у свом срцу да остави место за благодат Божију само ако одстрани две преграде које јој сметају да делује у нама. Прва је страственост, друга је гордост.

Молитва без покајничког осећања није побожна беседа, већ дрски изазов упућен Богу. Господ је свет, а ми смо грешни зато да се приближимо небеском пламену и не будемо опаљени можемо само кроз покајање. Борба с гордошћу је стално осећање своје немоћи и своје слабости, стално осећање потребе за помоћи и благодати. Ми као да говоримо Богу: „Ја сам слаб, Ти се Сам моли у мени, Сам ме учи да се молим и Сам прими ову молитву.“ Тада ће човек у молитви осећати нешто друго – не своју снагу, већ силу Божију. Тада ће схватити да је његова душа раније била јалова, мртва, као врели песак у пустињи. А сад су се у овој пустињи отворили извори вода. Овде се не може чак ни помислити да се наша воља искључује из молитве – насупрот томе, наша воља се покорава благодати, чува благодат у срцу, жели ову благодат, ослушкује њен неми глас, предаје јој сву славу, а о себи мисли као о способној да чини само грехове. Кад човек обраћајући се Богу говори: „Ја…“, Бог га оставља с малим „ја“. Кад човек у молитви каже Богу: „Ти…“, Бог надомешта његову немоћ и оскудицу Својом силом и пребива с њим.

Основа молитве је мисао: „Ти си све, а ја сам ништа.“ То је њен гранитни темељ. Дешава се некакво тајанствено сједињење Бога с душом: душа слуша благодат, а благодат слуша душу. О овоме апостол Павле каже: Потрудио сам се, уосталом не ја, већ Благодат Божија⁸².

Ако Господ треба да буде највиши циљ и главни садржај живота верујућег човека то значи да способност душе да се обраћа Богу, односно молитва, мора да постане унутрашњи ослонац који прожима све човекове мисли, речи и дела. Ако човек живи за вечност, ако се својим земаљским постојањем припрема за истински, вечни и бескрајни живот, његов најважнији посао треба да буде молитва, а све остало, укључујући и његове домаће у друштвене обавезе треба да служи само као припрема за њу.

Ми најчешће мислимо да спољашње околности, нарочито рад, ометају нашу молитву. Међутим, у ствари, као главна препрека за њу служе наше сопствене унутрашње противречности. Као што кретање крви која кружи артеријама и венама ометају склеротичне наслаге, тако и молитву не спречавају заузетост и рад, већ лаж и лицемерје, лењост и сластољубље, превелика везаност за земаљски живот.

Шта треба учинити како би наше обавезе биле спојене с испуњењем заповести о непрестаној молитви? (Увек се молите, за све благодарите⁸³, – каже свети апостол Павле). Не треба доживљавати свој посао као јарам бачен на врат животиње или као данак који треба платити свету, а затим слободно време препустити молитви. На свој посао треба гледати као на послушање, дато од Бога, обављати га као пред лицем Божјим, са свом усрдношћу и савешћу имајући притом увек мисао да не служимо људима, већ Самом Господу. Ако не будемо радили да бисмо се што пре избавили од посла и проводили духовни живот, већ тако да посредством њега угодимо Богу, сам посао ће постати стимуланс за молитву, иако може да одузме више времена и да захтева више напора и труда него раније. Тада ће живот, сједињен с молитвом у потпуности бити прожет светлошћу, тада ће наша савест стећи спокој.

Главне силе душе су воља, разум и осећања. Вољу треба вежбати у томе да се човек приморава на потчињавање разуму, а не осећањима, воља треба да буде савезник ума, а не емоција и расположења. Осећања треба учити, чистећи их од страсти и слепе везаности. У духовном животу наслада је непријатељ ума и срца, то је мамац, који човек гута као риба удицу.

Ум треба вежбати за молитву:

1) сећањем на смрт;

2) узвођењем од видљивог ка невидљивом, од материјалног ка духовном. На пример, дивимо се лепоти природе или човека – размислимо: а како предиван мора бити њихов Творац, каква је онда неизрецива лепота духовног анђеоског света! Видиш светлост сунца – сети се духовне светлости, која просвећује људске душе. Ако си видео ноћно небо – реци себи: „Како је велик Творац ових небеских светова! Колико је тајни скривено од човека!“

Сваки предмет, сваки догађај, могу да послуже уму као подсећање на будући живот, на духовни свет, ум који је томе научен из свега може да извлачи за себе лекције и примере.

Да не би био поробљен земаљским, материјалним и спољашњим у свим ситуацијама мислено питај себе: „А шта ће бити даље, какав је завршетак свега?“ И видећеш да је крај свега земаљског прах и трулежност и да је само духовно вечно. Већ самим тим чистићемо ум од земаљских слика и узводити душу ка Богу, сећати се Његове свеприсутности, имати Га у мислима, односно имаћемо молитву. На пример, мами те лепота женског лица – упитај себе: а шта ће бити кроз двадесет или тридесет година? Боре ће избраздати лице као ожиљци, очи које изгледају као драго камење претвориће се у груменчиће слузи, зуби ће испасти. А шта наступа затим? – Смрт. И шта ће бити с овим човеком у сандуку након неколико дана? – Лице ће му потамнети, почеће да се надувава, леш ће смрдети, а кроз месец дана у гробу ће бити некакве страшне пихтије у којима се мигоље црви. Ево земаљске лепоте и њеног краја.

Ако навикнемо себе да питамо: „Шта даље? Шта следи након тога?“ – схватићемо да је све видљиво осуђено на погибељ, да је све светско – непоуздани пријатељ који ће нас оставити, да је једина драгоценост у овом свету људска душа. Сличне „вежбе“ чисте ум и припремају га за молитву.

Живот не сме бити неуредан и хаотичан. Човек не сме истовремено да почиње да обавља неколико послова: он се умара и губи снагу од самог нереда у раду и тада се у његовој души уместо свештеног страха пред Богом рађа осећање унинија, роптање и раздражљивост према себи и према свима. Чини му се да су се послови који су се нагомилали, претворили у огромну планину, коју не може да помери с места. Зато посао који човек одлаже, или започевши не доводи до краја, притиска његову душу као неплаћени дуг. Молитву не омета посао, већ унутрашња несређеност. Треба узети за правило: не радити неколико послова истовремено. Треба мирно размислити и одлучити који од њих је најважнији и најхитнији и почети од њега као да је то једини посао који треба обавити. Треба се борити с расејаношћу и непажњом као с непријатељима своје душе.

Кад човек одједном предузима неколико послова и не завршивши један размишља о другом, он прави у себи својство карактера које се може назвати хроничним немаром и безвољношћу. Овакав човек неће моћи да се усредсреди на молитву: обављајући молитвено правило истовремено ће размишљати о мноштву послова и решавати их. Његова молитва ће прећи у механичко понављање набубаних речи при чему ће мисли врлудати на све стране као капи проливене живе. Тек кад заврши један посао човек треба да приступа другом.

Сада нешто о спољашњој страни молитве: човек се састоји од духа, душе и тела. Положај и стање тела су за молитву веома важни. Кад човек опушта своје тело његова мисао постаје трома, она као да почиње да дрема. Кад човек на молитви седи разваљено, прекрстивши ноге или кад лежи у немарној пози, у њему нестаје осећање свештеног страха за молитву, он фамилијарно, као кроз зубе разговара с Богом.

Постоје две врсте језика, два облика самоизражавања: реч и гест или покрет. Поклони и клечање на коленима јесу неми језик у којем се реч замењује покретом. То је облик писма које није написано мастилом на папиру, већ се одражава и оваплоћено је у самом људском телу.

Огромну важност за духовни живот има контрола онога што човек говори: свака празна реч је губитак драгоцене енергије људске душе, зато се након дугих и празних разговора у човеку појављује осећање пустоши, губитка. У њему нестаје жеља да се моли, душа се испуњава некаквом маглом и тежином. Он постаје мрзак самом себи. Ово осећање губитка личи на озлојеђеност и горчину коцкара који се враћа кући празних џепова.

Свака лажљива реч је ожиљак на лицу људске душе, огреботина која је чини ружном. Свака трула реч и псовка су смрдљиви чир, јер је Господ рекао да ће за сваку празну реч човек дати одговор на Страшном Суду и тим пре – за грешну.⁸⁴ Овде постоји веза између душе и речи: срце рађа помисао од које потиче реч, а изречена реч се као бумеранг враћа човеку, душа постаје главна мета његових сопствених речи. Исто ово се може рећи за језик гестова и покрета: они могу изражавати не само јаке емоције, већ и танане покрете људске душе. У начину хода, покретима тела и човековој пози изражава се читава гама осећања: радост и туга, уображеност и презир и тајна пристрасност, љубав и одвратност. С нарочитом мимичком силом изражавају се страсти као што су гнев, страх и блуд. Зато човек, исто као своје речи, треба да прати и покрете свог тела. У пози се ништа мање него у речима може одразити распуштеност и она такође има повратно дејство на човекову душу. Ако човек у стању гнева сачува спољашњи мир, не стеже песнице и не стиска зубе, ако не мршти обрве, ако не хода нервозно по соби, не маше рукама или на било који други начин не покаже своју страст, она неће добити подршку његовог тела и човек ће се брже умирити. То се лако може проверити у личном искуству.

Ако човек не покаже претерану слободу у покретима или машталачку раслабљеност за време искушења од нечистих помисли оне ће брзо проћи као што пролази облак по небеском хоризонту. Некима се чини да спољашње нема значаја за духовни живот, да је једино што је потребно да човек да Богу своје срце. Међутим, они не схватају да тело није спољашња одећа, већ део нас самих, да између тела и душе постоји најтеснија веза, да очишћење срца нису само намера и одлучност, то је упоран рад, који траје до саме смрти.

У свакој обуци видимо прелазак од лакшег ка тежем, од једноставног ка сложеном; контрола сопственог тела представља услов који је неопходан не само за почетнике, то је један од оних камена-темељаца, на којима се гради зграда свег нашег духовног живота.

Црква је у богослужење као органски део молитве укључила језик ритуала и обреда. Може се рећи да не само човеков ум, већ и сав човек као душевно-телесно биће учествује у богослужењу. Црквени обред је посебан симболичан језик. Чак ако човек не може да преведе обред који се обавља на језик речи, односно да га објасни, али учествује у њему, он се свеједно укључује у благодатно поље Цркве као што се сијалица укључује у енергетску мрежу, чак и ако ми у суштини не знамо шта је струја, већ опажамо само њено дејство и снагу.

Свети оци су забрањивали нескромне, неконтролисане и празне покрете који испуњавају нашу душу нечистим и ружним помислима. Ако се сумирају њихове поуке у вези с овим предметом у неколико речи, човек треба да се држи скромно и једноставно. Чак и кад је сам или иде на починак треба да има на уму да није сам, већ се налази у присуству свог Анђела-чувара. Свети оци саветују да човек тело за време молитве држи нарочито затегнуто, да се не премешта с ноге на ногу, да не опушта тело. Ако је веома уморан боље је да седне и да неко време молитву обавља седећи.

Што се тиче метанија и клечања на коленима – оне су израз нашег богопоштовања. Овде покрет и гест као да допуњују реч, појачавају је и продубљују. Тело приликом молитве не сме бити ни раслабљено, ни превише напето. Прво слаби, као да успављује, а друго замара човека. Тело треба да буде сабрано, треба да се налази у стању унутрашње готовости, која бива пре обављања посла који захтева напор и брзину, кад човек као да осећа своје мишиће још увек их не напињући.

Човек је јединствена личност, јединствена психофизичка монада, зато у молитву треба да буде укључен свим својим духовно-телесним бићем.

Питање: Шта представља Исусова молитва?

Одговор: Спознају имена Исуса Христа.

Питање: Шта то значи?

Одговор: Спознају светости и спасоносности овог имена за човекову душу. Оно се открива кроз благодат, оно се спознаје Духом Светим, мењајући саму човекову природу: његов дух, душу и тело, чистећи од греха његово срце, ум и сећање.

Питање: Како делује Исусова молитва?

Одговор: Делује Сам Христос Који је изволео да постане Спаситељ света и изабрао од свих имена име Исус. Оно је нераскидиво повезано с Његовом личношћу. Зато говорећи о имену Сина Божијег ми говоримо о Његовим Божанским дејствима. У имену Исуса Христа делује сва Света Тројица. Син опрашта и спасава, Дух освећује, Отац благосиља. Дејством Духа Светог спознаје се Син, у Сину се открива Отац.

Питање: Шта је неопходно за Исусову молитву?

Одговор: Вера да је Исус твој Спаситељ, покајање које даје у срцу место благодати да делује и нада се да ће име Исуса Христа Који је победио свет,⁸⁵ победити демона у твојој души. За молитву су неопходни труд и трпљење. Вера кроз молитву прелази у наду, нада у љубав. Љубав је врхунац, а рад и покајање су темељ. Речи Исусове молитве представљају камење духовног здања. Човек не зна кад ће посао битизавршен, али ако га не заврши у свом земаљском животу, оно што недостаје надоместиће Сам Господ.

Питање: Шта се овде има у виду?

Одговор: Циљ молитве је спајање срца с именом Исуса Христа. Ако човек није достигао непрестану молитву за време земаљског живота, али је стално улагао напор у то, Господ ће му у часу смрти дати молитву попут крила на којима ће се душа винути ка небу.

Уопште, непрестана, срдачна молитва је велико благо које се и стиче великим трудом.

Питање: Какав је то труд?

Одговор: То није само понављање молитве, то је потчињавање целог свог живота молитви. Ма шта човек да чини, он то мора да чини тако као да се спрема за молитву. Једног древног скулптора су питали како је остварио такву лепоту и савршенство својих фигура. Скулптор је одговорио: „Узимам мермер и одсецам од њега све што је сувишно.“ Слично томе, човек који тежи ка Исусовој молитви треба да одсече све сувишно и непотребно, све што расејава ум, оптерећује сећање, раслабљује вољу, чини осећања размаженима и каприциознима. Ако човек не потчини свој живот молитви, без обзира на сав труд, молитва ће остати спољашња, срце раздвојено, ум ће стално одступати од речи молитве. Тада може да се догоди нешто друго: пред смрт ће се подићи страсти које су живеле у његовој души и угасиће молитву као што ветар гаси упаљену свећу и душа ће отићи у вечност изгубивши Христово име.

Питање: Значи, онај ко није достигао пажљиву молитву биће напуштен у тренутку смрти?

Одговор: Треба рећи да постоје два облика расејане молитве. Први је кад се човек труди, али не може да овлада својом пажњом. Ум напушта речи молитве и врти се у земаљским предметима. Подиже се читава бура помисли, која гуши речи молитве, али човек не оставља молитву, поново силом воље враћа ум на њене речи, закључава га у њих и опет се ум чупа, као звер из мреже и човек га поново напором воље враћа унутра, на ону реч молитве коју је ум напустио. Овде је присутна борба. И због труда који човек предузима оваква молитва је спасоносна.

Други облик је лажљива молитва. Човек лаже Богу, он иде лаким путем и чита или изговара молитву не старајући се за пажњу. Он не схвата пред Ким стоји, шта ради, с Ким разговара, претвара се да се моли, а затим се толико навикава на ово лицемерје да га не примећује. За такву лажљиву и лењу молитву пророк Јеремија је рекао: Проклет је ко дело Господње чини с немаром⁸⁶. Проклет значи – „одлучен од Бога“. Услед овакве недостојне молитве, као и због недостојног причешћивања човек постаје још даљи од Бога него што је био. За непрестану молитву потребно је да се чисти ум споји с чистим срцем. Стога човек треба да се чува лажи која прља срце и испуњава ум помислима, као и злобе, јер са злобним срцем не може да се сједини име Исуса Христа.

Питање: Шта стиче човек од молитве у овом животу?

Одговор: Мир и радост. Грех душу испуњава горчином и сталним немиром. Благодат Божија немирној души даје спокој. Спољашње не може човеку да пружи срећу док је у његовој души смрдљива јама. Напротив, молитва која се твори у срцу убогу колибу претвара у дворац.

Питање: Који је најбољи начин творења Исусове молитве?

Одговор: Пратити своје срце, истеривати помисли при њиховом првом појављивању, како добре, тако и лоше и закључавати ум у речи молитве. Као пример за то може да послужи мачка, која седи код мишје рупе и вреба, и ако се појави миш истог тренутка се баца на њега. Тако ум треба да стоји изнад срца и да силом гнева убија помисли и усељава у срце молитву. Као што се на чистој дасци лако уочавају писмена, тако се у срцу празном од помисли урезује име Исуса Христа. Онима који расејано изговарају име Божије оно изгледа као нешто познато и као нешто на шта су се навикли, али за оне који се моле с пажњом, оно ће увек бити ново и другачије, зато што се мења сам човек и његова могућност спознаје Бога.

Божанство је безгранично. И човеков вечни живот је вечна спознаја Бога кроз приближавање Њему, кроз обасјавање Божанском светлошћу која саму душу чини сличном светлости.

Питање: Ако је за Исусову молитву потребно одрицање од светске културе, укључујући философска и друга знања или њихово свођење на минимум, зар то људима неће изгледати као некакво прослављање незнања и похвала неукости?

