Књига III. Чин Свете Литургије

ПИТАЊЕ: У намесништву којем припадам, архијерејски намесник-протојереј, при богослужењу, заузима место које му припада, тј. иза протојереја старијих по производству. Међутим, у другом намесништву видео сам да архијерејски намесник, на богослужењу, увек началствује, мада служе и протојереји старији од њега по производству.

Који од ове двојице протојереја-архијерејских намесника поступа правилно?

ОДГОВОР: По одлуци Архијерејског Сабора бивше Краљевине Србије, о положају намесника према свештенству свога среза (намесништва), наређено је «да намесници, као управна лица и органи духовне власти, првенствују но с тим да ово првенство имају само над свештенством среза свог».²⁸⁰² Сличну наредбу прописала је и Бугарска православна црква: «Ако у служењу узима учешћа архијерејски намесник, он првенствује без обзира на старешинство по рукоположењу и почасне чинове (офикији) других».²⁸⁰³

Међутим, 1957. г. Архијерејски Сабор Српске православне цркве је донео «Правилник о одликовањима, чиновима и рангу свештенослужитеља»,који у чл. 9. и 10. прописују: «Старешинство, односно ранг свештенослужитеља одређује се према дану рукоположења и према чиновима… Протојереј, игуман и протосинђел су старији од синђела, протонамесника, јереја и јеромонаха, а међу њима старији је онај који је раније произведен. Архимандрит је старији од свих свештенослужитеља у презвитерском степену».²⁸⁰⁴ Овим прописом укинута је горња одлука из 1894. г. и од тада треба поступати на овај начин.

Свакако да прећи са праксе, која је постојала више од 60 година, није свима било лако већ и због навике, а камоли сујете која је увек жива и присутна у нама и по којој: Шта ће рећи свет?; Да се не подсмехну млађи? итд. Зато да нас не чуди што је неки, особито од старије генерације, архијерејски намесник наставио и даље да начелствује на богослужењу и после 1957. г. Старијим по производству протојерејима свакако је било непријатно да га опомињу на нови пропис, поготово што би то значило да првенство траже за себе, не да његов став исправе, него да себе узвисе, и тако то остаде и даље.

С обзиром на заповест Господњу да се не отимамо и не присвајамо себи прва места и почасти (Лк.17:7–11), као и речи Светог апостола Павла: «Чашћу чините једни друге већим од себе» (Рим.12:10), сматрам да су ови старији протојереји поступили еванђелски. Поготово ће то бити ако су, ставивши себе у положај у коме се нашао намесник, који је годинама началствовао, а сада треба да се повуче са тога места, па штедећи његову осетљивост, без речи осуђивања прихватили да он и даље чиноначелствује. Поступак заиста достојан сабраће, православних свештеника.

Но још би пре требало очекивати од протојереја-архијерејског намесника да поступи еванђелски, јер је њему више дано па се с правом од њега више очекује и тражи (Лк.12:48). Требало би да он одмах схвати смисао нове наредбе и према њој поступи. Да размисливши, себи и другима каже: Друго је административно, управно руковођење, оно је ствар овога века, а друго богослужење, ствар вечна. Ту стојимо пред самим Христом Богом, пред Којим имамо једно исто свештенство, па ако игде треба да осетимо смиреност, то је овде!

Ако би се десило, кад је стигла наредба од 1957. г., да га старији протојереј и остали свештеници, пред сам почетак Литургије, замоле да он и даље чиноначелствује, да не би долазило до расправљања у олтару, пред Часном трапезом, могао би да попусти и учини тако. Но, после Литургије, по изласку из цркве, требало би да каже свештеницима: «Братије, ја послушах вас и поступих по вашој жељи, но убудуће да послушамо, и ја и ви, одлуку највише власти наше Помесне цркве. Немојте од мене тражити и очекивати да поступам против одлука претпостављених власти, јер како ћу ја моћи очекивати да ви слушате мене као архијерејског намесника, ако ја покажем непослушност према епископу, поготово према нашој највишој власти, према Архијерејском Сабору»! Ако тако поступите, све ће доћи на своје место, заиста све ће бити благообразно и уредно, као што тражи апостол Павле (1Кор.14:40). Какву ће духовну корист имати овакви свештеници, а какву верни који буду имали овакве пастире и учитеље!

Колика ће пак штета бити, особито за млађе свештенике и верне, ако између архијерејског намесника и старијих протојереја дође до несугласица око првенства, како се дешавало понекад, те је Архијерски Сабор и био побуђен да донесе одлуку 1894. г. велећи да се «до данас на више места порађале размирице између намесника и свештенства… Јер намесници, као среске духовне старешине, хтели су првенство и у цркви и ван цркве, а старији по рукоположењу свештеници ово нису хтели дозвољавати».²⁸⁰⁵ Жалосно је видети свештенике са седим брадама који нису научили азбуку хришћанства и савладали у себи сујету макар толико да не расправљају о тако мало важној ствари, као што се подвлачи у примедби бугарског Служебника: «Свештенослужитељи на сваки начин треба да пред Господњим престолом избегавају спорове о првенству, или о месту, сећајући се увек заповести Спаситељеве: «Ко је међу вама већи, нека буде као млађи и старешина ко слуга» (Лк.22:26), утолико пре што првенство ништа не додаје достојанству пастира, и обратно, немање првенства ни мало га не унижава».²⁸⁰⁶ Непослушност према наредби највише духовне власти не може значити ништа друго до гордост, а бити с гордошћу и у исто време са Богом немогуће је, јер се Бог гордим противи, а смиреним даје благодат (1Пет.5:5), и понижава оне који се сами узносе (Лк.8:14).

Борба са сујетом у себи је тешки подвиг и до краја живота мораћемо с њом да се носимо. Према излагању Светог Јована Лествичника, она се јавља под најразличитијим видовима и приликама, и прикрада се као мрачна сенка пратећи сваку врлину: «Сујетан сам кад постим; када разрешавам пост, да људи не сазнају за моје уздржање, опет сам сујетан, јер сматрам себе мудрим. Сујета ме побеђује кад се обучем у сјајну одећу, али и кад се оденем у дроње – и тада сам сујетан. Поражен сам кад проговорим, а заћутим ли – опет ме то сујета побеђује. Како год бациш на земљу овај тророжац, један шиљак остаје увек уперен горе».²⁸⁰⁷ Зато и отимање за последња места, као и за прва, може да буде исто тако знак гордости, тј. да се покажемо колико ми слушамо реч Христову: «Седи на последње место», и боримо се да је испунимо. Очигледно да је мотив гордости и сујете жеља да пред људима изгледамо велики и славни, да нас они хвале и преузносе, а окретање главе од речи Господњих: «Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама» (Лк.6:26). Праву борбу са духом гордости и сујете у себи води онај који само жели да Богу угоди и Бога прослави, знајући да га права слава, која је од Бога, неће мимоићи, јер је Он обећао: «Прославићу оне који мене прослављају» (1Цар.2:30). А друге славе, ни у овом ни у оном свету, Он нити тражи, нити му треба.

Гласник, март 1985.

ПИТАЊЕ: Неки, поготово старији свештеници, облачећи се у пуно одјејање за Свету Литургију, пошто обуку стихар одмах мећу наруквице, а затим епитрахиљ, појас и фелон. Други, пак, после стихара мећу епитрахиљ и појас, па онда наруквице и фелон.

Како овде треба поступати, односно шта је правилније?

ОДГОВОР: У савременим Служебницима, одмах после почетних молитава (узимања времена) пред Свету Литургију, уласка у олтар и целивања трапезе, вели се да обојица, ђакон и свештеник, узимају сваки свој стихар, клањају се трипут према истоку говорећи: «Боже очисти ме грешног и помилуј ме». Онда ђакон, пошто потражи и добије благослов од свештеника, одлази у један крај олтара, облачи стихар уз молитву: «Возрадујетсја душа моја…». Потом целива орар и меће га на лево раме; затим десну наруквицу уз молитву «Десница Твоја Господи…», па леву уз «Руцје Твоји…».

Вероватно, навикнувши на овакав поредак облачења, неки отварају ову страну Служебника и после рукополагања за свештеника, те после стихара мећу наруквице, не потрудивши се да окрену само један лист даље и онде виде да је поредак облачења свештеника друкчији. Ту се одређено вели: «Свјашченик же сице облачитсја…», тј. «А свештеник се овако облачи: Узевши стихар у леву руку и поклонивши се трипут према истоку, као што је речено, чини (руком) знак (крста) говорећи: «Возрадујетсја душа моја о Господје» – до краја. Онда узевши епитрахиљ, и учинивши знак, облачи га говорећи: «Благословен Бог изливајај благодат своју…» Онда узима појас и опасујући се говори: «Благословен Бог…» А наруквице, као што је напред речено…». Према томе, свештеник не треба да узима наруквице после стихара, него епитрахиљ и појас, па тек онда наруквице.

Потпуно исти поредак налазимо и у грчком Евхологиону протосинђела Евстатија Скарпа,²⁸⁰⁸ у Великом Евхологиону Спиридона Зерву,²⁸⁰⁹ у грчком Литургикону²⁸¹⁰ и Иератикону издања Апостолики Диаконие, Атина 1970, званичног издања Грчке цркве. Бугарски Служебник²⁸¹¹ има исти поредак облачења за свештеника, а за ђакона вели укратко, само да прилази свештенику за благослов.

У преводу богослужења у Недељу Свете Педесетнице,²⁸¹² почивши Иринеј, епископ бачки, о облачењу одежди износи исто као што је у Служебнику, а тако стоји и у преводу Свете Литургије др Јустина Поповића.²⁸¹³ Исти поредак облачења налазимо и код Булгакова,²⁸¹⁴ затим код проф. Керна²⁸¹⁵ и у Николајевићевом Типику.

Никољски по овом питању говори само сумарно: «Свештеник облачећи се узима сваку одежду у леву руку, благосиља је, говори у Служебнику назначену молитву, и целивавши одежду, као и ђакон, облачи је».²⁸¹⁶ И епископ Мелентије у свом Правилнику²⁸¹⁷ говори само о облачењу стихара, уз одређену молитву, а за остале одежде вели кратко: «и даље се облачи читајући прописане молитве (види Служебник)». Подробног поретка облачења свештеника не налазимо ни у «Литургици» проф. Мирковића, него само да «свештеник благосиља прво (стихар, епитрахиљ, фелон) и целива пре облачења крст на свакој одежди и говори односну молитву».²⁸¹⁸ У «Новој Скрижаљи» архиепископа Венијамина такође нема подробног поретка облачења свештеника, а исто тако ни код И. Дмитријевског, мада они описују сваку одежду и набрајају их у наведеном поретку: «Свештеничке одежде су ове: стихар, епитрахиљ, појас, наруквице и фелон».²⁸¹⁹

Свакако би и ови писци, да су описивали подробан поредак облачења, као и остали изнели онакав поредак какав је у Служебнику, јер је тако било и у старини. Проф. Трембелас, на крају свог дела «Три литургије», излаже поредак Свете Литургије по Диатаксису цариградског патријарха Филотеја († 1379. г.), према старим рукописима из XVI и XVII в., који о облачењу свештеника и ђакона износе исто као што је и данас: «И облаче обојица своје стихаре… и облачећи моле се овако: «Узрадова се душа моја…» А на сваку поједину одежду коју свештеник облачи говори ђакон: «Господу се помолимо». И свештеник на епитрахиљ говори: «Благословен Бог…» и опасујући се појасом говори: «Благословен Бог који ме опасује…» А на наруквице говоре, на десну: «Десница твоја…» на леву: «Руцје твоји…» Онда узевши фелон… говори».²⁸²⁰ То исто налазимо у грчким рукописима из XVI и XVII в. које наводи А. Дмитријевскиј.²⁸²¹ Наведени поредак облачења свештеника, унеколико с друкчијим молитвама, можемо пратити по грчким рукописима и у XV веку,²⁸²² па даље у XIV,²⁸²³ и чак у ХIII веку.²⁸²⁴ У још старијим рукописима све је мање примедаба и упутстава за поједине моменте на богослужењу, па се ни Чин облачења не налази.²⁸²⁵

И у нашим српскословенским рукописима у старим штампаним Служабницима налази се исти поредак као у савременим. Тако рукописни Служабник манастира Дечана бр. 122, из XIV–XV в., наређује да ђакон, пошто прими благослов од свештеника, одлази у једну страну олтара, облачи стихар, «моле се сице јакоже и свештеник: Вазрадова се душа моја о Господи…». Пошто метне орар (за који нема молитве као ни у савременим Служебницима) и наруквице, уз прописане молитве, одлази у проскомидију и, «омив се нареждајет свештенаја…». За свештенике се вели: «Јереј же пријем епитрахиљ благословљаје и целује јего: «Благословен Бог изливајај благодат своју…» и вазам појас и благословит јего и глагољет: «Благословен Бог препојасује ме силоју…» и наруквице налагаје на руки глагољет прежде писаноје (тј. оне молитве које и ђакон); таже пријем фелон…» Исто је овако у рукописним Служабницима бр. 123 из 1395. г.; бр. 125 из XV в. (таже епитрахиљ); бр. 133 из XVI в.²⁸²⁶ Рукописни Архијерејски чиновник бр. 135, с краја XVI и почетка XVII в., износећи поредак облачења архијереја, наводи исти ред као што је у данашњим: стихар, епитрахиљ, појас, наруквице, но молитве су унеколико друкчије и опширније него у другим рукописним и савременим Служебницима и Архијерејским Чиновницима.²⁸²⁷ Архијерејски чиновник Музеја Српске православне цркве бр. 252, из XVII в. износи исти поредак облачења.

Историјско разматрање о постанку епитрахиља потврдиће нам такође да свештеник после стихара треба да узима епитрахиљ, као што ђакон узима тада орар, јер је епитрахиљ постао од орара. У старо доба, при рукоположењу за свештеника, епископ није скидао орар и метао на рукополаганог епитрахиљ, него је, изговарајући «Аксиос», пребацивао други део орара²⁸²⁸ преко десног рамена спреда. Свети Симеон Солунски, описујући хиротонију свештеника, вели: «Најпре, дакле, јерарх оглашава (рукополаганог) јерејем кад узима задњи део орара на левом рамену и ставља га на десно, те долазе оба дела спреда, чиме тада постаје епитрахиљ, како се и назива».²⁸²⁹ У гл. 170. вели слично: «Онда преноси орар са левог рамена на десно, пребацујући задњи део напред, и поставља рукополаганог као под јарам. Јер (рукополагани) треба и преко символа да види благодат коју је примио. И да пре само једно дело беше добио: дужност да служи, а сада пак и за богослужења и за сва свештенодејства. И да је његов јарам већи, те да треба да служи и брине се за све дело».²⁸³⁰ На старим фрескама светих свештеника и епископа види се лепо тај првобитни облик епитрахиља као две широке траке неспојене, тако «да се једна скоро налази на другој. Доцније, вели проф. Фундулис, да би (епитрахиљ) стајао лепше, два његова дела спојена су малим тракама, прапорцима, или дугмадима. Тако је настао данашњи облик двоструког епитрахиља, који више одговара старом предању, естетски је лепши, и практично се може лакше пресавити и носити».²⁸³¹

Неће бити сувишна напомена да се свештеник, сем за Литургију, облачи у пуно одјејање још у овим приликама: 1. августа пред крај јутрење, такође 14. септембра, на Крстовдан, и у недељу Крстопоклону – ради изношења Часног крста; при крају јутрење Велике суботе, ради обношења плаштанице, такође пред Велико освећење воде на Крстовдан уочи Богојављења на вечерњи кад овај падне у суботу или недељу. Исти поредак облачења свештених одежди помиње и Свети Симеон Солунски велећи: «Облачи, дакле, пет одежди, као савршен сам и имајући благодат чињења савршеним… А оне које облачи јесу: стихар, епитрахиљ, појас, наруквице и фелон».²⁸³² Он подробно описује и облачење архијереја наводећи исти поредак: најпре стихар, «затим епитрахиљ…, онда појас… затим набедреник…, онда узима наруквице… затим фелон, или је то сакос, или полиставрија… И последњи омофор…, спреда и позади и на прсима крстообразно има четири крста, означавајући распеће (Господње)»²⁸³³; пред јутрењу на Васкрс, а такође пред вечерњу тога дана. Но облачећи се у тим приликама свештеник не говори молитве за одежде, као што их не говори ни над епитрахиљем (и фелоном) кад га узима за свакодневну вечерњу и јутрењу, или у другим приликама,²⁸³⁴ него их само благослови и целива.

Закључак из свега изложеног био би: Правилно је оно што износе наши савремени Служебници, тј. да свештеник после стихара не узима наруквице, него епатрахиљ, затим појас, па тек онда наруквице и фелон. Стога и они свештеници који су до сада поступали друкчије треба овако да се облаче, не само због једнообразности него пре због тога што је тако правилније и боље.

Гласник, октобар 1974.

ПИТАЊЕ: 1) Служимо редовно Свету Литургију суботом и недељом, но жена која нам спрема просфоре пече их понекад у четвртак, те им је у недељу већ трећи, четврти дан. Постоји ли пропис после колико дана се печене просфоре могу употребити за Свету Литургију?

2) Према укусу нафоре у неким црквама изгледа да се, при мешењу, ставља у њих шећер. Да ли је то дозвољено?

ОДГОВОР: Из еванђелских описа Тајне вечере, види се да је Господ при установи Свете Тајне Причешћа употребио квасан хлеб. У грчком новозаветном тексту тај се хлеб назива «артос»,²⁸³⁵ што значи хлеб са квасцем, за разлику од погаче, хлеба без квасца, која се назива «азимос», «азима». Свети Симеон Солунски објашњавајући зашто се у новозаветној Цркви употребљава квасан хлеб, док је у Старозаветној за Пасху био бесквасан, наводи место код апостола Луке 22, 19 и вели: «Из онога што Еванђеље даље вели: Узе хлеб (артон)» – каже – «а не погачу (азимон)».²⁸³⁶ И код осталих Отаца Цркве, свагда кад се помиње хлеб Светог Причешћа, он се назива «артосом», квасним а никад бесквасним. Стога је у Православној цркви од почетка у употреби за Свето Причешће само квасан хлеб. И у Западној цркви све до VIII века употребљаван је само такав хлеб на Литургији.²⁸³⁷

Још у апостолско доба, верни су доносили од кућа хлеб и вино за Евхаристију и предавали их ђаконима, а ови их стављали у проскомидију, доцније на столове у ту сврху онде постављене. Пошто ђакон позове: «О предложених честних дарјех Господу помолимсја…», верни су се у себи молили за своје живе и покојне за које су принос учинили, а свештеник је читао молитву: «Боже, Боже наш…» Овим је сав овај принос био освештан и изузет од остале хране за обичну употребу. Од њега су ђакони одвајали колико ће бити потребно да се сви причесте, а остатак је употребљаван за вечере љубави – агапе; доцније, кад је држање агапа престало, за издржавање клира и сиротиње. У сваком случају, могли су га јести само крштени, а некрштеним и оглашеним то је било забрањено.²⁸³⁸

Овај хлеб је, дакле, био онакав исти какав су хришћани свакодневно употребљавали за храну. Као и данас, справљао се од пшеничног брашна, квасца, воде и соли, без икаквих других додатака. Ове исте састојке помиње и Свети Симеон Солунски у свом излагању о Божанственој Литургији велећи: «И три су ствари у њему, хлебу, због три дела која има душа и у част Свете Тројице: брашно, са квасцем, који означава душу; и вода која означава крштење; и со која означава ум и науку Бога Речи, Који ученицима рече: Ви сте со земљи».²⁸³⁹

Свакако да се и у најстарије доба није доносио у цркву само свеж, тек печен хлеб, него и старији, какав је ко имао, ма био печен и пре неколико дана. Главно је било да је хлеб добар за јело, не превише тврд и, разуме се, да није почео плеснивити и кварити се.

Тај је принцип остао у Цркви све до данас. У «Учитељном извјестију» постоји цео одељак који говори о каквоћи материје тела Христова, тј. о просфори. Ту се прописује да он мора бити од чистог пшеничног, а не од брашна којих других житарица, замешен са квасцем, природном водом, и умерено осољен. Сем тога, одређује се да буде добро печен, не препаљен ни полупечен, не много тврд и сув,²⁸⁴⁰ не плеснив, једном речју «да је доброг укуса, добар и способан за јело». Али од колико баш дана – не каже се ту ништа, свакако због тога што у појединим крајевима, или зими све ове особине хлеб може да сачува дуже, а у другим, и лети суши се и квари брже. У «Пидалиону» се подвлачи да брашно за просфоре треба да буде од чисте пшенице и што боље, да би тако наш принос био угодан Господу као Авељев, а не одбачен као Каинов, јер је овај немарно, без избора принео на жртву шта било.²⁸⁴¹

Све до VШ века овај хлеб је и споља био прост. На њему није било ни печата, ни каквог другог знака. Тек од тог времена на просфорама се најпре копљем црта, а доцније утискује печат са знаком равнокраког крста и словима: ИС, ХС, НИ КА, што значи: Исус Христос побеђује. Још касније печат има и троугласту честицу са словима MΘ, што значи: Митир Тхеу, тј. Мати Божја, а такође девет мањих честица за девет чинова.²⁸⁴²

У Венијаминовој «Новој Скрижаљи» сусрећемо још једну појединост. По његовом мишљењу, хлебови предложења у старозаветној скинији били су двоструки. «Подражавајући ово» – вели он – «и у хришћанским храмовима хлебови, или просфоре, праве се двоструке, и са своја два дела означавају божанство и човечанство Исуса Христа».²⁸⁴³ Никољски и Булгаков наводе такође овај символизам двају слојева просфора, износећи и остале прописе за њихово спремање и каквоћу, углавном према «Учитељном извјестију».

Према нашим старим рукописима даје се закључити да се за Свету Литургију може употребити и сасвим свежа просфора, која је још «топла и испарава се». У дечанском рукописном Служабнику на пергаменту, бр. 123, из 1395. год., даје се упутство да се Агнец из такве просфоре по исецању, «жртвовању» (сечењу унакрст) и пробадању поставља на дискосу наузнако, мекотом горе: «Аште јест топал и парит се тогда вазнако да лежит».²⁸⁴⁴ После речи «Твоја от Твојих…» у неким од поменутих рукописа налаже се да се Агнец окрене печатом горе: «По реченији Твоја от Твојих, аште јест била топла просфура, обраштајет се паки знаменије крста згоре, по обичају»,²⁸⁴⁵ и тако онда остаје све до времена причешћа. Ту налазимо и објашњење за овакво поступање, тј. да се мекота окреће горе, а оно је у томе да Агнец из тек печене просфоре, испаравајући се, не ствара влагу испод себе на дискосу: «За јеже не сатворит от издоле мокрити».

Биће да ови прописи потичу из Диатаксиса патријарха Филотеја, који у Кипријановом рукопису, с почетка XV века, наређује овако: «И ашче не тепла будет просфура, обрашчајет јего (Агнец) ниц… ашче ли же јакоже преж сказахом, тепла будет била просфура, не обрашчајет с(вја)тих Агнец ниц, јако да не упустит воду од доље лежа на с(вја)том бљудје… и стоит так даже до преноса великаго. И тогда, вњегда хотја подвигнути с(вја)таја, подвижет мало покров и обрашчајет с(вја)тиј Агнец ниц…».²⁸⁴⁶ Исти поступак налазимо и у грчком рукопису овог Диатаксиса ватопедске библиотеке бр. 133, из 1354–1376. год.: «И окреће горе другу страну која има знак крста. Ако ли је топла и испарава се, онда наузнако нека лежи, да не ствара одоздо влагу».²⁸⁴⁷

Но, указивање на другу границу, тј. колико највише дана сме проћи од печења просфоре да би се она још могла употребити на проскомидији, у старим рукописима се не налази. Тек у једном нашем рукопису из XVI в. наводи се термин од седам до десет дана, под условом да просфора није покварена, него добра за јело: «Аште просфура цела и невредима будет, до седмих и десетих дни, да литургисајет се».²⁸⁴⁸

Код неких писаца налазимо мишљење да просфоре «треба да спремају нарочито за то изабране побожне личности, у манастирима монаси, а у парохијама удовице и девојке»,²⁸⁴⁹ но то се не може наћи у црквеним прописима. У Абисинској цркви постоји особит начин спремања просфора и нарочите зграде за то поред храмова. Обавезно их спремају по један свештеник, ђакон и монах, и пеку дан раније пре вршења Литургије. При томе се врши посебан обред који се састоји из непрекидног читања Еванђеља, псалама и молитава, уз свештенички благослов. Цео чин врши се тајно, нико од верних не може да му присуствује. Слична пракса постоји и код јаковита. Код њих просфоре спремају и пеку сами свештеници или ђакони, такође дан уочи Литургије.²⁸⁵⁰ И код римокатолика постоје посебне установе за спремање и печење хостија. У Православној цркви тога није било никад. Истина код Руса су постојале посебне радионице које су спремале и продавале просфоре, и посебна лица, обично свештеничке и ђаконске удовице («просвирње») за тај посао, али та установа није из старине и, по речима проф. Керна, она «мења сав смисао ове древне традиције».²⁸⁵¹ У Грчкој, Македонији и Србији, из старине па све до сада – с похвалом истиче он – могу се видети жене како носе просфоре, вино, зејтин у цркву, предају их свештенику или ђакону, што «служи живом везом с апостолском традицијом».²⁸⁵²

Разуме се, није рђаво да просфоре спремају старије жене, или удовице, али то никако не може важити као правило. И девојке, као и младе жене могу, ако већ иначе спремају јело и хлеб у кући, да месе и просфоре с побожношћу. Обратно, ни старије удовице, или девојке, које би живеле непобожно, не би могле спремати просфоре, као што се од најстаријег доба принос неверних, или јавних грешника који се не кају, не прима у Цркви.²⁸⁵³

Дужност је свештеника да објасне женама да просфоре треба месити од истих састојака и на исти начин на који се спрема обичан хлеб. При мешењу тесто треба поделити на два дела, онда метнути један део преко другог, па озго притиснути печатом. Тако ће се добити хлепчић од два слоја са символизмом двеју природа Спаситељевих. Премазати просфору јајима, бутером, или стављати у тесто зејтина,²⁸⁵⁴ или млека, или меда и шећера, да има сладак укус, не може се допустити. Мало шећера може се ставити само у квасац, ако треба да боље и брже надође, али нипошто не у тесто. На просфори која би била спремљена са оваквим састојцима свештеник не може проскомидисати, тј. ни вадити Агнец, нити друге честице, нити је употребити за антидор («Учитељно извјестије»).

У случају нужде, може се као просфора употребити и обичан, округао хлеб из пекаре, на коме свештеник претходно треба да нацрта копљем Агнец.²⁸⁵⁵

Најбоље је, дакле, као што је код Грка и код нас увек било, да се просфоре спремају у православним домовима и да заиста буду «принос» породице за своје живе и упокојене чланове.

Као што смо видели, сви наведени општи принципи о спремању и употреби просфора у важности су у нашој Цркви и данас. За Свету Литургију може се употребити и сасвим свежа, тек печена просфора, а и стара десетак дана, под условом да није променила мирис и укус, и остале особине хлеба, која је, дакле, употребљива за јело. Штавише, пошто свеж хлеб није препоручљив за јело, јер треба да преври, а сем тога из сасвим свеже просфоре испарава се влага, затим што је теже из ње исецати Агнец и остале честице, боље је да просфора не буде сасвим свежа, тек то јутро печена.

Сем чистог пшеничног брашна, квасца, природне воде и соли у њу се не може стављати ни шећер, ни било шта друго.

Гласник, октобар 1975.

ПИТАЊЕ: Треба ли освећивати нафору? Ако треба, када и којим речима?

ОДГОВОР: Одговор на ово питање дат је у Гласнику бр. 7, јул 1972. год., у чланку «Архијерејска Литургија» по белешкама блаженопочившег епископа бачког Иринеја, у примедби 17, стр. 180.

Како је тамо речено, нити у старим рукописима, нити код писаца који су у старини објашњавали поједине предмете и радње Свете Литургије нема помена о неким посебном освећењу нафоре, него само о њеном дељењу.²⁸⁵⁶ Али то никако не значи да се нафора, антидор у старини сматрао обичним, неосвећеним хлебом. Напротив, још у IV веку Апостолске Установе²⁸⁵⁷ и 8. канон Светог Теофила Александријског²⁸⁵⁸ забрањују да остатке приноса верних – пошто се од њега издвојило потребно за Свето Причешће – употребљавају оглашени, него само клирици и верници, свакако зато што је сматран освећеним. То освећење, како претпоставља проф. Трембелас, бивало је у Чину предложења (Протхесис), који се првобитно разликовао од Чина приношења, проскомидије, и овоме претходио. Молитвом тога Чина «Боже, Боже наш, небесниј хљеб, пишчу всему миру…» (која се сада чита на крају проскомидије) свештеник је призивао Господа да благослови овај принос, да се сети оних који су га принели и за које су принели, и тиме је он био издвојен од обичне хране и освећен.²⁸⁵⁹

Други степен у процесу освећења приноса хлеба, можемо узети да настаје у време кад постепено све већи и већи број верних престаје да приступа Светом Причешћу на свакој Литургији.²⁸⁶⁰ Због тога престаје потреба да се цео хлеб, цела просфора ставља на дискос (као што је било првобитно) и на Литургији освећује за Свето Причешће. Сада је довољно да се у ту сврху извади из ње само један део, Агнец. Остали пак део просфоре дели се уместо Причешћа (отуда антидор = уместо дарова, Причешћа) за благослов верним који се нису причестили. Благослов је овај хлеб примио на проскомидији тако што је над њим чињен знак крста Светим копљем, уз изговарање одговарајућих старозаветних пророчких стихова. Сасвим одређено сведочанство о овом освећењу остатака просфоре из које је извађен Агнец, имамо код Светог Симеона Солунског који вели: «И освећен је овај хлеб прекрштањем копљем и примањем свештених речи… и примио је божански дар од речи преложења».²⁸⁶¹

Како се даљим током времена овај процес наставља, те све мање верних бива спремно да приступа редовно Светом Причешћу, у сразмери с тим и Свети Агнец вади се све мањи, а потреба за антидором бива све већа. Кад остатак просфоре из које је извађен Агнец постаје недовољан за антидор, настаје потреба да се уведу и друге просфоре, да се освете и уз делове од агничне просфоре употребе за антидор. Тако долазимо до даљег степена у развоју освећења просфора, за који проф. Трембелас сматра да се вршио призивањем Часног крста, Светих анђела, Свете Богородице и осталих Светих над њим. У доба пре XIV века, свештеници су – пошто изваде Агнец, поставе га на дискос и улију вино и воду у путир – чинили «приношење (проскомидију) осталих просфора», како се вели у једном рукопису. Ово приношење, сматра проф. Трембелас, било је ради њиховог освећења. Помињање Часног крста не може се иначе објаснити ако претпоставимо да је оно настало у доба кад су се почеле вадити честице из просфора. Као једино решење остаје да то помињање, као и помињање бестелесних сила, потиче из раније праксе – приношења просфора ради њиховог освећења – па је онда остало и доцније кад је настао обичај вађења честица.²⁸⁶² За сада се не може утврдити кад је почела употреба више просфора.²⁸⁶³ Али према одредби IX Нантског сабора у Галији из VII века, да свештеник припреми с благословом (молитвом) делиће хлеба да би их верни, који се не причесте, узимали као благослов недељом и празником,²⁸⁶⁴ можемо закључити да је благосиљање ових просфора било у то доба и на Истоку.

Још касније, по мишљењу проф. Фундулиса, настао је обичај да се, заједно с честицом хлеба у част Свете Богородице – Пресветом (Панагиа) – подиже просфора из које је извађен Агнец и која је символички представљала Свету Богородицу.²⁸⁶⁵ То је вршено на Литургији верних, по освећењу Дарова, док се певало «Достојно». Како он држи, данашњи општи обичај у Грчкој цркви, крстообразног подизања антидора над Светим Даровима – у наведено време – «није ништа друго до… подизање Пресвете», унеколико измењено због погрешног схватања. «То погрешно схватање је у томе што се ово подизање сматра благосиљањем, које, да би било потпуније,²⁸⁶⁶ неки свештеници допуњавају крстообразним благосиљањем руком».²⁸⁶⁷ И по бугарском Служебнику свештеник с обе руке узима дискос с нафором и чинећи крст с њиме пред Светим Даровима казује: «Велико имја Св. Тројице Пресвјатаја Богородице помагај нам…».²⁸⁶⁸ Да је ово значило освећење нафоре, види се у примедби на стр. 397: «Тој први свештеник благославја нафората».

Овај обичај прешао је и у нека места код нас. Али се код појединих епископа и свештеника задржало старо схватање да су просфоре (поготово кад је то само једна) освећене на проскомидији речима и радњама вршеним над њима, те се не употребљавају посебна освећевања на Литургији.²⁸⁶⁹ Биће да је такво схватање заступао и поч. епископ бачки Иринеј. На одговарајућем месту архијерејске Литургије (стр. 180) он вели: «Један чтец доноси од проскомидије просфоре ради благослова да се исеку». Из смисла ових речи излази да се благослов даје не просфорама, него чтецу да их исече. Приступајући тој радњи, чтец тражи благослов, као што више пута на Литургији ђакон тражи благослов од свештеника, одн. епископа. У једној прилици је поч. патријарх Викентије изнео о том питању слично мишљење. «Све до освећења Дарова», говорио је, «свештеници су могли, при великом броју имена живих и мртвих, помињати и вадити честице за њих на дискос».²⁸⁷⁰ Кад се врши освећење Дарова, престајало се са вађењем честица, па је тек тада могао чтец или црквењак да приступи сечењу просфора. Стога их, по освећењу Дарова, приноси он на служавнику, сагиње главу и моли благослов од свештеника да би приступио томе послу.

Свакако зато што су код Руса просфоре мале, К. Никољски поставља питање: Шта учинити кад у храму буде народа много, антидора мало? И вели да се у «Руководству дља сељских пастиреј»²⁸⁷¹ каже да у таквом случају треба друге неупотребљене просфоре, или хлеб осветити богојављенском водицом. Овакав поступак наводи и С. Булгаков,²⁸⁷² па наставља: «Но друкчије се решава питање по Уставу. По Уставу, ако је недовољно антидора од остатака просфоре из које је извађен Агнец, треба за антидор употребити просфору у част Богородице». У Номоканону при Великом Требнику (гл. 213) је речено: «… Ашче ли мног јест народ и не довољејет једина просфора за анафору, вложи и Пресвјетаја Богородица целују просфору, а инија да будут мали». Да би се ово правило Номоканона разумело, Никољски објашњава да на Истоку не ретко због нужде и сиромаштва, уместо пет употребљавају некада две просфоре, а некад једну, на којој има пет печата. У случају да има много народа, поред просфоре из које је извађен Агнец, могла се употребити и друга просфора у част Свете Богородице.²⁸⁷³

Према свему овоме излази једно: да је сувишно на Литургији освећивати просфоре, како ону из које је извађен Агнец, тако и остале, јер су, по схватању из најдубље старине, оне већ освећене прекрштањем копљем, изговарањем пророчких речи, вађењем честица и призивањем над њима Свете Богородице и Светих, као и молитвом «Боже, Боже наш, небесниј хлеб…» Никаквих других речи из старине нема за њихово освећење.

Стога кад се – према обичају после освећења Дарова, или на «Оче наш» – принесу за благослов неисечене или исечене просфоре, благослов треба пре упутити чтецу, или црквењаку који су их принели, него њима. Обичај освећивања просфора на Литургији настао је у новије време, без улажења у суштину ствари, а затим су измишљене и речи за то освећење.²⁸⁷⁴

Гласник, мај 1973.

ПИТАЊЕ: У Служебнику, на крају проскомидије, налази се упутство: «Ако саборно служе многи свештеници, проскомидију врши само један свештеник и говори изнето, а остали служећи не говоре ништа посебно од проскомидије». На који ће онда начин они споменути и извадити честицу за себе и остале за које иначе ваде?

ОДГОВОР: Наведени пропис штампаног црквенословенског Служебника, а такође Архијерејског чиновника,²⁸⁷⁵ сматрам да има овај смисао: Само један свештеник, обично најмлађи,²⁸⁷⁶ говори прописане пророчке речи, исеца и поставља на дискос Агнец, честице за Свету Богородицу, девет чинова Светих, живе и упокојене чланове Цркве. Остали служећи свештеници при томе не треба да говоре ништа, док иначе на Литургији обавезно треба да говоре у себи све молитве; такође при благосиљању Агнеца и путира, што чини началствујући, сви саслужујући свештеници треба да изговарају у себи речи: «И сотвори убо хљеб сеј… А јеже в чаши сеј… Преложив Духом твојим Свјатим», док их началствујући изговара тихо. Но кад свештеник који проскомидише заврши помињање живих и покојних, остали служећи свештеници могу, по реду, узети копље и просфору и вадити честице за себе, своје сроднике и остале живе и упокојене за које хоће и за које су умољени.²⁸⁷⁷ Тако се чини у Јерусалиму на гробу Господњем, колико ми је познато и у Грчкој, као и код нас.

Да се тако поступало и у старини, показаће нам ма и кратко разматрање развоја Чина проскомидије, који смо у неколико претходних одговора већ износили.²⁸⁷⁸ Но неће бити сувишно да га и овде кратко поновимо.

Првобитно је проскомидија вршена по изласку катихумена, пред Велики вход, као што је сада врши архијереј кад служи. Према проф. П. Трембеласу, састојала се из два чина: предложења (протхесис) и приношења (проскомиди). Под предложењем се разуме приношење хлеба и вина од стране верних и предавање ђакону, који их је стављао у проскомидију, а доцније на столове за то ту устројене. На ђаконов позив: «Господу се помолимо!» верни су се молили за потребе своје и оних за које су принос учинили, за шта се молио и свештеник читајући молитву: «Боже, Боже наш…» Тиме се освештавао сав овај принос и издвајао од свакодневне хране, те више није био за обичну употребу.

Приношење, проскомидија је била други степен овог Чина, у коме су учествовала само свештена лица. Од свега овог, наиме, приноса ђакони су одвајали и преносили на Часну трапезу потребну количину хлеба и вина за Свето Причешће. Тако је овај одвојени део приноса постајао «Часни Дари» (јектенија по Великом входу). По сведочанству старих писаца, «спремање дарова и преношење на Часну трапезу вршили су, као што наведосмо, ђакони».²⁸⁷⁹

Доцније, кад се из издвојеног хлеба почео исецати Агнец, а затим остале честице, то су првобитно вршили ђакони, као што сведочи Теодор Андидон, грчки писац из ХII в.: «Ако ово и секу јереји, али у Великој цркви тако свршаваху негда ђакони сечење просфоре».²⁸⁸⁰ Тако је било још у ХШ в. и у неким крајевима Русије: «Ђакони су почињали проскомидију и вадили Агнец без свештеника, а ови су после завршавали започето…», док Владимирски сабор 1274. г. није то забранио с објашњењем да вађење Агнеца и вршење проскомидије припада свештеницима.²⁸⁸¹ По грчким и нашим рукописима из XIV-XVI в., иако ђакони не ваде више Агнец, честице за Свету Богородицу и Свете, него то врши свештеник, али је овај, пошто извади честице за живе и покојне, предавао ђакону просфору и копље да сам извади честицу за себе и остале «ихже хоштет».²⁸⁸² Кад су, дакле, служећи ђакони вадили честице за себе и друге на проскомидији, излази јасан закључак, иако се не наводи, да су без сваке сумње овако чинили и свештеници кад их је служило више, тј. сваки је за себе и своје вадио честице после проскомидишућег, а после њих чинили су ђакони.

У доба Светог Симеона Солунског, у XV в., ђакони већ више не ваде сами честице. «А сви ђакони» – вели Свети Симеон – «приносе преко презвитера… јер немају благодат приношења Богу».²⁸⁸³ Ако је на тој основи прекинута пракса да ђакони ваде честице, није, разуме се, ово право могло бити одузето свештеницима, јер они сви имају «благодат приношења», него су свакако они и даље тако поступали. Могу, дакле, и данас, кад саборно служе, сваки од њих да вади честице за себе и за друге за које хоће. Тако о том питању расуђује и познати руски литургичар Константин Никољски износећи да је, на питање московског патријарха, да ли, кад он служи, треба један свештеник, или сви служећи да врше проскомидију, Московски сабор 1667. год. одговорио да и при патријарашком и архијерејском служењу проскомидију врши један свештеник. Никољски даље наставља: «Но нема забране осталим служећим свештеницима да сами ваде честице за здравље и упокој».²⁸⁸⁴ У прилог свог мишљења он наводи да и Служебник митрополита Петра Могиле, издан у Лвову 1681. г., заступа исти став: «Подобајет вједати и сије, јако ашче случитсја бити собору свјашчеников многих на св. Литургији, первиј от њих једин точију да проскомисајет даже до «И всјех в надежди воскресенија». Таже от тоље вси до зде прочетше в кратцје, идут једин по јединому и поминајут живих и мертвих јелицјех имут». Иза њих прилазе и ђакони «јединому презвитеру… онже поминајет диаконом јелико требујут живих и мертвих».²⁸⁸⁵ Дословно се овај пропис налази у Служебнику који је издат под надзором и са исправкама Петра Могиле још 40 година раније, 1639. г.²⁸⁸⁶

Р. Димитријевић наводи, слично Никољском, да кад најмлађи свештеник проскомидишући «дође до речи: «И всјех в надежди воскресенија», прилазе и остали свештеници један за другим и лично помињу живе и мртве које имају».²⁸⁸⁷

Сергије Булгаков пак сматра да при саборном служењу, кад најмлађи, или чредни свештеник заврши проскомидију, остали јереји могу га замолити да извади честице за живе и упокојене које они обично помињу. Он је, дакле, на становишту да пропис Служебника о вршењу проскомидије од једног свештеника треба буквално одржати, иако за то нема разлога. На истом становишту стоји и архим. Кипријан Керн. И по његовом мишљењу, јереј који врши проскомидију «помиње записке и вади честице за саслужеће свештенике».²⁸⁸⁸ Такав став заузима и бугарски Служебник: «Целу проскомидију свршава чредни свештеник, или најмлађи између њих. Други свештеници не узимају никаквог учешћа у проскомидији, него само одлазе жртвенику и редом казују чредном свештенику имена за здравље и упокој, за које желе да се ваде честице».²⁸⁸⁹ До оваквог су става дошли свакако повевши се за мишљењем Булгакова.

Архиепископ Венијамин у својој «Новој скрижаљи» наводи само да проскомидију врши најмлађи свештеник. О вађењу честица за остале свештенике не говори.²⁸⁹⁰ Исто налазимо и код епископа Мелентија²⁸⁹¹ и у Великом Типику В. Николајевића. Проф. JI. Мирковић у својој Литургици износи само о служењу једног свештеника са ђаконом, а о саборном служењу више свештеника, или са архијерејем, не говори.

Сматрамо, дакле, да је тежиште прописа у Служебнику и Архијерејском чиновнику да при саборном служењу, било више свештеника без архијереја, било са архијерејем, само један – најмлађи, или чредни – врши спремање Агнеца и других честица, уз прописане речи и молитве. Остали не само да не учествују у тим радњама, него и не читају у себи ни пророчке речи, ни молитву «Боже, Боже наш…», док су иначе на Литургији обавезни да читају све молитве сваки у себи. Ако има времена, могу поредом, узевши копље и просфору, да помињу себе и остале које хоће, вадећи при томе честице и стављајући их на дискос. Могуће је да тако чине и на архијерејској Литургији, изостављајући да помену себе, јер ће их поменути архијереј кад на Херувимској песми буде завршавао проскомидију.

Гласник, фебруар 1977.

ПИТАЊЕ: Кад више свештеника служи Свету Литургију, са архијерејем или без архијереја, који од њих врши проскомидију, а који чита заамвону молитву?

ОДГОВОР: У црквенословенском штампаном Служебнику, у Чину Литургије предвиђено је служење само једног свештеника и ђакона. Ипак налазимо ту и неколико примедаба како се поступа кад служи више свештеника и ђакона. У једној од њих, на крају проскомидије, вели се: «Ако служе саборно многи свештеници, дејство проскомидије врши само један јереј и говори изложено. А остали служитељи не говоре појединачно проскомидију». Но који то свештеник треба да буде, не каже се. Још краћа и неодређенија је примедба о читању заамвоне молитве: «Молитва заамвона, узгласно: Благословљајај благословјашчија тја…».²⁸⁹²

Очекивали бисмо да ће у Архијерејском чиновнику, где се, разумљиво, предвиђа служење више свештеника уз архијереја, наћи одређени одговор на ова питања, али је примедба о проскомидији и ту уопштена. Пошто се архијереј обуче и почну часови, архимандрити, игумани и протојереји који ће служити, обукавши се, излазе из олтара и стају по чину са десне и леве стране архијереја, који стоји «на одређеном месту», а «само онај који проскомидише дејствује (то) у олтару».²⁸⁹³ Тако исто стоји у издању Архијерејског чиновника из 1721. г., као и у појединим нашим рукописним Архијератиконима, нпр. бр. 55 Патријаршијске библиотеке у Београду, из 1716. г.: «Такмо останет ва олтари иже проскомидисујеј, и прочи иереји иже хотет служити стојет ва олтари».²⁸⁹⁴

Исто тако уопштено, као у Служебнику, говори Архијерејски чиновник о заамвоној молитви: «Јереј излази, и ставши на обичном месту, говори заамвону молитву».²⁸⁹⁵ Али који од јереја? Једино то можемо закључити из ових речи да је не читају старији – архимадрити, игумани и протојереји – него млађи-јереји. У опису архијерејске Литургије, по белешкама почившег епископа бачког Иринеја, помен о проскомидији је још упроштенији, а моменат заамвоне молитве није ни поменут.²⁸⁹⁶

И наши стари рукописни Служабници излажу служење Литургије једног свештеника са ђаконом или без њега, те се ретко налази каква примедба о служењу више свештеника, особито што у многим од њих, поготово старијим, нису сачувани први листови где се излаже проскомидија,²⁸⁹⁷ па се не може сигурно знати да ли су имали примедбу о служењу више свештеника и који би од њих вршио проскомидију. Због истог разлога – излагања служења једног свештеника и ђакона – и примедба о читању заамвоне молитве је уопштена. У пергаментном Служабнику манастира Дечана бр. 119, XIV в., вели се: «Диакон: Миром изидем. Иереју же изш(а)дшу и ставшу на обичном мес(те). Диакон абије: Г(оспод)у пом(о)лим се. Иереј заамвону молитву: Бл(а)гословеј бл(аго)с(ло)вештеје те Г(оспод)и». Овако исто стоји и у другим рукописима исте библиотеке.²⁸⁹⁸

И код Гоара, употребљени грчки рукописи претпостављају служење једног јереја и ђакона, те се проскомидија излаже као и у нашим. О заамвоној молитви вели се: «Заамвона молитва коју говори јереј ван олтара». У другом рукопису: «А јереј излази испред олтара и говори ову заамвону молитву: Господе који благосиљаш…». У једном пак рукопису само: «Заамвона молитва: Господе који благосиљаш…».²⁸⁹⁹

Но, ако одговор на ова питања не налазимо у рукописним и савременим Служебницима, поједини рукописни Архијерејски чиновници казују одређено и јасно да проскомидију треба да врши најстарији међу свештеницима. Тако се у дечанском рукопису бр. 135, XVI в., вели: «Посем пријем први поп бл(аго)с(ло)веније от с(ве)т(ите)ља са диаконом, отходите ва предложеније», тј. да врше проскомидију. Исто овако вели се у рукописима бр. 21, XVII в.; бр. 139 XVII в.; у рукопису Музеја Српске православне цркве, Београд, бр. 252, XVII век.

Да први, најстарији свештеник, врши проскомидију вели се одређено и у Служебнику Петра Могиле из 1639. г.: «Подобајет же вједати и сије, јако ашче случитсја бити сбору свјашчеников многих на Свјатој Литургији, первиј от њих једин точију да проскомисајет…».²⁹⁰⁰ Исто тако стоји у издању овог Служебника из 1681. год.²⁹⁰¹

И по грчком рукописном Евхологиону, на пергаменту, лавре Светог Саве Освећеног, из XIV в., који излаже чин патријарашког служења Свете Литургије, биће да је проскомидију вршио најстарији свештеник, док је почетни возглас «Благословено Царство…», говорио «онај који је проскомидисао».²⁹⁰²

О заамвоној молитви, на одређеном месту Златоустове Литургије, нема у поменутом дечанском рукопису бр. 135 никакве примедбе. У Василијевој стоји кратко: «Молитва заамвона возглашајема от иереја: Бл(аго) с(лове)штеје те Г(оспод)и…» (л. 103). У рукописним Архијератиконима Патријаршијске библиотеке у Београду казује се слично.²⁹⁰³ Одређену пак одредбу који од више служећих свештеника чита заамвону молитву казује нам грчки рукопис Андрејевског скита у Светој Гори, из XV в.: «А заамвону молитву: «Господе Који благосиљаш оне који Тебе благосиљају…» говори онај који је проскомидисао и учинио почетак Божанствене литургије».²⁹⁰⁴

По Светом Симеону Солунском, на архијерејској Литургији проскомидише, с ђаконом, «други између свештеника» (о девтерос тон иереон, о девтеревон тон иереон).²⁹⁰⁵ Исти свештеник, «који је у предложењу вршио проскомидију, благосиља Бога», тј. говори почетни возглас Литургије. Такође, «други свештеник узглашава, да сви изван олтара чују, заамвону молитву за народ; молећи се овом последњом молитвом за народ, врши дело архијереја, јер су почетне и завршне молитве дело његово».²⁹⁰⁶

Код новијих литургичких писаца налазимо јасна, али друкчија указивања који свештеник треба да врши проскомидију, а који да чита заамвону молитву. Већ у «Новој Скрижаљи» архиепископ Венијамин вели: «Кад Литургију врше многи свештеници, они који заузимају прва места не врше проскомидију, него сав чин проскомидије врши само један јереј, и то онај који има последње место».²⁹⁰⁷ Код Никољског налазимо слично: «И при саборном служењу многих свештеника, дејство проскомидије само један свештеник да врши и говори одређено… Проскомидију такође врши један свештеник», а заамвону молитву чита «обично најмлађи свештеник».²⁹⁰⁸ Према С. Булгакову, проскомидију врши или најмлађи, или чредни свештеник. Заамвону пак молитву чита најмлађи свештеник.²⁹⁰⁹ В. Николајевић вели да проскомидију «обавља обично најмлађи свештеник».²⁹¹⁰ Исто овако стоји и у Правилнику епископа Мелентија, као и у Питањима и одговорима Р. Димитријевића.²⁹¹¹ Проф. Л. Мирковић, у својој Литургици, о овим питањима не говори ништа одређено, као ни проф. К. Керн у свом делу «Евхаристија».

Према изложеном видимо да су, у раније време, проскомидију вршили или први, или други између служећих свештеника. Тај свештеник је отпочињао и чин Литургије возгласом: «Благословено Царство…», а такође читао заамвону молитву. Доцније, при саборном служењу, са архијерејем или без њега, вршење проскомидије постаје дужност најмлађег између свештеника, а тако исто читање заамвоне молитве. Покушаћемо да објаснимо насталу промену и разлоге који су довели до преношења ових дејстава са најстаријег на најмлађег свештеника.

У неколико ранијих одговора указали смо да је приношење дарова за Свето Причешће првобитно било по одласку катихумена.²⁹¹² Као што је онде речено, кад су верни принели своје дарове, на ђаконов позив: «О предложених честних дарјех Господу помолимсја!» свештеник је читао молитву «Боже, Боже наш…», а верни су се молили у себи. На то време подсећа нас и данас завршавање проскомидије на Херувимској песми, које чини архијереј кад служи. Он чита и молитву «Боже, Боже наш…». Кад је служило више свештеника без архијереја, свакако је функцију архијереја вршио најстарији свештеник и читао ову молитву. Доцније, у VIII в., према сведочанству Светог Теодора Студита, проскомидија је већ пренета с краја Литургије оглашених на њен почетак, који, према Светом Герману, символички представља време доласка и проповеди Светог Јована Крститеља, а такође време рођења и појаву Господа Исуса Христа. Свештеник који отпочиње Литургију представља Светог Јована, остали свештеници анђеле, а ђакони пастире.²⁹¹³ Господа Исуса пак, према Светом Симеону Солунском, представља архијереј, свештеници поред њега «анђеле који служише божанском оваплоћењу, и богопроповеднике апостоле».²⁹¹⁴

Како је проскомидију и тада када је пренета на почетак Литургије, означавајући припремну радњу, и вршену не гласно, него тајно, према ранијој пракси обављао и даље најстарији међу свештеницима, дошло се до несагласности између праксе и символике. Свакако, да би се оне ускладиле, створен је закључак да проскомидију треба да врши не најстарији, него најмлађи свештеник, као што објашњава архиепископ Венијамин: «Све дејство проскомидије врши само један јереј, који заузима последње место. Овај јереј свршава као увод у свештенодејство, или још боље, он показује праобразна указања, дејства и предсказивања пророка, зато што на проскомидији јереј помиње о заклању и смрти Христовој, што је предсказао Исаија и други пророци. И кад се припремају дари, тад се врше дела Крститеља, који је био пред самим доласком Христовим, зато што је Крститељ учио о Христу, проповедао о Њему и служио Му. Зато проскомидију и врши најмлађи јереј».²⁹¹⁵

Сличан преображај десио се и у погледу читања заамвоне молитве. У старој Цркви, пред излазак оглашених и «иже ко просвјешченију», као и разних ступњева покајника, после ђаконове јектеније за њих, позивани су да приклоне главе. Епископ је тада полагао на њих руке, у знак благослова, и пошто би прочитао одговарајућу молитву, отпуштао их.²⁹¹⁶ На исти начин отпуштани су и верни на крају вечерње и јутрење као што сведочи Етерија,²⁹¹⁷ а такође на крају Литургије пре узгласа «С миром изидем!» ђакон би их позивао на главоприклоњење. Из олтара је тада прилазио епископ, полагао руке и читао завршну, доцније названу заамвону молитву.²⁹¹⁸ Без сумње је ову молитву, која је по Светом Герману «печат свију молитава»,²⁹¹⁹ читао најстарији међу свештеницима, кад није било епископа. Доцније се овај поредак мења, те верни за време читања заамвоне молитве више не приклањају главе, «јер је главоприклоњење већ свршено пред Свето Причешће», како разлаже И. Дмитријевскиј.²⁹²⁰ Како је због полагања руку «и било потребно да се он (епископ) њима приближи», изишавши из олтара, то излажење данас није потребно, али га ипак «и сада при гласном читању заамвоне молитве чини свештеник», тј. одлазећи за амвон прилази народу, мада се више не окреће њему, него олтару.²⁹²¹

Кад се већ престало с приклањањем главе и полагањем руку за благослов, и од свега Чина остало само читање молитве, дошло се тако на мисао да није неопходно да ову функцију врши епископ, или најстарији свештеник, него неки од млађих. Чињеница да је још у XV в., кад је проскомидију вршио најстарији, или други свештеник, одређено да исти свештеник који је отпочео Литургију и проскомидисао, прочита и заамвону молитву, подејствовала је да ову молитву чита најмлађи, чим се утврдила пракса да у његову дужност спада вршење проскомидије. То је било утолико лакше што је већ у то доба, по сведочанству Светог Симеона Солунског, епископ давао новорукоположеном свештенику, на дан рукоположења, да чита заамвону молитву: «Новорукоположени јереј говори ону молитву која је последња и назива се заамвона, показујући… и сведочећи верним да је постао јереј и посредник за њих Богу и да је сада примио благодат да се моли за народ».²⁹²²

Данас, дакле, према символичком значењу проскомидије, кад саборно служи више свештеника, са епископом или без епископа, проскомидију треба да врши најмлађи свештеник. Према рано формулисаном принципу, да онај који је службу почео треба и да је заврши заамвоном молитвом, ову молитву треба такође да чита најмлађи.

Но то не значи, поготово при архијерејском служењу, да не може архијереј поверити неком другом, а не најмлађем, како вршење проскомидије, тако и читање заамвоне молитве. Због оправданих разлога, може се тако поступити и при саборном служењу више свештеника без архијереја, било по договору, било по наређењу.

Гласник, септембар 1978.

ПИТАЊЕ: На архијерејској Литургији, како треба да врши проскомидију за то одређени свештеник? Неки свештеници при томе не ваде честице за живе и упокојене, јер ђе то учинити епископ на «Иже херувими». Други пак ваде и те честице као и кад служе сами.

Шта је од тога боље и правилније?

ОДГОВОР: У разлагању на питање да ли треба вадити честице за Свете анђеле, речено је да су првобитно ђакони одвајали од приноса верних потребну количину хлеба и вина за Свету Тајну Причешћа, и после прозбе: «О предложених Честних Дарјех…» и молитве «Боже, Боже наш, небесниј хљеб пишчу всему миру…», преносили на Свети престо ради освећења. По Светом Атанасију Великом, то преношење било је по одласку катихумена.²⁹²³ Од VIII века настаје вађење Светог Агнеца, а затим од XIV в. вађење честица за Свету Богородицу, девет чинова Светих, једне за све живе и једне за све упокојене верне,²⁹²⁴ да би најзад дошло до вађења посебне честице за сваког живог и упокојеног верног који се помене.

Из одговора на питање «Кад служи више свештеника, који од њих треба да врши проскомидију?», види се да проскомидију обично врши најмлађи, а остали у томе не учествују. Али је речено да ће бити да тај пропис Служебника значи да други свештеници не учествују у вађењу Агнеца и говорењу одређених стихова при томе, као и вађењу честица за Свету Богородицу и чинове Светих. Но, неће бити да значи да остали свештеници, после чина који је извршио најмлађи, не могу по реду да ваде честице за себе, своје домаће и верне за које су умољени, него да то или не чине никако, или да они могу само да говоре имена, а најмлађи вади честице говорећи: Помјани Господи! Да је то тако, особито нам говори чињеница што су, и по нашим и по грчким рукописима, као и по Светом Симеону Солунском, у старије доба свештеници, извадивши Агнец, честицу за Свету Богородицу, девет чинова и своје живе и упокојене, давали просфору и копље ђакону да сам вади честице за кога хоће.²⁹²⁵ Доцније је то забрањено, али не видим разлог да свештеници, имајући иста јерархијска и литургичка права и «благодат приношења», не би могли вадити честице за себе и остале, за које иначе свагда ваде, него би то морао чинити најмлађи. Наводећи да се тако казује и у Служебницима Петра Могиле из 1639. и 1681. г., протојереј К. Никољскиј заступа исто гледиште и вели: «Но нема забране осталим служећим свештеницима да сами ваде честице за здравље и покој».²⁹²⁶

У погледу проскомидије на архијерејској Литургији ствар стоји унеколико друкчије. Као и у најстарије доба, кад је ђакон одабирао и преносио на Трапезу дарове за освећење, тако и доцније, кад се почео вадити Агнец и друге честице, епископ је тај део проскомидије око припремања Светих Дарова препуштао једноме свештенику, те је он, уз одговарајуће стихове, вадио Агнец, честицу за Свету Богородицу и девет чинова и уливао вино и воду у путир.²⁹²⁷ Превасходно молитвени део проскомидије: молитву «Боже, Боже наш…» (за време Велике јектеније) и молитвене речи «Помјани, Господи!» (имјарек), уз вађење честица за живе и покојне, као дужност која особито припада њему, вршио је за време Херувике сам архијереј, како у старини тако и данас.²⁹²⁸ Стога се у савременом црквенословенском Архијерејском чиновнику у почетку Литургије помиње свештеник «проскомидствујај во свјатјем олтари», уз примедбу да остали служећи архимандрити, игумани и протојереји «ничтоже проскомидији глагољут». На Херувимској песми, пошто архијереј опере руке, оде у проскомидију и, узевши копље и просфору, почне да вади честице: «Таже и прочи сослужитељи приходјат близ архијереја и сотворајут метаније и глагољут: За молитав свјатаго владики нашего Господи Исусе Христе Боже наш помилуј нас. И поминајут јаже хошчут живија, глагољушче токмо имена. Архијереј же сјечет частици глагоља непрестано: Помјани Господи, дóндеже совершит имена. Посљеди же глагољај имена глагољет: Помјани Господи и мене грјешнаго и недостојнаго раба Твојего, имјарек. И архијереј взем частицу глагољет: Помјани Господи раба Твојего, имјарек… И паки сотворив метаније цјелујет рамо архијерејево и отходит».²⁹²⁹ После тога, архијереј вади честице за усопше «дондеже совершит имена усопших».²⁹³⁰

О свештенику који проскомидише још се у Архијерејском чиновнику казује да «покријет свјатаја», али које све честице вади не каже се ништа, без сумње под претпоставком да се то зна. Иако се изрично не казује да и он приступа архијереју да помене које хоће, свакако да је и он то чинио, не извадивши претходно сам честице за њих. У грчком Иератикону казује се изрично да свештеник тада не вади честице за живе и упокојене: «Ако ће служити архијереј, јереј не завршава проскомидију, него после вађења честице Богородичине и Светих покрива Св. дискос и Св. путир воздухом, ништа не говорећи. А остало говори, и завршава проскомидију служећи архијереј док се пева Херувика…».²⁹³¹

Но пошто се на архијерејској Литургији, особито кад служи више архијереја и свештенства, вађење честица на Херувимској песми одужи, то приступајући архијереју клирици обично казују само своје име, не помињући уопште своје живе и упокојене. Међутим, свакако да је битније да ови свештеници и на архијерејској Литургији могу поменути своје живе и упокојене, него да по цену овог изостављања настојимо да се Литургија нимало не продужи.

Ако се мора и на то обратити пажња, сматрам да има начина да и свештеници помену своје, и да се време Литургије не продужи. Две су могућности за то: 1) Или да они помињу у себи које хоће за време док архијереј вади честице својих живих и упокојених,²⁹³² а на крају, кад му по реду приступе и целивају раме, помену само себе. Или 2) да на почетку, кад одређени свештеник заврши проскомидију до «И всјех в надежди воскресенија…», свештеници појединачно приступају и сами ваде честице за које хоће. Јесте да се на овај начин одступа од прописа Архијерејског чиновника, који вели да архијереј вади честице за живе и упокојене сваког појединог свештеника који му прилази. Али, ако он нема времена да их помиње, боље ће бити да их сами свештеници помињу у почетку проскомидије, него сасвим изоставе. Колико знам, овако се чини при патријарашком служењу у Јерусалиму у храму Васкрсења, где сви служећи епископи и свештеници проскомидишу у почетку Литургије, а патријарх помиње само њихова имена за време Херувике. Тако се поступа и у многим местима у Грчкој. Овај начин вађења честица за живе и упокојене предвиђа и грчки Литургикон, штампан у Јерусалиму у штампарији «Братства Светог Гроба» 1956. г. У примедби о служењу Литургије са архијерејем вели се да свештеник не завршава проскомидију, него «после вађења последње честице упокојених, покрива Свете (Дарове) воздухом, а завршава је (проскомидију) архијереј кад се пева Херувимска песма пред Велики вход».²⁹³³ Исто се овако казује и у бугарском Служебнику.²⁹³⁴

Но, да би било «све лепо и уредно» (1Кор.14:40), овај начин вршења проскомидије на архијерејској Литургији свештеници могу да чине само у сагласности и по благослову надлежног архијереја. Ако се он не сагласи, нека поступају на први начин, или нека оставе да ваде честице кад буду сами служили. У сваком случају, најбитније је да Свету Литургију и проскомидију врше у миру: «Јер нас је на мир позвао Бог, Који није Бог нереда, него мира» (1Кор.7:15, 14:33).

По правилу, дакле, свештеник одређен да изврши први, припремни део проскомидије, треба да извади Агнец, честицу за Свету Богородицу и девет чинова. Молитвени део врши архијереј, који треба да помене имена живих и упокојених сваког служећег клирика, и најзад име тог клирика.

Уколико због краткоће времена архијереј не може помињати сва та имена, него само служећих клирика, да она не би остала неспоменута на проскомидији ове Литургије, свештеник их може помињати у себи чим архијереј почне вадити честице на Херувимској песми. Ако се архијереј сагласи, служећи свештеници могу помињати имена сродника и других верних, и вадити честице за њих, пре почетка Литургије, кад одређени за проскомидију свештеник извади честице за своје живе и упокојене.

Гласник, јун 1983.

ПИТАЊЕ: Неки свештеници не ваде честице за девет чинова Светих, на проскомидији, него изваде цео печат с тим честицама, те или га одмах исеку на девет делића, па онда узимајући први и стављајући га на дискос говоре: «Честнаго славнаго пророка…», онда други уз речи: «Свјатих славних пророков…» итд., или цео тај печат ставе с леве стране Агнеца па се само дотичу копљем сваке честице, говорећи што је за њу прописано, али саму честицу не ваде. Веле да су тако видели од старијих свештеника, да је тако лепше, лакше и сл. Да ли је овакав поступак оправдан?

ОДГОВОР: Није оправдан, јер се ту више води рачуна о изгледу, геометрији, згоднијем и лакшем, а запостављају јасни литургички прописи. Заиста, кад се честице ваде, не може се постићи да свака буде једнака и да стоје тачно у геометријском реду, једна наспрам друге. Али геометрија и инсистирање око изгледа ту није битно. Такође не можемо се увек угледати на оно што чине старији, шта је лакше и угодније, него држати се прописа Цркве, чија је логика увек дубља и сигурнија од наше, па према њој треба упућивати и своју.

У савременом црквенословенским Служебнику вели се о вађењу и стављању ових честица овако: «И взем первују частицу полагајет ју ошујују страну свјатаго хљеба, творја начало первого чина… И взем вторују частицу полагајет ју доље первија благочино…» и тако даље.

Пропис о томе да ове честице треба вадити, а не само додиривати копљем, можемо пратити и даље у прошлост, преко првих штампаних Евхологиона и Служебника, па затим у рукописима све до XIV века кад је Чин вађења честица, уместо ранијег уздизања просфора, ушао у праксу. Истина, према прописима старих рукописа, с почетка се вадила свега једна честица за свих девет чинова. Такву праксу налазимо у грчким, руским и нашим рукописима доста дуго.²⁹³⁵ Али већ Свети Симеон Солунски у XV в. говори да се вади по једна честица за сваки лик посебно: «Једну честицу приноси у част и спомен часних Небесних Сила… Другу приноси у част и спомен часног Претече и свију Светих пророка… Другу у част и спомен свехвалних апостола…» итд.²⁹³⁶ Поједини грчки рукописи од XVI в. наводе такође да се вади посебна честица за сваки лик: «И узевши другу просфору говори: Силом Часног и Животворног Крста… И ставља честицу с лева часног хлеба. Часног, славног пророка и Претече и Крститеља Јована. Честицу. И ставља честицу испод бестелесних. Светих славних и свехвалних апостола… Честицу…!;²⁹³⁷ «И поставља честицу с леве стране Светог Хлеба… Часног, славног пророка, Претече и Крститеља Јована. Честицу… дванаесторице и седамдесеторице апостола. Честицу…» итд.²⁹³⁸ Тако је и у нашим рукописима из тог доба: «И тако вазмет чест и полагајет на тојждо стране…»,²⁹³⁹ а такође у руским старим штампаним рукописима из XVII века.²⁹⁴⁰

Што се тиче облика честица које се ваде на проскомидији, помен о томе налазимо у рукописима само за Свети Агнец и честицу Свете Богородице. Према Париском грчком рукопису бр. 323 из XV в., но који у погледу проскомидије представља праксу «ако не деветог, оно свакако десетог века», свештеник узима само једну просфору, чини над њом крст копљем. «Онда четворострано из ње исеца део…», тј. Св. Агнец.²⁹⁴¹ О четвоространом исецању Агнеца помињу и други рукописи, нпр. Патмоски из XIII-XVI в., затим Евхологион XIV в.²⁹⁴² и други.

Свети Симеон Солунски у 87. глави свог дела «О Светој Литургији», на питање зашто је хлеб који се приноси на проскомидији четвороугаон, одговара: «А хлеб је четворостран, а не округао и бесквасан… јер је савршен (хлеб) који се приноси, јер целог човека, из душе и четири елемента Христос прими; и што је четворостран цео свет… И што је крајеве целог света осветио оваплотивши се Логос, и небеско и земаљско… И што изглед самог овог (хлеба) представља крст, на коме прикован и на њему умревши, нас и сав свет обнови».²⁹⁴³ У идућој, 88. глави, која има више полемички карактер против «неких» који употребљавају бесквасан, округао хлеб на Литургији и истичу да округао облик хлеба означава беспочетност и бескрајност Божанства Христова, Свети Симеон вели да ми, православни, сматрамо да овде није реч о представљању Божанства Христова, «него тајну оваплоћена и страдања објављује, и овде се представља учовечење и распеће».²⁹⁴⁴ Треба напоменути да Свети Симеон овде говори о четвртастом облику целог хлеба, просфоре, каква је она била у његово време, а не о самом Агнецу, али је, као што изнесмо, чим се увело вађење Агнеца њему даван четвороугаон, коцкаст облик, свакако због наведених символичких разлога. Архиепископ Венијамин вели да се из средине прве просфоре «свагда вади честица четвороугаона».²⁹⁴⁵ Разлози које он за то наводи исти су они које помиње Свети Симеон Солунски, тј. да је тело Господа Исуса Христа из четири елемента и да је Он осветио цео свет на сва четири његова краја, што се «представља Његовим крстом на коме је Он прикован, умро и исправио нас и сав свет».²⁹⁴⁶

Не можемо са потпуном извесношћу рећи каквог је облика била честица за Свету Богородицу кад се, уместо подизања просфоре уз помињање њеног имена, почела вадити честица, али је свакако врло рано добила троугласт облик да би се могла разликовати од Агнеца и да би се тако символички представило њено приснодјевство (пре рођења, у рођењу и после рођења Господа Исуса Христа). У грчким рукописним Евхологионима од XVI в. говори се о облику ове честице овако: «И вади троугласту честицу (мерида тригонон) и поставља је с десна Светог Хлеба…».²⁹⁴⁷ И проф. Мирковић вели да свештеник из друге просфоре вади «троугаону честицу» у част Свете Богородице.²⁹⁴⁸

Из самог прописа да честица за Свету Богородицу треба да има троугласт облик, због наведеног символичког значења, можемо посредно закључити да остале честице – за девет чинова, као и за живе и мртве – не треба да буду тог облика, јер се он не би могао символички оправдати. Поред тога, имамо у више грчких рукописа, од XVI до XVIII в., директно упутство да ове честице не треба да буду троугласте: «И узима (свештеник) идућу (трећу) просфору, или печат, и вади из ње честицу не троугласту (у тригонон)…».²⁹⁴⁹

Истина, у савременим, као и у старим штампаним црквенословенским Служебницима, као и у грчким, у преводу Златоустове Литургије епископа бачког Иринеја и архимандрита о. Јустина Поповића, а такође у понеком млађем рукопису, може се видети представа дискоса са честицама на њему, при чему су честице девет чинова, као и оне за живе и мртве, представљене у облику малих троуглова, али то је тако само графички представљено, а не значи да честице и у стварности треба да имају такав облик.²⁹⁵⁰

Исто тако, из истих разлога сматрам да ове честице не би требало да имају ни четвртаст облик, малих коцкица, како због символичког значења облика Агнеца, тако и због практичних разлога, тј. да би се доцније могле разликовати од четвртастих честица Агнеца кад се он пред причешће изломи, или исече за причешће свештенства и верних.

Према неким рукописима, још можемо закључити да ове честице треба да буду мање од Богородичине, јер се ова назива великом: «И вади велику честицу, ставља је с десна Светог Хлеба…».²⁹⁵¹ Свакако да се ту њена величина подвлачи не у односу према Агнецу него према честицама за девет чинова и остале.

Најбоље ће, дакле, бити да се ове честице ваде врхом копља, придржавајући их при вађењу палцем десне руке, па ће тако извађена честица бити онаква каква треба, тј. неправилно полигонална.

* * *

Не спада, дакле, у област литургичке праксе и символике поступак појединих свештеника који ваде цео печат с представом честица за девет чинова, па или га цео стављају на дискос, или одмах исеку на девет четвртастих делова, па се онда обраћају вештини, а не пропису Служебника, и старих и савремених, и стављају једну по једну од тих коцкица на дискос, или их само додирују врхом копља при изговарању прописаних речи за одговарајући лик девет чинова. Те честице треба појединачно вадити. При томе имати на уму да оне треба да буду мање од Богородичине, по облику ни троугласте ни четвртасте, због наведених символичких и практичних разлога.

Гласник, фебруар 1976.

ПИТАЊЕ: Не би ли требало и код нас вадити честице на проскомидији за Свете анђеле, као што се чини у Грчкој и Бугарској цркви?

ОДГОВОР: Ово питање постављало се и раније и сада,²⁹⁵² јер се друкчије поступа код нас, Руса и Румуна у тој ствари, него код Грка и Бугара, а друкчији су и прописи Служебника код нас и код њих. У грчким савременим Евхологијима вели се за трећу просфору: «Онда, узимајући трећу просфору, вади честицу из ње и ставља је с леве стране Св. Хлеба, близу њега, према Богородичиној честици, и почињући први ред говори: У част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свију Небеских Сила бестелесних. Онда вадећи другу честицу говори: Часног и славног пророка, Претече и Крститеља Иоана…».²⁹⁵³ И по бугарском Служебнику (Софија 1928. г.) вади се прва од девет честица «в чест и памјат всевеличајших чиноначалников Михаила и Гаврила и всјех небесних сил бесплотних». По нашим Служебницима, из те се просфоре вади прва честица за Светог Јована Крститеља, друга за остале пророке, а анђели се уопште не помињу. У преводу пак Литургије Светог Јована Златоуста на савремен језик, од др Јустина Поповића,²⁹⁵⁴ стоји да се из треће просфоре вади честица за Свете арханђеле и анђеле дословно онако како стоји у грчком, са кога је превод и учињен. Исто је тако и у преводу поч. Иринеја Ћирића, бив. епископа бачког.²⁹⁵⁵ Проф. Мирковић, у својој Литургици,²⁹⁵⁶ вели да се из треће просфоре вади честица за спомен Светог Јована Претече, а у примедби под текстом, да се у грчком чину Литургије прва честица из треће просфоре вади «у част и спомен Михаила и Гаврила и свију Сила Небесних…». Заиста је штета, како вели парох који је поставио горње питање, што проф. Мирковић, као најпозванији, није дао никакво објашњење о овој разлици између грчког и црквенословенског Служебника. Питање је тако остало отворено, па сада, и без одговора најпознатијих, морамо се прихватити његовог решења.

* * *

Да бисмо дошли до правилног закључка на постављено питање, укратко ћемо га размотрити са догматског, као и литургијско-историјског становишта.

По учењу Православне цркве, Света Литургија као жртва иста је она жртва коју је Господ Исус Христос принео на крсту, не нова или нека друга, него наставак приношења, до краја света оне исте. Као што вели Свети Јован Златоуст: «Зар ми не приносимо (жртву) сваки дан? Приносимо, дакле, и чинимо помен Његове смрти. А ова је једна, а не многе… Исту приносимо увек, не сада другу овцу, сутра другу, него увек исту. Тако да је једна жртва».²⁹⁵⁷ Разлика је само у томе што је она била крвна, ова бескрвна; она принета једног историјског тренутка и на једном месту, ова се приноси свагда и по целом свету.²⁹⁵⁸

Господ Исус је претрпео страдање и смрт ради спасења свих људи, као што су и Његово оваплоћење и рођење, пророчка служба и сва икономија спасења били ради њих. Сам Он каже да је дошао да тражи и нађе изгубљено (Мф.18:11), а такви су сви људи; да ће дати тело своје за живот света (Ин.6:51); и да је Бог тако заволео свет да је и Сина Свога Јединородног дао да ниједан који га верује не погине него да има живот вечни (Ин.3:16). Тако су учили и апостоли: «Јер је један Бог и један посредник Бога и људи, човек Исус Христос, који себе даде у откуп за све» (1Тим.2:5–6); «Ако један умре за све, то дакле сви умреше. А Христос умре за све, да који живе, не живе себи него ономе који је за њих умро и васкрсао» (2Кор.5:14–15); «Христос Исус дође у свет да спасе грешнике» (1Тим.1:15). То исто посведочава и Никео-цариградски символ вере у свом 3. и 4. члану: «Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светог и Марије Дјеве и постао човек. И који је распет за нас». Ова наука налази се и у делима Светих Отаца и учитеља Цркве. Тако Свети Атанасије Велики каже: «За сав свет је то (тело Своје) добровољно предао»;²⁹⁵⁹ Свети Григорије Ниски: «Незлобиви, безгрешни, неприступни нечистоти… телесно се принео Богу и Оцу за све људе»;²⁹⁶⁰ Свети Јован Дамаскин: «Он умре примајући за нас смрт, и за нас приноси Себе на жртву Оцу».²⁹⁶¹

Спаситељево искупитељско дело није било за анђеле, као што подвлачи и Свети апостол Павле: «Јер се не прима анђела, него се прима семена Аврамова» (Евр.2:16). Светим анђелима који су остали Богу верни искупљење није било потребно, као што не би било потребно ни нама да нисмо пали у грех.²⁹⁶² За зле пак духове, демоне, искупљење не би било од користи, јер га не би хтели усвојити. Пошто су се свесно и драговољно, свим бићем определили за вечно богоборство, они су гордошћу толико огрезли у злу да им више нема ни покајања ни поправке, те су, по речима Светог Јустина Мученика, «неизмењиво зли». А по Светом Кирилу Јерусалимском, «ђаво има вољу која се не може покајати».²⁹⁶³ Пад за њих, по Светом Јовану Дамаскину, значи исто што и смрт за људе, «јер после пада за њих нема покајања, као што га нема ни за људе после смрти».²⁹⁶⁴ Значи, после пада, а затим наговора на грех човека, они су своју вољу тако утврдили у злу да се већ више не могу покајати и пожелети добро, као што су се, с друге стране, добри анђели тако утврдили у добру да већ више не могу згрешити ни пожелети зло.

Жртва Христова, дакле, била је за људе, јер њихов пад у грех није био дубок до те мере да се не могу покајати, користити Христовим искупљењем и спасти се. Као што, по Светом Јовану Дамаскину, каже проф. Трембелас: «Онај ко је згрешио под утицајем другог више је достојан оправдања и опраштања од оног који је згрешио «од себе», као што је згрешио ђаво измисливши зло и смишљено ушавши у њега».²⁹⁶⁵ Искупитељско дело Христово било је не само за Адама, него и за све његове потомке до краја света, па и за Свету Богородицу и све Свете, јер су и они зачети и дошли на свет с првородним грехом.²⁹⁶⁶ У ходатајственој молитви «Јакоже бити причашчајушчимсја…», после освећења Дарова на Литургији, подробно се набраја за кога се ова служба Богу приноси: За праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, уздржнике… особито за Пресвету, Преблагословену… и увек девојку Марију… за Св. Јована Пророка… Светог чији се помен слави тога дана, и све Свете; за упокојене у нади на живот вечни; за живе: клир и све верне. Анђели се ту не помињу.²⁹⁶⁷

Али Света Евхаристија, бескрвна жртва Тела и Крви Христове, има не само карактер измирења с Богом и опроштења грехова, него и захвални и молбени.²⁹⁶⁸ Стога, кад Православна црква на Литургији помиње своје живе и упокојене чланове, чини то друкчије него помињући Свете. Свете не помиње «с циљем да за њих умилостивљава Бога, него да би њиховим молитвама и заступништвом појачала своје молитве пред Њим за живе и мртве».²⁹⁶⁹ Помиње их у циљу прослављања, «са осећањем благодарности због њихове благодати и славе. Црква их истиче као победну војску, показујући да није узалуд Син Божји себе жртвовао. Остале пак, особито грешне, помиње у смислу молбеном, просећи божанску милост за њих».²⁹⁷⁰

У сваком делу Божјем има увек више добра него што ми то можемо на први поглед да сагледамо. Величином поједине стране тога добра, коју увидимо, наш ум бива толико испуњен и задивљен да не можемо одмах уочити и друге, исто тако велике стране његове.

Тако је и у делу Божанске икономије спасења људи. Поред људи, Бог у њему показује старање за добро целе своје творевине, одушевљене и неодушевљене. На питање: «Зашто Реч Божја, хотећи да се сједини са својим створовима, не сједини се са бољом (јачом) природом (велим анђелском), која му је некако ближа и сроднија, због нематеријалности, него овом нашом, пропадљивом и материјалном?» Свети Симеон Солунски одговара овако: «Због разлога врло великог и божанског. Јер да се је сјединио са анђелском природом, само би она имала учешћа у сједињењу, а не би се спасавала, јер је спасена, него би се само уздигла и узашла на више, пошто се удостојила заједнице са Богом. А сва друга створења не би имала користи нимало, него би остала у трулежности, особито пали човек, због кога су и постала ова створења и којим су и потпала под трулежност…

Но пошто су створења Божја духовна и телесна, а само човек састављен од обојега, из мислене душе и опипљивог тела, стога Бог прима само њега, човека, и тако се сједињују потпуно, безгрешно примивши у себи, Духом Светим, људску природу од Св. Дјеве: И узевши тело са разумом и вољном (тхемтикин) душом, посредством разума душе сједињује се са разумном природом анђела, а посредством његовог Св. Тела (сједињује се) са опипљивом твари. На тај начин освећење и благодат прелази не само на човека, разумног по души и опипљивог по телу, него стварно и на сва створења. И разумност (логики) анђела и душа сједињује се са Богом, и осећа Бога, и учествује у заједници са Њим и много се просветљује, јер прима сродну божанску светлост од Св. душе Логоса, која је разумна и логична. Јер сада анђели по природи гледају ову Св. душу Спаситеља, примају на невидљив начин јасно светлост и испуњавају се већом мудрошћу примајући од божанског ума живе Мудрости. И на сродан начин приближавају Му се и налазе се пред Њим, и пуне се дивљења, и смиривају се више, сасвим удостојивши се тако великих (дарова). А слично томе и освећене душе Светих.

Но и опипљива створења, с нашим телима, посредством оне свете и обожене, или да кажем боље, подобне Богу плоти, која се жртвова за нас на крсту, и васкрсе, и прими нетрулежност, и прве почетке задоби, и има бесмртност, сва створења се надају, као што вели Павле, на нетрулежност, што ће и бити кад се јави заједно с нама нетрулежни и живи Логос с нетрулежном плоти Својом, у другом и страшном доласку Његовом»!²⁹⁷¹

Треба да уочимо ту многостраност и пуноћу милости и благодати Божје која дејствује не само у правцу очишћења од греха и избегавања зла него исто тако у достизању праведности и светости. И једно и друго једнако је дело Божје благодати и плод искупитељских заслуга Спаситељевих. Као што то сликовито излаже проф. Трембелас: «Било да се неко ослобађа окова милошћу царевом, или се прославља као победник и похвалом прима вишу част, ипак се налази у положају примаоца. Милост у Христу није само у опраштању грехова… него и у уздизању и слави са Христом».²⁹⁷² Сведочанства о помињању Светих у овом смислу на Лутургији имамо из дубоке старине. Тако Свети Кирило Јерусалимски објашњава да се ово помињање врши с циљем «да Бог њиховим молитвама и заузимањем прими наша мољења».²⁹⁷³ А Блажени Августин вели: «Праведност мученика је савршена… Стога се Црква не моли за њих. Она се моли за друге упокојене верне, но она се не моли за мученике. Они су изашли из овог света тако савршени да не треба да помажемо ми њима, него су они наши заступници».²⁹⁷⁴ Слично вели и Свети Симеон Солунски: «До нас је дошло учење Отаца да од принесених честица има много користи. Јер су оне уместо лица за која се приносе, и жртве су за њих Богу, као што каже свештеник кад их вади: Прими Господе ову жртву. Оне, дакле, које су извађене за Свете, у њихову су славу, и част, и умножење достојанства и још веће задобијање божанског просвећења. Оне пак за верне: покојним су за опроштење грехова и добијање божанске благодати; а живим, ако само проводе живот у покајању, за ослобођење од невоља, за опроштење грехова, за наду и живот вечни. Јер од божанског свештенодејства и Светим бива усавршавање, и верним, као што је речено, добијање Божанске милости».²⁹⁷⁵ Тако се Свети помињу и у савременим Служебницима. На крају њиховог помињања на проскомидији свештеник завршава: «Њиховим молитвама посети нас Боже». И при крају ходатајствене молитве, на канону Евхаристије, поменувши Свету Богородицу, Светог Јована Крститеља и све Свете, свештеник завршава ову молитву дословно истим речима.

* * *

Ако размотримо постанак и развитак проскомидије литургичко-историјски, видећемо да је с почетка то био сасвим прост чин вршен непосредно пред Великим входом. По изласку катихумена, приступали су верни са приносом хлеба и вина, стављали га на столове одређене за ту сврху или предавали ђакону. После молитве свештеника «Боже, Боже наш», којом је овај принос благосиљан, верни су одлазили од проскомидије, а ђакони од принетог узимали колико је потребно да се причесте сви верни, стављали хлеб на дискос, а вино у путир, па их преносили на Часну трапезу ради освећења. Тако је настао Велики вход. Свети Хлеб је пред само причешће ломљен према броју причесника. Није било ни копља, ни исецања Агнеца, нити честица за Свете, за живе и покојне. Све ово јавља се доцније.²⁹⁷⁶

У VIII в. Чин проскомидије већ је развијенији. Сем тога, уочавамо да је са средине Литургије пренет на њен почетак, као што сведочи Свети Теодор Студит († 826. г.), велећи у тумачењу Литургије Пређеосвећених Дарова: «Потпуна проскомидија бива у почетку».²⁹⁷⁷ Затим, да се врши у сасудохранилишту, према речима Светог Никифора Исповедника: «Не треба печатити (благосиљати) над Светим путиром у молитви сасудохранилишта».²⁹⁷⁸ Највероватније да је ово померање проскомидије на почетак Литургије последица нестанка оглашених и покајне дисциплине, на шта указују речи Светог Атанасија Великог: «Ако су унутра катихумени, још није време приноса».²⁹⁷⁹ А можда и због нереда који су, вероватно, настајали при доношењу и предавању дарова верних за време Литургије.²⁹⁸⁰ Но и данас, на архијерејској Литургији проскомидија се врши као у старини, пред сам Велики вход. Врши је архијереј. У ствари, он је тада само завршава – вади честице за живе и упокојене, за свештенство и себе, покрива Дарове и прочита отпуст – док је вађење Агнеца, честица за Свету Богородицу и девет чинова, као и уливање вина и воде извршио, пред почетак Литургије, одређени свештеник.

