Тумачењe прве посланице Солуњанима светог апостола Павла

Живот на земљи пореклом је с неба; живот човечји пореклом је од Бога. Пракорењем својим живот сваког људског бића, и свих бића уопште, сакривен је у неизмерним дубинама неба и у тросунчаним бескрајностима Трисветог Божанства. Тајна живота и најмањег и највећег, и најпростијег и најсложенијег бића на земљи у суштини својој света је, небеска је, логосна је, тројична је. Живот једне инфузорије³ није мање тајанствен и загонетан од живота једног људског бића или од живота једне ласте, славуја, тигра, лава. Живећи, свако живо биће је самим тим стално у вези са праизвором живота, сваког живота – Богом Логосом. Само, свако по мери своје Богом му дане мере живота. Свако живо биће на свој сопствени начин доживљује и развија своју логосност самим својим постојањем. Сложенија бића доживљују логосност своју на сложенији и драматичнији начин, а најсложенија – на најсложенији начин. Нема сумње човек је најсложеније биће на земљи, зато он најсложеније и најдраматичније и доживљује свој живот. И када човек доследно трага за тајном свога живота, она га неминовно одвуче у горње, небеске светове, ка Богу и свему Божјем. И никако и никада човек није у стању да живот свој, и живот на земљи уопште, објасни без Бога, без неба. Сва је тајна, света тајна нашег људског живота, не у нама људима, већ у Богу и Господу на небесима. Зато је небески Бог и постао човек, и јавио се на земљи као Богочовек Исус Христос, да нам објасни тајну живота, и да нас научи главној, свеглавној истини: да је живот човечији, од почетка до краја, сав од Бога, у Богу, ка Богу, ради Бога. Најбољи, најсавршенији и најочигледнији пример тога јесте сам живот Богочовека Христа. Његов живот на земљи је – свеживот; јер у њему сваки човек може наћи сву пуноћу, сву савршеност, сву бесмртност, сву вечност свога живота; и кроз то и у томе – сву логосност и логичност и божанственост и оправданост свога живота. Без Богочовека Христа живот човечји остаје увек заувек мучна, болна, тужна, а каткад и језива и свирепа и неподношљива и људождерска тајна. Радост живота – немогућа је ван Њега и без Њега; бесмртност живота – немогућа је ван Њега и без Њега; блажена вечност живота – немогућа је ван Њега и без Њега. Само Њиме и у Њему живот човечји побеђује сваку смрт и све смртно, и тиме осигурава вечну радост себи и на земљи и на небу. Онда, само онда је његовој бесмртности име вечна радост, и његовој вечности – вечно блаженство.

Живети "достојно Бога – ἀξίως τοῦ Θεοῦ« (1Фес. 2:12), основно је правило еванђелског живота на земљи. Хришћанинов живот на земљи, и у појединостима и у целини, треба да је достојан оваплоћеног Бога, Господа Исуса Христа. Јер Господ и Бог Исус Христос постао је човек, да би сав божански живот постао човечијим. Он у обличју истинског човека показује пуноћу божанског живота на земљи. Пошто «у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно – πᾶν τὸ πλήρωμα τῆς θεότητος σωματικῶς» (Кол. 2:9), то у Њему живи сав божански живот у границама људске природе. Он је и постао човек, да као Бог да човеку сву пуноћу божанског живота, дајући му божанску Истину и Правду и Љубав и Вечност. Он је стога и објавио да је дошао на земљу: «да свему да живот вечни» (Ин. 17:2). Од Њега, и Њиме, ми људи сазнали смо јасно и одлучно: да је живот људски сав од Бога, сав у Богу, сав ка Богу, сав ради Бога. Његова је основна благовест: живот је богочовечански подвиг; долази од Бога, и остаје у човеку на сву вечност, кроз богочовечност. Зато је Богочовек Спаситељ објавио: Који верује мене – има живот вечни (Ин. 3:36; 5:24). То значи: нема смрти за њега и у њему, «прешао је из смрти у живот» (Ин. 5:24), и то прешао још овде на земљи. Зато је сваки хришћанин уствари богочовек по благодати: сав у Христу Богочовеку, од Њега, Њиме, ка Њему, ради Њега. Који се год у Христа крсте, у Христа се облаче. И живот нас хришћана није друго до доживљавање Христовог богочовечанског живота по мери вере наше у Њега, и љубави наше према Њему, и молитве наше к Њему, и поста нашег и милостиње наше и смерности наше и трпљења нашег ради Њега. Отуда су хришћани – «подражаваоци Господа» (1Фес. 1:6). Они у васцелом животу свом подражавају никог мање до Господа и Богочовека Христа. Живот човеков је онда прави живот, када је живот у Богочовеку Христу и ради Богочовека Христа, када је – непрекидно угађање Богу (1Фес. 4:1). Угађајући Богу, човек уствари угађа најпре себи, ономе што је у њему божанско, бесмртно, вечно, богочовечно. Непрекидни живот у Спаситељу и јесте наше спасење: спасење од смрти, од греха, од ђавола. Јер само непрекидним живљењем у Спаситељу ми добијамо од Њега свепобедне божанске силе, помоћу којих побеђујемо сваку смрт, сваки грех, сваког ђавола. Чудесни Господ и Спаситељ наш, Богочовек Христос «умре за нас, да ми, или стражили или спавали, заједно с њим живимо» (1Фес. 5:10).