Одговор: Питање је неправилно постављено. Овде се не супротставља незнање знању, већ највише знање, надзнање – светском знању. Овде човек личи на путника који је нашао благо. Како да га понесе? Човек избацује из своје путне торбе све чега може да се ослободи, како би је напунио драгоценостима, како би имао могућност да их понесе са собом. Зар се може рећи да ће због тога постати сиромашнији? Обично људи који немају представу о духовном животу сматрају да одрицање од светских знања обавезно води ка интелектуалној празнини, лењости мисли и необразовности. А овде се догађа нешто потпуно друго: прелазак од нижег ка вишем, од душевног ка духовном, од пролазног ка вечном. Зато Исусова молитва чини човека мудрим, она му открива друга знања која су толико изнад свега што може да стекне људски интелект колико је небо изнад земље.

Науке овог света су знања о творевини Божијој и то су знања условна и променљива, колебљива и непоуздана, а молитва је познање Онога Ко је створио видљиве и невидљиве светове, пред Ким је земља налик на зрнце на обали мора, пред Ким је космос само најнижи степен творевине, оне тајанствене лествице која иде у бесконачну висину. Бог Се открива човеку у молитви, Бог обасјава Својом светлошћу људску душу, Бог, Којег не може да смести у себе васељена, силази у људско срце. Зато је светост највиша гноса на коју је човек позван. Ум философа и научника који желе да напорима свог разума пронађу истину, мрси се у чвору противречности, лута лавиринтима из којих нема излаза и препустивши се земаљском, претвара се у грумен земље. Молитва је придруживање човека највишем животу и прелазак од смрти ка бесмртности. Философија и наука не чине човека бољим, а молитва мења саму његову природу, он као да постаје друго биће, као што другачији постаје метал растопљен у ватри. Зато је молитва велики дар Бога човеку, који човека чини сличним Анђелу.

Безумље је не веровати у Бога, али је још веће безумље веровати у Њега и истовремено се односити према Њему као према другостепеном фактору свог живота, остављати за Њега само неки мали ћошак у својој свести и срцу, давати Му мрвице свог живота, одвајати за богоопштење само паузе између обичних земаљских послова. Неверје је демонско одрицање духовне очигледности. Полувера је понижавање Божанства. У Апокалипси постоји следећа слика: Христос куца на затворена врата, ова врата су људско срце⁸⁷. Неверујући их не отвара за Бога, он не чује или не жели да чује ово куцање. Млаки хришћани, каквих је већина међу нама, отварају врата, али Христу не дају место у соби, већ у ходнику плашећи се да ће присуство Бога ометати њихове уобичајен послове, за њих Бог није извор живота, није највећа радост њиховог постојања, није вечна светлост, која обасјава људске душе, већ је пре свега гаранција њиховог благостања.

Погледајте молитву савремених хришћана, за шта се они најчешће моле Богу: за спасење душе, за вечни живот, за повратак благодати, за љубав према непријатељима? Не, они се моле за успешан завршетак посла, за исцељење од болести, за избављење од несрећа, а Бог им је као унутрашњи живот њиховог срца непотребан и несхватљив. Тек понекад наступа некакво прозрење, нарочито кад умире вољени човек; тада се они сећају вечности, тада се моле за упокојење душе онога ко је прешао границу овог света, тада осећају несигурност и пролазност свега земаљског, схватају да су се хватали за сенке које се не могу задржати у рукама, да је истински живот ван граница земаљског постојања. Међутим, ово прозрење необично брзо нестаје и заборавља се, као да је прхнула искра и истог тренутка се угасила, и опет се срце скамењује и погружава у уобичајени дремеж.

Колико пута се човек уверава да у греху нема среће, већ су присутни само пустош и горчина! И већином ове лекције пролазе без трага, он поново тражи срећу у прљавштини од које му се још недавно вртело у глави и било му је мука, поново продаје Бога, поново верује ђаволу. Наш однос према Богу се може назвати свињским. Наш однос према сопственом духу треба назвати непомирљивим непријатељством. Наш однос према сопственој души – сталном преваром, наш однос према свом телу – покорношћу господара свом безобразном слуги који влада у његовој кући, пијанчи и пљачка ову кућу, приморава га да му слжи.

А ко смо ми сами? Какво је ово тајанствено „ја“ које одређује наш живот, које решава питање: јесмо ли с Богом или с ђаволом? То је онај тајанствени центар људске душе где се сумира сав човеков живот, али где остаје његова слободна воља. „Ја“ је оно што доноси последњу одлуку, то је образ и подобије Божије, који су неуништиви у човеку. Човек је истовремено личност и предмет овога света. Највиша и најсавршенија Личност јесте Бог. У приближавању Богу обнавља се људска личност, човек постаје све независнији од спољашњег и од унутрашњег: од онога што је наследио, навика, прошлог живота, од својих страсти. Ван Бога се човек из личности претвара у предмет, он као да се постварује, његова душа губи онај центар који смо назвали слободом, она бива поробљена и прогутана спољашњим. У Светом Писму ђаво је назван „туђим“,⁸⁸ он је туђ души, али му се душа без Бога покорава и постаје његова слушкиња.

Исусова молитва просветљује у човеку образ Божји, безгранично повећава потенцијал његове унутрашње слободе. Светост је својство Христовог имена. У човеку се светост испољава као супротстављање свету, телу и демону, похоти плоти, похоти очију и духу гордости.⁸⁹ У Новом Завету пише о ватри која ће преобразити небо и земљу.⁹⁰ Исусова молитва је зрак ватре која преображава срце. Грех који у нама живи разјединио је ум и срце. Ум живи у свету фантазија и представа, срце – у свету страсти. Исусова молитва зближава ум и срце чистећи их. Кад се ум и срце сједињују у молитви почиње преображај човека – његовог духа, душе и тела.

Црв се зазиђује у лутку. У њој он као да умире, претвара се у густу, безобличну масу, а затим се невидљиво у лутки ствара лептир – крилато биће које не личи на црва. Ум, који се погрузио у срце налик је на овог црва: у тами, у незнању вештаствених образа, у незнању овог света, он се преображава заједно са срцем, приближава се оном духовном знању које је Адам поседовао пре пада у грех. Ово стање свеци су поредили с огњем који греје душу и са светлошћу у којој човек види свет у његовој првосазданој лепоти, оном светлошћу у којој созерцава Бога. У овој светлости он види бездан своје душе, види страшне ране својих грехова, види демоне, као црве који пузе у лешу који трули. Он види предворја пакла у свом срцу и истовремено осећа да је именом Христа везана и заробљена ова страшна мрачна сила, као што у Апокалипси Анђео оковима везује сатану.⁹¹ Он личи на човека који седи на стени о коју ударају таласи разбеснелог мора, они ударају о стену, али не могу да је досегну. Ова стена је име Исуса Христа којег се плаше демони.

Без Исусове молитве човек само задобија ударце од непријатеља који је од њега скривен у тами, а с њом може сам да задаје ударце овој пакленој сили. Име Исуса Христа приморава је да дрхти. Човек види како благодат Божије попут вештог лекара лечи у његовом срцу ране тако да не остају чак ни трагови. Међутим, за то су потребни труд и самопожртвованост, треба сматрати молитву главним послом у животу, а остало само успутним. Бивало је случајева да сужањ у току многих месеци, па и година турпија окове турпијицом или да крхотином гвожђа копа ров испод тамничког зида. Он се трудио стално и неуморно како би се срео са својим рођацима и пријатељима, како би поново угледао сунце и небо, како би својим плућима удахнуо чист ваздух, а не смрад тамнице, како не би био жив закопан у подземље; и кад би стекао слободу заборављао је на свој труд. Тамница и окови јесу наши греси. Исусова молитва је на почетку исто тако тешка, као што је тешко турпијати окове или рукама копати земљу разбацујући је по поду. Међутим, кад се благодат дотакне срца оно ће осетити да су окови спали. Исусова молтива се претвара у љубав душе према Богу, а у овој љубави је истински живот за који свет не зна, истинска радост и слобода. Кад се сужањ будио из сна знао је да је за њега главно да турпија окове; овде избора није било – или слобода или смрт. Човек будећи се ујутру треба да зна не само умом, већ и срцем да је тог дана за њега главно – Исусова молитва, а остали, светски послови су позадина на којој она треба да протиче. И ово знање треба да пређе у одлучност воље. Лежући да спава човек треба да тоне у сан с молитвом, будећи се ноћу треба да устаје на молитву; ако дан посвети молитви, она ће га посећивати ноћу за време сна; ако се део ноћи буде молио, цео дан ће за њега бити другачији.

У Јеванђељу се говори о мудром трговцу који је продао све своје имање како би купио један драгоцени бисер.⁹² И човек мора да прода своје мисаоно имање – своја светска знања, своје помисли, слике земаљске лепоте, своје маште и снове, своје интелектуално имање у којем је навикао да живи, као на породичном имању, да прода све, да се свега одрекне како би стакао један бисер који је драгоценији од читавог света; тај бисер је име Исуса Христа; овим бисером се стиче Небеско Царство.

Питање: Шта човек треба да чини како би се пажљиво молио?

Одговор: Одреши своје мисли од свакодневних послова, затим посвети неколико минута размишљању као припреми за молитву. Сети се времена које нам је одређено за наш земаљски живот. Оно јури као нит која се одвија и наступа неизбежни крај: можда данас, можда кроз месец дана, можда кроз десетине година. Крај је неизвестан, али је неизбежан. У овом периоду морамо да се припремимо за бескрајну вечност. Затим размисли о смрти – коначном резултату нашег живота, после које следи суд, а за њим пакао или рај; размисли о Промислу Божијем у твом животу, који те води ка спасењу, а ти му се стално противиш. Затим реци: „Душо моја, треба журити, време брзо пролази, није могуће вратити га или зауставити. Треба сакупити благо с којим ћеш кренути на свој последњи пут, то благо је име Исуса Христа, које ће у будућем веку постати све за тебе: светлост, дах, храна, пиће и одећа благодати, у коју су обучени свеци, оно ће за тебе постати неицрпни извор живота. Уткај ово име у своје срце као драго камење у ризницу.“ Реци својој души: „Све видљиво се руши и нестаје, само је невидљиво вечно. Ђаво ти под хиљадама изговора одузима време живота како би се твоја душа у час смрти показала празном.“

Затим почни молитву. Први услов је: изговарај молитву као да је изговараш први пут у животу. Други је: изговарај је као да је раније ниси знао, а сад треба да је запамтиш заувек. Треће: у мислима се врати на своје детињство. Сети се кад си био мало дете које је тек почињало да се упознаје са светом: све што га окружује изгледало му је као тајна, али је осећало својом душом присуство невидљивог света у видљивом свету. Четврто: не дај предност било чему другом у односу на молитву, никаквим блиставим мислима у односу на име Исуса Христа. Ако почнеш дубоко да се молиш, као што је рекао један старац, „супер“ да се молиш, демон ће почети да те одвлачи од молитве читавим ватрометом „блиставих мисли“, али ти дај предност сиромаштву са Христом. За време молитве демон ће ти нудити различите планове обећавајући успех у земаљским пословима. Међутим, постави себи питање: „А какав је крај свега овог?“ И видећеш да се све на земљи расипа као брдо песка, да богатство, успех и слава остају на прагу смрти, а најчешће напуштају човека још за живота као покварени пријатељи. Пети услов за молитву је послушање, оно ослобађа ум од помисли. Кад је човек препуштен себи приликом решавања питања једна помисао се супротставља другој, душа се налази у несигурности и сумњи, а у свом срцу човек не може да разликује страсти које су се тамо притајиле. Послушање у човекову душу уноси мир и ослобађа њене снаге за молитву.

Питање: Какве силе душе треба да буду укључене у молитву?

Одговор: Воља, која задржава молитву у свести, ум који прониче у речи молитве, осећања која греју молитву и сливају је с душом. Трима силама душе одговарају три силе духа: вољи одговара пажња; разуму – унутрашњи логос и способност проницања у дубину појава и предмета, виђење узрока и коначних циљева, способност интуитивне спознаје духовног света; емоцијама – специфично религиозно осећање, као доживљај општења с духовним светом, као спознаја благодати Божије, као унутрашња сигурност у истину. Духовне способности и силе се буде кроз молитву. У молитви се одвија сједињење духа и душе, њихових сила и својстава. У молитви трострукост сила духа и душе постаје јединствена спознаја Бога, сликовито говорећи, јединствени „локатор“ који хвата Божанску светлост. Од три силе душе грехом је најмање погођен разум, и премда и њега заробљавају страсти и емоције, он се повремено издиже изнад њих и ступа с њима у борбу.

У молитви разум иде напред, он у помоћ позива вољу. Воља задржава речи молитве пред очима разума и сабира расејане мисли у једно, као што пастир скупља овце које су се одвојиле од стада. Разум као да обасјава речи молитве и осећање на крају почиње да се одазива на њих. Молитва постаје доживљај људског срца. Понекад јаки животни потреси буде осећања и укључују их у молитву. Међутим, обично је потребан труд. Речи молитве делују на наше стврднуто срце као млаз воде који пада на камен и постепено га разбија. Било је људи који су одмах добијали дар непрестане молитве, али то је изузетак. Обично се оно што се лако стиче лако и губи. Зато нам Господ по мудрости и милости Својој не даје одмах дарове како их не бисмо брзо изгубили.

Онај ко се бави Исусовом молитвом са временом почиње да осећа да је то највише делање човека, да је обичан говор у поређењу с молитвом груб и празан, да световни послови носе у себи хладну умртвљеност, да је без молитве само људско биће ништавно. Он почиње да воли ћутање у којем чује песму вечности. Волећи људе он се крије од њих, престаје да се занима за послове и новости света како они, проникавши у његову свест, не би нарушили молитву, како је не би угушили својом буком. Он чува молитву од додира са светом као што мајка чува дете од врелог сунца и даха зимског ветра.

Постоје ствари које су потпуно неспојиве с молитвом. То је читање савремених часописа и новина; то је телевизор, који је постао газда у кући. Дух Свети је Дух чистоте и целомурености. Молитва човеково срце чини храмом Божјим, а у овај храм човек пушта као званице, убице и развратне жене и наслађује се смрадом греха. Благодат Божија ће напустити оваквог човека. Како у души распаљеној страстима, у уму, у који се усељују слике насиља и разврата може да борави Христос? Зато онај ко нема одлучности да избаци телевизор из своје куће никада неће моћи да стекне Исусову молитву. То неће бити молитва, већ спој звукова без унутрашњег смисла. Овакав човек ће личити на домаћина који је спровео у своје собе канализационе цеви и затим у њих позива госте.

Питање: Како сачувати своје срце за молитву?

Одговор: Питај себе у свим животним приликама: „Како ће се мој поступак, дело и одлука, одразити на молитву?“ Кад седаш за трпезу постави себи питање: „Колико треба да поједем, а да не угасим молитву?“ Кад ступаш у разговор, мисли: „Како треба да говорим да не расејем молитву?“ Кад узимаш књигу да читаш разјасни себи да ли ће ти она помоћи у молитви или ће је, напротив, потиснути из сећања. Тако проводи цео дан.

Има једна прича. Царски син је упитао оца:

„Реци ми, како си се научио да управљаш огромном државом?“

Цар ништа није одговорио. Међутим, после извесног времена правио се да се наљутио на сина због неког поступка и изрекао му смртну пресуду. Син је пао пред очеве ноге преклињујући га за милост и заклињао се да није крив. Тада је цар рекао:

„Добро, проверићу те.“

Напунио је чашу водом до врха ивице и рекао:

„Обиђи с овом чашом градске зидине, а за тобом ће ићи џелат: ако пролијеш макар и капљицу воде он ће ти истог тренутка на лицу места одсећи главу.“

„Царевић је обема рукама узео чашу, попео се на градске зидине и почео полако да обилази град опрезно корачајући по плочама. Овај пут је дуго трајао. На крају се предвече вратио у дворац и донео је оцу чашу пуну воде: није пролио ни кап.

Цар упита:

„Да ли си видео народ који стоји поред зидина?“

Царевић одговори:

„Не.“

Цар упита:

„Да ли си чуо људске гласове?“

Царевић одговори:

„Не.“

Цар упита:

„Какво је небо било данас, да ли је било прекривено облацима?“

Царевић одговори:

„Не знам.“

Цар упита:

„А шта си радио?“

Царевић одговори:

„Ништа нисам ни видео ни чуо, гледао сам у чашу да не пролијем воду и да останем жив.“

Тада цар рече:

„Ето ти лекција како треба управљати државом: треба да умеш да се концентришеш на сваки посао тако као да је он једини, заборављајући на све.“

Ова прича може да нам послужи као лекција за то како треба да се молимо. Чаша је наше срце, вода је благодат, џелат који иде за нама с исуканим мачем је смрт која стоји иза леђа сваког човека. Молитва скупља и чува благодат.

Питање: Који је најпокваренији и најскривенији непријатељ молитве?

Одговор: То је наслада. Људи су још у стара времена рекли да наслада мудре чини безумнима.

Питање: Како разликовати насладу од духовне радости?

Одговор: Приликом насладе мисао се зауставља, ум прелази у некакво стање дремежа, душа се погружава у таму, она осећа некакву мутну сласт која као да иде одоздо ка срцу, заборавља на смрт и на вечност. У наслади се као и у страсти гаси светлост душе. Наслада је парализа молитве. Постоји духовна радост која се понекад такође назива насладом, али то је нешто сасвим друго.

Питање: Који светац за нас може да служи као пример делатеља Исусове молитве?