Помен употребе копља на проскомидији такође налазимо код Светог Теодора Студита.²⁹⁸¹ А тумачење Литургије које се приписује патријарху Герману помиње цртање копљем крста озго по просфори, а затим исецање и вађење Агнеца.²⁹⁸² При том исецању и даљем спремању Агнеца, као при уливању вина и воде у путир, свакако су се врло рано почеле рецитовати пророчке речи које се односе на страдање Христово: «Јако овча…, једин от војин…», а такође и молитва кадила.²⁹⁸³

О помену Свете Богородице и осталих Светих не налазимо задуго ништа у рукописима. Проф. Трембелас указује на четири стара грчка рукописа из ХII, ХIII и XIV в. (по мишљењу неких научника, овај последњи, у погледу проскомидије, износи праксу IX или X в.), који то потврђују, затим на рукопис Василија Фаласка који је објављен код Гоара. Штавише, према Патмоском рукопису из ХШ в., одмах по постављању Агнеца на дискос и уливању вина и воде у путир вели се да јереј «узима звездицу и ставља је изнад Агнеца и говори: Јави се звезда с неба и дошавши стаде одозго где беше дете», што свакако значи да се честице не ваде, јер би иначе постављена звездица то само непотребно отежавала.²⁹⁸⁴ И проф. Ј. Фундулис вели да многи рукописи све до XIV в., потврђују праксу вађења само Агнеца и одмах постављања звездице и дарака.²⁹⁸⁵ Вађење осталих честица бива тек од XIV в. Најранији помен налазимо у Диатаксису Филотеја, патријарха цариградског (1354–1376. г.), затим код Светог Симеона Солунског.

Но у многим старим рукописима, у вези с просфорама, после вађења Агнеца налазимо помен Часног Крста. Какав би смисао могло имати његово помињање на проскомидији? Проф. Трембелас вели: «То се не може ни на какав начин објаснити ако претпоставимо да се при тим речима вадила честица у име Часног Крста. Ово помињање, као и «предстатељством часних Небесних Сила бестелесних», остало је из прописа за принос просфора које је владало раније. Другим речима, у доба пре XIV в., по постављању Агнеца и пуњењу путира, свештеник је вршио приношење осталих просфора. Ово је било, као што можемо наслутити – вели даље проф. Трембелас – ради освећења осталих просфора које су биле потребне за дељење антидора вернима у цркви. Подизаху се, наиме, пошто се донесу, и освећиваху и приношаху у част Свете Богородице и осталих Светих који су навођени по имену».²⁹⁸⁶ Према томе, дакле, биће да је због потребе верних за антидором, кад је остатак просфоре из које је извађен Агнец постао за то недовољан, дошло до увођења и других просфора. Но како се над њима није вршило прекрштање копљем, како се чинило са Агничном – чиме је она, по речима Светог Симеона Солунског, била освећена²⁹⁸⁷ – да би се и оне освештале, свештеници су узимали крајњим прстима просфору, подизали је уз молитву Богу,²⁹⁸⁸ да силом Часног Крста, заступништвом Светих анђела, Свете Богородице и свих Светих прими ову жртву. У томе се, у ствари, састојало «приношење (проскомидија) осталих просфора», како се овај чин назива у неким рукописима, и тиме се омогућавало да уз Агничну и оне буду подељене вернима као антидор. Такав поступак износи и «Одредба (Диатаксис) Божанствене Литургије», грчки рукопис из ХII–ХIII в., у којој се одређује да свештеник «узима другу просфору и говори: Прими Господе ову жртву заступништвом Преблагословене наше Богородице… Онда узима трећу просфору и говори: Часних Небеских Сила бестелесних, часног пророка, Претече и Крститеља Јована…». Рукописни свитак Патмоске библиотеке из ХШ в. исте речи наводи за трећу просфору и помен Светог Јована: «Прими, Господе, ову жртву молитвама часног пророка, Претече и Крститеља Јована».²⁹⁸⁹

О вађењу честица ту још нема помена. У Диатаксису патријарха Филотеја, као што рекосмо, помен Светих наводи се истим речима, али се већ одређено казује да се при томе ваде честице: «И свештеник узевши у руке другу просфору говори: У част и спомен Преблагословене Владарке наше Богородице… и извадивши честицу св. копљем меће је с леве стране Св. Хлеба. На трећој просфори говори: Силом Часног и Животворног Крста, часних Небеских Сила бестелесних, и свију Светих Твојих, чијим молитвама посети нас Боже. И тако извадивши честицу меће је на исту, тј. леву страну, а доле поставља редом остале».²⁹⁹⁰

Напред наведене речи проф. Трембеласа казују нам јасно да се никако не би могао разумети смисао помињања Часног Крста и Небеских Сила кад би претпоставили да је ово помињање настало не пре, него тек у време кад су се из просфора почеле вадити честице. Једина претпоставка која задовољава јесте да је ово помињање настало у ранијем периоду, кад је њихово призивање имало смисао освећења просфора за антидор. У идућем периоду, кад је ушло у обичај вађење честице за Свету Богородицу и остале Свете, није се обратила довољна пажња на ову разлику, него су неки и при помињању Часног Крста такође вадили честицу. Према колебању навођења Часног Крста и анђела у појединим рукописима види се да то нису чинили сви свештеници. Тако грчки пергаментни свитак манастира Есфигмена из 1306. г. за трећу просфору има у тексту «часних Небеских Сила бестелесних», а на маргини додато: «Силом Часног и Животворног Крста». Исто овако стоји и у рукопису бр. 108 (с краја ХV в.) манастира Свете Тројице код Пљеваља. Сличан пергаментни свитак Литургије Светог Јована Златоуста Патмоске библиотеке из ХШ в. на трећој просфори не помиње ни Часни Крст, ни анђеле, него само Светог Јована Претечу. Тако исто, рукопис Кутлумушког манастира из XVI–XVII в. помиње три просфоре, при чему се на трећој помиње Претеча и сви Свети.²⁹⁹¹ И у рукопису Диатаксиса патријарха Филотеја из 1347–1368. г. не помиње се, на трећој просфори, ни Часни Крст ни Свети анђели. А тако налазимо и у рукопису овог Диатаксиса који наводи Гоар.²⁹⁹²

Свети Симеон Солунски узима вађење честица уз помињање анђела као већ утврђену праксу, коју затим и објашњава, износећи први у чему је њен смисао и значај. «Честице су, вели, уместо Светих и у њихов помен и част… Али се честице не претварају у Тело Господње, нити у тела Светих, него су само дарови и приноси у њихово име… и од оних који су за Свете долази (освећење) нама, као што то бива преко молитава, кад их помињемо, или кад храмовима, или моштима њиховим, или иконама нешто принесемо».²⁹⁹³ Он такође објашњава зашто се прво вади честица за Свете анђеле: «За њих је потребно приносити зато што и они служаху Тајни икономије, што с нама сједињени сачињавају једну Цркву, што желе да буду посвећени у Тајне Цркве и што су наши чувари и помиритељи пред Богом».²⁹⁹⁴ Поред тога наводи да учествујући с нама у служењу Свете Литургије анђели примају за то благодат од Бога: «Но и божанствени анђели, јер се и они с нама сједињују, и Тајни саслужујући примају благодат». И рукопис Диатаксиса патријарха Филотеја, штампан код Трембеласа, помиње Светог Симеона и ово његово мишљење: «Нужно је принети и за бестелесне, пошто су они први послужили Тајни и кроз њу добили већу славу и савршенство».²⁹⁹⁵

Треба овде да нагласимо битну разлику и у овом погледу између Светих анђела и људи. Анђели су и пре «пуноће времена» (Гал.4:4), и служења при догађајима оваплоћења и силаска Сина Божјег на земљу, служили Му и Његову Свету вољу у свему испуњавали. Они при Тајни оваплоћења, и даље у Светој Литургији, само настављају дело своје службе и благодат за то примају од Бога као већ праведни и Свети. Цео пак људски род, пре доласка Сина Божјег на земљу и Његовог искупитељског дела, спасоносних страдања и васкрсења, био је мртав због греха, у удаљености од Бога и непријатељству према Њему. И нама тако грешним, «Бог који је богат у милости», пружа благодат своју, те Христом Исусом ми, непријатељи, миримо се с Богом (Рим.5:10); од далеких постајемо блиски, «суграђани са Светима и домаћи Божји» (Еф.2:5, 19; Кол.2:13), од мртвих постајемо живи, од деце гнева – деца Божја (1Ин.3:12).

Сада можемо јасно сагледати поступност развоја овог чина. До VIII в. нема помена ни о вађењу Агнеца, ни честица. Од VIII до ХIII века вади се само Агнец. У том периоду, пре XIV века, јавља се «приношење осталих просфора» ради њиховог освећења за антидор. При томе се помињао Часни Крст, Свети анђели, Света Богородица и остали Свети по чиновима, али без вађења честица. Тек у XIV веку налазимо помена да се вади честица при помињању Свете Богородице и ставља с леве стране Агнеца. При помену Часног Крста, Светих анђела, Светог Јована Крститеља, осталих пророка, апостола, мученика и других Светих вади се једна честица и поставља и она с леве стране Агнеца, до честице Свете Богородице. Исто тако, само једна честица вади се при помињању ктитора (живих) и свију упокојених, али се ове две честице полажу с доње стране агнеца. У XV в. поједини рукописи изостављају помен Часног Крста, а неки и Светих анђела. Честица Свете Богородице ставља се тада са десне стране Агнеца, уз пророчке речи: «Предста Царица одеснује Тебе…» (Пс.45:9), чиме се указује «да је она изнад свију и најближа Богу».²⁹⁹⁶ С леве пак стране стављају се честице за Свете, али не више једна за све, него по једна за сваки чин посебно, свега девет честица. Испод Агнеца стављају се честице при појединачном помињању живих и мртвих, као што бива и данас.

Од посебног би значаја било за нас кад бисмо развој проскомидије, у ствари која нас интересује, могли пратити по нашим старим рукописним Служабницима. Нажалост, ту се не може ићи далеко, јер они из дубље старине нису сачувани. Онима пак који су сачувани обично недостају управо први листови на којима је била проскомидија. Због сталне употребе ови су се листови не само брзо хабали, него су, будући на почетку књиге, лако отпадали и губили се. Тако пергаментном Служабнику манастира Дечана (бр. 121 из XIV в.) недостаје цела проскомидија све до молитве «Боже, Боже наш», а рукопису бр. 120 из XIV в. изгубљени почетни листови с проскомидијом дописани су тек у XVI в. Још старији од ових, хиландарски рукописни свитак из ХIII в. нема уопште проскомидије. Крушедолски рукопис из XIV в.²⁹⁹⁷ од проскомидије има тек крај с поменом упокојених. Исто је тако са српскословенским свитком Ватиканске библиотеке бр. 9, са ознаком да је из XII в. И он нема листова све до средине јектеније пред I антифоном.²⁹⁹⁸ Од осталих млађих рукописа, које сам имао у рукама и који садрже проскомидију, сви на трећој просфори редовно помињу «Силоју Частнаго и Животворештаго Крста, частних Небесних Сил бесплтних», па даље Светог Јовану Претечу и друге Свете, са завршетком: «ихже молитвами посети нас Боже».²⁹⁹⁹ Већина их међу Светим јерарсима помиње Светог Саву «српскаго», а међу преподобним «Симеона српскаго».³⁰⁰⁰

При томе помињању Светих по нашим рукописима, свештеник вади само једну честицу и ставља је с леве стране Агнеца, где је претходно ставио и честицу за Свету Богородицу. Такође вади свега једну честицу за све живе и једну за упокојене чланове Цркве, стављајући их испод Агнеца. Све онако, дакле, као што је то наведено у Диатаксису патријарха Филотеја. Вероватно да се и у дечанском пергаментном Служабнику бр. 121 помињао, на проскомидији која му сада недостаје, Часни Крст, или бар Свети анђели, док он помиње анђеле на почетку молитве по освећењу Дарова, ходатајствене: «Светих Небеских Сил» – настављајући даље као што та молитва и данас гласи – «светаго Пророка, Претече и Крститеља Иоана…».³⁰⁰¹ Рукопис бр. 108 (с краја XV в.), манастира Свете Тројице код Пљеваља, не помиње с које се стране ставља честица Свете Богородице.

Доцније, од XVI в., у рукописима све ређе наилазимо на помињање како Часног Крста, тако и анђела. Дечански Архијерејски Служабник бр. 135 (с краја XVI или почетка XVII в.) наводи за трећу просфору: «Таже пријем третију просфору глагољет: Частнаго и славнаго пророка, Предтечи и Крститеља Иоана». Исто је тако и у Архијерејском Служабнику који је 1686. г. преписао Христифор Рачанин и који је негда припадао Никанору Мелентијевићу, епископу печујском (Музеј СПЦ бр. 252), као и друга три Архиератикона из ХVII в.: Музеја СПЦ бр. 21 и 139, и бр. 21 Патријаршијске библиотеке у Београду.

* * *

У старим руским рукописима сачуван је Чин проскомидије из дубље старине него код нас. Тако један рукопис из ХII в.³⁰⁰² говори само о једној просфори и вађењу само Агнеца («Хотја рјезати проскуру прехрестит тришди ножем и рјежа глагољет се: Јако овча… Прерјезав крстом (крстообразно) глагољет: Жретсја Агнец Божиј… Љеја вино и воду в чашу: Копијем прободен бист в ребра своја, и изиде кров и вода и видјев свидјетељствова, и истино јест свидитељство јего»). Потом долази молитва «Боже, Боже наш» и покривање Дарова. Нема ни помињања Свете Богородице, ни Светих, ни вађења честица. Исто тако је и у рукописном Служабнику из 1380. год. «у коме се сав Чин проскомидије ограничава само на вађење Агнеца, а о вађењу честица и броју просфора нема ни речи».³⁰⁰³ У другом рукопису, с почетка ХII в., после прописа о вађењу Агнеца помињу се и друге просфоре, али уопштено: «и просфумисав просфори»,³⁰⁰⁴ а слично наводи и рукопис ХШ в.: «таже проскумисаније».³⁰⁰⁵ Но у другом рукопису из ХШ в. долази већ помен Свете Богородице и Светих: «И проскумисајет поп глагоља: Прими, Господи, приношеније се в чест и славу свјатија Владичици нашеја Богородици… Свјатих Сил Небесних… Предтечи и Крститеља Господња Иоана».³⁰⁰⁶ Ово «проскумисаније», или «просфумисаније» биће да значи исто оно што у грчким рукописима «приношење (проскомидија) осталих просфора».

Доцније се већ помиње и вађење честица, као што стоји у рукопису библиотеке типографије бр. 125 из XIV-XV в., где се после дејства са Агнецом вели: «Таже приим проскуру винимаја глагољет: Прими, Господи, приношеније се в чест и в славу Пресвјатјеј Госпожи…».³⁰⁰⁷ У појединим рукописима помињу се Небеске Силе (овај наведени из XIV–XV в.), као и Часни Крст.³⁰⁰⁸ Али у Служабнику митрополита Кипријана из XV в. налазимо на трећој просфори, као и данас, само помен Светог Јована Крститеља, без помена Часног Крста и Светих анђела, а доцније тако бива све чешће. Никољски објашњава: «У неким ранијим Служебницима било је указивано о вађењу честица у част бестелесних. Но ово је укинуто, јер се честице полажу око Агнеца за оне који су добили спасење кроз Распетог на крсту Агнеца». А пошто анђели «нису имали потребу у искупљењу крвљу Господњом, не помињу се на проскомидији…».³⁰⁰⁹ Као што се, по Диатаксису патријарха Филотеја, и код нас негде вадила само једна честица при помињању свију Светих, тако је било и у Русији. Но у штампаним Служебницима од 1656. г. одређује се: «Честица Светих не полажемо ни више ни мање од девет, на подобије небеских чинова, јер као што је тамо (опширно у богословљу Дионисија Аеропагита) раздељена у девет чинова сва њихова војска, тако је боголепно и овде. Исус је исти обојим».³⁰¹⁰ Слично вели и Дмитревскиј: «Затим се вади из треће просфоре девет честица за Свете… зато што су и сабори Светих, пред престолом Агнеца, прибројани ликовима анђелских сила и сачињавају с њима једну Цркву, торжествујућу на небесима».³⁰¹¹ На одредбама ових прописа стоје и наши данашњи Служебници.

* * *

Као закључак и одговор на постављено питање могли бисмо, према свему изнетом, рећи овако: Помињање Светих на проскомидији, и Светој Литургији уопште, има двоструки смисао. Прво, да је жртва Христова, чији је наставак Света Литургија, била и за њих као људе, јер су и они рођени с прародитељским грехом. И друго, Црква помиње Свете у циљу њиховог прослављања због светости (коју су такође благодаћу Христовом достигли), и молитве нам призива да нам помогну својим заступништвом пред Спаситељем.

Како искупитељски подвиг Христов није био за анђеле, јер они не подлежу прародитељском греху, нити су кад припадали Цркви земаљској, војинствујућој, не могу се помињати, у односу на жртву Христову, у оном смислу у ком се помињу Свети из рода људског. С обзиром на ову чињеницу, кад се почело с вађењем честица на проскомидији, као што смо видели, у појединим рукописима изостаје помен Светих анђела. У Руској, Румунској и нашој Цркви пошло се тада у правцу наглашавања ове стране наведеног питања, те се посебна честица за Свете анђеле не вади. Овако је остало у овим Црквама до данашњег дана.

Пошто Свети анђели учествују с нама у служењу бескрвне жртве Тела и Крви Христове, Свете Литургије, примајући од тога благодат за већу славу и савршенство и припадају Цркви небеској, торжествујућој, а Црква је цела представљена на проскомидији – како вели Свети Симеон Солунски³⁰¹² – то је потребно да и они овде буду представљени. Имајући то у виду, у неким рукописима остао је помен Светих анђела кад се почело с вађењем честица. С нагласком на ту страну овог питања, у Грчкој и Бугарској цркви утврдила се пракса да се прва честица из треће просфоре вади за Светог Михаила и Гаврила и све Небеске Силе, што је остало до данас.

Ова чињеница, да Свети анђели припадају Цркви, изражава се на проскомидији и код оних православних Цркава код којих се не вади посебна честица за Свете анђеле. Девет анђелских чинова представљени су тајанствено са девет честица, у три тројна реда, извађених за ликове Светих. Тиме се управо изражава мисао да као што Бога прослављају девет чинова Светих анђела, да Га тако прослављају девет чинова Светих људи односно да у Цркви земаљској верни, оправдани жртвом Спаситељевом, и уз помоћ Светих анђела, достижу ону светост и славу коју Свети анђели већ имају. Овим уздизањем људи небеској висини анђела, и силаском анђела људима да им у томе помогну, достиже се пуна заједница јединства љубави међу њима. Тако се, и без вађења посебне честице, на дискосу представља «једно стадо анђела и људи», «један збор неба и земље» у једној Цркви Христовој.

Но посебно, у смислу указивања поштовања и молитвеног обраћања да нам помогну и заступе нас пред престолом Божјим, потребно је помињати анђеле при вађењу осме честице како у храмовима који су њима посвећени тако и на дане њиховог посебног празновања, што се у нашој Цркви до данас чини.

И без нарочитог подвлачења, дакле, можемо уочити да су у овој нашој пракси изражене обе стране суштине и смисла вађења честица на проскомидији: 1) опраштања греха (стога невађење посебне честице за Свете анђеле) и 2) прослављање Светих (отуд њихово помињање при вађењу осме честице) и 3) да Свети анђели са Светима припадају Цркви небеској, те нема разлога да при њој не останемо.³⁰¹³

Гласник, август 1974.

ПИТАЊЕ: Неки свештеници отварају Царске двери на почетку Литургије, док други то не чине. Откуд та разлика и шта је литургички правилније?

ОДГОВОР: У црквенословенском штампаном Служебнику, у примедби по отпусту проскомидије и молитава пред почетак Литургије, читамо да ђакон излази на северне двери, «јер се Царске двери до входа не отварају».³⁰¹⁴ Црквенословенски пак Типик, у 23. глави «О отварању и затварању завесе», помиње и отварање двери: «Треба знати да се Свете двери никад не отварају, него само у почетку велике вечерње, кад бива бденије и свештеник кади, и на сваком входу, тј. вечерње и Литургије, и Свето Еванђеље; такође се отварају на показивање Светих Тајни (и остају отворене) све до свршетка Божанствене Литургије».³⁰¹⁵ Нема помена да би требало отворити двери на почетку Литургије. Вели се само: «В начаље Литургији отверзајетсја завјеса…» Примедба о неотварању Царских двери до входа налази се и у преводу Златоустове Литургије почившег епископа бачког Иринеја,³⁰¹⁶ с напоменом да је нема у грчком тексту. У најновијем преводу Златоустове Литургије, као и у ранијем, др Јустина Поповића³⁰¹⁷ нема напомене о неотварању двери, али ни о њиховом отварању. У Николајевићевом Типику постоји цела глава «Кад се отварају и затварају Царске двери», у којој читамо да се на Литургији Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог Царске двери најпре отварају кад се поју «Блажени јесте», или на трећи антифон, а затварају после прочитаног Еванђеља.³⁰¹⁸

Обратимо ли се старијим и новијим литургичким писцима, видећемо да архиепископ Венијамин директно указује да се Царске двери не отварају на почетку Литургије, него само свлачи завеса, уз символичко објашњење да тако бива стога што је Спаситељево рођење било откривено анђелима, пророцима, патријарсима, Светој Дјеви, праведном Јосифу, пастирима и источним мудрацима, а не свему народу.³⁰¹⁹ Код Булгакова и проф. Мирковића не вели се одређено да се двери не отварају, али да оне тада бивају затворене јасно је по томе што се помиње само свлачење завесе.³⁰²⁰ Никољски наводи да се двери на почетку Литургије отварају од Томине недеље до Вазнесења, при певању «Христос воскресе»,³⁰²¹ из чега се може закључити да су оне иначе, ван тог периода, затворене. Такав закључак потврђује и посебан одељак у његовој књизи «О отварању и затварању Царских врата», где вели слично Николајевићу, да се Царске двери отварају ради Малог входа, остајући отворене до иза читања Еванђеља.³⁰²²

У нашим старим богослужбеним књигама већином нема примедбе ни да се двери пред почетак Литургије отварају, нити не отварају. Али у неким од њих, не само млађим него и старијим, вели се да свештеник, пошто окади храм, на крају проскомидије, «входит ва с(ве)ти олтар северними врати и творит крст пред с(ве)тоју трапезоју», па се у наставку објашњава зашто улази на северна врата: «Ибо с(ве)тије двери никогдаже отврзајутсе јаве јако тачију на вход и исход, и на целованије с(ве)таго Ев(ан)гелија, и на С(ве)тих Тајни и на да исплнетсе уста наша».³⁰²³

О отварању двери на почетку Литургије нема прописа ни у грчким старим и савременим Евхологијима. О томе се не помиње ни код патријарха Филотеја, Гоара, Трембеласа и Фундулиса. Штавише, у Диатаксису патријарха Филотеја, XIV века, налазимо одредбу црквенословенског Служебника, да се двери не отварају до входа, у њеном почетном, још довољно неодређеном облику: «Треба знати да се Свете двери никада не отварају сем у почетку вел. вечерње кад јереј кади, на сваки вход, тј. вечерње и Литургије, на Еванђеље; такође се отварају на приступите до завршетка Свете Литургије».³⁰²⁴ По овом Диатаксису, дословно наводи вечерњу и јутрењу, па и ову примедбу, Гоар.³⁰²⁵ И проф. П. Трембелас наводи један грчки рукопис из XVIII в. и француски превод са словенског, у којима се налази примедба о неотварању двери до Малог входа, како се она налази у црквенословенском штампаном Служебнику.³⁰²⁶ Али пракса отварања двери на почетку Литургије у Грчкој се врши свуда. Ова пракса постоји и у Бугарској, с том разликом што је она код њих и писмено изложена: «Кад наступи време да се почне Света Литургија» – вели се у Служебнику изданом 1928. год. – «отвара Царска врата ђакон, ако служи, (стр. 374), или свештеник (стр. 84). По «Благословено Царство…» свештеник затвара Царска врата (стр. 87)». Код нас само епископ Мелентије заступа став да свештеник, на почетку Литургије, пошто целива Свето Еванђеље и престо, «окрене се и отвори Царске двери»,³⁰²⁷ а по возгласу «Благословено Царство…» обрне се те затвори Царске двери».³⁰²⁸

Како је дошло до ове праксе? Сматрам да нам за објашњење овог питања може помоћи грчки рукописни Евхологион манастира Кутлумуша у Светој Гори, бр. 341, из XVI века. Алексеј Дмитријевскиј, у свом познатом делу «Евхологија», у коме га наводи, вели да се по овом рукопису «проскомидија завршава отпустом при отвореним Царским дверима. И затворивши двери (свештеник) се окреће истоку и чини три поклона говорећи: «Боже, милостив буди…» и «Господи, устње моји…».»³⁰²⁹ На овој линији стоји и дечански пергаментни Служабник бр. 121, XIV века. У њему се каже да пошто целива Часну трапезу и благослови ђакона, пред почетак Литургије, «обрашт се иереј ка западом и гл(аго)љет велми: Слава ти Боже упованије наше. Људије же: Слава и н(и)ња. Иереј же: Х(ристо)с истиниј Б(ог) наш…» тј. врши отпуст. Да се при том отварају двери, из рукописа се не види, али се може претпоставити да свештеник, окренувши се западу и говорећи гласно уводне речи за отпуст (на шта му народ одговара), врши отпуст при отвореним Царским дверима.³⁰³⁰

Од VIII века, кад је проскомидија испред Великог входа пренета на почетак Литургије,³⁰³¹ сви њени делови, па и отпуст – како према грчким, тако и према нашим рукописима – врши се на исти начин – тајно,³⁰³² и на истом месту – проскомидији, протесису, или «малом олтару» – с(ве)ти олтар мали – како се тај део храма назива у једном нашем рукопису.³⁰³³ Већина наших рукописа наводе директно да тај отпуст бива онде у проскомидији. Тако у Служабнику Музеја Српске православне цркве у Београду, бр. 227, из XIV в. читамо: «И по сем покадив сам иереј предложеније, творит и отпуст тамо».³⁰³⁴ Исте речи «творит отпуст тамо», налазе се и у савременим црквенословенским Служебницима и грчким Иератиконима: «… врши отпуст у проскомидији (протхеси)».³⁰³⁵ А тако стоји и у грчком рукопису Атинске народне библиотеке бр. 6277–770, из XIV в.: «врши отпуст онде» (пии ке аполисин автхоти),³⁰³⁶ као и у рукописном рускословенском Служебнику бр. 124, XV в. («и творит отпуст таможе»).³⁰³⁷

Да бисмо разумели зашто прописи кутлумушког и дечанског рукописа наједном уводе нешто друго од дотадашњих старијих, довешћемо њихово казивање у везу с праксом отварања Царских двери на почетку Великог славословља, што се такође врши свуда у Грчкој, према Никољском и у Руској цркви, такође у Бугарској,³⁰³⁸ а понегде и код нас.

Кад се почела Литургија држати у наставку јутрење, проскомидија је вршена за време читања канона,³⁰³⁹ или за време певања хвалитних,³⁰⁴⁰ и завршавана је или за време Великог славословља, или још пре њега, а онда је вршен отпуст, за који Иератикон издања 1977. прописује да «пада у време Великог славословља».³⁰⁴¹ Убрзо потом, на крају јутрење, вршен је, на отвореним Царским дверима, отпуст јутрење. Лако је схватљиво да се током времена дошло на мисао да нема потребе вршити два отпуста, један за другим – проскомидије тајно и јутрење гласно – него само један, па је, или вршен отпуст јутрење у коме је помињан и аутор Литургије, тј. заједнички отпуст јутрење и проскомидије, или је отпуст јутрење изостављан,³⁰⁴² и вршен само отпуст проскомидије. Кад је Литургија почињала одмах по тропарима иза Великог славословља, отпуст проскомидије вршен је тада, или још раније, као што рекосмо, за време славословља. Вршен је при отвореним Царским дверима, јер су оне пред Велико славословље отваране првобитно ради входа с Еванђељем,³⁰⁴³ а доцније су отваране по навици и кад се недељно Еванђеље почело читати после осме песме канона, или празником после степена, а затим и кад на јутрењи с Великим славословљем оно уопште није одређено да се чита. Па и кад Литургија није вршена у наставку јутрење (нпр. после свеноћног бденија), него иза трећег и шестог часа, по завршетку часова отпуст је вршен вероватно на Царским дверима,³⁰⁴⁴ као што се врши и пред Литургију Пређеосвећених Дарова.

На тај начин дошло се до стварности да су Царске двери пред почетак Литургије на сваки начин отваране, било да је она вршена у наставку јутрење, одмах по Великом славословљу, било иза часова. После, тога требало је још само корак до закључка да оне треба да су отворене и за време возгласа «Благословено Царство…», да би се тим, ваљда, означило да нам је доласком Спаситељевим то Царство отворено и да смо сви позвани да уђемо у њега.³⁰⁴⁵

Пошто се данас свуда у Православној цркви проскомидија врши тајно, ако је наше извођење тачно, нема разлога да би се само њен отпуст вршио гласно и за то отварале Царске двери у почетку Литургије оглашених. Стога, сматрам да је најбоље и најправилније држати се писмене наредбе савремених и старих наших Служебника, која одређује да се Царске двери у то време не отварају. Треба само свлачити завесу на њима, са символизмом да Спаситељево рођење, Његово детињство и живот до 30. године није био објављен свима. А за отпуст проскомидије прописује да се врши «тамо», у «малом олтару», проскомидији, при затвореним Царским дверима «поњеже царскија двери до входа не отверзајутсја».

Гласник, децембар 1979.

ПИТАЊЕ: Дешава се дa свештеник служи Свету Литургију без појца. Како дa поступи кад истовремено треба да се пева нпр. «Иже херувими» и чита молитва «Никтоже достојин» или «Иже обшчија сија…» и певају Блажена? Јер наш народ у већини једва зна да одговара «Господи, помилуј» и «Амин», а камоли дуже песме: Херувику и Причастен, поготово Блажена.

ОДГОВОР: Овај проблем не јавља се само код нас. Из питања упућених Ј. Фундулису, проф. Православног богословског факултета у Солуну, види се да је он актуелан и у Грчкој цркви, да се и онде свештеници «много пута налазе у нужди да сами врше и дужност појца». Постоје мале парохије у удаљеним селима где црква и село немају човека који би могао бар приближно, као што се каже, да «саслужује свештенику».³⁰⁴⁶ А тако је свакако и у другим Црквама. Све је теже наћи појце и у већим местима, а камоли по селима.

По духу црквених прописа, свештеник не би могао да служи Свету Литургију без присуства и учешћа у њој народа јер је Литургија Тајна Тела и Крви Христове, која се служи не као неки апстрактан чин, «уопште», него за духовне потребе конкретног народа, тј. свију чланова Цркве.³⁰⁴⁷ А тај народ, од почетка је активно учествовао на богослужењу одговарајући на молитве и прозбе свештеника, као што показује Прва посланица Коринћанима Светог апостола Павла (14:16). Почетком другог века, у писму Плинија Млађег цару Трајану, помиње се наизменично певање хришћана Христу као Богу.³⁰⁴⁸ А слично томе вели и Свети Јован Златоуст: «У старини скупљаху се сви и појаху заједнички. Ово чинимо и сада».³⁰⁴⁹ Стога, у старим рукописима Литургије, почевши од времена Светог Јустина Мученика³⁰⁵⁰, после молитава и возгласа свештеника, стоји да на њих одговара народ (лаос: људије).

Уза све то, већ врло рано помиње се у Цркви ред чатаца и појаца, те 33. канон Трулског сабора прописује да Свето Писмо у цркви не може читати ко било, него само постављени чтеци. А 15. канон Лаодикијског сабора наређује пак да «осим каноничких појаца, који на амвон стају и из књиге певају, нико други да не пева у цркви».³⁰⁵¹ Смисао ове забране, разуме се, није у томе да се онемогући народу да учествује у појању, уз каноничке појце, кад они започну поједине песме, како примећује Милаш,³⁰⁵² него у томе да се избегне неред у цркви, «разуздана вика» и извођење црквених песама на начин који приличи позоришту, а не цркви. Већ Климент Александријски († 217. год.) напомиње да певање у цркви треба да служи «украшавању и образовању нарави». А томе не могу послужити све врсте мелодија. Стога он, први од црквених учитеља, саветује: «Ми треба да изабирамо оне мелодије које су прожете бестрасношћу и целомудријем. А мелодије које разнежавају и раслабљују душу не могу бити у сагласности с нашим мушким и великодушним начином мишљења и расположења».³⁰⁵³ Овај принцип заступа и 75. канон Трулског сабора, велећи да се при појању у цркви не сме употребљавати «неуредна вика и присиљавање природе на крикове, нити вршити ишта што није сагласно и прилично цркви, него с великом пажњом и скрушењем приносити ове песме Богу који види сакривено».³⁰⁵⁴ Свагда треба да имамо у виду да се «храмови Божји називају домови молитве: стога, они који се моле треба да се моле Богу са сузама и смерношћу, не на разуздан и бестидан начин».³⁰⁵⁵ Као опште правило за црквено појање свагда могу да нам служе речи Блаженог Јеронима да «слуга Божји мора певати тако да би пријатне биле речи које он изговара, а не глас његов».³⁰⁵⁶ У Византији, особито у Цариграду и појединим великим градовима царства, било је мноштво појаца који сачињавају два хора, лика. Али се до данас, и код нас у неким местима може видети да цео присутни народ пева у цркви одговарајући на јектеније, па чак зна и «Јединородниј Сине», Херувику и Причасно. Учествовање у песми свију присутних верних даје величанствен утисак, уздиже духовно и вуче за собом и остале присутне.

Но, питање је како поступити у приликама где нема појца, а присутни верни не могу у томе да помогну?

«Учитељно извјестије», говорећи о лицима за помагање свештенику приликом богослужења, особито, Свете Литургије, вели да ако свештеник буде сам вршио и те дужности да ће унизити Божанске Тајне и смртно сагрешити.³⁰⁵⁷ У нормалним приликама сигурно да је овакав став исправан. Али у садашњим условима, малих скупина верних, малог броја свештеника, због чега се у многим местима не може служити редовно, него повремено, неминовно се морају чинити извесна одступања, која би иначе била недопустива. Ипак, у седишту парохије свештеник не би смео да допусти да му на богослужењу нема ко рећи «Господи, помилуј», или «Амин». Ако не може кога другог, али би свакако могао поучити своју супругу, попадију, а онда своју децу да знају одговарати барем на Литургији. Они би му могли помоћи и кад пође у коју мању, филијалну цркву, да не мора бити сам и појац, и црквењак и свештеник.

Но ако се ипак деси да свештеник мора служити Свету Литургију без појца,³⁰⁵⁸ у том случају најбоље ће бити да чита наглас молитве које сада чита тајно (а у старини су се читале гласно), нпр. по Великој јектенији молитву: «Господи Боже наш, јегоже держава…», «Господи Боже наш, спаси људи Твоја…», «Боже свјатиј иже во свјатих почивајај» (па кад буде кадио да при том пева «Свјатиј Боже…»); молитву оглашених и две верних; по молитви «Никтоже достојин…» кадећи да пева Херувику. При постављању дискоса и путира на Часну трапезу говори гласно «Благообразниј Јосиф» и др. Символ вере и Оче наш чита сам гласно, а канон евхаристије, од «Благодарим Господа!» па до краја («И дажд нам једињеми усти…») треба да говори гласно и оне његове делове које иначе говори тајно, изостављајући песму «Достојно и праведно јест…». При том песму «Свјат, свјат, свјат Господ…», као и «Тебе појем…» треба такође да прочита у наставку претходећих им молитава. Уместо Причасна треба говорити гласно молитву пред причешће: «Верујем, Господе, и исповедам…», као и молитву по причешћу: «Благодарим тја, Владико человјекољубче…», а такође «Воскресеније Христово видјевше…» и остале при спуштању честица у путир.

Може се, дакле, вршити Света Литургија и без појца, «јер то нужда намеће, али је неопходно нужан народ, ма у најмањем броју да присуствује Литургији, и уз охрабрење и помоћ свештеника узме учешћа у њој што може више и боље».³⁰⁵⁹ Као најприкладније и најефикасније, и у садашњим приликама и свагда, остаје обавеза савести и пастирског старања свештеника да се потруде свим силама како би се бар неко од верних поучио да може одговарати на Светој Литургији.³⁰⁶⁰

Гласник, октобар 1979.

ПИТАЊЕ: У нашим садашњим приликама кад нема појаца ни у већим местима, а поготову у селима, не би ли се могао користити магнетофон тако подешен да на траку снимљено певање неког познатог хора тачно одговара на јектеније и возгласе које ће свештеник изговарати на целој Литургији?

ОДГОВОР: Пре неколико година, у једном одговору на питање како да поступи свештеник при служењу Свете Литургије кад нема ко да у цркви пева Блажена, Херувику или Причастен, дотакао сам се и питања употребе магнетофона у таквој прилици. Рекао сам да би такво решење у Православној цркви било неприхватљиво, јер је свако богослужење, а поготово Света Литургија, превасходно служба живом Богу живих људи Божјих. Као што живи анђели на небу, због савршенства Божјих и Његове бесконачне доброте, имају неодољиву потребу да, одговарајући на љубав Божју, служе Богу и непрестаним славословљем прослављају Бога, такву потребу осећају и људи Божји на земљи. Та потреба била је узрок постанка култа у свим религијама на свету.

Ову страну православног богослужења (слављење Бога – латреутичку), као и друге (поучну – дидактичку, и освећујућу – сакраменталну),³⁰⁶¹ свештенство и верни изражавају у молитвама, песмама, читању свештених текстова и богослужбеним радњама. Но Црква се не мири са механичким вршењем ових изражајних средстава богослужења без учешћа у њима човекових духовних способности, срца и ума, јер у прослављању Бога треба да учествује цело човеково биће. Како би онда Православна црква могла пристати на замену живе личности мртвом механичком направом, магнетофоном,³⁰⁶² кад она од свог постанка никад није пристала на употребу у храму инструменталне музике ни у смислу помоћног средства, пратње уз вокалну, а камоли нечег самосталног, уместо песме живих људи – верника? Ма било појање верних не баш са много хармоније, али вршено искрено, ради прослављања Бога, најбоље што знају и могу, Црква ће га прихватити, јер га и Бог прихвата. Они верни који то не би схватили и који би долазили на Свету Литургију, и богослужење уопште, да би пошто-пото слушали лепо појање ма и са магнетофона, сматрам да то не би чинили ради учешћа у служењу Богу, него како би рекао Свети апостол Павле, да их «чешу по ушима» (2Тим.4:3). А такав разлог је стран Цркви Христовој.³⁰⁶³

Да у овом питању Православна црква има такав став, потврђује нам и казивање Јоана Фундулиса, професора Литургике на Богословском факултету у Солуну. Одговарајући на питање: Ако храм нема доброг појца, а свештеник је стар, или болестан, зар не би требало претпоставити певању неког појца непријатног гласа слушање са траке магнетофона одговарајућих песама неког славног хора? – проф. Фундулис категорички одбија такву могућност, без обзира што су, изгледа, неки већ поклекнули пред овим искушењем. «Певање је у храму» – вели проф. Фундулис – «једно свештено служење. Као што не можемо учествовати у вршењу Тајни преко телевизијског преноса, исто тако није нам дозвољено да заменимо појање и хваљење Бога, које врши његов народ, механичким и спољашњим средствима. Треба да се подсетимо колико се наша Црква чувала од употребе, у храмовима, музичких инструмената, којима се, на крају крајева, није смерала замена, него само пратња појања. И потпуно с правом. Јер је боље да се читају чисто и према смислу тропари, кад нема могућности да се певају, него да се уништи и та страна нашег служења Богу фабричким производом… Што се тиче грамофонских плоча,³⁰⁶⁴ добро ће бити да свештеник организује, у некој сали, скуп својих парохијана да чују лепе тропаре, уз неколико речи објашњења и поуке. Тако ће се сачувати и Свето богослужење и верни доћи у прилику да доживе естетски лепо певање и узвишени садржај свештене химнографије».³⁰⁶⁵

Сматрам да се овим речима проф. Фундулиса нема ништа додати, нити одузети, и да дају јасан одговор на постављено питање.

Гласник, септембар 1986.

ПИТАЊЕ: Био сам у патријаршијској капели на једној Литургији и чуо да се поједине речи црквених песама не певају на уобичајени начин, па ни онако како је у Мокрањчевом «Општем појању» и «Осмогласнику». Ty се нарочито наглашавају неке речи: «Господи, помилуј», «Буди имја Господње» и друге. У Саборној цркви, на пример, чуо сам, на полијелеју, док се свуда пева «Јако во вјек милост јего…» са дугоузлазним нагласком на првом слогу речи «милост», да се инсистира да буде дугосилазни нагласак на другом слогу те речи, итд.

Зар нема ништа важније него да се троше енергије и време на ситницама, а сектанти нам, због неактивности свештеника и њихових ценовника, одводе верне у своје стадо?

ОДГОВОР: Нисам мислио да би правилније наглашавање појединих речи, при појању у Цркви, могло пробудити нечију «силу и господство» да о томе потражи објашњење. Но кад је питање већ постављено, нема се куда него да се на њега одговори.

Свакако да су се у животу појединих делова Цркве од почетка јављала питања од мањег и већег значаја. Међу њима, питање разумевања онога што се на богослужењима чита и пева никада није било на периферији општег интереса и значаја. Већ из казивања Светог апостола Павла види се јасно да рећи неразумљиву реч значи – «говорити у ветар». Због тога он вели да у цркви више воли рећи «пет речи умом својим» – што, по тумачењу Светог Василија Великог, значи на језику разумљивом слушаоцима – «него хиљаду речи језиком», тј. на језику слушаоцима неразумљивом (1Кор.14:9:19). Основни значај разумевања молитава и песама је у томе да њихов смисао и поруку верни схвате и тиме се духовно оснаже и уздигну.

О томе се у Цркви увек водило рачуна, па су се у сваком народу преводили Свето Писмо и богослужбени текстови на његов говорни језик, и на томе језику проповедана му је наука Христова.

Тако је било и у нашем народу. Опште разумљиви старословенски језик употребљаван је у Цркви вековима. Но кад је током времена застарео и развојем говорног језика постао неразумљив, код појединих словенских народа он је мењан, добијајући црте говорног народног језика. Тако је код нас Срба дошло до српско-словенске рецензије у доба Светог Саве; код Руса до руско-словенске, која је завладала и код нас примањем црквених књига из Русије у XVIII веку. У тим књигама наведени су нагласци на свакој речи. Код Руса и Бугара ти се нагласци држе строго. Код нас пак Срба, и поред инсистирања Захарија Орфелина у Буквару 1767, нису прихваћени ни руски нагласци ни умекшавања сугласника. По речима професора Павла Ивића, «то једноставно није било могуће јер се противило структури штокавског гласовног система. Тако је српски изговор рускословенског остао јасно различит од руског. Српска верзија рускословенског у ствари је нека врста српске «редакције» тог језика; он се ту појављује прилагођен могућностима фонетике српскога језика».³⁰⁶⁶ Поред тога, «бележење акцентуације рускословенског језика српске фонетске рецензије никако није нормирано».³⁰⁶⁷ Отуд бива да иста реч, у истом тексту, на једном месту има акценат на једном слогу, затим онда на другом слогу, чак и на трећем.³⁰⁶⁸ Временом се дошло до таквог наглашавања које уопште не води рачуна о разумевању садржине песама.

Треба схватити да наведени погрешни начин наглашавања речи, при читању и певању црквених текстова, није био одувек, него га је особито устројило «ђаче самоуче», познати начин учења читања и певања по нашим манастирима и црквама из доба турског ропства, особито пред његов крај.

Какво је стање било почетком 18. века, у доба митрополита Мојсија Петровића и Вићентија Јовановића «у нашој церкви, како в чтенији, тако и в пјенији во свјаких разумјенији церковних» (како у читању, тако и у певању и у сваком знању црквеном), показује извештај митрополитског егзарха Максима Рајковића из 1733. године, који наводи за неке свештенике да знају «простачки појати»; за неке да знају «српски појати», за неке да «не знају ништа појати».³⁰⁶⁹

Овакво стање у нашој Цркви још је погоршано преласком са српскословенског на рускословенски језик. Заиста, «замена српске редакције руском осетно је удаљила црквени језик код Срба од народног, чинећи га тежим, затворенијим за масу непросвећених».³⁰⁷⁰ У њему су многе речи српскословенске редакције, дотле разумљиве, измењене фонетски у рускословенском језику, постале неразумљиве. Пошто те неразумљиве нису постале разумљивијим како било да се нагласе, «ђаче самоуче» није обраћало пажњу ни да правилно наглашава оне разумљиве, јер оне нису могле помоћи да се разуме смисао реченице у којима су све остале речи биле неразумљиве.

Уместо труда око разумевања смисла певаних црквенословенских текстова, пошло се путем проширивања и украшавања мелодија, како осмогласног, тако поготово великог појања. Отишло се, дакле, правцем супротним од онога који су указали Свети Оци. Наиме, јасно нам је да су људи при постанку добили осећање мелодија и хармоније. И у цркви, да мелодија чини певану садржину песме свечанијом, пријатнијом, приближавајући је уму и срцу. «Све то, у првом реду, ради славе Божје, а затим и ради назидања верних».³⁰⁷¹ Али мелодија певаног текста подиже душу верних онда «кад се уз спољашњи склад (хармонију) може разумети и унутрашња садржина јој, како би се појало и срцем и умом».³⁰⁷² Блажени Јероним је тај став изразио речима: «Слуга Христов мора појати тако да би пријатне биле речи које он изговара, а не глас његов».³⁰⁷³

На тај принцип указивано је код нас и раније: «Стихиру, дакле, коју појемо треба разумјети… битни је услов згодно употријебити нагласак ријечи… Јер невјешт пијевац мисли да је главно у пјенију мелодија, те извија, цифра… а ријечи стихирне Бог те пита како изговара, и шта говори, ове су му споредна ствар. Дакле, код њега не зависи мелодија од стихире, већ стихира од мелодије».³⁰⁷⁴

На ту примарну потребу разумевања певаног текста, указују и данас еминентни познаваоци црквене музике: «Сматрамо да би требало настојати (свим средствима) да појци, хорски певачи и верници, пре свега, разумеју певани текст… ђацима богословија и студентима факултета улити љубав и одговорност према црквеном појању, истичући лепоту мелодија, теолошки садржај песама, неизмеран историјски и културни значај нашег црквеног појања као саставног дела наше свеукупне духовне баштине…».³⁰⁷⁵

Сатрам да је то главни разлог што се у Православној цркви није прихватила инструментална музика. Заиста, какву би корист имао хришћанин од најлепше мелодије при певању, нпр. Молитве Господње, или Символа вере, ако он не схвати и не прихвати њихове истине дате за спасење душа и живот вечни.

Према томе, при појању у Цркви треба имати на уму да је улога мелодије да олакша усвајање казивања, смисла текста који се пева, а не да она ту може имати самосталан, независан значај. Схватити, дакле, да није добро да се увођењем компликованих, тежих мелодија потискују једноставнији и благи напеви у којима могу да учествују сви верни. Још имати у виду да би такав поступак увек значио и потискивање интереса за боље разумевање певаног текста.

Нису само код нас Срба првобитне једноставне црквене мелодије прошириване, него је слично било и код Грка. У суштини византијско грчко појање остало је до данас једногласно, монодијско, ма колико појаца у њему учествовало. Пратња, уколико бива, само је хорско брујање на једну ноту (грчки «исократима»).³⁰⁷⁶ Али је током времена дошло до његовог проширивања и компликованог китњастог стила певања.³⁰⁷⁷

Не само то него се није одолело ни искушењу да се не певају надуго и нашироко китњасте мелодије речима без смисла (слоговима «те-ре-рем»).³⁰⁷⁸ Сада се у Грчкој цркви певање те-ре-рем слогова већином употребљава на свеноћном бденију великих празника. Чини ми се да ће један од разлога да оно нестане, ако не и најважнији, бити потреба да се засићена пажња верних одмори од дугог читања и певања текстова догматске и богословско-теоријске садржине, а при томе верни да остану будни.

У том циљу, код нас, а и код Грка, мислим да би било боље певати песме које се односе на празник, прикладне и пријатне мелодије, а лаке и познате садржине, које пажњу не замарају, нпр. из Лире владике Николаја.

Кад је дошло време да се црквене мелодије ставе у ноте, већ одомаћено без смисла наглашавање бива фиксирано радом Стевана Мокрањца и других музичара, који су их бележили онако како су чули од појединих појаца. Тако се оне певају и данас. То су прихватили и богослови и свештеници, иако се црквенословенски језик учи у богословијама и на Богословском факултету. А не би требао да буде, јер мелодијски акценат код нас није тако круто одређен да буде на неком слогу речи, као код Грка, него много еластичније. Нема тешкоће да се реч фонетски и по значењу иста као у савременом говорном језику може и у црквенословенском код нас нагласити, како се наглашава у савременом језику. Није се стигло до озбиљнијег одступања од механичког понављања навикнутог певања, које не води рачуна о бољем разумевању текста, и зато правилнијем наглашавању речи да би их и појци и верни у цркви разумели и своју веру продубили и утврдили.

Не само то него се тај начин појања држи и при појању богослужбених текстова и служби Светих, које имамо на савременом српском језику. Сада стојимо пред неминовношћу да се у наведеном циљу, како речи правилним наглашавањем, тако и сложене реченице, логичким одвајањем и истицањем појединих њихових делова, такође упроштавањем китњастих фигура, трила, у појединим гласовима, дође до остваривања отачког принципа да мелодије помогну бољем разумевању и лакшем прихватању садржине певаног текста. Тај задатак је сада не само пред свима свештеницима и појцима него и пред свима вернима, који треба да на богослужењу активно учествују, одговарају на јектеније и молитве, као што је било у старини, а не да буду пасивни статисти. Особито је то задатак наставника појања у богословијама и на Богословском факултету.

Поред већ реченог, да укажемо и на овај разложан савет: «Сваки стих, свака реченица, свака реч мора се певати тако да смисао текста не буде нејасан или промењен. Неправилно дисање при појању, пресецање стихова на недозвољеном месту, лош нагласак – све то мора да се избегне».³⁰⁷⁹

Зашто би, дакле, настојање да се чита и пева што разумљивије и јасније било нешто рђаво? Зар у црквенословенском језику, који се употребљава у Цркви, нема мноштво неразумљивих речи и чтецима и појцима, а камоли верницима? Од какве би то користи било, и оне речи у томе језику које су лексички, гласовно, и по значењу потпуно исте са таквим речима у савременом српском језику, да рђавим наглашавањем и оне буду неразумљиве? Један такав стручњак као што је др Петар Ђорђић, професор црквенословенског језика на нашем Богословском факултету пре II светског рата, јасно казује: «Разумљиво је што се речи црквенословенског језика акцентују исто као и у српском језику када су оне мање или више идентичне са српским као: Бог, Отец, Господ, Свјати Боже, Богородице Дјево радујсја, приди…итд».³⁰⁸⁰ Супротан поступак, рђаво наглашавање, поред свега тога, не одговара ни заповести Светог Писма «појте разумно» (грчки: «Псалате синетос», Пс.46:8), него делује сасвим супротно, разумевање још више замрачује. По којим би то онда мерилима настојање да се са таквим поступањем већ једном прекине значило ситничарско трошење снаге и времена на стварима ништавним?

Свакако да ће, поред свега наведеног, још дуго бити опирања да се напусти уврежени начин наглашавања без смисла и певања, без обзира на разумевање певаног текста, а задржи досадашњи начин. Са тим се мора рачунати. Но то не треба да обесхрабри оне који схватају отачки принцип, него да га мирно, ненаметљиво, али истрајно уводе у живот наше Цркве.

У циљу упоређења како бива и како би требало да буде, износимо неколико примера:

Пева се овако:

А треба овако:

На крају да изнесемо и то каквог духовног стања треба да буду они који певају у Цркви, а поготово појац који је примио црквени благослов и који је рукопроизведен у тај чин. И они, особито он «мора бити истински хришћанин, који не само да разуме шта пева него уз то да поседује стварну побожност, смерност, духовну трезвеност и разборитост, а уз то да је свестан високог циља коме је одређен да служи…»³⁰⁸¹ на духовну корист и своју и својих ближњих.

Гласник, август 1996.

ПИТАЊЕ: Неки свештенослужитељи од Томине недеље, певају само на почетку Литургије трипут тропар «Христос воскресе», са упаљеном свећом у руци, затим настављају Литургију. Други певају двапут «Христос воскресе» и половину трећег, и захтевају од појаца да другу половину отпевају до краја, па настављају Литургију. Tpeћи нити двери отварају, нити «Христос воскресе» певају. Од ово троје шта је правилно, а шта није?

ОДГОВОР: У Пентикостару, на почетку излагања правила за Свету Литургију Томине недеље, стоји: «Треба знати да од Нове недеље (тј. Томине), па до оданија празника Пасхе, почетак Литургије бива овако: Пошто ђакон каже «Благослови, Владико!» и јереј «Благословено царство…» пева јереј «Христос воскресе» трипут, сав тропар, без стихова «Да воскреснет Бог», затим јектенија (велика) и остало (остали чин) Литургије.» Овако исто прописује и Велики црквенословенски типик.

На сваки начин, дакле, свештеник треба да пева «Христос воскресе» на почетку Свете Литургије од Томине недеље до оданија Пасхе. Да при томе држи запаљену свећу и отвара Царске двери, ту се, као што видимо, не помиње ништа.

Но познати литургички писци, Никољски и Булгаков, веле да тада, при певању «Христос воскресе», Царске двери «обично» бивају отворене.³⁰⁸² Ова примедба свакако не потиче из неког прописа, него из обичаја, што напомиње већ сама реч «обично», која би била изостављена да о томе постоји позитиван пропис. Али, очигледно, ови аутори не сматрају да је, за овај период, отварање двери у супротности са прописом Служебника да се Царске двери до входа не отварају.

На исти начин, као обичај, Булгаков наводи и ту појединост да свештеник отпева двапут «Христос васкресе», а трећи пут «обично пева прву половину тропара, а појци довршавају: «И сушчим во гробјех живот даровав».»³⁰⁸³

Грчки штампани Пентикостар³⁰⁸⁴ на почетку Литургије Томине недеље, не казује ништа да ли се пева «Христос воскресе», и како. Али се на почетку вечерње уочи те недеље, као и у словенском Пентикостару, вели: «По Благословен Бог наш… Христос васкресе… трипут, предначинатељни псалам…». У званичном пак Календару, који издаје Грчка црква и која с доста детаља излаже прописе Типика, на истом месту вели се: «На вечерњу Благословен Бог наш… Христос воскресе (трипут, једанпут од олтара и по једанпут од певница), предначинатељни псалам».³⁰⁸⁵ Исто овако узима се «Христос воскресе» у Грчкој цркви и на почетку Литургије, тј. да га једанпут отпевају најпре свештеник, а онда обе певнице.

В. Николајевић у Типику³⁰⁸⁶, поред отварања двери при певању «Христос воскресе», вели да свештеник држи и запаљену свећу. Као што је напоменуто, црквенословенски Велики типик и Пентикостар о отварању двери и држању свеће не говоре ништа за попразништво Пасхе, него све то, уз кађење, прописују само за оданије Пасхе.

Према свему изложеном, могли бисмо закључити овако: На почетку Литургије, од Томине недеље до оданија Пасхе, по правилу свештеник пева трипут «Христос воскресе». Отварање Царских двери и узимање свеће, при том певању, ушло је код нас у обичај и треба да остане.

Такође по обичају, крај трећег «Христос воскресе» – «И сушчим во гробјех живот даровав» – код нас пева народ, односно певнице, а тако је и код Грка и код Руса. Сматрамо да то није погрешно, јер се тако узима последње «Христос воскресе», на овом месту, на Васкрс и целе Светле седмице. Поред тога, док народ ово пева, свештеник има времена да без журбе преда свећу, затвори Царске двери и отпочне јектенију.

Гласник, септембар 1972.

ПИТАЊЕ: Пред сам почетак Литургије, свештеник и ђакон треба да читају молитву «Царју небесниј», «Слава во вишњих Богу» (двапут), «Господи устње моји отверзеши» (једанпут), уз трократни мали поклон. Од Васкрса до Спасовдана чита се «Христос воскресе», трипут, уз наведене стихове.

Шта треба читати од Спасовдана до Духова? Такође, шта на крају Литургије уместо «Видјехом свјет истиниј», јер се поступа разно? Особито шта се узима на оба места у суботу уочи Духова?

ОДГОВОР: У старини, кад проскомидија није била као сада у почетку Литургије, него њен први део, предложење (протхесис), по одласку катихумена, а други, приношење (проскомиди), тј. преношење дарова из проскомидије на Часну трапезу, за време Херувимске песме, почетак Литургије вршен је изван храма, пред западним вратима. Свештенство је облачило одежде у сасудохранилишту, које је било у предворју храма, долазило пред његова затворена западна врата, где су читали молитву входа³⁰⁸⁷ и благословивши «вход светих», тј. верних, па пошто вратари отворе врата, свечано улазили, са епископом на челу, у храм. Иза њих су улазили верни.³⁰⁸⁸

Кад је у VIII в. проскомидија пренета на почетак Литургије, онда се, поготово у мањим местима где је био само један свештеник и ђакон, који су морали доћи раније, ући у храм, обући одежде у сасудохранилишту које је из паперте пренето онамо, престало са свечаним, заједничким уласком у храм, и свечаност пренета на вход с преношењем Еванђеља из ризнице на амвон ради његовог читања, доцније назван Мали.³⁰⁸⁹ И у то време биће да је читана, на почетку Литургије, молитва, можда она која се налази у грчком рукопису Народне библиотеке у Атини бр. 662, ХII–ХIII в., за коју се вели да је свештеник чита тајно, пошто претходно са ђаконом учини три поклона пред Часном трапезом, према истоку: «Господе Исусе Христе Боже наш, дај нам бодрост и снагу да извршимо са страхом и пажњом ову свештену службу…»,³⁰⁹⁰ или која друга, нпр.: «В храмје стојашче славиа Твојеја…», како уз стих 50. псалма «Господи устње моји отверзеши…» стоји у грчком рукопису Кутлумушког манастира у Светој Гори, бр. 341, XVI–XVII века.³⁰⁹¹

Доцније је дошла на почетак Литургије, као и многих других чинодејстава, молитва «Царју небесниј», упућена Светом Духу да нам помогне у нашим слабостима и заузме се «уздасима неисказаним» за нас који се не знамо ни молити за шта треба и како треба, по речима апостола Павла (Рим.8:26).

Речи анђелске химне: «Слава во вишњих Богу», према излагању Скабалановича, ушле су врло рано у Литургију, али се у Јаковљевој Литургији не налазе на почетку, него после Великог входа и Символа вере, а у Литургији VIII књ. Апостолских Установа на самом њеном крају, иза возгласа «Свјатаја свјатим».³⁰⁹² У Литургији Светог Василија и Светог Јована Златоуста ова се химна налази на њиховом почетку, где је доспела, можда, у време кад је и проскомидија пренета на почетак. У неким рукописима речи анђелске химне ту нема, него је или само «Царју небесниј» са «Слава и ниње», «В храмје стојашче»³⁰⁹³…, или само речи псалма (50:10) «Господи устње моји…», без молитве и анђелске химне,³⁰⁹⁴ или молитва «Царју небесниј» и «Господи устње моји…».³⁰⁹⁵ Биће да је ова химна још читана на старом месту, у самој Литургији, те зато није стављена на њен почетак, а не да није уопште употребљавана. У неким се пак рукописима на почетку налазе само речи ове химне уз псаламски стих «Господи устње моји…», без икакве молитве.³⁰⁹⁶ У Филотејевом Диатаксису XIV в. налази се, као и у садашњим Служебницима: «Царју небесниј», «Слава во вишњих Богу» (двапут), «Господи устње моји» (једанпут), уз казивање о вршењу при томе три мала поклона. Овим су свештеници најпре за све молили помоћ Светог Духа, а затим опомињали и себе и верне да при молитви буду пажљиви и сабрани, и обраћају се Богу само за оно што треба и на начин како треба.

Кад је молитва «Царју небесниј» уведена у почетку Литургије, вероватно је читана свагда, јер је Дух Свети свагда у Цркви са Оцем и Сином, да нас упућује на сваку истину (Иов.16:13). Тек доцније, да се нагласи превасходни значај васкрсења Христовог, у времену од Васкрса до његовог оданија, уведено је читање васкрсног тропара, којим се, уместо «Царју небесниј», почињу све службе, па и Литургија.

Још доцније замењује се «Царју небесниј» тропаром «Вознесалсја јеси» од Спасовдана до Духова. Но у црквеним књигама нема о томе помена, него тек, као обичај новијег времена, помиње се код појединих писаца.³⁰⁹⁷ Од руских литургичара, К. Никољски не помиње ни «Царју небесниј», нити другу молитву, или тропар који би се уместо њега, у том периоду узимали, али помиње да се уместо «Видјехом свјет истиниј», од Вазнесења до његовог оданија, узима тропар «Вознесалсја јеси», а за суботу уочи Духова вели: «Уместо тропара «Видјехом свјет истиниј» поје се обично тропар за покојне, «Глубиноју мудрости».»³⁰⁹⁸ Сергије Булгаков вели да се «Царју небесниј», «као молитва Светом Духу, чији долазак Црква још очекује, очекује у те дане», не узима у почетку црквених служби, па ни Литургије. По угледу на период од Васкрса до његовог оданија, у ово време, уместо «Видјехом свјет истиниј» «по примљеној пракси», узима се тропар «Вознесалсја јеси».³⁰⁹⁹ За суботу пак уочи Духова Булгаков каже: «Једни певају «Видјехом свјет истиниј», други «Глубиноју мудрости», трећи не поју ништа».³¹⁰⁰ Али шта се узима на почетку Литургије, не помиње ни он.

Овако исто, само о узимању тропара «Вознесалсја јеси» уместо «Видјехом свјет…», говоре код нас: проф. др Лазар Мирковић, В. Николајевић и Ј. Живковић.³¹⁰¹ Код Грка се такође пева «Вознесалсја јеси» уместо «Видјехом свјет истиниј» од Вазнесења до његовог оданија,³¹⁰² а у суботу уочи Педесетнице – «Глубиноју мудрости»,³¹⁰³ док о «Царју небесниј», на почетку Литургије, или о његовој замени нема ни речи. Све овако говори и Типик Велике цариградске цркве Г. Виолаки-а.³¹⁰⁴

Ако код Руса нема помена шта се узима у почетку Литургије од Вазнесења до Педесетнице (код Грка ни од Томине недеље до оданија Пасхе), у бугарском Служебнику казује се и о томе: «Од Томине недеље до Вазнесења чита се «Христос воскресе» (три пута), «Слава во вишњих Богу» (три пута) и «Господи устње моји отверзеши» (два пута). Од Вазнесења до Педесетнице чита се само: «Слава во вишњих Богу» (три пута) и «Господи устње моји отверзеши» (два пута).» Али се у њему не говори да ли се на крају узима «Видјехом свјет истиниј», или шта друго, нити се казује штогод о суботи уочи Педесетнице.³¹⁰⁵

Код нас, питањем шта се узима у почетку Литургије уместо «Царју небесниј», од Вазнесења до Духова, писали су Лазар Богдановић,³¹⁰⁶ Ј. X. Видојковић,³¹⁰⁷ Радован Димитријевић,³¹⁰⁸ Теофило X. Стевановић,³¹⁰⁹ велећи да се на Спасовдан па све до Педесетнице чита «Вознесалсја јеси».³¹¹⁰

Ако узмемо у обзир све до сада изнето и обратимо пажњу на речи Господње: «Добро је за вас да ја одем, јер ако не одем Утешитељ неће доћи к вама. А ако одем послаћу га к вама» (Ин.16:7), видећемо да садржина тропара «Вознесалсја јеси» говори баш о томе – да се Спаситељ вазнео на небо и жалост ученика због растанка претворио у радост обећањем да ће им послати Духа Светога који ће доћи и «остати» с њима (Ин.14:17). Из тога онда можемо лако увидети да овај тропар најбоље одговара да се узима у суботу уочи Педесетнице, уместо «Видјехом свјет истиниј», а такође на почетку Литургије уместо «Царју небесниј», као наша молитва Спаситељу већ вазнетом на небо, да нам по свом обећању пошаље Светог Духа, да буде с нама свагда и «да радост наша буде потпуна» (Ин.14:16, 16:24).

Да овакав закључак није без основа, указаћемо на чињеницу да се стихира «Видјехом свјет истиниј» на том месту Литургије не налази из давнине, јер је нема у грчким рукописима, па ни нашим, пре XVI века. У раније време, свештеник је после речи «Спаси Боже људи твоја…», као и сада, кадио трипут Свете дарове, говорећи гласно: «Вознесисја на небеса Боже…», речи што их сада говори тајно, а које помињу вазнесење Спаситељево.³¹¹¹ То што је оданије Вазнесења већ прошло, не може бити разлог да се његов тропар, «Вознесалсја јеси», тада не би могао узети, кад ће се, као што рекосмо, и на Литургији тога дана, на истом месту тајно прочитати: «Вознесисја на небеса Боже…» и кад ће се нпр. пред само Христово страдање, на Литургији Великог четвртка, говорити васкрсне песме: «Воскресеније Христово видјевше», «Во гробје плотски…», «Свјетисја, свјетисја…», а такође духовске: «Царју небесниј», «Видјехом свјет истиниј». Не видим озбиљан разлог да се не би могао, још само тог једног дана после оданија Вазнесења, узети његов тропар на оба ова места, кад већ није спорно да се и тада говори «Вознесисја на небеса Боже…». Поготову што су се, по казивању Јевсевија Кесаријског (око 332. год.) на празник Педесетнице (Духова) славиле заједно две успомене, Вазнесења Христовог и Силаска Св. Духа на апостоле. По Хетеријином излагању (око 380. године) тако је било све до IV века. (Упор. Л. Мирковић, Хеортологија, Бгд 1961, стр. 224, 230; 304.) Остатак тога празновања биће да је данашње Входноје на Духове, Педесетницу: «Вознесисја», «Господи, силоју твојеју…» (Ипсотхити Кирие ен ти динами су…) (Г. Виолоки Типикон, изд. М. Саливеру, Атина 1913, стр. 390.).

Што се тиче заупокојног тропара «Глубиноју мудрости», иако се он упућује Господу, не сматрам да би баш погрешно било узети га на том месту, али очигледно да га ту може ставити само нужда да се нешто пева, како не би дошло до празнине и ћутања. Колико он ту одудара од свију других песама и молитава Литургије, па и свију заупокојних дана преко године, особито пак на почетку Литургије, мислим да није потребно ни рећи ни подвући.

Дакле, од Вазнесења до Силаска Светог Духа на апостоле, па и у суботу уочи тог дана, најбоље је узети тропар «Вознесалсја јеси», како уместо «Царју небесниј», на почетку Литургије, тако и уместо «Видјехом свјет истиниј», на њеном крају.

Неће бити сувишна напомена да молитву «Царју небесниј», у почетку Литургије, треба говорити само једанпут, како се директно наводи нпр. у рускословенском Служебнику бр. 14, из XV в.: «Ц(а)рју н(е)б(ес)ниј Утјешитељу… блаже д(у)ша наша. Јединоју. Слава во вишњих Б(о)гу… дважда, Г(оспод)и устње… јединоју».³¹¹² У већини других грчких и наших рукописа наведена је обично цела молитва «Царју небесниј» без ознаке «јединоју», али се одмах наставља: Слава во вишњих Богу… дважди, и Господи устње моји… јединожди. Да се ту свакако мисли да ову молитву треба узети једанпут казују нам јасно они рукописи у којима се молитва не наводи цела, него само почетне речи с напоменом «олон» = «цело»,³¹¹³ у нашим «до конца».³¹¹⁴

Као што је једанпут већ указано, молитва «Царју небесниј» узима се на почетку многих чинова и молитвословља, но увек једанпут, што је и разумљиво, пошто се упућује једном лицу Свете Тројице.³¹¹⁵ Несугласицу је унела и примедба пред том молитвом: «И ставше вкупје пред свјатоју трапезоју, поклањајутсја трижди, в себје мољашчесја и глагољушче: Царју небесниј…» У ствари, примедба значи да се трипут клања док се говори, «Слава во вишњих Богу» двапут, и «Господи устње моји…» једанпут. Само, дакле, речима «тако сам навикао», или «тако раде сви», може се оправдавати узимање трипут ове молитве, а не литургичким расуђивањем и стварним разлозима.

Гласник, мај 1981.

ПИТАЊЕ: Обичних дана, на Литургији, за Блажена узимамо III и VI песму канона из Минеја. Међутим, и у Октоиху постоје Блажена за сваки дан. Кад се она узимају?

ОДГОВОР: На крају Живановићевог Зборника, међу другим правилима датим схематски, налази се и ово о узимању Блажена: «Блажена ван пред и попразнства, недјељом: васкрсна и светога пјесма Ш и VI. У остале дане: Светога пјесма III и VI».³¹¹⁶ Према овом пропису, изгледало би да треба поступати онако како је наведено у питању, тј. обичних дана, ван претпразништва и попразништва, за Блажена узети тропаре из III и VI песме канона Светог из Минеја. Међутим, овај пропис дат је овде сувише кратко и уопштено, зато је само делимично тачан.

У правилу на крају црквенословенског Октоиха ово упутство је изнето много јасније: «На Литургији блажени во октоихје на 6. Ашче будет пјесањ свјатому, которују укажет во уставје, тогда глаголем во октоихје на 4 и свјатому пјесањ на 4. Ашче будет двум свјатим, а им укажет во уставје комуждо пјесањ, тогда октоих остављајетсја. Ашче будет предпразнство или попразнство и тогда глагољем јакоже укажет во уставје.» Из овог детаљнијег прописа видимо да се Блажена из Октоиха, кад је мали Свети а нема ни претпразништва ни попразништва, узимају или само на 6, или ова на 4, а Светог из Минеја на 4, ако у Типику или Минеју буде указано да се Светом узима на Блажена песма канона. Значи, кад Светом није указана, на крају његове службе у Минеју или Типику, да се на Блажена узима која песма канона, онда се Блажена узимају само из Октоиха на 6. Ако су два мала Света и обојим је указана песма на Блажена, онда се узима само њима на 8, а Блажена у Октоиху такође изостављају. Суботом се поступа исто тако, само се најпре узимају Блажена Светом (ако су указана), па онда Октоиха.³¹¹⁷

С. Булгаков, у својој Настолној књизи, износи о овом кратко: «Блажена с тропарима из Октоиха, или Минеја, или Триода». У даљем објашњењу он даје више обавештења, али се она мање односе на то одакле се Блажена ког дана узимају.³¹¹⁸ Исто тако кратко вели и проф. Керн: «Блаженства с тропарима канона из Октоиха, Минеја или Триода».³¹¹⁹

Код Никољског су ова правила изнета много опширније и детаљније. Ради јасноће навешћемо их дословно. Никољски најпре објашњава да се под изразом «Блажена» разумеју, с једне стране, еванђелски стихови о блаженствима (Мф.5:3–12; Типик гл. 21), а затим црквене песме (тропари) који се узимају уз ове еванђелске стихове. Ови тропари узимају се овде као «потврда, пример, доказ да врлине доводе људе до блаженства».³¹²⁰ Ми бисмо могли још додати: Узимају се још да нас побуде да чврсто останемо у вери у Исуса Христа, и науку Његову испуњавамо, јер пример Светих показује да је она остварљива. Тај исти циљ има и стављање речи благоразумног разбојника испред Блажена: «Во Царствији Твојем помјани нас, Господи!». Ове речи његове вере и покајања удостојиле су га вечног блаженства у Царству небеском.³¹²¹ Даље Никољски указује да у Октоиху постоје посебни тропари за Блажена, док их у Минеју, Триоду и Пентикостару нема, него се за Блажена узимају тропари са канона јутрење. Најзад износи како се узимају Блажена у седмичне дане и вели:

1) Ако Типик не наводи песму из канона Светог, Блажена се певају само из Октоиха на 6.³¹²²

2) Ако је у Типику на Блажена наведена песма из канона Светог, тад се у седмичне дане, сем суботе, најпре узимају Блажена Октоиха владајућег гласа на 4, потом из канона Светог песма Ш на 4. А у суботу најпре се узима песма канона Светог, а затим Блажена Октоиха (Типик гл. 12. и последовање 3. и 5. септ. и др.).

3) Ако се деси Свети са (великим) славословљем, полијелејем, бденијем, или буду два празновања, од којих је сваком наведена на Блажена песма канона, у тим случајевима Блажена из Октоиха се изостављају, а поје се или чита³¹²³ III и VI песма канона Минеја на 8. Ако су двама Светим наведене песме, онда се једном пева трећа, а другом шеста песма.

4) Ако се деси претпразништво, узимају се III и VI песма канона претпразништва. Ако се деси попразништво, узима се редовна песма канона празника.³¹²⁴

5) Ако у претпразништву или попразништву падне и Свети коме је наведена на Блажена песма канона, онда се у претпразништву узима III песма канона претпразништва, а у попразништву редовна песма канона празника на 4, и VI песма канона Светог на 4.

6) На оданије празника узима се редовна песма канона празника, већином IX песма, на 6, или ако празник има два канона, онда од оба канона на 8. На оданије Пасхе чита се од канона Пасхе III песма, а од канона Недеље о слепом VI песма, (обе) на 8. На оданије Сретења, ако падне у Сирну суботу, узима се од канона празника IХ песма и од канона Отаца VI, на 8. На оданије Благовести, ако падне у суботу V седмице Великог поста, узима се III и VI песма од канона Триода, што се у Триоду означава овако: «На Литургији Блажена акатиста песма III и VI (Типик 26. марта, одредба о оданију Благовести)».³¹²⁵

Ово би, мислим, био исцрпан одговор на постављено питање. Сматрам да неће бити сувише да, по Никољском, изнесемо како се узимају Блажена и у осталим случајевима и данима:

«У недељу број тропара на Блажена не бива већи од 12, нити мањи од 8. Блажена се поју из Октоиха, сем на Господње празнике: Божић, Богојављење, Преображење, Крстовдан, Цвети, Духове, такође у Томину недељу.

1) Ако у недељу не падне Свети коме је у Типику наведена песма канона, онда се свих 8 Блажена певају из Октоиха (Типик гл. 2)³¹²⁶

2) Ако у недељу падне Свети коме је у Типику наведена на Блажена песма канона Минеја, онда се на Блажена певају из Октоиха тропари на 6, а из канона Светом, или празнику, III песма на 4.³¹²⁷

3) Ако у недељу падну два Света, или два празновања, од којих се у Типику сваком наводи на Блажена песма канона, то се Блажена из Октоиха певају на 4, затим се првом Светом пева III песма, а другом Светом VI песма канона, свака на 4, тј. обе на 8.

4) Ако у недељу буде претпразништво, попразништво или оданије празника, онда се певају Блажена из Октоиха на 6 и претпразништва III песма, или редовна песма празника на 4 (у попразништву и на оданије).

5) Ако у недељу падне попразништво, и сем тога Свети коме је у Типику наведена на Блажена песма канона, онда се из Октоиха певају Блажена на 4, и из канона претпразништва песма III, или (у попразништву и на оданије празника) редовна песма на 4, и од канона Светог песма VI на 4.

Иза Блажена Октоиха некад се узима не III, него VI песма канона. Тако је одређено: а) у недељу Триода посног, управо у недељу о Митару и фарисеју, о Блудном сину, Месопусну, Сиропусну, I и III поста, и б) у недеље Триода цветног, наиме: у Недељу мироносица, Раслабљеног и Свих Светих.»³¹²⁸

Као што смо видели, кад год се узимају Блажена из Минеја, тад се узима редовно (сем у попразништву и на оданије) III и VI песма канона. На ПИТАЊЕ: Зашто баш оне? – код литургичких писаца налазимо разне одговоре. Према Венијаминовој Новој Скрижаљи, трећа и шеста песма канона, више од осталих песама приличе Литургији – трећа јер садржи молитву Ане, матере пророка Самуила, чије првобитно неплодство означава старозаветну, а плодност новозаветну Цркву. Шеста песма – пророка Јоне – праображава тридневни погреб и васкрсење Спаситељево, а такође и наше.³¹²⁹ Према Дмитријевском, ове се песме зато узимају на Литургији што се она врши између трећег и шестог часа дана. Поред тога, и зато што се пре Литургије читају III и VI час. Време пак ових часова особито је освештано тајном Божје икономије спасења људи: трећи – силаском Св. Духа на апостоле, а шести – жртвовањем самог Спаситеља на крсту.³¹³⁰ Никољски пак даје ово објашњење: «Размотривши садржај песама канона, видимо да III и VI песма већином, или бар неки тропари, представљају оне који су били жалосни, а затим примили утеху и радост, слично томе како је обећано у стиховима Светог Писма о Блаженствима».³¹³¹

Ако размотримо са историјске стране, видећемо да су Блажена ушла у употребу на Литургији доста позно. Првобитно су се, на том месту, свагда певали антифони. Они су ту унети, како вели Трембелас, да би свештеници имали времена да се обуку и уђу из сасудохранилишта у олтар. Мали вход је у ствари био не само пренос Еванђеља из сасудохранилиштва на средину цркве, на амвон, где ће се ускоро читати «него и званичан улазак литурга из сасудохранилишта, где се дотле спремао, у олтар, што се може закључити ако се пажљиво размотри молитва Входа. Ово се, иначе, донекле сачувало код нас све до сада у архијерејској Литургији».³¹³²

Како Блажена налазимо на јутрењи среде V недеље Великог поста, и Великог петка, као и у чину погреба, веома сличном јутрењи, Скабаланович сматра «да су се она првобитно употребљавала на тој служби» (јутрењи). Биће, дакле, да су отуда, са јутрење, доцније пренета на Литургију.

Код Грка се сада, чак и недељом, као и на празнике Светих и Богородичине, певају антифони, или још чешће само припеви антифона: «Молитвама Богородици…» и «Спаси ни, Сине Божиј…». Проф. Трембелас у наведеном свом делу «Е трис литургие» наводи антифоне. Но он такође вели да се тек у неким рукописима из ХVIII в. прописује: «И ако је недеља, или Свети који се празнује, певају се Блажена и трећа и шеста (песма канона) Светог».³¹³³

* * *

Сумирајући све, могли бисмо укратко рећи: Кад се на крају службе Светог у Минеју, или Типику, не указују Блажена, макар се наводио Апостол, његов прокимен, Еванђеље и причастен,³¹³⁴ Блажена се на Литургији узимају само из Октоиха и то обичних дана на 6, недељом на 8. Ако се Светом наводе Блажена, обичних дана узимају се Октоиха на 4 и Светог на 4; недељом Октоиха на 6, Светог на 4. Ако су два Света и обојици су указана Блажена, обичних дана изостављају се Блажена Октоиха, а узимају Светим из Минеја на 8 (Исто се тако изостављају Блажена Октоиха кад у седмичне дане падне Свети с Великим славословљем, полијелејем и бденијем, и узимају само Светим на 8.); недељом се узимају из Октоиха на 4 и обојим Светим (првог III песма, другог VI) на 8. Исто тако се узима и Светим с Великим славословљем, полијелејем и бденијем кад падну у недељу.

У претпразништву узима се, седмичних дана, III и VI песма претпразништва на 8, у попразништву редовна песма канона на 6. Ако су Светом указана Блажена, онда у претпразништву песма III – у попразништву редовна – на 4 и Светог на 4. Недељом у претпразништву, попразништву и на оданије узимају се Блажена Октоиха на 6, претпразништва III песма, или празника редовна песма, на 4. Ако су и Светом указана Блажена, онда: Октоиха на 4, претпразништва III песма (или празника редовна) на 4 и Светог VI песма на 4.

Напоменућемо да израз «на 4, на 6, 8 или 12» означава колико тропара треба певати са еванђелским стиховима о блаженствима.³¹³⁵

Као што смо изнели, тих тропара може бити највише 12 (недељом), а најмање 6 (седмичних дана).

Најзад да укажемо и на то да се у нашој Цркви прва четири (одн. шест, или два) Блажена певају оним гласом који је назначен (Октоиха, или гласа канона Минеја из кога се узимају). Последња пак четири певају се само осмим гласом (кад су прва од I до IV гласа), или четвртим (кад су прва од V до VIII гласа). Међутим, сасвим погрешно, неки свештеници и богослови певају (сем недељама) прва Блажена четвртим гласом, без обзира ког је гласа Канон из кога се узима трећа песма. Како то звучи, најбоље се види и чује, и када је Канон нпр. шестог гласа и кад је ирмос треће песме «Њест свјат», а они га певају четвртим гласом! Требало је певати Блажена из треће песме шестим гласом, а Блажена шесте песме четвртим гласом. Никада се, наиме, не узима ирмос шесте песме за Блажена јер има довољан број тропара и Богородичан исте песме, те неће доћи до раскорака да се, нпр. познати ирмос шестог, или петог гласа пева четвртим или осмим гласом.

Треба и ово напоменути. Поред обичног напева Блажена првог гласа, Мокрањац је у Осмогласнику навео и прва два Блажена са њиховим тропарима «по старом начину». По томе начину, ова два Блажена могу се певати недељом кад први глас буде владајући. У друге дане, у које се певају Блажена светих из III и VI песме канона, када је тај канон првог гласа, прва четири Блажена могу се певати само обичним напевом.

Слично је и са Блаженима осмог гласа. У Мокрањчевом Осмогласнику оне имају посебан напев и тако се певају само недељом, када је осми глас владајући. У остале дане, било из Октоиха, било из канона Светога, кад је канон осмог гласа, Блажена се певају само напевом као на Изобразитељни уз Велики пост, или Катавасије «Крест начертав Мојсеј», овако:

Гласник, децембар 1975.

ПИТАЊЕ: Зашто се код нас Блажена узимају свагда само од «Блажени милостиви», кад је и остала Господ изрекао у истој прилици и кад она чине јединство у духовном животу верних, један златни ланац у коме су све карике неодвојиво повезане једна за другу?

Ако Типик и не би одређивао да се сва певају на Литургији, зар их не би требало макар прочитати, из поштовања према речи Господњој и напомињања вернима да их је неопходно све достигнути, јер иначе нећемо ући у Царство Небеско?

ОДГОВОР: Биће да се због неумесног и безразложног скраћивања богослужења, и кад се тиме не постиже никаква сврха, никаква стварна «уштеда» времена,³¹³⁶ код нас толико уврежио обичај да се Блажена почињу са «Блажени милостиви», да и један тако духован човек, какав је био епископ тимочки Мелентије, износио као правило: «Блажена певају се овако: У недељу: обично узимају се на осам. Дакле, почиње се од «Блажени милостиви» и прва четири стиха са четири стихире³¹³⁷ певају се из октоиха».³¹³⁸

На невољу није то тако само код нас. Скабаланович са «душевним болом» говори о уобичајеној пракси Руске цркве «да се обично тропари на Блажена испуштају». А бива и да се сами стихови Блажена читају уместо да се певају, «и то на Литургији» – вели – «служби тако краткој и толико свештеној, где се мање него где било дозвољавају пропусти».³¹³⁹ У Грчкој пак цркви обично се узимају и недељом и празником антифони, управо само припеви: «Молитвами Богородици…», и «Спаси ни Сине Божји…» и Типик Цариградске цркве Г. Виолакија, где се предвиђа узимање Блажена, вели такође да се узимају од «Блажени милостиви».³¹⁴⁰

У рукописима, како грчким тако и словенским, налазимо о Блаженима само уопштена казивања: «Док се певају Блажена, и кад појци стигну на Слава, свештеник и ђакон оду пред Свету трапезу и чине заједно поклон…».³¹⁴¹

У рукопису Филотејевог Устава кијевског митрополита Кипријана, из XIV в., стоји дословно исто: «Пјевајемим блаж(е)нам и јегда же приидут пјевци пјети Славу, приходит иереј с диаконом пред с(ве)тују трапезу и творјат поклон оба…».³¹⁴² А тако је и у нашим: «Појемим блаженам или антифону, јегде же придут на Славу појуштеји, приходита иереј же и диакон пред с(ве)тују трапезу и творита поклоњенија вакупе…».³¹⁴³

Међутим, из прописа црквенословенског Типика излази јасно да треба узимати и остале стихове Блаженстава. Пре свега, има дана кад су Блажена прописана да се узимају на десет,³¹⁴⁴ а некад на дванаест.³¹⁴⁵ Још јасније се то види из Часослова, у коме су на Изобразитељни изнета сва Блаженства, а испред њих, као увод, молитва благоразумног разбојника.

Па и кад је прописано да се Блажена узимају на осам, нема разлога да се не отпевају, или прочитају и претходни стихови пре «Блажени милостиви». То потврђује и начин њихове употребе на опелима мирјана, свештеника и монаха. У сва три ова чина тропари уз Блажена долазе на осам – од «Блажени милостиви» – али су испред њих наведена, без тропара, и претходна четири Блаженства (од првог: «Блажени нишчи духом…»), испред којих се такође наводи молитва покајаног разбојника.

О узимању свију Блаженстава на Литургији казују готово сви руски литургичари. Тако већ И. Дмитревскиј пише: «Блажени, то су стихови узети из беседе Исуса Христа, произнесене ученицима на Гори, у почетку Његовог служења. Сваки од ових стихова, сем последњег који чини продужење, почиње речју Блажени (Макарии), од чега је и дошао њихов назив… У њима се садрже девет главних еванђелских врлина, које узводе човека савршенству духовног живота и за чије је држање Спаситељ обећао, под разним називима земаљских и небеских блага, наслеђе вечноблаженог Царства, којег се пре свију новозаветних Светих удостојио благоразумни разбојник, исповедивши осећањем живе и снажне вере Спаситеља на крсту као Цара и Господа. Зато се она (Блаженства) и почињу молитвом Спаситељу да нам дарује блаженство: «Во царствији Твојем помјани нас Господи». Врлине које набрајају Блаженства ове су: 1. Духовна нишчета, или признање пред Богом свог сиромаштва у добрим делима; 2. Плач и сузе због греха; 3. Кротост, тј. смиреност и незлопамћење; 4. Глад и жеђ за правдом, тј. жеља да се прими од Бога опроштење грехова и да будемо оправдани у Његовим очима; 5. Милосрђе, или човекољубива састрадалност према бедним и невољним; 6. Чистота срдачна која се састоји у обуздању и умртвљењу рђавих помисли и страсти…; 7. Миротворство… мирење непријатеља; 8. Великодушно трпљење мука за правду; 9. Срамоћење и изгнање за име Христово».³¹⁴⁶ Проф. Скабаланович, говорећи о Блаженствима доводи их у везу са изобразитељним псалмима и Малим входом, па каже: «Пошто су први и други антифон изобразили Царство Божје (Пс.102:19, 145:10) са старозаветне тачке гледишта, трећи антифон, на коме се врши обред који символише «вход Светих» у Царство Небеско, даје новозаветну слику тога Царства, природно почињући молитвом (благоразумног разбојника – која се понавља и на Великом входу) о нашем примању у њега».³¹⁴⁷

И према казивању прот. Никољског и А. Маљцева, Блажена се узимају сва. «Под Блаженима» – вели Никољскиј – «разумеју се најпре еванђелски стихови о блаженству (Мф.5:3–12; Типик гл. 21) обећаном од Господа за разне врлине; стихови отпочињу речима: «Во царствији Твојем…»; а затим под Блаженима разумеју се оне црквене песме (тропари) које се поју на Литургији после стихова о блаженству…».³¹⁴⁸ Помињући одлазак ђакона у олтар, у време певања трећег антифона или Блажена, «који почињу» – вели А. Маљцев – «исповешћу благоразумног разбојника: Во царствији Твојем, помјани нас Господи; Блажени нишчи духом…»,³¹⁴⁹ он наставља даље и сва остала Блаженства.