Новозаветна је благовест над благовестима: живот човечји је богочовечански подвиг. И стога је сваки хришћанин самим својим звањем богочовечански подвижник. Као такав, он је дужан да сваког тренутка доживљује свој живот као богочовечански дар, као богочовечанску истину, као богочовечанску правду, као богочовечанску љубав, као богочовечанску бесмртност, као богочовечанску вечност, као богочовечанску победу над свим оним што је греховно, смртно, ђавоље. И за све то он од чудесног Спаситеља непрекидно добија кроз свете тајне и свете врлине «све божанствене силе», које су му потребне за богочовечански живот на земљи (2Пет. 1:3), јер помоћу њих он постаје «заједничар Божје природе» (2Пет. 1:4), тојест обожује се, постаје «бог по благодати». За остварење богочовечанских циљева Богочовек Христос даје сва богочовечанска средства, и нема еванђелског захтева који Господ Христос поставља човеку, а да му у исто време не даје и божанска средства помоћу којих може тај захтев и остварити у своме животу на земљи.

Доживљавање Спаситеља као живота свога живота, као савести своје савести, као душе своје душе, као ума свога ума, као воље своје воље, и јесте спасење. Другим речима: спасење и није друго него непрекидно освећивање себе светим божанским силама, које се из Спаситеља Духом Светим преливају у душу Његовог следбеника. Те свете божанске силе постепено проничу наше биће, потискујући из њега све што је несвето, греховно, смртно, ђавоље, и зацарујући оно што је божанско, свето, бесмртно, вечно, богочовечно. Шта Спаситељ хоће од нас? – Хоће наше спасење од наших најгорих непријатеља: греха, смрти и ђавола; спасење кроз сједињење Духом Светим са Спаситељем, који једини у роду људском и јесте увек јачи од сваке смрти и од свих смрти, од сваког греха и од свих грехова, од сваког ђавола и од свих ђавола. А сједињење са Спаситељем доноси нам освећење целе наше људске природе – светост. Зато сва воља Божја у односу према нама људима исцрпљује се у једној јединој жељи Божјој: светости нашој. Воља је Божја – светост наша (1Фес. 4:3); кроз светост – спасење наше; а у спасењу нашем: Вечни живот наш, и Вечна Истина, и Вечна Правда, и Вечна Љубав наша. Отуда Еванђеље Спаситеља нашег Господа Христа није друго него Божји позив нама људима: да одбацимо сваку нечистоту тела и душе, и да осветимо себе помоћу светих тајни и светих врлина. «Јер Бог нас не дозва на нечистоту него у светост» (1Фес. 4:7). Као што је од Спаситеља спасење, тако је од Њега, Једино Светог, и освећење. Кроз освећење Он нам даје спасење, и кроз спасење освећење. У самој ствари, све је од Њега, од Његове богочовечанске благодати, а од нас је – наша смирена вера, наша смирена љубав, наша смирена молитва, наш смирени пост, наше смирено трпљење. И у свему томе непрекидно осећање: да је и то «наше» уствари увек од Њега: нашег свемилостивог и свежалостивог Господа и Спаситеља Исуса Христа (1Кор. 15:10).

Ми хришћани само отпочињемо, на земљи наш живот са Господом Христом, да се он у оном свету продужи на све векове векова. Зато је Спаситељ и васкрсао и узнео се на небо: да нама пропути пут за васкрсење из мртвих и за живот вечни на небу. Ми полазимо са земље као са почетног обиталишта и кроз телесну смрт одлазимо душом на небо. А при васкрсењу мртвих, и тела ће се наша сјединити са душама нашим, «и тако ћемо свагда с Господом бити» (1Фес. 4:17). «Свагда с Господом бити», то је свих хришћана врховна чежња – свечежња, врховна жеља – свежеља, врховна молитва – свемолитва, врховна љубав – свељубав. Ми знамо тајну смрти, и немоћ смрти – пред Јединим Победитељем смрти, који њу побеђује и у свима нама, Својим верним следбеницима. Смрт за нас нити преставља страх нити изазива очајну жалост, јер васкрсли Господ нам даје неугасиве светлости која осветљује наш вечни живот на земљи и на небу, и усто нам даје и васкрсне божанске силе помоћу које побеђујемо сваку смрт. Нема смрти за хришћане, зато нема код њих ни неразумне туге ни претеране жалости за умрлима. Сви смо живи, вечито живи у Господу Исусу. Сви наши дани слиће се у онај велики дан Господњи, у који ће Он поново доћи на земљу, да све Своје узме к Себи у Царство љубави Своје, «и тако ћемо свагда с Господом бити». Зато ми хришћани сваки дан свога живота на земљи ценимо и меримо тим последњим, завршним даном Господњим, у који ће Он судити васиономе свету. Је ли данашњи дан мој упрљан којим грехом, тешко мени! он ће се јавити као мој тужитељ «у онај дан», у дан Господњи. И ако буде много таких дана мојих, са непокајаним гресима, тешко мени «у дан Господњи»! јер ће тај дан доћи да ми објави да нећу с Господом бити. Сваки дан твој нека је вером и молитвом и покајањем повезан са «даном Господњим», иза кога настаје блажена вечност наша, коју нам више неће помутити никакав грех, никаква смрт. Зато ми хришћани кроз сваки дан на земљи живимо «даном Господњим» и ради дана Господњег; зато на земљи живимо небом; зато у времену и простору живимо вечношћу, јер живимо ради Господа вечности. Шта ће нам наудити смрт? шта – људи? шта – ђаволи? – шта богоборци, христоборци, црквоборци? – Ништа, ништа, ништа!