Одговор: Пресвета Дјева Марија Којој је у Светињи над светињама било откривено име Исуса Христа. Ово име је као незалазна звезда сијало у Њеном срцу. Дјева Марија је била венац свих добродетељи. Међутим, нарочито је заблистала целомудреношћу, смирењем и љубављу. Љубав ју је учинила Кћерју Небеског Оца, чистота – Невестом Духа Светог, смирење – Мајком Сина Божијег. Све ове добродетељи су дарови благодати. Међутим, оне истовремено у знатној мери зависе од човекове воље. Исусова молитва је немогућа без непрестане борбе с гордошћу. Господ је рекао: Ево на кога ћу погледати: на смиреног и скрушеног духа.⁹³ Смирење је онај Синај на којем се Бог јавља души. Целомудреност је она купина која гори огњем благодати не сагоревајући. А духовна љубав је награда победнику над сопственим страстима, то је присуство Самог Божанства у људском срцу, то је бесконачни крај духовног пута.

Преподобни Максим Кавсокаливит, атонски подвижник, стално се молио Мајци Божијој да му буде дарована срдачна Исусова молитва и добио ју је као дар од Небеске Царице.

Треба се молити и за даровање Исусове молитве треба молити Архангела Салафаила, који је по учењу Цркве Анђео молитве. Треба молити преподобне оце да нас они науче умном делању, ради којег су оставили свет и отишли у манастире и пустиње.

Питање: Шта значи постати у молитви попут детета?

Одговор: То значи одрећи се, као што смо већ говорили, земаљске мудрости и земаљских знања. Као што борац, ступајући у борбу, збацује са себе одећу, тако човек, стајући на молитву треба да зна како су ништава и нетачна она знања којима се поноси свет. Пред Божанском мудрошћу она су ништа, то је магла која обавија нашу душу, кроз коју се с тешкоћом пробијају сунчеви зраци. Одреци се знања ради мудрог незнања и у овом незнању ћеш кроз молитву стећи највише знање. Одреци се светлуцаве светлости разума због које је недоступан духовни свет, погрузи у мрак незнања и безмишља како би кроз молитву у твом срцу заблистала духовна светлост. Замисли да си дете које ништа не зна и не разуме, већ само тежи ка Богу, које Му верује, макар онако као што мало дете верује својим родитељима.

Кад се у мислима враћам на своје рано детињство, које се урезало у неким тајанственим одајама срца, напрежем своје сећање да окренем реку времена назад ка њеном извору и сећам се да је у помрчини праскозорја мог дечијег живота духовни свет био очигледан, видео сам оно што ме је окруживало у две равни: једна је била реална и земаљска, а друга – раван тајанствена, раван духовна. Ове равни као да су пребивале једна у другој. Као дете видео сам свет као волуминознији, дубљи, срце детета осећало је тајну невидљивог света који је у извесном степену био видљив за њега. Затим је с годинама, душа постајала све грубља и урањала у материјалност, видљиви свет је потискивао невидљиви. Светска знања, општење с људима, страсти које су се будиле – све је то парализовало способност духа да не гледа видљиво, већ кроз видљиво.

Дете, које је тек научило да говори, на свој начин је мудрије него философ, који се замотао као паук у паучину, у сопственим расуђивањима која се извлаче из његовог разума као нит из стомака паука. Дете је мудрије зато што свет види као тајну. Велико достигнуће је смирити гордост разума који је за људе постао идол, победити страсти у којима свет види радост живота, издићи се изнад раздвојености и борбе мисли, увидети да су образи земаљског образи праха и молити се простим срцем као дете. Господ је рекао: „Славим Те, Оче, што си сакрио ово од мудрих светском мудрошћу, и разумних плотским разумом и открио то деци, која могу да приме више спознаје о Богу у својој једноставној души.“⁹⁴

Архимандрит Софроније (у схими Серафим (Сахаров)), аутор познате књиге о преподобном Силуану Атонском истицао је карактеристичну чињеницу да је међу простим, чак и неписменим монасима било више оних који су достизали непрестану Исусову молитву него међу људима који су стекли књишко образовање. То је зато што су прости неуки монаси лакше могли да се приближе стању детета. Међутим, треба начинити опаску да и међу њима могу бити људи горди умом, попут просјака који се гордио иглом којом је зашивао закрпе на својој одећи.

Гордост је страст. Ученост може да представља храну за страсти, нарочито површна ученост и празна надувана знања. Међутим, ако човек увиди сву ограниченост ових знања и њихову ништавност у поређењу са спознајом Бога, и он, као богаташ који је продао своје имање, може бити у свом срцу са Христом. Пример за ово је Василије Велики који је стекао образовање на познатој атинској академији, а касније је, проучавајући Свето Писмо говорио о философији као о игри ума. Треба рећи да су се пустињаци негативно односили према томе да богословска дела читају они који су изабрали пут тиховања. Они су указивали да чак и такве књиге могу да расеју ум и одвоје га од молитве, а кроз молитву човек може дубље да спозна Бога него кроз књиге. Они су сматрали да је за спасење довољно знати догме Православља и веровати Цркви, а душу посвећивати молитви. Зато пустињаци нису улазили у расправе о богословским питањима ако није претила јерес.

Књиге описују духовни свет, а молитва човека у овај свет уводи.

Онима који се баве молитвом старци су саветовали да читају пре свега књиге о молитви.

Почетком 20. века на Атону, овом бедему светског Православља, изненада се појавила нова јерес која се називала имјаславље или имјабожије. Ова јерес је букнула, као пожар, међу зидинама Пантелејмоновог манастира, већи део монаха који су тамо живели јој се придружио. Кажу да је ново у ствари понављање добро заборављеног старог. Може се рећи да су имјаславци имали за своје претходнике гностике, следбенике Евномија и кабалиста. Суштина овог учења се састојала у томе што се име Божије поистовећивало са Самим Богом. „Име Исус је Бог“ – ево догме ове чудне јереси. Спољашњу, профористичку, људску реч која се састоји из споја и комбинације звукова, имјаславци су доживљавали као Божански Логос. Ово учење попут Евномијеве јереси, не само да је доводило до логичног негирања обреда и Тајни Цркве, већ је доводило у сумњу нужност оваплоћења Спаситеља и Голготске Жртве. Ако је име Божије Бог по суштини и природи, то значи да у изговореном имену већ присуствује Бог у свој Својој пуноти. У том случају могуће би било причешћивати се не Светим Даровима, већ само именом Исуса и уместо Голготске Жртве Богу би било довољно да открије људима Своје име.

Ова јерес је изазвала богословску полемику у којој су учествовали Константинопољски и Антиохијски патријарх, као и специјална комисија која је била послата на Атон. Полемика није донела осетне резултате и завршила се принудним исељавањем имјаславаца с Атона. Треба истаћи да су позиције имјаславаца делили неки декадентни богослови, укључујући оца Павла Флоренског, који се латио труда редиговања књиге јеромонаха Антонија (Булатовича), која представља апологију имјаславља. Нарочито јако се приврженост Флоренског магичком платонизму и гностицизму испољила у његовом делу „О именима“.

Треба истаћи да су се црквени богослови у спору с имјаславцима, као што то обично бива у таквим случајевима, како би одржали чамац који је већ био спреман да се преврне, прибили уз другу ивицу и он се нагнуо на супротну страну. Они су игнорисали специфику имена, његов личносни аспекат; притом се име претворило у назив, у безлични индекс и број. Овде није било јереси као код имјаславаца, али је постојала неподударност с молитвеним искуством аскета, упрошћавање и извесна профанација мистике молитве. За разлику од назива, наименовања, имена за животињу и надимка, име нема случајну, спољашњу везу с оним ко га носи: име може да се односи само на личност и личност се одазива на своје име. Карактеристично је да безимена личност уопште не постоји. Код свих народа човек добија име. У молитви име даје реалан осећај присуства и зато је име највиши и најдинамичнији од свих симбола, осим тога, најпостојанији и конкретно реалан. Божанска имена су као концентрација молитве, то су као центри који светле, који прожимају зрацима цело ткиво молитве. Душа онога ко се моли након буђења духа осећа благодат која струји кроз Божанска имена; она се тада откривају човеку као тајна, а људско срце – њима. Овај реалан, али субјективан доживљај бива толико јак и неизбисив да су неки старци, нешколовани у погледу богословља, који су се, међутим, бавили Исусовом молитвом на питање о имјаславској јереси одговарали да је „истина негде на средини“.

Име Божије је тајна скривена од плотских и душевних људи. Иако их Исусова молитва невидљиво преображава, она се не открива души, већ „уму“ (духу) у својој величини као на позадини вечне светлости. Молитвеницима као што је свети Јован Кронштатски Бог се јављао у Свом имену као у несагоривој купини. Говор и реч у суштини нису сигнални, већ знаковно-симболички систем. У молитви ми општимо кроз реч као кроз знак-посредник. Свети оци саветују да се ум закључава у речи моитве како би се кроз ове речи видело оно што је изнад речи и чуло молитвено ћутање које је дубље од речи. Оно што се односи на симбол прелази на симболизирано, зато човек са свештеним страхом треба да се односи према свакој речи молитве. Претварање људске речи у игру, шале, лаж, псовке и празнословље, наноси молитви штету која се тешко може надокнадити: речи за онога ко се моли постају хладне, оштре, и грубе, налик на алат покривен прљавштином и рђом. Онај ко жели да се научи науци над наукама – молитви, мора да мери и сваку своју реч и да размишља о њој. У овом смислу он треба да личи на шкртог човека који пре него што пружи новчић дуго га држи у руци и размишља.

За православно монаштво карактеристично је учење о Исусовој молитви, тачније, то је заповест за све хришћане, али је монаштво било онај врт у којем су дивни миомирисни цветови ове молитве цветали нарочито раскошно. Исусова молитва се назива различито: сећањем Божјим, духовном песмом, љубављу Божијом, срдачним тиховањем – у зависности од степена молитве. Она почиње као сећање, затим прелази у тајанствену песму коју дух дан и ноћ пева Богу, а затим уводи човека у тиховање и љубав.

За Исусову молитву је потребан труд. Наше срце се од грехова и страсти претворило у камен. Треба копати стену да би се нашао извор. Пролазе године, човеку се чини да је његов труд јалов, да га је Бог напустио, али није тако: у човеку се дешава непрекидна, али неприметна промена, попут раста његовог тела. На сваку Исусову молитву Бог нечујно одговара срцу: „Ја сам с тобом!“ Неки прочитавши учење отаца о Исусовој молитви желе да одмах доживе њихова стања, али су ова руководства написана претежно за пустињаке и аскете, а наше срце је налик на прљаву мочвару. Исусова молитва је поточић који увире у ову молитву, а колико је времена потребно да би његове струје истиснуле, испрале сву прљавштину и учиниле воду прозрачном! Осим тога, у ову мочвару непрекидно доспевају отпадне воде и отпаци наших грехова и страсти – онога што продире у срце, нарочито кроз вид и слух. Постепено се чисте дубине наше подсвести, тајне одаје људског срца; понекад се благодат дотиче душе, као да показује шта је даље очекује и поново се скрива. Човек час осећа помоћ Божију, час богоостављеност, час кратке пробљеске радости, час мучне периоде немоћи и туге. Благодат Божија крије овај пут од нас самих како не бисмо пали у гордост и тек након буђења духа човек у молитви спознаје како је сладак рај и како је благ Господ.

Свети оци саветују да се Исусова молитва прво изговара усмено, али тихо, полушапатом, тако да човек сам чује: гласан глас расејава мисли и тек у изузетно јаком нападу страсти дозвољено је да се изговара, као да се извикује молитва како би се угушила змијска песма сладострашћа и гнева. Исусову молитву треба изговарати у темпу обичног разговора, не претерано брзо, кад се ум искључује од речи и не претерано споро, кад ум почиње да дрема у њима. Затим човек повремено прелази на нему молитву, трудећи се да у себи јасно изговара њене речи при чему оци препоручују да се дисање унеколико задржава, односно да се дише површно и ретко, ово помаже усредсређивању мисли. Можемо да уочимо на себи да је концентрација пажње везана за задржавање дисања. Међутим, могућа је следећа грешка: човек узимајући ваздух до краја прави затим дуге паузе напрежући све силе да га не издахне. Неким људима који су тако поступали полазило је за руком да у мислима изговарају понекад до десет, чак до петнаест молитава након дубоког удисаја, али као последица сличне праксе често се појављивала болест – проширење (емфизема) плућа и хипертонија. Оци саветују супротно: да се приликом дисања употребљава мала количина ваздуха, као храна за време поста.

Древни подвижници су везивали речи Исусове молитве за дисање. Овај начин користе и неки нама савремени монаси. Живот људског организма протиче у одређеним ритмовима и кад се молитва сједињује с овим ритмовима добија помоћ. То није механички процес који убија дух, већ нешто друго, што личи на подршку пријатељске руке која помаже човеку који иде стрмом планинском стазом.

Човек је јединствена, непоновљива индивидуа и зато је пут Исусове молитве код свакога непоновљив. Молитва је дар Божји, зато се треба молити Богу да пошаље овај дар. То је, можда најбољи и најбезбеднији начин да се достигне молитва: молити је од Бога као велику милост. Приликом молитве тело треба да се налази у стању извесне напетости, као приправности за акцију: приликом раслабљивања тела ум обично пада у дремеж, пажња слаби, свест се покрива некаквом тамом – човек изговара молитву као у сну, не слушајући самог себе. Напетост мишића треба да буде усмерена ка срцу, стомак затегнут, као код војника у строју. Ова непетост даје известан ослонац молитви, као што правилно дисање даје ослонац гласу. Добро је у молитви чинити поклоне и метаније; притом треба прво изговорити молитву, а затим чинити поклон, а не чинити га за време молитве. Метаније смиравају људску гордост и чине душу трезвеном. Неки сматрају да је за пажњу корисно да се за време молитве седи на онижој клупици и да се брада притисне уз груди. Међутим, све су то само спољашње методе: саме по себи оне су корисне, али човек може и без њих. Оне личе на штап о који се људи ослањају на путу, а затим га, кад постане непотребан, бацају у страну.

Главна је духовна страна молитве, али пошто је душа везана за тело, спољашње може, како да помаже, тако и да омета унутрашње. Ослањати се на спољашње или пак напротив, потпуно га занемарити било би неразумно и неправилно. Општи савети за оне који се баве овом молитвом јесу: не прихватати чулне образе, не тежити ка осећању благодати и душевним надахнућима, гледати на молитву као на покајнички плач срца, често се исповедати, сав живот сматрати припремом за молитву. Сва наша дела, речи и мисли јесу тло на којем ће расти или венути цвеће молитвених стања.

За време Исусове молитве пажња мора бити усредсређена на речи саме молитве, али сам по себи вољни напор не може бити дуготрајан, зато за време молитве човек свесно или несвесно тражи оно место на којем ће се молитва испољити у форми речи. Неки прочитавши поуке древних аскета траже такозвано „срдачно место“, али срдачно место јесу затворена врата која се могу провалити на силу, а не отворити. Потребно је одређено стање душе и духа како би молитва оживела, испољила се, како би ушла у дубину срца, управо, не у физичку област срца, већ у његову духовну дубину. Ако ум, обремењен и испрљан помислима будемо на силу забијали, као ексер чекићем, у своје срце још увек покривено гнојним ранама греха и страсти, резултат овога неће бити стицање духовне молитве, већ неуравнотеженост, експлозивност, хистеричност, расположење које се брзо мења. Наш ум и срце су разједињени због пада у грех, али ово за њих у извесном смислу представља чување од већег зла; они могу да се зближе и сједине само кроз покајање и очишћење грехова, а још тачније речено, може да их споји благодат. Зато пажњу не треба усредсређивати на извору речи, већ на његовој периферији, лагано и постепено прелазећи ка центру. Тако неки од стараца сматрају да је најбезбедније да се пажња за време Исусове молитве усредсреди на кретање усана које је шапатом или немо изговарају. Овај метода омогућава човеку да се бори с помислима, да не обраћа пажњу на њих, да јасније осећа структуру речи. Приликом дуготрајног упражњавања Исусова молитва се сама сједињује с дисањем. Неки се задовољавају овим начином молитве и они се тако моле док се не појави срдачна топлина; за друге следећу етапу молитве представља фиксирање пажње у области грла где приликом молитве осећају покрете мишића, где као да се рађа реч која излази из груди. Настављајући пут као од ушћа ка извору реке човек почиње да осећа да се реч рађа у области срца и пажњом се спушта ка свом срцу путем ваздуха који удише, оријентишући се на пулсирање срца. Овде јасније види рађање помисли и постаје му лакше да се бори с њима кроз молитву.

Постоје два начина борбе: први је да се не обраћа пажња на мисли, већ да човек наставља да се моли (тако човек запушава уши да не чује псовке), а други је да одбацује, као да баца у страну и уништава помисли. Један од светаца је ум упоредио с пауком који седи притајивши се непомично у паучини и чим мува доспе у њу одмах убија своју жртву. Пут у срце је усхођење ума степенике, али лествица као да је „окренута“ наниже, и веће погружавање у дубину означава веће усхођење. Овом лествицом се може ићи само малим корацима, прескочити степенице значи сурвати се с ње. Овде пажња не треба да прелази у насиље. Свака степеница се открива сама, срце постепено привлачи ум, али срце у физичком смислу и срдачно место нису једно исто. Срдачно место је налик на тајну ризницу зазидану у зиду, њу отвара Господ као дар благодати човеку; то је нешто као „унутрашње срце“ у људском срцу и за човека није могуће да сам уђе у њега, као што је немогуће скинути звезду с неба. Срдачно место се човеку открива онда кад он то не очекује. Очекивати – значи осећати се достојним. Бог даје благодат смиренима и ћутљивима. Онај ко је нашао ово благо неће причати свету о њему, већ ће оградити своја уста ћутањем како га духовни лопови не би опљачкали.