С. Булгаков наводи и наређење Светог синода о забрани скраћивања при певању Блажена: «Одређени по Уставу «изобразитељни» и «блажени» забрањује се певати са скраћивањем (Указ Св. син. по дух. учеб. вед. 1889). С тим у вези Литовска Духовна консисторија издала је посебно наређење у својој епархији да се на Литургији обавезно певају, сагласно са Уставом, изобразитељни псалми и сва блаженства».³¹⁵⁰ О Блаженствима и њиховом почињању молитвом благоразумног разбојника, слично Никољском, говори и А. Петровскиј.³¹⁵¹

Код нас, поред већ наведеног епископа Мелентија, код проф. Мирковића и В. Николајевића излагање о Блаженствима је уопштено,³¹⁵² те се не може одређено закључити, као из казивања руских писаца, да се Блажена на Литургији узимају сва. Али се из тога свакако не може ни извести закључак да они сматрају да би певање или читање и прва четири Блажена, кад се она узимају на осам, уз молитву благоразумног разбојника, било погрешно и забрањено.

Зато би било време да се код нас обнови узимање свију стихова Блажена, с тим да се прва четири макар прочитају у дане кад се тропари уз стихове Блажена узимају на осам или десет. Временски се не би ништа «изгубило», ни богослужење продужило, а добило би се веома много, не само што би тако чинили оно што је литургички боље и правилније, него превасходно због тога што је ту изнето вечно еванђелско учење о моралу, исказано речима самог Господа, у Његовој Беседи на Гори, и за стихове Блаженстава се никад неће моћи рећи да смо их већ чули и да нема потребе да их чујемо опет и опет.³¹⁵³

Гласник, јануар 1981.

ПИТАЊЕ: Отварање Царских двери, за Мали и Велики вход, по црквенословенском Служебнику бива одмах по возгласу малих јектенија пред oвe чинове; по Мирковићевој Литургици и Николајевићевом Типику, за Мали вход се отварају двери на «Блажени јесте», а по Обредословљу Хаџи Теофила Стевановића на «Радујтесја». За Велики вход слажу се Хаџи Теофило и Николајевићев Типик, те се по њима оне отварају пошто свештеник прочита молитву «Никтоже достојин» и с ђаконом трипут Херувимску песму, уз трократно клањање. Тада, по Николајевићевом Типику, узима ђакон кадионицу и кади, а по Обредословљу Хаџи Теофила кади свештеник. По Литургици Мирковићевој, ђакон отвара Царске двери одмах по уласку у олтар, онда узима кадионицу и кади, а свештеник за то време чита молитву «Никтоже достојин».

Кад се, дакле, двери управо отварају? Да ли је oвaj поступак адиафоран и препуштен вољи сваког свештеника и ђакона да чине како хоће?

ОДГОВОР: Да употпунимо скалу разлика у погледу времена отварања двери за Мали и Велики вход, навешћемо да бугарски Служебник о отварању двери за Мали вход вели уопштено (и кад служи сам свештеник и кад служи са ђаконом) да бива за време Блажена.³¹⁵⁴ И Дебољски о том входу казује уопштено: «За вход се отварају Царска врата…».³¹⁵⁵ По С. Булгакову: «За Мали вход с Еванђељем Царске двери се отварају после мале јектеније и возгласа «Јако благ».»³¹⁵⁶ Слично и проф. К. Керн: «По завршетку треће јектеније (мале) отварају се Царска врата ради вршења Малог входа с Еванђељем».³¹⁵⁷ Еп. Мелентије се слаже с Хаџи Теофилом о отварању двери за Мали вход.³¹⁵⁸ Ако служи више свештеника без ђакона, према њему, двери отвара најмлађи између њих; ако служи ђакон, у исто време отвара двери он са свештеником.³¹⁵⁹ Архиепископ Венијамин и К. Никољски уопште не помињу отварање двери за Мали вход.

Архиепископ Венијамин нема напомене ни о отварању двери за Велики вход. Никољски и Булгаков, према Служебнику, веле да се за тај вход двери отварају одмах по возгласу «Јако да под державоју Твојеју…».³¹⁶⁰ Проф. Керн наводи поредак дејстава на Херувимској песми, по Служебнику, овако: 1. Отварање Царских врата, 2. Читање молитве «Никтоже достојин» од стране свештеника, 3. За то време ђакон кади (а свештеник, кад служи без ђакона, кади по прочитању молитве), 4. Свештеник и ђакон читају «Иже Херувими» уз три поклона, 5. Одлазак жртвенику. Он наводи и друкчији поредак по грчком Служебнику венецијанске редакције: 1. Читање молитве, 2. Читање Херувимске песме, 3. Кађење, које врши свештеник, 4. Одлазак жртвенику (н. д. 194). Такав поредак је и по Иератикону званичног издања Грчке цркве, без помена о отварању двери.³¹⁶¹

У грчким рукописима нема помена о отварању двери за Мали вход. Филотејев Диатаксис, у рукопису из XIV в., вели да на Блажена, «кад појци дођу на Славу, јереј и ђакон долазе пред Свету трапезу и чине заједно поклон. Онда јереј, узевши Св. Еванђеље, даје га ђакону и тако излазећи северном страном врше Мали вход».³¹⁶² И код Гоара у главном тексту поступак је овакав исти.³¹⁶³

Ни за Велики вход не помиње се отварање двери у старијим грчким рукописима. Тек у оним од XVI в. налази се упутство да по молитви «Никтоже достојин» и трократном клањању уз читање химне «Иже Херувими», «ђакон отворивши Свете двери, кади крстообразно икону Христову и Богородичину и према народу».³¹⁶⁴

Наши пак рукописи, и старији и млађи, немају примедбе о отварању двери ни за Мали ни за Велики вход. Мали вход излажу већином по Филотејевом Диатаксису: «Појемим блаженам или антифону, јегда же придут на Славу појуштеи, приходита иереј же и диакон пред с(ве)тују трапезу и творита поклоњенија вакупе… Таже вазам иереј с(ве)тоје ев(ан)г(е)лије даст диакону. И тако изш(а)дше от северније страни творет мали вход».³¹⁶⁵

Ни за Велики вход ниједан наш рукопис који сам прегледао нема примедбе о отварању двери, него већином по Филотејевом Диатаксису веле: «Херувику же певајему ваходит диакон ва с(ве)ти олтар и вазам кадилницу са тимиамом, пришад ка иереју и вазам обичноје над кадилом бл(аго)с(ло)веније кадит с(ве)тују трапезу крстаобразно около, с(ве)тилиште все и иереја и по том сам стајет о левују јего…».³¹⁶⁶ Такође без примедбе о отварању двери, слично се указује и у Служебнику Петра Могиле из 1639. године.

Објашњење откуд то да се примедбе о отварању двери налазе тако доцкан, као и у многим другим случајевима, пружиће нам стара пракса Цркве, којој ћемо се и обратити.

До ХШ в., вели проф. Фундулис, реч «вход», «вход патријарха», «вход архијереја», «вход са Еванђељем», «чинити вход» итд. употребљавала се само за ознаку садашњег Малог входа. У старини, овај вход је у ствари био свечани «улазак народа са јерархом у храм», по изразу Светог Максима Исповедника.³¹⁶⁷ У сасудохранилишту, које је било у предворју храма, свештеници су облачили одежде и, ако је било одређено да се чита Еванђеље узимали и њега, стајали пред улазним, западним вратима храма, по молитви благословили «вход светих» (тј. верних), и пошто се отворе врата сви улазили у храм.³¹⁶⁸ У доцније време, овај свечани улазак мало по мало нестаје, поготово кад је вршење проскомидије у VIII в. пренето на почетак Литургије, и сасудохранилиште из предворја пренето у олтар, те свештеници раније улазили у храм, облачили се и вршили проскомидију. Тада назив «вход» прелази на преношење Еванђеља из сасудохранилишта на амвон ради читања, и улазак свештенства у олтар, где су седели или стајали за време читања Апостола и Еванђеља. Тај поредак до данас је очувала архијерејска Литургија, кад архијереј, на Малом входу, први пут улази у олтар, одлази на горње место са клиром и одатле прати читање Св. Писма и проповеди.

Данашњи пак Велики вход, пренос дарова из проскомидије на престо, до V в., по речима проф. П. Трембеласа, у Цркви беше непознат.³¹⁶⁹ Тај пренос вршен је дотле сасвим једноставно – ђакон је одабирао потребну количину хлеба и вина и из проскомидије ћутке, кроз олтар, преносио на престо.³¹⁷⁰ Од V пак века овај пренос постаје све свечанији, у њему узимају учешћа свештеници и ђакони, као и нижи клирици, и врши се ван олтара, кроз лађу цркве. Епископ је остајао као пре у олтару и примао дарове. Убрзо овај пренос добија назив входа, што посредно закључујемо из казивања Светог Максима Исповедника, који Мали вход назива «првим входом», чиме свакако напомиње постојање и другог.³¹⁷¹

Развој једног и другог входа ишао је у супротном правцу; Велики је бивао све свечанији, у њему узима учешћа и византијски цар са својом пратњом, те је надишао вход са Еванђељем. Овај је онда добио назив «мали», а онај «велики». Томе је у прилог ишло и симболичко тумачење које је Малом входу придавало значење Христове појаве на Јордану (Софроније, Герман, Теодор Андидон), или прво јављање Христа свету (Свети Максим Исповедник), «јављање Христа свету… кад се почео показивати» (Кавасила); најзад Његово васкрсење и вазнесење (Свети Симеон Солунски). А Велики вход је символизовао славније и важније догађаје: Његово дело до смрти (Софроније); свечани улазак у Јерусалим (Софроније, Герман, Теодор Андидон, Кавасила); пренос Његовог тела са Голготе у гроб (Герман); најзад Његов славни други долазак (Свети Симеон Солунски).³¹⁷²

Из изложеног постаје нам јасно да у најстаријим текстовима нема речи о отварању двери за Велики вход, јер се у почетку није ни излазило изван олтара. Доцније, кад је он почео да се изводи свечаније, са изласком из олтара у цркву, текстови су задуго чували стару праксу, без примедаба о новом стању и друкчијем извођењу, поготово у оним текстовима који су излагали архијерејску Литургију на којој су двери већ биле отворене. То су, сматрам, главни разлози што се примедбе о отварању двери у грчким рукописима налазе тако доцкан.

Исто се може рећи и за Мали вход. Док је он био заједнички улазак клира и народа у храм, отварање црквених врата вршили су, свакако, вратари, остијарији, а не виши клирици. Кад је он постао вход само клирика с Еванђељем у олтар, текстови су остали при старој пракси. Тек у новије време, у црквенословенским штампаним Служебницима долази примедба о отварању двери, за коју проф. Трембелас вели: «Веома озбиљна разлика је израз: Овде се отварају Св. двери за Мали вход»,³¹⁷³ а које такође нема у старијим издањима Служебника, ни код старијих писаца, епископа Венијамина и Никољског.

Што се тиче баш момента када двери за Велики и Мали вход треба да се отворе, видели смо да црквенословенски Служебник примедбу о томе ставља не одређено, него уопштено, одмах по возгласу «Јако да под державоју…». Зато су поједини писци били принуђени да јој нађу одређеније место. Битно је у целој ствари, како разложно примећује проф. Керн, да «Мали вход треба да се сврши до завршетка трећег антифона, тј. тако прорачунато да би на последње речи антифона свештеник (или ђакон) био готов да произнесе речи: «Премудрост, прости!»³¹⁷⁴ Према овом принципу, сматрам да је најбоље поступити по примедби проф. Мирковића и двери отворити на «Блажени јесте», јер ће онда све остало тећи равномерно, тј. на «Радујтесја» усправити Еванђеље, на «Слава» поклонити се трипут и узети га, односно предати ђакону, обићи Часну трапезу до проскомидије, а на «И ниње» изаћи из олтара и доћи до Царских двери. На Литургији која почиње вечерњем, и Пређеосвећеној кад је прописано читање Еванђеља, двери се отварају као и обично на Великој вечерњи, тј . кад се почне певати «Слава» на «Господи возвах», а излази из олтара на «И ниње».

Што се тиче Великог входа, ако служи свештеник са ђаконом, такође сматрам да је поредак описан у Литургици проф. Мирковића најбољи, тј. да ђакон, по уласку у олтар, отвара са свештеником двери (при чему се мало поклоне верним). Потом ђакон узима кадионицу и на благослов свештеника почиње кађење. Свештеник за то време чита молитву «Никтоже достојин». Кад ђакон заврши кађење а свештеник молитву, обојица пред Часном трапезом читају трипут Херувимску песму. Свештеник, с подигнутим рукама, обично чита до «Јако да царја», а ђакон «Јако да царја», и притом се по једанпут клањају; онда целивају положени на антиминс крст, антиминс и трапезу и одлазе у проскомидију.

Кад служи сам свештеник без ђакона, по прочитању молитве «Никтоже достојин», он треба да отвори двери, узме кадионицу и окади све по реду, остави кадионицу па прочита Херувимску песму трипут, уз по један поклон, онда целива крст, антиминс и престо па одлази у проскомидију.

Кад је већ реч о Малом входу, да кажемо нешто и о томе како треба носити Свето Еванђеље на входу. Код нас је уобичајено да га било ђакон, било свештеник носи уздигнуто до висине чела. Булгаков пак, позивајући се на Типик вели да «свештеник, кад служи без ђакона, треба да носи Еванђеље «при својим прсима», тј. прислонивши га уз груди (Устав 2. гл.), управо на начин како му се наређује да га износи ради целивања на јутрењи. «Само собом је разумљиво» – вели он даље – «да при чињењу крста с Еванђељем при входу треба да га уздигне с обе руке».³¹⁷⁵ Исто тако, треба да носи Еванђеље и ђакон «у рукама, прислонивши га уз груди, а придржава га само левом руком при возгласу «Благослови Владико свјатиј вход», при чему треба да показује десном руком… При чињењу њиме крста, на узглас «Премудрост прости!», треба да унеколико подиже руке с Еванђељем».³¹⁷⁶ Готово истим речим говори о начину ношења Еванђеља јерејем и ђаконом и проф. К. Керн.³¹⁷⁷ Од наших писаца, да се Еванђеље носи прислоњено уз груди, казују проф. Мирковић и епископ Мелентије, а такође В. Николајевић.³¹⁷⁸

Да Еванђеље треба носити прислоњено уз груди вели се и у једном грчком рукопису код Гоара: «И узевши јереј свештено Еванђеље, ставља га на груди (ститхи) ђаконове, и излазе».³¹⁷⁹ Исто тако, у једном рукопису код Дмитријевског, из XV–XVI в., вели се да, пред читање, кад од свештеника прими Еванђеље, «држећи га ђакон на грудима, као обично… излази на Св. двери…».³¹⁸⁰

Сматрам, дакле, да је овај начин ношења Еванђеља бољи, поготово што тако треба да га износи свештеник на јутрењи ради целивања.

Такође се код нас, при обиласку с Еванђељем око престола, ђакон и свештеник клањају престолу, о чему говоре и проф. Мирковић и епископ Мелентије.³¹⁸¹ Но епископ Мелентије напомиње да то клањање треба да се «врши олако и то само главом, а не и целом половином горњега тела својега, јер би се у овом, противном случају морао с Јеванђељем поклонити, а то не сме бити пошто оно тада (а и свагда) представља Господа Исуса Христа».³¹⁸² Тај разлог, што по речима Светог Јована Златоуста, «оно што су рекли Свети слике су (иконес) њихових душа», што преподобни Никодим Светогорац односи и на Еванђеље, велећи да су «и речи Св. Еванђеља слике (иконес) душе и срца Господа»,³¹⁸³ због чега се њему првенствено указује поштовање и целива пре крста и трапезе, треба да нас руководи и у овој прилици. Биће да је проф. Мирковић ово клањање навео што се оно код нас одомаћило, а не што би литургички било неопходно. Сматрам да је ушло у праксу из навике клањања престолу при кађењу, и обиласку око њега на входу вечерње. Но, ако је клањање при кађењу прописано и правилно, при ношењу Еванђеља, било на грудима, било уздигнуто, нити је прописано, нити правилно.

Гласник, октобар 1980.

ПИТАЊЕ: На које се све празнике на Литургији пева «Јелици во Христа крестистесја» и зашто?

ОДГОВОР: Ако прелистамо велики црквенословенски Типик видећемо да се ова песма узима на два непокретна празника, на Божић и Богојављење, а од покретних: на Лазареву и Велику суботу, на Васкрс (и целе Светле седмице) и на Духове. Исти овај пропис налазимо и у Николајевићевом Типику.

Према Евергетидском, и другим старим типицима, узимана је ова песма раније и на друге велике празнике.³¹⁸⁴ Разлог за то свакако је онај који износи Скабаланович: Што Црквени Устав сматра да Трисвето, «ма колико да је узвишена ова песма, по предању небеског порекла, унеколико је тужне и покајне садржине (због «помилуј нас»; а особито због околности свог постанка; упореди и њену учестану употребу уз Велики пост), бар за најрадоснију службу – Литургију, те је замењује песмом у част Тајне Крштења».³¹⁸⁵

Током времена, ова песма је престала да се употребљава у све велике празнике, те се до данас задржала само у оне на које су у старини крштавани катихумени. Но, смисао употребе ове песме данас на Литургији није само у историјском подсећању на катихумене, нити у њој треба гледати само остатак из старине, него она има дубок значај и за садашње верне: «Што верни у те дане осећају највећу блискост према Христу, а кајањем (побожношћу) обнављају на себи печат крштења».³¹⁸⁶

Напоменућемо да због истог, свечаног карактера празника Воздвижења Часног Крста, Скабаланович вели да се Трисвето ни тада не узима, него друга песма: «Кресту Твојему…». «На Воздвижење Трисвето се такође замењује радоснијом песмом која говори о васкрсењу».³¹⁸⁷ То исто свакако се односи и на недељу Крстопоклону, јер се и на њеној Литургији пева «Кресту Твојему…».

Ради лакшег памћења могли бисмо овако формулисати закључак: «Јелици во Христа крестистесја», на Литургији, узима се само у две суботе, у две недеље и у два минејска празника. Две суботе су Лазарева и Велика; две недеље: Васкрс (и цела Светла седмица) и Духови (само први дан), два минејска празника: Божић и Богојављење. На Крстовдан (14. септ.) и у недељу Крстопоклону узима се на том месту «Кресту Твојему…», а у свим другим случајевима, на Литургији, долази «Свјатиј Боже», Трисвето.

Гласник, септембар 1974.

ПИТАЊЕ: Пошто прочитају «Свјатиј Боже» на Литургији, неки свештеници окрећу се северу, према проскомидији, и говоре: «Благословен градиј…», а затим југу уз речи: «Благословен јеси на престоље…», остајући пред Часном трапезом. Други пак при томе одлазе горњем престолу. Како у овом случају треба поступити?

ОДГОВОР: У нашим садашњим служебницима јасно стоји да на позив ђаконов: «Повели Владико!», обојица, свештеник и ђакон одлазе горњем месту. И свештеник одлазећи говори: «Благословен грјадиј во имја Господње». Ђакон: «Благослови Владико горњиј престол». А свештеник: «Благословен јеси на престоље…». Тако се исто казује у Архијерејском чиновнику, тј. да на ђаконов позив архијереј полази уз речи «Благословен грјадиј…», и пошто ђакон укаже «орарем горњеје мјесто, за свјатоју трапезоју», архијереј говори «Благословен јеси…».

Овако се поступало и у старини. Рукописни Служабник манастира Дечана бр. 123, из XIV века, вели да свештеник и ђакон, кад чују да се пева «Слава и ниње», говоре и сами: «Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни помилуј нас – тришти – твореште купно и поклоњенија три пред светоју трапезоју. Таже глагољет дијакон ка свештенику: Повели владико. И отходит³¹⁸⁸ на седалиште. Глагољет же свештеник идиј: Благословен греди ва име Господње. И паки дијакон: Благослови владико вишњеје седалиште. Свештеник же: Благословен јеси иже на престоље слави царствија твојего седеј всегда ниња и присно и ва веки.» Исти овакав поредак износи и десетак других рукописа овог манастира од XIV до XVI века, као и они из Музеја Патријаршије у Београду које сам прегледао. Пергаментни рукопис манастира Дечана бр. 120, као и српско-словенски рукопис Ватиканске библиотеке бр. 9,³¹⁸⁹ одлазак горњем месту описују на исти начин, само су речи које свештеник при томе говори унеколико другачије: «Дијакон… Повели владико. Поп: Повељенијем Господњим небеса утврдише се. Дијакон: Благослови владико светоје седалиште… Поп: Благословен седеј на престоље царствија.»

Исти такви прописи налазе се и у старим грчким рукописима које наводи Гоар у свом Евхологиону³¹⁹⁰ и проф. Трембелас у делу «О три литургије».³¹⁹¹ Горњи престо помиње већ Јевсевије Кесаријски у својој Историји. А седишта с једне и друге стране његове назива Свети Григорије Богослов «другим престолима» (девтери тхрони). Код других страних писаца називају се «свештено сапрестоље» (иерон синтронон).³¹⁹² У прво доба свештенослужитељи су узлазили на сапрестоље одмах на почетку Литургије, при уласку у храм; одатле су упућивали «мир» народу, а по завршетку читања Светог Писма и проповеди силазили. Кад је почетак Свете Лигургије доцније унеколико измењен, свештеници су одлазили на сапрестоље пред читањем Апостола. Силазили су да приме Еванђеље од ђакона, кад га прочита, и наставе даљи чин службе.³¹⁹³ Пропис у рукописном Диатаксису патријарха Филотеја († 1376. г.) дословно је једнак са данашњим нашим Служебницима сем нешто краће реченице благослова: «Благословен јеси сједјај на престоље царствија твојего всегда…».³¹⁹⁴ У доцнијим преписима одредба је с више детаља: «А кад крене да узађе на сапрестоље, целива (патријарх) и архијереји и јереји најпре Св. Трапезу». После дијалога с ђаконом, који је исти са садашњим, вели се: «И одмах патријарх седа на сапрестоље, а архијереји и јереји с његове обе стране».³¹⁹⁵

Свештенослужитељи одлазе на сапрестоље да би одавде упутили благослов мира,³¹⁹⁶ затим да би онде седели и могли надгледати ред и пажњу с којом верни слушају читање Апостола и Еванђеља.³¹⁹⁷ По угледу на седење у синагогама при читању Светог Писма, седели су при томе и први хришћани, али се Црква с тиме није слагала. «Борба је решена тако да је стајање усвојено при читању Еванђеља, а седење при осталом».³¹⁹⁸ У Руској и нашој Цркви тако поступају свештеници и сада, тј. за време читања Апостола седе, епископ на горњем месту, а свештеници на сапрестољу.³¹⁹⁹

О одласку свештенослужитеља на сапрестоље и седење онде говори се на исти начин и код новијих литургичких писаца: И. Дмитревског, Никољског, Булгакова, К. Керна, Мирковића, Фундулиса, а такође код старих. Свети Симеон Солунски вели: «Потом бива узлазак на свештено сапрестоље и седење (на њему), што представља слику Исуса Христа који је сео с десне стране Оца».³²⁰⁰ У Мистичкој теорији, која се приписује патријарху Герману, вели се да свештенослужитељи седе на горњем месту «а седење означава да је Син Своје Тело, које је носио, и овцу коју је узео на рамена – што представља омофор – узнео изнад сваког началства и власти и господства горњих сила и принео Богу и Оцу».³²⁰¹ На мистички смисао овог одласка указује и архиеп. Венијамин (објашњењем узетим из Гоара): «Христос, обећани у почетку речима пророка у антифонима, затим показани свету свечаним изношењем и уздизањем Еванђеља, и најзад у трисветој песми препознати од својих љубљених ученика, сад се објављује речима: «Благословен грјадиј во имја Господње» као Заступник и Цар који иде да заузме Своје Царство. Зато свештеник, а особито архијереј који изображава самог Христа, да покаже то заузимање, или седење с десне стране Бога и Оца, одлази на горње место».³²⁰²

Поред свега тога, у неким местима код нас свештеници поступају друкчије. На позив ђаконов: «Повели Владико!» окрећу се проскомидији, пружају руке и говоре: «Благословен грјадиј…». Онда се окрећу јужној страни и говоре: «Благословен јеси на престоље…» остајући при томе пред Часном трапезом и не померајући се горњем месту. Проф. Фундулис казује да у Грчкој, сем неких епископа у «новим областима», тј. у северним епархијама, свуда³²⁰³ свештеници одлазе проскомидији уз изговарање наведених речи. За овакво поступање проф. Мирковић вели да «није правилно», и да свештеници који тако чине «греше», а проф. Фундулис каже да је «без смисла».³²⁰⁴

Како је дошло до овакве праксе? Највероватније објашњење је оно које даје проф. Фундулис: «За време турске власти, због подизања малих храмова без горњег места (тј. са Часном трапезом уза сами зид апсиде – Е.П.) овај је пропис (о одлажењу горњем месту) почео постепено да слаби, најзад је његов смисао заборављен и остао као један пропис Типика и без смисла одлазак проскомидији…»³²⁰⁵ и у храмовима где горње место постоји. Потврда за ово било би и указивање проф. Трембеласа на чињеницу да се на такву праксу наилази у појединим рукописима од XVI века: «Онда одлази катедри, тј. проскомидији… Онда говори ђакон, гледајући св. предложењу: «Повели…». И опет ђакон показује Св. трпезу и говори: «Благослови Владико…».»³²⁰⁶ У неким грчким и нашим рукописима предвиђа се случај да се Часна трапеза налази уза зид апсиде, па се даје упутство како тада да се поступи: «Јереј же стоје сазади светије трапези, аште имат мес(то). Аште ли же ни – спреди, зре ка западом».³²⁰⁷

Да наведемо и средње становиште које налазимо у Правилнику епископа Мелентија. Према њему, «свештеник указујући обема рукама према проскомидији, полугласно говори: «Благословен грјади во имја Господње», окрене се Престолу и пролази јужном страном Св. престола ка горњем месту такође полугласно говорећи: «Благословен јеси на престоље…».³²⁰⁸ Исти такав став заузима бугарски Служебник (Софија 1928. г.). И по њему свештеник «одлази жртвенику», клања се онде уз наведене речи, а тако се исто клања пред горњим местом.

У светлу изнетих података, у овој разнообразности уочава се јасно правилност, и саобразност духу историјског развитка и символике Свете Литургије, која се налази у наведеним прописима нашег савременог Служебника, тј. да свештеник и ђакон треба да одлазе горњем месту, при чему свештеник говори: «Благословен грјадиј…», а кад дође до њега: «Благословен јеси…»; Кад појци заврше «Свјатиј Боже», ђакон долази дверима и говори «Вонмем» и остало пред читањем Апостола. После подељивања мира, свештеник седа не на горње место, где може седети само епископ кад служи, него с његове јужне стране, и диже се по прочитању Апостола. Проф. Фундулис са одобравањем подвлачи: «Овај пропис држе данас потпуно православне словенске цркве».³²⁰⁹

На крају неће бити сувишно рећи неколико речи и о томе како свештеник треба да благослови горње место. Да ли то бива само изговарањем речи «Благословен јеси на престоље…», или при томе треба да начини и руком знак крста?

Директног одговора не налазимо како у прописима савременог Служебника тако и оних из старине. Према ономе како ту ствар излаже проф. К. Керн, благослов свештеников бива само речима «Свештеник благосиља горње место речима: «Благословен јеси…».»³²¹⁰ Слично излази и из излагања Никољскоги Булгакова. Према Литургици проф. Мирковића: «Свештеник стојећи пред њим (горњим престолом) и благосиљајући га говори: «Благословен јеси…».»³²¹¹ И кад сам га о томе директно питао, рекао је да горње место треба благословити руком. Сматрам да је овај став проф. Мирковића правилан. На Литургији, и другим чинодејствима, свештеник руком благосиља у многим приликама и предмете и лица. Тако он, уз одговарајуће молитве, благосиља одежде, Мали вход, ђакона пред читањем Еванђеља, јело и пиће на трпези, воду у Тајни Крштења и у Великом водоосвећењу итд. Може, дакле, благословити тако и горње место. Један рукопис код Гоара указује да је тако било и у старини. У њему се вели да свештеник тада «благосиљајући говори: «Благословен јеси…».» А тај исти израз употребљава и при благосиљању Малог входа (и јереј благосиљајући говори); ђакона пред читање Еванђеља (а он благосиљајући говори: «Бог молитвама»); такође ђаконова стихара (и благосиљајући говори: «Благословен Бог…»). Слично је и у другом рукопису који наводи Красносељцев: «Свештеник благосиљајући њега (горњи престо) говори: «Благословен јеси…».»³²¹²

Оно што овде доводи у недоумицу то су речи благослова које свештеник тада говори: «Благословен јеси на престоље слави царствија твојего…». Али ако узмемо у обзир да он не благосиља престо Божји, још мање самог Господа, него горње место, на које треба да узиђе сам и седи са саслужитељима, онда ће нам ствар бити разумљивија. Аналогију имамо нпр. са благосиљањем епитрахиља, или појаса, уз изговарање сличних речи: «Благословен Бог…». Па и у оним случајевима где директно изгледа да се наш благослов упућује Богу («Благосиљај душо моја Господа…» Пс.102:103), није ту Псалмопевац у супротности са ставом апостола Павла да увек виши благосиља нижег, а не обратно (Евр.7:7). Него речи «благосиљати» треба разумети овде у њеном етимолошком значењу. Ово је наиме сложеница настала дословним преводом са грчког: ев-логео, ев-логиа, што дословно значи добро говорити. А добро говорити о неком у ствари значи хвалити га, славити.³²¹³ Тако, дакле, ми од Бога увек молимо и очекујемо благослов, а речи: «Благослови душе моја Господа!» у ствари значе: Слави душо моја Господа. Зато оне не би могле бити сметња за благосиљање горњег места.

Гласник, март 1974.

ПИТАЊЕ: Познато је да се у Грчкој православној цркви, на Литургији Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог, не чита јектенија за оглашене и две мале за верне пред Херувимску песму.

Ако су оправдани разлози за то изостављање, зашто се тако не поступа и у Српској православној цркви?

ОДГОВОР: У једном ранијем одговору³²¹⁴ речено је да су две мале јектеније, пред Херувимском песмом, остатак велике јектеније, која је у старини читана на том месту, пред проскомидијом вршеном тада за време певања ове химне.³²¹⁵

У старо време, наиме, проскомидија је вршена на Литургији кад оду катихумени.³²¹⁶ Верни су тада предавали ђаконима свој принос хлеба и вина, а ови су их постављали у проскомидији на за то одређене столове. Кад свештеник над њима прочита молитву «Боже, Боже наш…», ђакони су одвајали потребну количину овог хлеба и вина, односили на Часну трапезу, да би молитвама и свештенодејствима током Литургије били «предложени», и по завршетку њиховог потпуног освећења, на канону евхаристије, постали «принесени и освећени Часни дарови», тј. Тело и Крв Христова. Онда се приступало завршном чину, коме је цела Литургија намењена – причешћу свештеника и верних.

За време преноса дарова на Часну трапезу, певани су псалми са завршетком «Алилуја». Од VI века, уместо псалама, уведена је Херувимска песма, која се такође завршава са: «Алилуја».

Кад је крштавање незнабожаца у Византијском царству углавном завршено, ред катихумена престао је да постоји, а сем тога нису, као раније, сви присутни на Литургији били спремни да се причесте, проскомидија се развила у посебан чин – вађење Агнеца и честица из просфора. Тада се цео овај чин помера и у IX веку почиње да се врши пред Литургију. Велика јектенија, пак, читана пред Херувимском песмом преноси се на почетак Литургије, али у неким крајевима остаје и на старом месту.³²¹⁷ Временом пред Херувиком она је подељена на два дела и са две молитве за верне, како налазимо и у нашим старим рукописима.

Но и тада је проскомидија већ пренета испред Литургије, ипак је бивало да су поједине преостале породице незнабожаца приступале хришћанству и за крштење спремале се катихизацијом, те су јектенија и молитва за оглашене читане и даље, присутни оглашени приступали «под руку» (на благослов епископа) и на позив ђаконов: «Оглашени, изидите» излазили из цркве, а остајали само верни. Кад је хришћанство почело да се шири код незнабожачких народа средње и северне Европе, катихизација је ту обавезно вршена, а такође читање јектеније и молитве за оглашене, што је остало до данашњег дана. У црквенословенским Служебницима, као и на српском говорном језику, и јектенија и молитва за оглашене штампају се редовно у Златоустовој и Василијевој Литургији. Штампају се и данас, а у Литургији Пређеосвећених Дарова штампа се и јектенија као и молива за «просвећене», оглашене који су непосредно пред крштењем. Све ове јектеније и молитве штампају се у савременим грчким Иератиконима и Литургиконима, званичног и приватног издања, али их грчки свештеници већином не читају.

Током времена, већ од византијског доба па све до сада, јављало се више пута питање о умесности редовног читања јектеније и молитве за оглашене на Литургији. На једно такво питање, у XV веку, одговара Свети Симеон Солунски: «Знам да овде неки воле да споре: Како ми говоримо да катихумени изиђу, кад катихумена нема? Као што се и у другом варају, не знајући Писма ни Тајана Цркве, то је и у овоме такође. Јер у Цркви увек има катихумена. То су најпре сва некрштена деца верних која су по рођењу примили свештене молитве, а још нису постала верна, нити савршена крштењем. Она су катихумени. Дакле, за њих се увек молимо, а у Светој Четрдесетници за оне који се припремају за просвећење и чинимо молитве и прозбе.

Друго, имамо катихумене оне које држе безбожници, а који, имајући веру у срце, труде се да се ослободе од безбожника и приђу Цркви. И још оне који су пришли и катихумени су, али нису савршени Светим Миром.

Треће, катихумени су нам они који су пали у кривици, или убиство, или који други тешки грех. Њима није дозвољено да се причесте Светим Тајнама, него им се само дозвољава слушање светих речи».³²¹⁸

Одговор Светог Симеона Солунског мора се имати свагда у виду. Не само за наше садашње прилике, када се један број одраслих јавља за крштавање и припрема катихизацијом за њега, па су јектенија и молитва за катихумене сасвим актуелни. Ову јектенију и молитву сматрам да треба читати и у Грчкој, и у другим православним земљама, заувек у Цркви постојеће катихумене, децу православних родитеља, која су одмах по рођењу поменута у молитвама «по вњега родити жење отроча», јер је за њих примљена водица над којом је свештеник прочитао ове молитве. А поготово за децу знаменовану «во осмиј ден рожденија својего», кад су и примила име и тако ушла у број пријављених за крштење. На тај би начин јасни став Светог Симеона Солунског остао у важности код свију православних, као што и треба да буде.³²¹⁹

Но кад је већ реч о изостављању, а видесмо да се то са јектенијом за оглашене не би могло учинити, сматрам да би се са више умесних разлога могло размотрити изостављање двеју малих јектенија и молитава за верне пред Херувимском песмом.

Напоменули смо раније, да је по преношењу вршења проскомидије испред Литургије а велике јектеније на њен почетак, велика јектенија, у неким крајевима, читана и на старом месту, пред Херувимском песмом. Ту је временом подељена на два дела, од којих су настале два мале јектеније и две молитве за верне.³²²⁰

Ако би требало да се нешто у Литургији изостави, изостављање ових двеју малих јектенија не би било на уштрб верних за које се и пре молило и сада моли у великој јектенији, мада она није пред Херувиком, него на почетку Литургије.

По овој истој ствари, са разлогом сматрам да би се још пре могли позабавити питањем изостављања прозбене јектеније која се сада чита пред «Оче наш». Она се, наиме, у Литургији Светог Јована Златоуста и Василија Великог узима двапут. Први пут долази после Херувимске песме, а други пут пред «Оче наш». Такође се ова јектенија узима и на Литургији Пређеосвећених Дарова, па у Чину венчања првобрачних и другобрачних, као и на вечерњи и јутрењи, али у свима овим чиновима само једанпут.

Обратимо ли се дубљој старини, видећемо да се прозбена јектенија узима и на Литургији Светог Јакова, брата Господњег, такође једанпут и то после читања Еванђеља и одласка катихумена.

У Литургијама хетеродоксних цркава, које су се у старини одвојиле од Православља, најкраћи облик ове јектеније постоји у јерменској, чије се три прозбе («Час овај свете жртве, и данашњи дан у миру да проведемо, од Господа молимо; Анђела мира и чувара душа наших молимо; Велику и моћну силу пресветог крста, на помоћ нам, од Господа молимо»), такође наводе после читања Еванђеља и одласка катихумена.³²²¹ На истом овом месту налазе се сличне четири прозбе – са завршетком «Просим», на које народ одговара: «Од Тебје Господе» – у малабарској (несторијанској) Литургији.³²²²

У Литургији осме књиге Апостолских Установа нема уопште прозбене јектеније, док се она наводи и на вечерњи и на јутрењи, које овај стари хришћански спис излаже. Наводећи ову чињеницу, проф. Скабаланович вели: «Следствено ова јектенија је створена за ове службе».³²²³ Ако је то тако, онда значи да је она током времена одатле прешла у све наведене Литургије и Чин венчања.

Али како је дошло до тога да се ова јектенија употребљава двапут у Златоустовој и Василијевој Литургији?

За објашњење ове чињенице професор П. Трембелас наводи две могућности. Једна је вели, у томе што је готово у свима источним Литургијама, по освећењу дарова, било литанијско читање диптиха, тј. каталога, спискова верних, названих тако што су били у облику двеју плочица, једном са именима живих а другом упокојених верних. Кад се са читања наглас диптиха прешло на читање тајно, настала је, вели, потреба да се, уместо нестале литаније, уведе њена замена у читању прозби ове јектеније.³²²⁴

Друга је могућност у преузимању ове јектеније из Литургије Пређеосвећених Дарова. Како у њој нема канона евхаристије, прозбена јектенија иза великог входа нашла се пред читањем молитве Господње. Из писма Светог Василија Великог Кесарији Патрикији излази да је у неким крајевима, због верних којима је било мало да се причешћују само двапут седмично, суботом и недељом, Пређеосвећена Литургија вршена средом и петком и ван Великог поста. Отуд је онда било лако да ова јектенија уђе пред «Оче наш» и у две пуне Литургије.³²²⁵

Наводећи обе ове могућности, проф. Трембелас закључује: «Није искључено дејство оба ова узрока да се јектенија дода овде».³²²⁶

Професор М. Скабаланович за прозбену јектенију вели да је допуна сугубе јектеније, у којој се моли за личности, а у прозбеној за њихове потребе, те се на вечерњи, јутрењи и после Херувике на Литургији она и почиње тако: «Допунимо (Исполним, Плиросомен) молитву своју Господу». Она се, вели, јавља «и завршном (јектенијом) на служби».³²²⁷

Можда је и ова последња чињеница подејствовала да се прозбена јектенија употреби по други пут на Литургији, и нађе на овом месту и остане до данас.

Но било како било, сматрам да сви наведени разлози сада немају такав значај да ова јектенија не би могла на овом месту изостати. Пре свега помињање Светих врши свештеник по завршетку освећења Часних Дарова још за време певања «И молимтисја Боже наш», а имена живих и упокојених из диптиха чита свештеник и ђакон за време певања «Достојно», или ирмоса празника. Прописи о томе налазе се у савременим грчким Иератиконима, у црквенословенским и Служебницима на савременом српском језику.³²²⁸

Помињање из диптиха врши се, дакле, и завршава не за време читања прозбене јектеније, него умногоме још пре него што се она почне читати. То јасно потврђује прозба: «Поменувши све Свете, опет и опет у миру Господу се помолимо», тј. да читање диптиха пре ове јектеније нема неке одређене везе са диптисима.

С друге стране, у време непосредне припреме за приступање Св. Причешћу – о чему у овим прозбама нема директно ни речи – њен изостанак овде не би створио неку суштинску празнину, нити пореметио овај део Литургије. Ово утолико пре што се у молитви пред «Оче наш», која на сваки начин остаје, обраћа Спаситељу да нас удостоји «да се причестимо Небеским Твојим и страшним Тајнама». И у молитви главоприклоњења обраћамо му се: «А ти, Владико, светиње које су пред нама, раздели свима нама на добро…» У молитви, пак, пред уздизање и разламање Агнеца, молимо Га: «И удостој нас да нам Својом моћном руком предаш Пречисто Тело Своје и Пречасну Крв, а преко нас и свему народу».

Још са мање оправдања, да ова јектенија треба да остане овде, био би разлог да је она завршна и на Литургији, као што је на вечерњи и јутрењи. Иза ње, наиме, постоји цео Чин причешћивања са молитвама, песмама, и заиста завршном јектенијом: «Примивши Божанске, Свете, Пречисте… Христове Тајне».

Према свему томе, ова би јектенија могла у целини изостати иза прозбе: «Заступи, спаси…», и одмах рећи: «Измоливши јединство вере…», затим позив за читање молитве Господње и вршење осталог чина приступања Светом Причешћу.

Гласник, септембар 1993.

ПИТАЊЕ: Зашто се у малој јектенији пред другом молитвом верних («Паки и многажди…»), у Литургији Светог Јована Златоуста, наводе неколике прозбе из велике јектеније, кад је та молитва кратка и свештеник је може прочитати, као и претходну, док ђакон чита две прозбе мале јектеније?

ОДГОВОР: Четири прозбе велике јектеније, у црквенословенском савременом Служебнику, налазе се пред другом молитвом верних и у Василијевој и у Литургији Пређеосвећених Дарова. Како је до тога дошло изложићемо мало опширније.

Првобитно је Света Литургија почињала тако да су се верни сакупљали испред западних врата храма која су била затворена. Пошто се свештенство обуче у сасудохранилишту, на западној страни храма, узму Свето Еванђеље, Апостол и потребне сасуде, онда и они дођу западним вратима. Епископ очита гласно молитву входа и благослови вход, врата се отварају и свештенство са верним свечано улазе певајући у храм. Ђакони отпочињу кађење олтара и целе цркве, а епископ упућује мир свима и благослов, те се приступа читању одељака из Старог и Новог Завета, после чега је следила проповед епископа и свештеника. Онда су катихумени прилазили епископу који их је, уз молитву и благослов, отпуштао, а тако и покајници појединих степена.³²²⁹ У храму су остали верни.

На овакав почетак Свете Литургије упућују казивања Светог Јована Златоуста, Блаженог Августина, путопис Етерије, Литургија осме књиге Апостолских Установа, Барберински рукопис из VIII века и др.³²³⁰

Тако је завршаван први, дидактички део, Литургија оглашених, и отпочињао други, сакраментални, Литургија верних, на којој су могли учествовати само верни. Читане су молитве и за њих, а онда је на Херувимској песми вршена проскомидија и пренос Часних Дарова на трапезу.³²³¹

О овом делу Литургије Лаодикијски сабор (око 343. г.) својим 19. каноном прописује: «После проповеди епископа, морају се најпре засебно читати молитве за оглашене. Кад оглашени изиђу, нека се чита молитва за оне који се кају; кад и ови изиђу, пошто се руке на њих положе, нека се читају за верне три молитве, и то прва нека се чита тајно, а друга и трећа наглас…».³²³² Проф. П. Трембелас претпоставља да је молитва која је читана тајно садашња друга молитва верних: «Паки и многажди…». Друге две молитве вероватно је, вели, читао наглас ђакон, али које би то биле молитве до сада се није могло утврдити.

Како се види из старохришћанског списа «Тестамент Господа нашега Исуса Христа», из III века, и Литургије VIII књиге Апостолских Установа, из V века, да је ђакон тада читао молитву са прозбама сличним онима које се налазе у садашњој великој јектенији,³²³³ сматрам да су такве садржине биле и ове две молитве прописане Лаодикијским сабором. У доцније време њих је заменила велика јектенија, која је, развивши се из њих, била исте садржине са њима и која је на том месту читана за све време докле год је проскомидија вршена при певању Херувимске песме. Кад је христијанизовањем већине народа престала потреба катихумената и проскомидија пренете на почетак Литургије (IX век), пренета је с њом и велика јектенија, после које су певани антифони, па тек онда вршен вход са Еванђељем ради његовог читања. Пред Херувиком, наместо велике јектеније, дошле су две молитве верних са малим јектенијама.

Разуме се да тај прелаз није извршен наједанпут, нити примљен од свих свештеника у целој Цркви одмах. То нам лепо приказује један рукопис Синајске библиотеке из XII века, у коме се излаже прелазна пракса за почетак Литургије, и ђакону даје овакво упутство: «Ако је Хризостомова Литургија, не говори јектенију. Ако ли је Литургија Светог Василија, говори јектенију: У миру…, За вишњи мир…» (тј. велику јектенију). А пред Херувимском песмом Златоустове Литургије наређује се читање пуне велике јектеније.³²³⁴ Отуда није чудо што се у старим рукописима, и грчким и нашим налазе прозбе велике јектеније међу прозбама обеју малих јектенија пред обе молитве верних, или само пред другом од њих. Тако у Диатаксису цариградског патријарха Филотеја Кокиноса, рукопис у манастиру Пантелејмона на Светој Гори бр. 6297–770, XIV в., у малој јектенији пред првом молитвом верних налазе се прозбе велике јектеније: «О свишњем мирје», «О мирје всего мира», «О свјатјем храмје сем», са примедбом: «Говорећи ово, ђакон гледа на јереја и кад примети да је прочитао молитву, одмах говори «Премудрост!». А јереј: «Јако тебје подобајет…».» У малој јектенији пред другом молитвом верних налазе се прозбе вел. јектеније: «О свјатјеј обитељи сеј», «О благорастворенији», «О плавајушчих», «О избавитисја нам». И опет примедба: «А ово говорећи гледа на јереја и кад примети да је завршио молитву, до које (прозбе) стигне, одмах говори: «Премудрост!». А јереј узглас: «Јако да под державоју».»³²³⁵ Исто се казује и у рукопису Народне библиотеке у Атини бр. 754 из XVII в., са напоменом да на Архијерејској Литургији ђакон на амвону говори наведене прозбе велике јектеније и пред првом и пред другом молитвом верних, при чему један од ђакона у олтару, чим примети да је архијереј прочитао молитву, даје знак ђакону на амвону да одмах каже: «Премудрост!».³²³⁶

Слично налазимо у Дечанском пергаментном Служабнику бр. 119, XIV в., у коме се прозбе велике јектеније наводе као и у Диатаксису патријарха Филотеја и пред првом и пред другом молитвом верних, са истом примедбом пред првом молитвом: «Сија же глагоље диакон, зрит ка ијереју. Јегда разумејет јако савршил јест молитву, абије глагољет: Заступи, спаси…» (л. 14. а). А пред другом: «Сија глагоље, зрит (диакон) ка ијереју да јегда разумејет јего савршивша молитву, идеже прилучит се абије глагољет: Премудрост! Ијереј вазгласно: Јако да под државоју…» (л. 14. а). Исто се тако казује у Служабнику Божидара Вуковића, штампаном 1519. г., као и у Служабнику штампаном 1554. г. Такође у рукопису Музеја СПЦ у Београду бр. 214, XVI в.

У Служебнику Петра Могиле из 1639. г. налазе се исте прозбе велике јектеније испред прве као и испред друге молитве верних, са примедбом да ове прозбе свештеник не говори кад служи без ђакона, него само «Паки и паки… Заступи, спаси», а без примедбе да ђакон прекида прозбе кад види да је јереј молитву завршио. Исто је тако и у Служебнику печерског издања из 1696. г., али и без примедбе о служењу јереја без ђакона.

Но у Служебнику московског издања 1730. г., налазе се четири прозбе велике јектеније у малој јектенији само пред другом молитвом верних: «О свишњем мирје», «О мирје всего мира», «О свјатјем храмје сем», «О избавитисја нам», уз објашњење да их свештеник служећи без ђакона не говори. Све ово се онда стереотипно понавља у свим руским издањима до данас, без примедбе да ђакон узглашава «Премудрост!» чим примети да је свештеник прочитао молитву, а било би боље да се та примедба наводи. Но још би боље било да се прозбе велике јектеније ту сасвим изостављају, као што су изостављене у мноштву наших и грчких рукописа, као и у савременим грчким Иератиконима.

Из свега што смо до сада изнели, мислим да је јасно да прозбама велике јектеније овде више није место и да није од потребе да се читају и кад са свештеником служи ђакон. Но ако се већ читају, онда ђакон треба обавезно да узгласом «Премудрост!» прекине читање даљих прозби чим примети да је свештеник прочитао молитву.

Гласник, јул 1991.

ПИТАЊЕ: У Служебницима на савременом српском језику, издање Светог Архијерејског Синода од 1986. г., молитве Литургије верних Светог Јована Златоуста штампане су непосредно пред возгласима, док су у црквенословенским Служебницима оне наведене усред јектенија. Због тога сада, поједини свештеници који служе на говорном језику читају ове молитве кад до њих дођу и траже да појци не певају велико «Господи, помилуј», него велико «Тебје Господи» (стр. 96:107). Други се, пак, држе старе праксе и читају те молитве док се пева велико «Господи, помилуј», после прозбе «Да нас избави од сваке опасности…», онако како се певало до сада при употреби црквенословенског Служебника.

Који су разлози да те молитве нису остале на месту на коме су у црквенословенским Служебницима? Кад их сада треба читати и при томе шта и како певати?

ОДГОВОР: Ради јаснијег сагледавања постављеног питања мораћемо се мало вратити у старије доба, размотрити садржај тадашњег богослужења и настанак молитава и јектенија о којима је реч.

У апостолско доба, богослужење се састојало из псалама, химни и песама духовних (Кол.3:16). Поред Псалтира, читани су одељци из других старозаветних и новозаветних књига који су одмах и тумачени у беседи. Доцније се особито проширују молитве, како их видимо у Литургији која се приписује Клименту Римском, затим у Литургији осме књиге Апостолских Установа, а и данас у Литургији Светог Јакова брата Господњег. Те молитве читали су епископи и свештеници. Ђакони су учествовали, у прво доба, у служењу при трпезама вечера љубави, проповедању Еванђеља и крштавању (Деян.8:35–38), а доцније као помоћници при доношењу Еванђеља, Апостола и свештених сасуда из сасудохранилишта; одабирали су од прилога хлеба и вина потребну количину за Свету Евхаристију и преносили на Часну трапезу, а по завршетку богослужења односили сасуде и књиге у сасудохранилиште. У II в. ђакони се јављају већ и у молитвеном чину богослужења, читају Апостол и Еванђеље, а затим помажу старим и слабим свештеницима и при читању молитава.³²³⁷

Како је већ раније примећено да се при дугом читању пажња слушалаца замара, одређено је да се после неколико псалама читање прекине, да би се пажња освежила певањем појединих стихова, у чему је и народ учествовао. Тако се поступало и при читању молитава. Биће да су у томе велику улогу одиграли ђакони, који су врло рано почели да укратко објављују важније делове појединих молитава, са позивом вернима да на њих одговарају дужим и краћим стиховима, чиме им је поред учествовања у молитви и пажња освежавана.³²³⁸

Већ крајем I века видимо у Првој посланици Коринћанима Светог Климента Римског молитву која не само садржи многе прозбе садашње велике јектеније, него се и назива јектенија («ектени и деисин»). Свакако да је она тада била употребљавана у Римској цркви. У њој се моли Господу да смирене помилује, жалосне заштити, болесне уздигне, ослободи заробљене, дарује једномислије и мир, владајућим здравље, мир и благостојаније. Завршава се узгласом Богу да све ово исповедамо кроз «Архијереја и заступника нашег Исуса Христа, Којим Теби слава и величје и сада и у родове родова, и у векове векова. Амин!».³²³⁹

У IV пак веку, у «Тестаменту Господа нашег Исуса Христа», ђаконске молитве садрже прозбе: «Помолимо се Господу Богу…, за мир са неба; за епископа, свештенике, ђаконе; за верни народ; за оне на власти; за упокојене; за верне у тамницама; за путнике и који плове по мору», итд.³²⁴⁰ А слично налазимо у VIII књизи Апостолских Установа из IV–V века. На тај се начин од дугих молитава дошло до садашњих јектенија, које у кратким прозбама садрже исто што и молитве од којих су постале. Читање јектенија предузели су ђакони, а њихове славословне завршетке, с изразитим прослављањем Бога, говорио је епископ, или свештеник.

Није требало дуго да се примети како у читању јектенија учествује ђакон и народ, а свештеник остаје некако недејствен. Да би и он у томе учествовао, настају краће молитве које за то време он чита тајно. Но за нашу је ствар од значаја да се ове молитве у свима нашим српскословенским Служабницима, рукописним и из старих штампарија, које сам имао у рукама, налазе на истом месту као и у штампаним црквенословенским, тј. молитве велике и двеју малих јектенија на почетку Литургије, непосредно су пред одговарајућим возгласима. Молитва прилежног молења налази се иза друге или прве прозбе сугубе јектеније; две молитве верних су иза прве прозбе (или још испред ње) одговарајућих јектенија. Молитва по преносу дарова – «другог приношења» («Господи Васедржитељу…»), као и молитва пре Оче наш («Тебје предлагајем…») налазе се иза прозбе «О јеже избавити се нам…».³²⁴¹ У грчким рукописима је исто тако.³²⁴²

Разлог за стављање молитава усред јектенија свакако је у томе, као што рекосмо, да би за време док ђакон чита јектенију, свештеник могао прочитати одређену молитву, па по завршетку јектеније и молитве рећи узглас. У свима старим Евхологијима и Служабницима предвиђено је, наиме, служење Свете Литургије са ђаконом, као што је и у савременим црквенословенским и нашем на српском говорном језику.

Тако је исто било у савременим грчким Евхологијима и приватних и званичних издања, све до 1977. године. Тада, у Евхологиону званичног издања Грчке цркве, све су поменуте молитве штампане на крају јектенија, непосредно пред возгласима, с образложењем да су возгласи завршетак не јектенија него молитава. Ако стоји оно што смо рекли о настанку јектенија, да су оне у ствари издвојене прозбе старих молитава, а ове су се свагда завршавале узгласима, онда се овај став не би могао прихватити. То поготово што и данас, не само на вечерњи и јутрењи, него и у чиновима појединих Светих Тајни (крштењу, венчању, јелеосвећењу) постоје јектеније које се завршавају узгласима, а да при томе нема молитава које би свештеник требало да прочита пред узгласом.

Оно што може оправдати, или макар објаснити стављање наведених молитава на крај јектенија, и чиме се руководила Комисија Светог Архијерејског Синода, то је намера да се постигне уједначеност те да се све молитве, у целој Литургији, нађу на истом месту. Имао се при томе узор у грчком Евхологиону, где је тај принцип спроведен доследно, као што рекосмо. Ако на Литургији учествује и ђакон, овим поступком не доводи се у питање како да поступи свештеник. Док ђакон говори јектенију он треба да чита молитву, без обзира што се она налази не усред јектеније него на њеном крају.

Међутим, друга је ствар кад свештеник служи без ђакона, а то је не само у свим селима, него готово и у свим градовима код нас. Тада настаје питање како поступити? У пракси се поступа на три начина, од којих су два поменута у постављеном питању. Први је онај досадашњи, да молитву свештеник чита тајно после прозбе «О избавитисја нам…», а појци за то време да певају велико «Господи, помилуј». Други је да свештеник чита молитву кад на крају јектеније до ње стигне, а појци би при томе певали велико «Тебје Господи». Трећи, који се већином употребљава у Грчкој, јесте читање наглас молитве о којој је реч. За то време свакако нема потребе да се пева ни велико «Господи, помилуј» ни «Тебје Господи».

Од сва три ова начина сматрам да први начин литургички одговара најбоље. Молитве се читају тајно као и до сада, а за то време пева се велико «Господи, помилуј», што сасвим одговара садржини прозби ових молитава (да Господ прими жртву хвале, за наше грехе и народна незнања; од нас који Га призивамо свим срцем; да нам дарује своју благодат и да се Дух Његов усели у нас – молитва по преносу дарова на Часну трапезу. Да нас удостоји да се причестимо са чистом савешћу, на опроштење грехова, приопштење Светог Духа, наслеђе Царства Небескога, не на суд или осуду – молитва пред «Оче наш»).

Други поступак не задовољава, јер се «Тебје Господи» не односи на наведене прозбе свештених молитава. «Тебје Господи» је молитвени одговор на молитву главоприклоњења, или на помен Свете Богородице и свију Светих, са позивом да себе и ближње и сав живот свој предамо Христу Богу. А ове молитве нису ни једно ни друго, садржај им је сасвим друкчији.

Ни трећи поступак, произношење наглас молитава читаних тајно кроз толике векове, сматрам да није саветан. Изнели смо како су ове молитве настале и зашто су читане тајно. Да се управо оне почну читати наглас сада, а толике друге на Литургији читају тајно, поготово молитве канона евхаристије, свакако би то морало да се размотри пажљиво са свих страна. Разлози који су учинили да се у доба Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста скраћују молитве Литургије Светог Јакова брата Господњег, а затим да се скраћене читају тајно, како би и народ у то време узео учешћа певањем одређених стихова, сматрам да ти разлози нису изгубили важност ни данас. Ово поготово ако би остало да се, кад служи ђакон, ове молитве читају тајно, а при служењу без њега говоре наглас.³²⁴³

Што се тиче молитве по причешћу, «Благодарим Ти, Владико човекољубиви…» она представља посебно питање. У Служебнику је стављена пред узглас «Јер си ти освећење наше…», по угледу на грчки Иераткион из 1977, у коме је, рекосмо, усвојен принцип да су узгласи завршетак молитава, не јектенија.³²⁴⁴ У ранијим издањима, у приватним и званичног издања Грчке цркве, ова молитва се налази као у црквенословенском, пре узгласа «Со страхом Божијим и вјероју приступите».³²⁴⁵

Сматрам да би у нашем Служебнику на говорном језику (1986. год.), литургички било боље да је ова молитва стављена иза објашњења да по причешћу верних свештеник оставља путир на Часну трапезу, како би ђакон спустио у њега преостале честице са дискоса. Док ђакон спушта честице, свештеник би, окренувши се народу, читао наглас благодарствену молитву, а после ње благословио народ уз речи: «Спаси, Боже, народ твој…». Ако не би било причешћа верних, читао би је као и до сада одмах пошто се причести сам, остали служећи свештеници и ђакони. Ово своје мишљење покушаћу да образложим мало детаљније.

Молитва по причешћу показује највише колебања како по месту где се наводи, тако и по ознаци да се чита тајно, или без те ознаке. Према главном тексту Златоустове Литургије код Гоара, наводи се она, са примедбом «тајно», иза возгласа «Всегда ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин». «И одмах говори тајно молитву: «Благодаримо ти, Владико..». А ђакон ставши на обичном месту говори: «Прости приимше…».»³²⁴⁶ У Василијевој Литургији молитва је на истом месту, али без ознаке «тајно». По Барберинском кодексу, из VIII-IX века, у Златоустовој Литургији вели се: «И по причешћу свију, док ђакон говори молитву, јереј тајно: «Благодаримо ти, Владико…» узгласно: «Јер си ти освећење наше».»³²⁴⁷

По рукописима код А. Дмитријевског, у пергаментном свитку Патмоске библиотеке бр. 709, из 1260. г., после причешћа свију, свештеник односи Света на Часну трапезу, «клања се трипут и говори молитву: «Благодаримо ти Владико…».»³²⁴⁸ По пергаментном свитку Синајске библиотеке бр. 1020, ХII–ХIII век, после «Спаси Боже народ твој…», свештеник говори молитву: «Благодарим ти Господе Боже…». Исто је тако и у пергаментном свитку Есфигменског манастира на Атосу, из 1306. г., као и у рукописном Евхологиону Синајске библиотеке бр. 986, XV век.³²⁴⁹ По рукопису Светогробске библиотеке у Цариграду бр. 425, XVI век, док ђакон спушта остале честице с дискоса у путир, сагнувши се јереј се моли: «Благодарим ти, Владико…», а тако исто по Кутлумушком рукопису бр. 341, XVII век.³²⁵⁰

Према старијим рукописима које наводи проф. П. Трембелас, молитва по причешћу наводи се по завршетку причешћа верних, а пре «Прости приимше…».³²⁵¹ У већини, пак, млађих рукописа ова се молитва наводи по причешћу свештеника, пре позива верним «Со страхом Божијим…».³²⁵²

У нашим, српским рукописима молитва по причешћу такође се наводи различито. По дечанском пергаментном рукопису бр. 120, XIV в., узевши путир свештеник се обраћа народу «глагољет тај(но): Са страхом Божијим и са вероју. Вазгласно: Приступите. Таже благословит људе ва себе глагољет: Спаси Боже људе твоје, и вазвраштајет Свети путир на Свете трпезе. Таже молитву по причаштенији тај(но): Благодарим те, Владико…».³²⁵³ На истом месту је ова молитва и у Литургији Светог Василија Великог, такође са ознаком «тајно». У пергаментном рукопису бр. 121, XIV в. и у Златоустовој и у Василијевој Литургији ова је молитва наведена на истом месту, али без ознаке «тајно».

Но, већ у неким рукописима XIV в., у Златоустовој Литургији она се наводи по причешћу свештеника и ђакона, кад ђакон «узима метлицу» и са дискоса «васкупљајет» (у бр. 121 «сабирајет») честице у путир, а свештеник «сему бивајему», моли се «Благодарим те, Владико…». У рукописима XV в. и млађим, ова се молитва редовно наводи на томе месту. Иза ње долази примедба да се причесте верни који су за то спремни, али о молитви по њиховом причешћу нема помена. Међутим, у свим тим рукописима, у Литургији Светог Василија Великог, молитва при причешћу редовно се наводи не по причешћу свештеника, него по причешћу верних: «И тако причаштајут се људије, аште кто хоштет. И рек благословљај иереј: Спаси Боже људе своје…» оставља путир на Часну трапезу «молит се: Благодарим те, Владико…».³²⁵⁴

Разматрањем свију ових разлика долазимо до закључка да је ова молитва првобитно читана одмах пошто се сви, тј. клир и одмах у наставку народ причесте (мета то пантас металавин). Читана је наглас, а после ње ђакон је говорио јектенију: «Прости приимше…», јер се тада није певало ни «Благословен грјадиј во имја Господње…»,³²⁵⁵ ни «Видјехом свјет истиниј», ни «Да испољнатсја уста наша…».³²⁵⁶ Од VIII–IX века постоје писмена сведочанства да се молитва по причешћу чита тајно «док ђакон чита молитву» тј. Ортхи металавонтес…³²⁵⁷

Читање ове молитве тајно настало је свакако кад се народ већ није причешћивао на свакој Литургији. Ово читање «тајно» било је у исто време као и док је читана гласно, тј. док је ђакон спуштао честице у путир и пре него што је уведено певање «Благословен грјадиј…», а и доцније кад је овај стих (односно још раније «Бог Господ и јависја нам») већ ушао у употребу. Ознака «тајно» у ствари значи да ју је свештеник читао полугласно да би је и ђакон чуо, јер он при спуштању честица није читао молитву «Воскресеније Христово видјевше», ни остале.³²⁵⁸

Као што напоменусмо, у Литургији Светог Василија Великог ова се молитва редовно наводи, и у рукописима и у црквенословенским штампаним издањима Служебника, по примедби о причешћу верних. У Златоустовој Литургији, тек у штампаним црквенословенским Служебницима она се наводи по причешћу свештеника и ђакона, по спуштању честица у путир, иза молитве «Воскресеније Христово видјевше» и других, а пре узгласа «Со страхом Божијим и вјероју приступите».

Низ благодарствених молитава по Светом Причешћу, независних од молитве о којој је било реч, и које се штампају у грчким и црквенословенским, као и нашем Служебнику, на говорном језику, биће да су настале у Грчкој, па преведене на црквенословенски после времена Петра Могиле, јер се у његовом Служебнику не налазе. Колико сам могао да сагледам, јављају се најпре у Служебнику печерског издања из 1696. г. Од њих седам штампаних у том Служебнику, пет се штампају у доцнијим издањима и у Грчкој и код Руса и код нас.

Гласник, август 1991.

ПИТАЊЕ: На Великом входу, поред прописаних помињања, неки свештеници читају целе спискове живих и мртвих, при чему им неки помињу и презимена, па чак и име оног ко га је уписао и место одакле је. Други пак, импровизованим помињањем одрже неку врсту беседе, или бар пола овe.

Не знам да ли је само побожност узрок овог помињања, или постоје и други разлози, нпр. што верни хоће да чују по имену оне за које су молили, или дали прилог да се помену, итд. Но докле ћемо стићи ако свако буде чинио шта хоће на богослужењу, особито на Литургији, тој централној Тајни наше вepe?

ОДГОВОР: Плодови крсне жртве Христове и Свете Литургије, која је наставак ове жртве до краја времена, односе се на све верне, како видљиве, војинствујуће Цркве, тако и невидљиве торжествујуће, анђеле и Свете, првим за очишћење од греха, за «здравље душе и тела», а другима за још већу славу и духовно уздизање.³²⁵⁹ Односе се и на упокојене, покајане, али који нису доспели да принесу плодове покајања. Црква и њих помиње у време ове жртве, молећи се Спаситељу да спере и њихове грехе «Крвљу Својом часном» и молитвама Светих. Ово помињање бива више пута. Ђакон у јектенијама позива све верне да се помоле «о преждеусопших оцјех и братијах, здје лежашчих и повсјуду, православних». Моли се и свештеник «о всјаком дусје праведњем в вјерје скончавшемсја».

Сем овако уопштено, упокојени се помињу и појединачно: на проскомидији и после освећења дарова.³²⁶⁰ Ова помињања врше се тајно. Појединачно и гласно помињао се на Литургији само цар као представник народа и епископ као представник клира. Остали верни на Литургији нису помињани гласно из старине до данас.

На Великом входу првобитно није било никаквих помињања. Ђакон је ћутке преносио одабрану количину хлеба и вина из проскомидије на престо.³²⁶¹ Па и доцније, кад се преношење дарова почело вршити кроз храм и кад су при томе узимали учешћа, поред ђакона, свештеници и нижи клирици, биће да је вход вршен ћутке, док су појци певали Херувику, или «Ниње сили», као што се сада врши овај вход на Пређеосвећеној Литургији. То нам напомиње химна «Да молчит…», која се пева на Велику суботу уместо Херувике, као и стари рукописи који, описујући Вход, не помињу да свештеник и ђакон ишта говоре при томе.³²⁶² Чак и патријарх при служењу не изгледа да је тада ишта наглас говорио. У једном рукопису Јерусалимске патријаршије из ХIV в. излаже се вход и вели да кад ђакони и свештеници дођу пред царске двери «патријарх силази са степенице на којој стоји, узима дискос са главе његове (ђаконове) и полаже на Свету трапезу…³²⁶³.

И у неким нашим рукописима нема помена да се шта говори при вршењу Великог входа. У дечанском пергаментном Служебнику бр. 121, XIV в., о томе стоји само да се, по молитви «Никтоже достојин…», кади пред трапезом говорећи «Иже Херувими» и 50. псалам, и затим додаје: «И по преносе диакон: Исплним молитви наше…».

Доцније су, вршећи вход, говорили у себи 50. псалам: «Народ пева Херувику и јереј говори тихо 50. псалам и чини вход, држећи Свети дискос и Свети путир. И пошто Свете (дарове) положи на Свету трапезу, покровац дискоса ставља лево, а путировим покрива обоје и кади ове говорећи: «Исплњеније Духа Свјатаго. Амин.».»³²⁶⁴ Или се говорило у себи «Свјатиј Боже…»,³²⁶⁵ или «Всјех вас да помјанет Господ Бог…».³²⁶⁶

На следећем ступњу свештеници говоре гласно: «Всјех вас (у неким рукописима: «Всјех нас») да помјанет Господ Бог…»: «И пролазећи обојица говоре народу: Да вас се сети Господ Бог у Царству Своме»;³²⁶⁷ «И пролазећи кроз храм моле се сви за све, и свештеници: Да помјанет вас Господ Бог во Царствији Својем…»;³²⁶⁸ «И чинећи вход говори гласно ђакон: Всјех вас… А ако нема ђакона, узглашава се ово од јереја».³²⁶⁹ Исто се говори и по нашим Служабницима: Проходешта же храм м(о)лита оба о всех г(лаго)љушта: Поменет всех вас (Господ) Б(ог) ва ц(а)рстви јего…³²⁷⁰

Есфигменски Евхологион, бр. 120, из 1602. г. излаже службу свештеника без ђакона и заступа средњи став, тј. чинећи Велики вход свештеник говори тајно: «Свјатиј Боже…». А кад стигне на средину храма, моли се гласно: «Всјех вас да помјанет Господ Бог…».³²⁷¹ И по неким нашим рукописима свештеник чини исто тако.³²⁷²

По једном рукопису Народне библиотеке у Атини, ђакон је пролазећи кроз цркву говорио: «Всјех вас…» двапут, а по другом трипут.³²⁷³ По главном тексту код Гоара, ова молитва је говорена «више пута… док се сврши Велики вход».³²⁷⁴

Биће да је молитва «Всјех вас…» уследила на прозбу верних који су, како вели Гоар, «Христа као присутног, гласом распетог разбојника призивали: Помјани мја, Господи, јегда придеши во Царствији Твојем. Одговара им (jepej): «Да помјанет Господ Бог всјех нас во Царствији Својем».³²⁷⁵ И Свети Сименон Солунски казује да су се верни обраћали свештеницима да их помену у молитвама,³²⁷⁶ као и Н. Кавасила: «Јер нема другог начина прозбе који би могао толико да нам даде сигурне наде, колико у време ове страшне жртве, која је бесплатно очистила безакоња света».³²⁷⁷

Поред тога, по сведочанству грчких и наших рукописа, појединци су легали испред свештеника и ђакона, при преносу Светих дарова, да пређу преко њих, са вером у благодатну помоћ од овога. О поступању верних у тој прилици Гоар у објашњењима вели: «… неки се сагињу, други падају на колена, а неки у оним местима, много мучени болешћу, простиру се да их ногама прекораче».³²⁷⁸ При томе је долазило до претеривања и неупутности, те се у неким рукописима опомињу свештеници да их не треба додиривати ногом, «као што су неки уобичајили, јер је врло погрешно (лиан гар естин еписфалес), него да се само моле за њих».³²⁷⁹ Биће да је ово имао у виду Н. Кавасила казујући: «Ако неки од припадајућих, кад јереј са даровима пролази, клече и опходе се према преношеним даровима као према Телу и Крви Христовој, варају се због (Литургије) Пређеосвећних Дарова, не знају за разлику између оне и ове Литургије. Јер ова Литургија, с овим входом, има нежртвоване дарове и још несавршене, а она савршене и освећене, Тело и Крв Христову».³²⁸⁰

Довољно је, дакле, и у данашње време приклонити главе своје у знак поштовања Светих дарова, који представљају Спаситеља и Његов одлазак на Голготу да буде разапет, иако још нису потпуно освећени. «Али се» – како вели Свети Симеон Солунски» – на проскомидији предложише Богу, и јереј онде принесе молитву с прозбом да буду примљени на вишњи жртвеник».³²⁸¹

По једном рукопису ХII–ХIII в., на Великом входу ђакон је говорио: «Благословите! Свети, благослови!». Јереј: «Благословен који иде у име Господње, Бог Господ и јави нам се».³²⁸² За ове речи проф. Трембелас вели: «Изгледа да је ово најстарији тип (помињања на Великом входу)».³²⁸³

Кад се током времена Велики вход почео вршити врло свечано, то је у њему узимао учешћа цар са својом свитом; тада је вероватно дошло до његовог помињања да га се Господ сети у Царству Своме. По једном грчком рукопису, говорио је ђакон идући: «Свију вас да се сети Господ Бог». А цару говори: «Да се сети Господ Бог моћи царства твога у Царству (Своме)». Такође јереј, следећи га, говори то исто».³²⁸⁴

У претходном периоду, како у присуству цара, тако и у другим местима где он није био присутан, помињање цара, затим патријарха или епископа, вршено је најпре у себи: «И узевши (свештеник) Свете (дарове), са кадионицом, излази помињући у себи (катх еавтон): «За овај свети манастир и сваки град и крај, за цара, за патријарха». А кад стигне ван (олтара), говори народу: «Всјех вас да помјанет Господ Бог во Царствији Својем…» И тако се моли за све хришћане».³²⁸⁵ Овакво помињање налазимо у дечанском Служабнику из XIV века. Кад ђакон с кадионицом и дискосом, а свештеник с путиром изиђу из олтара, свештеник «глагољет ка себе: Помени Г(оспод)и с(ве)тују обитељ и всак град и страну и иже вероју живуштих ва њих. Помени Г(оспод)и бл(а)гоч(а)стивије и Х(ри)с(то)љубивије ц(а)ре наше. Помени Г(оспод)и архиеп(и)с(ко)пи православније, исправљајуштих слов(о) твојеја истини. Помени Г(оспод)и ч(а)стноје презвитерство и јеже о Х(ри)с(т)е диаконство и вас с(ве)штеничаски чин. Помени Г(оспод)и архиеп(и)с(ко)па наш(е)го имерек и всу јаже о Х(ри)с(те)е брат(и) ју. И поменујет јегоже хоштет. Јегда же придет на сред цркве г(лаго)љет велегласно: Поменет ви Г(оспод) Б(ог) ва ц(ар)стви н(е) б(е)сњем».³²⁸⁶

Кад се почело са гласним помињањем цара, гласно је помињан и присутни епископ. По једном рукопису код Гоара, по изласку на «мале двери…, јереј кад мало изиђе, говори: «Всјех вас да помјанет…». И ако је (ту) неки епископ, говори: «Свети јереју, помени ме!» А јереј говори: «Да помјанет тја Господ Бог во Царствији Својем». После тога, улазећи другим дверима, полажу свештене дарове у велики олтар (ис то мега вима)…».³²⁸⁷ Два рукописа Народне библиотеке у Атини казују: «Ако је (присутан) архијереј, говоре и ово, гледајући према њему и молећи се за њега и ђакон и јереј: «Да помјанет Господ Бог архијерејство твоје во Царствији Својем».»³²⁸⁸ Помињање присутног архијереја бива и по Дечанском рукопису: «Проходешта же храм (мо)лита се оба о предстатељи г(лаго)љушта: «Поменет Г(оспо)д Б(ог) с(ве)т(ите)љство твоје ва Царствији Јего».»³²⁸⁹

Према Служебнику Петра Могиле их 1635. г., помињање на Великом входу вршило се овако: «Всјех вас православних христијан да помјанет Господ Бог…». Затим се помиње васељенски патријарх, ако је ставропигија; у митрополији и епископији митрополит и епископ, у манастиру архимандрит или игуман, затим владар, најзад: «И обрашчсја јереј зрја к људем, паки глагољет: «Всјех вас православних христијан да помјанет Господ Бог во Царствији Својем, всегда…».»³²⁹⁰ А по Служебнику Печерске Лавре, из 1692. г., подвлачи се да се помињу само живи, свакако гласно: «По сем творјат великиј вход. Г(лаго)љет диакон: «Всјех вас православних Хр(и)стијан да помјанет Г(о)с(по)д»; и поминајут ц(а)реј, патриархов, и јеликих хошчут живих. Иереј входја в олтар г(лаго)љет: «Возмете врата књази ваша…».»³²⁹¹

Биће да је гласно помињање цара убрзо постало обавезно у свим местима, а тако исто и архијереја, не само где је служио него и у другим храмовима у епархији. Према 14. и 15. канону Прво-другог сабора, епископ је био дужан да помиње митрополита, одн. патријарха у чијој је области био, а свештеници су, по 13. канону истог Сабора, били обавезни да помињу епархијског епископа.³²⁹² Поред јектенија, то помињање вршено је по освећењу дарова, доцније, као што видесмо, и на Великом входу. У манастирима је помињан такође игуман с братством.

Тако се приближисмо сасвим савременом начину помињања, које је исто у руским, бугарским и нашим Служебницима. У грчким је исто тако, иако код њих има и новијих додатака и ненужних проширивања³²⁹³ а такође доста свештеника који, као у старини, уместо свега говоре само: «Пантон имон… Всјех вас да помјанет Господ Бог…».

О настанку савременог помињања проф. Трембелас вели овако: «Садашње помињање на Великом входу, било које чини јереј на средини храма, било архијереј са Царских двери, не помиње ниједан рукопис, стога из овог ћутања можемо закључити да је почело улазити у литургичку употребу на крају XVIII века».³²⁹⁴ Међутим, према ономе што смо до сада изнели, видело се да се помињање на Великом входу: цара, архијереја, «часног презвитерства, у Христу ђаконства, свега свештеничког чина и све у Христу браће», најзад свију присутних у храму, као што се у ствари говори и данас, у грчким рукописима сусреће раније за 300, а у нашим за 400 година. Трембеласову примедбу могли бисмо примити само у смислу да је у XVIII в. тај начин помињања надвладао.³²⁹⁵

Као што је већ изнето,³²⁹⁶ напоменућемо и сада да се у старини молитва «Всјех вас православних христијан…» и узајамна молитва свештеника и ђакона: «Свјашченство твоје да помјанет…», «Свјашченодијаконство твоје да помјанет Господ Бог во Царствији Својем», завршавала на томе, без додатка: «Всегда ниње и присно…». Овај додатак унет је ту без довољног расуђивања, јер се једни за друге треба да молимо свагда, а њиме као да се хтело ослободити од те обавезе.³²⁹⁷

О појединачном помињању живих и упокојених верних на Великом входу нема, дакле, помена. Истина, по девет грчких рукописа од XVI до XVIII в. помињање живих и мртвих вршило се у то време, али не на входу, него још у проскомидији пре узимања дискоса и путира: «Тада јереј помиње живе и упокојене. Онда се клањају говорећи: «Боже, буди милостив мени грешноме…». Ђакон говори јереју: «Возми, владико…».»³²⁹⁸ Биће да је ово помињање остатак старог вршења проскомидије у то време, кад су верни, предавши принос хлеба и вина за Свету Евхаристију, на ђаконов позив: «Господу се помолимо», помињали у себи своје живе и упокојене, док је свештеник читао молитву: «Боже, Боже наш… помени оне који (ово) принесоше и за које принесоше…» (која се говори и сада), или је настало по аналогији са архијерејском Литургијом, на којој архијереј врши проскомидију, уз помињање живих и упокојених, за време Херувимске песме и данас.

Чињеница што се појединачно помињање верних не сусреће у старини свакако не значи да Црква сада, у појединим случајевима, не би имала право дозволити да се, изузетно, поједини живи или упокојени помену гласно на Великом входу, али то, како оправдано вели проф. Фундулис, «да буде по могућству што простије, и ограничено».³²⁹⁹

Што се тиче мишљења, изнетог у питању, да се заупокојне Литургије врше искључиво за умрле, с њим се, без извесног образложења, не бисмо могли сложити.

У старој Цркви, наиме, није постојала Литургија за појединце, она је увек вршена за потребе целе заједнице у одређеном месту: у «домаћој цркви» у апостолско време; у доба гоњења у катакомбама и другим местима заједници познатим; у постконстантиновско доба у општим храмовима. Ту су вршена и остала богослужења. Тек у доба Шестог васељенског сабора (691. г.) јавља се богослужење по приватним, домаћим капелама, али изузетно, с посебном дозволом надлежног епископа.³³⁰⁰

Већ сам принцип који износи апостол Павле, да се Светом Евхаристијом остварује пуно јединство са Христом и међусобно (1Кор. 10:16–17), «јер сви од једног Хлеба једемо», доводила је до схватања да је Литургија «дело целе месне Цркве, а не просто појединих група, или чланова њених».³³⁰¹ Стога је, у прво време, вршена само једна Литургија за целу Цркву у неком месту, ма колико оно било велико.³³⁰²

Али ширењем хришћанства и продирањем у села, од Ш века јављају се скупови с презвитером на челу и тако долази до преласка од једног евхаристијског скупа, и једне, епископске Литургије, у једном месту, до више таквих скупова и вршења више Литургија, са презвитером на челу, тј. долази до појаве парохије.

За настанак овог «једног од најзначајнијих догађаја у животу Цркве Ј. Зизиулас наводи ове узроке: 1. Могућност да у евхаристијском скупу презвитер замени епископа, што већ у II в. помиње Свети Игњатије велећи да Евхаристију врши епископ «или коме он дозволи»; 2. Постојање скупова без вршења Евхаристије, за поуку и молитву, под руководством презвитера, што се доцније развило у катихетске школе; 3. Постојање у Риму, а и у другим главним градовима царства, националних скупова верних; 4. Велико повећање броја верних у многим градовима (у Риму, половином Ш в. било их је око 30.000), што је онемогућавало скуп толиког мноштва на једном месту, поготово у доба гоњења. Поред тога, епископ свакако није могао сам причестити толико мноштво, те је у томе био присиљен на помоћ презвитера; 5. Дуготрајно одсуство епископа затвором, прогонством, бекством, или смрћу. Његову функцију предстојатеља на евхаристијском скупу морао је преузети један од презвитера.³³⁰³

Но и кад је дошло до вршења више Литургија у једном месту, у знак чувања првобитног јединства, епископ је слао по аколуту «ферментум», честицу освећеног хлеба на Литургији коју је сам вршио, «оним скуповима чију је евхаристију вршио презвитер (парохијама)». Презвитер је био дужан да «ову честицу епископске Евхаристије помеша са Евхаристијом коју је сам извршио». Сведочанства ове праксе пружа Запад, на коме је дуже трајала, али је без сумње била раширена и ван Запада.³³⁰⁴

Тако је тада, па све до данас, Света Литургија ствар и свештеника и народа, целе Цркве, и војинствујуће и торжествујуће, и њених и упокојених верних. Православна црква никад није знала за «тиху мису», Литургију која би се вршила само за појединца, не наглас него у себи. Истина, у појединим случајевима, нпр. мисионари у земљама неверних, служили су потпуно сами Свету Литургију да би се причестили, али је она и тада била за све верне, само су «све верне» у том крају представљали сами они, или чак сам један од њих.

Да би се искључила свака недоумица, рећи ћемо да би из овога било погрешно закључити за наше прилике где верни, особито у планинским крајевима, због историјских неприлика, нису навикли да редовно долазе на богослужење, него само одређених празника у години, да свештеник обичних недеља и мањих празника не треба да служи Свету Литургију, јер «нема народа». Зашто не могу бити присутни чланови његове продице, црквењак и одборници, који би собом онда представљали целу парохију?³³⁰⁵ Па чак и кад њих не би било, зар свештеник да не одслужи Свету Литургију и не изврши своју дужност? Зар зато што се не причешћују други, да се не причести ни он? Био би то рђаво извучен закључак из принципа да православна Литургика не зна за затворену, искључиву Литургију само за себе, за кога појединца или групу. Свештеник треба увек себе да испитује да ли је учинио све што до њега стоји да верни схвате пропис 80. канона Шестог Васељенског Сабора, који наређује да се хришћанин, који за три празнична дана неоправдано не буде на молитвеном скупу, брише из списка верних. Док то они не схвате и не усвоје, дужан је да служи Литургију ради самог себе и присутних појединаца ма у најмањем броју, са којима ће представљати све верне.

Дакле, и тзв. заупокојне Литургије нису Литургије искључиво за упокојене. И оне се служе за све, наглас, отворене присуству и учествовању свију верних. Заупокојне су утолико, уколико се служе на молбу појединих верних, кад се иначе можда не би служиле, при чему они доносе просфору, вино, свеће и подносе остале трошкове. На њима се обавезно вади честица за «принесше» и «ихже ради принесоша». Упокојени се помињу и на посебној јектенији која се у тим случајевима чита после сугубе јектеније по Еванђељу, те нема потребе помињати и на Великом входу.

Кад је већ реч о заупокојним Литургијама и поменима покојника, према прописима о празновању недеље и вршењу Задушница кад падну на Сретење и Света Три Јерарха, изнећемо неколико принципа које при томе треба имати у виду, како би њихово вршење било литургичко-канонски правилније:

Заупокојне Литургије у храмовима саборним, парохијским и манастирским врше се по правилу у седмичне дане, особито у суботу. У недељне и празничне дане у Дванаестодневију (од Божића до Богојављења), од Великог четвртка до Томине недеље и остале дане (сем кад се по правилу уопште не служи Литургија), могу се служити само у гробљанским црквама, уколико постоје, и манастирским капелама.

Велики помени (парастоси) у саборним, парохијским и манастирским црквама врше се у седмичне дане, особито у суботу. У недељне и празничне дане, у Дванестодневију, прве и последње седмице Великог поста може их одобрити надлежни епископ.

Мали помени (литије) могу се вршити у свим храмовима без тражења одобрења и у недељне, празничне и остале наведене дане.

Ни мали, ни велики помени не могу се вршити у наведеним храмовима од Великог четвртка до Томине недеље.

Мали и велики помени у гробљанским црквама и манастирским капелама, као и на гробовима могу се вршити свагда и без тражења одобрења.

Према изнетом, од старине па све до данас нема примера да се у литургичким текстовима помињу гласно и појединачно живи, или упокојени верни на Великом входу на Литургији.

У новије време предвиђено је у нашој и Руској цркви да се такво помињање упокојених врши у посебној јектенији за покојне после сугубе јектеније Литургије Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог.

Гласник, јануар 1982.

ПИТАЊЕ: На Великом входу, кад свештеник каже: «Всјех eac православних христијан… и вo вјеки вјеков», неки одговарају «Амин», а неки без «Амин» одмах певају «Јако да царја…». Такође, на Литији празничне вечерње, неки прекидају свештеника при читању молитве и на сваку прозбу говоре «Амин»: «благопријатну сотвори молитву нашу – Амин; даруј нам остављеније прегрјешениј наших – Амин …» а неки не. Шта је правилно, а шта неправилно?

ОДГОВОР: Реч Амин (Амѝн) потиче из јеврејског језика и налази се како у Старом, тако и у Новом Завету, са значењем придева, прилога, или именице: истинит, веран, сигуран; заиста, сигурно; истина.³³⁰⁶ У овом основном значењу налази се реч «Амин» преведена у старим преводима. Симах, Теодотион и – у неким случајевима – Седамдесеторица (LXX) преводе је грчком речју «алитхос» – заиста. На другим местима LXX -орица је преводе на грчки «генито» – нека буде, а тако исто Свети Јустин Мученик, Свети Кирило Јерусалимски и Вулгата (али само у псалмима, док је на другим местима оставља у јеврејском облику, не преводећи је).³³⁰⁷

У Старом Завету сусрећемо реч «Амин» први пут у Лев.5:23, такође у Втор.27:15, 26, а затим често у другим старозаветним књигама;³³⁰⁸ у Лев.5:22 јавља се она удвојена. Поред потврђивања, овом се речју код Јевреја и заклињало. Судија је изговарао формулу заклетве, а заклињани је говорио «Амин», или «Ти каза».³³⁰⁹

У Новом Завету долази ова реч како преведена, на грчком, у значењу «да», «заиста», најпре код Матеја 5, 18 и даље у неколико стихова, тако и непреведена на више места и код других еванђелиста; код Јована се јавља удвојена.