1Фес. 1:1–10 1 Павле и Силуан и Тимотеј цркви Солунској у Богу Оцу и Господу Исусу Христу: благодат вам и мир од Бога Оца и Господа Исуса Христа. 2 Захваљујемо Богу свагда за све вас, помињући вас у молитвама својим, 3 и спомињући непрестано ваше дело вере, и труд љубави, и стрпљивост наде у Господа нашег Исуса Христа пред Богом и Оцем нашим, 4 знајући, браћо љубљена, од Бога избор ваш. 5 Јер еванђеље наше не би к вама само у речи, него и у сили и у Духу Светом, и у потпуном уверењу, као што знате какви бисмо међу вама вас ради. 6 И ви постадосте подражаваоци нас и Господа (μιμηταὶ ἡμῶν καὶ τοῦ Κυρίου), примивши реч у великој невољи с радошћу Духа Светога, 7 тако да постадосте углед свима вернима (= свима који верују; свима верницима) у Македонији и Ахаји. 8 Јер се од вас промче⁴ реч Господња не само у Македонији и Ахаји, него и у свако место изиђе вера ваша у Бога, тако да нам није потребно што говорити. 9 Јер они обзнањују за нас какав улазак имасмо к вама, и како се од идола обратисте к Богу, да служите Богу живоме и истинитоме, 10 и да чекате Сина Његова с небеса, кога Он васкрсе из мртвих, Исуса, који нас избавља од гнева који ће доћи.

1,1

Од нас тројице, Павла и Силуана и Тимотеја, чусте благовест о Цркви, али Црква је свим бићем својим у Богу Оцу и Господу Исусу Христу. Јер сва сила спасења што је у њој, од Бога Оца је кроз Сина у Духу Светом. Од нас је проповед, од Пресвете Тројице сва сила, сва истина, сва правда, сва спасоносност наше проповеди. Проповеђу ми само приводимо к спасењу, а Пресвета Тројица извршује у вама спасење. Ми људи оснивамо од вас и међу вама Цркву, која је свим бићем својим од оваплоћеног Господа Христа, јер је она духовно тело Његово. Постајући чланови Цркве, ви постајете сутелесници Богочовечанског тела Христовог, и као живи, вечноживи сутелесници тог чудотворног тела добијате од Њега све богочовечанске силе које у вама изграђују спасење ваше. Солунска Црква је само органски део Васељенске Цркве Христове, која је тело Христово и у овом и у оном свету. И ви припадајући Цркви, самим тим већ припадате двама световима: земаљском и небеском, или боље: земаљско-небеском, јер у Цркви небо је на земљи, и земља на небу; анђели су измешани са људима, и људи са анђелима.

У васцелом бићу свом Црква живи божанским силама Пресвете Тројице, које су сишле на њу и у њу кроз оваплоћеног Бога Логоса силаском Духа Светога. Све те силе и сачињавају благодат, која и даје сав живот Цркви, божански живот, кроз свете тајне и свете врлине. Све у Цркви живи том благодаћу, која сав живот води од Оца кроз Сина у Духу Светом. Благодат у Цркви Христовој једно ради, и то непрестано ради: отројичује све чега се косне; отројичује сваку душу људску, свако биће људско које се светим тајнама и светим врлинама саоваплотило чудесном и чудотворном телу Христовом. Вером, том почетном светом врлином еванђелском, ти већ отројичујеш себе, јер она сва одводи Оцу и Сину и Светоме Духу. Светом пак тајном крштења, ти си сав ушао у Пресвету Тројицу, ушао си у Њу и Она у тебе; у теби више нема тебе, већ је све од Оца кроз Сина у Духу Светом. Тако, сваком светом тајном и сваком светом врлином ти благодаћу отројичујеш себе, и тиме налазиш и доживљујеш правог себе, вечног себе, тројицеликог себе, тројичног себе. А то и јесте циљ нашег људског бића, пошто смо ми људи саздани по лику Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа.