Ми говоримо о симболици речи, али постоји и друга раван – мистика речи. Код човека осим спољашње, фонетске речи постоји још скривени и њему непознати унутрашњи логос. Ово није способност душе, већ духа. У пробуђеном духу профористичка, спољашња реч се приближава унутрашњој речи, зато је лаж као раздвојеност, као противречност између унутрашњег и спољашњег језика, погубна за духовни живот; она га гаси, као вода ватру. Унутрашњи логос, или како се другачије назива ендодетичка реч – способност за непосредну спознају, за прозрење и духовне интуиције – почиње да сија кроз спољашњу реч и чини је мудром и речју која продире дубоко у душу. Зато реч молитвеника и аскета носи у себи необичну снагу, која превазилази разум свих философа.

Наступа моменат кад се молитва претвара у виђење. Душа се моли у помрчини, а дух у светлости. Христос је испричао причу о дивном бисеру, скривеном на пољу и о неком човеку који је сазнавши за њега продао цело имање како би купио ово место и кад је стекао бисер постао је богатији од свих.⁹⁵ Онај ко све жртвује ради Исусове молитве, добија кроз њу све, а главно је, оно што није знао и није могао да пожели. Продати имовину – одрећи се земаљских пристрасности, душевних знања, упростити себе, концентрисати свој живот у једном, као што се зраци, пролазећи кроз лупу концентришу у једној тачки.

Исусова молита се не може супротставити другим облицима молитве, на пример, читању Псалтира: све оне потичу из једног извора – Духа Светог. Псалтир и канони помажу, нарочито на почетку, Исусовој молитви; прећи одмах само на Исусову молитву подједнако је тешко као прећи од уобичајене хране на хлеб и воду којима се хране аскете. Наш ум по навици захтева разноврсност; чак и на пољу молитве он само постепено прелази од ширине познања на дубину. Стално држати ум у напетости је по речима Антонија Великог исто што и држати све време тетиву лука затегнутом. На питање шта изабрати: Исусову молитву или Псалтир преподобни Варсануфије Велики је одговарао: „И једно чинити и друго не остављати.“ Притом постепено све више времена и места у души треба остављати за Исусову молитву. Учврстивши се у срцу Исусова молитва се на почетку манифестује као духовна топлина. Често будећи се ујутру човек на своје чуђење примећује да у његовом срцу тече Исусова молитва. Снови постају чисти и лаки. (Овде се не говори о посебним демонским искушењима, кад се ђаво у сну приближава молитвенику као свом непријатељу и овај од тог приближавања осећа убиственог ужаса.)

Други степен непрестане Исусове молитве је посебна унутрашња светлост која обасјава мрачне дубине људске душе. Топлина доноси молитвенику мир помисли и покајање, а духовна светлост – радост и уједно осећај да је он испод сваке твари, али истовремено и то да га Бог не оставља. Тада човек схвата да је смирење истински живот, а надимање – лажни живот и крајње сиромаштво. Свети оци нам не откривају даља дејства благодати или откривају кроз алегорије и алузије. Преподобни Исак Сирин говори о томе да су само малобројни прешли на другу обалу Јордана.

Исусова молитва је глас покајања, а само покајање је попут нити која је затегнута између два пола, туге због грехова и наде. Молитва без свести о греховности се претвара у гордељиво узношење и лажну духовност, а молитва без наде се постепено гаси, душа долази у стање унинија и раслабљености. У молитви треба да постоји овакво расположење душе: „По греховима својим достојан сам пакла, али милосрђе Божије не побеђују никакви грехови. Господ би опростио и сатани кад би овај могао да се покаје.“

Кад ступаш у разговоре са светским људима упитај себе: „Колико Исусових молитава бих могао да изговорим за то време? Зар на људском језику постоје речи веће и лепше него што су речи „Исус Христос“? За шта мењам Исусову молитву?“ Тајне Божије се откривају ћутљивима. Апостол Петар говори о лепоти ћутљивог духа и о тајанственој звезди која излази у људском срцу.⁹⁶

Једну од највећих опасности у молитви представља замена духовних осећања душевнима. Душевна осећања су живописна и јарка. Она су попут бучних таласа који се подижу и који су виши тамо где је ближе дно. Они расту као брда кад је осека, док је бездан океана обично миран; његова површина личи на огромно поље које једва колеба мрешкање таласа. Није чудо што се највећи океан назива Тихим. Често светски људи ентузијазам, одушевљеност, стање нервног узбуђења, ексцентричност, поетско надахнуће или истанчани интелектуализам доживљавају као пробуђеност духа у молитви, али је то у ствари само сурогат молитве.

Три душевне силе поробљују човеков дух: прва је његов приземљени разум, који непрекидно, као паук, плете из самог себе нити суђења, представа, домишљања, планова, сећања, претпоставки, евристичких досетки и апстракција и трчи по овој паучини покушавајући да у њу ухвати светлост истине. Друга сила која гуши дух је реактивна заштитна сила душе која се у нашем стању не испољава у борби с грехом, већ у супарништву, гневу, јарости и непомирљивости. Ова погрешно усмерена енергија људске душе постала је сама страст и обично се устремљује против онога ко смета човеку да оствари своју жељу. Трећа сила је тежња ка наслади, стална жудња за задовољствима. Наслада је попут морске воде, она после себе оставља осећај горчине, не гаси жеђ, већ је насупрот томе, распаљује. (Ко пије горко-слану морску воду још више жели да пије и у мору воде умире од жеђи.) Човек често меша супротне ствари – душевну насладу и духовну радост: наслада изиграва духовну утеху, имитира је. Наслада има широк спектар дејстава. То нису само груба чулна задовољства, већ и наслада другог поретка, танана, на пример: естетска и стваралачка, коју људи често мешају с духовним стањима. Међутим, све душевне насладе припадају времену и земљи. Све су оне пролазне. Оне стварају расположење, а не стање. Насладе могу бити како очигледно порочне, тако и подношљиве. Неке од њих изгледају као одмор и награда за човека, на пример: наслађивање пријатељством, породичним радостима, општење с природом… Међутим, све су оне – земаљске и ако постају животни циљ успављују дух.

Молитва увек треба да припада духовној равни, зато што је молитва откидање ума и срца од земље и усмереност на вечност. Ово је често праћено трудом и болом, као кад би човек откидао залепљени фластер од ране која крвари. Зато је пажљива молитва најтежи подвиг. У молитви није забрањено молити Бога за земаљска добра, само у њима не треба видети циљ по себи, већ само средство за одржавање снаге на земаљском путу. Душевна молитва, у ма како распламсало стање да доводи, ма како надахнута да изгледа, представља изопачење саме суштине молитве. Дух се буди само кроз покајање и борбу са страстима. Речима покајте се⁹⁷ започели су своју проповед Христос и Његов Претеча. Једини пут у Царство Божије води кроз покајање. Ван њега делују душевне, страсне силе.

Шта представља православна икона? Икона је испољавање благодати Божије на земљи. Ми не можемо да унесемо у ову област било какав крут систем. Дух дише где хоће,⁹⁸ рекао је Господ. Ми ћемо само указати на нека својства православне иконе, тешко схватљива за већину наших савременика. Лик на древним иконама је величанствен и строг. Овде нема места сентименталности и ласкавости – овим испољавањима душевности, сурогата љубави. Духовна љубав, која се одражава у ликовима древних икона је строга и захтевна. Поглед светаца на њима гледа нас из вечности. Он као да обухвата целу васељену. Вечност и бесконачност се одражавају у њему. Овде нема ни трага помирености с грехом или снисходљивости према њему. Зато су ликови древних икона несхватљиви, туђи, а понекад и заиста страшни за плотског човека везаног за страсти. Међутим, у овој мржњи према греху, у овој суровој истини присутна је једна жеља, свецела жеља – спасење човека. Истинска љубав, коју су одразили древни иконописци, не иде на компромисе. Ово многим савременим људима изгледа као суровост. „Сурови, страшни ликови,“ кажу они. Они желе да их икона мази, они желе да „кокетирају“ с иконом. Духовна љубав је неизмерно дубља од душевне. Она више саосећа с нама, више пати због нас. Она као да немо виче од боли, али не због наших пролазних незгода, већ због наше откинутости од Бога, извора живота. Она се плаши наше вечне погибељи. Ликови древних чудотворних икона су строги зато што су прозорљиви. Они виде демонски свет, то је свет страшних непријатеља који окружују човека, свет невидљивих убица, они виде гнездо греха, станиште сатане у људском срцу. Предање каже да се Господ и Мајка Божија никада нису осмехивали: како може да се осмехује мајка видећи да је тело њеног детета обавила змија или да оно бунца у тешкој, мучној болести?

У католичким иконама нема метафизичког трагизма. Тамо је трагизам земаљских, душевних, људских осећања. А најчешће је присутно друго – људска чулност, оно што је усмерено ка земљи. Рај и пакао су или заборављени или приземљени, пренети на земљу. Тамо икона гледа на земаљски начин, можда и добрим погледом, али види само земаљски свет. Пред таквом иконом грешник не прошавши кроз ватру покајања може у потпуности да се преда душевним доживљајима. Зато су тако често на Западу песници опевали Дјеву Марију као предивну даму, а витезови су Је називали краљицом свог срца, што за православца звучи као страшно светогрђе и изругивање светиње. Ову душевну чулност и сентименталност католичких икона људска подсвест доживљава као могућност помирења с Богом без покајања, без промене. Зато се у католичкој мистици тако много говори о узбуђеној љубави и тако мало о покајању, очишћењу срца и свакодневној суровој борби са страстима. Православна свест осећа у овим у људском смислу лепим, али у духовном смислу непрепорођеним, већ само нежно-сладуњавим ликовима, нешто потпуно туђе. Ова лица на иконама, која само што се не осмехују, а понекад се заиста и осмехују, делују на грешника успављујуће, у њима је присутна капитулација пред грехом, помирење с њим: грешник воли кад се на његову ругобу гледа кроз прсте.

У неке католичке иконе људи су се заљубљивали. Међутим, није могуће заљубити се у православну икону: овде гасну страсти, овде се буди дух. Због тога страсни и сластољубиви човек жури да оде од овакве иконе. На древним иконама нема чежњивости, жалостивости и онога што би се могло назвати певањем успаванке грешнику. Онај коме је познат ужас трансцендентног, демонског зла, неће умиривати грешника. Он ће другачије гледати на земаљска страдања која тако мало значе у поређењу с вечношћу. Општење с Богом без срдачне чистоте није могуће. А срдачна чистота није могућа без покајања и борбе с грехом. Зато није могућ ни опроштај грешнику без његове одлучности да се бори са собом, без тога да он, сликовито говорећи, пролије крв.

Древна чудотворна икона је истовремено блиска грешнику и далека од њега. Овде је присутна близина духовне љубави, љубави према човеку као образу Божијем и истовремено је присутна огромна раздаљина, раздљина која одваја грешника од светости. Човек осећа како му је Бог близак и како је он сам далек од Бога. Једно од својстава светости јесте мржња према греху. Светиња не може да се споји с прљавим и нечистим. Сунчеви зраци падају на површину мочваре, али се блато од тога не претвара у светлост. Икона је светлост која струји из далека. Одсуство дистанце између светости и греха у икони спушта је у сферу душевних људских осећања и може у изопаченој свести грешника да доведе до лажног умирења и чак да постане „гаранција“ некажњености његовог греха („греши колико хоћеш, Господ ће те свеједно по милости Својој примити“).

Чини нам се да је поглед ликова на древним иконама одрешен од света. Он није устремљен на онога ко се моли, већ као изнад њега или, тачније, кроз њега (тако се зрак, пролазећи кроз стакло устремљује у даљину), он види човека на позадини вечности, у сферама земаљског и духовног света који се пресецају; он види у човековом срцу оно што сам човек не види, а често се плаши да види. Ликова с древних икона плаше се демони, пред њима се узнемиравају и вичу ђавоимани, они које смо навикли да називамо заједничким именом душевних болесника. Древна икона изгледа обузета невидљивим пламеном, пламеном Божанске благодати.

Учење о молитви тесно је повезано с православном антропологијом. У антрополошком смислу молитва је средство за ослобађање духа од деформисаних, развраћених осећања душе, која се налазе у неконтролисаном, хаотичном стању у међусобној борби. Свет схвата слободу као могућност човека да следи своју главну страст, која је на неко време победила остале и налази услове и средства за њено задовољење. А с религиозне тачке гледишта, ова „слобода“ представља стање непрекидног робовања различитим газдама које се стално мењају. Страсти налазе основу за поље дејства у људском телу. Тело „ујединивши се“ с душом гуши дух, тако савезничке војске опседају град одсекавши све његове комуникације. Међутим, један од савезника ове непријатељске војске, тачније, људски разум, мање је од других сила душе погођен грехом и страстима, зато он повремено стаје на страну духа и покушава да га ослободи.

Борба за ослобађање духа има своју стратегију, своју законитост и постепеност. Она почиње од спољашњег. Ако, док се још увек налази у страсном стању човек буде покушавао да пробуди силе духа, он ће или увидети јаловост својих покушаја или ће, што је много горе, посредством гордељивих фантазија довести своју душу у стање егзалтације, нервног узбуђења, илузорних, машталачких представа које ће због свог неискуства доживети као духовна откровења. Оваква душевна, екстатичка љубав детаљно се описује у књигама западних „аскета“. Католички ентузијасти су доживљавали слична стања као појаве Божанске светлости, док би православни подвижници рекли да је то само димни пламен људских страсти, доведених до стања екстазе.

Борбу треба почињати од тела, од његовог навикавања на дисциплину. Прво је знање мере, уздржање. Мера у јелу и у сну, у одмору и у раду. Ластавица даје свом птићу одређену количину хране као птичица не би пиштала – ако се наједе до ситости умреће. Треба давати телу оно што му је неопходно и узимати од њега оброк – рад и будност у молитви. Кад човек дрема његови мишићи се раслабљују, кад напето размишља концентрација мисли повлачи за собом одређену напетост, као да одржава тело у тонусу. Ако човек за време молитве раслабљује своје мишиће почиње да дрема и машта, зато је корисно стајати у току молитве чврсто као у строју и чинити метаније које су „помоћни језик“ молитве. За време умора и болести човек може да седи, али не разваљено, не налактивши се, не наслонивши се на наслон столице, већ право, с ногом једном поред друге, лагано затегавши стомак и наклонивши главу – све ово помаже у борби против дремежа.

У душевно-телесне врлине спадају ћутање, чување вида и слуха. Душевне силе су следеће: словесна, жељна и афективност. У словесне спадају: способност мишљења на нивоу речи и представа, сећања, претпостављања, планирања, маштања, посматрања, налажења узрочно-последичних веза, анализирања, синтетике, експериментисања, откривања законитости, сачињавања хипотеза и теорија, примена пронађених закона у пракси, састављање различитих знаковних система и њихово коришћење. Тако се рађа нучно, философско, уметничко стваралаштво, закони, права, манифести и устави. Ово је непрегледно поље дејства људског интелекта у два његова аспекта: разума и уобразиље. Овде су главни корени цивилизације: у прикупљању, чувању и примени информација, које долазе споља. Човек се највише поноси својим разумом. У њему је основа неверја, она интелектуална гордост која за човека његов разум чини малим божанством, идолом, од којег очекује помоћ и спасење. Истовремено овај разум повремено осећа своју ограниченост, беспомоћност и духовно слепило и тада тражи Бога.

Друга сила је жељна, овде спадају све врсте насладе. Овде је породична, пријатељска, родитељска и чулна љубав, овде је патриотизам и друштвена солидарност, љубав према уметности, радост од општења с природом, овде је наслађивање поезијом, музиком, сликарством. Овде су и људске страсти: егоизам, самољубље, среброљубље и похлепа, везаност за ствари, осећај зависности од спољашњег (и истовремено – узвишена осећања као што су саосећања, самилост, састрадавање). У жељни део душе спадају смех и шале, у којима је скривен тајни блуд. Појмови као што су задовољство, нежност, пристојност, тананост, такт, привлачност и лепота, такође спадају у жељну силу душе. Понекад она открива себе као стремљење ка надсветској Божанској лепоти и чежња за изгубељним рајем (ово нејасно осећање личи на зрак светлости који је изненада продро у подземље). И у њену област, у област жељне силе, спадају демонска мистика и екстатички култови. Уопште, свака мистика, осим православне, у целини се налази у пољу душевних сила. А православна је по својој суштини духовна (међутим, пошто укључује у себе целог човек може да се манифестује заједно с тим и у душевној и телесној равни).

У изопачене манифестације силе жеље такође спада тајна љубав према злу и пороку коју човек повремено јасно осећа у свом срцу.

Трећа сила душе је афективна. Она је слична способности живог организма да избацује из себе свако туђе, страно тело, да неутралише отров који је у њега доспео и умртвљује принцип који изазива болест. Афективна сила је тврђава и војска душе, то је способност да се разликује добро од зла, заштитна сила, психички филтер који треба да задржава прљавштину и отрове, то је способност душе за реакцију и дејство, света мржња према ономе што стоји између људске душе и Бога. Афективна сила може да се испољава и у тежњи ка добру, заштити људи од неправичности, у самопожртвовању. Међутим, у човековом греховном, палом стању, она се најчешће испољава у сталном незадовољству, роптању, суровости, гневу против људи, нетрпељивости, надмености, насиљу, мржњи, освети, супраништву, зависти, злоби, равнодушности и безосећајности, тајном садизму – од породичног деспотизма до тираније и некроманије владара.