Кад год је требало да обеснажи могућност сумње, због необичности идеја које је излагао, Господ ставља реч «Амин» на почетку беседе, као увод, утврђујући њоме своје сопствене речи. На овај начин не узима се ни у Старом Завету, ни код равина, ни код апостола. Они је употребљавају за потврду благослова или проклетства, молитве или заклетве које је изрицао неко други. Разумљиво, Господ није имао потребе да своје речи потврђује чијим другим, «него учаше са сваком влашћу, као онај који једини има истину и открива је»,³³¹⁰ управо који је сам истина.

У другим новозаветним књигама налази се реч «Амин» често у посланицама апостола Павла,³³¹¹ увек на крају неког молитвеног возгласа (сем у 2.Кор.1:20, где има смисао неоспорне истине). Такође, она долази у Откривењу Јовановом у истом смислу.³³¹² У гл. 3, 14 пак Господ вели за самог себе да је «Амин, сведок верни и истинити», тј. «да у самом себи има потврду својих речи, да је сам истина».³³¹³

Поред Светог Писма, од почетка се ова реч употребљава и у хришћанском богослужењу, о чему имамо сведочанство већ код апостола Павла. Из 1Кор.14:16 види се да је благодарствену молитву, коју је гласно говорио свештенослужитељ, народ потврђивао речју «Амин». Сасвим исто било је и у време Светог Јустина Мученика, који, излажући у Апологији (гл. 65:3–4) Свету Литургију, вели: «Кад старешина… заврши молитве и благодарење, сав народ се саглашава говорећи «Амин». А «Амин» на јеврејском језику значи «нека буде».»

Слично налазимо и код Светог Кирила Јерусалимског који упућује верне да по молитви «Оче наш…» кажу «Амин» «потврђујући са «Амин», што значи «нека буде», оно што се износи у молитви коју нас је Господ научио.³³¹⁴ Истом речју потврђивали су хришћани своју веру у причешће Телом и Крвљу Христовом, као што сведоче Апостолске Установе («И епископ даваше принос говорећи: Тело Христово, а онај који прима говораше «Амин"… И пијући говораше «Амин».»)³³¹⁵, и Свети Кирило Јерусалимски («Затим, пошто се причестиш Телом Христовим одлази говорећи «Амин».»). Стога Блажени Јероним духовито назива реч «Амин» печатом молитава, а Теодорит објашњава: «Прост човек, после возгласних молитава, одговарајући «Амин», бива учесник награде мољења нимало мање од оног који је на скупу изговара» (тј. свештеника).³³¹⁶ Тако вели и Н. Кавасила: «Јер чим он (свештеник) узгласи ово славословље, сви верни кажу «Амин», и узвикнувши ову реч усвајају сав његов узглас».³³¹⁷

На свим овим местима Свете Литургије и данас се казује «Амин», а сем тога и у многим другим случајевима, како на Литургији тако и на осталим богослужењима. То особито важи за возгласе којима се завршавају јектеније и већином молитве. Првобитно возгласима су се завршавале молитве које су се на том месту читале, а сад кад су оне замењене јектенијама, или се читају тајно, «возгласи стоје у вези са прозбама јектенија указујући и на могућност њихова остварења или у слави Божјој, или Његовој моћи, или доброти». Осим тога, возглас «враћа нашу мисао од невоља и брига, којим су испуњене прозбе јектенија, прослављању Бога, што се јавља јединим циљем света и нашим».³³¹⁸ Такође, при рецитовању речи Господњих и кад год је требало да потврди своју веру, сагласност и учествовање у реченој истини, народ је то чинио речју «Амин».³³¹⁹ Па не само верни, него и свештеници кад служе Свету Литургију обавезни су у много случајева да казују «Амин». На Литургији Златоустовој и Василијевој говори се Амин преко 70 пута, од тога свештеници говоре на проскомидији 18 пута, а на самој Литургији и о њеном завршетку, при свлачењу одежда, 29 пута; верни 25 пута. На Пређеосвећеној Литургији говори се «Амин» 30 пута, и то свештеници 12, а верни 18 пута.

Ако размотримо по садржини све ове случајеве на Литургији где долази «Амин», видећемо да се оно у апсолутној већини – од 72 у 67 случајева – употребљава за потврду истоветности своје вере са догматском истином која се износи,³³²⁰ а само у 5 случајева, после 4 молитве које имају прозбени карактер или карактер благослова. У три од ове четири молитве исказује се прослављање Бога као главна ствар, а прозба се додаје: «Да и ти с нами славјат…»; «Исполњеније закона и пророков…»; «Благословеније Господње на вас…». У четвртом случају, молитвеном благослову који свештеник упућује ђакону: «Да помјанет тја Господ Бог во Царствији Својем, всегда…», биће да први део потиче из старине, а да је «всегда, ниње и присно…» додато доцније, без много размишљања и смисла. То закључујемо и из тога што се овај молитвени благослов, без «всегда, ниње и присно…», наводи у Служебнику кад га ђакон упућује свештенику: «Да помјанет Господ Бог свјашченство твоје во Царствији Својем». Сличан пример имамо у молитви за благосиљање трпезе и оној за благосиљање хлеба и вина у новијем чину «Благословенија и рјезанија колача» на дан наше Славе. Док се у првој молитви призива Христос да благослови јело и пиће, будући да је свет свагда, сада и увек… те од Њега потиче свако освећење и благослов, дотле се при благосиљању на Слави моли Господ да Својим Светим Духом благослови хлеб и вино свагда, сада и увек… На први поглед јасно се види колико је благослов трпезе јаснији и литургички тачнији од другог. Молећи благослов за «увек и у векове векова» овом хлебу и вину, састављач као да је заборавио да се о хлебу треба молити само за данас. Исто се може рећи и за случај благослова ђакону. Треба се молити свагда да га се Господ сети, а једна молитва да га се Господ сећа «свагда и у векове» изгледа као да потиче из жеље да себе ослободимо свагдашње молитве за његово добро и Божји благослов.

Све ово што је изнето о употреби речи «Амин» у Старом и Новом Завету, особито како ју је употребљавао Господ Исус, а такође на којим местима се употребљава она на Светој Литургији, указује нам да је основно њено значење овде потврђивање извесности и сагласности са изнетом догматском истином, а ретко има смисао молитве. Пошто се у речима свештениковим на Великом входу изражава прозба – да се Господ сети свију чланова цркве³³²¹ – није дакле потребно тада говорити «Амин».

Поред тога, у Служебнику, на одговарајућем месту, не налазимо да је наведена реч «Амин».³³²² Тако је исто нема ни на вечерњи на молитви литије: «Владико многомилостиве…». А то значи да је тада не треба ни говорити. Мора се имати поверења да Црква зна кад треба и шта треба да се чини или говори. Додавати нешто мимо ње, или противно оном што она наређује, не значи друго до самовољу и уздизање себе и свога мишљења изнад ње. Јасно је да то не може бити добро. Као правило, дакле, морамо држати пропис³³²³: «У светој Православној цркви не поступа се друкчије, него онако како пише».

Гласник, новембар 1973.

ПИТАЊЕ: Кад и како треба развијати и савијати антиминс на Светој Литургији? У овом погледу поступа се различито не само у појединим крајевима, него бива да свештеници и свештеномонаси при једном истом храму, или манастиру, не поступају на исти начин. Око тога, онда, настају несугласице, доказивања и распре.

Да би се дошло до једнообразности и тако уклонио разлог трвења, молим да се на ово питање одговори што документованије.

ОДГОВОР: Ово питање, у новије време, постављено је више пута и стално се поставља. Свакако што до сада изнети одговори не задовољавају све. Не верујем да ће то моћи учинити и овај одговор. Тако аргументоване разлоге, који би ућуткали сва супротна мишљења, тешко је дати, а још теже примити, пре свега због тога што се многи не опредељују према стварним разлозима и чињеницама, него већином према навици: «Тако сам навикао», «Тако чине и други», «Овако је лепше», итд. С друге стране опет, у појединим старим рукописима не налазимо никаквих упутстава о развијању и савијању антиминса, не само зато што су се у старини антиминси правили како од платна, тако и од танке даске, него што се негде ни они од платна нису савијали, већ стојали на индитији стално распрострти и били зашивени за њу.³³²⁴ Најзад, и они рукописи у којима се говори о распростирању у и савијању антиминса, о времену кад то баш треба учинити нису сагласни, једни наводе овај моменат, други пак онај. Најстарије од тих казивања налазимо у грч. рукопису еп. Порфирија из IХ-Х века. У то доба развијање антиминса вршио је ђакон по возгласу јектеније оглашених док је говорио: «Јелици оглашени изидите…».³³²⁵ У исто време, док је један ђакон ван олтара говорио јектенију «Јелици оглашени изидите…», распростирали су антиминс такође ђакони који су били у олтару и по рукопису Патријаршијске библиотеке у Јерусалиму бр. 362(207), из XIV в.,³³²⁶ као и по рукопису Атин. народ. библиотеке бр. 815, ХI–ХII в.³³²⁷ И по Псеудософронију, то је посао ђакона: «Ђакони распростиру илитон као Јосиф и Никодим кад су хтели да сахране Њега, Господа».³³²⁸

По рукопису главног текста Златоустове Литургије код Гоара, такође се распростире антиминс по возгласу јектеније за оглашене, али то распростирање не врши ђакон, него јереј,³³²⁹ а тако стоји и у Венецијанском рукопису ове Литургије; такође по једном рукопису опширне редакције Златоустове Литургије: «И развија јереј илитон и сагнувши се моли Молитва верних прва».³³³⁰ И пергаментни свитак Синај. библиот. бр. 1020, ХII–ХIII в., у Литургији Светог Василија Великог казује да се антиминс развија по возгласу «Да и ти с нами славјат».³³³¹ Један рускословенски рукопис из 1676. г. вели: «Да и ти с нами… Внегда глагољетсја сиј возглас, простирајут антиминс…»,³³³² а по Златоустовој и Василијевој Литургији Служебника Петра Могиле, из 1635.г.: «Да и ти с нами… По возгласје же иереј распростирајет илитон и антиминс в њем сушчиј».³³³³ У исто време распростире се антиминс и према два дечанска рукописа: «Јелико оглашени… Зде антимис развивајет»; «Да и ти с нами… и простирајет с(вети)т(е)љ антимис, купно же и с(ве)штеници с њим».³³³⁴

На исто ово време указују рукописи који распростирање антиминса помињу у вези са првом молитвом верних: М(о)л(итва) верних прваја по простренији илитона.³³³⁵ У грчким: Евхи пистон проти мета то аплотхине то илитон.³³³⁶ Такође, код Гоара у Барберинском рукопису и главном тексту Василијеве Литургије.³³³⁷ И неки наши рукописи казују то исто: М(о)л(и)тва о верних по прострени(ји) антимиса.³³³⁸ У исто време прописује се развијање антиминса и у савременом грчком Лигургиариону, где по возгласу «Да и ти с нами…», стоји: «Тада јереј развија на Светој трпези илитон, а ђакон говори: Јелици оглашени изидите…»,³³³⁹ као и у Микрон евхологион.³³⁴⁰ Примедба о развијању антиминса – илитона на том месту налази се и у Иератикону, званичног издања Грчке цркве, као и у црквенословенском штампаном Служебнику: «И простирајет антиминс свјашченик».³³⁴¹ Овако стоји и у преводу Златоустове Литургије др Јустина Поповића и епископа бачког Иринеја.³³⁴²

Неки рукописи наводе да се антиминс развија нешто раније – пре возгласа «Да и ти с нами»: «И раширивши илитон узглашава јереј: Да и ти с нами…».³³⁴³ И у осам рукописа Атинске народне библиотеке такође: «Онда тако јереј распростире илитон говорећи: Да и ти с нами…».³³⁴⁴ Од наших рукописа, у бр. 84, из 1635. г., Грујићеве збирке стоји на маргини према јектенији за оглашене: «Развивајет се антимис». Црквенословенски штампани Архијерејски чиновник вели да се антиминс распростире «вњегда глагољетсја сеј возглас» (тј. Да и ти с нами…).³³⁴⁵ Бугарски савремени Служебник предвиђа развијање антиминса отприлике у то исто време, тј. између молитве главоприклоњења и возгласа «Да и ти с нами»,³³⁴⁶ као и проф. др Јустин Поповић у новом преводу све три Литургије.³³⁴⁷

Има рукописа који развијање антиминса стављају још раније – у време изговарања возгласа сугубе јектеније, или непосредно после тога. Тако Служабник Музеја СПЦ бр. 227, XIV в., казује: «Иереј вазглаш «Јако милостив…» и развивајет антиминс. Диакон: Помолите се оглашени…», а тако је и у 9 рукописа манастира Дечана,³³⁴⁸ као и у Служабнику Винценца Вуковића из 1554. г., и П. Могиле из 1635. г.: «Јако милостив… и развивајет иереј антимис».³³⁴⁹

Још унапред, у време читања сугубе јектеније, помера се време развијања антиминса код појединих руских писаца. К. Никољскиј вели: «Обично при молитви прилежног молења… коју јереј прочита тајно, распростире јереј илитон и три стране антиминса».³³⁵⁰ Булгаков, поред тога што наводи речи Служебника: «Да и ти с нами», после којих се – вели – јасно казује «простирајет антиминс свјешченик», даље наставља: «Но код нас се антиминс не развија у то време, него се у овом случају држи пракса архијерејског служења, при коме се антиминс обично раскрива после речи јектеније: «Јешче о Свјатјем Правитељствујушчем Синодје…». Архијереј с јерејима развија «Плат» (илитон) и три стране антиминса…, а горња се развија у време возгласа «Да и ти с нами…».»³³⁵¹ Готово истим речима говори о томе проф. К. Керн.³³⁵² Једнако о томе говори Е. Њестеровскиј: «После јектеније и тајне молитве за оглашене, свештеник узглашава: «Да и ти с нами славјат», и при томе возгласу простире антиминс (обично раскрива горњи део, а три друга дела раскрива на претходној сугубој јектенији, на прозби за месног епископа)».³³⁵³ Слично и прот. А. Маљцев.³³⁵⁴ Код нас о развијању антиминса у то време говори Р. Димитријевић.³³⁵⁵

Од наших писаца, проф. др Лазар Мирковић вели да се три стране антиминса откривају за време читања јектеније за оглашене, а четврта горња, за време возгласа «Да и ти с нами».³³⁵⁶ Тај поступак хвали и проф. Керн велећи: «Српска пракса држи се тачније Служебника…».³³⁵⁷ Јован Ивковић говори о нашој пракси и вели да се за време јектеније оглашених отворе три стране, а четврта код возгласа «Да и ти…».³³⁵⁸ Такође Василије Николајевић: «Треба, дакле, за време јектеније за оглашене да се отворе три стране, а четврта горња – при возгласу «Да и ти…», те онда уједно при речима: «Отца и Сина» прекрсти губом антиминс, и исту остави с десне стране антиминса у горњи део»,³³⁵⁹ а слично вели и у великом Типику.³³⁶⁰ Према еп. Мелентију, изгледа да се цео антиминс открива за време јектеније за оглашене, а при возгласу «Да и ти с нами» само чини знак крста губом над њим.³³⁶¹ Говорећи као о већ утврђеној пракси о развијању антиминса за време јектеније за оглашене, изгледа да и хаџи Теофило Стевановић сматра да се цео антиминс тада открива.³³⁶²

Ако оставимо казивање руских писаца о развијању антиминса по молитви приљежног молења на сугубој јектенији, јер потиче из новијег времена, немајући потврде не само у старини, него ни у новијим рукописима, онда видимо да се антиминс развија од возгласа сугубе јектеније до иза возгласа јектеније за оглашене. Тако се код нас углавном развијање антиминса и врши, почиње при читању јектеније за оглашене, а завршава се откривањем последње, горње стране, на возглас «Да и ти с нами», после чега се, пошто се сасвим открије, узима антиминсна губа, и уз речи «Оца и Сина и Свјатаго Духа», чини њоме крст над антиминсом, па се потом губа целива и оставља на десну страну антиминса.³³⁶³ Овако се казује и у млађим рукописима: «Пријем губу и творит јеју крст на антимиси. И целовав полагајет ва десном краји антимиса, горе».³³⁶⁴

Проф. Мирковић вели да се откривање антиминса почиње на прозбу: «Огласит их словом истини».³³⁶⁵ Сматрам да је то рано и да је боље почети развијање антиминса на идућу прозбу: «Откријет им Евангелије правди», као што вели и епископ Мелентије.³³⁶⁶ Такође ће нас, ако се заборавимо, и сама реч подсетити на откривање, јер онда иде све равномерно: на остале две прозбе открива се преостала бочна, и доња страна антиминса, на позив за приклоњење главе чита се молитва за оглашене, а на возглас «Да и ти с нами…» открива се коначна горња страна антиминса. У погледу времена кад се склапа антиминс, ту сагласност и једнообразност, колико знам, постоји – свештеници у апсолутној већини склапају га по преносу Дарова, при јектенији: «Прости приимше», тако да се над већ склопљеним антиминсом и илитоном, уз возглас «Јако ти јеси освјашченије наше…», начини знак крста Еванђељем, а затим се оно полаже на склопљени антиминс и илитон.

Примедбе о том савијању антиминса, које налазимо у рукописима, углавном су сагласне. Најстарија се налази у грч. свитку Синај. ман. бр. 1020, из ХII-ХШ в.: «Свештеник савија илитон док ђакон говори изван (олтара): «Прости приимше…».»³³⁶⁷ Исто се тако казује у рукопису Народне библиотекеу Атини бр. 662, такође из ХII-ХШ в.: «Ден вес…». А јереј, док се то говори, савивши илитон, узглашава: «Јако ти јеси освјашченије…»,³³⁶⁸ као и у Морелианском рукопису из Атоно-Пантелејмоновог ман. бр. 986, XV в.³³⁶⁹ У свитку Патмоског ман. бр. 709, из 1260. г., примедба је слична: «И врнувши се, савија илитон говорећи: Прости приимше»,³³⁷⁰ затим у рукоп. Патријарш. библиот. у Јерусалиму бр. 362 (607), XIV в.: «А патријарх, пошто се савије илитон, узглашава: «Јако ти јеси освјашченије…».»³³⁷¹

Исто овако вели се и у рускословенском рукописном Служебнику библиотеке С. Петербуршке духовне академије бр. 541, XV в.: «Иереј же сему гл(агоље)му (тј. јектенији Прости приимше…) согнув антиминс…»,³³⁷² а тако је и у једном црквенослов. рукопису Патријаршијске библиотеке у Београду.³³⁷³

Једнако се казује и у нашим рукописима, нпр. у Дечанском пергаментном Служабнику бр. 119, XIV в.: «Дан вас савршен… Иереј же сему г(лаго)љему сагнув антимис вазгласајет: Јако ти јеси ос(ве)штеније наше…». Готово од речи до речи налазимо тако и у многим другим рукописима.³³⁷⁴

У неким рукописима казивање о савијању антиминса толико се везује с возгласом «Јако ти јеси…» да изгледа да се обоје врши истовремено: «Јереј савија илитон и узглашава (систели то илитон ке екфони): «Јако ти јеси…».»³³⁷⁵ Но, како се према дечанском пергаментном Служабнику бр. 120, већ у XIV в. полагало Еванђеље на склопљени антиминс при том возгласу, а према грч. атоно-пантелејмонском рукопису бр. 986, XV в., јереј је целивао Еванђеље, полажући га на склопљени илитон – антиминс, јасно је да све те радње није могуће вршити истовремено, те ће бити да је ту реч о склапању антиминса наведена уопштено, а не да се склапање не може вршити за време јектеније, него баш при изговарању возгласа.

Што се тиче разлика које постоје у погледу самог начина савијања антиминса, на које је указано у постављеном питању, свакако да се оне не односе на његову горњу и доњу страну, јер су, сматрам, сви сагласни да се најпре савија горња, а затим доња страна. Несагласност настаје тек кад се дође до савијања бочних страна, десне и леве.

Упутства која би се на то односила у рукописима не налазимо. Нема их ни код старијих писаца: архиеп. Венијамина, И. Дмитревског, па ни К. Никољског. Она се јављају тек код новијих, али неуједначена и чак потпуно супротна, па није чудо што се та разлика уочава и у пракси, те једни свештеници поступају на један, други на други начин. Говорећи о склапању антиминса, на крају Златоустове Литургије, С. Булгаков први напомиње да свештеник савија «најпре његову горњу, па доњу, затим леву бочну и најзад десну бочну страну».³³⁷⁶ Сасвим исто упутство даје митрополит крфски Методије Контостанос: «Треба да се савије на троје, савивши најпре горњи део, затим доњи на њега, а потом бочно лева, па најзад десна страна».³³⁷⁷ Ово би упутство било сасвим одређено кад бисмо знали шта ови писци схватају под изразом десно и лево, да ли гледано од антиминса нама, или од нас антиминсу? Слична неодређеност јавља се и код оних писаца који наизглед јасније веле да се после горње и доње стране савија «десно на лево», па «лево на десно».

Да би се појаснила ова нејасност, неки писци при том казују да антиминс треба тако савијати да он савијен лежи на престолу као књига. Тако нпр. Јован Живковић: «По себи се разуме да се антиминс има савити на тај начин да се прво привије горња страна на средњу, па доња, затим десна на лево и коначно лева на десно, да стоји као затворена књига».³³⁷⁸ Исто објашњење налазимо и у Литургици проф. Мирковића: «Овде отвара свештеник с десна на лево десну страну антиминса као књигу».³³⁷⁹ Упутство проф. Мирковића не оставља никакву недоумицу, јер јасно наводи како «десну страну антиминса», а мало даље «леву страну антиминса», тако и «с десна на лево» и «с лева на десно» у односу на нас. Поред тога, упућује на сличност са отварањем књиге.

Навевши ово као одговор на постављено питање, на томе би се могли зауставити, кад не би поједини свештеници и у Грчкој, код нас и код Руса тврдили да израз «као књига» означава не нашу него јеврејску књигу. На том становишту, јеврејске књиге, стоји и проф. К. Керн, велећи: «Антиминс, а такође илитон који га обавија, треба да буду савијени на подобије јеврејске или арапске (семитске) књиге, тј. горњи део савијеног антиминса треба да је његова десна страна, за њом се открива лева, потом доња и најзад горња».³³⁸⁰

Неће бити да израз «као књига», као терминус техникус потиче из старине. Али, ако би се ипак нашло да је употребљаван и у раније доба, онда он може да значи само «као грчка и наша књига», а никако «јеврејска». Наиме, не само код Јевреја него и код Египћана и других народа, све до IV в. по Христу, дужи списи писани на папирусу редовно су у облику свитка. Такве су свакако биле књиге Мојсијеве, и остале у старозаветном канону. Такав је облик имала и књига, написана с обе стране, и пружена с неба пророку Језекиљу да је поједе (Иез.2:9). Постоје и свици од пергамента.³³⁸¹ Али, како се пергамент не савија тако лако као папирус, то се рано пронашао нови начин за његову употребу, тј. четвртаст комад пергамента пресавијао се по средини на два једнака листа; више таквих табака, уметнутих једних у друге, сачињавали су свеске, више свезака је онда заједно ушивано и тако је настала савремена књига. До овог проналаска, већ на почетку нове ере, дошао је један римски писац. Хришћани у Риму брзо су прихватили овај начин писања, јер је књига много практичнија од свитка како за читање, тако и за проналажење неког потребног одељка или стиха. Тако док су код Јевреја старозаветни списи писани само у облику свитка (па се и данас за употребу у синагогама издају у том облику, и тек су се по проналаску штампарије у XV в. почели издавати у облику књиге), сви најстарији сачувани текстови Новог Завета на грчком језику (као и старозаветни у грч. преводу) писани су на пергаменту у облику кодекса књиге: Кодекс Синаитикус, IV в., кодекс Ватиканус, IV в., кодекс Александринус, V в. итд.³³⁸²

Према томе, дакле, пошто текстове на јеврејском језику у облику књиге имамо тек од XVI в., новозаветне већ од IV века, а вести о савијању и развијању антиминса – илитона бар од IX в., то је очигледно, ако се и у старини говорило да антиминс лежи на престолу «као књига», да то може значити само као наша, а не јеврејска књига.

Према овоме уједно бива јасно да под речју «десно» и «лево» може доћи у обзир само оријентација у односу на антиминс, шта је њему, управо гледано од њега према нама десно, а шта лево. Односно, по савијању горње и доње стране, треба савити његову леву страну (где су на лику положеног тела Христовог ноге), а најзад десну (где му је глава).³³⁸³

По себи се разуме да склапање и развијање илитона бива на исти начин као и антиминса. Али би ваљало рећи нешто о времену кад се илитон треба да развије. Без сумње да би о илитону, у оном смислу шта он код нас данас значи и чему служи, узалуд било тражити обавештења у рукописима. Њих тамо нема, нити може бити,³³⁸⁴ него на њих наилазимо тек у штампаним црквенословенским Служебницима и код неких писаца. Еп. Мелентије вели да илитон треба развијати одмах по завршетку проскомидије, пред возглас «Благословено Царство…».³³⁸⁵ Сматрам да је то сувише рано. Није од значаја да се на «Благословено Царство…» начини баш крст Еванђељем, над самим антиминсом, при развијеном илитону.³³⁸⁶ Према одредбама из старине о развијању антиминса, видимо да је принцип да се то распростирање врши непосредно пред полагање на њега Светих Дарова. Тај исти принцип треба применити и на илитон у савременом смислу речи, тј. треба га развити непосредно пред распростирање антиминса. Тачност тога потврђује примедба у Служебнику П. Могиле из 1635. г.: «Иереј распростирајет илитон и антиминс в њем сушчиј» (Стр. 271.). О распростирању илитона непосредно пред распростирање антиминса говори и игуман Варлаам: «… у почетку Литургије верних распростиру се на престолу илитон и антиминс». Такође С. Булгаков: Свештеник «развија плат (илитон) и три стране антиминса»,³³⁸⁷ као и прот. А. Маљцев: «При овим речима раскрива свештеник илитон и открива обе бочне стране и доњи део антиминса» (Маљцев, н. д. 151.).

Стога, сматрам да најбоље поступају они свештеници који илитон распростиру одмах по прочитању Еванђеља кад се оно постави (ако може усправно да стоји, или положи) на Часној трапези између антиминса и дарохранилнице. Тако ће антиминс бити слободан да се на идућој јектенији и он распростре. Биће да је у Руској цркви распростирање антиминса, на сугубој јектенији, и дошло тако што се првобитно тада распростирао илитон, па је тај чин повукао да се одмах настави с распростирањем антиминса.

Сведе ли се укратко одговор на постављено питање, може се рећи:

Илитон се распростире пошто се Еванђеље, по прочитању, стави између антиминса и дарохранилинице. Распрострт он треба да је испод антиминса.

Три стране атиминса открију се на јектенији за оглашене, почевши од прозбе: «Откријет им евангелије правди», а последња, горња, при возгласу: «Да и ти с нами…», при чему се антиминс прекрсти губом и ова, пошто се целива, ставља на десну, горњу страну антиминса. Савија се на јектенији «Прости приимше», а на возглас «Јако ти јеси освјашченије наше» чини Еванђељем крст над савијеним антиминсом и илитоном.

Савијен антиминс на трапези треба да лежи «као књига», али наша, не јеврејска.

Гласник, август 1981.

ПИТАЊЕ: Кад саборно служи више свештеника, без ђакона или с њим, многи, особито млађи свештеници сматрају да молитве Канона Евхаристије, као и остале, треба да чита само началствујући, а не и сви други. Они читају само јектеније и узгласе кад на њих падне ред.

Требало би о томе peћи нешто јасно и сигурно.

ОДГОВОР: У новозаветној науци, особито у пастирским посланицима Светог апостола Павла, изнете су особине које треба да имају свештеници као слуге Христове и управитељи Тајана Божјих (1Кор. 4:1), а исто тако њихова трострука дужност: проповедања, управљања и вршења Светих Тајни и богослужења уопште. Без обзира да ли служи сам, или саборно са другим свештеницима и епископима, свештеник има благодат свештенства те дејствује као литург, саслужитељ, активни вршилац свештенодејства. Служећи он не може бити само присутан, као статиста, на богослужењу ма и најсвечанијем, у мноштву епископа, свештеника и ђакона. Јесте да при том богослужењу због благочинија и реда, један (началствујући, или епископ) врши потребне радње и говори извесне возгласе и благосиљања, али су сви остали дужни да у њима учествују читајући тајно све молитве чина. С правом на то указује познати савремени проф. Н. Афанасјев: «У евхаристијском сабрању сви су свештенодејствовали, но ово свештенодејство свију испољавало се кроз једнога. Таква је природа сваког свештенодејства. Увек је онај који приноси један, а сви остали му саслужују… Приносио је благодарење, у коме су учествовали, свагда један, но свагда заједно са свима…».³³⁸⁸

Не само свештеници, него ни верници у цркви нису и не могу бити пасивни посматрачи. И они обавезно учествују на богослужењу, јер су и они «род изабрани, царско свештенство, народ свети» (1Пет.2:9; Откр.5:10). Верни, «после изговорених молитава, одговарајући «Амин», бива учесник награде мољења нимало мање од онога који је на скупу произноси», тј. свештеника и епископа, како вели Блажени Теодорит.³³⁸⁹ А тако и Н. Кавасила: «Јер чим он (свештеник) узгласи ово славословље, сви верни кажу «Амин», и узвикнувши ову реч усвајају сав његов узглас».³³⁹⁰ У истом смислу говори Свети Јован Златоуст: «И у молитвама, као што свако може видети, много помаже народ. Тако нпр. за бесомучнике и за покајнике врше опште молитве свештеник и народ. И молитве благодарења (Евхаристије) такође су опште, зато што не приноси благодарење само свештеник, него и сав народ».³³⁹¹

О неопходности учешћа и простих верника у евхаристијском сабрању јасно казује већ Свети апостол Павле, упућујући да молитве благодарења (Евхаристиа) треба говорити разумљиво: «Јер ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима место обичног верника рећи «Амин» на твоје благодарење, кад не зна шта говориш?» (1Кор.14:16). Тако, дакле, од почетка у Цркви «присуствујућих на Евхаристији није било, било је само учесника».³³⁹²

Утолико пре неопходно је да у молитвама Свете Литургије учествују свештеници, који поред опште благодати свештенства, заједничке са свима верним, имају и посебну, свештенства у ужем смислу.³³⁹³ Поготово код нас Срба, где уздизање руку при молитвама: «Царју Небескиј», «Иже Херувими», «Господи иже Пресвјатаго Твојего Духа»; вађење честица на проскомидији после оног који је вршио тај чин, као и указивања руком при речима «Примите јадите…» и «Пијте од њеја вси…» – врше сви свештеници, а не само началствујући, као код других Цркава.³³⁹⁴

Поред ових општих извођења и закључивања, у лутургичким текстовима постоје и директна упутства да сви свештеници који саслужују говоре у себи молитве које началствујући, или епископ, говори гласно. У црквенословенском штампаном Архијерејском чиновнику вели се да Символ вере «глагољет архијереј вкупје со сослужитељи внутр свјатаго олтарја», да би се даље још одређеније рекло: «Нека се зна да треба долично све Господње речи: «Примите једите…» и «Пијте из ње…», над хлебом и вином, да говоре сви саслужујући заједно, тихим гласом, једновремено са архијерејем, и ни једном речи неко да претиче, нити заостаје од архијереја, него да се говори заједно, из једних уста. Исто тако једногласно треба, у себи, говорити над дискосом: «И сотвори убо хљеб сеј», такође и над чашом: «А јеже в чаши сеј», и остало. А благосиљати руком дискос и чашу треба само један, архијереј».³³⁹⁵ Овако се казује и у Учетељном извјестију, у одељку «О случаји освјешченија и совершенија даров».³³⁹⁶ У бугарском Служебнику, у објашњењу о служењу више свештеника, стоји исто: «Молитве антифона, као и све молитве иза тога, које свештеник тихо чита кад сам служи, чита их тихо и сваки свештеник из свога Служебника… Остали саслужујући свештеници… сасвим тихо и једновремено са првим произносе: «Примите јадите…», «Пијте от њеја…», «Твоја от Твојих…», «И сотвори убо хљеб сеј…», «А јеже в чаши сеј…», «Преложив Духом Твојим Свјатим».³³⁹⁷ Јасан пропис да сви саслужујући свештеници треба да читају све молитве налази се и у Великом типику прот. Василија Николајевића, издање 1971. године.³³⁹⁸

Од литургичких писаца овакво гледиште излаже у свом Правилнику еп. тимочки Мелентије,³³⁹⁹ Р. Димитријевић,³⁴⁰⁰ проф. Атанасије Поповић.³⁴⁰¹ Од руских литургичара прот. К. Никољскиј наводи исто што и Архијерејски чиновник,³⁴⁰² а тако и С. Булгаков, који уз то и објашњава: «Нико од свештене јерархије не може себе издвајати у свршавању најсветије жртве, као да он једини има у њој власт и важност, а остали немају. Истина да је архијереј вршилац Tајне, но и остали учествују с њим. Истина да и архимандрити, игумани, протојереји и предстојници при саборном (служењу) чашћу стоје изнад других но јерејство, и њиме дана моћ благодати и власти јерејства, једно је код свију”.³⁴⁰³ У том смислу подвлачи упутство бугарског Служебеника: «При саслужењу без ђакона, основно правило кога треба да се придржавају саслужебници, јесте да увек онај који говори јектенију (говори) и возглас иза ње (а не да јектенију произносе само млађи, а возгласе први свештеник, чиме би се млађи свели као на степен ђакона)…”.³⁴⁰⁴

Код Грка, у новије доба, таквог прописа не налазимо, јер је код њих уобичајено да архијереј, или началствујући при саборном служењу, чита молитве гласније, а саслужујући слушају, не гледајући у Служебник – Иератикон.³⁴⁰⁵ Но у Иератикону Апостоликис Диакониас, званичног издања Грчке цркве 1971. г., у одељку Иератикон силлитургон, прописује се да сви свештеници који саслужују читају тихо прописане молитве: «Док се певају антифони, сваки јереј, из свог лигургијског текста, чита тајно молитве антифона…, и читају сви молитву «Никтоже достојин…». И читају сви јереји евхаристијску молитву

«Достојно и праведно».³⁴⁰⁶

Ако се од штампаних обратимо рукописним Евхологијима, такође ћемо наћи и у некима од њих напомене да сви саслужујући епископи и свештеници читају прописане молитве. Истина, таквих је рукописа релативно мало, јер већина сачуваних садржи службу јереја са ђаконом, а прописа о саслужењу свештеника нема. Њих има тек у Архијерејским чиновницима, али је њих, као што рекосмо, из старине сачувано врло мало. Тако у рукописном Евхологиону – Архијерејском чиновнику, Александријске патријаршијске библиотеке, из 1407. г., у коме је изложено патријарашко служење, вели се да док ђакон чита велику јектенију на Литургији, «говори патријарх молитве трију антифона… То исто чине и архијереји на месту на коме стоје».³⁴⁰⁷ «Господи, ниспосли руку Твоју…» говори патријарх у себи, а рукопис Лавре Светог Атанасија, из 1541. г., казује: «Исту ову молитву говоре и презвитери».³⁴⁰⁸

Слична примедба налази се у нашим, српским Архијерејским чиновницима. У једном Дечанском, с краја XVI в., вели се: «Таже купно в’си (г(лаго)љут: Ц(а)ру н(е)б(е)сни, Утешитељу…». Даље се каже: «Таже с(ве)тит(е)љ (епископ) и сушти са њим, назирајуште на с(вети)т(е)ља, јединокупно поклањајут се ка с(ве)теј трапесе г(лаго)љут херувимскују песањ».³⁴⁰⁹ Исте примедбе постоје и у Архијерејском чиновнику бр. 640, из 1688, г., Христофора и Кипријана Рачана, као и у Архијерејском чиновнику Никанора Мелентијевића, еп. печујског, из XVIII в. (Музеј СПЦ у Београду).³⁴¹⁰

Из XV в. имамо сведочанство Светог Симеона Солунског, који каже да молитве које чита архијереј читају и саслужујући свештеници: «И кад споља (изван олтара) јерарх заврши молитве, устаје… А јереји унутра, у олтару, кад и они заврше молитве и изиђу, означавају силазак анђела при Христовом васкрсењу и вазнесењу. И тад архијереј, сагнувши главу са јерејима, ово моли: да се нађемо у заједници и заједничкој молитви с анђелима».³⁴¹¹

Још раније, у IV и V в., у излагању Литургије VII књ. Апостолских Установа, пред Каноном Евхаристије, каже се: «Молећи се, дакле, архијереј у себи, заједно са јерејима… обучен у сјајну одежду, и ставши пред жртвеник и учинивши знак крста руком према лицу, каже: «Благодат Сведржитеља Бога, и љубав Господа нашега Исуса Христа и заједница Светог Духа нека је са свима вама». И сви сагласно кажу: «И са духом твојим».»³⁴¹² Иста мисао налази се, у овом делу, и у излагању хиротоније епископа: «Један од првих епископа, заједно са двојицом других, ставши близу жртвеника, док остали епископи и презвитери ћутке се моле».³⁴¹³

На Западу, у Апостолском предању Светог Иполита Римског (III в.) говори се о саучествовању свештеника са епископом, у самом Чину освећења хлеба и вина за причешће на Литургији, овако: «Нека њему (тј. епископу) принесу ђакони принос (просфоран) и он заједно са презвитерством, положивши руку своју на принос, нека каже благодарност».³⁴¹⁴

На самом почетку новозаветне историје Свети Јован Богослов је видео и описао величанствену службу Светих у торжествујућој Цркви на небу. У средини непрегледног мноштва анђела, светих мученика, побијених за реч Божју, и светог народа, налази се престо Бога и Јагњета жртвованог за грехе света. Око тога престола беху друга 24 престола и на њима сеђаху 24 старешине (презвитери), обучени у беле хаљине, са златним венцима на глави, са цитрама у руци и златним чашама пуним тамјана, тј. молитава Светих. Они се клањају Богу и Јагњету, славе их песмама и молитвама: «Достојан си, Господе и Боже наш, да примиш славу и част и силу, јер си Ти створио све, и вољом твојом све настаде и сазда се» (Откр.4:4–11, 5:8–14). У овом прослављању учествују и Свети анђели, Свети мученици и небески народ: «Спасење је у Богу нашему који седи на престолу, и у Јагњету» (6:9–11, 7:9–10, 19:1–3). Полагање венаца пред престолом Божјим, клањање Богу и Јагњету врше заједнички сви презвитери. Такође заједнички они упућују Богу молитве и химне.

По угледу на небеске Свете, Цркву торжествујућу, и у Цркви војинствујућој, на Литургији, прослављали су Бога свештенство и народ кроз векове. И данас, дакле, сви служећи око Часне трапезе, престола на земљи Бога и Јагњета које се жртвује за нас, треба да заједнички, као једним устима узносимо молитве и песме.

Гласник, април 1985.

ПИТАЊЕ: На Литургији, при изговарању Господњих речи: «Примите, јадите…» и «Пијте от њеја вси…», свештеници код нас указују руком на Свете Дарове. Зашто, кад они тада у ствари још нису Тело и Крв Христова, него су, по речима Светог Василија Великог, «мјестообразнаја»? А ни у Грчкој цркви свештеници не указују руком у тој прилици.

ОДГОВОР: Одговарајући на ПИТАЊЕ: Треба ли на речи «Твоја от Твојих…» с подигнутим дискосом и путиром чинити знак крста над антиминсом?»,³⁴¹⁵ указали смо да је на православном богослужењу не само речима, него и покретима и свештенорадњама теже приказати поједине моменте из икономије нашег спасења: Господњег страдања, Васкрсења, Тајне вечере, итд., како би се побожности покренуло цело биће човечје, а не само његов ум. Тако већ у Литургији Светог апостола Јакова, при наведеним речима, видимо да је свештеник узимао у руке хлеб, а затим чашу, представљајући тако речи претходне молитве: «Пријем хлеб во свјатија и пречистија… своја руки… и показав Тебје, Богу и Оцу» (Ke лавон тон артон леги: Лавон артон епи тон агион ке ахрантон… Ке лавон то потирион леги: Осавтос мета то дипнисе лавон потирион…).³⁴¹⁶ У одговарајућој молитви Литургије Светог Василија Великог стоји: «Пријем хлеб на свјатија своја и пречистија руки, показав (анадиксас) Тебје Богу и Оцу, благодарив, благословив…». Исти израз употребљава он помињући ово место Литургије у својој књизи о Духу Светом: «Речи призивања при показивању (епи ти анадикси) евхаристије и путира благослова…».³⁴¹⁷

Као што смо навели у поменутом одговору, Спаситељ је, дакле, показао хлеб и вино Богу и Оцу, иако реч «показав» не постоји у еванђелском тексту, него је у Василијеву Литургију преузета из Јаковљеве, а у ову је ушла из Светог Предања, као и многе друге, према сведочанству Светог Василија Великог.³⁴¹⁸ Како је у Јаковљевој Литургији свештеник, изговарајући речи које је Господ изговорио, вршио и радњу коју је Он при томе вршио (узео хлеб), тако је – свакако у истом циљу – на Василијевој и Златоустовој, при тим речима, свештеник чинио акт показивања Светих Дарова. У Марковој пак Литургији и народ је учествовао у овом, те је на ђаконов позив «Пружите» (ектинате), подизао руке у знак молитве.³⁴¹⁹

У старим грчким и нашим рукописима налазимо директне потврде за гест показивања Дарова свештеника и ђакона. Истина, у најстаријим сачуваним Евхологионима³⁴²⁰ нема о овом показивању никаквог помена, али се из тога не може закључити да се тада на Дарове није указивало, него само то да ћутање ових рукописа потиче отуд што они, сем текста литургијских молитава, дају мало објашњења и упутстава свештенику и ђакону; обично су у њима само кратки натписи над молитвама.³⁴²¹ У идућем периоду упутства су већ чешћа и из њих видимо да је ђакон, у знак показивања, подизао руку с орарем пред Светим Даровима: «Кад јереј узглашава: «Узмите, једите…», узевши ђакон у десну руку орар стаје с источне стране Свете трапезе и подиже га (орар) пред Светим Даровима. Слично и на Свети путир кад јереј каже: «Пијте из њега сви…».»³⁴²² Подобно упутство даје и грчки рукопис Ватиканске библиотеке бр. 373 из XV в., који у Василијевој Литургији вели: «Јереј узглашава: «Даде светим својим ученицима и апостолима». Ђакон узевши орар стоји, подигавши га пред Даровима, и говори на крају узгласа «Амин». Слично подиже опет орар, а јереј: «Даде светим својим». И опет ђакон «Амин"…«³⁴²³

Први грчки рукопис у коме се прописује да ђакон и јереј указују руком на Свете Дарове у ове време, колико нам је познато,³⁴²⁴ јесте Диатаксис патријарха Филотеја Ватопедске библиотеке бр. 133 из 1346–1375 год.: «А кад јереј узглашава: «Примите, јадите…» узевши ђакон свој орар, показује и он са јерејем Свети дискос. Такође и кад јереј показује путир говорећи: «Пијте из њега сви…» показује и ђакон и с њим слично Свети путир…».³⁴²⁵ Исти поступак наводи се у Ватиканском грчком рукопису бр. 1213 из XVI в.: « «Примите, јадите…», «Пијте от њеја вси…». Док то јереј узглашава, на први узглас, као означавајући оно што говори (ос ен схимати логиас), пружа јереј своју руку према Светом дискосу; исто тако и према путиру на други узглас».³⁴²⁶ И код Гоара употребљени рукописи казују исто: «А ђакон узевши свој орар показује са јерејем и он Свети дискос, слично и Свети путир».³⁴²⁷ У седам грчких рукописа од XVI до XVIII в., које наводи проф. Трембелас, налазимо исти поступак: «И исправивши се пружа своју десну руку наузнако (свештеник) према светим и указује на њих, не дотичући их. Слично показује и ђакон и сви који литургишу».³⁴²⁸

Биће, дакле, да је ђакон, као и у другим важним моментима Литургије, најпре подизао руку с орарем док је свештеник говорио «Примите, јадите…» и «Пијте от њеја вси…». Доцније пак, при тим речима, он је указивао с орарем на дискос, затим на путир. Но већ у доба патријарха Филотеја то чини и јереј, можда најпре на «Пијте от њеја вси…» (као што стоји у неким рукописима и савременим штампаним Служебницима), а онда и на «Примите јадите…».

Од наших старих рукописа у једнима не налазимо никаквог упутства на овом месту.³⁴²⁹ У већини пак других, које сам по овом питању размотрио, налази се исто упутство јереју и ђакону као и у Филотејевом Диатаксису. Дечански рукописни Служабник бр. 122 из XIV–XV в. нпр. вели: «Такожде показујета с(ве)таја оба, иереј же и диакон», а тако је и у другим.³⁴³⁰

Свакако се овако поступало и у Руској цркви у старини док се исто упутство налази у Кипријановом рукопису Филотејевог Диатаксиса с краја XIV в.: «Примите, јадите… Диакон же прикасајет с(ја) својему урареви и показујет и он такожде с урарем к с(вја)т(о)му потирју».³⁴³¹ У старом штампаном Служебнику кијевопечарске лавре из 1639. г. упутство је са више детаља: «Сему же глагољему, диакон преклоњ и сам главу своју, держа и орар треми персти деснија руки показујет иереју с(вја)т(иј) дискос… показујет иереју с(вја)т(иј) потир». Доцније пак штампани Служебник у истој лаври 1692. г. не наводи никакво упутство на овом месту.

У савременим црквенословенским Служебницима предвиђа се исти поступак за свештеника и ђакона као у старим рукописима: «Примите, јадите.. кад се то говори ђакон показује свештенику Свети дискос држећи и орар трима прстима деснице». Слично и кад говори свештеник: «Пијте од њеја вси… показује с њим ђакон Свети путир». Архијерејски чиновник предвиђа исти поступак за архијереја: «И по молитви архијереј скида митру и меће омофор. И показујући десном руком дискос – слично и протођакон показује, држећи и орар трима прстима десне руке – архијереј говори: «Примите, јадите…».»³⁴³²

Руски и наши литургички писци сви редом знају за акт показивања при изговарању речи «Примите, јадите…», као што стоји у рукописним и штампаним Служебницима. Архиепископ Венијамин у својој Новој Скрижаљи вели да «…свештеник… пруживши руке показује на њих (Дарове). То чини и ђакон».³⁴³³

И. Дмитревскиј не само да зна за показивање руком него даје и објашњење зашто се ово врши: «При узглашавању ових речи, свештеник и ђакон показују десницама на дискос и путир, чиме не само означавају 1) које је речи за свако посебно од Дарова лежећих на престолу Спаситељ узгласио на вечери, и које они мислено треба да упућују, него и 2) да би видљивим обраћањем и њима умножили своју пажњу и побожност».³⁴³⁴

К. Никољски излаже према Служебнику: «При речима «Примите, јадите…” указује ђакон свештенику дискос десном руком, држећи орар са три прста, а при речима «Пијте от њеја вси…” ђакон показује на сличан начин путир. При томе показује и сам свештеник”. И архијереј кад служи «показује десном руком ка дискосу, потом ка путиру”.³⁴³⁵ С. Булгаков, према Архијерејском чиновнику, наводи слично: «И показујући десном руком ка дискосу… И показујући архијереј ка Светом путиру говори: «Пијте од њеја вси…”.”³⁴³⁶ Е Њестеровскиј у својој Литургици вели: «При произношењу ових речи установљења (Tајне) ђакон указује свештенику десном руком на дискос и путир, држећи орар трима прстима. При томе и сам свештеник указује руком”.³⁴³⁷ Тако је и код проф. Керна: «… кад свештеник говори речи установе Тајне, ђакон орарем показује на Свети Хлеб и на Свету чашу. По аналогији са Архијерејским чиновником, свештеник такође показује руком хлеб и чашу».³⁴³⁸ А. Маљцев говори такође о показивању Дарова: «Ђакон показује десном руком, у којој држи орар, на Свети Хлеб… ђакон показује, на горњи начин, на чашу». Још вели да Дарове показује и епископ.³⁴³⁹

У Литургији проф. Л. Мирковића читамо: «Ђакон орарем – а према обичају и свештеник – показују десном руком при овим речима на хлеб, односно на путир», износећи даље објашњење за тај поступак сасвим према Дмитревском.³⁴⁴⁰ Правилник епископа Мелентија вели да свештеник при речима «Примите, јадите…» и «Пијте от њеја вси…» указује «у исто време десницом својом на даре».³⁴⁴¹ Николајевићев Типик говори о овом на сличан начин.

У преводу Свете Литургије Јована Златоуста, проф. др Јустина Поповића, стоји: «Узмите, једите… Кад се ово говори, ђакон држећи орар трима прстима, указује свештенику на Свети дискос; тако исто указује и он на Свети путир кад свештеник говори: «Пијте из њега сви».»³⁴⁴² У сличном преводу епископа бачког Иринеја стоји исто, уз примедбу да се ова напомена не налази у грчком.³⁴⁴³

Грчки савремени Иератикони и Евхологиони немају упутства о показивању Дарова руком. Штавише, у Евхологиону издања Саливеру из Атине, у Литургији Златоустовој, под текстом на стр. 53, показивање руком Дарова у овом моменту проглашава се неправилним, чак неправославним. Дословно се ту вели: «Ове показне заменице «… ово је Тело моје», и опет: «… ово је Крв моја», не односе се на предлежеће Дарове, него на оно што је Исус, узевши тада у руке Своје и благословивши, дао својим ученицима. Овде се ове Господње речи понављају историјски (диигиматикос), те следствено сувишно је показивање, и пре је супротно правом схватању (фронима) Источне Христове цркве».³⁴⁴⁴

Можемо прихватити примедбу да ове речи Господње не означавају да су хлеб и вино, који се сада налазе на престолу, већ потпуно Тело и Крв Христова, него да су још «антитипа», «мјестообразнаја» по казивању Светог Василија Великог. Али се не бисмо могли сложити са тим да оне означавају само указивање на оно што је било некада на Тајној вечери, него да се односе и на оно што сада бива, у овој Светој Литургији, и то не као на некој позоришној представи, него у стварности Спаситељевог искупитељског дела, које се у садашњој Светој Литургији наставља и продужава да врши и данас и вршиће се до краја света. Свака Света Литургија за нас нити је евоцирање бившег историјског догађаја нити нова жртва, умирање, васкрсење и вазнесење Спаситеља, него она коју је Он извршио продужење, кроз све време! Прихватамо да нас ове речи опомињу да је сам Господ установио Свету Тајну Евхаристије, те се овај хлеб и вино приносе на основу Његове заповести: «Примите, једите…», «Пијте из ње сви…». Ово чините за мој спомен (Лк.22:19:20). Без њих нити би било Евхаристије као Тајне, нити би се она могла вршити са циљем и смислом у коме је Православна црква врши.³⁴⁴⁵ Али и да се у делу Његове икономије спасења, у коме се налази и Тајна вечера, односе и на овај садашњи хлеб и вино на Часној трапези. Тако се може схватити и показивање руком, тј. да се сада, пред изговарањем речи Господњих, у исто време и врши и акт показивања који је Он тада учинио. Свакако под утицајем грчких савремених Иератикона, и у бугарском Служебнику³⁴⁴⁶ нема ништа о показивању ни ђакона, ни свештеника.

Због свега тога, сматрам да не треба инсистирати на школском схватању, насталом умногоме према западном, јуридичком становишту, према коме се свагда тражи баш моменат кад се Тајна извршила и при којим речима (формула Тајне), тј. не треба мислити да су Дарови све до речи: «И сотвори убо хљеб сеј… А јеже в чаши сеј…» прости хлеб и вино. Свети Димитрије Ростовски расуђује овако: «Но предложени Свети Дари, ако и нису већ пресуштаствљени у Тело Христово, али нису прост хлеб но свет и достојан великог поштовања од нас».³⁴⁴⁷ Правилније ће бити схватање, дакле, да је тада само завршни моменат у њиховом освећењу, а не да наједанпут, тек у том тренутку, од обичног хлеба и вина постају Тело и Крв Христова. Првобитно се у Цркви није постављало питање о моменту освећења Дарова. «Цео Канон Евхаристије сматран је евхаристијском формулом, која дејствује поступно», и тек «схоластичном уму» – како вели проф. Керн – «нужно је да зна тачан моменат».³⁴⁴⁸ По православном поимању, већ на проскомидији, молитвом првог приношења: «Боже, Боже наш…» цео принос верних издваја се од обичног хлеба и вина и више се не могу употребити као проста храна. Поготово то важи за Агнец, издвојен из просфоре уз прекрштање копљем и изговарање пророчких речи, а исто тако и вино већ уливено у путир. Према Апостолским Установама и Светом Никифору Исповеднику, од целог овако освећеног приноса нису могли окушати не само неверни, него ни оглашени, но само верни.³⁴⁴⁹ Исто схватање налазимо и код Светог Симеона Солунског који, објашњавајући зашто верни падају на колена на Великом входу, вели да то чине: поштујући божанствене Дарове, иако још нису савршени, али су на проскомидији предложени Богу и јереј је онде принео молитву казујући (прозбу) да буду примљени на вишем жртвенику. Ако дакле још нису савршени, али су припремљени за савршене и посвећени су Богом, и местобразнаја (антитипа) су Господњег Тела и Крви.³⁴⁵⁰ По преносу на Часну трапезу молио се свештеник опет да се Свети Дух усели у предлежеће Дарове и то је молитва другог приношења.³⁴⁵¹ Произношење речи Господњих о установљењу Светог Причешћа такође је неопходно за освећење дарова.³⁴⁵² А завршни моменат, печат у том освећењу су речи упућене Богу Оцу, да пошаље Бога Духа Светог и учини ове Дарове савршено Телом и Крвљу Бога Сина. Тако се може говорити не о тренутку и формули освећења, него пре о Тајни Евхаристије као целини, у смислу схватања Светог Василија Великог који учи да молитве и дејства која свештеник чини на Литургији имају велики значај за пуноћу Тајне: «Јер се не задовољавамо оним што Апостол и Еванђеље помиње, него и друго говоримо и пре и после, јер то има велику силу за Тајну…».³⁴⁵³ Исту ову науку налазимо и код Светог Симеона Солунског: «На тај начин, дакле, да хлеб и чаша буду Тело и Крв Христова, верујемо јасно да бива и савршује се преко свештеничких молитава, печатом крста и призивом Светог Духа, и Господњих речи, тј. «Примите, јадите…» и «Пијте од њеја вси…» и «Сије творите в моје воспоминаније».³⁴⁵⁴

Свим овим дејствима и молитвама Свети Дарови се, дакле, најпре издвајају и постају нешто друго од обичне хране, затим бивају «слика» Тела и Крви Христове, «предложени» како вели Свети Симеон Солунски, односно «антитипа», «мјестообразнаја», по изразу Светог Василија, да би по призиву Светог Духа и благослову свештеника постали најзад потпуно Тело и Крв Христова.

Од грчких литургичких писаца, као што смо навели, проф. Трембелас износи чињеницу да је ђакон у старини показивао Дарове на «Примите, јадите…» и «Пијте от њеја вси…», што потврђују оба Диатаксиса (Евхологиона бр. 662 из XII-XIV в. и Филотејев).³⁴⁵⁵ Из овог сведочанства, као и из оног што је речено раније, можемо закључити да је указивање руком на Дарове настало много раније од XIV в. и да је поизвод православне мисли, а не утицаја римокатолика. Штавише, можемо ствар поставити управо обрнуто, тј. да је напуштање овог показивања код Грка настало под «утицајем» римокатолика, односно борбе с њима, са циљем да се јаче нагласи погрешност њиховог учења о претварању Дарова у време рецитовања речи Господњих. Та борба диктирала је да се напусти небитно, што би могло изазвати макар неку асоцијацију с њиховим мишљењем. Тако је дошло до тога да се показивање данас код њих не врши него чак проглашава неправилним.³⁴⁵⁶

Свакако да бисмо и ми и Руси, уневши тропар трећег часа у Канон Евхаристије, због потребе јачег наглашавања епиклезе у Литургији, погрешили кад бисмо прогласили неправилним поступак Грка, који у епиклези, како у старини тако ни сада, немају тога тропара.

Другачије ствар стоји са благосиљањем Дарова које се у неким млађим грчким рукописима наводи у време изговарања речи «Примите јадите…» и «Пијте от њеја вси…». Може бити да је на тај поступак био неко повучен речима молитве испред «Примите, јадите…» (у којој се, како у Литургији Јаковљевој, тако и у Василијевој и Златоустовој вели да Господ «благословив, освјатив» Дарове, даде светим својим ученицима).

Ово утолико пре што се у Литургији Светог Јакова, брата Господњег, јасно вели да при читању молитве анамнезе, непосредно пред рецитовање речи Господњих: «Примите и једите…» јереј, узевши у руку свети хлеб и запечативши (сфрагисас) говори тајно: «Узевши хлеб у свете, пречисте…» а потом јереј: «оставивши свети хлеб и узевши чашу у руке, говори тајно: Такође, по вечери узевши путир…» Тако се казује не само у црквенословенском преводу ове Литургије (Владимирова 1938, л. 21a, 216) него и њеном грчком издању архиепископа атинског Хризостома Пападопула, приређеном према најстаријим рукописима (Месинском из X века и Росанском из XI века).³⁴⁵⁷ Сем тога, на oвoj се Литургији Свети Дарови више пута благосиљају, и пре и после епиклезе.

Исто овако, при читању молитве анамнезе, у Литургији Светога апостола Марка вели се: «Јереј печатећи Свете (сфрагизон та агиа) говори: Јер је пуно, заиста, небо и земља…» У Месинском рукопису ове Литургије, иза сваке речи: «Благодарив, благословив, осветив», стављен је крст «чиме се означава крстообразно печаћење (сфрагисис) Дарова». Једнако стоји и у александријској Григоријевој Литургији: «Благодарив † благословив † освјатив † преломив даде свјатим својим…».³⁴⁵⁸

Према томе, благосиљање Дарова, на анамнези, није страно Цркви на Истоку, но то не искључује ни утицај Западне цркве како примећује проф. Трембелас.³⁴⁵⁹

Доказ за то би била и чињеница што се ови прописи јављају у доцнијим рукописима који потичу из Италије и које је употребио Гоар у свом Евхологиону. Како ту стоји, свештеник треба овако да поступа: «Јереј сагиње главу и дижући десницу своју с побожношћу благосиља Свети Хлеб, говорећи узгласно: «Примите јадите…». Јереј имајући и руку одозго с побожношћу, и благосиљајући узгласно говори: «Пијте из ње сви…».» Као у Златоустовој, овако исто стоји и у Василијевој Литургији.³⁴⁶⁰ Овакво упутство налази се и у пет грчких рукописа од XVI до XVIII в. које наводи Трембелас у свом делу «Три литургије». Oд XVII в. налази се исти овај пропис и у руским штампаним Служебницима. Како је доспео онамо?

Још на Флорентијском сабору (1438–1439. г.) папа Евгеније IV је поставио питање о времену претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову. Под притиском римокатолика, комисија коју су сачињавали грчки митрополити Трапезунта, Никеје и Митилене, као и руски кијевски митрополит Исидор, признала је правилним учење Римокатоличке цркве да се «произношењем речи Спаситељевих: «Примите јадите…» итд. хлеб и вино одмах претварају у Тело и Крв Христову и да се молитва у грчком чину, о претварању која затим следи, односи у ствари на причеснике».³⁴⁶¹ У заштиту православног отачког учења устао је Свети Марко Ефески и написао спис под насловом: «Да се божанствени Дарови не освећују само речима Господњим, него молитвом која за њима следи, и благословом свештеника, силом Светог Духа».³⁴⁶² Схоластичко учење о тајнама: материји, форми и интенцији (намери вршиоца тајне) утврђено је на Тридентском сабору (1562. г.). Ово схоластичко учење о тајнама прешло је и у кијевску митрополију, која је била под пољском влашћу, те већ у Стратинском Служебнику из 1604. г. и Виленском из 1617. г., пред речима «Примите, јадите…» стоји примедба да свештеник «преклонивши с умиљењем главу и подигавши своју десницу, показује на Свети Хлеб и благосиља га говорећи узгласно: «Примите, јадите…». Онда опет подигавши десницу своју над чашом и благосиља говорећи узгласно: «Пијте от њеја вси…».»³⁴⁶³ Петар Могила је прихватио чин благосиљања у време изговарања речи «Примите, јадите…» и «Пијте од њеја вси…», дометнувши још и «интенцију вршиоца» говорећи да свештеник треба «со всјаким вниманијем помишљати јеже претворитисја свјатому хљебу в тјело распјатаго Христа Бога нашего, прилагаја к сему и своје произвољеније».³⁴⁶⁴

Кад је Украјина дошла у састав московске царевине (1654. г. у грађанском, а 1685. г. и у црквеном погледу), овај чин је ушао и у Служебнике московских издања. За време патријарха Јоакима (1674–1690. г.) одржан је црквени сабор у Москви 1690. г. који је осудио ово латинско учење о претварању Дарова на речи Спаситељеве, али се није обратила довољна пажња да се благосиљање на те речи изостави из даљих издања Служебника, па је у издању 1693. г. у Василијевој Литургији остала примедба да свештеник благосиља хлеб и вино уз речи: «Даде светим својим ученицима…». Тек је Московски сабор 1698. г. избацио ове додатке из Служебника, те се у доцнијим издањима више не појављују.³⁴⁶⁵ У Литургикону А. Маљцева, у Василијевој Литургији тај додатак се налази.³⁴⁶⁶

У Архијерејском чиновнику пак неправославни додаци су остали и после, те се прештампавају до данас. Тако у Златоустовој Литургији стоји: «…глагољет архијереј: Примите, јадите… Лик(творит поклон пoja): Амин… Пијте от њеја вси… Лик поклањајасја појет: Амин», иако је сам патријарх Јоаким наређивао да поклоне тада не треба чинити.³⁴⁶⁷ Но ови поклони, као што наведосмо, и откривање глава, вршени у православном духу,³⁴⁶⁸ могу да остану. Али у Литургији Василијевој стоји до данас: «Архијереј приклоњајет главу, воздвиг десницу своју со благовјенијем, благословљајет свјатиј хљеб, возглашајет глагоља: Даде свјатим својим учеником…».

Свакако да за благосиљање Дарова на овом месту нема разлога, кад ће одмах после тога бити благосиљање на «Твоја от Твојих», како то тачно образлаже Свети Симеон Солунски: «И да покажемо то јасније, не чини знак крста (не печати) свештеник над Даровима кад говори: «Примите, јадите…» и «Пијте от њеја вси…», јер то говори кад износи Оцу о икономији спасења, јер и после тога Василије Велики назива ове (Дарове) антитипа. Доцније, пошто принесе Дарове и каже: «Твоја от Твојих», и призове благодат Светог Духа, онда печати божанске Дарове и говори: «И сотвори хљеб сеј честноје тјело Христа Твојего», и печати (благосиља) хлеб; и опет: «А јеже в чаши сеј честнују кров Христа Твојего», и благосиља (печати) путир; и трећи пут печати обоје заједно и говори: «Преложив Духом Твојим Свјатим…».»³⁴⁶⁹

Поред проф. Трембеласа, од грчких писаца и Јероним Вогиаци помиње указивање на Дарове, те на одговарајућем месту под текстом наводи: «Неки свештеници обичавају да показују Свети дискос и путир, према одредби старих и нових Евхологија».³⁴⁷⁰ Проф. Фундулис се о овом питању не изјашњава, барем у оним радовима који су мени дошли до руку.

* * *

Не треба, дакле, сматрати неправилним, нити сувишним да свештеник и ђакон указују десницама Дарове при изговарању речи «Примите, јадите…» и «Пијте от њеја вси…». Јасно сведочанство о том показивању налази се у старим грчким и нашим рукописима бар од XIV в. Неће бити да је ово показивање настало под утицајем римокатоличког учења о трансуптанцијацији хлеба и вина при тим речима Христовим, него обратно – престало се у неким крајевима указивати на Дарове руком кад је дошло до борбе с римском пропагандом и кад је настала потреба јачег наглашавања погрешности њихових учења.

Евхаристијски хлеб и вино, од почетка приношења на проскомидији, поступно постају Тело и Крв Христова, онако како се Тело Његово у утроби Свете Дјеве поступно развијало до рођења, но до призивања Светог Духа и свештениковог благосиљања на «И сотвори хљеб сеј…», «А јеже в чаши сеј…», нису потпуно освећени, још су «мјестообразнаја» Тела и Крви Христове. Наведени призив Светог Духа, и благосиљање при том, у ствари су само завршни моменат у њиховом освећењу и постојању телом и крвљу Христовом.

У духу свега изложеног, сматрамо да свештеник и ђакон треба да почну с показивањем Дарова чим се отпочне говорити «Примите, јадите…» и «Пијте от њеја вси…», а не тек доцније на речи «сије јест Tјело моје», «сија јест Кров моја».

Рука при овом показивању пружа се с дланом окренутим не сасвим горе, ни доле, него мало унутра, као што обично бива кад се нешто показује.

Такође да, према казивању више грчких рукописа од XVI до XVIII в., показивање Дарова треба да чине «сви који литургишу»³⁴⁷¹ свештеници, а не само началствујући.

Гласник, јун 1976.

ПИТАЊЕ: Шта подробније значи возглас: «Tвoja от Твојих, Тебје приносјашче о всјех и за всја»? У преводима стоји кратко: «Tвoje од Твојих, Теби приносимо за све и свега ради», или слично?

ОДГОВОР: Као и многе друге речи на Светој Литургији, и ове су узете из Светог Писма Старог Завета. Потичу од цара Давида, који их је упутио Богу при давању прилога за подизање храма: «Јер је од Тебе све, и из Твојих руку примивши дасмо Ти».³⁴⁷² У литургичком смислу помиње ове речи већ Свети Иринеј Лионски говорећи да је Господ Исус «дајући савет својим ученицима да приносе Богу првине од оног што је Он створио, не зато што Он има потребу, него да они сами не би били бесплодни и неблагодарни, узео је од створеног хлеба и благодарио… Слично и чашу … и научио је новом узношењу Новог Завета, те Црква у свему свету, примивши од апостола, приноси Богу – који нам даје храну – првине Његових дарова».³⁴⁷³ У идућој глави он директно вели: «А приносимо Њему оно што је Његово»;³⁴⁷⁴ затим: «ми приносимо Њему, не као да има потребу, него благодарећи Његовој власти и освећујући твар… Тако је сама Реч дала заповест народу (јудејском) о приносима, мада нема потребе за њима, да би се они научили служити Богу; зато хоће да и ми приносимо дар олтару често и без престајања».³⁴⁷⁵

Сличну мисао изражава молитва VIII књиге Апостолских Установа: «Приносимо Теби, Цару и Богу, по Његовом (Исуса Христа) наређењу, овај хлеб и ову чашу, благодарећи Ти кроз Њега што си нас удостојио да стојимо пред Тобом и да Ти служимо. И молимо се да милостиво погледаш на ове дарове који леже пред Тобом, Боже, који немаш ни у чему потребе».³⁴⁷⁶

Према излагању проф. Фундулиса и Керна, видимо да се речи «Твоја от Твојих» не налазе само у византијском типу Литургија, него и у другим: «Исти израз, с малим разликама, одговара и александријској Литургији Светог Григорија Богослова: «Твоје од Твојих дарова, Теби приносећи за све, и за сва, и у свима».»³⁴⁷⁷ У Литургији Светог апостола Марка, «у молитви анамнезе, има овакав израз: «Теби, од Твојих дарова предложисмо пред Тобом…».» На престолу цариградске Свете Софије стајала је оваква посвета: «Твоје слуге, Христе, Јустинијан и Теодора, Теби приносе Твоје дарове од Твојих дарова». Проф. Керн вели даље: «Свакако је овај израз ушао у литургичку употребу још до првобитне раздеобе обредних особина Запада и Истока, јер и у канону римске мисе, у молитви «Unde et memores», читамо овакву фразу: «Приносимо Твоме пресветлом Величанству од Твојих дарова и поклона».³⁴⁷⁸

Речи «Твоја от Твојих, Тебје приносјашче» употребљаване су кроз векове на Светој Литургији у суштини у оном смислу у коме их је употребио цар Давид. Хришћани су свесни да приносећи ову жртву Богу не приносе од свога, него од оног што од Бога примају по милости. И строзаветне жртве биле су дар Богу од Његових дарова. Али је новозаветна жртва несравњиво узвишенија. Она није месо и крв жртвених животиња, него Тело и Крв Сина Божјег. Из љубави према људима, Бог нам је даровао то највеће благо – Тело Сина Свога. Из благодарности и службе Њему, а према заповести Спаситељевој, ми приносимо ову жртву, као што вели Свети Иринеј, ради освећења себе и све твари. Ово је, дакле, савршена жртва савршеном Богу, јер – како истиче архиепископ Венијамин – «ниједан принос не може бити тако савршен и угодан Богу као сви Свети Дарови».³⁴⁷⁹

Овакав смисао наведених речи даје и тумачење патријарха Германа (VIII век): «Твоја от Твојих, Тебје приносјашче – од Тела и Крви Оног Који је рекао: Ово чините за мој спомен, што значи: Оно што си нам предао преко Својих Светих апостола, то Ти приносимо ради нашег спасења. Народ: Тебе појемо Бога и Оца, Тебе благосиљамо Сина и Реч, Теби благодаримо Свети Душе».³⁴⁸⁰

Исти смисао овим речима дају тумачи и богословски писци новијег времена. Да наведемо тумачење К. Никољског: «Твоја… тј. Твоје дарове; от Твојих, тј. од Твојих творевина – од оног што си Ти створио; Тебје приносјашче – Теби приносимо».³⁴⁸¹

Овај, дакле, део реченице јасан је. Остаје још да размотримо други: «…о всјех и за всја».

У одговарајућој молитви Јаковљеве Литургије каже се: «Ову страшну и бескрвну жртву приносимо Теби, Владико, молећи… да нам не платиш по гресима нашим, нити по безакоњима нашим, него по Твојој благости и неизрецивом Твом човекољубљу… избрисавши обвезницу против нас… дарујеш нам небеске и вечне дарове Твоје».³⁴⁸² У речима ове молитве изнет је разлог приношења новозаветне жртве, шта ми очекујемо од ње, а и речи «о всјех и за всја» у ствари треба да објасне зашто се приноси Богу Његово од Његовог. Зато свакако и једне и друге имају исти смисао, тј. и речи «о всјех и за всја» треба да значе: Ради опроштења грехова и примања дарова од Тебе Благог и Човекољубивог Бога. У овом смислу тумачи их и К. Никољски говорећи: «О всјех (… за све, у свим односима), што се односи на сва дела нашег греховног живота, да нам не би вратио по нашим гресима, него по Твом човекољубљу… И за всја… за све што си Ти учинио људима. Дакле, приносимо жртву умилостивљења за грехе и благодарствену за извршено спасење».³⁴⁸³

Према Јерониму Вогиаци, «…о всјех и за всја» значи: «За свако време и за сва добра која дајеш својим разумним створењима».³⁴⁸⁴ Еп. Мелентије не узима у обзир грчки оригинал, где је «о всјех и за всја» свакако у множини средњег рода (не у једнини мушког), него према словенском где «о всјех» може бити и мушког рода, вели да значи «о всјех, тј. за људе, и за всја тј. благодјејања». Он, такође, узима погрешно да «от Твојих» значи «од Твојих слугу».³⁴⁸⁵

Најпотпуније тумачење ових речи налазимо код проф. Мирковића. Он вели: «… свештеник… говорећи: «Твоја от Твојих», као да би хтео рећи: Ми немамо никакве својине којом би на достојан начин могли изразити Теби, Оче Небесни, нашу благодарност за добра којих смо постали учасници доласком Јединородног Сина Твога. Зато Ти у знак искрене благодарности приносимо «Твоја» тј. Твоје (дарове), овај хлеб и ово вино, «от Твојих» тј. од Твојих толиких безбројних дарова, изабране од самога Јединородног Сина Твога при установљењу Евхаристије… Ми Ти приносимо ове дарове «о всјех» (за све) што нам спомиње пређашња молитва, за све што си учинио за нас, за крст, за гроб, за тридневни васкрс, за улазак на небо, седење с десне стране Оца и други славни долазак, «и за всја», тј. за све споменуте ствари у пређашњој молитви, које нису ништа друго доли опроштење грехова или искупљење наше».³⁴⁸⁶

* * *

У погледу облика речи овог узгласа, постоји разлика између Грка и Бугара, с једне, и нас и Руса, с друге стране, у томе што Грци и Бугари данас говоре «Тебје приносим» (си просферомен), а ми «Тебје приносјашче», Теби приносећи. Код њих је овај глагол у индикативу презента, а код нас има облик партиципа презента. Тако је код нас било и у старини. Ниједан стари српскословенски рукопис, који сам имао у рукама, нема те речи у друкчијем облику него «приносеште».³⁴⁸⁷ Од особитог је значаја што се исто тако налази у већини старих грчких рукописа од VIII до XVII века. Проф. Фундулис вели да од око 90 грчких рукописа Народне библиотеке и Византијског музеја у Атини (које наводи проф. Трембелас у свом раду Е трис литургие), више од њих 70 имају «приносјашче», «просферонтес». Даље, он вели: «Иста аналогија постоји у рукописима осталих библиотека».³⁴⁸⁸ Тако налазимо и у грчким рукописима које наводи Красносељцев³⁴⁸⁹ и Дмитријевски³⁴⁹⁰, и рукопису Диатаксиса патријарха Филотеја Ватопедске библиотеке бр. 133 из 1354–1376. г.³⁴⁹¹

Поред ових историјских доказа, и разматрање Канона Евхаристије, коме ове речи припадају, казује да је правилнији облик «приносећи» него «приносимо». Проф. Трембелас наводи за то ове доказе и вели: «Сматрамо бољим израз «приносећи» (просферонтес) и налазимо да је глагол, од кога овај партицип зависи, у химни коју народ наставља: «Тебе појемо…», што сведочи и Барберински кодекс». Да «Тебе појемо…» сачињава наставак узгласа «Твоја от Твојих» – вели даље проф. Трембелас – «излази из следећег: 1) Молитва «Јешче приносим Ти словеснују сију…» која иза тога следи, одговара природније претходном ако се схвати као наставак не «Теби приносимо због свега за све», него краја химне коју пева народ («…и молимо Ти се, Боже наш»); 2) Да овај део молитве сачињава наставак наведене химне може се извести и из Александријске Литургије Василија Великог, где читамо у одговарајућем одељку: «Народ говори: Тебе појемо, Тебе благосиљамо. Свештеник говори у себи: И молимо и просимо Тебе, Човекољупче…»; 3) Уопште учествовање народа у анафори бива тако да он наставља, или одговара на оно што литург говори, а после овог одговора да опет литург наставља реч. Стварно у Прологу Канона Евхаристије «моли се јереј за народ, а народ се моли за јереја. Јер «И са духом твојим» није ништа друго до то. И благодарење опет је заједничко, нити само он благодари, него и цео народ. Јер пре њих (народа) узима реч (свештеник), онда, сјединивши се, они: «Достојно је и праведно!» Затим почиње благодарење (Златоуст, 18. омилија на 2 Кор.)… После благодарења следи Победна песма, која сачињава наставак узгласа литурга, што се може закључити према речима о томе Светог Кирила («а двама ноге, и двама летећи и говорећи: Свет, свет, свет Господ Саваот» – Мист. Катих. V)» .³⁴⁹²

Слично овоме расуђује и проф. Фундулис и закључује: «Исправка првобитног и правилног «Теби приносећи», у «Теби приносимо», настала је, изгледа, кад је надвладао обичај да се молитве говоре тајно, те возгласи свештеника и одговори народа почеше да губе свој смисао, пошто одвојени од молитава немађаху, сами по себи, независно од везе с њим, никакав самостални смисао».³⁴⁹³

Проф. Керн такође вели: «Старији рукописи имали су облик «приносјашче», просферонтес… док је доцније код Грка превладало «приносим», просферомен».³⁴⁹⁴

* * *

Возглас «Твоја от Твојих…», дакле, значи: Овај хлеб и вино, од свију Твојих дарова Теби приносећи због свега (што си учинио за нас – крст, гроб, тридневно васкрсење…) и за све (опроштење греха и нашег искупљења), Теби појемо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе.

Гласник, фебруар 1975.

ПИТАЊЕ: Треба ли на речи: «Твоја от Твојих…», с подигнутим дискосом и путиром, чинити знак крста над антиминсом, као што чине неки свештеници?

ОДГОВОР: Поред унутрашње, благодатне стране православног богослужења, оно има и своју спољашњу страну, коју сачињавају не само речи, читање, песме и проповед (као што је код протестаната), него и поједине радње и свештенодејства; употребљавају се предмети, утвари, иконе итд. Пошто човек није само духовно биће, него и телесно, затим његов дух не сачињава само ум, него и осећање и воља, богослужење свим овим средствима треба да покрене цело човеково биће до сазерцавања духовног и небеског, до тајне нашег спасења коју је извршио Син Божји, што Црква у богослужењу износи. На ПИТАЊЕ: Зашто поједини делови Свете Литургије имају тајанствена значења? – И. Дмитревскиј, према Николи Кавасили, даје овакав ОДГОВОР: «Да не би само речима напомињали тајне нашег спасења, него их представљали, колико је могуће, и нашем гледању; да би Христово дело, које се продужава у свему свештенодејству, помоћу спољашних знакова лакше подејствовало на наше душе, и будило не само хладну мисао у уму, него побуђивало осећање, а тиме не давало могућности нашим помислима да се удаљавају од Велике Тајне».³⁴⁹⁵

Ова поучна страна православног богослужења уочава се кроз цео његов развој у току времена. Тако нпр. настајање појединих поступака око читања васкрсног Еванђеља на јутрењи – како наводи проф. Фундулис – ишло је у правцу што потпунијег представљања еванђелског описа васкрсења Христовог и догађаја у вези с њим.³⁴⁹⁶ И развој појединих момената на Литургији кретао се у правцу представљања поступака које је чинио Спаситељ у датом моменту: изношење Еванђеља на Малом входу нпр. треба да нам представи долазак Спаситеља на реку Јордан и почетак Његовог јавног рада; свећа која се носи пред Еванђељем – појаву Претече Јована; читање Еванђеља са амвона – беседу Христову с горе, и тако даље.³⁴⁹⁷

Исто тако, ако се обратимо историјском разматрању средишњег дела Свете Литургије, Канону Евхаристије, видећемо да је његова суштина остајала кроз векове иста, али да су се поједини његови спољашњи ставови такође развијали у наведеном правцу. Да је тако било и у старо доба, можемо видети донекле из молитве на Литургији Светог Василија Великог: «С сими блаженими силами, Владико Человјекољубче…», где се вели да је Господ на Тајној вечери, «узевши хлеб на своје свете и пречисте руке, показавши Богу и Оцу…». Речи «показавши» нема у евенђелском тексту. Њу је Свети Василије преузео из Јаковљеве Литургије, а у њу је она ушла свакако из Светог Предања, као што Свети Василије наводи да су одатле и друге речи које се, поред еванђелских, узимају на Литургији.³⁴⁹⁸ Проф. Керн указује да је назив овог дела Литургије, после читања Символа вере, «анафора» (узношење), узет из свештениковог узгласа: «Станем добрје… свјатоје возношеније (грч. анафоран) в мирје приносити». Ове речи упућују на постојање чина узношења и у древности. На који је начин оно вршено у најстарије доба тешко би се могло рећи. Проф. Керн сматра да порекло чина «узношења» треба тражити у старозаветном богослужењу. Сам Господ је наредио Мојсију: «И један округли хлеб, и један колач с уљем, и једну погачу… положи све то на руке Арону и на руке синовима његовим и принеси то потресајући пред лицем Господњим» (Исх.29:23:24).³⁴⁹⁹

У тексту Литургије Светог апостола Јакова, који је до нас дошао, не налазимо речи «Твоја от Твојих», али се наводи да је свештеник узимао у руке Свети Хлеб, а затим Свету чашу, при изговарању речи «Примите јадите…» и «Пијте от њеја вси…».³⁵⁰⁰ Вероватно да је свештеник, односно ђакон, узимао у руке хлеб и вино на Литургији Светог Василија Великог и Јована Златоуста при изговарању речи «Твоја от Твојих», и тако вршио узношење и «показивање» Богу и Оцу. Али се о томе у најстаријим рукописима не говори. У доцнијим рукописима, од XIV в., налазимо упутство да на речи «Твоја от Твојих», «такође показују обојица, тј. јереј и ђакон светиње» (тј. дискос и путир). Према ономе како се о овом показивању говори на «Примите, јадите…» и «Пијте от њеја вси…», биће да је свештеник показивао руком, а ђакон орарем. Такви прописи, колико сада знамо, налазе се најпре у Филотејевом Диатаксису, рукопису манастира Ватопеда у Светој Гори бр. 133 из 1354–1376. год.,³⁵⁰¹ а затим и у неким рукописима из доцнијег времена.³⁵⁰²

У већини наших старих рукописа налази се исти пропис као у Филотејевом Диатаксису: «И јегда вазглашајет: Твоја от Твојих, Тебе приносеште о всех и за все, такожде показујета светаја оба, јереј же и диакон».³⁵⁰³ Овако се говори и у рукопису митрополита Кипријана с краја XIV в.: «Твоја от Твојих. Показујет же и рукоју јереј обоја, диакон же с урарем к свјатим».³⁵⁰⁴ Исто се налази и у руском Служебнику штампаном при патријарху Јосифу 1647. године. Према навођењу игумана Филарета, «готово у свима старим рукописним Служебницима, и у већем делу старих штампаних, означено дејство или се сасвим не помиње, или се излаже сагласно старим штампаним». Већ у штампаним Служебницима: гедеоновском, кијевском, виленском 1638. год., и штампаном у делском манастиру у Русији говори се о крестообразном слагању руку и подизању дискоса и путира, као што је и у новоисправљеном.³⁵⁰⁵ У лвовском Служебнику, штампаном 1681. год., вели се: «Ђакон поставља руке крстообразно и узима, десном преко леве, Свети дискос, а левом чашу».³⁵⁰⁶ Од наших рукописа, најранији помен о томе имамо у дечанском рукописном Архијерејском чиновнику бр. 135 из XVI–XVII в.: «Твоја от Твојих… Сему же глагољему, диакон отлагајет рипиду и прелож руцје крстообразно и подјемљет свети дискос и свети потир и поклонит се умиљено». Исто то налазимо и у рукописном Архијератикону Патријаршије у Пећи бр. 21 из XVII века и у Архијерејском чиновнику Музеја СПЦ.

У бугарском Служебнику из 1928. год. налази се такође ова примедба о крстообразно сложеним рукама («лева одоздо, десна одозго») при подизању Дарова. У грчким издањима нема о томе никакве примедбе, иако Јероним Вогиаци вели да свештеник помера крстообразно дискос и путир, те на неки начин представља видљиво изговорене речи, којима објављује да све из Њега потиче и Њему треба да се даје».³⁵⁰⁷

Проф. Мирковић у својој Литургици излаже поступак уздизања Дарова детаљно, наводећи и објашњење зашто се он врши: «Кад ђакон уздиже Дарове показује их Богу, и у овом погледу угледа се на свештенике Старог Завета (Изл.29:34) и на Спаситеља, Који је, по речима Свстог Василија Великог у његовој Литургији, узео хлеб у свете и пречисте руке и показао их Богу Оцу…».³⁵⁰⁸ Тако је данас у српској, руској, бугарској и румунској Цркви подизање Дарова с крстообразно сложеним рукама свеопшта пракса.

Што се тиче питања о чињењу крста с подигнутим Даровима над антиминсом, одмах можемо рећи да ту праксу не помињу не само рукописни, него ни стари, нити савремени штампани Служебници. С. Булгаков први помиње да «неки ђакони чине при томе крст дискосом и путиром». Он сматра да је такав поступак «без довољно основа», јер није предвиђен у Служебнику. Не само то, него још додаје: «Он је чак директно незаконит, зато што осењење крстом излази из предела пуномоћи ђаконске».³⁵⁰⁹ Булгаков не узима у обзир чињеницу да ђакон чини знак крста Еванђељем на Малом входу, и то не произвољно, него по пропису Архијерејског чиновника (воздвизајет свјатоје евангелије мало крествуја и глагоља: Премудрост, прости!); такође, по пропису Типика, кадионицом при кађењу (Первјеје став пред свјатоју трапезоју и творит крест кадилом… и пришед пред царскија двери и тамо творит крест кадилом. Гл. 22); као и при уливању теплоте у путир пред причешће (И диакон вливајет јелико довољно, крестообразно внутр свјатаго потирја). Исте разлоге против овог чина као и Булгаков наводи Ј. Ж. одговарајући у Богословском гласнику на ПИТАЊЕ: Треба ли прекрстити с Даровима на «Твоја от Твојих»?³⁵¹⁰ Први разлог, да Служебник о овом поступку не говори, наводи се и у сличном одговору у Веснику Српске цркве, али се у овом поступку не види ништа неправилно, те се на крају помирљиво закључује: «Где је то уобичајено, нека остане».³⁵¹¹ Прот. А. Маљцев пак наводи без коментара да се с подигнутим Даровима чини знак крста: «Док свештеник ово говори, оставља ђакон рипиду, поставља своје руке крстообразно једну преко друге, уздиже Свети дискос горњом руком, а Свети путир левом руком, чини са Светим жртвеним Даровима знак крста над антиминсом, онда их оставља опет онде».³⁵¹²

Током излагања видели смо како је развој чина уздизања ишао у правцу представљања изговараних речи покретима, затим да је то вршено, на неки начин и у старо доба, вероватно узимањем у руке дискоса и путира, као што се прописује у Литургији Светог апостола Јакова при рецитовању речи «Примите, јадите…» и као што се чинило са старозаветним жртвама, али за то немамо потврде у најстаријим рукописима, него то закључујемо на основу речи «показавши» у Литургији Светог Василија Великог. Доцније, у XIV в., према Диатаксису патријарха Филотеја, налазимо вести да се на «Твоја от Твојих» указивало руком. Од XVII в. подижу се дарови с крстообразно сложеним рукама. Тек од XIX в. при томе се понегде чинио крст над антиминсом при спуштању подигнутих Дарова.

Док чин уздизања Дарова има смисао да и покретом прикаже речи «Твоја от Твојих, Тебје приносјашче», чињење крста с Даровима свакако треба да представи речи «о всјех и за всја». Према проф. Мирковићу, речи «о всјех» значе да ми приносимо новозаветну жртву Тела и Крви Христове за све оно што се износи у молитви «Поминајушче убо…»,тј. «крест, гроб, тридневноје воскресеније…», а «за всја», за све што поменута молитва изражава, а што у ствари није «ништа друго доли опроштење грехова, или искупљење наше».³⁵¹³ Како се у молитви «Поминајушче убо…», међу свим оним што је Господ учинио за нас, помиње најпре крст, Његово распеће и смрт ради опроштења грехова свију људи, на сва четири краја света, и за сва времена, сама собом намеће се мисао да чињење крста с Даровима у то време првенствено треба да нам представи «крстом дође радост свему свету».³⁵¹⁴ И Јероним Вогиаци слично објашњава да се с Даровима чини тада крст.