Мир, шта је уствари мир? Мир је царовање свесавршене воље Тројичног Божанства. Царује ли она у души вашој, онда ви имате савршен мир, прави мир; царује ли она међу вама, онда је међу вама истински мир; царује ли она у друштву, у породици, у народу, онда је ту савршени прави мир. Јер она царује Божанском Истином, Божанском Правдом, Божанском љубављу, божанским савршенствима. Истински мир је само онде где греха нема, где смрти нема, где ђавола нема. Јер у греху је извор сваког немира, и свих немира у свету човечанском. Зато је Господ Христос и постао «мир наш» што је уништио грех, смрт и ђавола (Еф2:14–17), што је спасао род људски од греха и смрти и ђавола, и тиме уклонио главне и једине творце немира у души људској, и у свету земаљском. Такав мир се, као и благодат, увек добија од Оца кроз Сина у Духу Светом. Царство тог мира је у Цркви Христовој, у којој и царује Пресвета Тројица Својом благодаћу.

1,2

У роду људском хришћани су нови људи, нови тиме што стално живе у Богу, по Богу, ради Бога. Свака њихова мисао, свако осећање, свако расположење, свако дело – извире из Бога, носи и води ка Богу, остварује се Богом, и завршује се Богом. Хришћанинова мисао о свету, постепено се извија у молитву за свет; тако и његово осећање света постепено се преображава у молитву за свет, који у злу лежи, у смрти лежи, у греху лежи. А тек хришћанинова мисао о човеку, о ма ком човеку, не може се не извити у молитву за тог човека, јер је сваки човек увек у опасности од искушења, видљивих и невидљивих, и јер је сваки човек самом природом бића свог позван да стече живот вечни растући ка небу, ка Богу истином вечном, правдом вечном, љубављу вечном. Зато је за хришћанина увек неопходно, увек најнеопходније: бити молитвом везан са Богом, који је увек јачи од сваког зла које нас може снаћи, и од сваке смрти која нас може спопасти. Између себе и осталих људи хришћанин увек ставља Бога, и Богом решава све односе са људима; зато је он стално у молитвама к Богу за све ближње своје, и за све даљне и најудаљеније од њега вером, схватањима, идејама, поступцима, делима. Ништа сложеније од човекова живота на земљи, нарочито од хришћанинова живота, јер у њему учествује сва Божанска Тројица свима Својим безбројним силама, видљивим и невидљивим. Зато је хришћанин стално у молитвеном односу према Господу Тросунчаном: да га Он води кроз свештена тајанства живота и света; да га Он води и руководи у свима његовим односима са сваким човеком посебно, и са људима уопште. Ми тако мало знамо и себе и живот у себи и око себе, те нас стога само свезнајући и свевидећи Господ може непогрешиво водити кроз живот у овом свету и међу људима, па и кроз живот саме наше душе, самог нашег бића. Зато је Господ и најбољи редитељ наших односа са људима, јер их само Он може савршено уређивати на вечну корист свакога од нас. Ми апостоли свим бићем то осећамо, зато се свака помисао наша на вас неминовно претвара у нашу молитву за вас. Вера наша сва је од Бога, зато нас и води Богу; и ми не припадамо себи, већ Њему; и не живимо себи, већ Њему. А да бисмо непрестано напредовали у томе, потребно је непрестано се молити, молити, молити.

1,3

Са свега тога захваљујемо Богу свагда за све вас. Солуњани, помињући вас у молитвама својим, и спомињући непрестано ваше дело вере. Шта је ваше дело вере? Најпре – нова душа, нова савест, ново срце, нова воља, нови живот. То је дело вере ваше у Господа Христа. Јер Господ Христос, уселивши се вером у срца ваша, обнавља сву душу вашу и савест и срце и вољу и живот, и ви као нови људи, Богом нови, увек и дајете од себе нове мисли – свете мисли, нова осећања – света осећања, нова дела – света дела. Вера вам цело биће укорењује у Господу Христу, зато ви и рађате родове достојне Еванђеља Христова, родове божанске, богочовечанске, бесмртне, вечне. Вера увек дёла: дёла љубављу, дёла молитвом, дёла милостињом, дёла постом, дёла смиреношћу, дёла трпљењем, дёла милошћу, дёла сваком еванђелском врлином. Вера оспособљује вид душе наше, те она види и оно што је невидљиво, вечно (2Кор. 4:18), види оне бескрајности божанске Истине и Правде и Љубави које ви треба да усвојите, да освојите, да задобијете, зато она увек стреми напред, лети напред – у све бескрајности божанских савршенстава. Отуда, никад краја делању вере наше: она стално напредује из врлине у врлину, из савршенства у савршенство, из силе у силу. Дело вере наше нема краја јер наше усавршавање нема краја, по свеобавезној заповести Спасовој: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мф. 5:48).