Уопште, у душевним манифестицјама треба разграничити следеће нивое: штетно, непотребно, подношљиво (или неутрално), нужно, потребно и крајње неопходно, и затим водити духовну борбу са собом одсецајући прво штетно, а затим непотребно.

Штетно у области дејства словесне силе јесте свесна лаж, лукавство, препреденост, смех, подсмех, клетве, проклетства, псовке, празнословље, осуде – извори лажне и развратне информације. Боље је не знати него имати лажне, изврнуте податке. По речима Соломона, боље је мало с истином, него велико с лажју.⁹⁹ Само обуздавши свој језик, припитомивши га као дивљу животињу, човек може да почне да се бави очишћењем свог ума од различитих мисли, маштања и чулних помисли, које настају у свести.

Штетна испољавања жељне силе представља сваки облик задовољавања похоти. Не говорим о телесним гресима, то је сваком јасно, већ постоје и други тананији облици задовољавања похоти и сладострашћа: сусрет и општење с људима према којима гајимо нечисту везаност и пристрасност, читање страсних књига и гледање сличних слика, гледање телевизијских програма и видео филмова који су постали извор душевне заразе и разврата. Борба с тако тешким облицима изопачене насладе као што је употреба алкохола и дроге (овде наслада очигледно открива свој демонски лик), одрицање од непристојних разговора, вицева и томе сличног је неопходно. Онај ко стоји у мочвари без ових спољашњих мера за ограђивање душе од порока не може да спере са себе прљавштину. Ако човек буде служио својим страстима и истовремено покуша да се моли срцем, добиће нервно растројство или ће пасти у оно демонско стање које се назива прелешћу.

Штетно у области афективне силе душе јесте роптање на Бога и гнев против човека, мржња услед увређеног самољубља или неиспуњених жеља (зато је немогуће победити гнев не обуздавши прво похот). Греховне појаве афективне силе су: освета, поквареност, злопамћење, насиље над вољом другог човека, понекад – чак под маском добра. Победу над гневом помаже покајање и самопрекоревање. Прво треба савладати гнев ћутањем (како каже преподобни Јован Колов, шкорпион, смештен у затворену посуду, ће угинути), а затим се борити с њим у мислима и срцу.

Следећи степен је подношљиво (оно што не представља зло, али без чега човек може). У погледу словесне силе то је бављење науком и философијом, уметношћу, читање књижевности и периодике, у погледу жељне – слушање озбиљне класичне музике, одлазак у музеје и сликарске галерије, певање светских песама, путовања; у погледу афективне – тежња ка друштвеној делатности, такмичења, игре и друго слично овоме.

Степен нужног у смислу словесне силе јесте познавање своје струке, друштвених, као и породичних права и обавеза, познавање природе која нас окружује, изучавање богословља, и то има практичан значај. У смислу жељне силе нужно је: пријатељска, породична и родитељска љубав, патриотизам и друштвена солидарност, општење с природом, сажаљење и самилост према живим бићима. У смислу афективне: сећање на смрт, приморавање себе на добро, борба са страстима, трпљење, покорност вољи Божијој, сећање на своје грехове.

Најбоље од неопходног за словесну силу јесте концентрација у молитви, за жељну – учествовање у богослужењу као предокус небеске лепоте, за афективну – испуњење заповести као вољни акт. Дух који се буди утичући на словесну силу, омогућава непосредну, интуитивну, спознају духовног света, онога што је дубље од речи; његов утицај на жељну силу даје осећај Бога као јединственог добра, у поређењу с којим земаљске насладе изгледају као горчина. Утичући на афективну силу он буди вољу, подстиче је да стреми ка Богу, чува душу от утицаја греха и страсти и обнавља, препорађа у души чистоту и целомудреност.

Приликом буђења духовних снага човек схвата да је његово само оно што ће прећи у вечност, а себе може да нађе само у Богу. Пробуђени дух се испољава у тајном познању духовног света као света бесконачног, чију честицу представља он сам и истовремено света који се одражава у њему као сунце у капи воде; у доживљају човека свим његовим бићем овог света као највећег живота и у усмерености према њему као извору светлости и једином истински реалном постојању. Тада се као највећа духовна вредност открива тиховање срца, пред којим све остале добродетељи изгледају само као степенице лествице које воде ка њему. Ово може да изгледа сурово душевним људима, који заборављају да је све од Бога, а не од наших снага. Бог може да учини велику милост за цео свет, ако нађе у овом свету чисто срце као што је миловао и спасавао од погибељи читаве народе и земље због молитава великих светаца као што су преподобни Арсеније и Макарије примивши као најблагоугоднију жртву тиховање њиховог срца.

Човек је добио од Бога велики дар – способност да заборавља, која није ништа мање драгоцена за душу од способност памћења. Да није способности заборављања живот би био неиздржив. Један од узрока нервних комплекса је кад се у сећању „заглави“ неки догађај и немање жеље да се у слоју емоција он заборави, односно испразни. Нервни комплекси личе на катаралне (упалне) зоне у нашем телу, на неугасива жаришта упале која боле на додир. Заборављати је исто тако неопходно као избацивати из стана ђубре и непотребну старудију.

Умеће заборављања које износи напоље из свести непотребне информације нарочито је драгоцено за молитву. Ми се сећамо посредством асоцијативних веза, зато човек треба да се потруди да раскине ове везе. То могу бити ствари, људи, крајеви итд. Треба избегавати сусрете с онима који нас подсећају на ранији греховни живот: најјачи асоцијативни утицај има жив човек. Често је неопходно раскинути пријатељство с оним с ким је човек грешио, потребно је чак и да се не моли за њега, иначе ће се грех обнављати у сећању. Треба избацити стари које носе на себи печат греха. Ако је то немогуће, треба макар направити други распоред ствари у соби. Нарочиту атмосферу стварају књиге, зато не треба држати у својој соби страсну светску књижевност. То је један од извора оне разорне „радијације“ која стално зрачи човека. Пожељно је да човек посећује места на којима је раније ретко бивао како би покидао паукову мрежу сећања. Понекад је за време молитве добро застрти прозоре у својој соби и молити се у тами.

Ако не постоји могућност да се одрекнемо разговора који је за нас тежак, у току њега треба да ћутимо и да се молимо, а речи сабеседника ће само клизити по површини свести, не проничући у срце. За време таквих разговора често правимо грешке, доспевамо у незгодан положај, управо – желимо да убедимо човека и демонстрирајући пред њим своју памет ступамо у разговор и он нас обузима, плашимо се да не наљутимо човека, више волећи да наљутимо Бога. То је изврнуто поимање доброте – повлађивање страстима другог кад се уместо да негодујемо, осмехујемо и смејемо. Међутим, смех је нешто попут опијености, стање духовне раслабљености, кад човек престаје да контролише своје срце и на крају се нађе незаштићен. У смеху је скривен блуд, а у шали дрскост, зато они неприметно за нас распламсавају нашу чулност. Ако не будеш сам показивао макар унутрашње интересовање за речи разговора који није користан по душу, разговор ће се бити исцрпљен. Човек осећа с каквим расположењем га слушају, зато ако желиш да се разговор прекине речи саговорника сматрај ничим другим до шумом потока. Како би држали неопходну дистанцу с другима неки људи су се правили јуродивима, правили су се будалама и говорили су другима истину у очи не плашећи се да ће се ови увредити. Од будале се много не тражи, али то није метода за све.

Да би се што пре заборавила греховна прошлост треба променити своје сопствене навике: ходања, лежања, говорења, седења за столом и тако даље, исто онако као што се руше одређене асоцијативне везе. Уопште, најмоћнија средства за очишћење душе од успомена у прошлости јесу покајање и молитва. Опроштени грех се лакше заборавља, а благодат добијена у молитви као кључем затвара врата подрума наше свести у којој се „чувају“ наши грехови. У свом невеликом искуству уверио сам се да се, кад се заиста молим, не сећам ни светских књига које сам у прошлости прочитао, као да их никад нисам држао у рукама, а кад нагињем саосећању према страстима поново ми сећање прочитаног испливава у свести, као морски гмизавци из дубине на површину. Да би човек заборавио прошлост треба да упрости самог себе, своју свест, свој говор – тако рвач маже уљем своје тело како би га теже ухватили. Ако човек мора да слуша о туђим греховима треба да изрази саосећање према грешнику и да каже да је и сам крив за слична сагрешења, затим да настави да се моли за онога о чијим се немоћима говори и тада ће се овакав разговор брзо прекратити.

Молитва има унутрашње и спољашње непријатеље. Први непријатељ је самољубље. Самољубље је неправилна љубав према себи. Она се испољава у три облика: као таштина, среброљубље и сластољубље, односно тежња ка наслади.

Молитва је унутрашњи живот, а таштина је театралност, спољашњи живот, живот пред људима. Молитва је унутрашњи, невидљиви и најмоћнији фактор постојања људске личности, а таштина замењује лице маском и саму молитву претвара у представу. Ташт човек је глумац светости, он не може да пребива умом у свом срцу, он непрестано вежба улоге које ће играти пред људима, укључујући и улогу молитвеника. Ташт човек ће правити алузије на силу и значај своје молитве, причаће о необичним случајевима или чак чудима која се дешавају по његовој молитви. Кад се ташт човек налази у окружењу људи спреман је да се моли сатима како би зачуо аплаузе упућене његовој побожности. Страст таштине даје му демонску силу за молитву, а кад остаје насамо са собом, жеља да се моли у њему нестаје. Ташт човек се не моли, већ само глуми молитву, зато његова молитва постаје бездушна и лицемерна. Таштина постепено прелази у гордост. Горд човек не осећа потребу за помоћи Божијом, он сматра да су за њега довољна његова лична савршенства како би испунио Јеванђеље или га чак превазишао. Горд човек постаје бог за себе, зато молитва или потпуно нестаје или се у њој потпуно губи осећај побожности: он разговара с Богом као с једнаким себи.

Даље следи среброљубље. Помисли и осећања среброљубивог се налазе тамо где је његово богатство. Он је у непрекидном немиру: како га сачувати, како га повећати, чак и на молитви размишља о новцу. Његова молитва је мртва и хладна, то је само неки спољашњи данак Богу, зато што се он не узда у Бога, већ у новац, он је постао његов бог. Срце среброљубивог постаје тврдо као камен, молитва не оставља у њему практично никакав траг, као челично сечиво на дијаманту. Апостол Павле је среброљубље назвао идолослужењем.¹⁰⁰

Сластољубље или љубав према насладама је у стушини самољубље, неправилна љубав према себи кад човек себе поистовећује са својим телом. Молитва захтева трезвење као прозрачност ума, а наслада гаси светлост ума. Наслада спада у комплексе нервне узбуђености, зато се по правилу завршава душевном пустошју, умором и тугом. Свака наслада је губитак духовне снаге. Наслада је један од главних непријатеља молитве, као сурогат и фалсификат духовне радости. Љубав према насладама чини човека хладним и егоистичким, молитва за њега постаје нешто несхватиљиво и туђе, он је у себи мрзи. док је гордост пре свега провокација против вере, „замена“ Бога самим собом, а среброљубље непријатељ наде (није Бог, већ богатство извор и гаранција човекове среће), наслада је грех против љубави.

Следећи неприајтељ молитве је заборављање. Цео живот је школа и сваки дан је лекција коју човек добија. Главна лекција је у томе да нас Бог никада не оставља. А заборав уништава сећање на помоћ и доброчинства Божија којима је прожет, као светлосним зрацима, сав наш живот. Друга лекција је да је грех смрт. Колико пута смо чинећи грех у искуству осетили да улазимо у област смрти и одбацивања, да после почињеног греха наша душа постаје мртвац којег носимо у себи, који трули и распада се! Треће искуство нашег живота је да је једина истинска радост Бог, а све остало су илузије и привиди. Заборав нам одузима сећање на ова неопходна знања која смо стекли мучним и горким искуством. Заборав је потпут птице која кљуца сазреле плодове и оставља празне гране. Зато је заборав облик безумља: човек стално пада на истом месту.

Други непријатељ молитве је незнање или несхватање. Незнање бива вољно: човек не зна зато што не жели да зна, а главно знање се састоји у ономе што је истински постојеће – то је невидљиви свет, док све видљиво подлеже разарању и смрти. Човек се плаши овог знања, он тражи срећу у вештаствености и материјалности, у којој се крије велика лаж, пошто се све материјално налази у ропству времена и смрти.

Још један непријатељ је неразумност. Неразумност је неправилна скала вредности, неправилно изабран циљ или пак неправилна средства за остваривање циља. Неразумност је заробљеност спољашњим, вечно врћење у оној равни земаљског бића где су само испразност и мучење духа. Истинска мудрост је сматрати јединим благом Бога и јединим злом – грех, а све остало су међустања, не добро и зло, већ само ситуације. Ако је Бог највише и једино благо, најважније у нашем животу је богоопштење, чије главно средство је молитва. Љубав према насладама разлаже у човеку вољу, чини га плашљивим. Бојазан је парализа душе, кукавица је потенцијални издајица и одступник. Да би човек савладао плашљивост треба уништити њен узрок, везаност за оно што се човек плаши да изгуби. Да би човек савладао плашљивост треба да уништи пристрасности, љубав према телесном спокоју и насладама. Плашљивост рађа лаж. Лаж гута духовне силе човека, јер за једном лажју следе друге две. Човек који лаже принуђен је да држи у уму слику коју је измислио, да јој прида привид истине, а на ово одлази огромна количина времена и снаге. Због тога је велика мудрост увек говорити истину: истина је проста, лаж је разнолика, Бог је истина зато је Бог прост. Ван истине није могуће видети Бога, а молитва је пут ка виђењу Божанства; лаж уништава или изврће молитву. Свет лажи је област демона, ма каквим узроцима и околностима човек да се правда.

Следећи непријатељ молитве је лењост. Лењост је једна од последица насладе. Воља се у духовном смислу испољава као пажња према речима молитве. Силе душе су се „одвојиле“ једна од друге, зато је за молитву неопходна воља, а не очекивање да човек пожели да се моли. Наслада паралише вољу, чини човека суровим и тврдоглавим, или напротив плачним и хистеричним. Да би се уништила лењост треба водити борбу с маштањем и сновима, с оним тананим сладострашћем које се као отров убризган у вену, разлива по људском телу и поробљава ум. Молитва је у многоме ствар воље. Ако не можемо да се концентришемо на речи молитве и она исклизава из наше пажње као зраци сунца који се не могу задржати руком, можемо привремено да оставимо молитву и у својству припреме за њу треба да се бавимо размишљањем о следећим стварима.

1. Способност човека да се моли јесте највише достојанство човека. Ако се по дару речи човек разликује од свих земаљских бића (код светих отаца он се назива словесним бићем), молитва чини његову душу буде једнаког достојанства с Анђелима. (Преподобни Максим Исповедник пише за молитвенике да је њихова душа једнака Анђелима, осим што Анђели немају, за разлику од људи, похот и гнев.) Ниједна врлина, ниједан духовни дар, ниједна заповест, нису у стању да подигну човека на такву висину као молитва, зато је она – царица свих врлина.

Кад не желимо да се молимо и речи молитве нам изгледају као суви песак који нам је испунио уста, треба да кажемо да је то лаж, да наш дух увек жели да се моли, да жели да увек буде с Богом, да нас од молитве не одвраћа лењост већ болест наше душе. Као што не можемо да поистовећујемо своје тело с гнојним ранама које га покривају, тако не можемо да поистовећујемо себе, и што је главно, свој дух, с оном болесном жеђи за насладама, с оним стремљењем ка спољашњем које се супротставља нашој молитви. Треба упитати себе: „Ко сам ја? Да ли је мој дух око вечности или су моје страсти црви из гроба који се хране трулежју? Ја сам дух, моје је моја душа. Делимично моје је моје тело које ће васкрснути с другим својствима саобразним душевним, и тада ће бити истински моје, а остало ништа није моје.“

Тражити срећу у спољашњем је најстрашнија обмана демона. Адам пуноту битија није тражио у Богу, већ у спољашњем предмету, у некаквом плоду који је у свом безумљу почео да сматра извором моћи, насладе и блаженства. Кад тражимо смисао живота и срећу у спољашњем понављамо злокобну грешку Адама. Боготворећи спољашње он је изгубио Бога као унутрашњи фактор свог живота. Страст боготвори спољашње. Повратак од спољашњег ка унутрашњем и од унутрашњег ка Богу може се остварити само путем молитве. Зато учити се молитви значи учити се спасењу. Наћи своје сопствено срце значи наћи Бога, а наћи срце могуће је само кроз Бога и срести се с Богом могуће је само у срцу. Ући умом у срце могуће је само у светлости благодати, зато што су без Бога дубине срца скривене за нас и непознате нама самима. Ово благо је закопано у земљу; човек као да пролази, чини се, познатим местом, корача по њему и не зна шта се тамо чува.

То је прва помисао, први предмет за размишљање, које међутим, нема ништа заједничко с медитацијом. Медитација је аутосугестија, за коју је као приликом хипнозе, потребно пасивно стање наше свести. Медитација као да уводи страну материју у човекову духовну природу.