Не видим да би овом чину могао стајати насупрот какав озбиљнији приговор с догматске или литургичке стране. И проф. Трембелас износи против овог чина једино приговор са историјског становишта и вели: «Данас је владајући обичај да мало подиже свете (Дарове), или чак крстообразно да их помера над Часном трапезом, поставивши руке унакрсно, обично ђакон, а по другима служећи свештеник, у време узглашавања «Твоја от Твојих…», нема потврде ни у једном рукопису. Наводи се једино у енглеском и француском преводу са словенског».³⁵¹⁵

Да завршимо: Чињење крста с подигнутим Даровима, с циљем да се прикажу речи «о всјех и за всја», тј. целу икономију спасења коју је Господ учинио за нас, особито крст Његов часни, и опроштење грехова свију људи на све четири стране света, не потиче из старине и не помиње се у старим рукописима. Но како догматски и литургички није неправилан, могли бисмо се сложити с наведеним одговором на слично питање у Веснику Српске цркве из 1897. год. и рећи: Док Црква не донесе о томе одлуку, може се допустити да се врши онде где је већ ушао у обичај.

Гласник, јун 1975.

ПИТАЊЕ: Зашто се на возглас: «Вонмем! Свјатаја Свјатим!» подиже само Агнец, а не и путир, кад је и једно и друго освећено и кад се већ говори у множини: «Светиње Светима»? Зар није логичније да се тада, и поред упутства црквенословенског Служебника, узима – рукама унакрст – и подиже и дискос и путир?

ОДГОВОР: Упутство да се на речи: «Вонмем! Свјатаја Свјатим!» подиже Свети Агнец, не налази се само у црквенословенским штампаним Служебницима, него и у свим издањима савремених грчких Евхологиона и Литургикона које сам имао могућност да прегледам.

Исто упутство налази се и у старим рукописима које наводи проф. П. Трембелас.³⁵¹⁶ И проф. Ј. Фундулис такође тврди да «сви рукописи Свете Литургије, и све одредбе које се на то односе, говоре изрично: «Подиже хлеб…».»³⁵¹⁷

Наши стари рукописи казују исто: «Диакон: «Ванмем». Иереј же ваздвиг хлеб глагољет: «Светаја Светим!».»³⁵¹⁸

О уздизању само Светог Хлеба, при речима «Свјатаја Свјатим», говоре не само нама савремени лутургичари³⁵¹⁹ и старији,³⁵²⁰ него га потврђују Свети Симеон Солунски: «Подигнувши хлеб и рекавши: «Светиње Светима», он (јерарх) позива све оној божанственој, живој храни свештене трпезе»,³⁵²¹ и Никола Кавасила: «… и он (јереј) не зове све, него узевши Свети Хлеб и показавши, зове Причешћу достојне».³⁵²² Теодор Андидон, грчки писац XII в., помиње такође уздизање Светог Хлеба, износећи уједно и смисао тога уздизања: «А уздизање Часног Тела представља уздизање на крст, и на њему смрт и само васкрсење (Господа)».³⁵²³ Готово истим речима говори о уздизању хлеба Свети Герман.³⁵²⁴

Позивајући се на француског писца Ренодо-а, проф. Трембелас казује да најстарије сведочанство о уздизању Светог Хлеба, пред причешће даје један одломак који се приписује Јакову, епископу едеском (око 651. г.): «Онда подиже и показује Тајне целом народу на сведочанство».³⁵²⁵ Према речима молитве пред уздизање: «Вонми, Господи Исусе…», и овом казивању Јакова Едеског, проф. Трембелас закључује да уздизањем хлеба и речима «Свјатаја Свјатим», свештеник хоће да укаже «да је овај хлеб Онај који са Оцем седи горе и долази да нас освешта, као што се вели у молитви, те стога и треба да га једу Свети… Другим речима, стари смисао уздизања, и узгласа који га прати, јесте призивање достојних, а одстрањивање недостојних».³⁵²⁶ За такав смисао, вели проф. Трембелас, говори и поступање свештеника у овом моменту како се вршило у доба Светог Јована Златоуста. У тумачењу посланице Јеврејима Свети Јован вели: «Уосталом, да ти не би могао изнети и тај разлог (да није писмен, те да не зна речи апостола Павла ко недостојно једе хлеб и пије из чаше – 1Кор.11:27), због тога свештеник као неки гласник, подигавши руку горе, ставши на узвишење и видљив свима, при страшној тишини, громким гласом произноси страшни позив којим једне позива, а друге одбија, чинећи то не руком него речју која је много делотворнија од руке. Тај позив, стигавши до нашег слуха, као руком једне одгурује и одбацује, а друге привлачи и ставља пред (Причешће)… Кад он каже: «Свјатаја Свјатим», то вели: «Ко није свет тај нека не приступа».»³⁵²⁷ Према Светом Герману, овим речима «јереј узвикује да сви чују: «Ја сам човек сличан вама и не знам дела сваког појединог између вас. Пазите сами и будите свети, јер је Христос, Којим ћете се ви причестити, Бог Свети и Који у Светима почива».»³⁵²⁸

Из наведеног казивања Светог Јована види се да у најстарије доба свештеник није подизао Агнец при изговарању речи «Свјатаја Свјатим», него, узглашавајући их, само подизао руку, не у смислу позивања верних да се Светим Даровима клањају, него опомињући их да испитају своју савест и недостојни да им не прилазе.³⁵²⁹ Одмах иза тога, у старини као и данас, свештеник је непосредно приступао причешћу себе и верних. Узимао је обема рукама Свети Хлеб и уздигавши ломио га на довољан број честица за причешће свију.

Наведено казивање Светог Јована Златоуста даје нам могућност да јасније сагледамо пут којим се дошло до свеопште праксе у Православној цркви – уздизања Светог Хлеба при речима «Свјатаја Свјатим». Првобитно, дакле, постоје два посебна акта која непосредно претходе причешћивању свештеника и верних. Први је подизање руке свештеника у знак опомене верних да сами пазе на себе, како би Светињи прилазили достојни. Одмах иза њега следио је други: Свештеник је узимао Свети Хлеб и ломио га ради причешћа. У доба пак после Светог Јована Златоуста ова два посебна акта, временски толико блиска један другоме, стапају се и врше истовремено. Свештеник више не опомиње верне на светост посебним гестом руке, него то чини другим актом – уздизањем Светог Хлеба, уз речи «Свјатаја Свјатим», и не спуштајући Свети Хлеб на дискос, одмах га ломи. Кад је тачно ова пракса завладала, не зна се и тешко да ће се моћи утврдити. Свакако да је до ње дошло пре VII в., кад се посебно подизање руке на «Свјатаја Свјатим» не помиње, него само са Светим Хлебом.

Из овога нам уједно бива јасно зашто нема помена о уздизању путира у исто време. Није било потребе уздизати га ради посебног дељења Свете Крви. Он се узима и уздиже онда кад треба да се причесте свештеници, а затим, на позив ђакона: «Са страхом Божјим и вером приступите», да се причесте и верни.

Гледиште да је до садашњег уздизања Светог хлеба дошло због потребе његовог ломљења, заступа и проф. Ј. Фундулис. У једном свом одговору, на слично питање, он каже: «Уздизање је први чин ломљења хлеба, и у томе треба тражити почетну фазу његовог постанка. Да бисмо нешто ломили, најпре треба да то држимо у рукама, да га подигнемо. Литургичко и символичко украшавање, овог првобитно простог геста, довело је до измене праксе уздизања Светог Хлеба, како је предано и како се врши до данас. За Свети путир није постојао аналогни практични разлог који би изазвао његово подизање».³⁵³⁰

Кад се уздизање Агнеца утврдило у пракси Цркве, дато му је и одговарајуће символичко значење. Као што смо у почетку напоменули, оно треба да означава уздизање Христа на крст, а путир, који се не подиже, него стоји на трапези, означава крв која је из Његовог Тела текла доле. Свети Симеон Солунски о томе каже: «А уздизање хлеба означава уздизање Исуса на крст. Стога и путир лежи ту, у коме је крв и вода истекла из Његовог Светог бока».³⁵³¹ Путир, дакле, треба да стоји на трапези док се Свети Хлеб уздиже.

Сви ови разлози који говоре да се на речи «Свјатаја Свјатим» не подиже путир, још мање би могли оправдати подизање дискоса са Светим Агнецом, честицама за девет чинова и осталим. Ни практични разлози не говоре за то, јер се ове честице неће ломити, пошто се оне не могу употребити за Причешће. Ни символички њихово подизање не би могло значити уздизање на крст. Зато при уздизању Агнеца оне остају на дискосу. «Кад се узвишава само Божанствени Хлеб» – вели Свети Герман – «тиме се означава да је један Цар и Господ и да је Он глава, по Апостолу… Јер је Он један у коме нам се јавља божанствено и животворно страдање Онога који је жртвован за живот света. Стога се узноси само Божански Хлеб и као јагње приноси на жртву. А други освећени Дарови не пробадају се крстообразно копљем, него као чланови и делови тела издвајају се и жртвују».³⁵³²

Према учењу Православне цркве, честице извађене у част и спомен Свете Богородице и чинова Светих имају значаја за нас и наше спасење, како вели Свети Симеон Солунски. «Али се (ове) честице не претварају нити у Господње Тело, нити у тела Светих, него су само дарови и приноси и жртве у хлебу, по угледу на Господа и у име њихово Њему принете, и свештенодејством Тајни, и сједињењем и заједницом освећене, те онима за које су (извађене) шаљу освећење и преко ових светих нама».³⁵³³ Унијати пак, по одлуци папе Венедикта XIV (1740–1758. г.), сматрају да и ове честице постају тело Христово.³⁵³⁴ Зато би се код њих уздизање целог дискоса могло правдати, али не и код нас.

Остаје, дакле, вековна пракса Православне цркве да се, на речи «Свјатаја Свјатим», уздиже само Свети Агнец, не и Свети путир, нити цео дискос. Чинити супротно значило би дизати своје мишљење изнад мишљења Цркве и Светих Отаца, који су по предању Цркве вековима тако поступали. Значило би такође – како примећује проф. Фундулис – доказивати да су и Црква и њени свештенослужитељи «све до сада били у заблуди… не расуђујући и не поступајући правилно».³⁵³⁵ Хришћанин пак који би прихватио мисао да може грешити Црква, «стуб и тврђава истине» (1Тим.3:15), која мисли својом главом, а глава јој је Христос (Еф.5:23; Кол.1:18), православним нити може бити, нити остати.

Гласник, мај 1986.

ПИТАЊЕ: Једне недеље, приликом саборног служења Свете Литургије – а служило је пет свештеника с ђаконом – после трећег благосиљања Светих Дарова уз речи: «Преложив Духом Твојим Свјатим», сви су клекли на колена пред Светим престолом, па и ја. По завршетку Литургије, у разговору који је настао, рекох братији да, колико знам, постоје канонски прописи који забрањују клечање недељом. Они рекоше да су тако научили, да тако чине и други свештеници, да у томе не може бити ништа рђаво, а сем тога да клечање у то време препоручују и поједини богословски писци.

Треба ли, дакле, клекнути на Литургији после освећења Дарова, или не треба?

ОДГОВОР: У црквенословенским Служебницима, званичној књизи наше Цркве, као и у грчким, нема помена о клечању после освећења Дарова. А тако ни у старим рукописним Служабницима. Ни код старих грчких и руских литургичких писаца: Светог Симеона Солунског, Николе Кавасиле, архиепископа Венијамина, Ивана Дмитревског, К. Никољског, не налазимо о томе ни речи. Исто тако ни у Литургици проф. др Лазара Мирковића.

Колико ми је познато, код Руса, о клечању после освећења Дарова, крајем прошлог века говори Сергије Булгаков. У својој «Настољној књизи» он каже: «Што се тиче земних поклона, једни тврде да су по установљеном обичају наше Цркве, на Литургији за свештенослужитеље одређена три земна поклона, а највише четири: један после освећења Светих Дарова, други по Оченашу, трећи по читању «Ослаби, остави» пред причешћем Св. Тајни и четврти при речима: «Се прихожду безсмертному царју…», при чему примећују да земни поклон свештенослужећег, изазван његовим високим религиозним настројењем и стањем умиљења, никад и нигде не може бити забрањен».³⁵³⁶ Булгаков ће се поново осврнути на ово питање у посебној глави: «О коленопреклоњенијах в дњи Пјатдесјатници…» Но и ту ће, поред канонске и отачке наредбе против клечања у те дане (за коју ће наредбу рећи: «Ово старо правило остаје непромењиво и обавезно и за садашње време»), ипак закључити: «Но о коленопреклоњењима свештеника у важнијим моментима Литургије треба приметити да они не потпадају под дејство указаног правила. У правилу је реч о молитви обичној, и само се на њу може применити тумачење овог или другог положаја тела оног који се моли у наведеном смислу. А коленопреклоњење свештеника у моменту пресуштаствљења је клањање истинском Телу и Крви Христовој; оно се може вршити и у први дан Пасхе».³⁵³⁷

Овакво мишљење, усвојивши га од Булгакова, заступају и неки наши литургички писци. Тако хаџи Теофило Стевановић, у свом Обредословљу, по освећењу Св. Дарова, вели: «Зато свештеник пада ничице пред престо, на коме више не стоје хлеб и вино, него право Тело и Крв Христова, пред којима се он као пред Богом клања».³⁵³⁸ Слично становиште заступа и епископ тимочки Мелентије: «Преложив Духом Твојим Свјатим – Амин, Амин, Амин, и одмах клекне на колена указујући тиме дубоко богопоштовање Св. Тајни…».³⁵³⁹ Тако се, вели, поступа и кад служи свештеник са ђаконом и кад служе више свештеника саборно.³⁵⁴⁰ Протојереј Василије Николајевић, у одговору на питање како се слаже клечање на Духове са забраном Васељенског сабора, која наређује да се за време Свете Педесетнице не сме клањати – уз навођење, готово дословно, изнетог става Булгакова, према њему и закључује: «Но осим тога, не треба заборавити да Црква, установљујући то правило или друго, односно спољашњег богослужбеног поретка, никад није ишла против нравствене слободе верујућих, нити је њих стешњавала у изразу осећаја који састављају плод религиозно-нравственог њиховог личног одушевљења… Према томе, може сваки хришћанин слободно изражавати своје молитве клечањем у свако доба и при сваком богослужењу, ако га само побуђује његов унутарњи осећај, а да се не огреши о дух правила црквених».³⁵⁴¹

Насупрот појединачном мишљењу С. Булгакова, које се оснива ни на чему чвршћем него на «установљеном обичају» и субјективном «религиозном настројењу и стању умиљења», стоје одређене наредбе највише власти у Православној цркви, двају Васељенских сабора, као и многих Отаца и учитеља Цркве, међу којима је Свети Јустин Мученик, Тертулијан, Свети Петар Александријски, Свети Василије Велики, Блажени Јероним, Свети Амвросије Милански, Епифаније Кипарски, Блажени Августин, Свети Никифор Исповедник и други.

Својим 20. каноном Први Васељенски сабор наређује: «Пошто има неких који преклањају кољена у дан Господњи и у дане Педесетнице, то да би у свакој области све једнако било, свети сабор установљује да се у те дане имају стојећи приносити молитве Богу».³⁵⁴² Ову наредбу, уз објашњење, понавља 90. канон Шестог Васељенског сабора: «Канонички смо од богоносних Отаца наших примили, да не треба клечати у недељне дане, одавајући тиме част васкрсењу Христову. Да, дакле, не останемо у незнању како се то има обдржавати, вијернима јасно исказујемо да од суботе послије вечерњега уласка свештеника у олтар, по утврђеноме обичају нико не смије клечати до слиједеће вечери у недјељу, и тада послије вечерњега уласка, почиње се опет клечати, те узносити молитве Господу; јер сматрајући ноћ послије суботе претечом васкрсења Спаситеља нашега, од тада духовно започињемо пјесме и пренашамо празник из мрака у свјетлост, те тако сву ноћ и дан славимо Васкрсење».³⁵⁴³

Уз ове каноне навешћемо и одлуке макар двојице Светих Отаца, свештеномученика Светог Петра, епископа александријског († 311 г.), и Светог Василија Великог. У свом 15. канону Свети Петар говори о потреби држања поста средом, због савета Јудеја о издаји Христа, и петком због његове смрти за нас, па даље вели: «Недељу пак проводимо као дан радости, јер је у тај дан (Христос) васкрсао, у који нам је предано да не клечимо (уде гони клинин)».³⁵⁴⁴ Свети Василије пак, у 91. канону, поред изношења забране клечања (гониклисиан) у недељу, што је свима познато, износи опширно тумачење, да би сви знали и разлог за то: «Ми стојимо кад читамо молитве у први дан суботе (недељу)… не само стога што смо ускрсли са Христом, и што морамо тежити ономе што је горе (на небу), ми стојимо у време молитве на дан успомене васкрсења, да се сећамо дароване нам благодати, него што се овај дан приказује као слика века који ми очекујемо… Основано, дакле, Црква учи ученике своје да у онај дан имају уздизати молитве стојећи, како би, свагда се сећајући живота који никад неће свршити, ревносно настојали на путу к ономе прелазу… И ако нас црквене установе уче, да у оне дане изаберемо усправно стојање у време молитве, то тиме очито хоће да нас подсете да морамо као пренети мисао нашу од садашњег на будуће. Па и при сваком сагибању колена и опет устајању, ми самим чином показујемо да смо због грешности наше пали, а да по човекољубљу онога који нас је створио позвани смо опет на небо».³⁵⁴⁵

Наведени прописи недвосмислено казују да је забрањено клечање у недељу и у Педесетницу и износе јасне разлог за то. Стога је обичај клечања у то време очигледно «consuetudo contra legem» (обичај насупрот закону). Мада овај обичај потиче из побожности – као што вели Булгаков и други по њему – сматрам да је овде неумесан, поготово што се побожност може изразити на други начин, а не само клечањем. Несумњиво је и оне које помиње 20. канон Првог Васељенског сабора под речју «неки» (пошто постоје неки који у недељу сагибају колена…) побожност побуђивала на то, али Сабор, не саглашавајући се да се побожност у недељу изражава на тај начин, наређује да би сви, у свим парохијама чували да стојећи узашиљу молитве Богу».³⁵⁴⁶

Од значаја је што Свети Јован Златоуст помиње, у својих славних Шест књига о свештенству, о присуству мноштва Светих анђела у таквом положају на Литургији: «Тада и анђели стоје пред свештеником и сав збор Небеских Сила кличе, и све место око жртвеника пуно је њих у част Оног који лежи на њему». Па даље помиње визију једног свештеника, мужа славног, за кога је чуо да је за време Литургије видео «мноштво анђела одевених у светле одежде, како окружују жртвеник, сагнутих глава, слично војницима који стоје у присуству цара».³⁵⁴⁷

Стога, сматрам да се као знак наше побожности и указивање поштовања Светим Даровима после освећења, најбоље може изразити малим поклоном, сагибањем тела док се стигне руком до земље. Овај поклон може се вршити свагда, па и на Пасху, недељама као и у Педесетници, те није у супротности са наведеним канонским наредбама, као што су велики поклони и клечање. О њему 10. канон Светог Никифора Исповедника казује: «Недељама, као и кроз сву Педесетницу, не могу се чинити обична метанија, него треба само савити колена при целивању икона».³⁵⁴⁸ Под изразом «обична метанија», Свети Никифор разуме велика метанија, или велике поклоне, а под изразом «само савити колена» – мале поклоне.³⁵⁴⁹

Можда ће се неко позвати, као на доказ и оправдање могућности клечања по освећењу Дарова на недељној Литургији, на пример клечања при читању молитава на вечерњи Педесетнице, јер за време ових молитава сви клечимо иако је и Педесетница и недеља. Употребљен у ову сврху доказ сасвим промаша, јер у ствари тада више није ни Педесетница, ни недеља. Видели смо да 90. канон Шестог Васељенског сабора објашњава да забрана клечања недељом траје од вечерње уочи недеље до вечерње уочи понедељка. Вечерња на први дан Духова односи се на понедељак, кад клечање није забрањено. Тако о томе казује Матија Властар у својој Синтагми: «Због тога и Велики Василије, који је молитве умилостивљења, за силазак Св. Духа, најбоље од свију богословствујући саставио, и у положају слугу, савијањем колена, народу саветовао кад се читају у цркви, и тиме власт сопственог божанства Духу сведочећи, није сматрао да треба да се оне читају у трећи час Господоименитог и педесетог дана од Пасхе, у који час и дан Свесвети Дух сиђе на апостоле…, него је увече тога дана одредио њихово читање, кад госпођа дана и Педесетница већ прилазе крају, а почетак понедељка настаје …».³⁵⁵⁰ Слободу клечања на овој вечерњи истим разлозима објашњава и протојереј Василије Николајевић.³⁵⁵¹

Такође, велики поклони на крају јутрење Крстопоклоне недеље врше се изнимно од X века.

Расправа по овом питању бивало је и раније. Присуствовао сам дискусији свештених лица, од којих су једни заступали гледиште да треба држати наредбу Васељенских сабора и Отаца о неклечању у недељу, а други, у име побожности и указивања поштовања Телу и Крви Христовој, супротно, тј. да се у том моменту и недељом може клекнути. На примедбу једног из ове групе: «Како можемо да не укажемо поштовање падањем пред Христом, сада већ видљиво присутним овде пред нама? Минимум поштовања и побожности то нам налажу!» – један из прве групе одговори: «А каквим поштовањем тумачите то што ћете одмах, пошто се дигнете од клечања, сви овде у олтару поседати пред Христом видљиво присутним у облику хлеба и вина? Што се тиче побожности која вама даје право да се не држите јасних наредаба највише црквене власти, шта ће бити ако неко још побожнији од вас рекне да је за домет његове побожности мало и да клекне, него ће потпуно да се простре по земљи, итд. Где ћемо се зауставити ако у име хришћанске слободе ствари поставимо на овај начин?» Рђав би то био закључак за једног хришћанина да прописи о неклечању недељом, као и било који други канонски прописи, могу значити неслободу и стешњавање побожности, а клечање слободу и нестешњавање. Мислим да ствар стоји супротно. Просветљена и руковођена Духом Светим, Црква их је доносила имајући у виду баш достизање истинске слободе и побожности верних. Зато канониста Валсамон, у тумачењу наведеног 90. канона Шестог Васељенског сабора, опомиње: «Држи канонско где је и како је исказано, и да не говориш насупрот, јер у свима говори Свети Дух».³⁵⁵²

Унапред молим за извињење због нескромности овог што ћу на крају рећи. Што се тиче мене, не бих се усудио да од своје побожности тражим и очекујем да буде већа од побожности Светог Василија Великог, који написавши оне дивне молитве пре и после освећења Светих Дарова, нити је прописао да треба клечати, нити је сам клечао, него је чак јасно образложио да то недељом и у Педесетници не треба чинити. У дилеми, дакле, да ли се држати канонских прописа, или у име хришћанске слободе и побожности чинити супротно, како ће ко поступити нека сам одлучи. «Ја и дом мој служићемо Господу» (Нав.24:15) онако како су то наредили Свети Василије Велики као и Оци Првог и Шестог Васељенског сабора. Сматрам да нам толико слободе и побожности може бити довољно.

Гласник, фебруар 1983.

ПИТАЊЕ: У одговору на ПИТАЊЕ: «Зашто се на речи «Вонмем! Свјатаја Свјатим» уздиже само Агнец, а не и путир, навели сте да, првобитно, свештеник није подизао Агнец, него само руку и да тај гест није значио позивање верних да се Светом Агнецу клањају, као што тврди један савремени тумач Литургије. И у једном разговору, чини ми се, да сте рекли да се у Православној цркви не клања Светим Даровима до пред само причешће.

Откуд онда неки писци говоре о клањању Агнецу, описујући поворку Светих епископа у апсиди олтара старих, живописаних цркава и манастира?

ОДГОВОР: Неће бити да сам ја говорио да се у Православној цркви не клања Светим Даровима, него тек непосредно пред причешће, кад и у савременом Служебнику стоји да се свештеник и ђакон «клањају побожно» пред «предложеним Часним Даровима», на крају проскомидије (како сам и сам чинио као јерођакон и јеромонах), и кад се и епископ клања пред примањем дискоса, а затим путира, на Великом входу – како и сам чиним на Литургији. Поготово, пак, кад Црква прописује да на Литургији Пређеосвећених Дарова, при преносу Светих Тајни, верни треба да «богоподобни поклон учине Христу Богу Који је у Тајнама, јер су савршено пре освећене».³⁵⁵³

Из казивања Светог Симеона Солунског видимо да је тако било и у старини. На Литургији Пређеосвећених Дарова, «на Св. входу треба да сви падну (земљи), јер су савршени Божански Дарови, те је заиста ту сам наш Спаситељ присутан».³⁵⁵⁴ А тако говоре и савремени литургички писци: проф. др Лазар Мирковић: «А цео народ с појцима пада челом земљи, јер се клањају освећеном Агнецу И(сусу) Христу»;³⁵⁵⁵ К. Никољски говори исто тако, наводећи пропис Типика;³⁵⁵⁶ архиепископ Венијамин: «Дужни смо тада с топлотом душе припасти земљи».³⁵⁵⁷

Него говорио сам да ово клањање нема посебан карактер, независно од Свете Eвхаристије, него да бива у вези с њом и поступним припремањем за сједињење са Христом у Светом Причешћу. Говорио сам да код нас нема посебног клањања Светом Хлебу, како то постоји у Римокатоличкој цркви, где се освећена хостија, у нарочитом сасуду (остензориј, монстранца, показница), излаже погледу верних да би јој се клањали. Код њих, у дужност неких монашких редова спада и та да даноноћно приносе молитве и клањање освећеној хостији. Код нас се, дакле, Агнец и путир освећују не ради клањања, него ради причешћа. Клањањем ми изражавамо своју веру да је Свето Причешће право Тело и Крв Христова и указујемо му поштовање да причешћујући се постајемо сателесници Христови.

У погледу уздизања Агнеца при речима «Свјатаја Свјатим», као и првобитно уздизање руке, да немају смисао позива верним да се Светом Хлебу клањају, поред наведеног казивања Светог Јована Златоуста, Светог Германа, Светог Симеона Солунског и Николе Кавасиле,³⁵⁵⁸ навешћемо још речи истог Светог Јована које претходе онде наведеним. Говорећи да су се у његово време неки причешћивали једанпут годишње, неки двапут, а неки више пута, и ставивши ПИТАЊЕ: «Коме одобрити, онима који се једанпут причешћују, или онима који често, или онима који ретко?» – Свети Јован одговара: «Ни једнима, а ни другима, ни трећима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем, беспрекорним животом. Такви нека приступају увек, а који нису такви – никад. Зашто? Зато што они навлаче на себе суд, осуду, казну и мучење».³⁵⁵⁹

Из ових речи, као и из наведених у поменутом одговору, види се јасно да свештеник и гестом уздизања руке, и речима «Свјатаја Свјатим», казује једно исто: «Ко није свет нека не приступа»,³⁵⁶⁰ тј. и једно и друго значе позив достојним да се причесте, недостојним пак да се не причесте, док се не очисте и потруде да буду достојни. Никако позив и једнима и другима да се Светом Причешћу клањају.

Што се тиче појединих писаца, историчара уметности и др., стоји тврдња да они поворку Светих епископа, у доњој зони олтарске апсиде, молитвено погнутих глава према представи путира и Агнеца (детета-Христа), на дискосу у средини апсиде, називају «поклоњење Христу-јагњету»; «поклоњење јагњету»; «поклоњење Агнецу»;³⁵⁶¹ «клањање Христу-жртви»; «поклоњење жртви»;³⁵⁶² «поклоњење Агнецу»;³⁵⁶³ «служба Агнецу».³⁵⁶⁴

Уколико би се ови изрази употребљавали као стручни назив (терминус техникус) за ову сцену, могли бисмо их разумети. Али ако би се њима хтео да означи и смисао шта сцена представља, прихватити их не бисмо могли, из разлога што сцена означава служење евхаристијске жртве, Свете Литургије.

Да је то заиста тако, указаћемо на следеће чињенице: Путир и дискос, у средини те сцене, почивају на представи Часне трапезе. На дискосу (патена) лежи Агнец, тј. дете-Христос, изнад кога је некад звездица и прекривач-дарак,³⁵⁶⁵ некад прекривач без звездице, а некад нема ни прекривача-дарка. Свети епископи су у пуном литургијском одјејању, на челу са Светим Василијем на северној, а Светим Јованом Златоустим на јужној страни апсиде,³⁵⁶⁶ обично са десницама сложеним, за благослов, благосиљају према дискосу и путиру.

Но, од особите је важности, за разумевање њихове и функције осталих Светих епископа овде, чињеница што они држе у једној, или обе руке развијене свитке са текстом редовно из чина Литургије. У манастиру Сопоћани то је свега једна молитва: «Боже свети и ва светих почиваја…», која долази и сада пред читањем Апостола.³⁵⁶⁷ У Богородичиној цркви манастира Студенице, на свицима Светих јерараха налазе се почеци пет литургијских молитава: поред наведене пред Апостол, још молитва проскомидије: «Боже, Боже наш, небесни хлеб…», херувимске песме: «Никтоже достојин…», прва молитва канона евхаристије: «Сиј Владико Господи Боже…» (Василијеве Литургије) и заамвона молитва: «Благослови благословештеје те Господи…».³⁵⁶⁸ Четири овакве молитве, уз пет возгласа, налазе се и на свицима Светих епископа у олтару манастира Свете Тројице код Пљеваља: Молитва верних друга: «Паки и многашти…»; херувимске песме; по освећењу дарова: «Јакоже бити причештајуштим се…»; молитва заамвона. Возгласи су: по првој молитви верних: «Јако подобајет Тебје…»; по молитви оглашених: «Да и ти с нами славет…»; по сугубој јектенији: «је Јако милостив и чловекољубац…»; по другој молитви верних: «Јако да под државоју…»; по освећењу дарова: «Изредноје о Пресветој…».³⁵⁶⁹

У Богородичиној цркви манастира Пећке патријаршије на свицима су почеци такође пет молитава Златоустове Литургије: Проскомидије, херувимске песме, молитва другог приношења: «Господи Боже Васедржитељу, једин свет…»; молитва из «Пијте от њеје вси»: «Поминајуште убо спаснују заповед…»; молитва по освећењу дарова: «Помени Господи град са ва њемже живем…». У цркви Светог апостола истог манастира, на одговарајућим свицима, почеци су осам литургијских молитава, од којих су четири као у цркви Свете Богородице (изузев молитве проскомидије), а друге четири: Друга молитва верних: «Паки и многашти ти припадајем…»; прва и друга молитва Канона Евхаристије: «Достојно и праведно те пети…»; «Са (с) ими и ми блаженим силама…»; молитва главоприклоњења по «Оче наш»: «Благодарим те Цару невидими…». У цркви Светог Димитрија истог манастира на свитку Светог Григорија Богослова пише: «Твоја от Твојих…». Остали ликови у овом низу, или њихови свици су уништени од влаге…

У манастиру Грачаница има девет почетака литургијских молитва на свицима Светих епископа. Поред трију (Херувимске и Трисвете песме, и по освећењу дарова «Изредно о Пресвете…»), претходно наведених, има шест других: Молитва трећег антифона: «Јеже обштије сије и сагласније…»; Малог входа: «Владико Господи Боже наш…»; другог приношења (по Великом входу): «Господи Боже Васедржитељу…»; молитва оглашених: «Господи Боже наш, иже на високих живи…»; верних прва: «Благодарим те Господи Боже сил…»; верних друга: «Паки и многашти…».

У манастиру Дечанима на одговарајућим свицима има десет молитава, од којих су седам од претходно поменутих,³⁵⁷⁰ а остале три су до сада непоменуте: Молитва другог антифона: «Господи Боже наш, спаси људе своје…»; молитва пред «Оче наш»: «Тебе предлагајем живот наш…»; молитва пред «Светаја Светим»: «Вамни Господи Исусе…».

У Краљевој цркви у манастиру Студеници, на свицима Светих епископа у олтарској апсиди, налазе се такође почеци десет литургијских молитава. Од њих су девет од већ познатих.³⁵⁷¹ Молитва по причешћу: «Благодарим те Владико чловекољубче…», не налази се међу до сада поменутим молитвама. Као обично, и овде се у центру олтарске апсиде, на представи Часне трапезе, налази путир и дискос са дететом-Христом, прекривеним дарком. Али је од значаја да испод рипида двају анђела, пригнутих Светим Даровима, стоји натпис из чина проскомидије, који се и данас говори при сечењу хлеба-Агнеца, по доњој, мекој страни: «Жрет се и закалајет се Агнец Божји за живот всего мира».³⁵⁷² Речи наведеног натписа јасно казују да је овде представљено вршење проскомидије, као почетка Свете Литургије, чији даљи ток до краја означавају молитве на свицима Светих епископа у том реду.

Још одређенија сцена проскомидије приказана је у ниши проскомидије манастира Матејче. На представи Часне трапезе налази се дискос на коме лежи наго дете-Христос. Један Свети јерарх, стојећи са јужне стране, благосиља, а други, са леве, придржавајући дете-Христа левом руком за ноге, десну са копљем пружа према Њему, очигледно представљајући тако чин проскомидије.

За обе ове фреске, са представом детета-Христа на дискосу и Светим епископима са једне и друге стране, тешко би се могло рећи да представљају «поклоњење Агнецу», поготову ону из Матејче, него вршење чина проскомидије. У апсиди главног олтара Богородице Љевишке у Призрену налазе се ликови четири Света архијереја: Јована Златоуста и Григорија Богослова са јужне, Светог Василија Великог и Светог Атанасија Великог са северне стране. У средини апсиде је представа Часне трапезе и на њој, северно дискос са Агнецом-Дететом Христом, на јужној путир, а између дискоса и путира расклопљена звездица. Свети Григорије и Свети Атанасије обема рукама држе по свитак са натписом: «Изредно о прес(ве)теј и чистеј и пребл(а)госл(о)вењеј…» = возглас по освећењу Дарова (Свитак Светог Григорија) и: «Сподоби нас Вл(а)дико са дрзно…» = возглас пред «Оче наш» (на свитку Светог Атанасија Великог).

Карактеристично је овде да Свети Јован и Свети Василије немају уопште у рукама свитка, него десном благосиљају, а левом показују, Свети Јован према путиру, а Свети Василије према Агнецу на дискосу. Најпре ће бити да оба ова геста, указивања левом и благосиљања десном Агнеца на дискосу и путиру, илуструју моменат: «И сотвори убо хљеб сај частноје тело Христа Твојего; А јеже ва чаши си частнују крв Христа Твојего». Речи при томе нису наведене вероватно због тога што су оне унеколико друкчије у Василијевој од оних у Златоустовој Литургији.

Из свега што смо до сада изнели, може се одређено закључити да се на свицима Светих епископа, у доњој зони олтара поменутих манастира, налазе редовно молитве Литургија Светог Јована Златоуста и Василија Великог, од проскомидије па редом: молитве антифона, Малог и Великог входа, трисвете песме, молитве оглашених и верних, молитве по Великом входу, Канона Евхаристије и по освећењу дарова, молитве пред «Вонмем! Свјатаја Свјатим!» и по причешћу и, најзад, заамвоне, дакле од почетка Литургије до њеног краја. Значи, цела ова сцена са представом Часне трапезе, дискоса са Агнецом на њој, и путира, као и Светих јерараха с једне и друге стране, потпуно литургијски обучених, приказује ништа друго него њихово служење Свете Литургије.

Свакако да се ова представа, служење Литургије Светих епископа, није случајно нашла у олтару на том месту. Она треба да је веза између представе причешћа апостола, која је изнад ње, и служења садашње, актуелне Литургије, на Часној трапези у центру олтара, која је испред ње. У причешћу апостола, које врши сам Исус Христос, представљена је Његова првосвештеничка служба, у којој је Он првосвештеник и жртва за грехе свега света. По његовој заповести: «Ово чините за мој спомен» (Лк.22:29), Света Евхаристија је вршена одмах од почетка у време апостола. Примивши је од њих, служили су је кроз векове Свети Оци, а примивши је од ових, служимо је и ми сада, у ово време, не као неку нову жртву, него ону исту жртву Христову за све људе, не понављајући је (јер је она непоновљива), него настављајући, да би је предали поколењима после нас и тако да се служи до краја света, «док не дође (Господ)» (1Кор.11:26).

Што се тиче сликања Светог Хлеба, Агнеца, у облику детета-Христа, свакако да она треба да илуструје речи Господње: «Ово је моје Тело…, ово је Крв моја» (Мф.26:26:27), тј. да очигледно прикаже да Агнец, иако извађен из хлеба, просфоре, и вино у путиру, по освећењу нису више обичан хлеб и вино, него Тело и Крв Христова. На овај начин да нам стално доводе на ум речи Светог Кирила Јерусалимског: «Не гледај, дакле, као на обичан хлеб и вино, јер су, по Господњој одлуци, Тело и Крв Његова. Ако и (чулни) осети оно казују, но вера те убеђује. Не суди ствар по укусу, него се обавести од вере несумњиве, да се удостојаваш Тела и Крви Христове».³⁵⁷³

Несумњиво, дакле, да је у овој сликарској представи реч о служењу Свете Евхаристије, мада се то на први поглед не уочава, јер су Свети епископи молитвено пригнутих глава у правцу дискоса и путира, што је онда повукло на израз «поклоњење Агнецу». На постанак овог израза свакако је дејствовало и постојање праксе клањања освећеном хлебу у Западној цркви, што је страно Православљу.

Да не буде забуне, израз «поклоњење Агнецу», «служење Агнецу» и слично, није саветно употребљавати за ознаку ове познате сцене, него боље «служење Свете Евхаристије», или «служење Свете Литургије».

Гласник, мај 1987.

ПИТАЊЕ: Од ког се дела Агнеца спремају честице за причешће болних? Једни свештеници секу у ту сврху цео Агнец, други пак само делове НИ-КА, а честице од ХС, веле, треба осушити и оставити за причешће болних свештеника. Како овде у ствари треба поступати?

ОДГОВОР: На ово питање дат је укратко одговор у излагању: Да ли се може долити вина у путир кад остану у њему мрвице Агнеца, натопљених Светом Крвљу, да би се њима олакшало причешће верних који још нису причешћени?³⁵⁷⁴ Ту је речено: «Кад је потребно, свештеник може употребити за причешће верних и честицу ИС, као и део честице ХС (од које ће, у таквом случају, узети само део да се причести сам, остали свештеници и ђакони)», као што саветује еп. Мелентије у свом Правилнику. У редовним приликама, разуме се, остаће при установљеном реду, да се честицом ХС причешћује само свештенство. У даљем се излагању вели још одређеније: «Уосталом, тако бива и са Агнецом који се спрема за причешће болних. Он се цео натапа Часном Крвљу, сече у делиће и суши, па се онда причешћују болни, без обзира од ког је дела Агнеца честица. Тим се честицама причешћују и болни свештеници, а не суши се за њих само честица ХС». Према томе, правилно је да се за болне остављају честице од целог Агнеца, а не само од делова НИ-КА.

Исправност оваквог става потврђује и разматрање историјског развитка Чина причешћа од најстаријег доба до данас. У прво време, на престо је стављен цео хлеб ради освећења и ломљења пред причешће, како би сваки од присутних верних и свештеника примио један део. Нема података да се тада свештенство причешћивало од неког извесног одломка Светог Хлеба, а верни од другог. Битно је да су сви примили од једног истог хлеба и тако бивали једно са Христом и између себе: «Хлеб који ломимо није ли заједница Тела Христовог? Јер смо један хлеб, једно тело ми многи, јер сви од једног Хлеба једемо» (1Кор.10:16:17). Овом ломљењу већ од VI в. придаје се симболичко значење крсне жртве Спаситељеве, на шта подсећају и речи које се при томе изговарају: «Раздробљајетсја и раздјељајетсја Агнец Божиј…». Доцније ће се честице Агнеца постављати крстообразно на дискосу, за шта имамо потврду већ у рукописима ХII–ХIII века.³⁵⁷⁵ Из VI в. имамо такође потврду за стављање једне честице Агнеца – после ломљења – у путир, на Истоку познато под називом «еносис», «сједињење» Тела и Крви у путиру, јер су се они, освећени појединачно, све дотле налазили на Часној трапези одвојено једно од другог. Сједињење бива уз изговарање речи «Исполњеније Духа Свјатаго», чиме се означава да Духом Светим бива како освећење Дарова, тако и њихово сједињење.³⁵⁷⁶

Задуго није било ни копља, ни исецања Агнеца из просфоре, нити вађења осталих честица.³⁵⁷⁷ Тек у IX в. Свети Теодор Студит помиње употребу копља на проскомидији. Још доцније помиње се цртање крста копљем на просфори и вађење Агнеца; од XIV в. вађење осталих честица, најзад употреба печата на просфорама и пропис да се Агнец дели на четири дела,³⁵⁷⁸ од којих се део ИС ставља у путир, делом ХС причешћује служеће свештенство, а делом НИ-КА причешћују верни. Но још у XVI–XVII в., како видимо из појединих грчких рукописа, у том погледу није устаљена пракса, те се при причешћу свештеника поступа различито. Пошто стави честицу ИС у путир, упућује се свештеник да за своје причешће: «узима једну од три честице»; или: «причешћује се од три честице»; или: «узима доњу».³⁵⁷⁹ И у савременом Архијерејском чиновнику налази се пропис, кад служећег свештенства буде много, те од честице ХС неће бити довољно за причешће свију («ашче же не довољно будет части онија»), да епископ говорећи: «Раздробљајетсја и раздјељајетсја Агнец Божиј», узима једну од честица НИ-КА и одваја од ње колико треба да се причесте сви клирици («раздробљајет и другују от дву»). У Литургији Светога Јакова одређује се пак да се честица ХС ставља у путир, а остале три деле на потребан број за причешће свештенства и верних.

Из казивања Учитељног извјестија, у одељку: «Како хранити Божественија Тајни бољних ради», са извесношћу може се закључити да цео Агнец, за то припремљен, освећен и напојен Животворном Крвљу, свештеник треба да раздроби св. копљем на мале честице. Ту је реч о целом Агнецу који се напаја Животворном Крвљу («Напајајет же свјатиј Агнец Животворјашчеју Кровију»), пред сушење свештеник га цео вади из кивота, полаже цео на дискос, и пошто се долично поклони, дроби га цео с побожношћу. Нема ниједне речи о томе да честицу ИС или ХС треба издвојити. Потпуно исто налазимо у сличном одељку грчког превода Учитељног известија³⁵⁸⁰ које наводи ово упутство од речи до речи, помињући такође свагда цео Агнец. Исто је тако у преводу Учитељног извјестија на бугарски језик, штампаном на крају Служебника издатог у Софији 1928. год. У одељку «Приготовјане на запасни Свете Дарове» вели се: «И с копљем дроби Свети Агнец на мале честице…».³⁵⁸¹ У старом руском Служебнику, штампаном у Кијеву 1620. г., у којем још нема Учитељног извјестија, али има неколико других додатака, међу њима и «О Свјатом Агнцје в свјатиј Четверток закалајемом и о сохрањенији јего чрез все љето», упутство је сасвим слично, али је од значаја за нас што се ту изриком помиње дробљење целог Агнеца: «И начинајет св. копијем раздробљати Св. Агнец… Раздробив же все…».³⁵⁸²

Из описа овог чина код проф. Мирковића такође се закључује да се цео Агнец копљем дроби на мале честице за потребе болних.³⁵⁸³ Исто излази из казивања Њестеровског: «На Велики четвртак… свештеник вади други Агнец, као за Литургију Пређеосвећених Дарова, освећује и помоћу кашичице напаја Агнец Светом Крвљу над чашом. После Литургије дроби га копљем на мале делове и суши на престолу».³⁵⁸⁴ Уопштено о подели целог хлеба копљем на мале делиће говори и проф. Фундулис према «Иера Антхологија» иероди-даскала Данила Георгопула, у ствари превода овог одељка из Учитељног извјестија.³⁵⁸⁵

Епископ Мелентије сасвим одређено и јасно вели да се дели цео Агнец: «Потом (свештеник) узима копље и њиме иситни сав Свети Агнец на ситне честице». У примедби под текстом наставља овако: «не остављајући посебну честицу «ХР» како то понеки погрешно чине. Јер болно свештено лице може се причестити ма којом било честицом Света Тела Христова».³⁵⁸⁶ Потпуно исто наводи се у Диатаксису на крају Литургикона јерусалимског,³⁵⁸⁷ а такође и Николајевићевом Великом типику.³⁵⁸⁸

Према излагању К. Никољског, који износи слично питање и даје на њега одговор, види се из самог питања да су у то време у Русији честице за болне остављане од целог Агнеца. Питање је гласило: «На Велики четвртак, припремају ли се «запасније (резервни) Дари» за причешће болних, при чему, у пракси, све четири честице Агнеца иду у «запасније Дари»? Треба ли тако поступати, држећи се строго Служебника, по којима се мирјани могу причестити само честицама НИ и КА?» У одговору који је дат у Церковном Вестнику 1893. г., а који Никољски наводи, заступа се мишљење да се не остављају честице за болне мирјане од целог Агнеца, него само од делова НИ и КА: «Агнец за «запасне Даре» треба делити на четири дела, при чему део ИС треба стављати у путир при сједињењу Дарова, део ХС треба дробити за случај болести свештенослужитеља, а делове НИ и КА раздробити за причешћивање болесних мирјана». К. Никољски се не слаже са овим мишљењем, и на основу излагања свих дејстава са Агнецом за болне у Служебнику и Учитељном известију закључује да је наведено мишљење сасвим неправилно. Навешћемо његове речи дословно: «Овде, у изнетом питању и одговору, разуме се други Агнец тј. онај за спремање Св. Дарова за болне. Учитељно извјестије у Служебнику не вели да би се овај Агнец делио на четири дела, и да би се од тог другог Агнеца спуштала честица у путир. Сједињење Агнеца са Светом Крвљу бива «полагањем Агнеца (а не његових делова) на антиминсну губу, натапајући га Животворном Крвљу над Светом чашом помало кашичицом (Изв. учит.). У Учитељном известију не говори се о посебном, одвојеном одељку за чување Светих Дарова као «запас» за болесне свештенослужитеље. Свештенослужитељи се могу причешћивати и од честица Агнеца на којима се налазе слова печата НИ и КА. Агнец Божји је раздробљајемиј, не раздјељајемиј (В. у Чиновнику о причешћу). Један је хлеб, од једног се хлеба сви причешћујемо (1Кор.10:17)». Најзад Никољски закључује: «Дробљење сва четири дела другог Агнеца ради причешћа «запасним» Даровима није у противречности с посебно установљеним чином (поретком) причешћа на Литургији».³⁵⁸⁹ Из његовог излагања, дакле, излази да се за болне дроби и суши цео Агнец, а затим да се честицама од ког било његовог дела причешћују како болни мирјани, тако и свештеници.

С. Булгаков, пак, поред свију ових јасних доказа, сматра да се и овај, други Агнец, који ће се сушити и оставити за причешће болних, такође дели на четири дела, од којих се део ИС спушта у путир, део ХС дели на мање честице и суши за болне свештенике, а део НИ-КА за болне мирјане. На чему он то заснива? Сем позивања на одговоре дате у Церковном Веснику за 1887, 1893. и Руководству дља сељски паст. 1889, као једини доказ он износи опште наводе Учитељног извјестија да се «Свети Агнец за «запасне» Дарове припремао исто онако као и за Пређеосвећену Литургију».³⁵⁹⁰ Пошто се на овој Литургији «Свети Агнец разлама за причешће и свештенослужитеља и мирјана на четири дела… природно је» – вели он – «да на тај начин треба да буде раздробљен и Св. Агнец припремљен за причешће болних…».³⁵⁹¹ Да је погрешно извођење оваквог закључка из сасвим уопштеног казивања Учитељног известија да се Агнец за причешће болних спрема «по Чину како се у Велики пост чини за Пређеосвећену Литургију» – мислим да је сувишно и наводити.

Према томе, правилно је цео спремљени Агнец за причешће болних поделити на мале честице, осушити и употребљавати по потреби како за причешћивање болних мирјана, тако и болних свештеника.

Гласник, април 1976.

ПИТАЊЕ: Скоро сам присуствовао разговору теолога о Светом Причешћу. Једни су заступали мишљење да по освећењу, на Литургији, све честице на дискосу постају Тело Христово. Стога је беспредметно инсистирати да се причешћивање врши само Агнецом, а не честицом Св. Богородице и свима осталима.

Други су били супротног гледишта говорећи да се у Учитељном извјестију одређено наређује да се причешће свештеника и верних врши само од Агнеца, а не и од осталих честица на дискосу.

Какво је, дакле, стварно становиште Православне цркве?

ОДГОВОР: У Патријаршијском Гласнику још пре неколико година³⁵⁹² изнет је историјски пут како се, на Литургији, од освећења целих хлебова, за причешће свештенства и верних, дошло до садашњег начина вађења Агнеца и честица. У старо доба, наиме, сви верни су се трудили да живе свето и називани су светим (2Кор.1:1; Флп.4:21, 22; Кол.1:2). Они су се причешћивали на свакој Литургији знајући реч Христову: «Који једе моје Тело и пије моју Крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан» (Иов.6:54). Из жеље, дакле, да Светим Причешћем остваре најприсније јединство са Господом, тиме живот вечни, и јединство између себе: «Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једног хлеба причешћујемо» (1Кор.10:17). Нисмо цело тело, него делови тела, потребни једни другима и зависни једни од других.

Но кад је добијањем слободе, под царем Константином, прилазило Цркви мноштво незнабожаца, једни искрено, други повучени њиховим примером, из опортунизма – јер је хришћанка мати царева, мноштво људи на власти – висина хришћанског живота је опала. Светом Причешћу једни су приступали по навици као и до тада, редовно, али не са пређашњим страхопоштовањем, држећи у свему светост живота. Други су пак, морално осетљиви, приступали причешћу после озбиљнијег труда око своје духовне припреме: приљежније молитве, читања Светог Писма, исповести. У доба Светог Јована Златоуста та разлика је већ опште уочљива, те на постављено питање да ли се треба често, или ретко причешћивати, он одговара: «Ни често, ни ретко, него ако си достојан свагда, ако си недостојан никада».

Свакако да ни Свети нису себе сматрали достојним Причешћа, те највеће Тајне наше вере, већ увек даром милости Божје. Али су се трудили да буду што достојнији, имајући стално на уму како речи Господње о неопходности причешћивања, тако и опомену Светог апостола Павла: «Који једе овај Хлеб и пије чашу Господњу недостојно, биће крив Телу и Крви Господњој (1Кор.11:27).

У даљем току времена све мањи број верних настоји да приступа редовно Светом Причешћу. У доба Светог Теодора Студита (IX век) већ нема потребе да се за Свето Причешће употребљава цео хлеб, те он помиње употребу копља на проскомидији. У тумачењу пак Литургије, које се приписује патријарху цариградском Герману I, помиње се цртање копљем крста по просфори, а затим исецање и вађење Агнеца.³⁵⁹³ По патмоском рукопису из ХШ века, одмах по постављању Агнеца на дискос, уливању вина и воде у путир (Светог сједињења), јереј узима звездицу и ставља изнад Агнеца, што посредно казује да се тада друге честице нису вадиле.³⁵⁹⁴

У тумачењу патријарха Германа I ништа се не вели шта се чини са хлебом из кога је та честица извађена. Али треба имати у виду да су по пропису VIII књиге Апостолских Установа, сви хлебови које су верни принели за Свето Причешће, по прочитаној молитви «Боже, Боже наш, који си послао небесни хлеб…», већ имали значај освештаних, те их нису могли јести ни катихумени, него само верни. Утолико је пре хлеб из којег је исечен Агнец, не само поменутом молитвом, него чињењем крста копљем и исецањем Агнеца био освештан, те је свакако у циљу освећења даван као «антидор» (уместо Причешћа) присутним верним који се нису причестили.

Још доцније, дошло се до тога да су верни приступали Светом Причешћу само у време четири годишња поста, те је на Литургији за причешће само свештеника вађен мањи Агнец. Насупрот томе, антидора је требало све више, те су, поред просфоре из које је извађен Агнец, освештане и друге, уз призивање часног крста, Свете Богородице и чинова Светих.³⁵⁹⁵ Све до XIV века, дакле, нема помена да се, сем Агнеца, ваде друге честице и стављају на дискос.

Тек се у Диатаксису патријарха цариградског Филотеја помиње вађење честица Свете Богородице, других Светих, као и живих и упокојених верних. Но у време причешћа Диатаксис јасно упућује да се Свети Агнец подиже, разлама уз речи: «Ломи се и раздробљава јагње Божје…», на четири честице, које се на дискосу постављају крстообразно, па се једном од њих причешћује свештеник и ђакон и по причешћу прочитају молитву: «Благодаримо Ти човекољубиви Господе…». Онда ђакон ставља остале честице Светог Агнеца у путир и ако има причасника, причешћује их свештеник кашичицом.³⁵⁹⁶

У доцније време, како по грчким рукописима тако и по већини наших, које сам размотрио, молитва по причешћу се наводи после позива: «Са страхом Божјим и вером приступите», те у грчком рукопису XV века ова молитва има натпис: «Молитва по причешћу свих».³⁵⁹⁷

Кад је већ настало вађење честице за Свету Богородицу, чинове Светих, за верне живе и упокојене, свештеник је, по причешћу верних, благосиљао их, остављао путир на Часну трапезу, да би ђакон онда ставио и те честице у путир, а свештеник за то време са двери читао свима наведену молитву о причешћу.³⁵⁹⁸

Но поред свих ових навода из литургичких текстова, Свети Симеон Солунски (XV век) директно казује да се на Светој Литургији честице у част и спомен Свете Богородице и осталих Светих «не претварају ни у Тело Господње, ни у тела светих, него су само дарови и приноси и жртве».³⁵⁹⁹ Па даље вели овако: «А треба да се зна да приликом причешћивања страшним Тајнама свештеник треба да пази, те да не узима од честица него од Господњега Тела и да причешћује оне који прилазе. Јер, ако сједињењем са Пресветом Крвљу све то и јесте постојало једно, те причешћивање Крвљу Господњом бива и уколико се неко причести честицом. Ипак, будући да је потребно да се сваки верни причести и од Тела и од Крви Христове заједно, нека ономе ко прилази свештеник даје Причешће, узимајући кашичицом и Тело Господње, заједно са Крвљу.

Истина је, додуше, да су се све честице, унете у путир, припојиле Телу Христовом и Крви Његовој, тако да се причасник причешћује Телом и Крвљу узимајући уједно и припојене честице, али је ипак боље, по моме мишљењу, пазити и узимати кашичицом од Божанскога Тела».³⁶⁰⁰

На питање какву корист имају они за које су честице принесене, Свети Симеон одговара: «Постоји објашњење Отаца… да принесене честице дају велику корист, јер представљају лица за која се приносе, и жртве су за њих која се приноси Богу, као што јереј, кад их приноси, тако вели: «Прими Господе ову жртву». Честице пак, «које се приносе за Свете, у њихову су славу и част, уздизање у достојанству, примање божанског просветљења, божанске благодати. А оне (принесене) за верне упокојене – за опроштај греха и добијање божанске благодати. За живе, само ако са покајањем користе живот – за ослобођење од мука, опроштај греха, наду у живот вечни. Светима, дакле, бива узношење кроз божанско свештенодејство, а вернима, као што је речено, указује се божанска благодат».³⁶⁰¹

Још подробније објашњење да се на Светој Литургији освећује и постаје Тело Христово само Агнец и да њиме треба да се причешћују свештенство и верни, не од честица, постоји у једном рукопису дела Светог Симеона из XV века. Ту је поред наведеног последњег одељка (Истина је додуше…) Свети Симеон на маргини својом руком додао опширне допуне. Потреба ових допуна биће да је, како вели проф. Ј. Фундулис, или због тога да се појасни ово казивање, или да се речи «како ја мислим» не схвате као да је његово мишљење недовољно основано на предању Цркве, јер би се тиме могли охрабрити они који мисле да се честице (на дискосу) претварају у тело Христово. Са друге стране да свештеници, из немарности, не би причешћивали верне само честицама, а не Агнецом.

Ево зашто се честице, које се приносе у част Светих и за милосрђе према живим и упокојеним, не претварају у Тело Христово:

На проскомидији се приноси «у спомен Господа» само један хлеб. Из њега се вади (Агнец) и бива «сједињење путира» (уливања вина и воде). Затим се из других хлебова ваде и приносе честице (ово је прави поредак).

Кад се ради о вршењу Пређеосвећене, приносе се и други хлебови према броју Пређеосвећених, ваде се Агнеци, бива сједињење, а онда се приносе честице. Само се Агнеци приносе у спомен Господа.

Само се хлеб који се подиже и из кога се вади Агнец комада и дели као антидор. Друге просфоре, из којих се ваде честице Светих, не називају се антидором (ово је стари, правилни поредак. Свети Симеон наводи да се делио као антидор и хлеб из кога је извађена Богородичина честица, «у њену част»).

При свршавању (телиосин), тј. при освећењу, јереј говори: «И учини овај хлеб…», а не хлебове, пошто на дискосу постоје и честице. Када пак на дискосу има више Агнеца, због вршења Пређеосвећених, тада каже «хлебове ове» (према постојећој пракси, овај израз говори се свагда у једнини. Свети Симеон има у виду друго предање које се на то односи).

При подизању, свештеник подиже само Агнец, а не честице.

У случају да има више Агнеца (предвиђањем вршења више Пређеосвећених), подиже све Агнеце, не честице.

Кад раздроби хлеб, ставља у путир његов горњи део, а не честице.

Причешћује себе и даје ђаконима делиће Агнеца, не од честица.

За вршење Пређеосвећене чува цео хлеб (Агнец), а не честице.

Слично на Велики Четвртак оставља се као залог (паракататхики) (причешће за болне) освећени хлеб – Агнец, а не честице.

На хиротонији презвитера, архијереј даје као залог, у руку новорукоположеног цео хлеб, а не честицу говорећи: «Прими овај залог…».

Најзад, из хлеба предложења, из кога се вади Агнец, вади га свагда јереј. Честице пак, вадили су у неким местима и ђакони (Реч је о најстаријем обичају, што Свети Симеон забрањује).

Ово су основни докази Светог Симеона Солунског, наведени као допуне, његовом руком, у првобитном тексту Дијалога, вели проф. Фундулис.³⁶⁰²

На поновљено питање о освећењу честица, проф. Фундулис наводи званичну одлуку Светог Синода Васељенске патријаршије, коју цариградски патријарх Пајсије I (1651–1652 и 1654–1655 г.) упућује московском патријарху Никону, одговарајући му на 27 постављених питања. У одговору на прво од њих, «Поредак Свете Литургије који се по обичају држи на целом Истоку», каже се: «По Светом причешћу (мисли: свештенослужитеља), ђакон узима дискос, и говорећи васкрсне химне, тј. «Васкрсење Христово видевше…», «Блистај се, блистај се…», «О Пасха велика…», скупља остале (делове) тела (тј. Агнеца) и спушта их са дискоса у путир, заједно са свима честицама Светих, и људи живих и упокојених.

Због овога нас много коре Латини да мешамо људе се обоженим Телом Христовим. Но непорочна Православна црква наша нема кривице нити пада под такву осуду, јер никад није могуће да буде голи и мали човек Бог по природи, као што поста претворени (метавлитхис) хлеб Духом Светим. Јер иако се сједини са Исусом и спојише се (есмиксуси) ово обоје у једно, као што бива кад се човек причести Светом Тајном, али не прелази човек у Бога, него само прима божанску благодат од Христа, а човек остаје човек, иако прима божанску благодат.

Стога треба да пази јереј да не да коме хришћанину да се причести од честица, да не падне у идолатрију. А мисао наше Цркве, због које ставља честице људи у путир, јесте да грехе помињаних спере Часном Крвљу Господа. То је исто као да је Свети Јован, кад је стајао под крстом, довео некога грешника испод рана Исусових, где је капала крв, да га опере њоме. Пошто онај човек тада не би постао Христос по природи, него само очишћен и опран од греха Крвљу Христовом. Стога многи у нашој епархији, знајући ово мишљење, кад стављају честице у путир говоре, после васкрсних молитава, ове речи: «Спери, Господе, грехе овде споменутих, Крвљу Твојом часном, молитвама Твојих Светих». Ако, дакле, добро и сви то говоре, сматрајући да Крв Христова има ту моћ да чисти преступе и да то врши Његовом моћи, говорили ми то, или не говорили, у томе стоји сва моћ свештенодејства».³⁶⁰³

Овај став неоспорно је сасвим на гледишту Светог Симеона Солунског и јасно потврђује чврсто становиште Православне цркве да честице на дискосу не постају Тело Христово и да се њима не причешћују ни свештеници ни верни.

Супротно томе, гледиште да би вађење честица, помињање Светих и верних при томе, стављање њихово поред Агнеца на дискосу било сасвим несхватљиво, и позивање при томе на речи Светог апостола Павла (1Кор.10:17), неће бити да то доказују. Сматрам да се из њих види да у Светом Причешћу долазимо у најприснују заједницу са Господом Исусом, а тиме и до заједнице са осталим вернима, постајемо «једно тело многи, пошто се сви од једног хлеба причешћујемо». То казују и речи Господње: «Који једе моје Тело и пије моју Крв у мени пребива и ја у њему; и ја ћу га васкрснути у последњи дан» (Иов.6:56). Без те заједнице са Христом свакако не бисмо могли доћи ни у заједницу једни са другима. Несумњиво да то казују и речи Светог Јована Дамаскина: «Причешће се зове и јесте заиста што се преко њега ми сједињујемо са Христом…, преко Њега се сједињујемо и једни са другима, пошто бивамо сателесници (сисоми) са Христом».³⁶⁰⁴

Та заједница верних преко Светог Причешћа остваривана је вековима пре него што су се почеле вадити честице. Она се остварује и сада на исти начин и оствариваће се и у Царству Небеском непосреднијим причешћем, гледањем лица Његовог, по речи Светог Јована Дамаскина.³⁶⁰⁵

Тврђење да то што спира грехе помињаних (при вађењу честица) није додир (епафи) њихов са Агнецом (на крају Литургије), него утеловљење њихово с Њим (Христом, тј. постајање честица Телом Христовим током Литургије. прим. моја), сматрам да је теолошки покушај налажења дубљег смисла њиховог вађења, а не догматско-литургичка стварност. Јер кад би тако било, кад би дошло до «утеловљења», јединства са Христом верних који нису поменути на проскомидији, ни извађене честице за њих, ако не на крају Литургије при њиховом причешћу Телом и Крвљу Христовом?

Стога је, као што и пре рекосмо, становиште Светог Симеона Солунског, да се јединство са Христом, а онда и једних са другима, остварује потпуно приступањем Светом Причешћу на крају Литургије, теолошки и литургички схватљивије. А исто тако спирање греха помињаних при вађењу честица живих и упокојених да бива њиховим стављањем у путир.

Наглашавање пак крсне жртве Христове при сипању честица у путир, као и при њиховом вађењу на проскомидији, свакако да бива у смислу да је та страна Његовог искупитељског подвига била за ослобођење од прародитељског греха и за Свету Богородицу, све Свете и све људе до краја света. Такође за опроштење личних грехова свију људи, покајника уопште, те живих и упокојених поменутих при вађењу честица на проскомидији. На то је заиста потребно указивати сада у Цркви војинствујућој, кад су људи још у борби са злом и гресима. У Цркви пак торжествујућој, у есхатону, где ће бити само Свети у слави, наглашавати ту страну спасења крсном жртвом није више од такве потребе.

Према схватању Светог Симеона Солунског као и изнетом одговору цариградског Светог Синода руском патријарху Никону, у црквенословенским Служебницима одређено се вели да делове Светог Агнеца НИ и КА јереј дели на мале честице, колико ће бити довољно за причешће верних. А онда директно: «А од честице Пресвете Богородице, или девет чинова Светих, или других које су на св. дискосу, никако да кога причестиш…».³⁶⁰⁶ И у Служебнику званичног превода на говорни српски језик³⁶⁰⁷ вели се да, по причешћу свештеника и ђакона, свештеник «ломи два остала дела Светог Агнеца (НИ и КА) на честице, како би свима причасницима било довољно, па их меће у Свету чашу…».

У грчком Иератикону, издања Светог Синода 1977.г., по причешћу јереја и ђакона, ђакон ставља у путир «делове Светог Тела [остатак (честице) ХС, НИ и KA], које дели на мале делове са којима треба да се причесте верни…».³⁶⁰⁸ Даље се каже: «Ако нема верних спремних за причешће Светиња, (ђакон) ставља у Свети путир све [тј. честице Богородице, Светих и за душе (верних)] са страхом и сваком пажњом…».³⁶⁰⁹ У многим другим Иератиконима, синодског и приватног издања, говори се само о причешћу јереја и ђакона, без примедбе о причешћивању верних.

Код литургичких писаца новијег времена, редовно се вели да се јереј и ђакон причешћују честицама Светог Агнеца, а уколико помињу причешће верних, да се од Агнеца причешћују и они. То се казује било директно уз напомену да честицама Свете Богородице, девет чинова Светих и осталим не може нико бити причешћен,³⁶¹⁰ било индиректно, излагањем да се тек по причешћу верних стављају у путир честице Свете Богородице и остале.³⁶¹¹

Између већине грчких савремених литургичких писаца, који не следе излагања Иератикона из 1977. г. и не помињу причешће верних, издваја се проф. др Јован Фундулис, који се директно позабавио питањем зашто се и свештенство и верни причешћују од Светог Агнеца, а не другим честицама на дискосу. При томе он опширно наводи разлагање Светог Симеона Солунског, а такође у тој ствари једнако становиште Теодора Кампанијскога, Гаврила Филаделфијског и преподобног Никодима Агиорита.

Поред тога, од посебног значаја је што проф. Фундулис при томе указује на схватање појединих римокатоличких богослова и сабора, као и на одлуку папе Бенедикта XIV, из половине ХVIII века, који о унијатској Литургији казује да се све честице на дискосу, а не само Агнец, претварају по освећењу, у Тело Христово.³⁶¹²

* * *

Као закључак могли бисмо рећи овако:

У прво доба, од приноса верних за Свето Причешће, ђакони су одвајали онолико хлебова колико је било потребно за причешће свих клирика и верних, преносили их на Часну трапезу, а такође потребну количину вина, што је онда на Литургији освећењем постојало Тело и Крв Христова.

Кад је дошло до вађења Агнеца из просфоре, само је он освећиван на Литургији за Свето Причешће, а не и остале просфоре које су биле «уздизане» и благосиљане за антидор.

Кад се поред Агнеца почела вадити и стављати на дискос честица за Свету Богородицу, девет чинова Светих, за живе и упокојене чланове Цркве, освећиван је током Литургије само Агнец и вино у путиру. Свештенство и верни су се само Агнецом причешћивали као Телом Христовим и вином као Крвљу Његовом. Тако бива и данас. Мишљење да на дискосу, не само Агнец, него све честице током Литургије постају Тело Христово, не припада Православној цркви.

Гласник, јул 1996.

ПИТАЊЕ: У преводу Учитељног извјестија протојереја Живка Бранковића, из 1901. год., по причешћу Светим Хлебом, вели се да свештеник отире длан антиминсном губом, а такође о илитон, да не би остала која мрвица Светог Хлеба (стр. 23). Исто тако стоји и у црквенословенском тексту.

Зар није природније да се длан брише о антиминс него о илитон?

ОДГОВОР: Не само да је природније и лакше да се длан – ако га већ треба поред губе још о нешто брисати – брише о антиминс који је озго, него о илитон који је испод њега, него и правилније и боље, и то стога што се на томе месту Учитељног извјестија, под речју илитон свакако подразумева антиминс, без обзира што се у грчким, па и неким старим руским рукописима казује да свештеник и ђакон «причестивши се Светим Телом које је у рукама (ту ен херсин агиу соматос) отиру своје руке о илитон».³⁶¹³ Осим тога, у многим другим рукописима у којима нема упутства о брисању руке по причешћу, од XIV века налазимо примедбу о отирању звездице о илитон да се она скине са дискоса: «И отрвши је о илитон» (ке спонгисас автон – астерискон – епи ту илиту).³⁶¹⁴ Исто тако, не само у млађим, него и у старијим грчким рукописима где се у црквенословенском Служебнику говори о развијању антиминса, уместо «антиминс» у њима стоји реч «илитон». Тако већ у рукопису еп. Порфирија, из IX в., по возгласу «Да и ти с нами славјат…»: «ђакон распростирући илитон (аплон то илитон) говори «Јелици оглашени, изиђите».»³⁶¹⁵ У мноштву других грчких рукописа које наводе Гоар, Красносељцев, А. Дмитријсвскиј, П. Трембелас, од XIV до XVIII века, помиње се само развијање и савијање илитона.³⁶¹⁶ Иста реч се налази и у савременим грчким Евхологионима и Иератиконима, како приватних тако и званичних издања у Грчкој.³⁶¹⁷

Поред свега тога, ипак велим да на указаном месту Учитељног извјестија о отирању руке, као и на местима о отирању звездице, развијању и савијању илитона, за нас сада реч «илитон» може да значи само «антиминс». У прилог ове тврдње говоре не само наши стари рукописи у којима се на свим тим местима, барем у онима које сам имао прилике да прегледам, не налази нигде реч «илитон», него свуда «антиминс», или «андиминс», или «анидимис», а у четири рукописа, уместо ове стране употребљена је словенска реч «платац» и «платанце»,³⁶¹⁸ него и млађи грчки рукописи у којима се на месту где у другим стоји «илитон» помиње «антиминс». Тако се у рукописном Евхалогиону Синајске библиотеке бр. 986, из XV в., вели да ђакон, на речи «Побједнују пјесањ…», узима звездицу и «брише је прстима, или о антиминс».³⁶¹⁹ Реч «антиминс» налази се и у рукопису Светогробске библиотеке бр. 425, XV в., али и на почетку Литургије Светог Јована Златоуста, по молитви «Царју Небесниј»: «И целива (јереј) Свето Еванђеље, Свети антиминс и Свету трапезу».³⁶²⁰

Да се и у наше доба код Грка речју «илитон» назива и антиминс, директно казује митрополит крфски Методије Контостанос, пишући о илитону: «Сматра се неохподним… правоугло платно на коме се слика, с унутрашње стране, скидање (с крста), или сахрањивање Исуса Христа… Ово платно (отхони) назива се илитон; развија се или савија и остаје на Светој трапези… Назива се и антиминс, сложеницом од грчке речи «анти» и латинске «менса» (трапеза). Тако антиминс значи «уместо трапезе».»³⁶²¹ У званичном издању Служебника (Иератикон) Грчке цркве, из 1977. г., види се непосредно како се реч «илитон» замењује речју «антиминс». На крају Златоустове и Василијеве Литургије, док ђакон говори јектенију «Прости приимше…», «јереј ставља губу у антиминс, склапа га и ставља на средину жртвеника» (трапезе). А мало даље, да јереј с Еванђељем чини знак крста изнад већ склопљеног антиминса (стр. 137:192), иако исти Иератикон, у почетку обеју Литургија говори о распростирању «илитона» (илитон ектилиси).³⁶²²

Но тврдња да реч «илитон», на указаном месту Учитељног извјестија, може да значи само антиминс, поред свега изнетога, ипак остаје недоказана, и то стога што је сасвим могуће да се, не само у грчким Евхологионима и Иератиконима, и код митрополита Методија, него и у српским и руским рукописима, или бар у неким од њих, под речју «антиминс», поготово под «платанце», У ствари мисли на илитон.³⁶²³

Како сад то да реч «илитон» може означавати антиминс, а реч «антиминс» – илитон, кад то нису исте ствари, него сасвим различите и по начину освећења, и по томе што антиминс има Свете мошти, а илитон их нема, и што се антиминс увија у илитон, а никад обратно? Да би то разумели потребно је изнети макар неколико речи о времену и узроцима постанка како илитона тако и антиминса.

Што се тиче илитона, одмах се може рећи да је постао врло рано. Сасвим је разумљива и прихватљива мисао да његово порекло треба видети у оном чистом платну којим је прекривен сто на коме се вршило «ломљење хлеба», Света Евхаристија, по приватним домовима одмах у почетку Цркве. Такав прекривач се употребљавао и у катакомбама колико ради поштовања Светих Дарова, толико ради потребе њиховог увијања у случају напада незнабожаца и неопходности бежања с Даровима на друго место.³⁶²⁴

Прва јасна вест о ланеном платну које се стављало преко Часне трапезе, «тако да се при свршавању Тајне могло дотицати прекривача, а не самог дрвета» (трапезе), потиче са Запада од Оптата Милевијског († 392. год.).³⁶²⁵ Но како је ово платно простирано не испод обичне хране, него испод Светог Причешћа, оно је врло рано добило символичко значење оне плаштанице у коју је било увијено Тело Христово скинуто с крста, о чему казује Свети Исидор Пелусиот у V в.: «Чисти прекривач (синдон), прострт ради потребе Божанских Дарова, служба је Ариматејског Јосифа. Јер као што он обви Тело Господње плаштаницом и положи у гроб, што свему народу уроди васкрсењем, тако и ми, осветивши предложени хлеб на прекривачу, налазимо несумњиво Тело Христово, из кога нам извире она нетрулежност коју је Исус, сахрањен Јосифом, васкрснувши даровао».³⁶²⁶

Из овог казивања, као и из казивања Оптата Милевијског, види се јасно да је с почетка Часна трапеза прекривена само тим једним прекривачем, илитоном. Доцније она добија и друге прекриваче, али илитон, са истим символичким значењем, остаје и даље у употреби – простире се преко ове и на њега се непосредно постављају Часни Дарови и освећују. У тумачењу Литургије, које се приписује Светом Јовану Поснику († 595. г.), вели се: «Илитон, сматрам, распростире се на Божанственој трапези у знак плаштанице којом је било обвијено Господње Тело Јосифом и Никодимом».³⁶²⁷ У доцније време о илитону слично казује Свети Герман: «Илитон означава плаштаницу којом је Тело Христово, скинуто с крста, било обвијено и положено у гроб».³⁶²⁸

И Свети Симеон Солунски говори о илитону, али га доводи у везу не само са Христовом смрћу, него и са Његовим васкрсењем, велећи: «Јер по васкрсењу апостоли видеше га (илитон) са покровима, савијен на једном месту. Стога је он савијен и назива се илитон, и беше око главе Христове, и свештено Еванђеље се полаже на њега уместо Спаситеља».³⁶²⁹ У својој Литургици проф. Л. Мирковић казује: «На Светом престолу имамо даље илитон (од илео, увијам, лат. корпорале)».³⁶³⁰

Сасвим је могуће да се на илитону, због његовог символичног значења, током времена почело сликање крста и оруђа Христовог страдања, а доцније Његовог полагања у гроб,³⁶³¹ што се сада редовно представља на антиминсу.

Што се тиче антиминса, време његовог постанка не може се са сигурношћу одредити. Судећи према називу «уместо трапезе”,³⁶³² биће да је постао ради потребе вршења Свете Литургије онде где није било храма и Часне трапезе, или где они нису били освећени: при војном походу, на лађама, мисионарењима у крајевима с незнабожачким становништвом, у пустињама, у малим привременим црквама где епископ није могао доћи и извршити освећење итд.

Прва вест о антиминсу такође је са Запада и налази се код Беде Венерабилиса, у његовој «Хисториа екклезиастика гентис Англорум». Помињући два Англа мисионара међу Саксонцима, 692. год., казује за њих да су поред потребних утвари собом донели «освећену плочу уместо олтара» (табулам алтарис вице дедикатам).³⁶³³ На Истоку пак помиње се да је на Васкрс 776. год. цар Лав Хазар, у присуству свега народа, прогласио царем свога сина Константина на цариградском хиподрому, кад је патријарх, «пошто је донет антиминс», извршио молитву.³⁶³⁴

Вероватно је освећена «табула», коју помиње Беда Венерабилис, била од дрвене даске. У доба Светог Теодора Студита, y IX в., антиминси су прављени како од танке даске, тако и од платна. Антиминсе од платна, у исто време, помиње Свети Никифор Исповедник († 818. г.) велећи да опрани из незнања не губе своје освећење.³⁶³⁵ Свети Симеон Солунски, почетком XV в., помиње само антиминсе од платна и каже: «Ови антиминси су од ланене материје и уместо свештене трапезе бивају»,³⁶³⁶ али поред свега тога, у Грчкој се налазе антиминси од даске све до XVII века.³⁶³⁷

Тај разлог што антиминс собом замењује освећену Часну трапезу, испод које су или у коју су,³⁶³⁸ од давнина полагане мошти мученика,³⁶³⁹ антиминси се освећују на исти начин на који и Часна трапеза, и при томе се у њих полажу Свете мошти. И о томе говори Свети Симеон Солунски, велећи: «Најзад се у њих, помазане миром частице Светих мошти стављају, с источне стране… те су испуњени славе Божје».³⁶⁴⁰ И Гоар узима стављање мошти у антиминсе за главну разлику између њих и илитона.³⁶⁴¹

Употреба антиминса особито је порасла у доба иконоборства, кад су православни, избегавајући да служе у храмовима које су држали иконоборци, радије вршили богослужење по приватним домовима, за шта су им били неопходни антиминси. На постављено му ПИТАЊЕ: «Ако се буде у храму где служећи помиње јеретика, а православни има освећени жртвеник на платну или на дасци, може ли се он положити у том храму у одсуству оног који помиње (јеретика) и на њему православни да служи?» Свети Теодор Студит одговара: «Не треба, него је боље служити по нужди у обичном дому, избравши неко чистије место».³⁶⁴² Но и после победе над иконоборцима, потреба за антиминсима ни у освећеним храмовима није престала, јер су иконоборци били уклонили Свете мошти из многих храмова и трапеза, а за многе се није могло знати са извесношћу да ли их имају или немају, те су антиминси употребљавани свуда, за сваку сигурност.

У свом тумачењу 31. Трулског канона, који забрањује свештеницима вршење богослужења у капелама које су по приватним домовима, без одобрења надлежног архијереја, Валсамон вели: «Стога су, изгледа, и установљени антиминси и освећују их месни епископи у време обновљења (енкениазмом) храма, да се положе на Свете трапезе капела (евктирион). И довољни су не само уместо освећења трапеза… тј. освећења, отверзења и обновљења, него и да докажу да у капели бива свештенослужење по одобрењу епископа».³⁶⁴³ На тај начин антиминсје добио још једну ознаку која га разликује од илитона; он не само омогућава да се Света Литургија може служити и онде где храм и трапеза нису освећени,³⁶⁴⁴ него је и сведоџба да свештеник не ствара парасинагогу, посебну молитвену заједницу непризнавањем епархијског архијереја,³⁶⁴⁵ него је у канонском јединству са Црквом преко епископа, са чијим знањем и дозволом он врши ово богослужење, не за све верне, него само за неке од њих.

Током времена ова фунцкија антиминса добијала је све већи значај тако да у првој половини XIII в. већ настаје пропис да се антиминси не могу правити од ког било платна, него само од оног којим је била обавијена и покривена Часна трапеза, «кад архијереј лично чинодејствује на обновљењу (енкениасмон) (храма), и од тог платна које се обавијало и постављало на трапезу, исеченог на мање делове, и пошто се на њих стави натпис, дају се јерејима и без њих ови не могу свештенодејствовати».³⁶⁴⁶ Тако оно што је половином XII века сматрано дозволом само за изнимне случајеве, већ у XIII веку постаје услов без кога свештеници уопште не могу служити.

Ако се казивање о овом платну којим је била «обавијена и покривана» Часна трапеза при њеном освећивању, и од кога су се после правили антиминси, односи на остатак од кошуље (срачице) Часне трапезе, кад је трапеза већ била помазана Светим миром и освећена, и Свете мошти постављене – онда се свакако у те антиминсе нису стављале мошти, јер они и нису давани само свештеницима за служење у храмовима који нису били освећени, него и осталим, тако да ни ови нису могли без тога служити.

Таквих антиминса било је у старини и код нас Срба, као што их је било и код Руса. Најстарији сачувани руски антиминс потиче из ХII в. (из 1149. год.). Он је без мошти. И поједини антиминси из доцнијег времена, XV и XVI в., такође су без мошти.³⁶⁴⁷

Код нас се нису сачували антиминси из дубоке старине.³⁶⁴⁸ Најстарији потичу из XVI века: један освећен 1532. године митрополитом херцеговачким Марком; други је нацртан 1564. године за цркву Светог Стефана у селу Добродољани код Ораховца. Овај антиминс помиње и С. Јастребов велећи да се налази у манастиру Светог Марка код Призрена и да га је нашао калуђер, отац Никанор у селу Грековце у близини истог манастира, «код једног Турчина, који је носио овај антиминс на прсима у савијеној кожи као хамајлију».³⁶⁴⁹ Јастребов је видео у призренској цркви Светог Ђорђа један стари антиминс који је осветио пећки патријарх Мојсије, а цртао «саписа… грешни Ион в љето 3СКВ» 1716. год. (н. д. 87:88). Григорович наведену годину чита 7122, те му од Исуса Христа излази 1614. г. Међутим, јасно стоји 7222. г. од стварања, тј. 1716. г. од Христа. А и патријарх Мојсије Рајовић је у то време (1712–1726). Григорович помиње и један антиминс у селу Пећинци у Средској жупи, «изображен» 1725. год., који је патријарх Арсеније Јовановић-Шакабента дао у село Мушниково у истој жупи (Јастребов вели «Арсеније Чарнојевић», што према години издавања свакако није, него ће бити Арсеније IV). Како је он постао патријарх 1726. г., биће да година 1725. на антиминсу означава кад се антиминс «изобрази», а не кад је освећен. Један још ранији је освећен 1566. године Пахомијем митрополитом Студенице Хвостанске код Пећи.³⁶⁵⁰ Сачувани антиминс из цркве Светог Стефана села Добродољана код Призрена је без мошти, као и неки други.³⁶⁵¹ Али антиминс из 1708. г., освећен Мојсијем Петровићем, има мошти, као и антиминс арадског епископа Викентија Јовановића с почетка XVIII в. Дрворезни антиминс који је резао Георгије Николић 1740. г. нема мошти, али их имају антиминси патријарха Арсенија IV Шакебенте из 1743. г., митрополита Павла Ненадовића 1752. г., Стевана Стратимировића 1833. г., митрополита београдског Михаила из 1873. г., итд.

Збирка Музеја СПЦ у Београду има грчких антиминса 58. Већина је пореклом из Јерусалимске патријаршије, затим из Цариградске и Антиохијске. Они редовно немају мошти, од најстаријег сачуваног, митрополита битољског Павла 1616. г., па до цариградског патријарха Јоакима из 1905. г. Немају мошти ни грчки антиминси из збирке епископије у Призрену. Али антиминс антиохијског патријарха Јеротеја из 1856. г., збирке Музеја СПЦ, има мошти.

Ни бугарски антиминси, збирке Музеја СПЦ, из 1916. г. немају мошти, као ни они из збирке Епископије у Призрену из 1916. године.

Антиминси без мошти су били дакле, код нас већином у употреби после укидања Пећке патријаршије 1766. год., у време епископа фанариота, али их је у нашим јужним епархијама, с обзиром да нам је то време блиско, релативно мало сачувано.³⁶⁵² Тешко ће се моћи утврдити да ли је већи део њих пропао током балканских и првог светског рата, да ли су их повукли за време окупације бугарски епископи кад су издавали своје, или су сами Грци епископи, по доласку на епархију, повлачили старе и издавали нове?³⁶⁵³ Ово им је био један од извора прихода, јер се за антиминс морало платити,³⁶⁵⁴ а и начини да свештенике држе у послушности, јер су им антиминс могли и не дати, и дати повући, а с њима могућност и право богослужења.³⁶⁵⁵

Тако је дошло до настанка две врсте антиминса: оних који имају Свете мошти и оних који су без њих. Према ономе што је до сада овде изнето, као и према речима Валсамоновим, антиминси у правом смислу речи, са Светим моштима, неопходни су за служење Свете Литургије у местима где нема храма и Часне трапезе, или где они нису освећени, а не и за архијерејем освећене.³⁶⁵⁶

Како се у наведеним приликама антиминси распростиру и на њих се полажу Свети Дарови, то су они преузели улогу илитона, па су илитони постали практично непотребни. Да се илитон не би сасвим изгубио, Свети Симеон Солунски саветује да се зашије уз антиминс.³⁶⁵⁷ Код Руса и Срба, где илитон редовно постоји, но изгубивши своју првобитну улогу он служи за увијање антиминса да се сачува од хабања и прљања: «У илитон се увек увија освећени антиминс», како вели архиеп. Венијамин, а тако и други наши и руски литургичари.³⁶⁵⁸

Антиминс без Светих мошти у ствари није антиминс, него илитон у првобитном смислу те речи, тј. распростире се на освећеној Часној трапези која има Свете мошти, да би на њега били положени Часни Дарови. Током времена, као што је изложено, означавали су и дозволу епископа свештенику да може свештенодејствовати. Тај значај током времена придаван је како антиминсима-илитонима, без Светих моштију, тако и онима у правом смислу речи, који су Свете мошти имали.

Према примедби у Чину освећења храма у Требнику патријарха Никона, да после освећења храма «свјашченодејствије и без антиминса бивајет на њем (престолу) зањеже бити јему освјашчену»,³⁶⁵⁹ и код Руса, а ваљда и код нас Срба, у старије време антиминси са Светим моштима постављани су само на архијерејем неосвећеним престолима.³⁶⁶⁰ Московски сабор при патријарху Јоакиму, 1675. г., наредио је да се антиминси полажу на све престоле, али на оне које је осветио архијереј «там полагати антиминсиј без мошчеј свјатих»,³⁶⁶¹ свакако не само зато да се одстрани сумња да је освећење извршио архијереј, него и да би се у својству илитона распростирали под Свете Дарове, за шта су, на неосвећеним трапезама видесмо, служили антиминси са Св. моштима.

Пошто је у Русији био велики број храмова који нису били освећени архијерејским освећењем, него јерејским, тј. полагањем у њима само антиминса освећених архијерејем с ушивеним моштима,³⁶⁶² па је при замени овешталих антиминса, или кад би они били уништени у ратним приликама, тешко било утврдити да ли је храм освећен архијерејем, те да му треба антиминс-илитон без моштију, или са моштима, утврдио се обичај да се у све антиминсе стављају Свете мошти.³⁶⁶³ Тако је и код нас, те се у свим храмовима, било да трапеза има мошти или нема, обавезно на њој налази антиминс са Св. моштима.³⁶⁶⁴ Наредбу о томе донео је још 1864. године Архијерејски сабор Краљевине Србије, у којој се за антиминс вели: «… Нужно је да има у себи у једном крају ушивене Св. мошти».³⁶⁶⁵ Код Грка пак, код којих су епархије територијално мале те су епископи у могућности да свуда стигну и освете храмове, не постоји јерејско освећење храмова, нити потреба антиминса са моштима да се на неосвећеној трапези може служити. Стога код њих, као и код Бугара, антиминси, са графичком представом полагања Христа у гроб, редовно немају мошти. Иако се понегде називају антиминси, у ствари су илитони, и како је речено, већином се и називају илитони.