Делотворна вера еванђелска уводи у божанску љубав еванђелску. А љубав еванђелска, тек никад није сита. Зато је «труд љубави» еванђелске неизмеран. Те љубави су гладна сва бића, видљива и невидљива. И за сва та бића љубав хришћанинова се непрестано труди и ради. И што се више труди, то се у њој све више распаљује ревност за труд који неће одмора; она и кад спава ради, јер је у природи њеној да је увек будна. Заспи ли – то је смрт њена. Зато што је сва од Бога који је љубав, она никад не престаје да се труди, да бди, да ради, да верује, да се моли, да пости, да трпи, да истину твори, да бесмртује, да вечнује. Љубав се нарочито храни молитвом; и света љубав, еванђелска љубав је уствари плод молитве, дело молитве. «Љубав је од молитве» благовести свети Исак Сирин. Божанска, света, бесмртна љубав долази од Бога, коме се прилази једино молитвом, и служи – сталном молитвом. Отуда највећи молитвеници и имају највећу љубав; отуда су светитељи – саткани од љубави, од молитве и љубави. Да, љубав је од молитве, али се и молитва храни и развија и расте љубављу, расте у сва своја савршенства.

У том труду љубави коме нема краја, у том делању вере које не зна за крај – држи нас «стрпљивост наде у Господа нашег Исуса Христа». И не само држи, него нас и води и руководи и крепи и одушевљава, и даје нам радости у свима подвизима, у свима невољама, у свима мукама. Стрпљива нада у Господа Христа лечи од сваке малаксалости у подвизима, од сваког замора, од сваке потиштености. Малаксава ли вера, нада јој притиче у помоћ; малаксава ли љубав, нада је бодри и снажи и храбри. Вера, љубав и нада – ето тројства које остварује савршенство у духовном делатном животу. Само удружене и уједињене, оне нас уводе у свако божанско савршенство, и изводе из сваке духовне смрти и мртвила и пакла. Дело вере, труд љубави, стрпљивост наде, ето главних неимара наших душа, нашег спасења, наше бесмртности, наше вечности, наше богочовечности. Делај вером, труди се љубављу, трпи надом, и ти ћеш васкрснути себе из свих гробова својих, и никаква ти смрт не може наудити. Твоје је да стално делаш вером, да стално радиш љубављу, да стално трпиш надом; и то твоје делање, и тај твој рад, и то твоје трпљење, иако су често невидљиви за људе, увек су видљиви за Бога, увек су јавни и видни «пред Богом и Оцем нашим».

1,4

Ти подвизи непрекидни и увек христочежњиви, то је удео ваш хришћански у овом свету. Јер као хришћани, ви сте на то позвани, и изабрани; изабрани на највише достојанство. То је »од Бога избор ваш«. Гле, Господ неуморни и сведелатни изабрао вас је за Своје сараднике на земаљској њиви Својој: Он је на њој, као и свуда, главни радник, а ви сте изабрани да Му будете верни сарадници. Ко то ради у сунцу, те оно лије из себе толику светлост и топлоту, ако не Он – Сверадник? Ко то ради у зрну пшеничном, те оно клија и класа и плод доноси, ако не Он – Сверадник? Ко то ради у биљкама, у цвећу, у усевима, у воћкама, у виновој лози, те расту и род доносе, ако не Он – Сверадник? Ко то ради у води, те она производи рибе и разноврсне животиње, ако не Он – Сверадник? Ко то ради у ваздуху, у светлости, у звездама, у птицама, у животињама, у сваком створу, у сваком бићу, у свакој твари, те све то постоји и живи и расте и множи се и продужује се кроз векове и векове, ко ак оне Он – Сверадник? Бити сарадник таквом свемоћном и свемудром и свебогатом и сведарежљивом Свераднику – каква радост, и усхићење и занос! Који подвиг онда није мио и лак: подвиг вере, подвиг љубави, подвиг наде, када и њих Он – човекољубиви Сверадник извршује кроз нас и у нама ради нас?

1,5

Еванђеље Христово као књига не би могло извршити спасење света, те се стога не би ни могло ни смело називати Еванђељем = Благовешћу. Оно је Благовест само Богочовеком Христом, Спаситељем света, јер само Спаситељ спасава Својом Богочовечанском Личношћу и Својом божанском силом. И оно је Благовест само уколико свака реч његова садржи у себи од Спасове Богочовечанске спасилачке силе. Али никаква реч људска не може сместити и изразити Богочовека са Његовим безбројним божанским савршенствима и бескрајностима. За то је сву истину о томе казао први свети богослов – Еванђелист Јован, када је своје чудесно и по богонадахнутости ненадмашно Еванђеље о Господу Христу завршио речима: А има и много друго што учини Исус, што кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге (Ин. 21:25).