2. Други предмет нашег размишљања је време, дејства у равни битија, вечност и време. Све спољашње се налази у власти времена, оно није наше, ми се само додирујемо с њим; наше је оно што можемо да задржимо. У бујици времена све се руши и нестаје. Ми смо попут човека који седи на обали реке и гледа талас који јури: он мисли да је он његов, али кроз трен њега више нема. Живот у времену је најнижи облик живота, то је само припрема за вечни живот. Велика је заблуда сматрати пут који одлази у даљину својим сопственим домом. Истински живот је вечни живот. Тамо нема губитака, разочарења, осећања сопствене немоћи, тамо нема промена, већ постоји отварање, притом вечност није некаква непокретност, вечност је динамика. Постоје два аспекта вечности: вечни живот и вечна смрт. Трећег стања нема. Земаљски живот протиче на позадини вечности на коју смо ми заборавили. Време ће бити склоњено као што се у позоришту скида сцена, и тада ћемо се неочекивано наћи у сфери вечности; тамо ће човек видети себе онаквим какав јесте. У срцу онога ко није искоренио у свом срцу богоборачке страсти царује смрт. Страст и грех нису просто слабост, њихова метафизичка основа је мржња и богоборство, то је такође царство, царство састане.

Молитва овде на земљи даје искуство додира с вечношћу, молитва је доказ наше борбе с грехом и страстима. Молитвом као да говоримо демону: „Нисам твој.“ Човек којем је молитва туђа сведочи да воли свој грех и не жели да се растане од њега.

3. Трећа помисао је помисао на смрт. Један од парадокса наше свести састоји се у томе што свуда видимо смрт и најмање од свега размишљамо о њој. Чини нам се да смо ми изузетак из општег правила: сви умиру, али се нас смрт неће дотаћи. Смрт је увек неочекивана, увек је трагична. Један од узрока овога јесте наша неприпремљеност за њу, трудимо се да преваримо себе како бисмо мирно грешили. У овом смислу сви ми личимо на ноја, који, како кажу, спасавајући се од непријатеља, зарива главу у песак: он ништа не види и мисли да његови непријатељи такође не виде. Занимљиво је да је ној једна од најбржих животиња, коју не може да стигне чак ни јахач на коњу и кад би знао од кога и како треба да се спасава, сачувао би свој живот. Кад би се човек сећао смрти и припремао за њу покајањем и молитвом, смрт би за њега постала прелазак у вечни живот, а не џелат који је ушао на врата његове куће како би га везао и затим погубио.

Зато треба имати на уму последњи дан свог живота, који може да постане било који, чак и данашњи дан. Преподобни Јован Лествичник сматра да је сећање на смрт неопходно за молитву. Треба питати себе: „Ко си, зашто си дошао овамо, кад ћеш и куда ћеш отићи одавде?“ Јован Лествичник пише: „Неки кажу да је молитва боља од сећања на смрт, а ја опевам два бића у једном лицу.“

4. Следећа помисао је помисао на пакао. Пакао је место заборава, то је вечна одбаченост, тамо нема ни наде, ни љубави, тамо је море мржње. Ми се трзамо кад читамо приче о собама за мучење и логорима и губилиштима. С каквом истанчаном суровошћу се џелати ругају својим жртвама, али тамо постоји крај, у крајњу руку – смрт, а у паклу нема смрти, тачније, тамо је вечита смрт која нема краја. Ма како сурови садисти били људи, ма како дивљу насладу да налазе у мучењу својих жртава, ипак се у души сваког џелата понекад пробуди нешто добро и људско, макар као успомена из детињства. Међутим, колико је демон страшнији и суровији од свих злочинаца који су живели на земљи! Он је оваплоћење самог зла. Демон је црни пламен мржње према Богу, он се свети Богу, преко Његове творевине. Човек је образ Божји, зато мрзећи Бога демон мрзи човека.

Ипак, најстрашније у паклу није мучење, већ туга због губитка. Грешник зна шта је изгубио, ко је могао да буде и ко је постао. Међутим, у паклу нема покајања, тамо је само уподобљење демонима и зато свест о губитку вечног живота изазива код грешника мржњу према Богу, сличну мржњи демона. У паклу ће људи који су на земљи најближи мрзети једни друге, тамо ће мајка за кћерку и син за оца стати у облику огромних човекообразних змија и шкорпиона. Волети се може само добро у човеку: стварно или претпостављено. Рафинирано зло није могуће волети. Зло, кад у њему нема трагове добра које препорађа подлеже самоуништењу. Пакао је раздвојеност, подела добра и зла. Пакао је као и рај, динамичан, само што је у паклу присутан процес распадања, тамо су само центрифугалне силе и грех ће, откривајући се у вечности, чинити сваког грешника све више и више сличним сатани. И античком и савременом хуманизму подједнако је тешко да прихвате учење о паклу, они су више волели да га сматрају или „педагошком методом“ или „мучном митологијом“. У ствари то је апологија греха, самоумирење грешника који не жели да се бори против својих страсти. Кад би човек знао како је ужасан и мрзак демон, он би схватио да је царство демона – царство вечне смрти, да је грех не просто оскудица добра, већ у метафизичком смислу – убиство Христа; зато је непокајани грешник богоубица. Грех је одвајање душе од Бога. Бог је живот и извор живота, другог извора нема, бесмртност без Бога се претвара у смрт.

5. Последње размишљање је о рајском блаженству. Човек је створен за рај, рај је пребивање с Богом; унутрашњи рај је Божанска светлост у људском срцу. Овде на земљи, човек се осећа као изгнаник, он је несрећан, пати, – и то је универзална чињеница. Спољашњи услови живота нас не избављају од страдања, значи, с човечанством се догодило нешто заиста ужасно, чим се сва његова историја претворила у трагедију. Тако може да пати цар, који је изгубио своје царство. Човек тражи срећу, али је нигде не налази. Философија не даје ни срећу, ни истину – то је лавиринт: отворивши једна врата човек види десет других затворених, притом не зна да ли се приближава излазу или не. Чулна задовољства такође не доносе срећу. Људи који су се у потпуности потчинили страстима имају тужна и мрачна лица. Једини бљесак светлости у људском животу је осећај близине Бога, то су капљице духовне радости које је човек осетио у молитви, нарочито у Тајни или у чудотворној икони. Оне личе на капљице воде за онога ко у пустињи умире од жеђи.

Човек тражи истинску љубав, али овде, на земљи налази другу љубав, изопачену, афективну, помешану с блатом страсти, која доноси само једно сурово разочарење за другим, која сакрушава душу. И само у неким тренуцима свог живота он осећа као додир Божанског прста, другу, чисту, Божанску љубав; њу може да да само Бог, њој се супротстављају људске страсти. Рај је љубав душе према Богу и Бога према души. Рај јесу зраци љубави од сваког свеца према свима и од свих људи према сваком, то је прави светлосни океан љубави.

Шта значи реч „свет“ коју често употребљавамо не само у литургијском, већ и у свакодневном животу? На основу чега Црква канонизује подвижнике вере, сведочи о њиховој светости и даје нам право да им се обраћамо с молитвом?

Ако упитамо људе који нас окружују, међу њима и хришћане који живе црквеним животом шта значи „свет човек“ добићемо различите одговоре. Једни ће рећи да је светац човек чистог и беспрекорног живота, други ће тврдити да је светост самопожртвовано и несебично служење људима, трећи ће указати на својства као што су милосрђе, сажаљење и саосећајност човека. Односно, за већину људи светост је постојање високих моралних вредности. Међутим, све су то у ствари особине и својства светости, њеног испољавања у различитим животним ситуацијама и околностима, а не сама светост. Све наведене вредности човека, чак и у својој укупности, не дају потпуну представу о ономе што желимо да дефинишемо.

Реч „светост“ је по свом значењу много дубља. Нисмо нашли ниједан синоним, пошто светост заиста није квалитативна; светост је оно што човека чини новом творевнином, стваралачка Божанска сила. Свет је човек у којем пребива и делује благодат. Свет је онај ко је дао у свом срцу место Духу Светом; то је зрак који је заблистао од Таворске светлости. Овде, на земљи, благодат се може стећи и изгубити. Живот, чак и великих подвижника представљао је односе између благодати и људске воље који се стално мењају између светости и греха – оно стање које се код аскета назива невидљивом борбом. У вечности, кад време искушења остане иза човека, благодат Божија ће надокнадити оно што недостаје и сјединити се с душом човека неодвојиво, нераскидиво, заувек, а после Васкрсења она ће преобразити и продуховити тела светих. Више од тога, светост у вечном животу није статика, већ вечно приближавање Божанству, вечно усхођење духовним степеницама, вечно озарење Божанском светлошћу (оно што се на језику аскетике назива обожењем) све веће силе и интензитета. У овој светлости човек се преображава и постаје све способнији да созерцава Божанску лепоту, сам постајући од тога све лепши, као кристал у којем се одражавају и играју зраци сунца које излази.

Зашто ми прослављамо свеце? Или, тачније, шта прослављамо у светима? Светитељ Григорије Палама – овај надахнути песник исихазма, који је више од свега волео тиховање – у борби с јеретицима био је принуђен да уопшти мистичко икуство источних подвижника у одређеним богословско-философским категоријама. У овом смислу он је био настављач богословља великих Кападокијаца, који су спајали у својим делима искуство мистичких созерцања и сјајног познавања философије. Свети Григорије Палама је, сликовито говорећи писао о Таворској светлости у Таворској светлости. Предвечни, ванвремени и ванпросторни Бог има битије у Својој суштини – ипостасно, личносно битије. То је унутрашњи живот Божанства, који представља апсолутну тајну. Она је скривена и непојамна за Анђеле. То је Сама Божанска природа, која пребива у неприступној светлости. Међутим, постоји оно што називамо благодаћу, нетварним Божанским енергијама – силама које су такође предвечне, али могу да долазе у додир са створеним светом и ми их доживљавамо као својства и дејства Божанства. Светитељ Григорије пише да се Божанска благодат може називати Божанством. Светац постаје заједничар у Божанској благодати, а пошто је Божанска благодат нераздвојна и неодвојива од Божанске природе, свеци на неки непојаман и неизрецив начин постају заједничари ове природе, остајући другачији по природи. Зато, прослављајући свеце пре свега прослављамо Бога, Који их је изабрао и осветио и Који пребива у њима као у Својим нерукотворним храмовима.

Затим прослављамо личност самог свеца, који се уз помоћ благодати, али својом слободном вољом и жељом борио против греха који живи у њему, са страстима своје душе и тела, с демонским силама, с обичајима гордог и богоборачког света. Живот светаца је испуњење Јеванђеља у различитим околностима и ситуацијама, испуњење колико је за човека могуће, јер је испунити заповести у свој пуноти – немогуће.

Дакле, прослављајући свеце ми прослављамо Божанску љубав према човеку и подвиг човека, који се кроз борбу са собом отворио за ову љубав.

У молитви се обраћамо свецу као личности која нам је у извесном смислу позната по животопису. Међутим, овим подацима о свецу скривена дубина његове личности се нипошто не ограничава. У мистичком смислу светац увек остаје много изнад онога што можемо да знамо или чак да мислимо о њему. Основу молитве упућене свецима представља известан личносни осећај. Његова суштина је у томе што с једне стране између нас и свеца лежи огромна морална дистанца – његова светост и наши грехови, његов подвиг и наше страсти, његова ватрена решеност да служи Богу, која је била основа његовог живота, и наша стална слабост и колебање. А с друге стране, блиски смо свецу, зато што се налазимо у истој Цркви и зато он као причесник Божанске љубави саосећа с нама, грешнима и несрећнима. Личност је увек већа и шира од својих манифестација и видљивих својстава (које су и без тога запањујуће у светима – прим.ред.), зато је основа молитвеног општења са свецима осећај свештеног страха.

Човек је друштвено биће. Радосни смо кад се налазимо у кругу достојних људи. За нас је срећа да разговарамо са старцем или подвижником, срећа је да чак и мало будемо поред њега, јер само његово присуство загрева наше срце, оно као да топи хладноћу грехова која га убија. Дакле, сама могућност да општимо са свецима посредством молитве јесте већ већи дар него оно за шта их обично молимо у овој молитви.

Литургијска и домаћа молитва је образ оне небеске љубави која обједињује Анђеле и свеце у вечном животу. Љубав је личносна. Предмет може да се свиђа, за предмет човек може да буде везан, али предмет се не може волети, пошто не може да узврати. Ми често неправилно користимо реч „љубав“ у односу на било шта друго. Међутим, то није љубав, већ жеља човека да буде власник и поседник. Волети се не може „шта“ већ „ко“. Зато је молитва дубоки унутрашњи живот душе. Зато је молитва дубоки унутрашњи живот душе. Приступајући њој морамо да знамо да говоримо с живом личношћу, која у Духу Светом не само да нас чује, већ и продире у дубине нашег срца и зато молитва никад не остаје без одговора. Она је најделатнија сила у нашем животу. А што је главно, она нас чини рођацима и својима у оној породици где је отац Господ, а Његова деца – Анђели и свеци. У молитви треба да присуствују два осећања – покајање и нада. Молитва рађа захвалност Богу и покорност Његовој светој вољи. Покајање и нада су корени молитве. Захвалност Богу и покорност Његовој вољи су њено цвеће. А љубав према Господу и светима – њени плодови.

Човек је јединствена личност, која се састоји од две природе – душе и тела. Зато нам је дозвољено и чак благословено да се молимо не само за вечна добра и за остваривање главног циља човека – спасење душе, већ и за свакодневне потребе, за потребе нашег трулежног тела. Дубока је људска личност. У химнографији се пореди с безданом. Још је дубља личност свеца, преображеног благодаћу. У овој тајни личности, у њеној лепоти као образа и подобија Божијег је основа духовне љубави и оног неизрецивог осећања које бисмо назвали мистичким трепетом молитве, предосећањем срца, неизрецивом радошћу оних који су с Богом.

Неки од светаца, нарочито мученици у предсмртној молитви, су измолили од Бога дар да помажу људима у овим или оним околностима. Постоји древни обичај да се Јован Претеча моли за благослов за монаштво, Георгије Победоносац – за помоћ у рату, великомученик Пантелејмон – за исцељење од болести и тако даље. Овај обичај који се заснива на предању одразио се и у литургијском животу Цркве. Постоје чудотворне иконе, нарочито Мајке Божије, чији назив говори сам за себе, на пример: „Споручница (Помоћница) грјешних“, „В скорбјех и печалех Утјешеније“, „Взисканије погибших“ и мноштво других.

Постоји такође народно искуство: молити се овим или оним свецима у зависности од човекових потреба. Према оваквим погледима Црква се односила неутрално – не благосиљајући и не одбацујући их. Тим пре што нека „посматрања“ пре спадају у област звучних асоцијација: на пример, у народу се људи моле пророку Науму како би он навео људе на ум, на дан мученика Макавејаца освећује се семе мака и томе слично – односно дејства се базирају на неспоразуму.

Сад ћемо начинити малу дигресије.

Мишљење савременог човека постоје све раздробљеније и аналитичније. Науке се деле на специјалности, које се опет, дробе и умножавају на наше очи. Узимимо, на пример, медицину. Раније је лекар лечио практично све болести. Не само у стара времена, већ чак пре стотину година лекари у провинцији су са савремене тачке гледишта поседовали универзална знања у свим областима медицине: они су били и дијагностичари, терапеути, и хирурзи, а, главно, они су видели пред собом живог човека као јединствен, цео организам. Данас овакви лекари практично више не постоје. Њих су заменили специјалисти. Болесник с резултатима компјутерских анализа у рукама треба да иде из ординације у ординацију. Болесник као човек престаје да постоји за лекара: он у њему види само таблицу анализа. И савремени човек се навикао на овакву ситуацију. Лекар често не обраћа пажњу на болесника, тачније, он види извесну анатомску и физиолошку „суму“ и прихвата се да лечи онај њен део који се уклапа у оквире његове специјалности, а остало га се не тиче – нека болесник куца на врата следеће ординације.

Ово аналитичко мишљење, ова навика да се траже специјалисте неочекивано се испољила и религиозном животу савремених хришћана. Почела су да се појављују руководства којим свецима се треба обраћати у овој или оној болести. Сад су свеци „поређани“ по одређеној таблици и не зна се ко их је потчинио измишљеном регламенту – у каквим случајевима морају да помогну, шта могу и шта не могу да чине. На пример, стомачне болести лечи свети Модест, за брух помаже великомученик Артемије, уопште, свеци су подељени на специјалности. Слична руководства се издају у великим тиражима и брзо продају. Међутим, још сасвим недавно, чак и пре петнаест година у црквеној литератури нисмо наилазили на било шта слично. „Истраживањима“ ове врсте понекад су се бавили једино етнографи, који су скупљали материјале о народним обичајима, обредима и сујеверјима. Међутим, оно што се сад чини може се назвати фалсификовањем црквеног предања, па чак и народних обичаја и некаквом шпекулацијом. Ауторе и издаваче ових књига мало занима црквена литургика. Они пишу своје књиге по следећој шеми: узимају житија светих, исписују епизоде и догађаје из њиховог живота, чуда која су учинили и састављају своје приручнике по извесној формалној сличности. На пример, светац је био војник, значи – он је покровитељ војника, бавио се столарством, значи – он је помоћник у столарским радовима; за време мучења обули су му на ноге гвоздене чизме – значи помаже од боли у ногама; путовао је по светим местима – то даје основу да се сматра помоћником путника. Сами свеци нису овластили ауторе таквих књига да решавају уместо њих у којим случајевима и како помажу људима и зато овакав приручни материјал углавном спада у област фантазије. Болесник је дошао код свеца да му помогне, он му је исцелио очи, али кад би човек имао другу болест, он би је такође исцелио. Овде видимо сужавање личности светаца до некаквог „професионализма“ који им је наметнут. Долази до замене религиозног осећања потпуно неоправданим прагматизмом. Светац као личност као да престаје да постоји, од њега остаје само уска специјалност. Молитва као духовно општење, као стремљење људске душе према царству вечне светлости нестаје. До свеца је мало коме стало, он је пронађен у рубрици „зубобоља“. Да човека не тишти зуб светац не би био потребан.