Наведене чињенице у целом досадашњем расуђивању довеле су нас, сматрам, до разумевања питања како то реч «илитон» може да означава антиминс, а реч «антиминс» – илитон, а тиме и до одговора на постављено питање. Тај одговор може се овако формулисати: Како је, с једне стране, у неосвећеним црквама освећени антиминс преузимао улогу илитона, те по навици и називан «илитон», а с друге, употреба антиминса без моштију, само у функцији илитона, доводила до истог назива, биће да су то главни разлози што се из старине па све до данас код Грка антиминс и назива «илитон». У Учитељном извјестију, код Булгакова и у неким рукописима, израз илитон преузет је механички од Грка, али не да означи антиминс без моштију, у ствари илитон какав је код њих, него антиминс са моштима какав је код нас Срба и Руса. Тако је дошло до пометње. Требало је на тим местима, одмах при преводу, ставити реч антиминс, па забуне не би било.³⁶⁶⁶ При оваквом пак стању ствари, иако онде стоји реч «илитон», ни на какав начин она не може да се односи нити да означава оно што реч «илитон» означава код Руса и Срба, него само оно што код њих означава реч «антиминс».

То би био одговор на постављено питање, онакав, дакле исти какав је стављен на почетку, недовољно образложен, а сада свакако и јасније изнет и образложен.

У вези с тим, треба се осврнути на питање зашто се у нашим рукописима налази само реч «антиминс»? Сматрам да је то стога што су не само с почетка примања хришћанства, него и задуго, у већини цркава употребљавани антиминси у правом смислу речи, са Светим моштима, јер епископ који је све до освајања Стевана Немање био само један за целу Рашку, са седиштем у Петровој цркви код Новог Пазара, није могао стићи да освешта све цркве по удаљеним планинским крајевима. За те цркве он је давао освећене антиминсе са Светим моштима. Затечени антиминси, кад би црква била освештана, можда су замењивани са онима који нису имали мошти, али су се по навици и ови називали антиминси. Кажем можда, јер из тог старог немањићког доба антиминси нису сачувани, стога о томе да ли су били са моштима, или без њих можемо само нагађати. Тек од XVI века у могућности смо да пратимо њихов развој и питања с тим у вези.

Кад је већ помињано скидање звездице с дискоса, на «Побједнују пјесањ», и њено отирање о илитон, управо о антиминс, треба рећи да нема разлога – сем изузетно – да се она отире било антиминсном губом, било прстима, како се вели у неким рукописима и код појединих писаца. Сасвим је довољно да се њени крајеви отиру о антиминс, да би се тако скинуле честице које би се могле за њу прихватити.

Пошто се звездица скине и отре, упутства где се она оставља нису увек сагласна. По једнима, ставља се «на» (епи) илитон, тј. антиминс;³⁶⁶⁷ «заједно са воздухом» (мета ту аерос);³⁶⁶⁸ «са дарцима» (мета тон калиматон);³⁶⁶⁹ или «на једно место Свете трапезе» (ен ени мери тис агиас трапезис).³⁶⁷⁰ У руским и српским рукописима «полагајет ју са аером»; у Служебнику Петра Могиле из 1635. г. «полаже на сложени воздух» (стр. 311); у црквенословенском сасвим неодређено: «и цјеловав ју полагајет»; по новијој пракси – у савијени воздух. Сматрам да је то најбоље и најпрактичније, јер на тај начин она не може лако да испадне, затим, зна се одмах где да се тражи, а поред тога она може да држи кашичицу и копље ако се они ставе испод ње у воздух, поготово ако јој краци буду у правцу превоја воздуха, «окренути истоку» (влепон та акра авту прос анатолас), како се вели у једном грчком рукопису.³⁶⁷¹

Треба напоменути и то да свуда у Грчкој, а понегде и код нас, при скидању звездице и чињењу крста над дискосом (уз речи: појушче, вопијушче, взивајушче и глагољушче), ђакон или свештеник удара њеним крајевима о дискос да се чује звук тога ударања у цркви. То свакако нема неке практичне сврхе, тј. да се отресу уз њу прионуле честице, јер се она, као што је речено, отире о антиминс. Поред тога, у тако озбиљном тренутку, наједанпут се прекида свечаност речи Канона Евхаристије, који је већ почео, тупим ударцима звездице о дискос. Биће да је на недоличност овог поступка упућена примедба једног александријског рукописа из XVI в., која наређује: «Не ударамо по дискосу, као што пише онај блажењејши кир Јоасаф…»³⁶⁷² и овим хоће да исправи примедбе оних рукописа који ту ударање прописују.³⁶⁷³

Примедба о брисању руке по причешћу, као што је речено, налази се у малом броју рукописа. Већином се у њима казује: «Причешћује се оним у рукама за сваком сигурношћу».³⁶⁷⁴ На основу тога што се у старијим рукописима говори о отирању руке о илитон (одн. у нашим о антиминс), проф. Трембелас закључује да је првобитно у ту сврху употребљаван илитон, а да се губа са том функцијом јавља тек од XVIII века.³⁶⁷⁵ Новији пак литургички текстови и литургички писци помињу само губу за ово отирање: «Са сваком пажњом отире свој длан губом над дискосом».³⁶⁷⁶ Од литургичких писаца, архиеп. Венијамин вели: «Ову руку свештенослужитељи… пажљиво отиру освећеном губом над дискосом»,³⁶⁷⁷ а тако исто Никољскиј³⁶⁷⁸ и још пре њих Гоар,³⁶⁷⁹ такође проф. Керн и еп. Мелентије.³⁶⁸⁰ У Литургици проф. Мирковића нема примедбе о отирању руке, а С. Булгаков, позивајући се на Учитељно известије, вели да се рука тада отире «антиминсном губом, или илитоном над путиром».³⁶⁸¹ Није јасно како он замишља то отирање «илитоном над путиром», ако је илитон распрострт испод антиминса? Па и кад би под речју «илитон» подразумевао антиминс, као што треба, тешко би се то могло извести без бојазни да се не преврне или путир, или дискос.³⁶⁸²

Гласник, децембар 1980.

ПИТАЊЕ: Када кажу: «Со страхом Божијим и вјероју приступите», неки свештеници остављају путир на трапезу и уз речи: «Спаси Боже људи твоја…» благосиљају десницом народ. Други рекавши: «Со страхом Божијим…» не остављају путир, него с њим у левој руци, а десницом придржавајући га, стоје на дверима, а по завршетку «Благословен грјадиј…», благосиљају народ десницом, па тек онда остављају путир на трапезу и каде.

Исто тако, кад има причесника, једни свештеници оставе путир на трапезу, па се окрећу и читају причесницима молитву: «Вјерују Господи и исповједују», док други говоре ту молитву на дверима држећи путир у руци.

Није ли oвaj други начин у оба случаја правилнији?

ОДГОВОР: Правилнији је и бољи из ових разлога:

Кад се, с путиром у левој руци, десном благосиљају верни, бива очигледно да ово благосиљање, тј. освећење,³⁶⁸³ свештеник врши у име Христа Који се сада налази видљиво у путиру у облику хлеба и вина и од Кога се моли спасење народа и благослов. Управо да благослов, који свештеник и у другим приликама упућује верним, није његов, нити од њега, него Божји, а свештеник га само, као слуга и помоћник Божји, предаје верним. У ствари, Бог благосиља народ свој употребљавајући руке и глас Свог свештенства. «… Бог их благосиља. Стварно не благосиља их човек…».³⁶⁸⁴

А свештенство и народ у Богу су једно: «… и онај који освећује и они који се освећују сви су од једнога…» (Евр.2:11).

С друге стране, остављајући путир на трапезу и окрећући се народу ради благосиљања, исказује се недовољна пажња и поштовање Телу и Крви Господњој у прилици у којој се то може изразити боље, држањем путира у руци.

Ако свештеник оставља путир на трапезу и окреће се народу да би из Служебника прочитао молитву пред причешће: «Вјерују Господи и исповједују», зато што ову још није научио напамет, те је мора читати из Служебника, или из Молитвеника на савременом језику, онда је такав његов поступак без изговора за осуду. И код Руса и код Грка у овој прилици свештеници држе путир у руци, и верни, понављајући речи молитве, гледају у путир с Животворним Причешћем, а не у свештеника иза чијих се леђа налази Свети путир.

И историјско разматрање овог дела Литургије показује нам да је у старини путир држао ђакон, или свештеник, у тој прилици. У најстарије доба причешћивање верних бивало је одмах по причешћивању клирика, вероватно без икаквог позива, као што се излаже у Литургији VIII књиге Апостолских Установа: «И после тога причешћивао се епископ, затим презвитери и ђакони, и ипођакони, и чтеци, и појци, и монаси, па од жена ђаконисе, и девојке, и удовице, онда деца, па затим сав народ по реду, са смерношћу и побожношћу, без буке».³⁶⁸⁵ Из истог извора види се да је епископ давао Свети Хлеб у руке причесницима, уз речи: «Тело Христово», на шта је верни одговарао: «Амин»; а ђакон је држао путир и причешћујући говорио: «Крв Христова, Чаша живота», а верни је такође одговарао: «Амин».³⁶⁸⁶ Ова стара пракса, како разложно примећује проф. Трембелас, објашњава нам зашто и данас, с путиром у руци ђакони позивају верне да приступе, иако ће из путира причешћивати кашичицом³⁶⁸⁷ епископ, или свештеник, а не више ђакон.³⁶⁸⁸

У доцније време, верни се не причешћују непосредно по причешћу свештенства, можда због тога што су ови после свог причешћа одмах читали благодарствену молитву: «Благодарим тја, Владико Человјекољубче…», како стоји у већини новијих грчких рукописа,³⁶⁸⁹ док се у другим ова молитва налази иза «Со страхом Божјим …», те се у једном рукопису из XV в. назива «Молитва по причешћу свију».³⁶⁹⁰ И у већини наших рукописа ову молитву свештеник чита по причешћу народа и његовом благосиљању, док ђакон спушта честице Свете Богородице и остале с дискоса у путир. По мишљењу проф. Трембеласа, потреба позива верним да приђу Причешћу настала је због престанка давања Светог Причешћа верним, и мушким и женским, у олтару.³⁶⁹¹ С почетка је, вели он, овај позив био «вероватно… Приступите!».³⁶⁹² Извесност овог закључка потврђују наши стари рукописи у којима налазимо прелазну праксу. По њима, ђакон, пошто узме путир «повељевшу јему јереју», говори узгласно: «Приступите!», пошто претходно јереј рекне: «Са страхом Божјим и вероју…». Свештеник је ове речи говорио тихо, у себи, што закључујемо из појединих рукописа посредно, на основу примедбе да је ђакон говорио «Приступите!» узгласно.³⁶⁹³ И кад је сам свештеник позивао народ на причешће, говорио је «тај(тајно): Са страхом Б(о)жи(ји)м и са вероју, вазгл(а)с: Приступите!».³⁶⁹⁴ У грчким рукописима такође се налази ова примедба. Проф. Трембелас наводи Патмоски рукописни Евхологион из ХII–ХIII века у коме стоји: «говори тихо: Са страхом Божјим… и узглашава… Приступите!».³⁶⁹⁵ Тек у дечанском рукописном Архијерејском Чиновнику бр. 135, с краја XVI в., говори све ове речи ђакон: «Са страх(ом) Б(о)жијим и са вероју приступите!».³⁶⁹⁶

Остављање путира на трапезу наши рукописи предвиђају тек по благослову који јереј упућује народу, «диакону држешту с(ве)тују чашу».³⁶⁹⁷ У пергаментном дечанском Служабнику бр. 120, XIV в., изложен је цео овај чин тако да га врши сам свештеник без ђакона, али он и у том случају оставља путир на трапезу тек по благосиљању народа. По причешћу свештеника и прочитању молитве,³⁶⁹⁸ вели се ту: «И тако валагајет с(ве)тују лавиту³⁶⁹⁹ ва с(ве)ти потир. И вазам јего обраштајет се ка људем г(лаго)ље тај: Са страхом Божи(ји)м и са вероју, вазгл(а)с: Приступите. Таже бл(аго)с(ло)вит људи ка себе гл(агољ)е: Сп(а)си Б(ож)е људ(и) своје и бл(аго)с(ло)ви дос(то)јаније твоје.³⁷⁰⁰ И вазвраштаје се постављајте с(ве)ти потир на с(ве)тој трапези…».³⁷⁰¹ Иза тога наводи се да чита садашњу молитву по причешћу: «Благодарим те Вл(ади)ко… Таже кадит с(ве)тије дари гл(агољ)е: Вазнеси се на н(е)б(е)са Б(о)же и по васе земљи слава Твоја.³⁷⁰² Таж(е) вазам с(ве)таја и гл(агољ)е ка себ(е): Бл(аго)с(лове)н Б(ог) наш и вазгл(а)с: Васегда и н(и)ња,³⁷⁰³ и ваносит с(ве)таја ва с(ве)ти олтар мали. Теж(е) врашт се гла(гољ)ет: Прости пријемше…».³⁷⁰⁴

Пропис да се путир оставља на Часну трапезу после благослова свештениковог налазимо и у штампаном црквенословенском Архијерејском чиновнику: «Архијереј узевши и целивавши Свети путир, предаје га протођакону. (Овај) примивши га обема рукама, целива руку архијерејеву, одлази на Царске двери и узносећи Свети путир говори: «Со страхом Божијим…». Архијереј изишавши из Царских врата благосиља народ… говорећи: «Спаси Боже људи Твоја…» и окренувши се Светој трапези благосиља саслужитеље… и примивши Свети путир из руку протођакона, поставља га на Свету трапезу».

Овакву исту праксу налазимо у савременим грчким Иератиконима,³⁷⁰⁵ Евхологијима и Литургиконима,³⁷⁰⁶ али по благослову свештеника, уз речи «Спаси Боже људи Твоја», окрећу се «и јереј и ђакон Светој трапези и ђакон – а не свештеник – поставља на њу Свети путир».

У савременим црквенословенским Служебницима предвиђено је служење свештеника са ђаконом и причешће народа одмах иза позива: «Со страхом Божјим…».³⁷⁰⁷ По причешћу народа свештеник оставља путир на Часну трапезу, ђакон у њега ставља честице с дискоса, а свештеник благословивши народ, окреће се трапези и кади. Нема примедбе како поступају свештеник и ђакон ако нема причесника, нити кад служи сам свештеник без ђакона. У Служебнику П. Могиле, штампаном 1639. г., такође се излаже служење свештеника и ђакона, али се у њему предвиђају оба случаја, и кад има причесника и кад их нема. Кад има причесника, по ђаконовом позиву: «Со страхом Божјим и вјероју приступите», «јереј вземљет от њего (ђакона) чашу, и став сам посредје царских двереј, објема рукама благоговјејно божественују держа чашу», говори молитву: «Вјерују, Господи, и исповједују», коју за њим понављају сви који ће се причестити, па се онда редом причешћују. «По причашченији же всјех покривајет иереј покровцем свјатују чашу и шујцеју крјепко свјатују чашу держа, десницеју благословљајет. Ашче же не сут (причесници), диакону свјатују чашу објема рукама держашчу, иереј от деснија страни јего стоја, благословљајет људи глагоља: «Спаси Боже људи своја и благослови достојаније Твоје».»³⁷⁰⁸

Да се путир оставља на Часну трапезу по благосиљању свештеника, од литургичких писаца говори проф. Трембелас, наводећи прописе новијих рукописа од XVII в.: «И пошто се причесте сви који хоће, док ђакон држи Свети путир, јереј благосиља народ говорећи гласно: Спаси Боже људи Твоја…»,³⁷⁰⁹ затим проф. Мирковић.³⁷¹⁰ Према епископу Мелентију, кад свештеник служи са ђаконом, поступа се исто као што је описано у Архијерејском чиновнику,³⁷¹¹ а кад служи без ђакона, свештеник хвата стуб путира левом руком, а десном стопу и говори: «Со страхом Божјим…». Онда, благосиљајући народ десницом, узглашава: «Спаси Боже људи Твоја…», па оставља путир на трапезу и кади.³⁷¹² Р. Димитријевић такође наводи објашњење да свештеник држи путир «обема рукама, но тако да га десницом само придржава, којом ће при изговарању речи: «Спаси Боже људи Твоја…», благосиљати».³⁷¹³ У излагању проф. К. Керна, овај моменат углавном одговара црквенословенском Служебнику, с извесном неодређеношћу у питању које нас интересује.³⁷¹⁴ У преводу Литургије Светог Јована Златоуста од поч. бачког епископа Иринеја,³⁷¹⁵ пропис је као у савременим грчким, а у сличном преводу архим. др Јустина Поповића, као у црквенословенском Служебнику, са напоменом да, ако нема причесника стављање честица с дискоса у путир врши ђакон по причешћу свештеника.³⁷¹⁶

Према К. Никољском пак излази да свештеник, и кад нема причесника, узима путир од ђакона, пошто овај каже: «Со страхом Божијим…», ставља га на престо и «окренувши се народу, благосиља га узглашавајући: «Спаси Боже људи Твоја…».»³⁷¹⁷ Изгледа да такво мишљење заступа и Булгаков.³⁷¹⁸ И по бугарском Служебнику биће да свештеник по остављању путира на трапезу благосиља народ.³⁷¹⁹ Супротно, дакле, од праксе свих осталих наведених старијих и новијих црквених књига и писаца.

Закључујући поновићемо оно што смо рекли у почетку: Боље је да свештеник, пре речи: «Со страхом Божјим…» узме путир у леву руку, а десном да га само придржава, да би на речи «Спаси Боже људи Твоја…» могао десницом благословити народ, а онда, ако нема причесника, да га остави и окади.

Ако служи и ђакон, по отварању двери, свештеник њему предаје путир, и ђакон, стојећи на дверима, говори: «Со страхом Божјим…». Ако су двери довољно широке, ђакон ће с путиром стајати на дверима, према икони Христовој, да би свештеник могао, њему с десне стране, благословити народ са двери, уз речи: «Спаси Боже људи Твоја…». Ако су двери уске, ђакон ће се повући мало да би свештеник могао са двери благословити. Потом свештеник, ако нема причесника, узима путир од ђакона, оставља га на трапезу и кади.

Ако ли има причесника, свештеник ће, држећи путир, говорити молитву пред причешће «Верујем, Господе, и исповедам…», коју треба да зна напамет, и то боље је на савременом језику, у званичном преводу из Молитвеника издања Светог Архијерејског Синода из 1971. и 1972. г., а никако да путир оставља и, окренувши му леђа, чита ову молитву.

Гласник, фебруар 1979.

ПИТАЊЕ: У Грчкој, позив верним на Литургији да приступе Светом Причешћу гласи: «Со страхом Божијим, вјероју и љубовију приступите!» Тако стоји и у најновијем преводу Литургије о. Јустина Поповића. Ако је тако правилније, зашто се и у нашој Цркви не говори «и љубовију»?

ОДГОВОР: У Гласнику бр. 2, 1979. год., у одговору на питање да ли свештеник треба да остави путир на Часну трапезу па онда да упути благослов народу уз речи: «Спаси Боже људи Твоја…», речено је да у најстарије време, вероватно, није упућиван посебан позив народу да приступи Причешћу, него је оно следило непосредно по причешћу свештенства, онако како је тај чин описан у VIII књизи Апостолских Установа. У доцније доба верни се не причешћују непосредно после причешћа свештенства, било што су свештеници почели читати благодарствену молитву одмах пошто се причесте, било што је за верне одређено да се не причешћују пред Часном трапезом, него ван олтара, како сматра проф. Трембелас.³⁷²⁰ Тако је настала потреба да се верним упути позив за приступање Причешћу. Првобитно је тај позив био прост, само «Приступите!», и упућивао га је узгласно ђакон, као што смо тамо изнели. Доцније, пред тај позив говорио је свештеник, најпре у себи, затим тихо, а најзад гласно: «Со страхом Божијим и вјероју…». Кад су ове речи почеле да се говоре гласно, преузео их је ђакон и сједињавао са «Приступите!». Колико нам је сада познато, код нас, цео овај позив почео је да говори ђакон гласно тек у XVI–XVII веку, како нам показује дечански рукописни Архијерејски чиновник бр. 135, из тог времена, да би онда остало тако до данас.

Речи «Са страхом Божијим и вероју приступите!» налазимо у свима нашим рукописним и старим штампаним Служабницима. Ни у једном од оних које сам имао прилику да размотрим нема ништа друго. Према примедби Ивана Дмитријевског, исто је тако и у руским старим рукописним и штампаним Служебницима.³⁷²¹ У словенске рукописе ушле су ове речи преводом из грчких, а о грчким рукописима вели проф. Трембелас: «Скоро у свима рукописима… пише: «Са страхом Божијим и вером приступите».»³⁷²² Само у три рукописа из XVII в. и четири из XVIII в., као и у једном атонском Евхологиону из XV–XVI в., од њих 84 које проф. Трембелас наводи, налазимо савремену грчку праксу: «Мета фову Тхеу, пистеос ке агапис проселтхете»³⁷²³ (Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите.).

Према 99. глави дела Светог Симеона Солунског о Светој Литургији: «И кад ђакон позове (верне) да приђу са страхом Божјим и вером (Проселтхин мета фову Тхеу ке пистеос), да не би неки прилазећи причешћу причестили се на осуду себи»,³⁷²⁴ видимо да се реч «и љубављу» није употребљавала ни у његово време (почетак XV века). Помињање вере и страха Божјега, без речи «и љубављу», налазимо и код канонисте Теодора Валсамона (XII век), који тумачећи 101. конон Трулског сабора вели: «Не чуди се и не питај за узрок због кога, у неким Црквама, даје се лаицима Свето Тело Христово, а не предаје им се у руке, према наређењу овог канона. Права вера, и страх Божји и побожност неподозривим ово предаде, а не недостојност лаика».³⁷²⁵ Поименце се ова два услова налазе и у «Тачном изложењу православне вере» Светог Јована Дамаскина: «Стога са сваким страхом, и чистом савешћу и непоколебивом вером прилазимо и биће нам сасвим како верујемо без двоумљења».³⁷²⁶

Као најстарији помен речи «и љубављу», неки писци наводе «Тумачење Литургије Пређеосвећених Дарова» Светог Теодора Студита, у коме стоји: «Онда се позивају браћа да се причесте: Са страхом Божјим… и вером и љубављу. Овде, дакле, реченица изражава божанску слику Божанске и Животворне Тројице: израз «страх» славу Божанске и Прве Светлости Оца; вера – Јединородног и Сабеспочетног Логоса, а љубав – Доброг и Свесветог Духа».³⁷²⁷ Но са правом се указује да употреба почетног возгласа «Благословено Царство…», уместо «Благословен Бог наш…», од којих први боље одговара пуној Литугији као израз победе, а други Пређеосвећеној у знак смирености због греха; затим да свештеник не скидајући воздух, на «Преждеосвјашченаја…», подиже Свети Хлеб, што се све јавља у рукописима ХII-ХШ в.³⁷²⁸ указује на то да ово тумачење не припада Светом Теодору. Нисмо у могућности да проверимо рукописе овог дела да би се видело да ли ова реч постоји у најстаријим примерцима, или се јавља тек у доцнијим преписима. У сваком случају, неће бити да потиче из времена Светог Теодора Студита (IX век).

Проф. Л. Мирковић наводи дело патријарха Германа «Мистики тхеориа», у коме се ова реч наводи у позиву верним да приступе Причешћу: «Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите Христу Богу и Цару нашем. Треба, дакле ми да имамо страх и љубав у време Тајни, и да са вером приступамо. Јер ако имамо мноштво праведности, али мрзимо, никаквог од оног спасења, вели, нећемо достићи. Стога, треба да имамо страх и љубав у време жртава. Јер ништа друго не говори о праведности колико љубав. Сам Јединородни Син и Реч Божја, извор је мира сваком који верује и часно Његово Тело и Крв је дао (онима) са страхом и вером».³⁷²⁹

Но, давно је исказана сумња да ово дело припада цариградском патријарху Герману I из VIII в., него пре Герману II (1222–1240.г.).

Никола Кавасила, с краја XVI в., у тумачењу Свете Литургије вели: «А јереј, причестивши се, окреће се народу и показавши свето, позива оне који хоће да се причесте, и позива их да приступе «Са страхом Божјим и вером…».»³⁷³⁰

Према изнетом, тврђење проф. К. Керна да је позив народу за причешће, у коме поред «страха Божјег» и «вере», стоји «и љубављу» (агапис) «старији и налази се у старијим рукописним формуларима литургије…,³⁷³¹ не може се одржати без обзира што се он позива на неколико аутора, али не наводи ниједан од тих старијих рукописних «формулара Литургије», односно рукописе у којима се ова реч налази. Његова примедба да овај додатак није литургички погрешан и да «одговара смислу евхаристијских молитава» (нпр. у другој молитви верних: «Дажд им всегда со страхом и љубовију служашчим Тебје… причаститисја свјатих Твојих тајин…»; или у Литургији Пређеосвећених Дарова: «Вјероју и љубовију приступим да причасници жизни вјечнија будем…»), стоји, али се из тога не може закључити да се реч «и љубављу» налази од старине у позиву верних. Архиепископ Василије исправно примећује: «Ово је прекрасан додатак, али он собом не представља древну литургичку традицију, која тачно одговарајући сакраменталном духовном животу Златоустове Литургије, подвлачи осећање страха пред «Великом Тајном».³⁷³² Но неће бити тачно мишљење овог писца да се реч «и љубављу» почела употребљавати на Атону у XVIII в., и да су је увеле присталице честог причешћивања, представници покрета «кољивара», на челу са преп. Никодимом Агиоритом, да би онда била унета у Типик Цариградске цркве 1838. г.³⁷³³ Према наводима у грчким рукописима, видимо да је она као пракса почела улазити у рукописе већ од XVI веку. Можемо примити као вероватно да су за њено ширење и утврђивање свуда у Грчкој имали «највећу заслугу преп. Никодим и покрет кољивара».³⁷³⁴ У Русији, као и код нас Срба, она није примљена до данас, док се налази у бугарском Служебнику из 1928. године.³⁷³⁵

Стари позив верним да приступе Светом Причешћу изражава два главна момента у односу на Свето Причешће: веру да је оно истинско Тело и Крв Христова, без кога не можемо имати живот вечни (Иов.6:53:54). И друго – да му се зато не може приступати како било, него «са страхом Божјим», очишћени и припремљени колико је то могуће, да нам Свето Причешће не би било на осуду.³⁷³⁶

Иако се речима «и љубовију», у позиву верним пред причешће, са литургичке и догматске стране не може ставити приговор (но такав се приговор, сматрам, исто тако не би могао ставити ни позиву верним да покажу тада и трећу еванђелску врлину – наду, тј. да позив гласи: «вјероју и љубовију и надеждеју приступим»), али историјски позив верним био је кроз векове: «Со страхом Божијим и вјероју приступите!» Стога, не спорећи се са Грцима и Бугарима што су у новије време у позив верним унели реч «и љубовију», сматрам да нема неког битног разлога да тим путем пођемо и ми, те да је сада и ми уводимо. Ако је негде већ ушла у употребу, мислим да од тога не треба правити проблем, иако историјски разлози, као што видесмо, као и потреба једнообразности говоре да је боље остати при досадашњој, вековној пракси.

Гласник, август 1979.

ПИТАЊЕ: Кад остане мало Светог Причешћа, а причесника још има, сме ли се долити обичног вина, да би се тако, с остатком Светог Причешћа, и они могли причестити?

ОДГОВОР: Како је питање формулисано, изгледа да се код неких свештеника дешава да Светог Тела има (макар у мрвицама), али понестане Свете Крви, па се зато, ваљда, јавља потреба доливања обичног вина. Такву ситуацију као да предвиђа и црквенословенски Служебник кад у упутству «О раздробљенији Светог Агнеца», иза «Свјатаја Свјатим», саветује свештенику да улије топлоте «јелико бити довољно всјем хотјашчим причаститисја», а такође при уливању вина и воде на проскомидији: «Тогда да вливајеши толико јелико бити довољно всјем», с опоменом: «Посљеди же никакоже что да вливајеши».³⁷³⁷

У ствари, обазрив свештеник, са могућностима које му стоје на располагању не би требало да дође у такав положај. Поготово ако је дуже на парохији, зна своје парохијане, њихове обичаје и навике. Ако ли је скоро дошао на парохију, или као гост треба да служи у некој цркви или манастиру, нема друго него да се обавести претходно хоће ли бити причесника и колико.

Као најцелисходније средство којим се свештеник може послужити да избегне помањкање Светог Причешћа јесте употреба два (или више) путира за Литургију. Кад улије у први путир вино и воду на проскомидији, треба одмах да улије и у други, а на завршетку да покрије дарцима, а затим воздухом оба путира, као што упућује Свети Симеон Солунски: «Затим покрива један или више путира покровцем, говорећи оно што представља ваплоћење Господа: «Покри небеса добродетељ Твоја Христе…». Ове речи псалма односе се на све чаше, ако их има више, јер једно се приноси и једна је чаша иако се њих више види, зато што је Крв и Тело Једнога».³⁷³⁸ На Великом входу пренеће свечано један путир и дискос, па кад их стави на Часну трапезу, одмах ће пренети из проскомидије, не излазећи из олтара, други путир и ставити на престо поред првог. На Канону Евхаристије, при благосиљању Часних Дарова, ђакон ће поступити онако како прописује рукописни Евхологион из XIV в. манастира Светог Саве Освећеног и рећи: «Благослови, Владико, Свету чашу». Ако их има више, говори у множини,³⁷³⁹ а свештеник ће благословити оба путира говорећи: «А јеже в чашах сих честнују Кров Христа Твојего». По раздробљењу Агнеца, вели се у истом рукопису, честицу ИС поделиће на онолико делова колико има путира и у сваки крстообразно спустити по један део. Такође ће улити у сваки теплоту.³⁷⁴⁰

Иако се у постављеном питању не помиње помањкање Светог Агнеца, неће бити сувишно да се подвуче како и њега не може да недостане ако се у потреби извади већи него обично. Најбоље је, сматрам, да се извади Агнец из целе једне просфоре, обрезавши доњу кору и крајеве, не обзирући се на печат и слова на њему.³⁷⁴¹ У ствари, није ни било печата, ни вађења Агнеца, него је цео хлеб приношен и освећиван, а затим ломљен пред причешће.³⁷⁴² Стога, у таквој потреби свештеник може спремити више просфора (требаће иначе за антидор), па из целе једне извадити велики Агнец, из друге честице за Свету Богородицу и девет чинова, из треће за живе и мртве итд.³⁷⁴³

Кад је потреба, свештеник може употребити за причешће верних и честицу ИС, као и део честице ХС (од које ће у таквом случају, узети само део да се причести сам, остали свештеници и ђакони), као што саветује еп. Мелентије у свом Правилнику.³⁷⁴⁴ У редовним приликама, разуме се, остаће при установљеном реду, да се честицом ХС причешћује само свештенство. Но као што у случају потребе, кад служи много свештеника, архијереј може употребити део од честица НИ и КА да се они причесте,³⁷⁴⁵ тако се исто у потреби могу причестити верни овом честицом.³⁷⁴⁶ Уосталом, тако бива и са Агнецом који се спрема за причешће болних. Он се цео натапа Часном Крвљу, сече у делиће и суши, па се онда причешћују болни без обзира од кога је дела Агнеца честица. Тим се честицама причешћују и болни свештеници, а не суши се за њих посебно само честица ХС.

Свакако да се у таквим приликама може давати по мање Светог Причешћа знајући да «у свакој честици и делу пресуштаственог хлеба и вина није део Тела и Крви Господње… него цео целцат Господ Христос по суштини, тј. са душом и Божанством, односно савршени Бог и савршени човек».³⁷⁴⁷ «Стога» – како вели архиеп. Венијамин – «ако се ко причести од тог хлеба, он се причешћује свим Телом Христовим и свом Крвљу Христовом».³⁷⁴⁸

Ова наведена средства биће довољна да онемогуће недостајање Светог Причешћа, ма колико да буде причесника, ако свештеник буде водио рачуна о томе. Но ако он буде немаран и у вршењу највеће и најсветије Тајне Светог Причешћа, па онда дође у ситуацију да мора прибегавати вештинама, свакако ће смртно сагрешити, као што вели Учитељно извјестије, не због неприлике у коју је нежељено дошао, него због немарности да је предвиди и избегне.

Ако би, поред све обазривости, свештеник дошао ипак у ситуацију да му недостане Светог Причешћа, а непредвиђено пристигне већи број причесника (нпр. из друге парохије чији се свештеник изненада разболео и замолио да овај верне причести и сл.), Учитељно извјестије саветује да се у таквом случају употреби причешће за болне, или одслужи сутрадан Литургију да би се они причестили, али забрањује додавати како неосвећени хлеб, тако и неосвећено вино, сматрајући то смртним грехом рашчињења.³⁷⁴⁹

У Православној цркви се поставља питање да се честице извађене у част Свете Богородице, девет чинова, или делова просфора употребе за причешће, јер се зна да се оне «не претварају нити у Тело Господње, нити у тела Светих, него су само дарови и приноси у њихову славу и част».³⁷⁵⁰ На тој основи, свакако, рукописни српскословенски Архијерејски Чиновник манастира Дечана, с кpaja XVI или почетком XVII в. (бр. 135), прописује да свештеник раздроби честице НИ и КА тако да достане свима причесницима: «А од честице Свете Богородице, или девет чинова Светих, или других који су на светом дискосу, никако да кога причестиш». А тако се исто вели и у црквенословенском Служебнику у наведеном упутству «О раздробљенији Светог Агнеца» пред причешћем.

Но у погледу додавања вина, изгледа да ствар није иста, него умногоме другачија. Јер док би се додавањем неосвећеног хлеба ишло за тим да се њиме замени Тело Христово, додавањем неосвећеног вина не намерава се заменити божанствена Крв. Жели се само олакшати причешћивање честицама Светог Хлеба натопљених њоме, са убеђењем да она не може ослабити, нити нестати у доливеном вину, слично томе како не губи ништа додавањем теплоте, или при причешћивању болних квашењем спремљених честица неосвећеним вином, или водом, да би их болесник могао лакше примити. Још карактеристичнији пример за то пружа нам Литургија Пређеосвећених Дарова. У путир с неосвећеним вином раствореним водом и теплотом, спуштају се честице пређеосвећеног Агнеца (разуме се, натопљене пречасном крвљу), па се онда тако причешћују верни ако се јаве за причешће. Најзад и у случају да се прибегне употреби честица за болне, као што саветује Учитељно известије за случај нужде, зар се неће опет улити у путир обично вино, да би се тим честицама верни могли причестити?

На све ове наведене примере, из свакодневне праксе Цркве, указује проф. Фундулис па, потврђујући исправност забране додавања ма којих честица уместо освећеног Агнеца, за додавање вина вели да не види разлог да се цени тако строго и да се сматра смртним грехом, те онда закључује: «Може, дакле, свештеник, по овој аналогији, да учини исто кад дође у прилику да се исцрпе Часна Крв, додајући благовремено вина, без страха да ће погрешити».³⁷⁵¹ Проф. П. Трембелас пак сматра да је забрана доливања вина или воде, по освећењу Дарова, из новијег доба и вероватно настала под утицајем римокатолика, који се држе гледишта Томе Аквинског да «ни на какав начин не треба додавати воду већ освећеном вину, јер на неки начин настаје кварење Тајне».³⁷⁵²

Да закључимо: Обазрив свештеник, уз могућности Црквом благословене, неће доћи у неприлику да му нестане Светог Причешћа. Ако се то ипак деси, због околности које се не могу предвидети, онда може причестити верне честицама за болне, или ако су причесници у могућности да дођу – оставити их за сутрадан да се причесте на Литургији коју ће због тога одслужити. У крајњем случају, ако је остало у путиру честица Светог Хлеба натопљених Светом Крвљу, да би лакше извршио причешће њима, могао би долити вина. То само у изузетним приликама, али не и оним које се могу предвидети и, на изнети начин, литургијски правилно решити, без довођења у сумњу верних и оптерећивања своје савести. Честице Свете Богородице, девет чинова, или које друге, сем освећеног Агнеца, у Православној цркви се не могу употребити за причешће.

Гласник, јун 1973.

ПИТАЊЕ: Приликом причешћивања, поједини свештеници бришу кашичицу после причешћа сваког верног, док већина то не чини. Први сматрају да су практични и предострожни, док други осуђују овакав поступак сматрајући да се њиме уноси забуна међу верне, да је знак маловерности, не одговара догматски, итд.

С обзиром да је у питању највећа Тајна наше вере, какав став треба заузети у овом питању, не само ради једнообразности?

ОДГОВОР: Ово питање, колико ми је познато, први је код нас изнео и о њему опширно писао, између два рата, архимандрит др Петроније Трбојевић.³⁷⁵³ Али је становиште о потреби увођења више кашичица за причешћивање, или брисање једне после причешћа сваког појединца усвојио још раније, тако да је септембра 1911. год. поднео Светом Синоду у Сремским Карловцима представку којом је тражио да се званично уведе овакав поступак у целој Карловачкој митрополији. У тој представци, поред хигијенског разлога («да заједничка кашика, особито без темељног брисања, може да пренесе разне болести»), и естетског («многог причесника тако рекући језа ухвати, кад помисли у колико је уста била та кашичица без икаквог чишћења и брисања»), наводи он и један догматски разлог у коме расуђује овако: сем теплоте, Светом Причешћу се не сме ништа додавати. Међутим, како се на кашичицу, при причешћивању, ухвати мало пљувачке, која се, кад се кашичица поново умочи у Свету чашу, делимично опере и помеша са Светим Причешћем: «Ако се кашика сто пута у уста причесника метне и поново у путир спусти, може се замислити случај да ће се вино (Крв) у осетној мери променити. Онда постаје овај догматски разлог важнији од првих двају разлога».³⁷⁵⁴

Крајем исте године, Свети Синод је на ову представку донео следеће решење: «Молба се ова не уважава са разлога што се Света црква постарала и има довољно средстава да се верни очувају од заразних болести, а наведени квази догматски разлог нема никаква основа».³⁷⁵⁵

Незадовољан оваквом одлуком Светог Синода, архим. Петроније достави исту представку Јовану Ж. Бути, уреднику «Православља», богословског листа који је излазио у Сремској Митровици, да се онде објави. Но овај одбије њено штампање у листу с образложењем: «Ни хигијенски ни естетски разлог не може да ме увери о потреби промене у начину причешћивања. Догматски разлог нисте никаквим аргументима потврдили. Шта више, догматско учење по овом предмету убија и она два разлога, на први мах основана и оправдана. Зашто? Ако је учење наше Цркве истинито… онда је Свето Причешће огањ који сажиже сваку нечистоћу не само душе, него и тела. Благодат Божја колико утиче на душу толико и на тело; свештеник се моли да Причешће Свето буде во исцјељеније души и тјела. А тело болује не само од похоти плоти – него и од разних болести». На крају Бута вели: «Ја се не бојим инфекције у Причешћу, а нисам још чуо да је и један свештеник био заражен тим путем».³⁷⁵⁶ После I светског рата, јула 1921. год., поднео је архимандрит Петроније овакву представку Светом Синоду Српске цркве, али и тада без позитивног резултата.³⁷⁵⁷

Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето Причешће «хлеб који је сишао с неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај хлеб живеће вечно» (Иов. 6:58). Причешћујући се, ми постајемо једно тело с Христом Животодавцем. Који се достојно «причешћује Телом и Крвљу Христовом бива истог тела и крви с Њим», вели Свети Кирило Јерусалимски.³⁷⁵⁸ Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: «Мало квасца све тесто према себи уподоби. Тако обесмрћено Богом Тело Господње, будући у нама, све претвара и мења према Себи».³⁷⁵⁹ Још детаљније излаже о томе Никола Кавасила велећи да је Свето Причешће права храна за Цркву Његову. «И (Црква) причешћујући се њима, не претвара њих у људско тело, као што бива са којом било другом храном, него се она (Црква) претвара у њих, пошто јаче надвлађује. Као што гвожђе стављено у огањ само постаје огањ, не претвара огањ у гвожђе. И као што усијано гвожђе не видимо као гвожђе, него просто као огањ, пошто се особине гвожђа потпуно губе због огња, тако и Христова Црква, кад би је ко могао видети онда кад се сједини с Њим и причести се Његовим Телом, не би видео ништа друго него само Господње Тело».³⁷⁶⁰ Стога Црква верује да верни поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко Светог Причешћа, него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог Причешћа: «Колико сам пута» – вели он – «имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после причешћа Божанским Тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали», па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд.³⁷⁶¹

Кад би онако бивало како вели архим. Петроније Трбојевић, и кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни причешћујући се, пили из истог путира.

Питање које поставља архимандрит Петроније Ј. Ж. Бути, на изјаву овога да се не боји инфекције у Причешћу: «Би ли он употребио Причешће у које би усули цијанкалија?» сасвим промаша циљ, јер не може бити да и сам архимандрит није примећивао да је друго «могућност» заразе, а друго «извесност» цијанкалија. То пак што се забрањује употреба путира од олова, или бакра, доказује само како старање Цркве о указивању поштовања Светим Тајнама, тако и искључење могућности штете која би могла наставити за здравље верних кад би у таквом путиру стајало вино, које не постаје одмах, чим се улије у њега, Крв Христова. Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника, помоћника Божјих (1Кор.3:9), кад би свештеник знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за Причешће. Јер треба схватити да ми верни не мислимо да је Свето Причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање Живота Вечног и Васкрсења у последњи дан (Ин.6:54). У хришћанству је свагда било главно, и «једино од потребе»: задобити «уместо земаљског – небеско; уместо привременог – вечно; уместо трулежног – нетрулежно».³⁷⁶² Све привремено, телесно долази у други план. Зато се у молитвама све три Литургије свагда налазе прозбе о вечном,³⁷⁶³ а о телесним потребама, здрављу и другом ретко.³⁷⁶⁴

Може звучати парадоксално ако сада, после свега онога што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето Причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти. Говорећи о приступању Телу и Крви Христовој, Свети апостол Павле вели: «Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло…» (1Кор.11:30). Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко Причешћа, него о опасности за онога који «недостојно једе Хлеб и пије Чашу Господњу». Ова мисао налази се и у молитви Литургије Светог Василија Великог «Боже наш, Боже спасати… ниже немошчна душеју и тјелом от јеже недостојње сих причачатисја». Тумачећи ово место Прве посланице Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: «Многи у недоумици питају један другог: Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? Узрок многих, говори он (Павле), од ових изненадних невоља налази се у гресима».³⁷⁶⁵ Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела.

Вековно искуство, дакле, и пракса Православне цркве не даје за право схватању архимандрита Петронија Трбојевића и оних свештеника који, из бојазни од заразе, траже увођење више кашичица, или брисање једне после причешћа сваког верног.

На крају указаћу на један случај за који сматрам да има места да се изнимно поступи друкчије. Мислим, наиме, да треба узети у обзир постојање света преосетљивог, у већој мери гадљивог,³⁷⁶⁶ код кога долази лако до повраћања и коме би пастир-духовник требало на неки начин да снисходи и олакша приступање Светом Причешћу. Но и то би се могло извести без прибегавања неким ванредним мерама. Док такав верник не ојача и не савлада у себи ову слабост, мислим да би му се, изузетно, могло допустити да се причести на почетку, пре свих, или сасвим на крају, после дељење антидора, кад је путир већ пренесен на проскомидију и кашичица по причешћу отрвена. На тај би се начин њему изашло у сусрет, колико је могуће, без непотребног изазивања питања и уношења недоумице код осталих верних.

Гласник, март 1982.

ПИТАЊЕ: Иако се у Служебницима подробно излаже како се говоре отпусти на вечерњи, јутрењи и Литургији, и који се Свети при томе помињу, многи свештеници тај број знатно проширују. Понеки од њих, чини ми се, прочита готово пола календара Светих. Изгледа да неки сматрају да се побожност мери дужином тих додатака на отпусту, или да се ради о утакмици ко ће га опширније и са више имена Светих одржати. То особито важи за поједине свештеномонахе. Нису ли дужни и ови свештеници да се придржавају Служебника као и други?

ОДГОВОР: «Отпусти су молитве којима се завршавају црквене службе» – вели проф. др Л. Мирковић – «засебан благослов који свештеник изговара на свршетку појединих служби».³⁷⁶⁷ Свештеник почиње сваки молитвени чин, он га и завршава. Почиње свагда узгласом којим прославља, благосиља Бога, завршава пак отпустом којим благосиља присутне верне. Тако у Цркви бива од старине до данас.

Већ на крају Литургије VIII књиге Апостолских Установа, епископ је читао завршну молитву и благосиљао верне, који су при томе приклањали главе. Ђакон је иза тога узглашавао: «Отпуштате се у миру!»³⁷⁶⁸ У свом путопису Етерија такође вели да, на крају јутрење и вечерње, епископ «благосиља верне и бива отуст».³⁷⁶⁹ У VII веку, шпански абат Беот казује да «по свршетку службе не треба излазити из цркве пре него што се каже: У име Господа нашег Исуса Христа пођимо у миру».³⁷⁷⁰ Исти принцип, много детаљније, излаже на Истоку Свети Симеон Солунски: «И на крају: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, као последње славословље Свете Тројице, које изговарају присутни, а свештеник говори молитву која се назива «отпуст». Јер није ником дозвољено да оде, напуштајући Свете песме, него само дозволом јереја. Стога, као што је он отпочео песме, то и завршетак он чини, печатећи молитве».³⁷⁷¹

Врло рано је завршни део појединих служби³⁷⁷² био исти, и тако утврђен да је на једном сабору у Галији, 585. год., оптужен Колумбан, абат једног манастира, зато што је завео разне колекте за разне службе.³⁷⁷³ И на Истоку, у рукописима налазимо одређене отпусте. У пергаментном Евхологиону Народне библиотеке у Атини, бр. 713, из ХII в., на месту отпуста налази се кратка молитва «Молитвама Пречисте…» (Диа пресвион…), која се у том смислу употребљава све до ХVIII века. То се види из пет млађих рукописа исте библиотеке,³⁷⁷⁴ који имају отпуст: «Христос истиниј Бог наш…», али иза њега наводе примедбу: «А други говоре: Бог молитвама Пречисте своје Матере и свију Светих, да нас помилује». Наводећи ово, проф. Трембелас сматра да је овај кратки отпуст и најстарији.

У нашим рукописним Служабницима обично се вели кратко: «И отпуст», без текстуалног навођења самог отпуста.³⁷⁷⁵ У рукописном Служабнику Музеја СПЦ у Београду бр. 224, XVII в., на крају проскомидије наводи се и отпуст: «Таже отпуст(т): Х(ристо)с истини Б(ог) на(ш), м(о)литвами пр(е)ч(ис)тија јего Матере, силоју ч(а)снаго и животворештаго крста, иже ва с(ве)тих отца нашего архиепископа Константина града Иоана Златоустаго, и всех с(ве)тих сп(а)сет и помилујет јако благ и чл(ове)кољубац (л.7а)». Исти отпуст налази се на крају Литургије Светог Василија Великог, уз замену имена Светог Јована Василијевим. Сличан отпуст свакако је био и на крају Литургије Златоустове, али тај лист недостаје.

У Служабнику Божидара Вуковића из 1519 г., на крају проскомидије и Литургије Златоустове вели се кратко «И отпуст». Али иза тога, наводе се отпусти на празнике по месецима, онда у 40-ници, на Пасху, Нед. Томину, Вазнесење, «Сашаствије Светаго Духа», затим: Отпусти катадневни. ва недељу вечер сице г(лаго)љи отпуст: Х(ристо)с истинни Б(ог) наш, м(о)л(и)тв(а)ми пречистије јего М(а)тере, заступљенијем ч(а)стних н(е)бесних сил бесплтних; и аште јес(т) храм идеже јеси ти ва име с(вети)т(е)ља, или м(у)ч(е)ника рци јему; таже и васех с(ве)тих пом(и)лујет и сп(а)сет јако бл(а)г. (л. 77a). У уторак… ч(ас)тнаго и славнаго пророка, предитече и Крст(ит)еља Иоанна, и васех с(ве)тих.. У среду и петак: силоју ч(ас)тнаго и животворештаго крста и васех с(ве)тих… У четвртак помињу се Свети апостоли (али нема помена Светог Николаја). У суботу: с(ве)тих славних и всехвалних ап(о)с(то)л, пр(е)подобних и богоносних от(а)ц наших, и васех помилујет и сп(а)сет нас јако бл(а)г и чл(ове)кољубац (л. 78a). У недељу «ва троичну», на полуноћници и IX часу, у отпусту се спомињу наши Свети – Симеон и Сава: Васкрси(ј) из мртвих, Х(ристо)с истиниј Бог) наш, м(о)л(и)твама пречистије јего М(а)тере, частнаго и животворештаго крста, преподобних и богоносних от(а)ц наших Симеона и с(вети)т(е)ља Сави, и васех с(ве)тих пом(и)лујет и сп(а)сет нас… Још да је наведен Свети дана из Минеја, било би сасвим као што је у садашњим Служебницима.³⁷⁷⁶

У руским штампаним Служебницима XVII в., такође нема помена о минејским Светим.³⁷⁷⁷ Али у Служебнику Петра Могиле из 1639. год. налази се упутство о помену Светог из Минеја. У недељу на јутрењи: Воскресиј из мертвих Христос истинниј Бог наш, молитвами пречистија својеја Матери, силоју честнаго и животворјашчаго креста, свјатих славних и всехвалних апостол; ашче јест свјатиј нарочит, помјани и сего имјарек, и всјех свјатих помилујет и спасет нас… (стр. 150:151). На стр. 252, у «увјешчанију» казује се: Зри о иереју да сохраниши на којемждо отпустје и свјатаго јегоже јест ден, да помјанеши сице: По преподобних и богоносних отец наших, и свјатаго имјарек јегоже днес памјат почитајем, и всјех свјатих и прочаја. Ашче же имат славословије рци сице: И свјатаго имјарек јегоже днес торжественнују памјат почитајем, и всјех свјатих. Но то није најранији помен, код Руса, Светих из Минеја. У рукописном Јерусалимском Уставу из XIV в. помиње се и Свети дана: Христос истинниј Бог наш, молитвами пречистија јего Матери и св. небесних сил, честнаго и славнаго пророка и предтечи и креститеља Иоанна, и св. славних и прехвалних апостол, и свјатаго им(јаре)к јегоже памјат, и всјех свјатих помилујет и спасет души нашја, јако благ и человјекољубец Бог. Амин.³⁷⁷⁸

У четири грчка рукописа Народне библиотеке у Атини, од XVI до XVIII в.,³⁷⁷⁹ на крају Златоустове Литургије наводи се савремени отпуст «Христос истинниј Бог наш…», и Свети дана, ако је велики, али нема светог храма. У Типику Велике цркве Георгија Виолакиса, штампаном прошлог века, отпуст је много проширен. У глави 16. «О отпусту уопште», отпуст у суботу на вечерњи гласи овако: Воскресиј из мертвих Христос истинниј Бог наш, молитвами пречистија јего Матери, силоју честнаго и животворјашчаго креста, предстатељстви чесних небесних сил бесплотних, честнаго славнаго пророка, Предтечи и Креститеља Ионна, свјатих славних и всехвалних апостолов, свјатих славних и добропобједних мучеников, преподобних и богоносних Отец наших, свјатих и праведних богоотец Иоакима и Ани (онда Светог храма и Светог дана, ако има славник) и всјех свјатих помилујет и спасет нас јако благ и человјекољубец. У примедби под текстом пак казује: «Исти отпуст бива и у остале дане седмице изоставивши само у почетку израз: Воскресиј из мертвих».³⁷⁸⁰ Потпуно исти отпуст врши се данас свуда у Грчкој и штампа у Иератиконима како у Грчкој тако и у Јерусалиму.³⁷⁸¹ Мора бити да су наши свештеномонаси и свештеници, одлазећи у Свету Гору, Грчку и Јерусалим, онде чули овакве отпусте и сами почели додавати мноштво имена Светих.

У нашим савременим Служебницима излаже се подробно које Свете треба поменути на отпусту. Поред отпуста на велике Господње празнике, казује се то и о свакодневним отпустима.³⁷⁸² У Николајевићевом Типику, осим тога, вели се још да у отпустима у нашој Цркви треба поменути и свете Србе Светитеље и просветитеље.³⁷⁸³

О савременим отпустима проф. Трембелас каже да су уведени доста касно: «Данас у употреби, и од оног (тј. Молитвама Пречисте своје Матере…) много опширнији отпуст: «Христос истиниј…», изгледа да је најпре уведен крајем XVIII века…».³⁷⁸⁴ Међутим, како сам проф. Трембелас наводи да се отпуст: «Христос истиниј Бог наш, молитвами (тес пресвиес) пречистија својеја Матере…» јавља у Евхологијима још од ХII–ХIII века,³⁷⁸⁵ затим из чињенице да се на овај отпуст односи тумачење Светог Симеона Солунског у XV в.,³⁷⁸⁶ затим да се тај отпуст јавља у руским рукописима XIV в. и штампаним у XVII в., као и у нашим из XVI в., изгледа вероватније да је он био у сталној употреби још од раније, а да је крајем XVIII века коначно надвладао, тако да је данас само он у употреби.

Напоменућемо и то да се возглас «Молитвами свјатих отец наших…», који неки свештеници говоре иза отпуста на Литургији, «не налази нигде у рукописима», како вели проф. Трембелас. Истина, налази се у једном Евхологиону ХII-ХШ века (као и у Патмоском из 1260. г.), али га узглашава ђакон, као молбу Господу за милост и спасење, због молитава Њему присутних монаха. Постоји и у Филотејевом Диатаксису Свете Литургије, али не и у доцнијим рукописима написаним према њему. Проф. Трембелас из свега тог закључује «да је «Молитвами…» најпре уведено у манастирима, али није успело да завлада и у градовима».³⁷⁸⁷

Већ од ХII века, дакле, у отпустима се призивају поједини ликови Светих, од XIV в. и Свети појединачно, да нам својим молитвама код Спаситеља помогну у задобијању спасења. У савременим Служебницима изнето је јасно које Свете треба на отпусту поменути, и тога се треба држати. Без жеље да у Цркви постане све стереотипно и окамењено, треба се чувати и друге крајности, самовоље, којој је поље широко, али јој није место у Цркви. А да је у отпусту «додавање разних Светих новији производ самовоље свештеника», казује и угледни грчки литургичар, протојереј К. Калиникос.³⁷⁸⁸ И проф. Ј. Фундулис вели да се не може препустити сваком свештенику да помиње које год хоће Свете. Заступајући правилно гледиште да у отпусту треба поменути и Светог дана (из Минеја) ма био и мали, насупрот Г. Виолакису који вели да се не помињу Свети који немају «славник», Фундулис каже: «Но у помињању њихових имена треба да постоји граница, да не бисмо пали у другу крајност… Помињање треба да се ограничи на главне Свете, тј. оне који имају службу у Минеју, или месне Свете ма и немали службу у Минеју… (нпр. новомученике итд.)».³⁷⁸⁹ На истом становишту стоји Иератикон званичног издања Грчке цркве, који у издању 1962. год, на крају наводи «Календар целе године, за руководство свештеницима којих Светих имена треба да помињу на Светој проскомидији и отпустима».³⁷⁹⁰

Поред општих, као што рекосмо, у нашој Цркви помињу се и Свети из нашег рода. Треба поменути и месног Светог, односно ктитора, ако је међу Светима, или Светог чије мошти леже у храму. Према Никољском, у градовима у којима леже мошти Светог угодника који се поштује као покровитељ града, помиње се и он.³⁷⁹¹

Свете пак, чије смо храмове походили, или моштима поклонили, или у чијим смо храмовима негде службовали, као и Светог свог Крсног имена, можемо поменути у својим домаћим молитвама; такође на Литургији тајно кад се помињу и други Свети истог лика.

Најбоље је, дакле, да се сви свештеници придржавају прописа Служебника, јер га Црква зато и издаје. А своју побожност да исказујемо на начин који Господ тражи од свију: «Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима» (Мф.5:16).

Гласник, октобар 1982.

ПИТАЊЕ: У III издању Николајевићевог Типика, иза паримија на Пређеосвећеној Литургији, кад чтац отпева «Да исправитсја молитва моја…», стоји да то исто отпева десна и лева певница. У новом, пак, IV издању, стоји да то отпева само десна, па чатац одмах стих «Господи возвах…», после кога тек лева устаје и пева «Да исправитсја…». Откуд ова разлика, и који је пропис правилан?

ОДГОВОР: Не бих се могао домислити откуд је Николајевић дошао до тога, у сва три издања свог Типика, да после чатца треба обе певнице да отпевају «Да исправитсја…», па тек онда чатац стих «Господи возвах…». Може бити да је због значења броја три сматрао да овај псаламски стих треба одмах у почетку отпевати трипут, а онда припев уз остале стихове. Барем у оним изворима који су мени доступни није то нашао. Шта више, поступак који он наводи у супротности је с њима. Тако црквенословенски Типик у правилу за Пређеосвећену Литургију на Чисту среду, прописује овако: «Чтец: «Да исправитсја молитва моја». За то време десни и леви лик, и сав присутни народ у цркви с обе стране, клече молећи се. И кад чтец отпева, десни лик пева исто: «Да исправитсја…». А чтец и друга страна лика, и присутни народ, клече док се отпева. Онда чтец пева први стих: «Господи возвах…» и после отпеваног стиха пева други лик: «Да исправитсја…».» Исто овако стоји у Триоду на Чисту среду, а такође у објашњењу испред Пређеосвећене Литургије у Служебнику, Архијерејском чиновнику и Ирмологији (у одељку «Господи возвах појемиј на вечерњах и литургијах преждеосвјашчених»).

Од особитог значаја за ово питање има чињеница што је овако било и у старини. По грчком криптофератском рукопису, који наводи Гоар: «Кад се заврши паримија, говори појац стих први, глас 6: «Да исправитсја…». Појац стих други: «Господи возвах…». Хор: «Да исправитсја…».»³⁷⁹² Према старим рукописима из ХII–ХV в., које наводи Трембелас, чтец је певао «Да исправитсја…», а од XVI в., прво «Да исправитсја…» и половину последњег, као и стихове, пева свештеник,³⁷⁹³ а народ одговара са «Да исправитсја…», и завршава последње са: «Воздјејаније руку мојеју…». Тако према једном рукопису из XVI в. и једном из XVII: «Онда «Да исправитсја…». Народ то исто. Онда свештеник стихове: «Господи возвах…». И народ опет: «Да исправитсја…».»³⁷⁹⁴

Из наших старих рукописа види се да је прво «Да исправитсја…» и стихове узимао «вање (напољу, ван олтара) певац». Такође се види да су свештеник и ђакон за то време стојали пред трапезом, а сви остали клечали и устајали: «Јегде појет певац, ми кољење преклањајем молеште се. Јегда же ми вастанем, преклањајет он кољење». Али како се узима «Да исправитсја…» уз стихове – не види се јасно.³⁷⁹⁵

И према Булгакову, после чтеца пева само десна певница «Да исправитсја…» па чтец стих други, «Господи возвах…»,³⁷⁹⁶ а исто је тако и према Литургици проф. Мирковића.³⁷⁹⁷ Изгледа да тако сматра и Никољски.³⁷⁹⁸

Према томе: Правилно је онако како је изложено у новом, IV издању Николајевићевог типика, па тако треба и поступати.

Треба да напоменем и ово: У случају да ову Литургију служи саборно више свештеника, они треба да стоје за читаво време певања песме «Да исправитсја…» и да клекну само онда кад и началствујући, тј. при певању последњег «Да исправитсја…», зато што су и они литурзи, те се не могу изједначити са неслужећим свештеницима и верним, ни клечати кад ови треба да клече.³⁷⁹⁹

Гласник, април 1976.

ПИТАЊЕ: У ранијим издањима Служебника, позив «Иже ко просвјешченију…» на Пређеосвећеној Литургији, био је «изидите», а у новом издању из 1974. г. – «приступите». Разлика велика. Ако је требало, како да она није исправљена раније, него тек сада у овом издању?

ОДГОВОР: Међу првим богослужбеним књигама преведеним са грчког на словенски језик одмах у почетку свакако је био и Служебник. Познато је да је словенски превод по правилу вршен дословно, реч по реч са оригинала, тако да је на много места потпуно неразумљив без узимања у помоћ грчког текста. Друкчије није ни могло бити кад се узме у обзир да су први преводиоци били родом Грци, кад се морало радити брзо, уз многе тешкоће, и пазити да удаљавањем од текста и «једна неопрезно употребљена реч» не да повода моћним противницима да у њој виде доказ «прилажењу једном од многих тадашњих јеретичких учења» и стекне «јеретичко име».³⁸⁰⁰

На одговарајућем месту Литургије Пређеосвећених Дарова, превод је такође дослован са грчког, у коме долази исти облик, истог глагола и у позиву упућеном оглашеним и оном упућеном «Иже ко просвјешченију…»: проселтхете, тј. 2. л. мн. императива, аориста активног, глагола проерхоме, чије је главно значење: идем напред, путујем, напредујем. Но у низу осталих значења овај глагол има и значење: излазим, одлазим.³⁸⁰¹

У црквенословенском тексту употребљен је такође исти глагол на оба места, у истом начину, као што је и у грчком, али он у словенском нема двојно значење: ићи напред, приступати и ићи у супротном правцу: излазити, одлазити, него само ово последње. У позиву, пак, упућеном «иже ко просвјешченију», на том месту, као што ће се видети из даљег излагања, он треба да изрази баш смисао прилажења. У идућој јектенији ђакон ће позвати да и «Иже ко просвјешченију…» изађу, као што су то учинили и остали катихумени, истом речју: «И прос то фотисма проелтхете…». «Иже ко просвјешченију изидите…», а тако ће на крају Литургије позвати и верне да се разиђу: «С миром изидем» (Ен ирини проелтхомен).

Под изразом «јелици ко просвјешченију» (Оси прос то фотисма) подразумевао се у старини онај део оглашених који су већ стигли до примања Свете Тајне Крштења. Крштење је тада вршено особито на Васкрс, затим на Богојављење, Духове, Лазареву и Велику суботу, у дане у које се и данас пева на Литургији «Јелици во Христа крестистесја…», као остатак из тог старог времена.

Чим се неки Јудејин, или незнабожац пријавио да жели постати хришћанин и био убележен у списак оглашених – катихумена, обавезно је поучаван у хришћанској науци. То поучавање звало се катихисис, а поучавани катихумени. Према 2. канону Првог Васељенског сабора, ово поучавање трајало је дуже време, у зависности од ревности сваког појединца. Из 5. канона Неокесаријског сабора можемо закључити да су се катихумени делили на два степена: У први, нижи спадали су почетници, који су се звали «они који слушају2 (акуоомени), тј. они који су, стојећи у пронаосу, могли присуствовати почетку Литургије, читању Светог Писма и његовом тумачењу, после чега су били дужни да изађу.

Други, виши степен сачињавали су они који су прешли нижи степен и примали вишу науку. Они су наставили да се моле са вернима и после проповеди, те су се стога звали «они који се моле» (евхомени), или «они који клече» (гониклиноннтес).³⁸⁰² И они су стојали у пронаосу, ближе красним вратима. Пошто су први изашли, ђакон је позивао ове да се помоле Господу. Позивао је такође верне да се помоле за њих. Ове прозбе налазимо у Апостолским Установама, а такође код Светог Јована Златоуста који их опширно тумачи. Прозбе у јектенији за оглашене у садашње три Литургије садржином су исте, али их је бројно мало ту остало.³⁸⁰³ Разумљиво да је престанком масовног крштавања одраслих, како примећује проф. Трембелас, број ових прозби током времена смањен.³⁸⁰⁴ На крају јектеније ђакон их је позивао да пригну главе на молитву коју им је читао свештеник, или епископ, уз благослов полагањем руку, што се у 19. канону Лаодикијског сабора назива «долажењем под руку» (ке тутон проселтхонтон ипо хеира).³⁸⁰⁵ После тога су и они, на ђаконов позив: «Оглашени, изидите!» излазили из храма, да би осталом делу Свете Литургије присуствовали само верни. Надзор над њиховим излажењем, по Светом Симеону Солунском, имао је ипођакон (О хиротонијама). Катихумене помиње, на више места у свом путопису, и Етерија и вели да су приклањали главе при молитви и благослову епископа, и на вечерњи и на јутрењи.³⁸⁰⁶

Док су ова два степена морали прећи сви катихумени пре крштења, степен «Иже ко просвјешченију…», како уочава проф. Трембелас, није био сталан. Тим називом означавани су само они катихумени који су током Великог поста припремани за крштење на Васкрс. За приправника крштења пред остале празнике тај назив не налазимо у црквеним књигама.³⁸⁰⁷

Они, дакле, катихумени другог степена, који су и тај део катехумената успешно прешли и желели да се васкршне ноћи крсте, морали су се пријавити епископу пред Свету Четрдесетницу, или на њеном почетку.³⁸⁰⁸ Испитавши њихово знање вере и живота по вери, епископ им је давао хришћанско име и уписивао у каталог «Иже ко просвјешченију…». Током Четрдесетнице, поред поста, молитве, заклињања од злих духова и исповести, њима је, у свакодневној поуци, тумачено Свето Писмо и подробно Символ вере, као што видимо из 18. чувених катихеза које је фотизоменим (просвећенима) држао у току Велике Четрдесетнице Свети Кирило Јерусалимски (348–436. г.).³⁸⁰⁹ И Етерија говори о пријављивању катихумена на крштење на Васкрс, о њиховом поучавању у току Четрдесетнице по три часа дневно, чему су присуствовали и многи верни.³⁸¹⁰ Од четвртка IV седмице поста они су, пред епископом или одређеним свештеником, излагали своје знање о тој науци, а од среде те седмице, по одласку осталих катихумена, позивани су како они, тако и верни да се помоле за њих, што бива и данас на Литургији Пређеосвећених Дарова. Молио се за њих и епископ посебном молитвом («Јави Владико лице Твоје…»), при којој су они приклањали главе, и после благослова, на ђаконов позив: «Иже ко просвјешченију изидите!», излазили из храма.

Јасно је, дакле, да, по позиву осталих оглашених да изиђу, позив «Иже ко просвјешченију…» био је да они приђу ближе, да би се помолили, епископ им могао прочитати молитву и полагањем руку благословити их. Као што рекосмо, и позив оглашеним да изиђу, и «Иже ко просвјешченију…» да приђу исказиван је истим грчким изразом.³⁸¹¹ Но свакако да је тешко било разумети један исти облик, у истој прозби и у смислу «изиђите», у смислу «приступите», поготово што су фотизомени, како вели проф. Трембелас, «чувши позив: «Катихумени, изиђите!» повучени дотадашњом навиком, излазили са катихуменима»,³⁸¹² те у појединим грчким рукописима позив упућен њима налази се у облику «проселтхете», са јасним значењем приступања, за који проф. Трембелас налази да је правилнији од «проелтхете».³⁸¹³ Старију праксу он сматра да излажу два грчка рукописа из XVI в. у којима стоји: «Катихумени, изиђите! Помолите се иже ко просвјешченију!» У једном пак рукопису код Дмитријевског, из XII в., нема ни: «Катихумени, изиђите!», него само: «Помолите се иже ко просвјешченију!».³⁸¹⁴

У нашим старим рукописима, готово редовно, на том месту, налази се израз «приступите». Тако у рукописном Служабнику Музеја Српске православне цркве у Београду, бр. 227, из XIV в., вели се: «От среди же средопостније и се (ове) прилагајем дијаконики (прозбе) и молитву, до великије среди: Јелици ка просвештенију приступите. Помолите се иже ка просвештенију Господеви…». После главоприклоњења и молитве, позив је: «Јелици ка просвјештенију изидите…». Позив «приступите» налази се у овом рукопису не само на Литургији Пређеосвећених Дарова, него и на Василијевој.³⁸¹⁵ Исто је тако и у многим другим рукописима.³⁸¹⁶

Ретко се у нашим рукописима на овом месту налази «изидите», као што је нпр. у два дечанска рукописна Служабника на пергаменту из XIV в., бр. 120 и 121 («Јелици ка просвештенију изидите! Помолите се иже ка просвештенију!»).

У неким се пак рукописима на Литургији Св. Василија налази «приступите», а на Пређеосвећених Дарова «изидите», као нпр. Музеја СПЦ бр. 214, XIV в.; дечанском бр. 123, из 1395. г. (на Василијевој «изидете», на Пређеосвећеној «приступите»); манастир Св. Тројице пљеваљске бр. 110, поч. XV в. и бр. 60, прва пол. XV в. (на Василијевој «изидете»).

И у Служебнику Петра Могиле из 1639. г. стоји «приступите» у јектенији за «Иже ко просвјешченију…», како на Литургији Пређеосвећених Дарова, тако и Светог Василија Великог. Тако је исто и у Служебнику кијевопечерском из 1692. г. (у Василијевој «приступите», на Пређеосвећеној «приступите»).

Исправљен текст: «Иже ко просвјешченију приступите», уместо «изидите», налазимо и у неким новијим издањима црквенословенског Служебника, али је исправка наведена под текстом. У новом издању она је само стављена на своје место да не би било забуне.

Гласник, март 1977.

ПИТАЊЕ: Неки свештеници клечећи додирују Свети Агнец на Пређеосвећеној Литургији при изговарању речи: «Вонмем! Свјатаја Свјатим!», док други при томе стоје. Шта је боље и правилније?

ОДГОВОР: Пост уопште, а особито Велики или Часни пост, има карактер скрушености, покајања и жалости због наших греха, и страдања и смрти Господа Исуса Христа због њих.³⁸¹⁷ По речима Светог Јована Златоуста, дани поста су особито време «молитава, слушања речи Божје, црквених скупова, исповедања…».³⁸¹⁸ У старој Цркви тада је вршена и строга дисциплина покајања, примани су покајници у Цркву, или превођени с нижег степена у виши. Према Скабалановичу, «под утицајем тог древног укључивања покајне дисциплине у Четрдесетницу, најзад су сви верни почели да се стављају, у том посту, у положај покајника».³⁸¹⁹

Тако је у Православној цркви остало до данас. На исправку, чишћење савести и срца од греха, на духовно снажење, утврђивање у души добрих навика, побуђује нас како садржина црквених песама и молитава, тако и дужина богослужења, велика и мала метанија (поклони), клечење, посна храна и тако даље.

У свему томе, заједно са вернима, учествују и свештеници. Они се не одвајају од народа Божјег, који је «царско свештенство, народ свети» (1Пет.2:9). Само кад они као литурзи, као свештеници у вишем смислу те речи, врше своју дужност служења у Цркви, свештенодејствују, онда се разликују од осталих верних. Тако нпр. док су – по Светом Симеону Солунском – за време Великог входа сви верни падали ничице, свештеници то нису чинили, него су вршили опход са Светим Даровима преносећи их на Часну трапезу;³⁸²⁰ на Пређеосвећеној Литургији, после читања прве паримије, док сви падају ничице, свештеник стојећи, са свећом и кадионицом у руци, узглашава: «Свјет Христов просвјешчајет всјех»; после друге паримије, обилазећи са ђаконом Часну трапезу кади је, док једна или друга страна у цркви клечи итд.

Тако и у време узглашавања «Свјатаја Свјатим», кад верни, према проф. Мирковићу и Николајевићевом Типику, «сви падну на колена и остају тако док се почне појати «Једин свјат…»,»³⁸²¹ ђакон и свештеник, вршећи своју дужност свештенослужења, узглашавају: «Вонмем! Преждеосвјашченија Свјатаја Свјатим!», при чему свештеник с побожношћу додирује Свети Агнец.

У примедбама црквенословенског Служебника и Архијерејског чиновника нема ни најмањег наговештаја да свештеник, или епископ, при речима «Свјатаја Свјатим» клече. За ђакона је јасно да изговарајући «Вонмем!» не клечи, а ни после тога, док свештеник говори «Свјатаја Свјатим», те се и не поставља питање његовог клечења у то време. Још мање има разлога да тада клечи свештеник, који у то време врши свештенорадњу додиривања Светог Агнеца прстима десне руке (чему на пуној Литургији одговара чин узношења Агнеца). У црквенословенском Служебнику вели се само толико да по молитви «Вонми Господи Исусе Христе…» свештеник и ђакон се трипут клањају уз речи: «Боже очисти ме грешнога», а онда «свештеник при покривеним Божанственим Даровима, пруживши руку, додирује животни Хлеб с побожношћу и страхом многим, и кад ђакон каже «Вонмем!»,³⁸²² свештеник узглашава: «Преждеосвјашченаја Свјатаја Свјатим!».

Дословце исто стоји и у грчком Иератикону издања Апостолики диаконие,³⁸²³ а слично вели и бугарски Служебник: «Затим, пошто су Божанствени Дарови покривени, свештеник левом руком мало подиже један крај покровца – воздуха, а десном, пун страха и побожности, додирује Свети и Животворни Хлеб и узглашава «Вонмем! Преждеосвјашченаја Свјатаја Свјатим!».³⁸²⁴

Исто тако, нема ни речи о клечењу свештеника код Никољског, Булгакова, Мирковића, Трембеласа, Фундулиса и других литургијских писаца.

Исти став налазимо и у старини, као што се види из грчких рукописа XV и XVI в. које наводе Трембелас³⁸²⁵ и Д. Мораитис,³⁸²⁶ у којима стоји готово дословно онако као што је у црквенословенском Служебнику. И у нашим старим рукописима налазимо исто. Ни у једном од оних које сам имао у рукама из Дечана, Пећке патријаршије, Музеја Српске цркве у Београду и манастира Свете Тројице код Пљеваља нисам нашао ниједну реч о томе да би свештеник требало тада да клечи. У њима се углавном вели ово: «И јереј молитву тај(но): Ванми Г(оспод)и Ис(усе) Х(ри)с(т)е, Б(о)же наш, от с(ве)таго жилишта твојего… Јегда видит јего (тј. ђакон) м(о)л(и)тву кончавша и начинајушта поклањати се, клањајет се и та (тј. и он) на њемже м(е)сте стоит. Јегда видит јего диакон валоживша руку под ајер и прикоснувша се с(ве)тому хлебу, вазглаш(ајет): Ванмем. Иереј: Прежде с(ве)штена с(ве)таја с(ве)тим. Диакон ваходит ва с(ве)ти олтар и творет по обичају с(ве)тоје причештеније».³⁸²⁷ У пергаментном рукописном Служабнику дечанске библиотеке бр. 120, из XIV в., примедбе су још једноставније и краће, јер потичу из дубље старине: Ијереј м(о)л(и)тву тај: Ванми Г(оспод)и Ису Х(ри)с(т)е… Диакон: Ванмем. Поп: Прежде с(ве)штенаја с(ве)таја с(ве)тим. И причестет се по обичају.³⁸²⁸

Сви наведени текстови стоје, дакле, на становишту да свештеник као литург врши ову радњу стојећи. То је и разумљиво ако узмемо у обзир речи Светог Јована Златоуста: «Стајање је ознака литургисања» (То естане ту литургин ести симион, Беседа 18. на Посланицу Јеврејима).³⁸²⁹

Примедба о клечењу народа док свештеник додирујући Свети Агнец узглашава речи: «Преждеосвјашченија Свјатаја Свјатим!» не потиче из старине; налази се тек код В. Николајевића и проф. Мирковића. Биће да потиче с краја прошлог века. Кад се ова пракса утврдила, највероватније да су онда неки свештеници, повучени примером верних, почели и сами да клече у то време, не узимајући у обзир да они овде врше свештенодејство и да ту нема места клечању с њихове стране. Ђакон је остао да не клечи, као што и треба. Али ако би ко од њих двојице требало да клечи, пре би то одговарало ђакону него свештенику који у то време поред изговарања речи «Свјатаја Свјатим» још и додирује Свети Агнец.

Према томе, правилно поступају они свештеници који узглашавајући: «Преждеосвјашченаја Свјатаја Свјатим!» и додирујући десном руком Свети Агнец, чине то с побожношћу, приклонивши главу, али не клечећи, него стојећи, како је било свагда и код других православних народа.

Гласник, септембар 1975.

Из поуке коју епископ упућује новопроизведеном чтецу: «Чадо, первиј степен свјашченства чтеца јест…», види се да чтеци припадају црквеном клиру – свештенству. Исто казује и мноштво канонских прописа који се односе на чтеце, и који их издвајају из броја осталих верних и убрајају у клир.

Свештенство је у Цркви једно, али се разликује по степенима. У најширем смислу, сви верни су «царско свештенство» (1Пет.2:9). Но, у ужем постоје свештени чинови: нижи – или јерархија хиротесије (рукопроизвођења), и виши – јерархија хиротоније (рукоположења); или друкчије: црквенослужитељи и свештенослужитељи.³⁸³⁰ У свештенство хиротесије сада спадају: појци, чтеци и ипођакони; а у старини још: аколути, ексорцисти, депотати (свећеносци), вастагари (хоругвоносци), вратари, као и ђаконисе и презвитиде. У свештенство хиротоније спадају: ђакони, свештеници и епископи.

Чтеци, дакле, спадају у први, најнижи чин црквенослужитеља, али виши од појаца.³⁸³¹ Иако се, наиме, из старине врши исти молитвени чин за произвођење и појца и чтеца, али је при томе, за разлику од чтеца коме је давана књига Апостол да из ње чита, појцу даван Псалтир, из којег он пева прокимен. Сем тога, епископ је, дајући му Псалтир, упућивао друкчију поуку него чтецу: «Прими ову књигу псалама, појања и песама духовних. Од сада пази на себе, јер имаш власт да са сваком пажњом и страхом Божјим читаш и певаш ово у цркви. У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Амин».³⁸³² Битна разлика је и у томе што појац није био постригаван, него се то обавезно чинило при произвођењу за чтеца.

Општи канонски пропис, изражен 9. каноном Првог Васељенског сабора, захтева да се пре примања у клир обавезно испита подобност кандидата за црквену службу.³⁸³³ Тај пропис важи и данас, те се морају истражити њихове физичке, као и њихове интелектуалне способности: њихова вера, знање Светог Писма и литургичких чинова и прописа; а такође у моралном погледу: слобода од тешких грехова, да нису пијанице, убојице, опадачи, као што вели Свети апостол Павле (1Тим.3:3–11), поготово да нису убице, блудници, крадљивци.³⁸³⁴ Физичке особине се виде, те их је лакше сазнати. Моралне треба да испита духовник на исповести, а интелектуалне епископ, или одређени клирик, пре производства.

Кад се све то сврши, тек онда се може приступити рукопроизводству. Два-три дана пред производство за чтеца, треба да се кандидат спреми постом и молитвом, и да се, као што рекосмо, исповеди, опере душу од греха, како би на дан производства приступио Светој Тајни Причешћа.³⁸³⁵ У телесном погледу, да опере главу и тело, јер глава треба да буде пострижена, а тело да се обуче у одежду «нескверну и непорочну». О томе шта се током времена подразумевало под изразом «нескверне и непорочне» одежде, односно која одежда припада чтецу, опширно је расправљао професор А. Дмитријевскиј, па ћемо према њему то питање укратко изложити.³⁸³⁶

Из Чина производства депотата-свећеносца³⁸³⁷ види се, наводи Дмитријевскиј, да је његова богослужбена одежда, као и осталих нижих клирика – чтеца и појаца, био камисиј (камисион) и кратки фелон.³⁸³⁸ Камисиј је био дуга, бела хаљина, слична ђаконском стихару, широких рукава, начињен од лана или свиле. Описујући крунисање цара Мануила II, 1381. године у Светој Софији у Цариграду, чему је у пратњи руског митрополита Пимена присуствовао, ђакон Игњатије Смољанинов пише: «А појци стајаху украшени дивно, ризе имаху као стихаре широке и дуге, сви опојасани. А рукави њихове одеће широки и дуги… Старешина им беше красан, као снег бeo».³⁸³⁹

Кратки, пак, фелон постао је од горње одеће старих народа, која је била од грубе, дебеле тканине, или коже, а требало је да штити тело и одело човека од кише и снега. То је била врста округлог плашта неразрезаног, који се преко главе навлачио на рамена. Свакако да је фелон Апостола Павла био та одећа (2Тим.4:13). Правила Владимирског сабора у Русији (1274. године) помињу као црквену одећу нижих клирика «белују ризицу и малују ризицу», тј. камисиј. Но у XIV веку бела ризица излази из употребе, и одећа појца и чтеца остаје само «фелонец мал, до појаса, багрјан».³⁸⁴⁰ У XVI, пак, веку, у време установе Патријаршије у Русији, риза чтеца и појца постаје стихар, свакако утицајем из Грчке, где се већ у рукописном Типику Велике цркве из XI века говори о старешини чтеца: «Треба да се зна да у прву недељу, и средњу и велику, доместик чтеца стоји на солеји у стихару и фелону, са чтецима».³⁸⁴¹ Од XV века стихар, камисиј и кратки фелон изједначавају се, те Свети Симеон Солунски вели: «Чтец има особиту одећу, одговарајућу његовом чину, која се назива камисиј, и има изглед малог фелона, или стихара, од лана».³⁸⁴²

По дечанском рукописном Служабнику, из 1453. године, чтец облачи «љњену одежду, љњеницу», која се у чину постављања ипођакона изједначује са кратким фелоном. «И приводит се хотеј постављен бити (за ипођакона), носељњеницу. И повељевајет првосвештеник, савлешти jeгo са фенолија, јеже љњена (тј. и скинути с њега фелон, који је љњеница), и облешти јего, ва стихар и препојасати».³⁸⁴³ У другом рукопису исте Библиотеке помиње се одејаније чтеца, али се поближе не казује које је, док се за ипођакона одређено вели: «Одевајет jeгo светитељ ва стихар и препојасујет јего орарем».³⁸⁴⁴ По рукописном Архијерејском чиновнику Никанора Мелентијевића, епископа печујског († 1734), чтец се облачи «у кратки фелон».³⁸⁴⁵

Биће да је уместо камисија, «беле ризице», наше «љњенице», у XIV веку уведен кратки фелон због тога што се он чтецу «облачи на врат, у знак да долази као под јарам свештенства, и бива под заштитом Божјом и посвећен на служење Богу», како вели Свети Симеон Солунски.³⁸⁴⁶ Па како је дуги фелон одежда свештенства (свештеника и епископа), то се вероватно сматра да и почетни степен свештенства треба да има кратку ту одежду.³⁸⁴⁷

Међутим, као што напоменусмо, у Русији је од XVI века поково постао камисиј-стихар одежда чтеца, што је остало до данас; а тако je и у нашој, Српској цркви. Та одећа, својом белином, символички треба да стално подсећа и њега и верне на непорочност и духовну чистоту, коју су обавезни сви да имају, а особито клирици, да би били достојни имена хришћанског и служења Пречистом и Преславном Господу. Без сумње да је тај символизам стихар-камисиј имао и за чтеце кад је пре XIV века био одређен да га носе, те сматрам да га – у истом смислу – као први степен клира могу носити и сада. Ово тим пре што се у наше време више не стриже коса на темену главе (гуменце) у знак припадања клиру, како се чинило из старине до прошлог века. На тај начин, ношење стихара, као опште одежде, бива видљив знак посебног позива клира у Цркви, од чтеца до епископа. Чтец облачи стихар; ипођакон стихар са укрштеним орарем; ђакон, стихар, орар и наруквице; свештеник и епископ, стихар уз остале одежде свога чина.

На дан рукопроизвођења, пред почетак Литургије – како по савременом Архијерејском чиновнику, тако и по Чиновнику епископа Никанора Мелентијевића – епископ обучен седи на свом столу у средини цркве. Ђакон доводи кандидата за чтеца пред Царске двери, и он се клања према олтару, тј. чини два мала и трећи велики поклон.³⁸⁴⁸ Потом се окреће архијереју и, по малом поклону, сагиње главу, при чему га архијереј благосиља. Сада, кад се почну певати тропари Светом Јовану Златоусту, Светом Василију Великом и Светом Григорију Богослову, сматрам да је најприкладније да уз благослов епископа чтец обуче бели стихар, а онда да га епископ унакрст постриже. После тога, у старини, чтец је одвођен у паперту, где су му други клирици стригли косу на темену (гуменце), оставивши само венац косе око главе. Гуменце, као знак припадања клиру, повременим стрижењем чтец стално треба да одржава, а тако, од дана пострижења за чтеца, и сви остали клирици од чтеца до епископа. Зато, дакле, што се тим пострижењем већ ушло у ред клирика, пострижење се при производству за ипођакона, и рукоположењу у свештене чинове, више не врши. О смислу овог пострижења Свети Симеон Солунски казује: «Власи, као цвет свега тела… приноси Богу у виду првина», у истом, дакле, смислу у којем бива пострижење на крштењу… Још додаје: «На глави, на којој је учињен почетак пострижења… у знак да је врх и глава свију Христос, да је Он печат и знак Њему посвећених, Он на њима почива и Глава им је».³⁸⁴⁹

После тога, архијереј благосиља кратки фелон који чтец целива, као и руку архијереја, и обуче, па на ђаконов узглас: «Премудрост!» чита натпис оног зачала које се само отвори кад архијереј расклопи књигу Апостол над његовом главом. Кад ђакон узгласи: «Вонмем!», чита мало са почетка и краја зачала, па примивши мир од архијереја, скида се с њега кратки фелон. После поуке: «Синко, први степен свештенства степен је чтеца…», одлази и стаје међу чтеце, подневши претходно архијереју лахан и рукоумивало да опере руке.³⁸⁵⁰

У погледу читања Светог Писма Новог Завета на молитвеним скуповима верних, напоменућемо да је – по угледу на старозаветну Цркву у којој је било одређено да се сав Закон и Пророци обавезно прочитају у синагогама у току године – и у новозаветној Цркви одређено да се годишње прочитају све књиге Новог Завета (сем Откривења Светог Јована Богослова, која није у богослужбеној употреби). Према 52 суботе, колико их има у току године, подељен је био Закон на 52 одељка, а тако исто на 52 одељка подељене су све остале старозаветне књиге (Пророци). Слично томе, подељене су рано – како Еванђеља, тако и Апостол – на дуже или краће одељке (перикопе, зачала), одређене да се прочитају у поједине дане током године. Свако Еванђеље има свој број зачала (Матејево 116, Марково 71, Лукино 114, Јованово 67), и свако почиње својим првим зачалом. Дела апостолска, саборне, и посланице Светог апостола Павла, имају заједничку нумерацију зачала (свега 335). Прво зачало почиње првим стиховима Дела апостолских, а последње, 335, завршава крајем Посланице Јеврејима.

Треба уочити и то да се читање у цркви, и књига Еванђеља и Апостола, у погледу редоследа зачала, јавља у два вида. У првом, зачала се нижу по свом броју, правилно једно за другим (in continuo). Са оваквим поретком зачала књига Еванђеља зове се «Четвороеванђеље», а Апостол «Праксапостол». Према другом начину, зачала се ређају не по свом редном броју, од првог до последњег, него по реду како се читају на недељном и празничном богослужењу током године. Поредак недељних зачала почиње Васкрсом, па иде даље недељама по Васкрсу до Велике суботе идуће године. Зачала одређена за поједине непокретне празнике иду од 1. септембра (тј. од црквене нове године) све до краја августа идуће године. Еванђеље оваквог састава назива се «Изборно Еванђеље», или «Еванђеље апракос». Апостол са таквим поретком зачала има исти назив: «Изборни апостол» или «Апостол апракос».