Шта је Еванђеље Христово? – Сам Богочовек Христос са васцелим богочовечанским подвигом спасења. Проповедано речима, оно спасава само када су те речи испуњене и праћене богочовечанском силом Христовом која и извршује спасење у онима који верују. А када су те речи лишене те богочовечанске силе онда оне не спасавају. Зато Еванђеље није у надговорљивим речима мудрости људске, него у јављању силе Божије (1Кор. 2:4–5). Па и то није све, јер је за спасење духа људског од свега греховног, од свега смртног, од свега ђавољег, неопходан Дух Свети: да се сав сједини са духом човечијим. Јер само Свесвети Дух светошћу Својом освећује човека, потискујући из њега све што је несвето, нечисто, прљаво, рђаво, грешно, зло, демонско, и освећујући сву душу његову, сво срце, сву савест, сву вољу, све тело. Ништа човечије није туђе Духу Светом сем греха. Јер је човек и саздан духоликим, да би био обиталиште Духа Светог. И он то постаје вером у Господа Христа, због које му Спас и даје Духа Свог Светог, са свима Његовим свесветим и свеосвећујућим силама, које и спасавају од сваког греха и од свега греховног. Својим Еванђељем чудесни Господ то и жели: да нам због вере наше да и божанске силе Духа Светог, које и изграђују у нама нова бића, подобна Господу Христу и Духу Светом својом чистотом, светошћу и праведношћу. Као што смо грехом постали туђи Богу, тако спасењем постајемо своји Њему. Као што нам је због греховности наше све Божје постало туђе, а и ми Богу, тако нам је кроз очовечење Господа Христа све Божје постало наше: и Вечна Истина, и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечни Живот, и Вечно Блаженство. Зато и Еванђеље, које је у свему и по свему Богочовеково, постаје наше кроз Његово човекољубље и кроз наше христољубље. Отуда свети христоносни апостол Павле и благовести Солуњанима: »Еванђеље наше не би к вама само у речи, него и у сили и у Духу Светом».

Својом безрезервном вером и свесрдним христољубљем свети Павле је сав постао Христов, и све што је Христово постало је потпуно његово, толико његово – да он више не осећа себе у себи већ Господа Христа, и не живи више сам у себи него у њему живи сам и сав Господ Христос (Гал. 2:20). Тако и Еванђеље Спасово, у свој чудесности и богочовечности и чудотворности својој, постало је његово, стопило се и слило са њим потпуно. Отуда све што је његово – пуно је и препуно самог Еванђеља: истине Еванђеља, правде Еванђеља, вечности Еванђеља, силе Еванђеља. Зато он ништа и не осећа сем њега, и ништа неће да зна сем њега. Пожар његове вере у Христа, и пожар његовог безграничног христољубља бије из његове проповеди о Христу, из сваке речи његове о Еванђељу Христовом, да би тим пожаром запалио душе наше и Еванђеље Богочовеково учинио нашим. И он га чини нашим, људским, и ми тек у Еванђељу видимо себе, праве себе, своју боголику и богочежњиву природу. И то га чини нашим својом херувимском ревношћу, сав у свакој речи својој, сав у сваком уздаху свом: сав христочежњив, сав небочежњив, сав човекољубив. Он је толико уверен у истину Еванђеља, у правду Еванђеља, у спасоносност Еванђеља, у вечност Еванђеља, да та потпуна увереност и савршена убеђеност сунчано зрачи из сваке речи његове. Просто, у свакој речи његовој – по сунце непоколебљиве вере, по сунце серафимске убеђености у свеспасоносност Еванђеља Христова. Потражите ли сву душу Павлову, сву савест, сво срце, сво биће – ено их у свакој речи Еванђеља његова. Да, Еванђеља његова! јер је Еванђеље Спасово он толико учинио својим, и то учинио вером својом, љубављу својом, молитвом, постом, ревношћу, да нема никакве разлике између њега и Христова Еванђеља. Та и како је може бити, када је он благодаћу потпуно сјединио себе са чудесним Господом и Творцем Еванђеља – Спаситељем нашим Исусом Христом. То су морали осећати и Солунски хришћани за време његова, иако кратка, боравка међу њима. Свети апостол их на то и потсећа, пишући им: «као што знате, какви бисмо међу вама», – спасења вашег ради. Јер како бисте могли постићи спасење без Спаситеља? и поверовати у Спаситеља без наше проповеди Еванђеља Његова? и усвојити Еванђеље Његово без помоћне силе Божије? и разумети га, и заволети га, и живети њиме, и спасавати се њиме – без Духа Светога? Ми ништа друго не желимо вама сем спасења вашег. А желећи вам то, ми вам желимо оно што једино и сачињава вечну радост за људско биће у свима световима и у свима животима, у којима љубављу Својом царује и влада незаменљиви Господ и Бог наш – Исус Христос.