Уопште нисмо против литургијског предања, па чак ни обичаја који имају под собом чврст темељ. Међутим, овде се управо ради о уништавању предања као предаје знања у току црквеног живота, о замени предања сопственим измишљотинама. Светац је повезан с Богом као зрак са сунцем, не по својој природи, већ по благодати, и сваки светац има молитвену смелост према Богу. Ови опширни приручници с препорукама и рецептима, измишљени углавном за писаћим столом представљају повод за оштру и неправичну критику Православља од стране различитих секти, нарочито протестанских. У ствари, ово уопште није учење Цркве, већ су то производи за масовну употребу. Свети су могли да измоле од Бога посебне дарове, али ми желимо да слушамо њихове гласове, сачуване у хагиографији и литургици, а не оне који им приписују „врсту делатности“ и „карактер“ чуда.

Молитва је општење. Овде идеја овог општења као додира с новим животом, као обасјавање благодаћу, као сусрета две живе личности бледи и тамни: светац мора да учини конкретно дело, да пружи помоћ коју му прописује приручник, а затим није потребан ако се слична ситуација не понови. А шта се дешава с човековом свешћу, с чим се асоцира име свеца – над тим се мало ко замишља. Свети оци су писали да хвалећи добродетељ ми постајемо причесници добродетељи, да је молитва један од путева уподобљења ономе коме је она упућена. Данас молитва постепено губи своју мистичку дубину: „ко“ се показује као непотребно, остаје „шта“.

У последње време такође се појавило мношто молитава за које се не зна ко их је сачинио и које се у ствари тешко могу назвати молитвама. Оне су написане на душевно-чулном нивоу, и њихов стил апсолутно не одговара унутрашњој динамици молитве. Довољно је упоредити их с црквеним молитвеницима и видећемо да оне представљају нешто попут размишљања или медитације или поезије, најчешће не претерано високог квалитета.

У црквеним молитвословљима душа налази себе, она представљају преношење мистичког искуства светаца, његов словесни израз. Ово искуство је толико дубоко да човек који их чита налази у њима своје и себе. Ове молитве су изливи срца, очишћеног благодаћу, које због тога дубље осећа демонску силу и тежину греха. Ове молитве садрже огромну духовну напетост, али су истовремено лишене чулне одушевљености, спољашњег драматизма. Зато се читају целог живота, оне одговарају сваком духовном узрасту, оне се доживљавају као нове, оне су од духа и упућене су духу – основи људске личности.

А молитве, сачињене „за све животне прилике“, прилагођене различитим околностима и потребама, написане су од разума и зато дотичу душу, али не и дух. У њима се човек ретко моли, односно узводи око душе ка Богу; најчешће их чита као поуку: шта хришћанин треба да чини, да мисли и доживљава у датом случају. И овде опет долази до срозавања религиозног осећања. Молитва не само по свом садржају, већ чак у структури фразе и распореду речи одражава унутрашње стање аутора – и овде, у овим молитвама написаним у приповедачком кључу, с детаљним излагањем суштине ствари за коју се Бог моли, очигледно је клизање од духа ка души. Човек у оваквим молитвама не може да нађе себе, не може да их назове гласом свог духа. Човек је прочитавши овакву молитву „објаснио“ Богу и самом себи шта треба да се ради, али тешко да се његов дух пробудио из уобичајеног дремежа.

Посредством молитве укључујемо се у Небеску Цркву, у светлосном пољу Божанске благодати превладавамо своју тварну ограниченост и позивамо у живот онај духовни потенцијал који је назван образом и подобијем Божјим. Продубљујемо и ширимо своје биће, тачније, не ми, већ Божанска сила којој кроз молитву човек омогућава да делује у његовој души.

Неки су у недоумици: за шта да молимо Бога кад Он боље зна шта нам је потребно. Ко то каже не схвата суштину молитве. Бог жели да нам да Себе као највеће благо, али овај дар се може примити само кроз љубав; а ми не волимо Бога, већ себе. То је најстрашнија последица пада у грех. Основа живота није постао Бог већ егоизам. Зато треба окренути Богу своје срце, треба вољним напором тражити изгубљено, обновити разрушено, излазити из заробљеништва страсти и илузија које оне стварају у свет оне највише истине коју нам открива Јеванђеље. Међутим, да учини ово стварно не може наша развраћена природа, већ Божанска благодат. Али, благодат жели, да ми сами, слободно, по сопственој вољи тежимо да је стекнемо, потчињавамо јој свој разум и осећања. И овде долази до сложеног међусобног дејства људске воље и благодати које се тешко може обухватити мишљу и закључати у реч: „Ја не могу, али одлучујем; немоћан сам, али без мене Бог не може да ме спаси; погођен сам грехом који се упио, као болест у моју природу, али тежим ка Богу; немоћан сам, али чиним, без помоћи Божије нисам у стању чак ни да помислим добро и истовремено сам одговоран за зло које чиним, укључујући сваку лажљиву реч и сваку нечисту мисао. Пошто сам одговоран за сопствену душу и савест ми каже да чиним добро и зло не по нужности, већ својом вољом, значи да у мени постоји нешто што стоји изнад бездана греха у мојој души. Моја воља је развраћена, као сва осећања, али шта је остало у мени?“

Преподобни Максим Исповедник нам открива да постоје две воље: једна је природно хтење, а друга нам је наметнута гномичком вољом – то је способност чињења избора. „Не тражим ја на почетку Бога, већ Бог на почетку тражи мене,“ и овде одговор на позив Божји треба да пружи гномичка воља: „Не „ко сам ја?“, већ „ко желим да будем?“ и „Ко може да ме спаси?“.“ Одвија се међусобни утицај благодати и воље, који се назива синергизмом. Међутим, ова реч може бити схваћена неправилно, у накаквом полупелагијанском смислу. Зато морамо имати на уму да се овде уопште не ради о међусобном утицају једнаких сила – воље и благодати; овде све савршава благодат, она твори, освећује, даје снагу и обнавља палу људску природу, а воља је усмерена ка благодати као једином средству спасења. Ово је устремљеност од себе ка благодати.

Замислимо следећу слику. Човек је упао у вир који га вуче. Он сам нема снаге да се супротстави кретању воде. Међутим, одједном му је с обале бачен канап, он се ухватио за њега обема рукама и извучен је на обалу. Човек није могао да се спаси својим силама, али је учинио исправан избор: не покушавајући да се супротставља води која га је вртела, као иверак, он се ухватио за конопац и уз његову помоћ извукао на обалу. Нешто слично се догађа у међусобном утицају људске воље и благодати. Господ нам из љубави даје и затим одузима Своју благодат, тачније очигледно дејство благодати; она као да се крије од нас и делује тајно. Ми поново и поново морамо да је тражимо видећи своју немоћ и полажући сву наду само у Бога. Тако се формира човекова личност. Животиња нема личност, већ само природу: род, врсту и у извесном смислу индивидуалност, односно особеност. Личносност је принадлежност само Божанства, Анђела и људи.

Односи између благодати и воље најбоље се огледају у молитви. Молитва је усмереност ка Богу. У молитви благодат обнавља образ и подобије Божије у човеку, говорећи незграпним савременим језиком – активизира их, доводи у динамично стање, а својство образа Божијег је да одражава у себи Првообраз. Зато се у молитви човек учи да воли Бога. Међутим, духовна љубав је такође дејство и дар благодати. Молитва је неодвојива од људског живота. Ако се човек моли правилно, испуњење јеванђељских заповести се открива пред њим као истински живот, кроз њих он осећа како је благ Господ. Молитва без испуњења заповести се претвара у јалов посао. Истовремено, без молитве није могуће испунити јеванђељске заповести, јер Господ је рекао: без Мене не можете чинити ништа. И опет: молитва, кад човек не мари за испуњавање заповести постаје слична дрвету које је засађено на каменитом тлу, које не може да пусти корење.

Молитва је највећа вештина и истовремено најпростија ствар, као што је просто дечије тепање кад дете каже „мама“ осећајући њено присуство, њену топлину, осећајући свом душом да је без мајке његов живот немогућ. У молитви је главно не изгубити осећај присуства Бога као Живе Личности. Кад постоји ово осећање за молитву нема потребе за спољашњим механизмима, тада човек благодари Господа за сам дар молитве, за то што може да узведе око срца ка Ономе Коме се с трепетом клањају Анђели.

Што хвалишисја во злобје, силње?! (3)

Овде храбри дух човека укрепљен молитвом разобличава демона – лукавог духа. Свети оци су говорили: „Кад ти долази непозната помисао, као скривена у тами, упитај је са свом чврстином и одлучношћу воље: „Јеси ли наша или си од непријатеља?“ и од директног питања помисао не може да се сакрије и утаји као змија која се увија, већ ће одговорити ко је и ко ју је послао.

Овде душа разобличава демона питањем: што хвалишисја? Хвалити се значи славити победу, а још не бити победник. Иако демон ухвати човека као рвач свог противника, обавије га мрежама греха, иако га хиљаду пута обмане и вара горком слашћу порока, док год у срцу човека постоји покајање, док га сопствена савест не изда, демон још увек није победник.

Благодат подиже баченог са земље, као рањеног војника, она раскида демонске мреже као паучину. Демон може да се хвали само онда кад му човек, који се свесно одрекао покајања даје свој последњи издах. Чиме може да се хвали сатана? Тиме што се побунио против Бога и тако лишио себе истинског живота? Да ли да се хвали својом сопственом смрћу као што су неке самоубице високо подизале чашу с отровом као неки трофеј?

Чиме се хвалиш, сатано? Својом сопственом лажју, тиме што си својом змијском песмом мамио људе, што си их саблажњавао сликама греха, увлачећи их као мочварним ватрицама у живо блато? Што си распалио пламен пакла у којем ћеш сам вечно горети? Злобом у коју си се претворио испунивши земљу потоцима крви и суза? Твоју некадашњу љубав према Богу заменила је немоћна мржња, твој дах – ово смртоносно зло, као мртвом водом која тече из пакла испуњава људска срца злобом. Овим се хвалиш, сатано!

Ниси ти силан својом силом, већ нашом немоћи. Молитва заиста јаких пали те као ватром. Ти се плашиш молитвеника као дивља животиња бакље која гори. Јак не лаже, он побеђује противника својом силом, а ти само лажеш. Премда си цар, цар си над грешницима у паклу, а у чему је твоја слава? Ако си силан, зашто се тако дуго и неславно бориш са мном – немоћним, ништавним црвом: зар то није посрамљивање твоје силе?

Беззаконије вес ден…

Демон од ујутру до ноћи прави покварене планове и саме ноћи као одмора за њега нема. Сопствена злоба која у њему кипти не даје му мира и спокоја. Мржња према образу Божијем у човеку је једино осећање које покреће демона. Не заборави, душо моја, да демон никада не спава и непрестано те прати, смишљајући како да те успава и зароби твојим сопственим страстима. Као што војсковођа разрађује план битке, тако он сваког дана прави своје планове како да те победи и погуби, како да те одвоји од Бога, како да ти одузме сећање на смрт, како јаче да те веже за точак земаљских брига, како да те поткупи ценом насладе, као Јуду уз помоћ тридесет сребрњака, како да наговори против тебе твоје пријатеље и ближње како би те бацио у униније; како да те погоди изнанадним несрећама како би те потопио у пучини очајања.

Не заборави: у часу кад заборављаш на вечност и на сплетке демона он не заборавља на тебе. Кад дремаш, не само у постељи, већ и на јави, уроњен у светске разоноде, он не спава и не дрема, већ бди над твојом душом као ловац који се притајио поред стазе којом јелени иду на воду.

…неправду умисли јазик твој…(4).

Какву неистину? – Да је живот на земљи вечан, да ће у греху душа добити насладу и радост. Он лаже кроз наше страсти, лаже кроз наше тело, лаже кроз свет који живи по својим обичајима далеким од закона Јеванђеља. Међутим, највише нас вара кроз нашу гордост. Демон не може да говори истину. Кад говори нешто привидно истинито он то чини само како би успававши га лакше преварио човека. Тако се непријатељ претвара да је пријатељ како би га довевши човека до ивице провалије неочекивано гурнуо. Зато свети оци говоре: не веруј демону кад наизглед говори истину; та истина је црна лаж. Душо моја, кад лажеш, подражаваш – оцу лажи, а подражавајући му постајеш сличан њему. Зато нека твој језик покреће истина, нека твоја реч одговара мисли, а дело – речи. „Добра“ лаж је отров помешан с медом. Истинско добро никада не може да има лаж за свог савезника.

Ако кренемо путем лажи сигурно ће нас победити демон: он је њен највештији стратег; лаж је област његове владавине. Ђаво се не може победити његовим оружјем, зато нека твој поглед гледа право, нека твој језик говори истину. Ако будеш говорио истину демон неће наћи у теби своје. Ако будеш говорио истину, ниткови и лажљиви пријатељи ће побећи од тебе. Као што муве облепљују цркотину, тако тамни духови и подли људи чине с онима који лажу. Ако човек уз помоћ лажи оствари нешто свеједно ће се показати да је ова лаж слаба и рђава карика која ће једном неочекивано пући.

…јако бритву изошчрену сотворил јеси лест.

Псалмопојац језик пореди с наоштреном бритвом. Ђаво стално проучава човека и затим му наноси ударце – као тананим наоштреним сечивом које дубоко продире унутра не остављајући трагове на површини. Из ране која је нанета таквим оружјем истиче свега неколико капи крви, чак и ако доспе до самог срца. И у овом случају пре свега треба имати у виду клевету: демон је клеветник, јер клевеће на Бога, погађајући душу невејем; он клевеће против наших ближњих разарајући нашу међусобну љубав. Он клевеће против нас самих кроз људе чинећи наше срце суровим и испуњавајући ум рђавим помислима.

Возљубил јеси злобу паче благостињи, неправду, неже глаголати правду (5).

Ђаво не просто да чини зло: он га је заволео свом силом пале анђеоске природе. Ово зло му даје неуморну енергију и снагу. „Ђаво се више брине за моју погибељ него ја – за своје спасење,“ рекао је један преподобни. Демон више воли зло него што ми волимо добро. Зато нас зло тако често побеђује. Ђаво је заволео зло више него своју некадашњу величину, таму више од светлости, неистину, односно изврнути, криви пут, више него истину. Некада, док је био светли Анђео он се није одржао у истини, а у неистини сада стоји чврсто, непоколебљиво. Он нам говори неистину кроз наше страсти, вара нас кроз гордост.

Највиша истина је Бог. Највиша истина од свега што човек може да каже уз помоћ речи јесте име Бога, Бога истине; имена Божијег плаши се дух таме и зато се тако труди да човеков дух одвуче од Исусове молитве.

Возљубил јеси всја глаголи потопнија, јазик лстив (6).

Ђаво жели да раздвоји ум од срца, да га усмери ка спољашњем, потопи у бујици спољашњих утисака и у ковитлацу помисли који бесни. Језик ђавола је покварен. Највишем добру он често супротставља мање добро као наводно потребније. Кроз ово видљиво добро он жели да „врати“ човека у свет, да угаси у њему ватру молитве, која га пали, да га увуче у многомишље и многоделање, да украде Христово име из храма срца.

Сего ради Бог разрушит тја до конца…(7)

Ђаво је већ побеђен на Голготи, али ће до његовог коначног истребљења доћи после Страшног Суда.

…восторгнет тја…

Восторгнет – односно истргнуће, ишчупаће као коров; и сад треба да чупамо греховне помисли као ђавољи коров из свог срца.

…и преселит тја от селенија твојего…

Прво истеривање демона је из раја, а друго, будуће, из преображеног космоса.

…и корен твој от земли живих.

Корен демона, којим се он држи јесу наши грехови. Страшни Суд ће заувек, за свагда извршити поделу између добра и зла. У земљи живих – у Царству Небеском више неће бити испитивања и искушења. Под земљом живих такође се може схватити срце човека кад он откида из њега греховне помисли као семена која клијају и греховне навике које су се као коров чврсто укорениле. Супротна страна љубави према Богу јесте мржња према греху и сатани.

Узрјат праведнији и убојатсја, и о нем возсмејутсја… (8).

Праведници виде коначну погибељ сатане већ данас кроз пророчанства и откровења и дрхте плашећи се да не постану плен сатане како их он не би повукао за собом у царство таме и вечне смрти. Возсмејутсја и обрадоваће се праведници после Страшног Суда зато што ће се ослободити мрске змије-тиранина, зато што ће грех с његовом гнусобом и ругобом заувек бити удаљен од њихових очију. Они ће угледати како се сатана који се подсмевао свету, нашао немоћан пред човеком који се узда у Бога и како је од самог себе направио ругло. И смех је овде радост праведника због свог спасења, због тога што сенка пакленог чудовишта, ђавола, више неће помрачивати њихов пут. И у овом животу, још на земљи, савладавши искушење, праведници виде слабост и немоћ сатане. И тада је њихов смех радост срца после победе над искушењем.

…и рекут…

Рекут – односно посведочиће. Праведници сведоче својим животом, сведоче благодаћу која обитава у њиховим срцима да се силниј во злобје показао као немоћан, да је древна змија осуђена на пораз, да је дракон који је повукао за собом с неба трећи део звезда, благодаћу претворен у црва.