Током времена, и Еванђеље и Апостол апракос – према обиму, тј. према томе колико су од целокупног броја зачала садржавали – јављали су се такође у два типа: краћи, садржавајући само зачала за суботе и недеље преко године, и за веће празнике; и потпуни, у којем су била сва зачала, не само за суботе и недеље него и за друге седмичне и празничне дане.

Реч «апракос» потиче од грчке сложенице «а+практос–не+дељник»; дакле, «књига за богослужбено читање у недељне и празничне дане».³⁸⁵¹ Професор др Димитрије Богдановић вели, у погледу појаве ових врста Апостола (и Еванђеља): «Редослед настанка појединих типова био би следећи: најпре, кратки Изборни апостол, потом Апостол пуног састава, и на крају потпуни Изборни апостол».³⁸⁵²

Професор др Лазар Мирковић је за Изборно Еванђеље употребљавао назив «Еванђелистар», а за Изборни апостол, израз «Лекционар».³⁸⁵³

Толико о овим општим примедбама.

Сада ћемо изнети, у облику питања и одговора, оно основно знање које чтеци за своју службу треба да имају. Сем овога, потребно је свакако да знају и основне молитве: «Царе Небески», «Трисвето», «Оче наш», «Богородице Дјево» и «Символ вере» – с тумачењем догматских истина изнетих у њему и у Оченаш-у, Молитви Господњој.

Како се за чтеце производе и млађи и старији, и богослови из старијих разреда, и кандидати без богословског образовања, међу изложеним питањима има таквих која се могу изоставити при испиту кандидата млађег узраста и мање богословски упућених. Која су таква питања оцениће сами испитивачи, а ми ћемо она која нам таква изгледају означити звездицом.

1. Ко су чтеци и појци, и како су ти чинови настали у Цркви? – Назив «чтец» означава личност која на хришћанским молитвеним скуповима чита одређене одељке из Светог Писма Старог Завета, а од новозаветних: Дела апостолска и посланице Светих апостола. Првобитно су чтеци читали на богослужењу цело Свето Писмо Старог и Новог Завета. Пошто се у цркви нису могле употребљавати световне мелодије, нити читати Свето Писмо и молитве на начин световних текстова, била је потреба да певају и читају у цркви само они који су то научили. Доцније, читање Еванђеља, као особито свештене књиге, постаје дужност ђакона, свештеника и епископа. Појци су лица која на црквеним скуповима певају црквене песме, по мелодији и начину како је то Црква прописала.

Шести Васељенски сабор наређује: «Не може нико читати божанствене речи са амвона, на начин оних који припадају клиру, ако није удостојен свештеног пострижења и није добио по правилима благослов од свога пастира (епископа)».³⁸⁵⁴ У 14. канону Седмог Васељенског сабора наређује се слично.³⁸⁵⁵ За појце, такву наредбу износи још 14. канон Лаодикијског сабора (343. године).³⁸⁵⁶

2. Који су услови да неко може постати чтец? – За чтеца, као и за друге свештене чинове, може се поставити одраслије православно мушко лице ових својстава: 1. телесних, тј. да су му руке, ноге, језик способни за вршење ове службе; 2. моралних, тј. да је доброг духовног живота, без тежих грехова: убиства, крађе, пијанства, блуда; 3. интелектуалних, тј. да поседује знање за читање Светог Писма у цркви и литургичке прописе, да би могао помагати ђаконима, свештеницима и епископима у цркви.³⁸⁵⁷

3. Ко врши, када и где, рукопроизвођење чтеца, појца и ипођакона? – Рукопроизвођење врши епископ, обично пред Литургију, на средини храма. У манастиру, по дозволи епископа, производство за појца и чтеца може извршити настојатељ манастира.³⁸⁵⁸

4. Каква је разлика између рукопроизвођења (хиротесије) и рукоположења (хиротоније)? За које се чинове рукополаже, ко рукополаже, и где се оно врши? – Чин рукопроизвођења није исто што и чин рукоположења. Док се рукопроизвођење врши ван олтара, може се вршити ван Литургије, може га изузетно вршити и лице у чину јереја, рукоположење ђакона, свештеника и епископа врши се само на пуној Литургији, у олтару храма, и то само од епископа.³⁸⁵⁹

5. Од кога потичу свештени чинови у новозаветној Цркви? – Свети Симеон Солунски казује да су сви свештени чинови постали по угледу на Исуса Христа, Који их је Сам вршио и Својим примером осветио. Службу чтеца вршио је кад је у назаретској синагоги узео књигу пророка Исаије и из ње читао (Лк.4:17). Ипођаконску и ђаконску службу је вршио изгонећи трговце из храма и бранећи да се какав суд пронесе кроз храм (Мк.11:15–16), што је дужност ипођакона; и предложивши трапезу, и ноге ученицима перући, и називајући Себе слугом («диаконон») (Ин.13:5; Лк.22:27). «Апрезвитераиучитеља, одмахпокрштењупримившиодозгоДухаи од ОцапосведочензаСинавазљубљеног… ипостовеи молитвевршећи… ипоштоизабра, примиученикеипроповедапокајањеињемупозва, иучинившимногезнаке, иуправљајућидушама, игрешникеповратившидоведеСеби, штоједелосвештенства.³⁸⁶⁰ Као велики и једини Архијереј… јерархе прве и јерархе друге постави и пред Својим лицем посла да проповедају… и савршеније joш рукоположи ученике. Узневши се, огњене језике од Духа раздели им и они стадоше изнад сваког од њих».³⁸⁶¹

6. Зашто се чтец постригава? Шта је то «гуменце», или «папалитра», и чиме се покривало? – Свети Симеон Солунски вели да су власи као цвет свега тела. Пострижењем се оне приносе Богу као први плод, у знак да је чин чтеца почетак посвећења себе на службу Богу.³⁸⁶² Чином чтеца, дакле, улази се у клир – свештенство.

По унакрсном пострижењу, које врши епископ, у старини су му други клирици стригли цело теме, оставивши само венац косе око главе. Острижено теме звало се «гуменце» или «папалитра». Покривало се капицом која се звала «ћелепуш». Ожењеним клирицима, током живота, гуменце су стригле њихове супруге.³⁸⁶³

7. Која су свештена лица имала на глави гуменце, и зашто? – Као знак припадања клиру, гуменце су имали сви клирици – од чтеца до епископа, те већ више није било потребе, при рукопроизвођењу за ипођакона и рукоположењу за ђакона и више чинове, да их епископ опет постригава. И данас свештено пострижење бива само при произвођењу за чтеца.

8. Која је одежда чтеца и ипођакона? – У старини, одежда чтеца био је камисиј – дуга, бела хаљина широких рукава, слична стихару. У XIV веку постаје то кратки фелон. Но, у XVI веку, у Русији, под утицајем из Грчке, постаје стихар одежда и чтеца, и то остаје до данас; а тако је и у нашој, Српској цркви. Само на дан производства, чтец облачи и кратки фелон, и више га не облачи. Стихар, препојасан са укрштеним ораром, одежда је ипођакона.

9. Какве боје треба да је стихар, и шта та боја символизује? – Стихар је у старини редовно био беле боје, символички означавајући душевну чистоту коју клирици, посвећени на службу пречистом Богу, треба да имају. Са тим символизмом, стихар је одежда и осталих клирика: ипођакона, ђакона, свештеника и епископа. У садашње време, стихари се праве и од других боја.

10. Које дужности имају чтеци сада у цркви? – У поуци, коју епископ упућује новопроизведеном чтецу, напомиње му ове дужности: читање Светог Писма, Апостола и паримија. Свети Симеон Солунски набраја још и ове дужности чтеца: као служитељ олтара, пали свеће, доноси свештенику просфоре, воду, теплоту, жар; носећи свећу, иде испред Светиња (на Входу) и канонарши. «Уопште је служитељ, и да служи Богу и онима који се приближавају Њему, да са Светима служи, улазећи онамо (у олтар) где бивају анђели».³⁸⁶⁴

11. Како је подељен Псалтир за читање у цркви? – Свих 150 псалама Псалтира подељени су на 20 катизама, а свака катизма на три «Славе». На почетку, пред читање катизме, говори се као увод: «Господи, помилуј» (трипут), «Слава… и ниње…». На крају сваке «Славе» говори се: «Слава… и ниње…»; «Алилуја! Алилуја! Алилуја! Слава Тебје, Боже» (трипут); «Господе, помилуј» (трипут); «Слава…и ниње…»; па идуће «Слава». На крају треће «Славе», ако ће бити мала јектенија, узима се само «Слава… и ниње…» и «Алилуја! Алилуја! Алилуја! Слава Тебје, Боже» (трипут). Ако не бива мала јектенија (на јутрењи кад је Мало славословље, а није ни субота, ни предпразништво, ни попразништво), узима се, после «Слава… и ниње…», «Алилуја! Алилуја! Алилуја! Слава Тебје, Боже» (трипут); «Господи, помилуј» (трипут); «Слава… и ниње…» ; а затим, сједалан (и псалам, на јутрењи кад нема Еванђеља, узима се са уводом: «Господи, помилуј» (три пута), «Слава… и ниње…»).

12. Шта је Праксапостол, а шта Апракос? – Изразом «Праксапостол» назива се свештена књига која садржи цео текст, редом (in continuo): Дела апостолских, саборних и посланица Светог апостола Павла, подељених, поред глава и стихова, и на дуже или краће одељке (зачала), одређене за читање на богослужењу преко године.

Назив, пак, «Апостол апракос», или «Изборни апостол», односи се на црквену књигу која такође садржи Дела апостолска и посланице Светих апостола, али у њој зачала не следују једно за другим по свом редном броју, него по поретку како се које од њих чита на недељним и празничним богослужењима у току године. Држање недељних зачала почиње од Васкрса, а празничних од 1. септембра – од црквене нове године.

13. Шта су зачала, и како се налазе за седмичне, недељне и празничне дане у Праксапостолу? – Зачала су одељци Еванђеља и Апостола, одређени за читање у поједине дане преко године. Број зачала у Апостолу почиње Делима апостолским, наставља се у Саборним посланицама, прелази на посланице Светог апостола Павла, завршавајући се његовом Посланицом Јеврејима. Има свега 335 зачала Апостола.

На крају Праксапостола налази се «Сказаније», у којем су наведена зачала за недељне и седмичне дане, од Васкрса за целу Педесетницу, онда за 33 седмице преко године, за четири припремне седмице пред Велики пост и седам седмица Поста, а затим за празнике календарским редом, почевши од месеца септембра. Иза тога, наведена су зачала заједничка за поједине ликове Светих: анђеле, пророке, апостоле, мученике, итд. Најзад, за поједине Тајне и молитвословља.

Треба, дакле, наћи у «Сказанију» Праксапостола седмицу по Васкрсу, или по Духовима, и седмични дан који се жели, и ту прочитати број зачала које се онда у тексту нађе. Испод текста, наведено је црвеним словима како треба почети то зачало. Тај уводни део завршава се црвеном звездицом и треба га наставити у тексту од исте такве црвене звездице тамо назначене.³⁸⁶⁵ У Апракосу, број зачала налази се лако у Садржају на почетку или на крају књиге.

14. Колико највише зачала може да се чита на Литургији? Како се називају последња два зачала? Како се узима почетак другог, а како трећег зачала? – На Литургији се могу читати највише три зачала Апостола и Еванђеља. Друго и треће зачало називају се «подзачала». Друго зачало надовезује се на прво без нарочитог застоја. Треће се, пак, почиње тако да се друго заврши потпуним завршетком, а онда, уз «Вонмем!» ђакона или свештеника, почиње треће зачало.³⁸⁶⁶

15. Шта значи ђаконов узглас: «Вонмем!», свештеников: «Мир всјем!», па ђаконов: «Премудрост! Вонмем!», и шта на њих чтец одговара? Шта одговара на крају читања Апостола, на свештениково: «Мир ти!» и ђаконово: «Вонмем!»? – Црквенословенска реч «Вонмем» значи: Пазимо. Њу ђакон упућује вернима да са пажњом приме свештеников или епископов благослов: «Мир всјем!» који за тим следи. Чтец у име свију на тај благослов треба да одговори: «И духови твојему». Потом, ђакон: «Премудрост!», чиме обраћа пажњу верних на поуку која се садржи у прокимену, који чтец треба да каже, а појци отпоју; чтец онда каже одређени стих, а појци отпоју прокимен други пут; најзад чтец говори прву половину прокимена, а појци отпоју његову другу половину. Онда ђакон: «Премудрост!», на што чтец прочита натпис Апостола, па ђакон: «Вонмем!», чиме позива на пажљиво слушање одељка Апостола који чтец затим чита.

Кад чтец заврши одређено зачало, свештеник или епископ му упућује благослов речима: «Мир ти!», на што чтец одговара: «И духови твојему», па ђакон: «Вонмем!», а чтец одговара трипут: «Алилуја» и стих – алилујар. «Алилуја» отпевају појци трипут, а чтец одлази на своје место.

«Алилуја» је јеврејска реч, и значи: «Хвалите Господа»; а алилујар псаламски стих уз «Алилуја».

16. Шта означавају слова на маргинама (рубовима) Праксапостола? – Црвено штампана слова-бројеви на спољњим рубовима црквенословенског Праксапостола означавају зачала. А црна слова-бројеви означавају стару поделу те књиге за читање у храму, која потиче од ђакона Евталија из V или VI века. О чему се у којем од тих Евталијевих одељака говори може се видети у таблици испред Дела апостолских и испред сваке посланице. Слова-бројеви на унутрашњим рубовима текста означавају стихове Дела апостолских и посланица.³⁸⁶⁷

17. Како се пева «Трисвето» на архијерејској Литургији? – Пред читање Апостола на архијерејској Литургији, «Трисвето» певају и појци за певницама и свештеници у олтару. Најпре отпевају појци двапут, па свештеници једанпут (при чему епископ чини знак крста дикиријом, с упаљеним свећама, над Еванђељем); онда опет појци једанпут, па свештеници једанпут (при томе епископ чини знак Андрејевог крста трикиријом над Еванђељем). По томе, певнице «Слава… и ниње…», «Свјатиј Безсмертниј…», па свештеници «Свјатиј Боже…» у три дела (при чему архијереј благосиља верне дикиријом и трикиријом, уз псаламски стих: «Призри с небесе Боже, и вижд…» (Пс.79:14–15). Најзад, отпевају појци цело «Свјатиј Боже…».

За ово наизменично певање Трисвете песме од појаца и свештеника Свети Симеон Солунски каже: «Стога и изнутра од свештеника и споља од клира и народа пева се, јер Христом постаде једна Црква анђела и људи».³⁸⁶⁸ Олтар означава небо, свештенство у њему небеску, торжествујућу Цркву (анђеле и Свете), а верници у храму означавају земаљску, војинствујућу Цркву.

18. Како је настала Трисвета песма? – О настанку Трисвете песме, Свети Јован Дамаскин казује: «Писци црквене историје кажу, дакле, кад је народ у Цариграду чинио литију, због Богом досуђене недаће, у време Прокла архиепископа (434–446. године), једно дете из народа било је уздигнуто и поучено анђелском науком Трисветој песми: «Свети Боже, Свети Крепки, Свети Безсмртни, помилуј нас!» Кад је дете враћено, и оно чему је научено објавило, да сав народ пева (ову) химну, тако преста невоља. И на светом и великом Четвртом Васељенском сабору, у Халкидону, каже се, певана је овако ова Трисвета песма».³⁸⁶⁹

19. Шта се пева уместо Трисветог на Литургији, и у које дане? – Уместо Трисвете песме, пред читање Апостола на Литургији пева се: «Кресту Твојему…» и «Јелици во Христа крестистесја…» . «Кресту Твојему…» пева се на Крстовдан (14. септембра) и у Трећу недељу Великог поста, Крстопоклону. «Јелици во Христа крестистесја…» пева се: у две суботе (Лазареву и Велику), у две недеље (Васкрс и целе Светле седмице, и Духове, први дан), и на два минејска празника: Божић и Богојављење.

20. Шта су прокимени и где се налазе? – Грчком речју «Прокименон» (=што стоји испред) означава се стих, обично из неког псалма, који се пева испред читања одељка Апостола или Еванђеља, или паримија, имајући извесну везу са тим одељком испред којега стоји, или значајем дана или празника у који се узима.

Прокимени са својим стиховима и алилујарима, за Васкрс, Свету Педесетницу и остале недељне и празничне дане Педесетнице све до недеље Свих Светих, налазе се у «Сказанију» на крају Праксапостола. Иза њих налазе се прокимени за 32 недељна дана од недеље Свих Светих до недеље о Митару и фарисеју, а у наставку, за ту и остале три припремне недеље пред Велики пост. Иза тога, налази се месецослов са наводом зачала и прокименима за минејске празнике и дане великих Светих. Иза месецослова су прокимени свих осам гласова, онда прокимени, зачала Апостола и алилујари за дане Светих према лику, као и за покојне, а најзад, за разне потребе, свете Тајне и молитвословља.

* * *Апсолутна већина прокимена потиче из Псалтира, а само њих неколико из других књига Светог Писма: «Благословен јеси, Господи, Боже отец наших…» (1Пар.29:10); из Еванђеља «Величит душа моја Господа…» (Лк.1:46:47); «Јависја благодат Божија спаситељнаја всјем человјеком…» (Тит.2:11). Посебног је састава прокимен: «Блажен пут воњже идеши днес душе…».

На месту садашњег прокимена, првобитно је певан цео псалам. Но, од IV века, из псалама се издваја један изразити стих, који је народ певао као припев при читању или певању осталих стихова тога псалма. Свети Јован Златоусти вели: «Оци су установили да народ припева из псалма стих силни, који у себи садржи узвишено учење».

21. Како се казује наслов Дела апостолских и посланица Светих апостола при читању у цркви, на црквенословенском и српском говорном језику? – На црквенословенском казује се: «Дјејаниј Свјатих апостол чтеније; Соборнаго посланија Јаковља (Петрова, Јоанова, Јудина) чтеније; К Римљаном посланија Свјатаго апостола Павла чтеније». На српском језику: «Читање Дела Светих апостола; Читање саборне Посланице Светог апостола Јакова (Петра, Јована, Јуде); Читање Посланице Ефесцима Светог апостола Павла», итд.

22. Зашто се свештени текстови не читају на начин световних? Како се читају псалми и паримије, а како Апостол и Еванђеље? – Зато што је Божја реч, текст Светог Писма не чита се у цркви на начин обичних световних текстова. Из дубоке старине он се чита рецитативом. Блажени Августин сведочи да од Светог Атанасија Великог потиче упутство чтецу «да пева псалме тако да он не толико пева колико чита».³⁸⁷⁰ Тако се, дакле, читају псалми и паримије, а слично и псалми избрани на јутрењи и антифони на Литургији. Апостол и Еванђеље читају се на још свечанији начин.

При читању Апостола, свештенство и верни могу седети, а Еванђеље се обавезно слуша стојећи, мало погнувши главе (као кад се нешто пажљиво слуша), како је наредио Свети Анастасије I, епископ римски (398–402. године).³⁸⁷¹

23. Шта је антифонско, а шта респонзорно, или ипофонско појање? – Антифонско појање било је познато и старозаветној Цркви, те се врло рано јавља и у Новозаветној. Стари црквени историчар, Сократ Схоластик, казује да је Свети Игњатије Богоносац имао виђење анђела како у два хора, наизменично певајући, прослављају Свету Тројицу, па је онда наредио да се тако прославља Бог и у Цркви на земљи.³⁸⁷² Антифонско појање, дакле, означава наизменично појање двају хорова.

Респонзорно, или ипофонско, појање разликује се од антифонског у томе што је један појац певао известан псалам, или химну, а народ отпевао крај стиха или цео стих, као рефрен.³⁸⁷³

24. Шта се пева при доласку архијереја у храм, а шта при његовом одласку? – При доласку архијереја у храм пева се «Достојно…» или ирмос IX песме канона великих Господњих и Богородичиних празника. При одласку пева се «Ис полла ети…».³⁸⁷⁴

25. Шта означава облачење архијереја? Кога представљају ипођакони и чтеци који га облаче? – Облачење архијереја означава оваплоћење Спаситеља. Зато се при томе и пева Догматик 8. гласа: «Цар Небесниј…», који излаже тајну доласка на земљу Господа Исуса из човекољубља. Ђакони, ипођакони и чтеци, који помажу архијереју при облачењу, означавају анђеле који су Тајну оваплоћења објављивали свету. Свети Симеон Солунски о томе казује: «И тако обучен, стоји архијереј и благосиља оне који су помагали. А ови су ђакони, и представљају анђеле који су оваплоћењу служили… Са њима, који по двојица – према реду на небу, који се опонаша на земљи – иду напред, ћутке, према Западу, иде архијереј иза њих, показујући тиме како се смирено и просто Спаситељ владао у првом Свом доласку. И пред Својим лицем посла апостоле по двојицу, а њима беху присутни садејствујући им анђели. Архијереј, дакле, стоји према западним вратима са ђаконима, означавајући Христов спасоносни силазак до земље и самог Ада, којим је живе и умрле ослободио».³⁸⁷⁵

26. Колико има одежди ђакон, колико свештеник, колико епископ, и које су? – Ђакон има три одежде: стихар, орар и наруквице. Свештеник има пет: стихар, епитрахиљ, појас, наруквице и фелон. Епископ има пуноћу свештенства, те и пуноћу броја одежди, седам: стихар, епитрахиљ, појас, наруквице, фелон-полиставрију, тј. фелон са много извезених крстова (сада, уместо фелона-полиставрије, сакос), набедреник и омофор. Митра је из новијег доба. Све ове одежде облаче се, уз одређене молитве, у поретку како су овде наведене.

У садашње време, набедреником се одликују протојереји, игумани и архимандрити. У Руској цркви, поједини протојереји и архимандрити одликују се и митром, но без крста.

27. Које три службе Господа Исуса Христа представља потпуно обучени архијереј? – У Старом Завету, по Божјем наређењу, пророци, првосвештеници и цареви били су помазивани при постављању на своју службу, и зато се звали «помазаници Господњи». Господ Исус Христос имао је у потпуности све три ове службе, те је Он у пуном смислу речи «Помазаник Господњи», што означава и Његов назив «Месија» (јеврејски) = «Христос» (грчки) = «Помазаник» (српски). Служба пророка састојала се у објављивању народу воље Божје. Исус Христос је у пуној мери објавио вољу Божју у Својој науци. Свештеници и првосвештеници су приносили жртве Богу да би преко њих изгладили грехе народа и измирили га са Богом. Исус Христос је у потпуности изгладио грехе свију људи, приневши Себе на жртву. Тако је Он уједно и Првосвештеник и Жртва. Цареви су управљали народом и бранили га од непријатеља. Исус Христос је дао савршени морални закон, по којем људи треба да се управљају, и победио три главна наша непријатеља: ђавола, грех и смрт, и свагда нас брани од њих. А на крају времена Он ће доћи као Цар, сести на престо славе Своје и свима као Цар судити (ср. Мф.25:34–40).

28. Како су представљене на фрескама, у старим црквама и манастирима, три службе Исуса Христа, и на којем се месту у храму налазе? – На фрескама, у старим црквама и манастирима, три службе Господа Исуса Христа представљене су на три најистакнутија места, да би их сви верни могли уочити и запамтити. Улазећи из паперте у храм, одмах изнад красних врата, представљен је Исус Христос обично како држи Еванђеље, у којем је објавио вољу Божју тако да се потпуније и савршеније не може очекивати. То представља Његову пророчку службу. Чим уђемо у храм, уочићемо Га одмах у олтарској апсиди, изнад иконостаса (који је у старини био низак), где стоји иза Часне трапезе, и Апостоле, који му прилазе, причешћује с једне стране Светим Хлебом, а са друге стране, из путира. То представља Његову првосвештеничку службу. Кад уђемо усред храма и дигнемо поглед навише, у калоти кубета, видећемо Његов лик како нас одозго гледа, што треба да нам напомене да Он види све што чинимо и да ће као Цар доћи са неба да нам суди за сва дела, речи и мисли.

29. Шта означава прање руку архијереја и свештеника по облачењу, и на Херувимској песми? – Прање руку архијереја и свештеника, на почетку Литургије, означава чистоту тела, а особито душе, коју треба сви хришћани да имају, поготово свештеници, да би могли приступити служењу пречистом Богу и најсветијој Тајни наше вере, Светој Евхаристији.

То исто означава и прање руку архијереја на Херувимској песми, при чему се он опраним рукама дотиче очију, ушију, ноздрва и уста, што означава потребу чистоте од греха свију чула.

* * *

Свети Кирило Јерусалимски о прању руку свештених лица казује ово: «Гледасте ђакона како даје јереју да опере (руке) и презвитерима који окружују жртвеник. Свакако им није давао због телесне нечистоће. Не због тога! Јер имајући телесну нечистоћу, не би нипошто улазили у цркву. Него је прање символ да сви ми треба да смо чисти од греха и безакоња. Пошто су руке символ делања, њих перемо, показујући, наиме, да смо чистих и непорочних дела. Зар ниси чуо блаженог Давида који је то исто тајнодејствовао и говорио: «Умићу у невиности руке моје и обићи ћу жртвеник Tвoj, Господе» (Пс.25:6). Дакле, прање руку показује да смо беспрекорни од греха».³⁸⁷⁶

30. Шта означавају орлеци на које архијереј стаје, а шта патерица? – Орлеци означавају духовно старање о вернима, у граду и епархији, архијереја који као орао лебди и гледа на опасности верних да их брани, као и њихове потребе и недостатке да их поучава и исправља. Зидови и куле, извезени на орлецу, означавају град-седиште епархије и целу епархију. Патерица означава пастирски штап архијереја и његову дужност чувања и поучавања верних мудрошћу змије и смиреношћу крста.³⁸⁷⁷

31. Шта означавају дикирије и трикирије? – Дикирија је свећњак са две свеће, које означавају две природе, божанску и човечанску, Господа Исуса Христа. Свеће су спојене (обично повезане траком) означавајући тако Једно Лице, једну ипостас Господа Исуса Христа. Трикирија је свећњак са три свеће, које означавају Три Лица Свете Тројице. Свеће су сједињене и повезане траком, означавајући једну суштину Божју. Бог је један по бићу, по суштини, а тројичан по лицима Оца, Сина и Светога Духа. Речи дикирије и трикирије су грчке, и значе: двосвећњак и тросвећњак.

32. Зашто архијереј у почетку Литургије није у олтару, него ћутке седи у цркви према западу? Којим чином он почиње учешће у Литургији? – То што архијереј не почиње Литургију, него ћутке седи према западу у цркви, означава да је Исус Христос до своје године живео међу народом непознат, као прости дрводеља.

Као што је напоменуто (одговор на 25. питање), «силажење према западу архијереја, обученог у архијерејске одежде, означава долазак оваплоћеног Господа на земљу и силазак до најнижег дела земље, Ада, са светим анђелима, и владара мрака обарање и онде заробљених од века душа ослобођење».³⁸⁷⁸

Тек на Малом входу архијереј улази у олтар, што означава Христов долазак на Јордан и почетак јавног рада. Еванђеље које носи ђакон при томе означава Спаситеља, а свећа која се носи пред Еванђељем означава Претечу Јована.

Своје учешће на Литургији архијереј почиње позивом да се сви поклонимо Сину Божјем, рођеном од Дјеве, Васкрслом из мртвих, Дивном у Светима, уз молитвени призив Спаситељу да спасе све оне који га прослављају као Бога певањем песме: «Алилуја».

33. Шта значи то што архијереј чини знак крста дикиријом изнад Еванђеља по првом, а трикиријом по другом «Свјатиј Боже…»? – Чињење крста дикиријом, са запаљеним свећама, означава да нас Еванђељска наука просветљује знањем о две природе у Господу Исусу Христу. Свети Симеон Солунски вели: «Дикиријом прекршта јерарх Еванђеље означавајући просветљење које је очовечењем Исус учинио на небу и на земљи. Јер Његовим оваплоћењем није само људе него и анђеле просветио». Даље, Свети Симеон објашњава: «Архијереј опет трикиријом прекршта Еванђеље објављујући у Еванђељу проповед о Светој Тројици».³⁸⁷⁹

Овим чином епископ напомиње, дакле, две главне еванђелске догме: 1. да је Бог један по суштини, а тројичан по лицима; и 2. да је Исус Христос Бог и човек – Богочовек. Без њих, Еванђеље не би било Еванђеље, ни Христова црква – Црква.

34. Кад архијереј облачи велики омофор, и кад га скида? – Кад служи свету Литургију, архијереј ставља велики омофор у почетку, пошто обуче остале одежде, а скида га по давању мира вернима пред читање Апостола, и до краја Литургије више га не облачи.³⁸⁸⁰

35. Кад архијереј меће и скида мали омофор? Какав смисао има то скидање и метање малог омофора? – Мали омофор даје се епископу за читање Еванђеља (ако нема ђакона и није наложио свештенику да га чита), скида га по прочитању; затим даје му се на дверима кад опере руке на Херувимској песми, а скида га кад преда дискос ђакону и путир свештенику за Велики вход. Даје му се пред: «Примите, јадите…», а скида га по освећењу Дарова. Поново га меће пред подизање Агнеца на «Вонмем! Свјатаја Свјатим!» и већ га до краја Литургије не скида.³⁸⁸¹

* * *

Епископ на Литургији носи омофор кад дејствује у име Христа, а без њега је кад означава служитеља Христовог. Свети Симеон Солунски тако вели: «Онда опет облачи омофор показујући да је пре био као слуга према Светињи, и стидео се и бојао (да обуче) ону свештену одежду. Но, пошто се заврши дело и иде да уздигне и раздели хлеб на делове и да се причести и подели (вернима), потребно је да и њега узме и с њиме да се причести Светиња».³⁸⁸²

36. Кад се додају на Литургији архијереју дикирије и трикирије? – Дикирије и трикирије дају ђакони епископу на почетку Литургије, пошто узгласе: «Тако да просвјетитсја свјет Tвoj…». Кад благослови верне, предаје их чтецима и ови их односе у олтар. На Малом входу носе их чтеци и додају епископу који их, по благосиљању верних, носи у олтар и предаје ђаконима. Епископу се додаје дикирија на прво «Свјатиј Боже…» које певају свештеници, а на другом, трикирија. Пред трочлано «Свјатиј Боже…» додају му се обе, и по повратку у олтар предаје их чтецима. Дају му се да њима благослови верне после читања Еванђеља и после Великог входа. Најзад му се дају после читања Символа вepe, за благосиљања на «Благодат Господа нашего Исуса Христа…». По благосиљању, предаје их чтецима и већ их више не узима до краја Литургије (Но, ако би било рукоположење за ђакона, онда благосиља њима верне по рукоположењу. Ако ли буде рукоположење за свештеника, епископ не благосиља њима по Херувици, него тек по рукоположењу свештеника.). По црквенословенском Архијерејском чиновнику, по Малом входу архијереј кади држећи у левој руци дикирију.

37. Кад се додаје архијереју кадионица на Литургији? – На Малом входу, кад архијереј уђе у олтар, целива Еванђеље и трапезу, додаје му се кадионица и штака. По завршетку кађења, чтец их прима и оставља на своје место. На Херувимској песми додаје му је ђакон у проскомидији, кад заврши вађење честица, пошто је претходно подржи да архијереј накади звездицу и дарке. По кађењу Дарова, предаје је ђакону. Онда му се додаје на Царским дверима да окади дискос, а затим путир; и кад обоје покрије воздухом, додаје му се да их окади. Додаје му се по освећењу Дарова на «Изрјадно о Пресвјатјеј…»; и најзад да окади Дарове на «Видјехом свјет истиниј…».

38. Кад архијереј ставља митру, а кад је скида? – Митру архијереј ставља кад обуче све одежде, а скида је пред прање руку на Херувимској песми. Меће је по кађењу Дарова на крају Великог входа и скида пред целивање дискоса и путира на «Возљубим друг друга…»; по целивању је ставља и скида пред «Примите, јадите…». Затим је ставља пред «Изрјадно…» и скида пред «Вонмем! Свјатаја Свјатим!». Ставивши је пошто се сам причести, не скида је до краја Литургије.

39. Кад се приноси архијереју, или свештенику, анафора уз тражење благослова, и шта тај благослов значи? – Просфору из које је извађен Агнец (и остале, ако их има, из којих су извађене друге честице) треба принети архијереју, или свештенику, и замолити благослов, кад се пева «Достојно…». Преподобни Никодим Агиорит казује, наиме, да просфора из које је извађен Агнец представља Свету Богородицу, «јер као што се из ње роди са телом Агнец Божји, тако из просфоре из које бива антидор вади се (део) који ће тајинствено бити освећен као Агнец».³⁸⁸³ У неким се крајевима, по обичају, ова анафора приноси за благослов кад се чита Молитва Господња, «Оче наш».

Но, треба имати у виду да се тај благослов не тражи за освећење анафоре, јер је она већ освећена прекрштањем копљем и пророчким речима које су при томе изговорене; него благослов чтецу, или црквењаку, да је могу почети сећи, како би се поделила вернима на крају Литургије.³⁸⁸⁴

40. Кад се ставља налоњ за читање Еванђеља на празничној и недељној Јутрењи и Литургији? – На празничној јутрењи чита Еванђеље свештеник, или епископ, на Царским дверима, те се налоњ ту поставља. На недељној јутрењи, Еванђеље чита свештеник са јужне стране Часне трапезе, па налоњ не треба постављати, јер се Еванђеље при читању ставља на Часну трапезу (Но, у местима где се ово Еванђеље чита са Царских двери, налоњ ту треба поставити.).³⁸⁸⁵

На Литургији, Еванђеље чита ђакон са амвона, те се налоњ поставља на амвон. Ако нема ђакона, Еванђеље чита свештеник или епископ на Царским дверима, па налоњ ту и треба поставити.

41. Кад се додаје теплота пред причешће на Литургији? – Теплоту треба припремити пред узглас: «Свјатаја Свјатим!» и чим ђакон уђе у олтар, додати му је у суду за то одређеном. Ако не служи ђакон, у исто време додати теплоту свештенику. Топла вода (теплота) спрема се и лети, јер има литургичко-символички смисао, да је на крсту из животворног Спаситељевог прободеног ребра потекла крв и вода. О томе Свети Симеон Солунски вели: «Онда и топлу воду излива у путир. А то чини сведочећи да Господње Тело, поставши мртво, пошто се божанствена Његова душа одвојила, остало је надаље животворно, јер је Божанство остало неразлучиво од Њега и све силе Духа неодвојиве».³⁸⁸⁶

42. Где се причешћују чтеци, ипођакони и верни, а где ђакони, свештеници и епископи? – Сви црквенослужитељи и верни причешћују се кашичицом ван олтара, на Царским дверима, по реду: «…ипођакони, и чтеци, и појци и монаси, а од жена ђаконисе и (црквене) девојке и удовице, онда деца, а затим сав народ по реду, са страхом и побожношћу, без буке».³⁸⁸⁷ «У олтару», како напомиње Свети Симеон Солунски, «не причешћује се нико сем епископа, презвитера и ђакона, јер се само они рукополажу у олтару».³⁸⁸⁸

43. Колико има врста метанија (поклона) у Цркви? – У Православној цркви постоје три врсте метанија. 1. Велика метанија: она се врше по правилу уз Велики пост, а монаси их чине, у келијама, и у друге постове. Врше се тако да се најпре прекрсти, онда рукама и коленима падне на земљу, па челом поклони до земље. Свети Василије Велики каже да при томе падању и дизању «ми самим чином показујемо да смо због греха пали на земљу, а дизањем смо човекољубљем Онога Који нас је створио позвани опет на небо».³⁸⁸⁹ 2. Мала метанија: њих чинимо тако да се најпре прекрсти, па онда сагиба док се руком не дође отприлике до земље, при чему се колена унеколико савијају. 3. Трећа врста поклона врши се малим наклоном главе, што чини онај који кади, као и онај кога каде³⁸⁹⁰ – тако се клањамо кад нас свештена лица благосиљају, уз речи: «Мир всјем!», «Мир ти!», а такође кад молимо опроштај једни од других, пред приступање Светом Причешћу, и кад поздрављамо једни друге.

44. Зашто се антидор (анафора) узима наштину, пре другог јела? – Грчка реч «антидор» («антидорон») значи «уместо Дарова», тј. уместо Светог Причешћа, јер се делови овог хлеба (освећеног на проскомидији прекрштањем копљем, уз изговарање пророчких речи о страдању Спаситељевом – Ис.53:7:8), дају за освећење вернима који нису спремни за Свето Причешће. Пошто се Свето Причешће узима наташте, тако пре другог јела треба да узмемо антидор (анафору), кад га добијемо у недељне и празничне дане.

Поред тога, смисао је овог узимања антидора пре друге хране да храњење отпочнемо освећеном храном, а потом да приступимо обичној.

* * *

Свети Симеон Солунски помиње оба ова мотива. Поменувши да су се на Светој Литургији причестили епископ и свештеници, он даље вели: «Потребно је да и народ прими освећење… и то бива преко антидора. To је хлеб освећен у предложењу, из којег је средњи део извађен и принет на освећење (Агнец). Он, будући копљем прекрштен и примивши божанствене речи, доцније се дели уместо Дарова, тј. страшних Тајни (Причешћа) онима који (Причешће) нису примили».³⁸⁹¹ На другом месту вели: «Онда Буди имја Господње благословено, пошто идемо због потребе тела, тј. храњења, али ово не бива без освећења, јер најпре узимамо освећену храну, кад се говори Благословљу Господа… и бива раздавање антидора».³⁸⁹²

У манастирима, у којима се не служи сваког дана Света Литургија, остатак анафоре, после Литургије у недељне и празничне дане, чува се у току целе седмице да би, после јутарњег богослужења, узели од ње макар мало, и тако приступање обичној храни отпочели освећеном.

Ако анафоре остане много, да би се потрошила, свештеници и верни, узевши је пре јела, изнимно би је могли узети и уз јело, јер би било и неразумно и грешно да пропадне. Ако би ипак остала па се покварила и поплеснивила, треба је спалити и пепео просути у реку.

45. Како се приступа целивању Светог Еванђеља, крста, моштију и икона? – При целивању Светог Еванђеља, крста, моштију и икона, треба се најпре прекрстити, уз мали поклон. То чинити и други пут, па онда целивати, а по целивању опет се прекрстити и начинити мали поклон трећи пут.

Кад стоје једно поред другог, Свето Еванђеље и крст, или Еванђеље и икона, најпре се целива, уз наведене мале поклоне, Свето Еванђеље, онда крст, па икона. Наводећи речи Светог Јована Златоуста: «Оно што су рекли Свети, слике су њихових душа». Преподобни Никодим Агиорит закључује: «И речи Светог Еванђеља су слике (иконес) душе и срца Господа. Стога и претходи (клањање) Еванђељу, онда крсту, онда икони Христовој, икони Богородичиној, и следе иконе Светих.³⁸⁹³

На икони Христовој целивамо руку или ногу; на икони Богородице и Светих, руку, не лице. На икони нерукотвореног Образа Христовог, или одсечене главе Светог Јована Крститеља, целивају се власи.³⁸⁹⁴

46. Како треба тражити благослов од свештених лица? – При тражењу благослова од свештених лица, треба учинити мали поклон, не крстећи се, онда ставити десни длан преко левога и целивати руку, спуштену на наше руке, која нас је благословила. Благослов којим свештеник благосиља, благослов је Божји који свештеник, као помоћник Божји, само преноси.³⁸⁹⁵ На десни длан тако сложених руку примамо и друга освећења од свештеника: анафору, освећено грожђе, итд.

47. Шта треба чинити на позив ђаконов: «Глави вашја Господеви приклоните», и «Глави нашја Господеви приклоним»? – Свагда на позив ђакона, или свештеника, да приклонимо главе, треба тако и поступити и приклањањем главе показати своје поштовање величанству Божјем.

У молитви коју свештеник при томе чита тајно, моли он Господа да погледа на оне који су пред Њим сагнули своје главе, и дарује им земаљска и небеска добра (молитва по «Оче наш» на Литургији Светог Јована Златоуста); да благослови, укрепи, освети, утврди, избави од сваког зла дела, а приведе сваком добром делу (иста молитва на Литургији Светог Василија Великог). «Теби приклонисмо вратове, срца и тела, и молимо Tи се: пружи руку Твоју невидљиву од светог станишта Твога и благослови нас…» (молитва на крају јутрење).

На Литургији не приклањамо главе на позив ђакона: «Оглашени, глави вашја Господеви приклоните!» јер нисмо некрштени оглашени, него верни.

48. Који су најглавнији моменти на Литургији кад треба да смо особито мирни и сабрани? – На богослужењу уопште треба стајати мирно и сабрано, са осећањем да стојимо пред Свесветим Богом Који је свуда, а особито у храму Њему посвећеном, по речи Спаситељевој: «Где сте два или три сабрани у име Моје, ту сам и Ја међу вама» (Мф.18:20).

Ипак, на Литургији има момената кад своју пажњу треба удвостручити. Такви су моменти: Мали вход, кад се износи Свето Еванђеље које означава долазак Господа Исуса на проповед; читање Апостола и Еванђеља, као Христове проповеди и поуке народу; Велики вход, пренос Светих Дарова из проскомидије на Часну трапезу, што означава вођење Спаситеља на Голготу, Његово страдање и смрт, рецитовање «Символа вере» и речи Господњих «Примите, јадите…», «Пијте от њеја вси…», као и остали део Канона Евхаристије, особито при певању: «… и молимтисја, Боже наш», читање Молитве Господње «Оче наш», као и приступање Светом Причешћу. У тим приликама, ако улазимо у цркву, треба мирно стати где се затекнемо, не ићи по цркви, не палити свеће, итд.³⁸⁹⁶

49. Како треба стајати у цркви на молитви? – На молитви у цркви треба стајати мирно, не окретати се, него окренути се олтару, пажљиво везивати мисао за оно што се чита и пева, тихо одговарајући на јектеније. Не треба се наслањати на зидове, или стубове. За време читања катизама, паримија, као и Апостола, може се седети. При читању Еванђеља треба обавезно стајати, не излазити из цркве, не палити свеће, уздржати се од кашљања, итд.

50. Какву штету чини онај који на молитви разговара са другима? – Према казивању Светих, онај који на молитви разговара чини три штете. Прву наноси ономе са којим разговара, јер га одвлачи од молитве и духовне сабраности. Другу штету наноси осталим присутнима, којима својим разговором такође смета. А трећу, највећу штету, наноси себи самом, јер уместо награде од Бога за молитву, сабраност и чување реда у цркви, примиће од Њега осуду.

Гласник, јул, август, новембар, 1987.

Један од већ обучених у стихар чтеца са жезлом и двојица са архијерејском мандијом, са осталим клирицима дођу до улаза у црквену порту, или до западних врата храма. Кад архијереј приђе, стављају му мандију и предају жезал, па док архијереј улази у храм, све до олтара, придржавају му скутове мандије.

При читању входних молитава, чтеци приносе архијереју икону Христову, па Богородичину, да их целива, а кад он благослови народ са амвона и ђакони узгласе: «Свјашченици, изидите!», примају жезал од архијереја, скидају мандију и помажу при облачењу одјејања. На крају приносе лахан и убрус, један држи лахан, други ибрик, из кога, трипут по мало, излива воду на руке архијереја; онда пруже убрус да их отаре, па целивавши му руку, улазе у олтар и остављају прибор за умивање на одређено место.

Кад ђакони узгласе: «Тако да просвјетитсја свјет твој…» и архијереј благослови народ, чтеци примају дикирије и трикирије, односе у олтар, узимају Архијерејски чиновник, па кад принесу столицу на амвон и архијереј седне, они стају иза амвона.

На великој јектенији, иза прозбе за архијереја, приносе му Архијерејски чиновник за молитву, а такође на две мале јектеније. Кад архијереј прочита трећу молитву, целивавши му руку, чтеци стају иза ђакона на солеји и по возгласу окрећу се, заједно са ђаконима, архијереју и поклоне, па иза ђакона улазе у олтар на северне и јужне двери (Кад архијереј устане на «Слава» трећег антифона, или Блажена, чтец треба да унесе столицу са амвона у олтар.).

На малом входу, један чтец носи свећу, други жезал, два најстарија дикирије и трикирије, идући испред ђакона. Дошавши до иконостаса, чтеци са свећом и жезлом улазе у олтар, а они са дикиријама и трикиријама, пред ђаконов узглас: «Премудрост, прости!» предају архијереју дикирије и трикирије, па и они улазе у олтар. Кад архијереј уђе у олтар, целива Свето Еванђеље и Часну трапезу, чтеци му додају жезал и кадионицу, па кад заврши кађење примају обоје.

Чтец са жезлом излази пред икону Богородичину и стоји до Херувимске песме, па улази у олтар, оставља жезал, прима лахан и убрус, излази пред Царске двери, са друга два чтеца, да би архијереј опрао руке.

На «Свјатиј Боже…», чтеци додају архијереју дикирије, а затим трикирије, и кад он благослови народ на «Господи, Господи призри с небесе…», примају их од њега. Пред читање Апостола, кад епископ благослови: «Мир всјем!» чтеци скидају с њега омофор и сложивши га остављају. Онда додају ђакону кадионицу, па један с тамјаницом, и ђакон са кадионицом, прилазе епископу да он стави тамјан у кадионицу и благослови.

У време кад ђакон изађе да чита Еванђеље, излазе двојица чтеца са дикиријама и трикиријама, на северне и јужне двери, стају на амвон десно и лево од ђакона. По завршетку Еванђеља, долазе са ђаконом до Царских двери, додају архијереју дикирије и трикирије и кад он благослови народ, примају их и односе у олтар, на северне и јужне двери. Један чтец, чим ђакон почне читати Еванђеље, приноси архијереју Чиновник да прочита молитву Еванђеља.

Чтеци за жезлом, дикиријама и трикиријама иду као на Малом входу, а кад дођу пред иконостас, чтец са жезлом стаје пред икону Христову, а чтеци са дикиријама и трикиријама с обе стране Царских двери. Један чтец у олтару додаје епископу кадионицу за кађење дискоса, а затим путира. Кад епископ постави Свете Дарове на Часну трапезу и окади их, па дође на двери, чтеци му предају дикирије и трикирије, и по благосиљању примивши их, односе у олтар.

ПО СИМВОЛУ ВЕРЕ чтеци предају дикирије и трикирије епископу у олтару, па кад он благослови народ, примају их, гасе и остављају на своје место.

НА «ИЗРЈАДНО О ПРЕСВЈАТЈЕЈ…» додају архијереју кадионицу и приносе анафору за благослов.

ПРЕД ПРИЧЕШЋЕ чтец додаје ђакону теплоту, а по причешћу приноси лахан и убрус да архијереј опере руке у олтару, па онда остављају прибор на своје место.

На «Спаси Боже људи Твоја…», чтец приноси архијереју кадионицу и по кађењу Дарова прима је и оставља.

ПО ЗАВРШЕТКУ ЛИТУРГИЈЕ чтеци помажу архијереју при свлачењу одежди и са другим клирицима прате га до изласка из храма, или уласка у епископију.

ОРЛЕЦЕ чтеци стављају пред Царске двери у почетку, пред долазак архијереја, који ту стаје за време входних молитава. Орлец се ставља на амвон и ту стоји до уласка архијереја у олтар на Малом входу, кад се односи и ставља у олтар пред Часну трапезу.

При певању Трисветог, један се орлец ставља на Царске двери и по благосиљању архијереја на «Господи, Господи, призри с небесе и вижд…», односи. На Царске двери се ставља и на Великом входу, а пошто архијереј прими путир и благослови дикиријама и трикиријама, односи.

Пред Часном трапезом стоји орлец за време целе Литургије, само се на «Возљубим друг друга…», ставља се десне стране Часне трапезе, где ће архијереј стојати при целивању са свештенством.

Орлец се ставља на амвон ако ће епископ проповедати и иза амвона при дељењу анафоре.

Рад на просвећивању словенских народа, коме су Света браћа Кирило и Методије ударила широк и снажан темељ, веома успешно су наставили њихови ученици, најпре у Моравској и Панонији, а кад су те земље морали напустити онда овде, у нашим јужним и западним крајевима. Дошавши до свога писма, своје књиге, Словени добише књига-писмо «дар већи и драгоценији од свег злата и сребра и драгог камења и пролазног богатства», како се вели у житију Светог Кирила. На тај начин они дођоше у могућност да писмом уместо примитивног рабоша – «црта и реза» како то назива Црноризац Храбар – боље изразе своје мисли, своју душу, да уђу у број хришћанских народа, а тиме уједно у заједницу светске културе и књижевности, и да у ту општу ризницу унесу и они свој удео.

Но као што је детету да би одрасло и дошло до своје снаге неопходна помоћ старијих, тако смо и ми, Словени, у свом духовном детињству неопходно били упућени на помоћ осталих народа који су под срећнијим околностима успели да раније дођу до писмености и тако пређу из преисторијског у историјски период свога битисања. Трагови те помоћи, књижевне позајмице из старих времена за потребне нове појмове и изразе, које млади, још неразвијени словенски језик није имао, могу се пратити до у садашње доба.

Без неких претензија, ми ћемо овде само да подсетимо и укажемо на неколико таквих израза из којих се може видети да су Света браћа и њихови ученици, дошавши у Моравску и Панонију, затекли онде већ примљене и одомаћене извесне називе створене према латинском и немачком језику. Ове изразе они нису ни хтели, а вероватно ни могли потиснути, него су их преузели и даље пренели. Околности под којима су се нашли у Моравској, на терену римског патријархата, примили су реално, с готовошћу да прихвате и тадашње већ утврђене термине. С друге стране, антагонизам између Грка и Латина, мада је већ постојао, још није био тако велики да би се и око тога правило питање.

Почећемо са речју која изражава основни символ хришћанства, тј. са речју КРСТ. Она није изворно словенска, него је створена према латинској речи «crux» врло рано, а налазимо је у употреби код свих православних Словена и данас. Код Словена римокатолика у употреби је из давнине реч «криж», настала свакако од истог латинског израза.

Ни реч ЦРКВА, која означава други основни хришћански појам, није словенског порекла него је изграђена према старонемачкој речи «chirihha”, данас «Kirche». Том праизвору стоји још ближе облик ЦИРКВА, који се употребљава у нашим северозападним крајевима (нпр. назив места Цирквеница у Приморју, Цирквена у северној Хрватској). Но ни реч «Kirche» није изворно немачка, него је створена трансформацијом од грчке речи «кириаки». Тако, ето, у нашем изразу «црква» имамо у основи, грчку реч, али примљену не директно из блиских нам грчких области, него заобилазним путем. Преко Рима и римских проповедника доспева ова реч најпре Немцима, од ових на исти начин Моравцима, а од њих, преко ученика Свете браће, долази нама, преваливши тако цео круг – са југа на запад, оданде на север, а одатле опет на југ.

Са Запада је примљена и реч OЛTAP. Настала је од латинских речи «alta ara», што значи: висок, узвишен жртвеник. Свакако, првобитно је тако називана само Часна трапеза, а затим цео одељак храма где се она налази. Назив лепо одговара узвишености бескрвне жртве Тела и Крви Христове која се приноси у олтару, на «узвишеном жртвенику» – Часној трапези. Не само из практичних разлога, да би верни могли видети радње које се на њој врше, него више ради символичког представљања узвишености те жртве, Часна трапеза је на више места прављена доста високом, као што је код нас нпр. у манастиру Дечанима.

И реч РАКА, која данас значи гроб ископан у земљи где се мртви полаже, постала је метатезом од латинске речи «агса», што значи ковчег, сандук, мртвачки сандук.

Свакако је истог порекла и реч ПАПЕРТА = притвор цркве, припрата, настала од латинских речи «pars aperta» = откривен, отворен део, пре него од грчке речи «перипатос», од које би могла бити изведена реч истог значења ПРИПРАТА.

И данас у живој употреби реч КУМ, КУМА (у Грка, код простог народа «кумпарос», «кумпара») вероватно је настала од латинског «compater», «commater», духовни отац, духовна мајка.

Исто је тако настао израз старије књижевности МНИХ – калуђер, инок, од грчке речи «монахос» = усамљеник, али опет заобилазно, преко старонемачког «Munich» (отуд потиче и назив немачког града Munchen). Тек је доцније, утицајем Свете Горе и живих веза са Грцима, та реч добила облик МОНАХ, непосредније према наведеној грчкој речи.

Од латинске речи «pagus», што значи село, и придева изведеног од ње «paganus» = сеоски, прост, неваспитан, настала је реч ПАГАН, ПОГАНИН, који налазимо већ код Црнорисца Храбра, у његовом Сказанију о словенским писменима, у смислу: незнабожац, идолопоклоник. Одмах у почетку читамо онде: «Прежде убо Словене не имехон книг-слова н’ чртами и резами чтехон и гатаахон, погани сонште».

И реч ЦАР је са Запада, примљена из романске језичке области. Првобитно је гласила «цѣсарь», потпуно према познолатинској речи «caesar». Но због нагласка на последњем слогу, већ у средњем веку сажета је у «цьсарь», да би најзад дошло до данашњег облика цар. Од те речи настао је и наш назив Цариград, у старини Цѣсарградь, наместо грчког Константинуполис.

Могли бисмо напоменути да смо име наших једноверних суседа Грка, у старини Грькь, Грьчинь, примили не од њих – јер они себе називају Јелинима, Хеллинес, а у византијско доба назвали су се Ромеи, Ромајои (под овим су их именом знали и источни народи: Персијанци, Арапи, Турци) – него од западних народа. Ови су пак то име преузели од Римљана. Према Грекос, првобитном називу становника око Додоне, старог пророчишта Зевсовог југоисточно од Јањине, Римљани су од старине тако почели називати све Јелине. У неким се нашим рукописима налазе оба назива, и Јелини и Грци, тако нпр. код Црнорисца Храбра. Но Јелинима он назива старе, незнабожачке Грке (Јелини погани), а Грцима савремене.

Од речи које се данас више не налазе у књижевној употреби, али су се употребљавале у старини, а дошле су са Запада, да наведемо реч КЛЕВРѢТЬ, изведену од латинског «collibertus» = слуга, ослобођени роб, дословно: роб који је ослобођен истовремено са другим робом. И данас слушамо у Еванђељу 11. недеље о милостивом господару и немилостивом слузи (Мф.18:28): «Изшедъ же рабъ той ωбрѣте единаго клевретъ своихъ».

Ту спада и реч КОМКАТИ СЕ, КОМКАЊЕ, што значи причестити се, причешће. Она се још понегде употребљава (код простог народа на Овчем Пољу и Брегалници, нпр.), а налази се и у рукописним и старим штампаним књигама (имамо је нпр. у Требнику Божидара Вуковића из 1538. год., где се налази «Молитва комкати са хотеште»). Та реч је изведена од латинских речи «communicare» и «communio» = заједница, учешће, а доцније је замењена словенским преводом истог значења: причестити се, причешће, која је потпуно завладала.

Још само да наведемо назив МИСА, који се данас употребљава код римокатолика за ознаку Свете Литургије, а спочетка је употребљаван понекад и код нас, те се као «меша», «мьса» и «миса» налази у старим рукописима, док није надвладала грчка реч «Литургија», или њен превод – «служба».

Реч «миса» је познији латински облик за «missio», одн. «dimissio» = отпуштање, слање. Већ од VI и VII в., готово свуда на Западу том речју назива се Света Тајна Евхаристије. Изгледа да је назив настао од ђаконовог позива на Литургији: «Ite, missa est!» = Идите, отпуштате се! Овим речима, пред почетак Литургије верних, ђакон је позивао оглашене да изађу из цркве. Они, наиме, као и на Истоку, нису могли присуствовати том делу богослужења. Блажени Августин јасно износи да после беседе бива отпуштање катихумена и остајање само верних (Еccе, post sermonem fit missa catechumenis manebunt fideles. Serm. 49). Исто тако, по савршетку новозаветне жртве, ђакон је истим речима објављивао крај богослужења обавештавајући и верне да се могу разићи. О томе напомиње већ Тертулијан (dimissio plebis post transacta solemnia – De anima c. 9). У путопису Етерије реч «миса» налази се такође у значењу отпуштање (facta oblatione fit missa), али ce употребљава и у значењу Литургије (missa autem… anti solem fit: hoc est oblatio).

Сасвим вероватно, дакле, до назива «миса» (или плуралом «missae») за Литургију дошло се синекдохом (initium et finis pro toto).

Има и других речи које су настале на овај начин и наведеним путем дошле до нас из Западне цркве. Што тај број није тако велики, у сравњењу с оним речима које су позајмљене од Грка, разумећемо кад се подсетимо да је прави замах наша књижевност добила тек од

Светог Саве и његових ученика, који су као васпитаници Свете Горе преузели многе изразе непосредно из грчког језика. Тако је утицај латинског језика и Западне цркве, првобитно врло интензиван, умногоме смањен и ослабљен, особито доцније кад је подела на Источну и Западну цркву била већ коначно изведена. Како је наша Црква одлучно стала на страну Православља, разумљиво је да се, чувајући се од утицаја Латина, чувала и од књижевне позјамице од њих, што раније, кад је Црква била једна, није био случај.

Но као што смо видели, неке речи примљене отуд у старини, дуготрајном употребом толико су се утврдиле и одомаћиле да их више није било могуће истиснути. Штавише, оне данас изгледају као потпуно наше, и само детаљније разматрање открива њихово западно порекло, начин на који су нам дошле и биле примљене.

При изради овог чланка коришћен је: Fr. Miklosich, Lexicon palaeoslovenico-graeco-latinum, Vindobonae 1862–1865; дp Радослав Грујић, Скопска митрополија, у Споменици храма Свете Богородице у Скопљу, Скопље 1935, стр. 20; Конст. Јиречек, Историја Срба, Београд 1952, I, стр. 45, 98; Сима Ћирковић, Историја Босне, Београд 1964, стр. 36; др Лазар Мирковић, Православна Литургика, Београд 1965, I, стр. 78, 101, 109; Хеортологија, стр. 288; Стојан Новаковић, Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога, Београд 1904; Ђ. Трифуновић, Ћирило и Методије, СКЗ, Београд 1964, стр. 103; Thalhofer – Eisenhofer, Handbuch der catholischen Liturgik, Freiburg in Breisgau, 1912, str. 3; дr Ivan Bujanović, Sveti sakramenti po nauku katoličke crkve, Zagreb 1895, I, str. 462.

Гласник, јануар 1968.

Примивши хришћанство од Грка, Срби су, као и остали словенски народи, тиме уједно примили писменост и књижевност, монументално грађевинарство, сликарство и уметност. Први делатељи у свим тим областима били су странци, углавном Грци и Латини, али се око њих сабрао знатан број ученика Срба који су започето дело у свим областима наставили самостално. Особито је био успешан рад на књижевности, најпре преводилачкој, јер је за преводом богослужбених текстова била највећа потреба, а затим оригиналној. Како је у то време богослужење Цркве на Истоку већ добило завршни облик свог развоја³⁸⁹⁷, ти наши стари писци, преводећи са грчког, примили су већ готове обрасце не само појединих црквених песама, него и склопа целог богослужења. Ни у Грчкој није више било могуће писање неке нове врсте црквених песама, још мање састављање нових врста богослужења, или коренита измена постојећег. Осим тога, доказ јединства у вери нових хришћана значило је не само јединство у догматима, него и једнакост у богослужењу. Стога је јасно да су и самостална књижевна дела, кад су се појавила код нас, морала бити у границама грчких византијских образаца.

Међутим, најранијим самосталним саставима код нас долазе описи живота-биографије првих Светитеља из нашег племена и песме за богослужење посвећено њиховој успомени: тропари, кондаци, стихире, канони. Доцније настају и друга дела: летописи, повеље, родослови итд.

При састављању службе својим Светитељима, рекосмо, морали су се наши писци држати и већ утврђених правила Типика, те су се, поред других облика црквеног песничког састава, могли користити могућношћу коју за то пружа канон, дужи песнички састав чина јутрења. У свакодневном и годишњем кругу богослужења упознали су се са његовим особинама, тј. саставом од 9 делова или песама, ирмосима, тропарима и Богородичнима, а затим и свим оним што је с њим у вези: кондаком, синаксаром, а такође акростихом или крајегранесијем.³⁸⁹⁸ Канони с акростихом састављени су тако да почетна слова обично тропара и Богородична дају реченицу која изражава или похвалу светитељу, одн. празнику, молитвени призив њему, име писца, или ред слова по азбуци у правом или обрнутом реду итд. Одмах у натпису изнад канона обично се наводи акростих и каже: Канωнъ êгωже краегранесϊе сице. Све се ово односи на каноне у грчком оригиналу. При преводу пак пазило се само на верно преношење садржаја и смисла, а на акростих се није обраћала пажња, те он није очуван. Управо, ни при највећој вештини преводиоца не би се ни могао одржати – и да садржај буде верно преведен, и да се реченица акростиха притом задржи. Иако се реченица акростиха редовно наводила, из текста канона она се не може извести. Будући да акростих не долази ни у какву употребу на богослужењу, јер нити се чита нити пева, то се његова неочуваност не примећује непосредно, нити од тога богослужење трпи какву штету.³⁸⁹⁹

Пишући оригиналне службе својим Светим, наши стари писци били су у могућности да се огледају и у тој књижевној вештини. Да ли су се том могућношћу и користили?

Ако погледамо каноне светих Срба у београдском Србљаку из 1861. године, видећемо да у њих неколико акростих нити је наведен у заглављу канона, нити се може из текста извести. Затим, да има неколико служби у којима је акростих у заглављу канона наведен, али се из текста не може сложити. Свакако на основу тога створен је закључак: «Код канона у Србљаку налазимо и крајегранесија исписана на челу канона, мада их не можемо успоставити из почетних слова ирмоса и тропара…».³⁹⁰⁰ Но ако се ствар размотри темељније, наћи ће се у Србљаку један број служби у чијим је канонима не само наведен акростих у заглављу, него се он може и извести из његових тропара и Богородичана. Штавише, изненадићемо се кад видимо да тај број није ни мали, нити је, упоређен с бројем оних који акростих немају, незнатан. Више од трећине свију служби у Србљаку имају каноне с акростихом. Од све 23 службе које се онде налазе, осам њих имају акростих;³⁹⁰¹ у три службе акростих је наведен у заглављу, али се из текста не може извести, а 12 служби немају акростих уопште (Управо 11, ако изоставимо службу Светог Данила II, која је из новијег времена – састав митрополита Михаила³⁹⁰² и, разуме се, каноне Светој Богородици из Октоиха, наведене у две службе – Светог Стевана Првовенчаног и Светог Стевана Деспота – с акростиховима у заглављу, но који нису сачувани у тексту још при преводу за Октоих)³⁹⁰³. Заиста и било би чудно да ниједан канон светих Срба није писан с акростихом кад постоје неколике песме ван црквене употребе, и световни састави старих српских писаца с том особином, и кад је Пахомије Србин написао низ служби руским Светитељима с акростихом у канону.³⁹⁰⁴

Акростих имају службе ових Светих у београдском Србљаку (ред служби наведен је по поретку црквене године):

1. Свети Стефан Првовенчани (24. септембра). У првом његовом канону, иако у заглављу није наведен, изводи се из тропара, без Богородична, овај акростих: Пауси недстони пвте чю смωн. Према акростиху, дакле, канон је дело патријарха Пајсија Јањевца.³⁹⁰⁵ Други део акростиха, у скраћеном облику, вероватно треба да гласи: п(е)в(аю) те чю(дотворче) с(ї)мон(е), јер и у служби цару Урошу, такође делу Пајсијевом као што ћемо видети, налази се акростих исте садржине.

2. Свети краљ Милутин (30. октобра). Акростих је наведен у заглављу канона: Славы тебъ плетȣ Вѣнцы вѣнечниче хртовъ, и изводи се из првих слова тропара и Богородичана. Текст је овде, у заглављу канона, наведен, разуме се, црквенословенски, а из тропара се изводи како је састављен у српскословенском, уз извесна скраћења: Слави теб (недостаје ѣ) плетоу внчнїче хств. Слово ꙗ у вꙗнце, у српскословенском је свакако првобитно било ѣ у речи ꙗко (трећи тропар V песме канона), иако у рукопису с краја XV, или почетка XVI века, према коме је службу Светом краљу Милутину штампао В. Ћоровић на крају свог рада «Силуан и Данило II»,³⁹⁰⁶ стоји исто тако – ꙗко.

Из IX песме тог канона код Ћоровића изводи се ДАНИЛ, док се у сва три Србљака (римничком, московском и београдском) то не може извести, јер су у њима наведени други тропари, с друкчијим почетком од оних код Ћоровића. Према наведеном имену писца и особинама канона, Ћоровић је закључио да је то Данило Млађи, одн. Данило III, патријарх српски (око 1390–1396).

Речи «вѣнечниче» и «вѣнцы» игра су речи у вези с другим именом краља Милутина – Стефан, које у преводу с грчког значи «венац».

3. Свети Стеван Дечански (11. новембар). Акростих је наведен у заглављу канона: Новомȣ мчникȣ новȣ приношȣ дара пѣснъ. Из почетних слова тропара, без Богородичана, изводи се: Нωвомоу моученикоу новоу прїношоу дара пюсн. Овако се исто изводи и у служби Светог Стевана у римничком и московском Србљаку. У рукописној пак служби овог Светог, са Житијем, од Григорија Цамблака, која се налази у манастиру Дечанима (бр. 99), у трећем тропару IX песме стоји ѣже, уместо юже, како стоји у Србљаку, те се тако последња реч акростиха изводи правилно пѣсн. Сем тога, у овој рукописној служби, у наслову канона, још се вели да почетна слова Богородичана дају акростих Григорије.³⁹⁰⁷ Овај се акростих изводи из Богородичана и у Србљаку, иако нема те примедбе. Тако је овај акростих двојни, тј. тропари дају један акростих реченици, а Богородични други – име писца.

4. Свети цар Урош (2. децембра). Његова служба има акростих: Паїсїй недостойный пою тѧ блжене оуроше, наведен у зачељу канона. Акростих се изводи из првих слова тропара без Богородичана: Паисеи недωстωтнт пою те блажне оуршоу. Како је реченица акростиха прилично дуга, а песме канона, као већина служби у Србљаку, имају само по три тропара, писац је протегао акростих и на светилан и хвалитне стихире, тако да последњи слог у речи «блжне» и цела реч «оуршоу» изводи се из светилна с Богородичним и четири хвалитне стихире. У сва три штампана Србљака реч «недостојни» изводи се с извесним неправилностима. Што слово ω долази на два места за глас «о», то бива чешће и не може се узети као неправилност. Неправилност је у томе што на месту слова «и», у оба случаја друге речи акростиха, долази «т», јер прве речи другог тропара VI песме и првог VII песме почињу тим словом (твоимъ твою). Погрешка је настала тако што је на оба места изостављен везник «и», којим ти тропари треба да почињу, као што нам показује рукописна служба Светом Цару Урошу манастира Јазка (са записом из год.), сада у Патријаршијској библиотеци.

Околност што акростих прелази обим канона и протеже се на светилан и хвалитне стихире сведочи да је и те делове, управо целу службу написао патријарх Пајсије. Међу нашим акростиховима, барем у Србљаку, то је једини случај да акростих пређе с канона и на друге делове службе.

5. Свети Сава, први архиепископ српски (14. јануара), чији први канон има у натпису наведен овај акростих: Саввȣ похвалити рaзȣма Бже мой дарȣе ми. Акростих се добро изводи из тропара и Богородичана овог канона, ако узмемо у обзир разлике између црквенословенског и српскословенског језика: Савoу (једно в, уместо два у црквенословенском тексту), пωхвалити разоума Бωже мωв (У рукописном минеју за јануар, из XVI или XVII в., у ризници ман. Дечана, бр. 45б, први тропар VIII песме почиње иже вь с(ве)тыьхь…, а тако је исто и у Саборнику Божидара Вуковића из год. У штампаним Србљацима реч «иже» изостављена је (те зато долази «мов» уместо «мои») дарȣи ми. Ништа се ту не вели о писцу. На основу анализе и упоређивања текста појединих испитивача, сматра се да је то Теодосије, други биограф Светог Саве.³⁹⁰⁸

6. Свети Максим Архиепископ, бивши деспот српски (18. јануара). У његовој служби, изнад канона, наведен је следећи акростих: Восхвалимъ свѧ тителѧ хорȣгвȣ церквe, који се из тропара канона, без Богородичана, изводи овако: Ввсхвалимъ стлѧ хωргвоу ῶкви. У поменутом рукописном минеју ман. Дечана, под јануаром, заједно са службом Светог Атанасија и Кирила, налази се и служба Светог Максима. Над посебним каноном Светом Максиму наведен је овај исти акростих који се сасвим правилно изводи из тропара, без Богородичана, јер други тропар I песме почиње Азь же те вьспою, те се прва реч акростиха изводи правилно «васхвалим», уместо «ввсхвалим», како се она изводи у београдском Србљаку, где су испуштене речи Азь же те. У VIII песми, уместо два тропара у београдском Србљаку, у овој рукописној служби имамо сва три, те се из њих правилно изводи почетак последње речи акростиха, јер други тропар (који је у београдском Србљаку испуштен) почиње: Ц(а)рскы цвѣть цьтиь црьквы…, а трећи: Раздрѣшю сьузь мирскїе… Стога последња реч акростиха, уместо погрешног првог слога у Србљаку (ῶн) изводи се правилно, «цркви».

Овом дечанском рукопису потпуно одговара служба у римничком и московском Србљаку, те се и ту из канона правилно изводи наведени акростих, без неправилности које се налазе у београдском Србљаку. То нам показује јасно да редактор београдског Србљака није имао разумевања за акростих, нити се обазирао на то да га у тексту сачува, док је већ пренету у црквенословенски језик службу Светог Максима у римничком и московском Србљаку, са потпуно сачуваним акростихом, преудешавао тако да се акростих поремети, било мењањем почетне речи појединих тропара, било изостављањем неког од њих. Свакако је овакав поступак припомогао да се створи уверење да су службе у Србљаку, иако у заглављу наводе реченицу акростиха, У ствари писане без њега, јер се он не може успоставити из канона.

7. Свети Симеон Мироточиви, Стеван Немања (13. фебруара). Његова служба има два канона, оба без наведеног акростиха у заглављу, али се из првих слова тропара и Богородичана првог канона изводи ова реченица: Θеωдωсие недωстоини пою те оче Симеωне. Канон је, дакле, као и целу службу, написао Теодосије, писац биографије и службе Светог Саве. Акростих је добро сачуван и по преносу из српскословенског у црквенословенски језик у Србљаку. Ова Теодосијева служба постепено је истиснула из употребе, и најзад сасвим заменила првобитну службу Светог Симеона, коју је, по благослову светогорског сабора, написао свом оцу Свети Сава. У тој служби што ју је написао Свети Сава, а издао В. Ћоровић,³⁹⁰⁹ канон Светом Симеону нема акростиха.³⁹¹⁰

8. Свети Кнез Лазар (15. јуна). И ова служба има два канона од којих први има у зачељу наведен акростих: Лазарѧ похвалити Бже мой разȣмь дарȣй ми. Акростих се добро изводи из првих слова тропара и Богородичана првог канона, готово потпуно онако како се он изводи из рукописа српскословенске службе, XV-XVI века, додане рукописном минеју за јун манастира Дечана (бр. 39) где над првим каноном стоји овако: Канон с(ве)т(о)мȣ ими гранесѥ сицево съ б(о)городи(ч)нами: Лазара похвалити Б(о)же м(о)и разȣм дарȣи ми. Непознати писац ове службе потпуно је преузео акростих из првог Теодосијевог канона службе Светог Саве, заменивши само име. Но тропари се садржином, разуме се, разликују од оних у канону Светог Саве.

Службе, дакле, ових осам наведених светих Срба, као што видесмо, писане су са том нарочитом књижевном особином – акростихом. Акростих се изводи, уз незнатне разлике, и у црквенословенским службама у сва три Србљака.

Службе следеће тројице светих Срба, мада имају у заглављу канона наведену реченицу као акростих, У ствари су без акростиха, јер се он не може извести из канона. Да ли је то стога што писац већ при писању тропара канона није ни пазио да се из њих може извести акростих, или је неко доцније изоставио првобитне тропаре и у службу унео друге, задржавши у заглављу стих акростиха првобитног канона – остаје отворено. Те три службе су ове:

1. Светог Евстатија, архиепископа српског (4. јануара). У заглављу канона има наведена као акростих ова реченица: Благостоѧнїю тезоименитаго ЕvстаΘїа пѣснми почтȣ, али из почетних слова тропара и Богородичана не може се извести. Да ли је тако и у српскословенском тексту, не могу рећи, јер ми он није дошао до руку,³⁹¹¹ но у црквенословенском препису Правила c(вѧ)тьixь сербскй архїеписк(о)пωвь еvстаΘїа и Никодима (сада у Српској академији наука, бр. 86), који је извршен у Дечанима год., за време игумана хаџи Данила, а трошком пећког архимандрита Никодима, види се да је исти акростих и исти тропари канона, без могућности да се акростих изведе. Служба Светог Евстатија дело је, изгледа, архиепископа Данила II.³⁹¹²

2. Светог Никодима, архиепископа српског (11. маја). Служба му има један канон у чијем је заглављу као акростих наведена реченица: Неповинныѧ крове предивнω тезоименитагω Никодима пѣсненω чествȣю. Даље се наставља: Творнїе Марка еп(ис)к(оп)а.

Наведена реченица не може се извести из првих слова тропара и Богородичана канона, а тешко да би се тако дуга реченица и могла извести из тог канона, јер би требало да свака песма има по 6 тропара и Богородичан, док оне У ствари имају по 4 тропара и Богородичан.

У неким српскословенским рукописима са службом Светог Никодима стоји друкчији акростих од оног што је у београдском Србљаку, тј. овај: Cь дрьзновениѥмь пою великаго светителꙗ Никодима,³⁹¹³ али се ни он не изводи из почетних слова тропара који су исти као у београдском Србљаку. Биће да је служба у Србљаку штампана према поменутом црквенословенском препису службе Светог Евстатија и Светог Никодима од 1805. год.³⁹¹⁴ Као акростих наведена је ту иста реченица која је и у београдском Србљаку, са истим тропарима и осталим деловима службе.

Марко, који се помиње као писац овог канона јесте пећки епископ с краја XIV и почетка XV века. Познат је, иначе, као писац, јер је сем ове службе написао службу и житије патријарха Јефрема, свога учитеља, као и житије својих родитеља који су се такође били замонашили, Герасима и Евфимије. Умро је после 1411. год.³⁹¹⁵

3. Светог Кнеза Владимира (22. маја). Од два канона његове службе, први има у натпису као акростих наведену реченицу: Праведнаго пою Іωанна владикȣ, но из текста се не изводи. Можда је овом нашем Светитељу, чији се живот описује већ у Летопису попа Дукљанина,³⁹¹⁶ било рано написана и служба с акростихом, па је доцније неки писац заменио тај канон својим, а реченицу акростиха оставио у заглављу.

Службе остале дванаесторице Светих у београдском Србљаку немају акростих уопште, нити је он наведен у заглављу, нити се изводи из текста канона. То су службе ових светих: 1) Светог Јоаникија првог патријарха српског (3. септ.) 2) Светог Стевана Штиљановића (4. октобра);³⁹¹⁷ 3) Светог Стефана Новог, деспота српског (Слепог) (9. октобра); 4) Светог Арсенија, архиепископа првог наследника Светог Саве (28. октобра), чију је службу написао Данило II;³⁹¹⁸ 5) Светог Јоаникија Девичког (2. децембра); 6) Светог Јована Деспота (10. децембра); 7) Светог Данила II, архиепископа српског (20. децембра); 8) Светог Саве II, архиепископа српског (8. фебруара); 9) Светог Василија Острошког (29. априла); 10) Светог Јефрема Патријарха (15. јуна);³⁹¹⁹ 11) Свете Мајке Ангелине (30. јула); 12) Сабора српских просветитеља (30. августа).

У нашој старој књижевности постоји много више канона појединим светим Србима писаних с акростихом, али они нису ушли у београдски Србљак, а само њега ми имамо овде у виду. Тако је монах Јефрем 1409. год. написао Молбени канон за Деспота Стевана Лазаревића с акростихом, у коме је навео и своје име;³⁹²⁰ од Теодосија је сачувано седам канона Светом Симеону и Светом Сави с акростихом, итд. Такође и други састави нецрквене световне садржине из старог доба су писани с тим књижевним украсом.³⁹²¹ Најпознатији је од њих «Слово љубве» деспота Стевана Лазаревића.

Ако се размотре наведених осам акростиха београдског Србљаха с погледом на садржину, видеће се да свих осам изражавају, на извесан начин, похвалу Светоме за чију је службу канон написан. Азбучни није ниједан. Четири од њих дају име писца. То су акростиси канона: Светог Стевана Првовенчаног и цара Уроша од патријарха Пајсија; Светог Симеона Мироточивог од Теодосија и Светог Стевана Дечанског од Григорија Цамблака. При томе је овај последњи двојни, тј. почетна слова тропара дају један акростих: Новомȣ мȣченикȣ новȣ приношȣ дара пѣснь, а почетна слова Богородичана други: Григорие. Да су у канону Светог краља Милутина, у деветој песми, сачувани првобитни тропари, имали бисмо у Србљаку и канон с именом писца – Данила.

На ПИТАЊЕ: Коме лику припадају Свети чије службе имају акростих? може се рећи да су шесторица од њих били владари (Свети Симеон – Стеван Немања; Свети Симон – Стеван Првовенчани; Свети Краљ Милутин; Свети Стеван Дечански; Свети Цар Урош и Свети Кнез Лазар), а двојица архиепископи (Свети Сава и Свети Максим. Но и њих су двојица из владарске лозе и најпре били на власти – Свети Сава у Хуму,³⁹²² а Свети Максим – Ђорђе деспот српски).

Од писаца ових канона с акростихом, колико данас знамо, први је и најстарији хиландарски монах, доцније јеромонах Теодосије, познати писац биографије Светог Саве, «најбољи стилиста… романсијер српски XIII века»,³⁹²³ од писаца «неоспорно један од најдаровитијих у целој старој књижевности».³⁹²⁴ Са таквим књижевним способностима, није ни чудо што се он први дао на ову тежу и сложенију књижевну врсту и што је у томе показао велики успех. Он је, наиме, поред наведена два канона с акростихом – у служби Светом Симеону и Светом Сави – написао још канона у њихову част, на свих осам црквених гласова. Њих седам – од 2. до 8. гласа – писани су сваки с акростихом-реченицом и то тако да оне, стављене једна из друге, дају једну целину, читаву строфу. Само је канон првог гласа без акростиха, али је писан тако да тропари сваке поједине песме почињу словом (I песме П, треће С итд.).³⁹²⁵ Исто тако написао је један заједнички канон Светом Симеону и Светом Сави, четвртог гласа, који као и поменути првог гласа нема крајегранесија, али и ту сви тропари појединих песама почињу истим словом, штавише, речју истог корена.³⁹²⁶ Написао је и заједнички канон Господу Исусу, Светом Симеону и Светом Сави гласа шестог. И овај је без акростиха, као и канон у служби Светог Петра Коришког, коју је такође Теодосије написао.

Све у свему, Теодосије је написао 13 канона, од њих 9 с акростихом, а 4 без акростиха.

Према садашњем схватању, Теодосије је живео у другој половини XIII и почетком XIV века.³⁹²⁷ Служба Светог Симеона би настала између 1307. и 1310. год., а Светог Саве 1309. године.

Други писац канона с акростихом у Србљаку, Данило, биће да је патријарх Данило III (1392–1396), који је, вероватно, још као монах манастира Бањске (1380. год.) написао службу Светом Краљу Милутину с акростихом, у коме, као што је наведено, казује своје име. По Ђ. Радојичићу, он би био иста личност са монахом Данилом, који је са оцем, у монаштву Доротејем, подигао манастир Дренчу код Крушевца. Он је такође написао и «једну лепу и веома књижевну Похвалу кнезу Лазару (с краја 1392. или с почетка 1393. г.)»³⁹²⁸ с неколико значајних података о кнезу Лазару. На престолу српских патријараха био је кратко време и умро између 1396. и 1399. године.³⁹²⁹

Један монах – странац, који је код нас провео неколико година и написао нашем Светитељу службу с акростихом, био би трећи писац те књижевне врсте у Србљаку. То је Григорије Цамблак. Потиче из угледне породице у Бугарској, где је добио добро књижевно образовање у школи патријарха Јевтимија у Трнову. Кад су 1393. године Турци освојили Трново, а ускоро и целу Бугарску, он се отиснуо по свету, био је у Цариграду, Светој Гори, па у Србији, где је седам година (од 1402. до 1409. год.) био игуман манастира Дечана. Ту је написао (1403–1404. год.) биографију и службу Светом Стевану Дечанском, а поред тога и опис Преноса мошти Свете Петке из Бугарске у Београд (1405. год.). Из Србије је отишао у Русију, постао митрополит кијевски и као такав узео учешћа при крају сабора у Констанцу 1418. год. Свакако због тога, као и због начина на који је изабран, искључен је из Цркве, повукао се у манастир, где је умро у зиму 1419/1420. године.³⁹³⁰

О писцима служби с акростихом Светог Кнеза Лазара и Светог Максима архиепископа не зна се ништа одређеније. Претпоставља се да је први био монах манастира Раванице с краја XIV в., а други манастира Крушедола с почетка XVI в. Називају их Раваничанин I и Крушедолац.³⁹³¹ Служба Светог Кнеза Лазара настала је, вероватно, не дуго по преносу Кнежевих моштију из цркве Вазнесења у Приштини у Раваницу, 1390. год. О времену постанка службе Светог Максима исто тако нема сигурних података. Мисли се да је написана «двадесетих година XVI века»,³⁹³² «а поуздано пре краја XVI века», јер је већ налазимо у рукописима тога века».³⁹³³

О последњем, познатом по имену писцу службе с акростихом у Србљаку, патријарху Пајсију Јањевцу (1614–1647), имамо више података. Родио се у Јањеву од оца Димитрија, свештеника. По доласку у пећки манастир био је ученик патријарха Јована, који га, две године пре свог заточења, изабра за митрополита новобрдског или грачаничког. После патријархове насилне смрти (1614. г.) Пајсије буде изабран, на сабору у Грачаници, за патријарха, и на том положају проведе тридесет и три године – најдуже од свих српских патријараха.³⁹³⁴

Још као монах, Пајсије се добро упознао са старом српском књижевношћу, па је и као патријарх волео књиге и ценио их, свуда пазио да не пропадну, сам их преписивао, крпио и превезивао. Огледао се и као писац написавши службу Светом Стевану Првовенчаном, или «можда само део њен»,³⁹³⁵ тј. канон с акростихом, а такође житије и службу Светом Цару Урошу. На крају овог житија он сам излаже како је служба настала. После једног виђења у сну Уроша, написао му је «тропарак» и кондак. Кад му се поново јави и прекори: «Зашто ме заборависте?» – мада «невежда» и не знајући откуда да почне – патријарх предузе и, заједно с придворним монасима, састави целу службу.³⁹³⁶ Околности око састављања службе, или канона, Светом Стевану Првовенчаном нису познате.

* * *

Као закључак из свега изнетог могло би се рећи ово:

На основу истраживања низа научника, пронађен је велики број канона с акростихом нашим Светитељима. Све три службе светих Срба у Саборнику Божидара Вуковића из 1538. год. имају акростих. У римничком Србљаку (1761. год.) и московском (1765. год.), који садрже тринаест служби, њих осам имају акростих. Од 23 службе у београдском Србљаку (1865. год.), истих осам служби имају акростихе који се не само налазе у наслову канона, него се и изводе из почетних слова тропара, или тропара и Богородичана.

Стога се мора извршити исправка мишљења, које је раније владало, да службе у Србљаку нису писане са акростихом, те иако су реченице акростиха исписиване на челу канона, оне се из њега не могу извести. Више него трећина служби у београдском Србљаку имају акростих, који се изводи, истина не из почетних слова ирмоса, него тропара, или тропара и Богородичана, а у једном случају и других песама које следе канону.

Гласник, јун 1971.

Као и други наши манастири и цркве, и манастир Девич је имао, током времена, збирку старих рукописних књига. У њему је крајем XVI века, у време патријарха Јована, при игуману Висариону преписано једно Четвороеванђеље;³⁹³⁷ године 1743. враћен је његов молитвеник из Патријаршије;³⁹³⁸ у збирци рукописа проф. Грујића, сада у Патријаршијској библиотеци у Београду, налази се рукописни зборник параклиса из времена деспота Стевана Лазаревића, који је, према запису на њему, још 1849. год. био у Девичу. Такође је још 1840. г. ту био рукопис са службом Светог Јанићија писан 1757. г., који се сада налази у библиотеци САНУ.³⁹³⁹ Кад је А. Гиљфердинг 1858. г. посетио Девич показали су му три-четири рукописна минеја,³⁹⁴⁰ а Милош С. Милојевић, који је у Девичу био 1871. године, вели да је ту видео десетине рукописних књига од ХIV до XVI века, па и старије, од којих је одабрао 12 и дао на њих реверс да би му их послали на преглед и проучавање.³⁹⁴¹

Ни једне од тих књига нема данас у манастиру. Уместо њих постоји само рукописна црквенословенска служба Светог Јанићија Девичког, добијена од покојног протојереја Јордана Грковића, из Вучитрна. Даровао ју је одмах после II светског рата, кад је манастир, срушен до темеља за време рата, почео да се обнавља.

Рукопис има 16 нумерисаних листова, увезаних у кожу. Листови су величине 29х19 цм., са по 24–29 редова на страници. Писан је уставним словима, прилично лепо и уједначено, црним мастилом, а наслови и почетна слова црвеним. Са спољне и доње стране текст је уоквирен по једном црном линијом, а са унутрашње и горње двема. С горње стране, између линија, на левом листу стоји: Параклись пр(е)п(одо)бнагω, а на десном: о(т)ца Іωанникїа. У заглављу велике вечерње, на листу 2а, у кругу стилизованих гранчица с лишћем нацртан је лик Светог Јанићија у монашкој ризи, гологлавог, с крстом у левој руци, а десном сложеном на благослов. Изнад главе му је натпис: С(вѧ)ты Íωаннїкїе. С лева су представљене две зграде с крстовима на слемену, што ваљда треба да представља манастир Девич.

Рукопис садржи целокупну службу Светог Јанићија, уз невелике разлике једнаку оној у београдском Србљаку, а настао је само годину дана раније, 1860 године.