1,6

Ви сте осетили да је Еванђеље наше заиста једина Благовест, вечна и непролазна Благовест за људско биће у свима нашим човечанским световима. И осетивши то по чудотворној сили Богочовека Христа и по дејству Духа Светога, и по нашем силном уверењу, ви и постадосте подражаваоци нас и Господа – μιμηταὶ ἡμῶν καὶ τοῦ Κυρίου. Постадосте, како? Онако као и ми: Духом Светим, Његовом божанском светом силом кроз свете тајне и свете врлине. Ми смо као и ви, од истога блата, од исте природе људске, природе по блату – земаљске, прашинске, по боголикости душе – небеске, божанске. Наше људско биће самим својим постојањем простире се у два света: у земаљски и небески. Ми зато и можемо постати подражаваоци оваплоћеног Господа, што нас боголика природа душе вуче ка Господу, од кога она и води порекло. И још: што је Господ, поставши човек, дао нама све Своје Божанске силе, да се испунимо сваком пуноћом Божанства каква је у Њему (Кол. 2:9–10). Природно је за нашу пореклом христолику душу да буде подражавалац оваплоћеног Господа Христа. А то значи? Да живи Његовом Вечном Божанском Правдом, Вечном Божанском Истином, Вечном Божанском Љубављу, Вечним Божанским Животом, да би на тај начин човек хришћанин постигао Богом му одређени циљ живота и постојања: богоподобност, богосавршенство, тојест постао «савршен у Христу» човек (Кол. 1:28); и тако достигао «у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Еф. 4:13).

Цело Еванђеље Спасово и није друго до позив на подражавање оваплоћеног Бога и Господа: на доживљавање Њега и свих Његових истина, и васцелог богочовечанског живота Његовог (Кол. 1:10; Флп. 1:27; 1Фес. 2:12). Јер хришћанство и јесте подражавање Бога у телу помоћу благодатних светих тајни и светих врлина. Хришћанство? – Угледање на Христа у свему и свачему; улгедање на Богочовека, никада на човека. То није неко спољашње подражавање, него унутрашње доживљавање Господа Христа у васцелој пуноћи Његове Богочовечанске Личности, доживљавање помоћу благодатних светих тајни и светих врлина, и то свим срдем, свом душом, свом снагом, свом мишљу, свим бићем својим. Ту нема места ничем механичком, површном, лицемерном; ту сва суштина бића човекова ври у светости светих тајни и светих врлина; и човек, доживљавајући богочовечанске истине еванђелске, расте из силе у силу, преображава се из човека у благодатног богочовека. Остајући у границама људске природе, он се непрестано све више и више испуњује богочовечанским силама Христовим, Његовом Божанском Истином и Правдом и Љубављу и Животом и Бесмртношћу. И тако без краја и конца, увек имајући пред собом као вечити углед чудесног Бога и Господа: Спаситеља нашег Богочовека Христа. У Њему је дат вечни образац нама људима: Он је свом пуноћом Божанства присутан у телу Свом човечанском: «сва пуноћа Божанства живи у Њему телесно» – σωματικῶς (Кол. 2:9). Он је по човечанској природи Својој прави, савршени, васцели човек, и по божанској природи Својој прави, савршени, васцели Бог. А ми хришћани? Ми смо по човечанској природи својој прави људи, а по божанској, коју у Духу Светом стичемо светим тајнама и светим врлинама еванђелским, ми нисмо богови по природи већ богови по благодати. У томе је сва разлика, и то безмерна и бескрајна разлика између нас и Господа Исуса Христа Богочовека.

Ништа неприродно и противприродно, па чак ни надприродно, не тражи од нас оваплоћени Бог и Господ, Исус Христос, када нам као свециљ живота и поставља заповест: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески – Бог (Мф. 5:48). Јер: природно је за нашу боголику човечанску душу да се усавршава ка Богу, своме Творцу и Оригиналу, живећи божанском Истином Христовом, божанском Правдом Његовом, божанским Животом Његовим, и свима божанским савршенствима Његовим. И да се тако, најзад, сва испуни Богом. Пут ка томе је: непрекидно угледање на Господа Христа, непрекидно подражавање Њега, оваплоћеног Бога, кроз живљење у Духу Светом светим тајнама и светим врлинама богочовечанским. По изричитој заповести светог вечног Еванђеља Богочовековог: «Будите подражаваоци Бога» – угледајте се на Бога.

Живљење васцела бића човекова у васцелом Богу, ето то је новина, вечита новина Новога Завета, и Јединог Истинитог Бога у свима световима – Богочовека Господа Христа. И то је постало наша земаљска стварност оваплоћењем Бога Логоса, Његовим свецелим учовечењем и очовечењем. Поставши човек, Бог Логос је васцелу природу људску у Својој Личности прожео Божанством, испунио Богом, обожио, да би ми људи, живећи Њиме и у Њему, васцелу своју природу људску прожели божанском, и тако постигли обожење, и у обожењу спасење. Јер у обожењу се и састоји спасење. Обожење потискује из човека сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, и то потискује божанским силама које црпе из светих тајни и светих врлина Богочовекових. Нама је дато Христово очовечење, да бисмо ми постигли обожење, и у њему спасење. Бог је постао човек, да би човека обожио, – то је основна мисао која бруји кроз дела богоносних и богомудрих Отаца: Атанасија Великог, Григорија Богослова, Златоуста, Василија Великог, Макарија Великог, Дамаскина, Симеона Новог Богослова, Григорија Паламе. То је дијамантски темељ Богочовекова Еванђеља, Његовог домостроја спасења; то темељ «философије по Христу» (Кол. 2:8). Само пође ли се од те истине, и зида ли се на тој истини, и живи ли се том истином, постиже се спасење. Без тога – немогуће је спасти се, немогуће је постићи циљ човекова постојања у свету, немогуће је бити прави човек, немогуће је знати себе, човека, и свет око себе, и знати ради чега је род људски засађен на овој звезди Божјој.