Исусова молитва је истовремено прослављање Бога, плач покајања и химна победе над пораженим даницом.

…се, человјек, иже не положи Бога помошчника себе... (9).

Демон се појављује у обличју човека. Искушавајући људе он говори на људском језику. У причама се демон често пореди са злим и лукавим човеком. Он није узео Бога за помоћника. Бог је за њега престао да буде извор живота, светлост благодати Божије је потамнила у њему. За њега Бог није помоћник већ непријатељ, он црпи своју снагу у мржњи према Богу. Сатана је сам пожелео да постане једнак Богу. Он је одбацио Његову милост и помоћ и сад се као заслепљени лав баца на све стране тражећи у мраку свој плен – у мраку сопствене богоостављености и у мраку људског срца у којем се угасила светлост молитве.

…но упова на множество богатства својего…

Ђаво се уздао у своју анђеоску силу и лепоту, у величину и славу које му је раније доделио Бог, уздао се као у наслеђе које му вечно припада, и зато је пао претворивши се у духа таме.

…и возможе сујетоју својеју.

Сујета је празнина. Царство пакла је велика празнина. Живот демона је као стална борба с Богом, борба осуђена на пораз, то је безумље. Варање човека страстима срца и лажју, илузијама ума, је бесмислена празнина. Демон је празан као огромно иструлило дрво од којег је остала само кора. Кад човек живи по спољашњем, кад се препушта страстима или урања у своје фантазије његов живот губи смисао, он постаје празан изнутра. Ум који је изгубио Бога постепено се погружава у сујету, она постаје његова рођена стихија. И тада човек не може да замисли себе ван сујете послова и мисли.

Даље псалмопојац каже:

Аз же јако маслина плодовита в дому Божији… (10).

Душа цвета кад је се благодат дотиче. Од плодова маслина правило се уље које се палило у кандилима и светиљкама у храму. Међутим, светиљка је и образ срца с ватром молитве која у њему гори.

…уповах на милост Божију во вјек и в вјек вјека.

Грех је пролазан, а милост Божија пребива у векове. Исусова молитва се претвара у светлост која обасјава вечни живот. Уповал значи надао се; нада се испунила. Овде се говори о богоопштењу које почиње на земљи и наставља се у вечности.

Исповјемсја Тебје в вјек… (11).

Славићу те заувек. Молитва је песма душе, вечно стремљење образа ка свом Првообразу, вечни преображај човека по подобију Божијем. Исповедати овде значи бити у тајанственом хору заједно с Анђелима и светима.

…јако сотворил јеси…

Моје спасење је савршила благодат Твоја. Моје спасење је Твоја победа.

…терпљу имја Твоје…

Исусова молитва захтева труд и трпљење. Наше срце је попут чврстог каменитог тла. Колико је труда потребно да би се из недара извукло на површину благо које је у њима скривено!

Господ нас упозорава да је за Исусову молитву неопходно трпљење. Могу проћи месеци и године упорног труда над Исусовом молитвом, тачније, над сопственим срцем. Ово је време испитивања. Човеку понекад изгледа да га Господ не чује, да је сам небески свод изнад његове главе искован од бакра и речи молитве немоћно падају на земљу. Чини му се да његова молитва личи на крике и јецаје сужња који је бачен у подземље: губи се рачуница времена, али цео свет као да је заборавио на њега, чак ни ехо не одговара молбама несрећника, камени зидови су га притисли са свих страна. Међутим, то није само време испитивања воље: Исусова молитва постепено преображава оне дубине људског срца које су недоступне нашој свести. Са сваким њеним понављањем човекова душа у нечему постаје другачија. Међутим, од човека је ово сакривено: онај ко стоји на обали не види шта се дешава на дну мора. Исусова молтива открива гнојаве ране душе, а затим их чисти и исцељује их. Преподобни Симеон Нови Богослов говорећи о овоме пише да од некадашњих рана не остају чак ни трагови.

Кад се благодат Божија дотакне човека душа која је раније била погођена губом постаје чиста као тело детета, али човек још увек не доживљава очигледно општење с благодаћу, иначе би пре свог истинског исцељења сматрао да је већ исцељен.

Многи људи су се, почевши да се труде у Исусовој молитви, хладили према њој и остављали је управо зато што нису могли да испуне речи псалмопојаца: терпљу имја Твоје. Они су желели да све добију одједном, да дохвате небески бисер нечистом руком, и зато им се чинило да је име Божије онај небески огањ не загрева њихову душу као шака пепела који се охладио, да име Божије – ова скривена песма срца – остаје немо за њих. Они су хтели да пре него што се умире њихове страсти чују глас Духа. Не завршивши да ору поље они су већ желели да добију плату, али су чули у одговор: „Ори још, ори још до увече.“

Потребно је трпљење и због другог разлога. Подвизавајући се у делању Исусове молитве човек доживљава период у којем се откривају његових грехови: као да се фењер спушта у мрачни подрум и он види змије и различите гмизавце који у њему пузе, види нечистоте… Човек види све ово у себи и бива у недоумици: „Зар сам све то ја? Ко од овог сместилишта прљавштине, од мог срца, може да начини храм?“ И што више светлост молитве обасјава његово срце тим јасније спознаје мрачно стање своје сопствене душе. И овде је потребно стрпљење како би се потрпело виђење самог себе.

…јако благо пред преподобними Твојими.

Преподобије је васпостављање образа Божијег у човеку, то је живот по закону Јеванђеља. Човек се уподобљава Богу кроз стицање благодати и тада му се име Божије открива као велико благо и као извор духовних добара. Што је чистије срце човека тим пре му се открива небеска лепота имена Божијег, дивног бисера од којег нема ништа драгоценије у свету. И душа жели само једно – да созерцава ову лепоту, да буде насамо с Богом кроз призивање Његовог имена.

Вјеровах, тјемже возглаголах… (1)

Веровао сам у то да ме Бог чује, да ми је Он тако близак као моје сопствено срце. веровао сам да ће Ме Господ чути и испунити моју молбу.

Кад се благодат дотиче човекове душе вера постаје стварност и стиче силу поузданости где нема места колебањима и сумњама.

Постоје различити степени вере. Једна тврди о постојању Бога, друга живог Бога созерцава. Вјеровах – значи моја душа је осетила Бога, угледала Га је посебним духовним прозрењем, а затим су почела да говоре уста. Словенска реч возглаголах се не може превести као „говорио“ или „рекао“: превише су слабе и немоћне у овом случају руске речи. Возглаголах – то је вапај срца, оваплоћен у речи, то је емоционално самоизражавање душе, то је звучање у говору његових скривених струна. Возглаголах – овде срце као да се слива с речју која се изговара. Возглаголах личи на бујицу планинске реке која је сломила преграде лета, само се тамо струје воде устремљују наниже по брзацима, а овде је вапај молитве устремљен од земље ка небесима, узноси се на горе.

…аз же смирихсја зјело.

Молитва је постала узвишена управо зато што се душа дубоко смирила и изједначила себе с прахом. Кад човек смирава себе Бог га узвишава; кад човек узвишује себе Бог га оставља и он постаје плен демона.

Дакле, обавезан услов за молитву су вера и смирење срца. Како смирити себе? Сети се пре молитве грехова које си починио и врлина које ниси достигао, уђи умом својим у срце и погледај колико је тамо нечистоте, лукавства, зависти, претварања и лажи. Као да су се гомиле блата накупиле на њему! Смирити себе значи постати свестан свог пада.

Аз же рјех во изступленији мојем… (2)

Рјех – то јест изразио сам спознају коју сам добио. Во изступленији мојем – иступљење је излазак из уобичајеног стања, овде је присутна устремљеност ума ка Богу, кад човек у благодати созерцава оне суштине ствари које су раније биле скривене од њега.

…всјак человјек лож.

Онај ко се моли у себи види велики пад људске природе, он је свестан: у самом себи човек не може да нађе тачку моралног ослонца. Душа која је изранављена страстима личи на живо блато. Неискусном или гордом погледу његова површина може да изгледа као предивна ливада покривена травом и цвећем, али хајде покушај да саградиш на њему зграду: она ће се провалити немајући темеља. Овако и добри пориви човека обично не трају дуго: њих увлачи у себе мочварна баруштина.

Човек је лажљив: у њему нема сталности. Његова осећања се појављују и нестају као таласи на површини мора. Да ли се може надати у љубав човека, у његово пријатељство, у везаност, ако су то само таласи који су се родили у морској дубини и устремивши се ка обали разбили у капљице?

Да, човекова осећања су пролазна, крхка и непостојана и зато на свету има тако много разочарења и преваре. Понекад човек лаже будући уверен да говори потпуно искрено, зато што заборавља на то да је он сам играчка у рукама времена, да ће ускоро постати другачији. Човек лаже због тога што је његова подсвест најдубљи бездан, непознат њему самом. Човек лаже зато што под утицајем страсти вара самог себе. Издајући Бога, грешећи, не може да буде веран људима. Зато је нада у човека нада у сан који си сањао ноћу, то је извор сталних брига, разочарења и туга. Онај ко се узда у човека хода крхким ледом који пуца под ногама. И највећи лажљивац за сваког човека је он сам.

Што воздам Господеви о всјех, јаже воздаде ми? (3).

Све што имамо и нас саме дао нам је Бог. Он нас је позвао из бездана небића и открио нам пут у вечни живот. Можемо само у запањености да созерцавамо Божанску љубав и Божанску милост, можемо само да кличемо с апостолом Томом: Господ мој и Бог мој!¹⁰¹ Воља Божија је наше спасење. Господ каже: „Свом жељом Својом ја не желим смрт грешника, већ да се покаје и остане жив.“¹⁰²

Чашу спасенија прииму… (4).

Ово је евхаристијска Чаша и сва средства која је Бог дао Цркви ради спасења људи.

…и имја Господње призову…

Нећу просто изговорити име, већ ћу га призвати као што дете зове оца или мајку за време опасности, за време туге, како би га чули, како га не би оставили, већ му притекли у помоћ. Због тога не треба просто понављати Исусову молитву, већ призивати у њој име Божије.

…молитви моја Господеви воздам пред всјеми људми Јего (5).

Односно, молитва у мом срцу биће у свако време, у свим околностима, како у осамљености, тако и међу људима. Тада ће и у мноштву људи срце бити као у пустињи. Приликом општења с људима ум не сме да излази из срца и да се расплињава по спољашњем. Он мора да гледа на свет и на људе као из прозора закључане куле. И још: молитва која се обавља у тајности има благодатно дејство на оне људе који су повезани с човеком који се моли општењем или за које се он моли. Из његовог срца име Исуса Христа као духовно сунце зрачи телесним очима невидљиву светлост и топлоту.

Честна пред Господем смерт преподобних Јего (6).

Смрт открива садржај људске душе, то је закључак живота, пре свега закључак молитве. Преподобни Исихије, презвитер Јерусалимски пише да ће онај ко је стекао у срцу свом име Исуса Христа проћи кроз митарства као муња. У чијем срцу је пребивало име Божије удостојиће се да созерцава славу Божију у вечном животу. Реч честна означава достојна, драгоцена, чиста. Не представља празник рођење, већ смрт светих. Зато Анђео смрти за молитвенике представља доброг весника, а смрт – почетак истинског живота.

О, Господи, аз раб Твој… (7).

О, Јехова, вечно сушти, ја сам слуга Твој, значи, ја више нисам слуга сатане, света и својих сопствених страсти. Ропство Богу даје човеку велику слободу и унутрашњи, срдачни простор, док грех притиска његово срце и чини га тесним. Срце грешника као да је стиснуто у гвоздену песницу.

…и син рабињи Твојеја…

Овде се земаљско порекло, познатост, племенитост, претварају у прах. Пред лицем Божјим су сви људи мала деца. Сви су потомци једног праоца Адама. Једино што човек може да каже за своје родитеље и претке јесте да су слуге Господа, а све остало је по речима светитеља Григорија Богослова, „древна трулеж“; односно човек се одриче свих преимућстава свог порекла, или, насупрот томе, не оптерећује се незнатношћу рода из којег потиче или сиромаштвом своје породице. У духовном смислу сви људи су једнаки, свима је дата могућност спасења. У Царству Небеском постоји једна разлика – то је мера благодати Духа Светог које се човек удостојио. Апостол Павле је писао да иако је из славног рода, како би „стекао“ Христа све је сматрао празним, ђубретом, које се избацује из куће.¹⁰³

…растерзал јеси узи моја.

Узи представљају грех којим је човек везан, као злочинац оковима. Душа осећа погибељност порока, она пати и мучи се као сужањ, који је заточен у тамницу. Опроштај грехова душа осећа с извесном физичком реалношћу: „Као да ми је нека тежина спала с рамена,“ каже човек. Затим узи представљају сумњу и колебање. Они који живе по свом разуму, а не по заповестима Божјим увек пребивају у бризи, у сумњама и противречностима. Кад се човекове душе дотиче благодат противречности нестају, сумње се расејавају и у његово срце се усељавају мир и спокој.

Тебе пожру жертву хвали… (8).

Пре свега жертва хвали – јесте Евхаристија, унутрашње нераскидиво везана с Исусовом молитвом. Затим, жертва хвали јесте благодарност човека Богу у свим околностима његовог живота. Жертву хвали принео је Јов кад је изговорио своје бесмртне речи: Господ дал, Господ и взјал. Буди имја Господње благословено!¹⁰⁴ Жертва хвали био је живот светитеља Јована Златоуста који је имао на устима и у срцу молитву: „Слава Богу за све!“ Жертву хвали приноси онај ко у страдањима благосиља Господа и благодари Му за патњу више него за радост.

…и во имја Господње призову.

На почетку псалма псалмопојац каже: имја Господње призову, а сад – во имја Господње призову. Ово су два степена молитве. Први је кад се ум усредсређује на речи молитве; други кад душа очигледно осећа благодат и човек призива саму благодат во имја Господне. Прва је улазак у срце с молитвом, с именом Божјим; друга је стицање у срцу благодати Божије.

Исусова молитва привлачи и чува благодат.

Молитви моја Господеви воздам пред всеми људми Јего… (9).

Ово је буквално понављање петог стиха, али је овде присутан други смисао.

Вечни живот је вечно молитвено созерцавање Бога. Все људи Јего – људи Божији јесу свети у Царству Небеском, где ће тајно постати јавно. Молитва која се обављала у тајни срца тада ће се открити пред свима и слити с молитвама Анђела и светаца као глас са општом песмом хора.

…во дворех дому Господња… (10).

Господ је рекао: В дому Отца Мојего обителеј много¹⁰⁵. Свако ће добити по мери вере и дела своју обитељ и награду, своју меру благодати.

…посредје тебје, Ијерусалиме.

У Апокалипси је нови Јерусалим, окружен зидинама од драгог камења¹⁰⁶ – Царство Божије. Много је обитељи светих, али су све оне унутар зидина Небеског Јерусалима, где нема ни греха, ни зла, ни смрти, ни патње. Исусова молитва после човекове смрти као ватрена крила узноси његову душу у предиван Небески Град.

Псалам 133

Се, ниње благословите Господа, вси раби Господњи… (1).

Ниње значи сад, одмах, не одлажући за касније: сваки дан може бити дан спасења, сваки тренутак – не само граница између прошлости и будућности, већ и почетак новог живота.

Благословите. Апсолутно благо је Господ, а блага реч је име Божије, име Исуса Христа. Ниње благословити Господа – значи почети творити Исусову молитву не дајући лукавој помисли да те превари, помисли која те уверава да ћеш само овај дан или трен дати светским бригама, а затим, ћеш обавивши своје послове почети да служиш Богу. Дух Свети нас позива да ниње благословимо Господа, а сатана каже: „Не ниње, већ касније, не данас, већ сутра.“ Међутим, земаљски послови се не завршавају и као дим пролазе године и деценије.

Раби Господњи – то су они који испуњавају вољу Божију, а не своје каприце. У Библији је написано: воља Божија је светост ваша¹⁰⁷.

…стојашчији во храмје Господни…

Ум од спољашњег треба да се врати себи, тада сам човек постаје храм.

…во дворјех дому Бога нашего.

Дом Бога је дубина људског срца, оно што су аскети називали „срдачним местом“. Међутим, у срцу има много обитељи, које се налазе једна у другој. Оне се отварају постепено, њих је псалмопојац назвао двори (дворишта) која окружују дом Божји, као што су дворишта окруживала Јерусалимски храм.

В ношчех воздјежите руки вашија… (2).

Односно, ноћу дижите руке ваше. Ноћ и мрак код мистика често служе као симбол душе, очишћене од помисли и спољашњих образа, стања одрешености од света. Воздјежите руки вашија – односно усрдно се молите, не слабите у молитви, не дајте души да зарони у дремеж, напрежите у молитви тело.

…во свјатаја…

Во свјатаја – односно ка светилишту, ка „светињи над светињама“ Јеруслалимског храма. Овде је приказана окренутост ума ка срцу.

…и благословите Господа.

Благосиљајте Господа, непрестано понављајте Његово име. Трудите се да спојите с овим именом своје срце.

Благословит тја Господ от Сиона… (3).

Сион је образ благодати Божије. На Сионској гори је био саграђен храм посвећен Јехови; у Сионској горњој одаји је Дух Свети сишао на апостоле. Благословит тја Господ от Сиона значи послаће благодат, једино нетрулежно благо.

…сотворивиј небо и земљу.

Односно, Онај Ко је створио твоју душу и тело. Благодат открива молитви унутрашњу обитељ људског срца. Благодат преображава душу и тело човека.