На крају службе, по дну последњег листа, истом руком забележена је година постанка, као и име учитеља Јосифа «издатеља», што мора бити да значи преписивача оучит(елъ) Íωсифъ издателъ αωξ. Нажалост, не каже се где је препис извршен и за кога, но како је нешто доцније на књизи забележено: «Принадлежи Ј. Н. П. Фуртунићу 1867 маја 8ми, Вучитрн», биће да је преписан за потребе неког свештеника у Вучитрну, где је Свети Јанићије свагда био у великом поштовању. Ко је учитељ Јосиф и где је учитељовао можемо само да се домишљамо посредним путем, на основу неколико оскудних података. Један учитељ под тим именом (Јосиф Студић) помиње се у Вучитрну, али готово 30 година доцније (1889. год.),³⁹⁴² те је мало изгледа да би он то био.³⁹⁴³ Са много више вероватноће могао би то бити Јосиф Дамјановић, који је 1875. год., у Косовској Митровици, увезао једно црквенословенско Еванђеље цркве у Дубоком Потоку код Косовске Митровице. Он је о томе оставио запис у Еванђељу, писан лепим, уставним словима, сасвим сличним оним у нашем рукопису.³⁹⁴⁴ Сем тога, дописао је једну молитву на 4а и 46 додатом листу с почетка Еванђеља, а такође два листа, нумерисана истим бројем «в», која су недостојала Матејевом Еванђељу (од 18. ст. I гл. до 13. ст. II гл.), као и део листа 169. Оно што највише убеђује да би он могао бити иста личност са учитељем Јосифом, преписивачем девичког рукописа, јесте што се и овде слово «й» иза самогласника пише са слитном, што је карактеристично и за наш рукопис.³⁹⁴⁵ Што у овом запису Јосиф себе не назива учитељем, то ствари не смета, јер су се учитељи тога времена бавили и другим пословима: преписивањем и увезивањем књига, зографским или којим другим занатом.³⁹⁴⁶

Лик Светог Јанићија на почетку Велике вечерње

Како је служба Светог Јанићија у београдском Србљаку свакако штампана према рукопису из 1757. год., који је, по С. М. Милојевићу,³⁹⁴⁷ у ту сврху тражио и добио из манастира Девича митрополит Михаило,³⁹⁴⁸ вероватно је и наш рукопис преписан са тог рукописа, јер се слаже не само са београдским Србљаком, него још потпуније са овим из 1757. год. (сем неких ситних преписивачких грешака, на које ће бити указано доцније). У III песми канона београдског Србљака нпр. недостаје Богородичан (свакако испуштен грешком слагача) док је наш рукопис у том погледу пунији, јер тај Богородичан има, као што га има и рукопис из 1757. г. Сем тога, у Србљаку ова песма наизглед има 4 тропара, док их у ствари има 5, јер је, непажњом слагача, заједно са трећим сложен и четврти. Овај почиње од речи: Крѣпкȣю съ высоти помощь…, као што правилно стоји у нашем рукопису и оном из 1757. г. Насупрот томе, Србљак је на многим местима бољи и јаснији, јер су у њему исправљена нејасна места рукописа из 1757. г., као и нашег, и неразумљиве реченице изостављене. Тако нпр. из человѣкъ гонѧеиши (тропар), у Србљаку је исправљено: человѣкъ гонѧеши; место кїта мысленнагω у Србљаку стоји: пȣти мїсленнагω (VI п. кан. 1 троп.); место преподобныхь и правдѣ (у рукопису из 1757. предобїи), у Србљаку је преподобїи и правдѣ (Слава на стиховње); Соблазнь готовлѧетъ при стезы твоеѧ препѧтїѧ дȣши твоеѧ теченїе дїаволъ тщашесѧ, и разбойныки посла…, у Србљаку: Соблазнь готовлѧетъ тебѣ дїаволъ полагаѧ претыканїѧ дȣши твоей и посла разбойники… (1. троп. V п. кан.). У реченици: чȣвственныѧ страсти тѣлеснїѧ (4. стихира на «Господи возвах»), у Србљаку је изостављен атрибут тѣлеснїѧ, јер је он сувишан уз чувственныѧ. Такође је у Србљаку изостављена цела нејасна реченица нашег рукописа (и оног из 1757. г.): ꙗкω мати младенца старостїю оцею (Стихира по Еванђељу); изостављена је исто таква реченица: сланȣтки преподобне прозѧбаю (4. троп. V п. канона), коју и рукопис из 1757. г. садржи, итд.

Но најглавнија разлика између овог рукописа и београдског Србљака је у њиховим синаксарима. Пре свега, у нашем рукопису испред синаксара долазе стихови, којих у Србљаку нема: Ц(а)ремъ самодавцемъ бесѣдȣеши Іωаннїкїе, ихже и милостивыѧ къ бесѣдȣеши Іωаннїкїе, ихже и милостивыѧ къ вопрошенїю ωбрѣтаещїи, во вторый покривь гробь Іωаннїкїа. А затим се разликују и сами синаксари, како по дужини тако и по садржини. Синаксар нашег рукописа и оног из 1757. г. једнаки су (и овај из 1757. има стихове који исто овако гласе, само су слова између Д и Ц у самодавцемъ нечитљива), а такође и синаксар Светог Јанићија који је додат на крају римничког Србљака из 1761. г. и московског из 1765. И ови последњи имају стихове, но боље наведене – уместо бесмисленог самодавцемъ стоји тачно самодержцемь – али немају последњег стиха: который (свакако то треба да стоји уместо во вторый) покри гробь Їωаннїкїа. Сем тога, ови синаксари су нешто краћи од оног у београдском Србљаку.

У погледу садржине, и синаксар нашег рукописа, као и београдског Србљака, време живота Светог Јанићија ставља у доба деспота Ђурђа Бранковића. О исцељењу пак деспотове кћери он не помиње ништа, као и синаксар рукописа из 1757 г., римничког и московског Србљака. О томе не помињу ни поједини писци: Е. Голубински,³⁹⁴⁹ Нићифор Дучић,³⁹⁵⁰ Радослав Грујић³⁹⁵¹ и др. То исцељење, не спомињући од које болести, наводи београдски Србљак, а поред њега митрополит Филарет,³⁹⁵² митрополит Михаило,³⁹⁵³ др Рајко Веселиновић,³⁹⁵⁴ народна песма «Зидање Девича»,^{3955 3956} по епископу Николају Охридском – душевна,³⁹⁵⁷ по Гиљфердингу, како је чуо од једног монаха у Девичу – слепило,³⁹⁵⁸ по проф. Владимиру Петковићу, такође по предању – болест очију.³⁹⁵⁹ Најзад, по предању које је забележио крајем прошлог века учитељ Јеротије Елезовић – губа.³⁹⁶⁰ Свакако по таквом предању, Гедеон Јуришић помиње, у свом Дечанском Првенцу (1852), исцељење једне девојке од исте болести, али не вели да је она кћи деспотова.³⁹⁶¹

Синаксар нашег рукописа износи само да је деспот, чувши за ванредан живот Преподобног, пожелео да прими од њега благослов и молитве, у чему и успе, те Преподобног узме за духовног оца, што ваљда значи да се код њега исповедао³⁹⁶² и од њега примио духовне поуке. У римничком и московском Србљаку наводи се још да је том приликом Свети Јанићије прорекао деспоту нешто што се и збило (и нѣкаѧ емȣ изрекъ сбывшаѧсѧ); но у нашем, и рукопису из 1757, о томе не налазимо ништа.

Запис са именом учитеља Јосифа «издатеља» и година 1860

Исто тако, за разлику од београдског Србљака, наведене народне песме и оних писаца који помињу исцељење деспотове кћери, и који такође веле да је деспот Ђурађ подигао цркву манастира Девича у знак благодарности за то исцељење,³⁹⁶³ синаксар нашег рукописа (такође оног из 1757. г. и римничког Србљака) зна да је поред деспота Ђурђа и Свети Јанићије учествовао у том послу – церковь обои сотворше. У чему би био удео Светог Јанићија у тој ствари синаксар не каже ништа, но да га сматра знатним, очигледно је, чим га ставља упоредо са деспотом.

Јер већи значај за подизање цркве манастира Девича приписује Светом Јанићију натпис око његовог лика сачуваног на најстаријем слоју живописа у капелици над његовим гробом. Ту постоје три слоја живописа. Најмлађи је из 1863., како вели натпис испод источног прозора у северном призиданом делу цркве; средњи је, према натпису под јужним прозорчићем у капели гроба Светог, из 1578. г., а најстарији, недатиран, налази се према гробу Светог, на спољној страни североисточног зида цркве који уједно служи као западни зид капелице. Од њега постоје свега два лика, Свети Јанићије и Свети Акакије из Лествице, «чедо послушљиво», и нешто орнамената на спољашњој страни олтарске апсиде, до лика Светог Јанићија. Ове фреске показују јасно да је капелица над гробом Светог Јанићија подигнута доцније, пошто је тај живопис већ стављен, јер је јужни зид капелице, својим делом којим се везује за цркву, заклонио крај фреске Светог Јанићија (с једним делом натписа) и орнаменте по апсиди. То је откривено тек 1966, кад је, при конзерваторским радовима Завода за заштиту споменика културе из Приштине, скидан трећи слој живописа. На тој фресци је Светитељ представљен у одећи великосхимника,³⁹⁶⁴ у левој руци држи свитак, а десном благосиља. С једне и друге стране главе му је натпис: с(ве)ты Іωанїкїе прьви хтиторь с(ве)т(а)го места сего. Према овоме, дакле, излази да је Свети Јанићије оснивач – први ктитор ове цркве. Да се ту мисли баш на цркву, а не уопште на манастир, казује нам текст исписан на свитку који он држи у левој руци: Братие, вь д(а)нь бл(а)гочьстїѧ сьздахь cїю цр(ь)квь вавѣ(де)нїе с(ве)таа вь с(ве)тїихь, на радость б(огороди)це, инокомь (на – истрвено) просв(ѣ)щенїе, недȣжнимь на исцѣлѥнїе. Из свега овога је јасно да се у време настанка овог живописа, значи пре 1578. год., у манастиру знало да је Свети Јанићије сазидао девичку цркву, јер су свакако фреске и натписи на њима рађени под руководством и по жељи братства манастира. Истина, израз «први хтитор” као да напомиње постојање и другог ктитора, али кад би израз извесно то значио, и тај други ктитор био тако знатан као што је деспот, не верујем да би монаси пропустили да то истакну, како из осећања захвалности ктитору, тако и ради истицања важности свог манастира као «царске лавре”. Што се подвлачи да је подизање цркве било «у дан благочастија”, тј. у доба државне самосталности и благочастивих владара српских, упућује, мислим, на закључак да је овај живопис из доцнијег доба, кад су «нечастиви Турци” већ заузели српске земље и утврдили се у њима, те је остало мало наде да ће их скоро напустити, тј. с краја XV или с почетка XVI века. И тај, дакле, податак посредно говори да је Свети Јанићије живео при крају државне самосталности српске, у време деспота Ђурђа Бранковића, што одговара другим сведочанствима о времену његовог живота.

Поред овога, и чињеница да се гроб Свечев налази ван цркве, са северне стране олтара, утврђује нас у мисли да је црква подигнута још за живота Светог Јанићија, јер да је подизана доцније, после његове смрти и појаве као Светитеља, свакако би собом обухватила и гроб његов.

Па и врло скромне димензије (свега 6 м. дужине и 3,5 м. ширине изнутра) првобитне девичке цркве, временом прошириване са западне и северне стране, говоре да ако би и било каквог удела у томе са стране деспота он би био врло скроман. Нема чак изгледа ни да је деспот подигао капелицу над гробом Светог Јанићија, на шта вероватно циља стих синаксара нашег рукописа о «самодршцу који покри гроб Јоаникија». Капелица је, као што је напред изнесено, призидана уз цркву доцније, можда непосредно пред живописање 1578, у оно значајно доба обнове Пећке патријаршије, под патријархом Макаријем Соколовићем, кад се свуда у народу осетио живљи рад око обнављања живописања цркава, преписивања књига, набављања утвари и др.

Све би нам ово можда могло да објасни пут којим се дошло до настанка традиције о деспоту Ђурђу као ктитору цркве манастира Девича. Најстарији подаци знају само за Светог Јанићија као ктитора. Истицање да је он «први» ктитор вероватно је доцније навело на мисао о «другом» ктитору, што је у синаксару рукописа из 1757. г., римичког Србљака и нашег рукописа израсло у тврдњу да су обојица, и Свети Јанићије и деспот, подигли цркву у Девичу.³⁹⁶⁵ Народна песма о зидању Девича и београдски Србљак отишли су до краја. Они знају само за деспота Ђурђа као ктитора. Знају и мотиве за то – подигао ју је у знак захвалности за исцељење болесне кћери.

Синаксар нашег рукописа, као и рукописа из 1757. г. и римничког Србљака, не помиње такође ништа ни о томе да се тело Светог Јанићија налази три лакта дубоко у земљи, што наводи београдски Србљак и М. С. Милојевић, који их ставља много дубље.³⁹⁶⁶

У њему се вели само толико да Свети «дошавши у дубоку старост, отиде ка Господу. Чини му се сабор у манастиру који је подигао, где му и часно тело лежи и где Бог чини велика чудеса због њега».³⁹⁶⁷

Годину смрти, или бар приближно време према коме би се то могло одредити, не наводи ни наш рукопис, као ни онај из 1757. г., ни синаксар римничког и београдског Србљака. Тај тако важни податак не налазимо ни код писаца који помињу Светог Јанићија Девичког. Тек проф. Ђорђе Радојичић то питање поставља и успешно решава. На основу једног записа он закључује да је Свети Јанићије умро 1430. године. Тај запис је сачуван у познијем препису, са стране под 2. децембром, у рускословенском штампаном Прологу манастира Црне Реке.³⁹⁶⁸ У њему се каже да се Свети преставио у време деспота Ђурђа «године 7939, децембра месеца 2 (дан), при цару Мурату II агаренском». Али је трећа цифра нечитка, може бити Л, М, или Н, тј. 1430, 1440. или 1450. године. Проф. Радојичић сматра да је од те три године прва највероватнија.³⁹⁶⁹

Но ако нема дата за годину смрти, наш рукопис може бити од помоћи за решење другог питања. То је питање дана смрти, односно празновања Светог Јанићија. На самом почетку рукописа, у наслову над малом вечерњом, вели се да је спомен Светог Јанићија 2. децембра. Исто се вели и у рукопису из 1757. г., римничком и београдском Србљаку, а такође у наведеном запису са годином смрти Светог Јанићија. Исти дан наводе Е. Голубински,³⁹⁷⁰ митрополит Михаило,³⁹⁷¹ Н. Дучић,³⁹⁷² проф. Ђ. Радојичић.³⁹⁷³ Тог се дана наводи спомен Светог Јанићија и у календару Српске манастирске штампарије за 1895 год.³⁹⁷⁴ Архиепископ Филарет пак,³⁹⁷⁵ Никанор Ружић,³⁹⁷⁶ проф. Радослав Грујић,³⁹⁷⁷ еп. Николај³⁹⁷⁸ наводе 26. април као дан смрти Светога. Под оба је датума (2. децембром и 26. априлом) навођен спомен Светог Јанићија у патријаршијским календарима «Црква» од 1934. до 1941. године. При томе се у календарима за 1935. и 1941. год. под 2. децембром наводи да је тог дана спомен преноса његових мошти.³⁹⁷⁹ И сада, после овог рата, у календарима Патријаршије спомен Светог Јанићија наводи се под оба датума. У манастиру Девичу, и пре рата и сада, спомен се Светом Јанићију врши 2. децембра.

Забуну је овде унео архиепископ Филарет рђаво схвативши један навод код В. И. Григоровича.³⁹⁸⁰ Григорович, наиме, износи како се у синаксару пергаментног Еванђеља атонског манастира Светог Павла, писаног у Пећи, а завршеног 1329. год. у манастиру Светог Николе у Дабру (сада манастир Бања код Прибоја на Лиму), поред општих помињу и поједини Срби Светитељи, међу којима, 26. априла, Св. Јоаникије.³⁹⁸¹ Архиепископ Филарет је схватио да се ту помиње Свети Јоаникије Девички, док је, међутим, реч о Светом Јоаникију архиепископу српском (1272–1279), чији је помен, по Животу краљева и архиепископа српских, 28 маја,³⁹⁸² а по Никодимовом и Данилчевом типику, 27. априла.³⁹⁸³ Узевши тај датум као дан смрти Светог Јанићија Девичког, архиепископ Филарет сматра навођење празновања Светог Јанићија под 2. децембром у београдском Србљаку даном открића његових мошти. На основу таквог закључивања, архиепископ Филарет чини и другу грешку – помера за читавих 100 година време живота Светог Јанићија, те вели да је Гиљфердинга и београдски Србљак навело на мишљење да је Свети Јанићије живео у време деспота Ђурђа, казивање о исцељењу деспотове кћери. Но то исцељење, вели, дело је загробног дејства Светог.³⁹⁸⁴

Јасно је да цела ова конструкција нема основа, јер сви познати извори: запис са годином смрти Светог Јанићија, синаксар рукописа из 1757. г. и римничког Србљака, као и нашег рукописа, слажу се у томе да је време живота Светог Јанићија доба деспота Ђурђа. Извесност овога доказује проф. Радојичић још и записом на једном старом звону који гласи: «Ово звоно даде старцу Јоаникију благочастиви господин Гргур», те вели да је старац Јоаникије несумњиво Јанићије Девички, а господин Гргур да је не стриц, него најстарији брат деспота Ђурђа Бранковића, који је управљао баш облашћу у којој се налази манастир Девич и умро као монах Герасим 13. марта 1408. год.³⁹⁸⁵

Остаје, дакле, као тачно оно што тврди наш рукопис – да је помен Светог Јанићија Девичког 2. децембра, а време у коме је живео у доба деспота Ђурђа.

Но од особитог су значаја, мислим, подаци које синаксар нашег рукописа пружа за одговор на питање одакле је био родом Свети Јанићије. До сада се узимало да је он из приморја Црне Горе, као што наводи београдски Србљак (рождень вь Дїоклитїи, вь предѣлѣ фостинскомъ вь поморїи адрїатїческомъ), а по њему Голубински,³⁹⁸⁶ архиепископ Филарет,³⁹⁸⁷ епископ Николај,³⁹⁸⁸ проф. Р. Грујић³⁹⁸⁹ и др. Синаксар нашег рукописа, оног из 1757. г. и римничког Србљака помињу само Диоклитију Фостинску као «отечество» Светог Јанићија, без додатка вь поморїи адрїатїческомъ. Ове последње речи тешко да је где нашао, но их је, биће, додао сам састављач синаксара београдског Србљака, повучен ваљда на то речју Диоклитија. Познато је да се према имену негдашњег римског града Doclea, на ставама Мораче и Зете, називала Диоклитијом, или Дукљом, средњевековна област око Скадарског језера, а такође да се код Срба негда Јадранско море звало «Море диоклитско», а Скадарско језеро «Диоклитско езеро».³⁹⁹⁰ Но овај се назив временом проширио и нешто даље од своје источне границе, која је по Јиречеку била «у шумовитом оквиру лимског краја»,³⁹⁹¹ па се овде, да би било јасније о коме се крају Диоклитије ради, поближе означава појмом Фостинска (у римничком и московском Србљаку Фостанска), што свакако долази од назива средњевековне жупе Хвосно, код Пећи.³⁹⁹² И за Светог Петра Коришког се вели у његовом житију да је био из краја вь Диоклитїи Хвостьньскые, из села Уњемира (сада Добра Вода, на прузи Пећ-Косово Поље).³⁹⁹³ М. Бојчевић каже да се именом Хвостанске Диоклитије у средњем веку називала област која се простирала «од северне Зете, долином Лима, Пећке Бистрице, Белог Дрима, Истока, Дечанске Бистрице, па све до правца Призрен-Сува Река-Приштина»,³⁹⁹⁴ тј. под тим именом «треба разумети данашњу Метохију, која је била црквени посед немањићких задужбина».³⁹⁹⁵

Без обзира шта назив «фостански» значи и од чега долази, но да писац овог синаксара мисли управо на тај крај према Хвосну као на постојбину Светог Јанићија сасвим јасно излази из његовог даљег излагања. У синаксару рукописа, наиме, износи се како је Свети од младости заволео Бога, тј. одлучио да се замонаши. Таквом својом жељом изазвао је само подсмехе код рођака и познаника. То се, додуше, овде не вели директно, али се указивање на извесне сметње назире при његовом одлучивању да се врати у родни крај и настани у девичкој пустињи: «Шта ће нам сметати постојбина у духовном делу, сем ако попустимо?» У служби се наводи отворено да је због такве жеље био презрен у своме месту, «непотребень и безчестень во отечествїи своемъ вмѣнисѧ», те оде из свог краја – своегω отечества – на Ибар, у пустињу Црне Реке. Ту се строго подвизивао, сабрао братство и подигао цркву. Кад га људи почеше славити, он реши да се врати натраг у свој крај. Учинивши то (преселникъ бывь во свое отечество), насели се у пустињу девичку (вселивжесѧ въ пȣстиню дѣвичкȣ). Према томе, пустиња девичка је у области његовог родног краја, док је, да би се у њу населио, морао да се врати у свој крај. Ни Црна Река није од Хвосне далеко, налази се северно, преко Мокре Горе, док је девичка пустиња североисточно, у Дреници.

Оваквим излагањем нашег рукописа постаје питање постојбине Светог Јанићија много једноставнијим и разумљивијим. Свети Јанићије је млад човек из Метохије, краја у коме је тада био веома снажан религиозни живот, што сведоче остаци мноштва цркава и манастира.³⁹⁹⁶ Кад се у њему јави жеља за монашким подвигом, одлази у прикладна места за то близу свог краја, јер је о њиховој подобности за монашки живот могао чути од људи који су ближу околину добро познавали. Ово је много природније и схватљивије, него да је био родом чак из Приморја, па предузео толики пут у непознат крај, за који није могао сигурно знати да ће одговарати његовим монашким потребама.

На овај начин, дакле, порекло Светог Јанићија треба тражити у сасвим другом крају од оног на који указује београдски Србљак. Светитељ потиче не из западног, приморског краја Диоклитије, него из источног, према Хвосну, у чијој су непосредној близини места у којима се подвизавао – Црна Река и Девич.

Од значаја је такође што се у овом рукопису, према називу места Дѣвичъ, доследно употребљава придев дѣвичкїй, а никад дѣвическїй, као што је у Србљаку београдском, римничком и московском. Тако се нпр. вели: памѧть Іωанникїа дѣвычкаго, вертепы дѣвїчкїа, пȣстиню дѣвичкȣю итд. А тако се наводи и у рукопису из 1757. г; и у многим старијим и млађим записима: ȣ дѣвичю, запис из 1594. год.;³⁹⁹⁷ девички, запис јеромонаха Исаије из 1753. г.;³⁹⁹⁸ исто тако у запису архимандрита Герасима из 1760;³⁹⁹⁹ затим у запису јеромонаха Митрофана из 1779;⁴⁰⁰⁰ у запису Малише Шакабетића из 1782;⁴⁰⁰¹ итд. Пошто се «ѣ» у српскословенском језику читало као «е», то су ове речи изговаране: Девич, девичкиј, девичкаго итд. (а не Дјевич, ни дјевички).⁴⁰⁰² А овако се у народу овог краја и данас говори (Девич, девички). Стога би боље и правилније било и данас тако изговарати ове речи при помену Светог Јанићија (нпр. у отпусту: свѧтагω Іωанникїа дѣвичкагω – девичкаго, а не дјевичкаго – још мање: дјевическаго, како је уобичајено).

Због чега је ова служба названа параклисом, тј. молебном, кад се у литургици тим именом назива нешто друго,⁴⁰⁰³ и кад тако није названа ни у рукопису из 1757. г., тешко је рећи. Може се претпоставити да ју је тако назвао сам преписивач, учитељ Јосиф, можда по угледу на параклис Светог Стевана Дечанског, који је 1850. г. издао у Београду Серафим Христић, јеромонах дечански.⁴⁰⁰⁴ Но овај параклис је у ствари параклис, тј. молебан, посебан састав, различан од пуне службе која се употребљава на вечерњи, јутрењи и Литургији, а коју је Христић такође издао исте године под називом «Молебное правило». Учитељ Јосиф свакако није знао разлику између параклиса и службе, па је тако свој препис и написао.

Иначе на језику рукописа не уочава се да је пренет из српскословенског језика у рускословенски. Истина, има више речи у којима се «ѣ» замењује са «е» (бесовскїѧ, свѣтлейше, хлебовъ, нетленїѧ, себе уместо себѣ, итд.) и обратно (лежитъ, тѣбѣ, восплъщимъ), али то не мора да значи да је ова замена извршена још у српскословенском тексту, па одатле преузета при преносу у црквенословенски, него пре да је то учинио сам преписивач нехотице, према свом говорном језику. То ће бити утолико пре што у рукопису из 1757. г. ниједна од наведених замена није учињена. Исти ће случај бити и са српскословенским обликом ꙗтсе, који се у рукопису из 1757. г. наводи правилно ꙗтсѧ, а можда и са генитивом дїωклїтїе фостїнскїе, мада се ове речи налазе у истом облику и у рукопису из 1757. г., док у римничком Србљаку гласе правилно дїωклїтїи фостанскїа. Предлог кодъ је из савременог говорног језика, али се налази и у рукопису из 1757. године

Разумљиво да један тако позни препис има доста правописних грешака. Пре свега, кад год дође самогласник «и» иза ког другог самогласника, он је готово увек писан са слитном й: твойхь, войстиннȣ, прейспещренȣ итд. Затим су честе грешке у употреби разних слова за глас и: Іωанникїй, уз правилно Іωаннїкїй; поработївъ, пȣстиню уместо пȣстыню; дѣвычкаго, дѣвїчкїа; мüра место мїpa итд. Затим âнгелное уз âггелное; прїйемъ уместо прїемъ; аллилȣйа уместо аллилȣїа; памѧтъ место памѧть итд.

Да поменемо само, поред већ наведеног, још неколико, истина безначајних записа који се налазе у рукопису: «Сија книга за Јевћенија П. Фуртунића 1867 године», а затим овај: «1875 писа Живко Поповић Икономовић у Вучитрн у недељу кад оћаше да». Најзад: «Книга Свѧтителѧ ѧоникаѧ пȣстиножителѧ девичког», а затим брзописом: «Прописао Јевђеније П. Фуртунић 1888 годин».

Ако нам подаци позног преписа службе Светог Јанићија Девичког, данас једине рукописне књиге манастира Девича, онако како су овде изнети, буду могли помоћи при решавању макар неког од изнетих питања, али бар да се они боље сагледају и поставе, уложени труд неће бити узалудан. Ништа друго се овим чланком и не жели.

Гласник, мај 1970.

Ако са асфалтног пута Србица-Клина (Метохија), из села Лауше, скренемо лево, преко моста на реци Клини, стићи ћемо до манастира Девича. Од Србице је манастир удаљен 6 километара. Поред цркве и звоника, манастирски комплекс сачињавају зграде двају конака, велике трпезарије, као и других потребних економских зграда. Све је ограђено каменим зидом са улазним капијама на западној и јужној страни.

Манастир Девич је везан за личност пустиножитеља Светог Јоаникија Девичког, који се ту подвизивао, ту се упокојио и ту сахрањен, са североисточне стране цркве, до самог олтара. Убрзо му је над гробом подигнута капелица која постоји и данас.

На старим црквама и манастирима, обично на горњем прагу западних врата, уклесаван је натпис кад је храм подигнут и ко га је подигао. Вероватно да је такав натпис постојао и на цркви овог манастира, али се до данас није сачувао. Зато се морамо обратити другим сачуваним подацима који би нас до тога довели.

Вести о манастиру Девичу имамо несравњиво раније од XIX века. Из катастиха, књиге за уписивање приложника, који је почет да се води 1762. г., а са последњим уписом 1789. г., види се да манастир постоји и да је у великом поштовању код народа, не само у Метохији и Косову. Долазили су му и прилагали верни из Гњилана, Скопља, Ниша и других места.

Још раније, у време патријарха Јована, 1594. г., при игуману Висариону, платио је неки Давид, из оближњег села Марине, да се препише једно Четвороеванђеље у Девичу. Године 1578, у време игумана Пахомија и јеромонаха Лонгина, живописана је капелица изнад гроба Светог Јоаникија и цела црква. Око сто година раније настала је фреска са ликом Светог Јоаникија и Светог Акакија на западном зиду ове капелице (у ствари, североисточном зиду цркве). Још раније помиње се место Ловуша (сада Лауша), црква Девица и калуђери при тој цркви, у катастарском турском попису, насталом по заузећу области Ђурђа Бранковића, из 1455. г. То би за сада био најраније датирани помен манастира Девича.

На поменутој фресци, у капели чело његовог гроба, насликан је Свети Јоаникије у одећи великосхимника, десном руком благосиља, а у левој држи развијени свитак на коме, старим српским језиком, пише: «Браћо, у дан благочастија сазидах ову цркву, Ваведење Свете у светињу, Богородици на радост, иноцима на просвећење, болеснима на исцељење». Поред главе Светога, с једне и друге стране је старосрпски натпис: «Свети Јоаникије, први ктитор светог места овога». Из оба ова натписа излази да је цркву и манастир Девич основао Свети Јоаникије. Треба, дакле, да утврдимо доба у коме је живео Свети Јоаникије, па ће се тиме решити и време настанка манастира.

У рукописним и штампаним службама празновања Светог, сем дана (2. децембар) не налазимо ни годину његовог рођења, ни смрти, нити коју другу у вези са његовим животом. Поменули смо да место Ловушу и цркву Девицу, тј. садашње село Лаушу и манастир Девич, помињу као постојеће турски катастарски попис из 1455., а такође из 1482. г., што подизање цркве и живот Светог Јоаникија помера у доба пре доласка Турака. Биће да на то указују и речи свитка на фресци Светога у капели његовог гроба: «Браћо, у дан благочастија сазидах ову цркву…». Како фреска потиче из друге половине XV в., времена ропства, кад су владали «злочестиви» Турци, истицање речи «у дан благочастија» свакако значи да је подизање цркве било у доба државне самосталности и «благочастивих» владара српских.

У манастиру Дечанима чува се једно мање старо звоно са српскословенским натписом, који на савременом језику гласи: «Ово звоно даде старцу Јоаникију благочастиви господин Гргур». Проф. Ђорђе Радојичић разложно сматра да је «старац Јоаникије» Свети Јоаникије Девички, а «господин Гргур» најстарији брат деспота Ђурђа Бранковића, који је управљао основним властелинством породице Бранковића, Дреницом, у којој се налази и манастир Девич. У селу Трстенику, недалеко од Девича, налазе се рушевине града Борча, где је био дворац Бранковића. Ово би био најранији помен Светог Јоаникија. Звоно и натпис на њему настали су 15. октобра 1406. г., кад се Гргур замонашио и свакако пре 13. марта 1408. г., кад је умро као монах Давид.⁴⁰⁰⁵

Један штампани рускословенски Пролог, манастира Црне Реке, на маргини стране која помиње Свете 2. децембра, сачувао је запис да се Свети Јоаникије Девички упокојио у време деспота Ђурђа Бранковића «године 6939. (1431.), децембра месеца 2. дан, при Мурату II агаренском». Али је трећа цифра нечитка. Помињање султана Мурата II, који је владао од 1421. до 1451. г., упућује да се то десило у периоду тих 30 година. Проф. Ђ. Радојичић узима као највероватнију 1431. годину.

По казивању синаксара рукописне службе из 1757. г., Свети Јоаникије «испунивши доста година и достигавши дубоку старост, ка Господу отиде». Старим човеком, седе браде, представљен је он на фресци у капели чело његовог гроба, а тако га описује и рукописни Мијачки додатак Ерминији, приручнику за сликаре-зографе, из 1867. г. Било да се упокојио 1431, 1441. или 1451. године, може се закључити да је рођен у другој половини XIV века, да је живео у доба кнеза Лазара и деспота Стевана Лазаревића, а умро у доба деспота Ђурђа Бранковића, како наводи и већина писаца који га помињу у својим делима.

Нити из синаксара, описа живота Светог, нити из сачуваних служби за дан његовог прослављања, не можемо дознати име места у коме је он рођен. Дознајемо само толико да је његов родни крај («отечество») Диоклитија Фостанска. Назив Диоклитија долази од имена негдашњег римског града Доклеа, чије се рушевине налазе на ставама Мораче и Зете у Црној Гори. У средњем веку, именом Диоклитија, или Дукља, називала се област око Скадарског језера, које се тада код Срба звало «Диоклитско језеро», а исто тако Јадранско море «Море диоклитско».

Током времена назив Диоклитија проширио се даље од својих источних граница које су, према Јиречеку, биле «у шумовитом оквиру лимског краја». Тада се ови предели означавају називом Диоклитија Фостанска, или Фостинска, што свакако долази од имена средњевековне жупе Хвосно код Пећи. У житију Светог Петра Коришког вели се да је родом из села Уњемира (данас Добра Вода, на прузи Пећ-Косово Поље), предела «ва Диоклитији Хвостанскије». У средњем веку тим се именом називала област у долини Белог Дрима, Истока, Пећке и Дечанске Бистрице, све до правца Призрен-Сува Река-Приштина, тј. садашња Метохија, која је тада била посед немањићких манастира.

Без обзира шта назив «хвостански» значи и од чега потиче, но да писац синаксара у чину службе Светог Јоаникија из 1861. г. (сада једине рукописне књиге манастира Девича) гледа на девички крај као на постојбину Светога, јасно излази из његовог казивања. Свети је, вели, одлучивши да напусти Црну Реку, где се најпре подвизавао, решио на повратак у свој крај и тако поступио: «Пресели се у родни крај (Преселник бист во своје отечество), и насели се у пустињу девичку (вселивжесја в пустињу девичку)». Несумњиво је, дакле, место рођења Светог Јоаникија било негде у Метохији, у крају око Девича, а не како се до сада узимало да је оно далеко на запад, чак у приморју Црне Горе, како наводи београдски Србљак митрополита Михаила, и по њему већи број савремених писаца.

Родивши се у другој половини XIV в., у неком месту Метохије, краја који је у средњем веку био густо насељен и добро обрађиван посед немањићких манастира, Свети Јоаникије је рано видео монахе, упознао се с њима и од њих слушао о богоугодном животу и подвизима светих пустињака. Поред побожности, којом је тада живео народ, о чему и сада сведочи мноштво цркава и црквишта у целој Метохији, ова казивања разгореше у младићу жељу за монаштвом, те он одлучи да цео свој живот посвети Богу. Поједини познаници и рођаци почеше га од тога одвраћати. Кад он остаде одлучно при своме и замонаши се, они најупорнији не оставише га на миру, него наставише да му се подсмевају и досађују.

Видећи да га њихов поступак може ометати у строгом монашком подвигу, он напусти свој крај и оде на Ибар, у пустињу Црне Реке, код садашњег места Рибарића, о којој је свакако слушао да је погодна за усамљенички живот. Ту он проведе неколико година у молитви, посту, богомислију, вежбајући се дању и ноћу у испуњавању заповести Божјих. Утврдивши се у томе и ослободивши се од страсти, постао је заиста «дом Свете Тројице, земаљски анђео и небески човек».

Дознавши за њега и такав његов живот, млади «неки монаси дођоше к њему ради усавршавања у добродетељи, узевши Преподобног за оца и учитеља», како се вели у синаксару службе из 1757. г. Због духовних потреба тако увећаног братства, као и потреба побожног народа, који му је ради савета и молитвене помоћи долазио, Свети подиже ту цркву.

Али кад народ поче долазити у све већем броју и обасипати га похвалама, увиди он да ће му ово, потхрањујући гордост, бити већа сметња у духовном уздизању него подсмевање у родном месту. Одавде се мора отићи. Куда? Поћи у потпуно непознат крај и тражити погодно место за усамљенички живот било би губљење времена. Познајући одраније девичку пустињу, реши се да оде онамо. Иако је она близу његовог родног места, али су прошле године, он духовно ојачао, закључи да му неприлике, због којих је у почетку морао отићи оданде, сада неће сметати: «Шта ће нам сметати постојбина у духовном делу, сем ако попустимо?» расуђиваше он у себи, према поменутом синаксару. Помоливши се Богу и поучивши братију, он тако и поступи. Тајно се повуче у девичку пустињу и насели најпре у једну шупљу букву, у потоку испод садашњег манастира, изнад извора који и сада постоји, и ту настави свој подвиг. Доцније сагради малу келију и живљаше у њој.

Није ни ту било тез тешкоћа. У канону се вели како му је ђаво, из зависти, упутио разбојнике да га нападну и он једва избеже. Но кад они оду, не нашавши ништа од вредности, он се опет врати, захваљујући Богу што је био гоњен за Христа.⁴⁰⁰⁶ Видећи да је могао погинути од разбојника, да га Бог није сачувао, он свој живот у Христу настави са још већом усрдношћу. Мисао о смрти није га више остављала, те је у новој светлости видео цео свој живот и живот свију људи. Схватио је сада много дубље и јасније речи Господње о превасходној вредности душе: «Шта вреди човеку да сав свет задобије а душу своју изгуби» (Мф.16:26). Јер човек није само тело, те не сме све време и сву снагу трошити на старање за телесну храну, одећу и потребе, него је он и душа, којој такође треба храна, тј. реч, наука Божја, и одећа, тј. добра дела, да се у дан Страшног суда не нађе у срамоти голотиње (Мф.4:4; Откр.16:15). Стога је још више обратио пажњу на душу, а телу давао стварно онолико колико је нужно. Носио је једну хаљину од овчије коже (Одежда твоја риза кожна – 2. тропар, IV песме канона). Имајући поверење у заповест Господњу да се не бринемо шта ћемо јести, јер Господ храни и птице небеске, и «ненасејана земља хранила га је, дајући телу његовом мало утешеније» (1. троп., IX песме канона).

Испуњавајући тако заповести Божје и светлећи тиме као звезда на небу, и овде у пустињи девичкој, иако удаљен од насеља, није остао непримећен од људи, по речима еванђелским: «Не може се град сакрити кад на врху горе стоји, нити се пали свећа и меће под суд, него на свећњак да светли свима који су у кући» (Мф.5:14–15). И овде се око њега сабраше млади људи, жељни да као монаси послуже Богу. Иста молитвена потреба учини да Свети и овде подигне цркву, посветивши је Ваведењу у храм Свете Богородице. О томе одређено казују натписи на поменутој фресци у капелици његовог гроба.

Рукописни пак и штампани синаксари веле да је и деспот Ђурађ учествовао у подизању девичке цркве («Церков обои сотворше»). По народној пак песми «Зидање Девича», и неким писцима, подизање цркве и трошак око тога поднео је сам Деспот, из захвалности што му је Свети Јоаникије исцелио болесну кћер од слепила, душевне болести, или од губе, како по предању помињу поједини писци.⁴⁰⁰⁷

Није невероватно да је поред брата Гргура, који је даровао старцу Јоаникију звоно, и деспот Ђурађ чинио манастиру Девичу прилоге, било у одеждама, књигама, или у новцу. Али неће бити да је црква девичка његова задужбина, нити да је за њено подизање дао неки већи прилог, јер би то свакако било наглашено у натпису на фресци Светога. С правом казује Василије Марковић: «Извори не наводе да је деспот Ђурађ подигао и један манастир». Па и врло скромне димензије… (свега 6 м. дужине и 3,5 м. ширине) првобитне девичке цркве, прошириване временом са западне и северне стране, говоре да је она дело малих могућности једног старца-монаха са братством. Традиција о деспоту Ђурђу као ктитору манастира Девича биће да је настала доцније, вероватно тако што је њему, као најпознатијем, приписано и оно што су прилагали други из породице Бранковића.

Уздигавши се духовно до светости у Христу, Свети Јоаникије још за живота је чудодејствовао, дарујући здравље болесницима од разних болести, који су са вером долазили и од њега помоћ молили. Можемо схватити шта је значила његова помоћ и у другим невољама које су сналазиле народ у та тешка времена сталних борби са Турцима, у којима је област Бранковића била прва на удару. Та благодатна помоћ није престајала ни после његове смрти, и дејствује и данас.⁴⁰⁰⁸

Сабравши бројно братство, које је под његовим руководством стремило Царству Небеском и достигавши дубоку старост («старост Соломонову»), Свети отиде са овога света. Тело му братија сахранише ту где се и подвизавао, поред цркве у Девичу. Душа му, пак, «крилима врлина, одлете на небо, приближивши се Тросунчаној Светлости (Богу), да јој са анђелима (вечно) узноси Трисвету песму», не заборављајући у заступништву пред Богом род свој и помажући свима људима добре воље.

У тешко, «многометежно» доба сталних турских напада, у време деспота Ђурђа Бранковића, страдао је цео народ, па с њиме свештенство, манастири и монаштво. У сталном бежању, склањало се голог живота по гудурама. Турци су пљачкали и палили куће и манастире. «Ва лето 6942 (1434. г.) би нужда велика благочастију христијанскому», вели се у једном запису, да би од 1437. године, па за шест година, Турци држали у својој власти целу Србију. Убрзо пошто су је вратили деспоту Ђурђу, јужни крајеви, где је и манастир Девич, падају 1455. г. коначно под њихову власт.

О животу у манастиру Девичу, у периоду од 15. до 19. века, сачувало се мало вести. У том времену од преко 500 година налазимо само неколико вести о приликама у њему, уз имена појединих његових старешина и сабраће. Поред раније поменутог игумана Пахомија и јеромонаха Лонгина (1578. г.) и игумана Висариона (1594. г.), помиње се у Девичу 1741. г. јеромонах Герасим. Од 1750. г. он је игуман, а 1769. архимандрит. Године 1753. његов сабрат, јеромонах Исаија, долази у Хочу по вино; терзија Велчо, из Ниша, 1754. г. приложио је Девичу Еванђеље; 1777. г. игуман Петроније је оковао ово Еванђеље; 1858. г. игуман Пајсије погинуо је од Албанаца. Године 1872. старешина је прота Сима, који је раније послао рукописну службу Светога, из 1757. г., митрополиту Михаилу да се штампа у Србљаку.

Да су којом срећом сачуване старе књиге, које су се у њему налазиле још током XIX в., у њима би се свакако нашло више вести. Али су и оне што су остале уништене у току Другог светског рата. Априла 1941., при бомбардовању Београда од Немаца, седам девичких рукописа, који су били доспели у Народну библиотеку у Београду, изгорело је: Пергаментно Еванђеље са апостолом, XIII–XIV век; Триод из 1408. г.; Пролог, XVI в.; Минеј за јул, XVI в.; Минеј за фебруар, ? в.; Празнични минеј, XVI в.; Требник, ? в. При рушењу манастира исте године, нестали су и рукописи који су у њему још постојали између два рата. Један од њих, рукописни Зборник молебна, с почетка XIV в., сачуван је у збирци проф. Радослава Грујића у Патријаршији у Београду. По запису у њему, види се да га је купио, у Сиринићкој жупи код Призрена, и пренео у Девич јеромонах Самуило. Молебан за деспота Стевана Лазаревића, писан 1402–1405.г., састав је Јефрема, тадашњег писца из Београда.

Као што смо раније поменули, одмах по паду области Бранковића под Турке, 1455. г. манастир се помиње као црква Девица и монаси при њему. У њему су монаси и по другом попису из 1482. г. Но 60 година доцније, у попису из 1544. г., нема помена о монасима у Девичу, него је у поседу једног муслимана. Можда је баш у то време, или приликом неког другог запустјенија, звоно Гргура Бранковића доспело у Дечане, било куповином, било да га је неко скинуо и допремио до Дечана да би га сачувао и спасао од уништења. У турском попису за време султана Сулејмана II (1566–1574. г.), опет се у манастиру помињу калуђери.

У току своје даље историје, манастир је више пута долазио до запустјенија. Биће да је у једној таквој прилици, дозвола да се запустели манастир обнови добијена у доба везира из породице Ћуприлића (1656–1691.г.), па је онда та обнова, у њихово време, у народу приписана Ћуприлић везиру, из народне песме.

Једна обнова запустелог манастира Девича, везана за једног побожног Херцеговца, остала је у свести народа са више појединости, али без одређене ознаке времена. Један побожан човек, из неког места у Херцеговини, скупивши потребна новчана средства, намисли да пође у Јерусалим на хаџилук. Пред сам полазак на хаџилук, њему се, наиме, јави у сну Свети Јоаникије, па му каже: «Боље ће бити, Милоше (тако се човек звао), да одеш у Девич, очистиш и уредиш цркву и мој гроб, него да идеш у Јерусалим». Кад се Милош пробуди из сна, још му речи Светога звучаху у ушима, те узме спремљени новац дође у манастир, поправи што је било обурвано и уреди остало, па се закалуђери и до смрти остане ту, служећи Богу, Светом Јоаникију и своме народу.

У рукописној књизи беседа Светог Јефрема Сирина Пећке Патријаршије, коју је читао 1741. г., и у њој оставио запис, јеромонах Генадије вели за себе да је родом од Никшића у Херцеговини и пострижник манастира Жупе код тог града, и да је по својој вољи одатле прешао у Девич. Даље наводи, «са великим ваздиханијем», да је ту поднео многе муке и напасти «од проклетог ишчадија харбанашког, дан и ношт». Моли се Богу и нада да ће се вратити у свој постриг, манастир Жупу и онде дочекати крај живота. Од 1750. г. помиње се он као игуман, а 1760. г. као архимандрит девички.

Није немогуће да би овај Генадије могао бити Милош Херцеговац, обновитељ манастира Девича, народног предања. Он је у манастиру пробавио дуги низ година (28 г.) и тако могао остати у сећању народа. Из сачуваних записа тога времена види се да је манастир на висини и у духовном и у материјалном погледу. Генадије је човек писмен, књижевно образован и волео књигу. У његово време преписана је у Девичу служба Светог Јоаникија (1757. г.), почета да се води књига приложника (Катастих) 1762. г.; у Великој Хочи, код Призрена, биће да је тада купљен виноград. У манастиру се помиње више сабраће, са једним од њих, духовником Петронијем, посетио је Рилски манастир 1660. г., итд. Због свега тога могао је да падне народу у очи и остане у трајној успомени. Чудно је само што би га народ запамтио по његовом ранијем имену, а не по монашком. Додуше, у народу често бива да монаха зову по његовом световном имену, на које су навикли док је неколико година био искушеник. Поготово што су поједина монашка имена тешка за изговор.

Али Генадије није дошао у Девич као искушеник, него већ као јеромонах, те је тешко претпоставити да се представљао по свом ранијем, а не монашком имену. Зато може бити да се он, пред крај живота, вратио у манастир Девич, па је тако, ваљда, за њега чуо и тај Милош, који је онда дошао у њега и обновио га. Могуће да је то запустјеније било почетком прошлог века, у време Првог и Другог устанка у Србији, кад се терор над рајом по Косову и Метохији удвостручавао. Калуђери су или побијени, или растерани, манастир опљачкан, на цркви врата разваљена да су у њој овде и козе пландовале, какво је стање Милош затекао кад је дошао.

Нешто доцније, живела је у манастиру Девичу, дуги низ година, једна друга побожна душа, монахиња Евфимија, а народу боље позната под мирским именом Стојна, о којој ће касније бити више речи.

У тешко време, од половине 19. века до пред крај турског ропства, има више вести о манастиру Девичу од појединих знатнијих путника, који су га посетили и писали о стању у њему. Руски писац Александар Гиљфердинг, који је у Девичу био 1858.г., вели да је у њему видео неколико рукописних минеја. Жали се да га је игуман дочекао врло хладно и нељубазно, али на крају каже: «Несретни игуман Пајсије, просто му било. Послије три недеље, тек што сам се вратио у Сарајево, написали су ми да су игумана стрељали Албанци оближњег села… Убице су остале некажњене…».

Године 1889. почела је да ради у Девичу основна школа, која је постојала све до почетка Првог светског рата 1914. г. Простора је ту било довољно, јер су, поред мањих конака за братство, била и три на спрат, за народ кад о великим празницима дође манастиру: призренски, пећки и приштински.

У Првом светском рату Аустријанци су опљачкали манастир, отерали мноштво стоке, сав намештај, посуђе од бакра и др. Неке су зграде порушили и материјал употребили за подизање својих барака у Гор. Клини. На срећу, рукописне књиге, сребрни путири, крстови и друге драгоцености из музеја и цркава, које су понете при повлачењу српске војске све до Девича, закопани су на сигурном месту и тако сачувани до ослобођења. Тражећи те ствари, аустријски официр, Маџар, разбио је плочу на гробу Светог Јоаникија, али се истог дана тешко разболео и по одласку из манастира умро.

У Другом светском рату, 1941. г., манастир је, од шовинистички настројених Албанаца из околине, разорен до темеља. Игуман Дамаскин Бошковић је убијен, остали се монаси разбежали. Пошто су опљачкали све што је било у манастиру, нанели су топовску муницију бивше југословенске војске, запалили је и тако насталом експлозијом разорили цркву и конаке, а материјал разнели. Срушена је и капелица над извором Светог Јоаникија.

За читаво време окупације манастир је остао у рушевинама, као и по свршетку рата, све до 1947. г. Тада је у разрушени манастир дошла монахиња Параскева Симеуновић, родом из Драгачева, са искушеницом Стојом Ћурчин, из Бачке. С њима је дошао као духовник јеромонах Макарије Поповић, који је пре рата ту био сабрат, па 1941. избегао у Банат, одакле је био родом. Он је убрзо отишао за настојатеља манастира Свете Тројице, код Пљеваља, па манастира Беочина и најзад манастир Дечана, где је умро 1980. г. По одласку о. Макарија, за духовника у Девич дошао је Рус Димитрије Бодров. Послуживши предано манастиру и вернима, умро је ту и сахрањен 1967. г.

Одмах по доласку почели су са рашчишћавањем рушевина цркве, како би се могло прићи капели гроба Светог Јоаникија, која једина није била разорена, и у њој вршити богослужење. За то време, прихватили су их у својим домовина верни из суседног села Лудовића, у коме данас нема ни једне српске куће. Чим су рашчистили капелу, почели су одмах са рашчишћавањем подрума конака испред цркве, од кога су остали само зидови, и над подрумом мало наткрили, па се онда у њега уселише. Била им је то и кухиња, и остава и спаваћа соба. Околни народ прискочио је у помоћ, колико је могао, у то тешко време обнове својих попаљених домова, нареза и оскудице сваке врсте, те је до зиме те, 1947. године, над подрумом подигнуто приземље и зграда покривена црепом. Било је појединих људи који су по неколико дана радили бесплатно, у припреми материјала и помагању мајсторима, особито при обнови цркве.

У манастир су пристигле као искушенице Стефанија Станојев, затим Евфимија Милинков, обе из Бачког Петровог Села, и Марта Јокановић, из Косовске Митровице. Све три су сада већ покојне и сахрањене у манастирском гробљу. Убрзо је дошло и шест других искушеница, које су током времена и замонашене у манастиру.

Са увећаним бројем сестринства приступило се одмах припремању камена, грађе и другог материјала да се обнови и подигне црква. За две године она је сазидана и покривена. Уређена је изнутра, постављен иконостас, добијен од старе цркве у Урошевцу, набављене одежде и друге богослужбене ствари, те се црква могла освештати. Освештао ју је епископ рашко-призренски Владимир са мноштвом свештенства 1954. године. Није било краја радости народа, кога је било не само са Косова и Метохије, него и из других крајева, кад је видео да су црква и манастир поново као што су били.

Године 1950. подигнута је зграда са собама на спрату и стајом за стоку у приземљу, која је 1974. г. замењена комплексом зграда, посебно за стоку, посебно гаражу за трактор и друге пољопривредне машине. Онда је 1963. г. саграђен конак на југозападној страни манастира, са трпезаријом за сестринство, кухињом и просторијама за оставу. На спрату је капела за зимско богослужење и собе за посетиоце. Цео манастир је ограђен зидом од камена. Убрзо је, 1970. г., подигнута звонара од камена и бетона, за звоно добијено од цркве Самодреже. Најзад су скупљена средства и материјал за велику народну трпезарију југозападно изнад цркве. Године 1968. подигнута је од камена и бетона нова капелица над извором Светог Јоаникија, у потоку испод манастира.

На имању, у долини реке Клине, недалеко од манастира, биле су две зградице од слабог материјала, већ дотрајале, и још раздрмане земљотресом. Уместо њих, подигнута је, 1987. г., зграда са собама за сестре, кад су овде лети на раду, и једна магаза за пољопривредни алат.

Без свесрдне помоћи народа из ближе и даље околине, као и других крајева и иностранства, ови обимни радови око обнове манастира Девича не би се могли успешно извршити у току послератних година. Свакако да је само чврста вера у Бога и велико поштовање према Светом Јоаникију покретала народ на све ово, као и притицање у помоћ кад се, у две непријатељске паљевине сена, нашао у безизлазном положају са стоком.

Не мала заслуга за обнову манастира припада игуманији Параскеви и сестринству, како у руковођењу и настојању око изградње цркве, конака и осталих зграда, тако и у свакодневним пословима око дочека посетилаца, одржању реда и чистоће у цркви, порти, конацима, редовном пословању око стоке, обраде земље итд. Сестринство је при томе подносило велики труд самопрегорно. Поред тога, колико је пута било нападано и речима, и камењем и штаповима од непријатељски настројених Албанаца. Свакако да су све то оне подносиле из исте вере због које су и одлучиле да цео свој живот и снагу посвете на службу Богу, светињи дома Божјега и Светом Јоаникију, као и подршци вере ближњих који у ову светињу долазе. Такође из свести да је за нас срамно да подносимо муке због кривице, злих дела, а не због добрих у име Христово (1Пет.2:20, 4:14). И да се тако достиже спасење своје душе.

Данас 1989. сестринство сачињавају, поред игуманије Параскеве, још девет сестара од којих су три од Ваљева, једна од Шапца, једна од Крушевца, три из Босне и једна од Косовске Митровице.

У цркви манастира Девича постоје остаци живописа из три периода. Најстарији је из друге половине ХV века, средњи из 1578.г., и најмлађи из 1863. г. Најстарији живопис, као што напоменусмо, налази се на западном зиду у капели гроба Светог Јоаникија. Њему припадају свега два лика: Светог Јоаникија, «првог ктитора» манастира, и Светог Акакија из Лествице, обележеног као «син послушности» (послушљиво чедо), као и нешто орнамената уз лик Светог Акакија и по северној страни спољашњег зида олтарске апсиде, до лика Светог Јоаникија.

У осталом делу капеле, као и у цркви, био је живопис из времена познатог полета у животу Српске цркве, за време патријарха Макарија Соколовића, из 1578. г. У капели, југозападно изнад гроба Светога је сцена његовог погреба, са телом обученим у монашке ризе на одру, а oко њега епископ са шест свештених лица како врше опело. На југоисточном делу зида, до прозорчића, лик је Светог монаха који се не може препознати. До њега, по источном зиду, су преподобни монаси, сваки са свитком у руци, од којих се само на првом може прочитати: «Видех сети (мреже) дијавоље прострте по земљи и кто ту бе (беше)”. На северном зиду, у истом реду су представе, Светог монаха, а изнад њих «Брак у Кани Галилејској». На западном зиду, изнад ликова Светог Јоаникија и Акакија и изнад врата, разазнаје се сцена «Изгоњење трговаца из храма». Остали живопис у капели је нејасан.

У цркви је живопис из 1578. г. уништен кад је она порушена 1941. г. Остало је само мало у олтару. У апсиди, у доњој зони су ликови Светог архијереја у сцени служења Свете Евхаристије: Светог Јована Златоуста и Светог Атанасија са јужне, а Светог Василија и Светог Григорија са северне стране. На свитцима, које држе у рукама, налазе се почетци молитава Свете Литургије, који се редовно наводе, на истом месту, и у другим старим црквама. На свитку Златоустовом: «Боже, Боже наш…», са краја проскомидије; Светог Атанасија: «Достојно и праведно Тебе пети…», Канона Евхаристије; Светог Василија: «Никтоже достојин…», херувимске песме; Светог Григорија: «Господи Боже Васедржитељу…», молитве по Великом входу. Изнад ове сцене је лице Свете Богородице «Ширшаја небес», са по једним анђелом с десна и лева.

У нишама проскомидије и ђаконикона су ликови Светих ђакона. Изнад њих сцена Благовести, са јужне стране Света Богородица, са северне Свети арханђео Гаврило. Изнад те сцене и Богородице «Ширшаја небес» нејасна је представа, изгледа Вазнесења Христовог.

На северном зиду олтара, у доњој зони су два Света архијереја, сваки са Еванђељем у рукама. Изнад њих су, у четири медаљона, такође Свети архијереји, а изнад њих сцена која се није могла идентификовати.

Живопис из 1863. г. био је изведен у капели Светог Јоаникија, рађен по слоју малтера нанетом по оном из 1578. г. и са истим представама и ликовима. Приликом конзерваторских радова Завода за заштиту споменика културе из Приштине 1966. г., он је скинут и постављен по слободним површинама зидова у цркви.

У дозиданом делу цркве, према гробу Светог Јоаникија, од живописа из 1863. г., по јужном зиду види се Свети Сава Сербскиј, до њега Свети Стефан Штиљановић; на западном зиду један преподобни, до њега Свети Јован Рилски, па Света Ангелина деспотица; на северном цар Урош; у луку пролаза према капели: Свети Георгије и Свети Димитрије.

У сачуваним српскословенским текстовима, манастир се редовно помиње као Девич и Свети Јоаникије као Јоаникије Девички. Тек у новије доба, према рускословенском изговору тих речи, назива се Дјевич, а Свети Јоаникије Дјевичкиј, или Дјевическиј.

Неки писци нагађају да је ово име манастир добио «по својој чистој природи, удаљеној од људи и гријеха, дакле по свом дјевичанству и чистоти» (Андрија Јовановић). Други пак да је то отуд што је цркву подигао деспот Ђурађ «у спомен оздрављења своје кћери – девице, по чему је манастир добио име» (Милан Ивановић). Неки у том називу виде казивање «да је био у старинско доба најпре женски манастир, у којем су становале калуђерице (девице), па кад је њих нестало, настанили су се доцније калуђери, а то је могло бити пре Светог Јоаникија Девичкога» (Милоје Веселиновић). Да то није тако и да манастира ту није било пре Светог Јоаникија, видели смо из претходног излагања.

Свакако да је назив «Девич» у вези са речју девица, дева, девојка, али се она односи не на монахиње – девице, или кћер Деспотову, него на Свету Богородицу, чијем је увођењу у храм јерусалимски, црква овог манастира првобитно била посвећена. У песмама и беседама на тај празник много се пута понављало да је тога дана «Девица Марија» уведена у храм да се посвети Господу, па је отуд народ називао ову цркву од почетка «Девица». Сведочанство за то пружа нам податак из 1455.г., турског пописа ових области, у коме се помиње овај манастир под именом «Црква Девица». Њени монаси уписани су у списку села Ловуше (сада Лауша). Како се пре тога називао овај крај жупе Дренице, у коме се налази манастир, за сада не знамо.

Од именице «девица» постао је присвојни придев «девич» = девичин (као од отец – отеч; од ученик – ученич), те се тај назив утврди како за манастир, тако и за његову околину. Отуда назив «Девич» значи «Девичин», манастир «Свете Девице Марије». Њој је од почетка био посвећен (празнику Ваведења), а тако је и данас (празнику њеног Успенија, Велика Госпођа, Госпођиндан, 15/28. августа). Тако онда треба и говорити и писати: Девич и девички, а не Дјевич, нити дјевичкиј, или дјевическиј.

Као што напоменусмо, у прошлом веку, живела је у манастиру Девичу, око 60 година, монахиња Евфимија, позната у народу као Блажена Стојна. Родом је била од Сјенице (село Лопиже, заселак Репиште), из свештеничке породице Зарића. Родила се 1815. г. Кад је одрасла, са вршњакињама чувала је овце по пространим пашњацима тога планинског краја. Као већ одрасла девојка разболи се озбиљно и како болест отеже, на муци, она мољаше браћу да је одведу Светом Јоаникију у Девич, убеђујући их да ће онде наћи лека. О Светом Јоаникију и његовом чудотворству чуло се у томе крају од монаха који је ту долазио у писанију за манастир. На свакодневне молбе, браћа пристану и њих двојица са Стојном пођу у Девич. Колико је требало путовати од Лопижа до Девича, у то време, око 1835. г., можемо замислити. Кад су најзад стигли у манастир, Стојна се у сузама молила Богу, док јој је калуђер вршио молебан на гробу Светог Јоаникија. Одмах по молебну осети она олакшање и кроз неколико дана здравље јој се видно поправи. У радости због исцељења и захвалности Богу и Светом Јоаникију, Стојна одлучи да остане неко време и послужи манастиру, па замоли браћу да се врате кући и после неколико месеци дођу по њу. Кад се приближи одређено време да се врати дома, Стојна поручи својима да не долазе по њу, јер она остаје у манастиру да се замонаши и цео свој живот посвети Богу.

Како у време ропства под Турцима није било, нити могло бити женских манастира, удовице без деце, особито умрлих свештеника, и понека девојка, које су желеле да свој живот посвете Богу, монашиле су се у мушким манастирима, и ту, поред молитве, помагале у унутрашњим потребама манастира: одржању реда у конацима, особито реда и чистоће у цркви, паљењу кандила, печењу просфора итд.

Оставши у манастиру, Стојна се строго подвизавала. Прва у цркви да припреми и упали кандила, донесе жар за кадионицу и упали свеће. Последња по завршетку богослужења да све у цркви доведе у ред и да се насамо Богу помоли. Увече, после вечере, кад се све утиша, она је одлазила гробу Светог Јоаникија, дуго се молила, редовно уз то клањајући се и чинећи метанија. По примеру Светог Јоаникија и других Светих, Стојна се за тело: храну, одећу, одмор, старала не више него колико је стварно потребно, трудећи се да бесмртну душу храни науком Божјом и одене је у дела правде и светиње. Налазила је времена и снаге и за друге потребе и послове у манастиру: прала и чистила, доносила дрва, обилазила стоку. И пре него што је постала монахиња, налазила је поучну и утешну реч за посетиоце, особито женске које су долазиле манастиру.

Видећи њену искрену побожност и усрдан труд око добра манастира, настојатељ је убрзо замонаши, давши јој име Евфимија. Поставши монахиња, она се предаде још строжијем подвигу. Иако неписмена, научила је Часослов напамет, такође многе црквене молитве и молебан Светој Богородици, који је сваког дана читала. По завршетку вечерње и јутрење, остављала је свеће да горе и даље, па кад би јој калуђери говорили да треба да их одмах гаси, она би одговарала: «Овако треба, јер анђели довршавају нашу слабу људску молитву и службу Богу».

Стари свештеник у Митровици, после првог светског рата, који је као ђак боравио у манастиру и познавао монахињу Евфимију, причао је да је једном, кроз одшкринута врата њене келије видео, уместо постеље, две мало пошире даске, стављене у виду крста, једна право, друга попреко. Кад ју је о томе запитао, она одговори да јој је тако лакше спавати. Свакако да она то није чинила ради мучења тела, него да се оно не би разленило и разнежило, па тиме сметало души у њеном уздизању Царству Небеском. Поред тога, овако положене даске подсећале су је на крст Господњи, на коме је Он пострадао за нас, и бивале јој оружје за одгоњење ђавољих напада и ноћу и дању. Такође и опомињање на речи Господње да идући за Њим морамо бити спремни на ношење свога крста (Мф.16:24). Често је ради манастирских потреба и купљења прилога путовала по народу, при чему је увек носила подужи штап са крстом на врху. У разговору са вернима увек би их опомињала да се прекрсте руком (а међу неверницима, очима и мислима) и кад лежу у постељу и кад устају, пре узимања јела и пића, у почетку сваког посла и путовања, а поготово у свакој невољи и опасности.

Милостива је била према свима, па и према животињама и птицама, којима је зими остављала мрве и зрневље које би лети нашла просуто, па сакупила и сачувала до зиме.

Као што су, пред крај турског ропства, манастир Дечане и Пећку патријаршију чували војводе из појединих породица муслимана Албанаца, за шта им је манастир редовно плаћао, тако су и у Девичу били војводе из оближњег села Војводића. У то доба, био је онде војвода Фехо, који је видео строги живот и побожност монахиње Евфимије. Он је о њој причао како у Војводићима тако и Албанцима који су манастиру долазили у болести, те је Стојна била у поштовању и међу Албанцима. У првом реду због тога, с друге стране што је Албанцу било зазор да се спори са женом, нису јој узимали за зло кад би им говорила да су и они негда били хришћани, те да опет треба то да буду и покрсте се. Или да је боље да пушку, коју је сваки од њих стално носио, прекују у мотику. Кад би јој понеки због тога уперио пушку у груди, она би мирно рекла: «Ти можеш убити само ово смрадно тело, мртве Стојне, али не и њену живу душу».

Једном неки Албанац уђе у девичку цркву са запаљеним чибуком. Стојна је била у цркви на молитви, па га не примети одмах. Но кад спази запаљени чибук, притрча човеку, зграби чибук, сломи га и ћутке избаци из цркве. Албанац изађе из цркве, наиђе на војводу Феха, па љутито изнесе шта му се десило. Побојавши се какве невоље за Стојну, Фехо одговори: «Зар ти не знаш да је она луда?» Па ће онда: «А са каквом опет ти памећу у цркву са чибуком?»

На путовању по народу, Стојна је често ишла на коњу, не силазећи с њега ни кроз муслиманска села, што иначе раја није смела чинити, него је, чим наиђе муслиман, морала сићи с коња.

Бившем министру предратне Србије, Љуби Ковачевићу, који је у то време посетио манастир Девич, блажена Стојна је говорила пророчки: «Ви у Србији псујете Бога, не држите постове, не идете у цркву. Пропашћете!» Једном свештенику, који ју је, по одласку Љубе Ковачевића, запитао: «Хоћемо ли се кад ослободити турског ропства?» – Стојна је одговорила: «Због ових наших патњи и суза, Србија ће нас ослободити. Али ће после три године (1912–1915.г.) пропасти и ниједно село Србија неће имати, ниједно село, синко. Но после ће се повратити и биће царство веће од Душановог. Али синко мој, синко, ако не буде покајанија, и ако се Срби не врате Богу, не престану псовати и хулити светиње, пропашће, и то тако ће пропасти да се више занавек не дигну».

Стојна је провидела и своју смрт, која ју је снашла у кући једног побожног човека у Дежеви, где је почетком Часног поста 1895. г. дошла у писанију за манастир. Из Дежеве је мртву довезу у Нови Пазар и сахране у гробљу код Петрове цркве. На гробу јој стоји камени крст са натписом кад је рођена и упокојила се, као и одакле је била родом.

Што се наш народ одржао као народ Божји до данас, треба да захвалимо Богу што смо имали свете људе за учитеље, Светог Кирила и Методија и њихове свете ученике. И још што су наши преци, као добри ученици добрих учитеља, спремно прихватили еванђелску науку дубином своје душе и готовошћу срца да њоме живе. Утемељена на тим основама, православна Христова наука је расла, цветала и доносила свете Божје људе и жене, из нашег рода и колена, као мирисне цветове и плодове, и у доба слободе (Светог мученика кнеза Владимира, Светог Симеона Мироточивог, Светог Саву, Светог Петра Коришког), и непосредно пред ропство (Светог кнеза Лазара, Светог Јоаникија Девичког), и у доба ропства (Светог Ђорђа Кратовца, Светог Василија Острошког, Светог мученика ђакона Авакума, Светог Петра Цетињског). «Таквим се светилима светлила тада српска земља». У тој светлости су наши преци јасно сагледали и прихватили еванђелски смисао и циљ људског живота: У пролазном Царству земаљском достизање непролазног Царства Небеског. И још пут којим се тај циљ може достићи, пут светости и правде, и њиме ишли.

Томе циљу, само тим истим путем можемо стићи и ми данас. То је наука и порука и Светог Јоаникија Девичког и свију Светих из рода нашега.

Рукописна служба за дан Светог Јоаникија, са синаксаром, из 1757. г., у библиотеци Српске академије наука у Београду.

Рукописна служба за дан Светог Јоаникија, са синаксаром, из 1861. г., у библиотеци манастира Девича.

Василије Марковић, Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Сремски Карловци, 1920.

А. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево 1972.

Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Београд 1902–1926.

К. Јиречек, Историја Срба, Београд 1952.

Милојко Веселиновић, Српске калуђерице, Глас САН LXXX, 1909.

Еп. Николај, Блажена Стојна Девичка, Скопље 1926.

Др Јован X. Васиљевић, Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX в., Београд 1928, Мијачки додатак Ерминији.

М. Бојчевић, Св. Петар Коришки и његов манастир, Скопље 1940.

Андрија Јовановић, Манастир Девич, Зетски Гласник, Цетиње 1940.

Др Ђорђе Радојичић, Јанићије Девички, Гласник САН, књ. I, Београд 1949.

Др Влад. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950.

Еп. Павле, Једина рукописна књига манастира Девича, Гласник СПЦ 1970.

Др М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978.

Милан Ивановић, Црквени споменици ХШ-ХХ века, Задужбине Косова, Београд 1987.

ГОДИНА 1968.

Јануар: Порекло неколико речи за хришћанске појмове.

ГОДИНА 1970.

Мај: Служба Светог Јанићија Девичког, једина рукописна књига манастира Девича.

ГОДИНА 1971.

Јун: Акростих у канонима Београдског Србљака.

ГОДИНА 1972.

Март: Када се на јутрењи узима а кад не узима «Достојно…».

Септембар: Како се пева тропар «Христос воскресе» од Томине недеље до оданија Пасхе; Венчање уз пост.

Октобар: Зашто се на Богородичине празнике чита Еванђеље по Луки.

Децембар: Свештенодејство епископа у парохији своје епархије без знања надлежног пароха.

ГОДИНА 1973.

Април: Како треба певати IX песму канона на Васкрс; Ко су братучеди.

Мај: Треба ли освећивати нафору.

Јун: Како поступати када причасника има много, а Светог Причешћа мало.

Септембар: Како се на јутрењи оданија великих празника пева тропар.

Октобар: Клањање пред светим иконама.

Новембар: Када се узима «Амин» на Великом входу и на Литији велике вечерње.

Децембар: Кога гласа треба певати «Величит душа моја».

ГОДИНА 1974.

Јануар: О начину читања молитве «Христе, свјете истиниј».

Фебруар: Читање Еванђеља пред Часном трапезом.

Март: Неки свештеници на Литургији после «Свјати Боже», окрећу се северу уз речи: «Благословен грјадиј …», затим југу уз речи: «Благословен јеси …» Да ли је то правилно?

Април: Када се на Пређеосвећеној Литургији пева «Да исправитсја молитва моја».

Мај: Треба ли говорити мале јектеније после сваке песме канона на јутрењи Светле седмице.

Јун: Када треба пред 50. псалам на јутрењи читати «Господи, помилуј» и «Слава и ниње».

Јул: Приклањање главе на богослужењу.

Август: Треба ли на проскомидији вадити честице за Свете анђеле.

Септембар: О певању «Јелици».

Октобар: Поредак облачења одежди на богослужењу.

Децембар: Како се треба клањати непосредно пре причешћивања.

ГОДИНА 1975.

Јануар: Крајњи рок узимања хране пред Свето Причешће.

Фебруар: Значење речи «Твоја от Твојих».

Мај: Опело самоубице – смисао самоубиства због насилника.

Јун: Чињење знака крста са путиром и дискосом над антиминсом уз речи «Твоја от Твојих».

Јул: Зашто је вечера мрсна уочи посног дана и посна уочи мрсног дана.

Август: Дан празновања Светога Саве.

Септембар: Додирује ли свештеник клечећи Агнец при «Свјатаја Свјатим» на Пређеосвећеној Литургији.

Октобар: После колико дана се печене просфоре могу употребити за Свету Литургију и од чега се меси просфора.

Новембар: Шта означавају у црквенословенским штампаним Еванђелима слова-бројеви испод зачала.

Децембар: Блажена из Октоиха и Минеја за сваки дан.

ГОДИНА 1976.

Јануар: Како треба постити пред причешће.

Фебруар: Како вадити девет честица на проскомидији.

Март: Како се слика Свети Христофор.

Април: Од кога се дела Агнеца ваде честице за причешће болних.

Јун: Треба ли свештеник на Светој Литургији да руком указује на Свете Дарове на «Примите и јадите».

Јул: Узима ли се «Слава и ниње» испред «Тебје слава подобајет» после хвалитних псалама на свакидашњој јутрењи.

Септембар: Где стоји служашчи ђакон за време читања Еванђеља на јутрењи.

Октобар: Треба ли одрастао син да у своме домаћинству слави крсну славу.

Децембар: Да ли се чита Трисвето на крају Првога часа ако се одмах наставља служење Трећега часа.

ГОДИНА 1977.

Август: О читању молитава стоци.

Септембар: О читању молитве «Боже духов…»

Октобар: Исповедање свештеника свештеником.

Новембар: Како правилно наставити служење Првога часа у продужетку Чина јутрење.

ГОДИНА 1978.

Јануар: Спремање славског кољива за Светог Илију и Аранђеловдан.

Фебруар: О честом причешћивању верних.

Април: Која се храна употребљава уз пост.

Мај: О начину певања свјетилна VI гласа у Великом посту.

Јун: Који се дух јавља спиритистима.

Јул: О хули на Духа Светога.

Август: Још о исповедању свештеника свештеником.

Септембар: Кад више свештеника служи Свету Литургију ко врши проскомидију, а ко чита заамвону молитву.

Октобар: Библијске песме и тропари канона.

Новембар: Исповеда ли свештеник своју супругу и родбину; Може ли се причестити болесник по узимању лека.

ГОДИНА 1979.

Јануар: Рукоположење монаха без сагласности духовника.

Фебруар: Шта чинити са Светим путиром после речи «Со страхом Божјим…».

Март: Приношење кадионице епископу на благослов.

Мај: Услови за причешћивање верника.

Јун: Да ли рукоположење за епископа потире све пређашње грехе рукоположеног.

Јул: Може ли се извршити парастос ономе који се одрекао хришћанства и над којим није извршено опело.

Август: Изговарају ли се речи «и љубовију» у «Со страхом Божјим» на Св. Литургији.

Октобар: Како служити Литургију без појца.

Новембар: Треба ли болесник да седи или стоји док му се чита молитва.

Децембар: Отварају ли се Царске двери на почетку Литургије.

ГОДИНА 1980.

Јануар: Вршење опела над некрштеним.

Фебруар: По коме гласу треба певати Велико славословље.

Април: Постоје ли у црквеном појању подобни и који их гласови имају.

Мај: Може ли се обавити свештенодејство без мантије и епитрахиља.

Јун: Када треба скидати камилавку у току богослужења.

Јул: О кађењу цркве и крсти ли се верник у току кађења.

Август: Да ли је женидба расофорног монаха без канонских последица.

Септембар: Особито поштовање дванаест петака у нашем народу.

Октобар: Када се Царске двери отварају за Мали и Велики вход.

Новембар: Да ли рукоположење за епископа ослобађа монашких завета.

Децембар: Отирање длана антиминсном губом – Време и узроци настанка илитона и антиминса.

ГОДИНА 1981.

Јануар: Како узимати Блажене на Литургији.

Фебруар: Смисао Чина Великог водоосвећења уочи Богојављења и на Богојављење; Кропи ли се дом освећеном водом за крштење.

Март: Разлика мелодије свјетилна појединих великих празника од свјетилна мелодије другог гласа – О посебном певању Великог славословља VI гласа.

Април: Опело протестаната.

Мај: Чита ли се «Христос Воскресе» на почетку Литургије од Васкрса до Спасовдана.

Јул: Читање кондака на изобразитељни уз Часни пост и ван њега.

Август: Кад и како треба савијати и развијати антиминс на Светој Литургији.

Септембар: Представа фигуре са круном на глави у црвеној хаљини на иконама Силаска Светога Духа на апостоле.

Октобар: Који се чин опела врши над јеромонахом, игуманом и мирским ђаконом.

ГОДИНА 1982.

Јануар: О помињању живих и упокојених на Литургији.

Март: Да ли треба брисати кашичицу после причешћа сваког верника.

Април: Зашто су потребни кумови за крштавање одраслих лица.

Мај: Читају ли се мале јектеније на недељној и празничној јутрењи после тропара по Непорочних или Полијелеја.

Јун: Шта ће бити са душама оних који нису упознали хришћанство и умру ван крила Цркве.

Јул: Како треба узимати прокимен на великопосној вечерњи пред првом паримијом и после ње.

Октобар: О помињању Светих на отпусту.

Новембар: Став Српске православне цркве о старом и новом календару.

Децембар: Треба ли жене да покривају главу у храму за време богослужења – Жена у хришћанству.

ГОДИНА 1983.

Јануар: Може ли Свети путир бити употребљен као општа чаша у Чину венчања.

Фебруар: О клечању на Литургији по коначном освећењу Дарова.

Март: Који је смисао икоса «Сам једин јеси безсмертниј».

Април: Како се правилно служи Чин изобразитељне уместо Свете Литургије.

Мај: Зашто се врши парастос изгинулим у борбама за слободу – од Косова до данас – када су они свети.

Јун: Како се врши проскомидија на архијерејској Литургији.

Јул: Чита ли се молитва четрдесети дан по рођењу детета неправославним мајкама.

Август: Крштење детета некрштених родитеља.

Септембар: Став Српске православне цркве према кремирању њених верника.

Октобар: Став Православне цркве према слободи воље и предестинације (предодређењу).

Новембар: Може ли жена за време менструалног периода причешћивати се и посећивати храм.

Децембар: На основу чега се даје канонски отпуст свештенику.

ГОДИНА 1984.

Јануар: Верни називају свештеника «оцем» а не он сам себе.

Фебруар: Да ли је свештеник обавезан да вернима врши све обреде.

Март: Ко су синови Божји.

Април: Зашто се једна седмица пред Велики пост зове «трапава», а једна уз пост «глувна».

Мај: Како узимати тропаре на полуноћници у попразништву Господњих и Богородичних празника.

Јун: Шта су то криптографи.

Јул: Где се врши Чин обручења.

Септембар: Ко је била жена Каинова – Божја воља као једино мерило добра и зла.

Октобар: Пост у Православној цркви.

Децембар: Редослед прозби у јектенијама за епископа, владара и народ.

ГОДИНА1985.

Јануар: Може ли верник јести мрсну храну у дан када се причешћује.

Фебруар: Може ли се свештеник по други пут женити.

Март: Првенство служашчих свештеника на Светој Литургији.

Април: Ко чита молитве Канона Евхаристије кад служе више свештеника.

Мај: Где се налазе рај и пакао.

Јун: Може ли свештеник, који је прешао у другу веру па се покајао, бити поново свештеник.

Јул: Како се пева «Јелици» на крштењу.

Август: О правилној употреби речи «Вјенчајетсја …» на венчању.

Септембар: Да ли је који дан посвећен Светој Богородици.

Октобар: Промена имена приликом крштења одрасле особе.

Новембар: Шта значе речи «истјеје Тебе причашчатисја» из девете песме канона на Васкрс и који је то «невечерњи дан».

Децембар: Када се читају молитве жени четрдесети дан по рођењу детета.

ГОДИНА 1986.

Фебруар: Може ли свештеник да се причести кад не служи Свету Литургију.

Март: Која су битна обележја православнога храма.

Април: Од каквог се материјала праве црквене одежде.

Мај: Подизање само Агнеца на «Свјатаја Свјатим».

Јун: Крштење лица које је хируршком интервенцијом променило пол.

Август: Могу ли муж и жена да кумују деци истих родитеља.

Септембар: Коришћење магнетофона на Литургији уместо појања појца.

Октобар: Каква венчила користити за венчање.

Новембар: Ко може бити кум на венчању и крштењу.

ГОДИНА 1987.

Јануар: Ко може да буде монах, односно јеромонах.

Април: Ко може да буде свештеник; Употреба венаца на сахрани.

Мај: Клањање пред Светим Агнецом.

Јул, Август и Новембар: Питања и одговори чтеца пред производство; Поредак служења чтеца на архијерејској Литургији.

ГОДИНА1989.

Фебруар: Шта значе речи на крају јутрење у службама Светима «И дајетсја јелеј братији от кандила».

Август: О скидању венаца младенцима.

Октобар: Како читати Еванђеље у цркви на српском језику.

Март: Шта је акривија, а шта икономија.

Април: Када не треба постити средом и петком од Васкрса до Спасовдана.

Јун: Непромењивост канона и живот савременог човека у Цркви.

Август: Ко је писац службе Светог Јована Владимира коју је штампао Јован Папа 1690. године.

ГОДИНА 1991.

Јул: О прозбама на малој јектенији пред «Иже Херувими» .

Август: Како се читају молитве верних у току изговарања јектенија.

ГОДИНА 1993.

Мај: Какав смисао имају речи «Повели – повелите» при рукоположењу.

Септембар: Зашто се у Српској православној цркви не изостављају јектеније за оглашене пред Херувимском песмом.

ГОДИНА 1995.

Мај: Да ли је свештеник деградиран одласком у пензију или преласком у чиновнике.

ГОДИНА 1996.

Април: Правилно читање возгласа у молитвама.

Јул: Да ли по освећењу на Литургији све честице на дискосу постају Тело Христово.

Август: О наглашавању појединих речи кроз појање на богослужењу.

ГОДИНА 1997.

Јул: Шишање косе и бријање браде код свештених лица.

Октобар: Бесмртност душе и смисао вере у загробни живот.

Новембар: Сликање лика Христовог и Светих.

Булгаковъ, В. Сергїй: Настольная книга для священноцерковно-служителей, Kїeвъ 1913.

Веніаминъ (Краснопѣвковъ), архиепископ нижегородскій: Новая Скрижаль или обьясненіе о церкви, о литургіи и о всѣхъ службахъ и утваряхъ церковныхъ, С. Петербургъ 1859.

Дебольскїй, С. Григорїй: Дни богослуженїя православной кафолической восточной Церкви, I-II, С. Петербургъ 1887, друго издање 1894; Попеченїе православной Церкви о спасенїи мира, выраженое въ ея богослуженїи, С. Петербургъ 1891.

Димитријевић, Радован: Питања и одговори, Београд 1929.

Дмитревскїй, Иванъ: Историческое, догматическое и таинственное и изъясненїе Божественой литургіи, С. Петербургъ 1884.

Дмитріевскій, Алексый: Описаніе литургическихъ рукописей хранящихся въ библіотекахъ православнаго востока, том I: Τυπικα, Kїeвъ 1895; Описаніе литургическихъ рукописей хранящихся въ библіотекахъ православнаго востока, том II: Еυχολογια, Kїeвъ 1901.

Епископ Мелентије: Правилник, помоћна богослужбена књига I, Београд 1904; Правилник, књига II, Зајечар 1907.

Кипріанъ, Кернъ: Евхаристія, Парижъ 1947.

Красносельцевъ, Николай: Свѣденія о нѣкоторых литургическихъ рукописях ватиканской библіотеки, Казань 1885; Kъ исторіи православнаго богослуженія, Казань 1889; Maтеpiaлы длъ исторіи чинопоследованія литургіи свят. Иоанна Златоустаго, Казань 1889.

Мансветовъ, Григорїй: Краткое изъясненіе на литургїю, С. Петербургъ 1858.

Мансветовъ, И.: Церковный уставъ (Типикъ), его образованїе и судьба въ греческой и русской Церкви, Москва 1885.

Maltzew, Alexios: Die Liturgien der orthodox-katholischen Kirche des Morgenlands, Berlin 1894; Liturgikon, Berlin 1902.

Милаш, Никодим: Правила свeтих апостола, васионских и помјесних сабора и светих отаца, књига I, Нови Сад 1895; књига II, Нови Сад 1896; Православно црквено право, Задар 1890, Мостар 1902, Београд 1926; Достојанства у Православној цркви, Панчево 1879; Црквено казнено право, Мостар 1911.

Мирковић, Лазар: Православна литургика или Наука о богослужењу Православне источне цркве, први, опћи део, Сремски Карловци 1918; Православна литургика или Наука о богослужењу Православне источне цркве, други, посебни део (Свете тајне и молитвословља), Сремски Карловци 1920; Православна литургика или Наука о богослужењу Православне источне цркве, други, посебни део (Дневна богослужења, Свете Литургије и седмична богослужења), Београд 1926; Хеортологија или историјски развитак и богослужење Православне источне цркве, Београд 1961.

Николајевић, Василије: Дополнителни требник (црквенословенски), Нови Сад 1887; Велики типик, Нови Сад 1892; Практични свештеник, Земун 1907.

Никольскій, Константинь: Пособїе къ изученїю устава богослуженїя Православной церкви, С. Петербургъ 1894.

Поповић, Атанасије: Ручна књига о браку, Београд 1926.

Поповић, Јевсевије: Опћа црквена историја са црквеностатистичким додатком, књига I и II, Сремски Карловци 1912.

Поповић, др Јустин: Догматика Православне цркве, књига прва, Београд 1932; Догматика Православне цркве, књига друга (Христологија и сотериологија), Београд 1935; Догматика Православне цркве, књига трећа (Еклисиологија), Београд 1978.

Ружичић, Никола (Никанор): Номоканон о браку, Београд 1880; Таблице разноврсних примера сродства, Београд 1886.

Скабалановичь, Михаиль: Христианскіе праздники, фототипско издање, Београд 1973; Толковый Типиконь, обьяснительное изложеніе Типикона cь историческим введеніемъ, I–II, Kieвъ, 1910.

Стевановић, хаџи Теофило: Познавање Цркве или Обредословље, Београд 1895.

Ἀνδρούτσου, Хр.: Δογματική, Ἀθῆναι 1956.

–: Βιβλιοθήκη ‘Ελλήνων πατέρων καὶ ἐκκλησιαστικών συγγραφέων (ΒΕΠΕΣ), Ἀθήνοι 1955.

Ζηζιούλας, Ἰω.: Ἡἑνώτης της Ἐκκλησίας, Ἀθῆναι 1965.

ΙΙηδάλιον, Ἀθῆναι 1970.

Στεφανιδου, Β.: Ἐκκλιησιαστική ἱστορία, Ἀθῆναι 1970.

–:Σύνταγμα τών θεῖον κὰι ἱερῶν κανόνων, Ἀθῆναι т. I – т. VI 1852.

Τρεμπέλας, Παναγιώτης: Δογματική І–III, Ἀθῆναι 1959–1961.

–: Ὑπόμνημα εἰς τὸ κατά Ματθεον εὐαγγέλιον. Ἀθῆναι 1951.

–: Ὑπόμνημα εἰς τὸ κατά Μαρκον εὐαγγέλιον. Ἀθῆναι 1951.

–: Ὑπόμνημα εἰς τὸ κατά Λουκάν εὐαγγέλιον. Ἀθῆναι 1952.

–: Ὑπόμνημα εἰς τὸ κατά Ἰωάννην εύαγγέλιον, Ἀθῆναι 1954.

–: Ὑπόμνημα εἰς τάς έπιστολάς τῆς καινῆς διαθήκης, Ἀθῆναι 1956.

–: Μικρὸν εὐχολόγιον, Ἀθῆναι т:. I 1950; т. II 1955.

–: Αἱ τρεῖς λειτουργίας Ἀθῆναι 1935.

Φουντούλη, Ἰω.: Ἀπάντησεις εἰς λειτουργικάς ἀπορίας, Ἀθῆναι Αʹ 1967; Βʹ 1970; Θεσσαλονίκη Γʹ 1976; Δʹ 1982.

–: θρησκευτική κὰι ἡθικὴ ἐγκυκλοπαιδεία (скр. ΘΝΕ), 1–12, Ἀθῆναι 1962–1968.