Када човек осети сладост Еванђеља Христова, онда му је свака невоља добродошла: јер све горчине овога света губе се из срца које окуси Еванђеље Спасово, Његову благовест. А кад човек прими васцело Еванђеље у срце своје, онда у његовој души гране сунце неугасиве радости, сунце запаљено Духом Светим. То су доживели Солунски хришћани; свети апостол им и објашњава откуда њихова радост «у великој невољи», коју су имали од суграђана својих, непријатеља Еванђеља Христова. Радост – од Духа Светог, Утешитеља Благог. Утешитељ је зато и дат: да вас теши у невољама за Христа, у страдањима за Христа, у умирањима за Христа. Нема жалости коју ви подносите за Христа, а да је Дух Свети не претвори у радост о Христу.

1,7

И ви, Солуњани, поставши «подражаваоци Господа», "постадосте углед свима вернима у Македонији и Ахаји»: углед за подражавање вас, и преко вас Господа, као што сте ви подражаваоци нас који подражавамо Господа оваплоћеног. Чега сте углед ви? Новог живота: по Богочовеку; нове истине: богочовечанске; нове правде: богочовечанске; нове љубави: богочовечанске; новог света: богочовечанског; нове вечности: богочовечанске; нове бесмртности: богочовечанске. Кроз све то гори и пламти једна и неугасива Светлост, Светлост Божанска, Богочовечанска, која је сва сишла у наш земаљски свет са оваплоћењем Бога Логоса. Ко ту Светлост запали у души својој вером у Господа Христа, постаје – купина која гори а не сагорева, гори и сија том Светлошћу, и она му обасјава све путеве између земље и неба, између рода људског и Бога, и он «ходи по светлости», и «не ходи по тами», не лута по мраку и маглама људских нагађања и гатања, људског разума, и науке по човеку, и философије по човеку. И ви, горећи на овој земљи том Неугасивом Светлошћу као несагориве купине – светлите свима људима који су у мраку безверја, неверја, полуверја, маловерја. Христов човек самим својим постојањем гори и светли; и сваки је као град који на гори стоји, и не може се сакрити, и постаје углед другама. И ви Солунски хришћани, светлошћу вере своје и живота свог по Христу, обасјавате многе премноге, –

1,8

«јер се од вас промче⁵ реч Господња не само у Македонији и Ахаји, него и у свако место изиђе вера ваша у Бога». А вера сама себе проповеда; и кад ћути, она самим својим постојањем проповеда и Христа Бога исповеда. Но вера врло речито и громовито говори – кроз љубав, кроз милостињу, кроз пост, кроз молитву, кроз смерност, кроз кротост, кроз трпљење, кроз самилост. Све су то херувимски речити благовесници који непрестано, тајно и јавно, видљиво и невидљиво, благовесте нови живот у Христу, разглашују Еванђеље, проповедају Спаситеља и онда када уста и језик умукне.

1,9

Све то доказује, шта? Да је наш улазак међу вас изазвао преврат код вас, и то невиђени и нечувени преврат: јер ви одбацисте лажне и мртве богове, и обратисте се к Богу живоме и истинитоме, и служите Њему. И то служење ваше Богу живоме и истинитоме, прослави вас свуда: ви постадосте чувени и славни, славни необичном славом – животом у једином живом и истинитом Богу и Господу, и ради јединог живог и истинитог Бога и Господа у свима световима. Својим новим животом ви показасте нову силу, чудотворну и преображајну, која преко вас прелази и на друге, и извлачи их из понора мрака и незнања, у коме људе држи вера у лажне и мртве богове. Својим светим животом ви сте показали свима око себе, и ближњима и даљнима, да је Бог коме служите – живи и истинити Бог, који даје силе да на земљи живите Вечном Истином, Вечном Љубављу, Вечном Правдом, Вечним Животом, те се тако свуда и свагда показујете јачи од сваке смрти, од сваког греха, од сваког зла. Вечна Истина, живећи у вама и ви у њој, сама од себе труби и проповеда себе; тако и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечни Живот. Иако су унутра у вама, они врло речито проповедају себе кроз сваки ваш поглед, кроз сваку вашу реч, кроз свако ваше дело, кроз сваки ваш покрет. Сам ваш еванђелски живот, хтели ви или не, благовести себе преко видљивих и невидљивих огњених језика, и тако се око вас, и наблизу и надалеко, запаљују тим светим огњем многе душе, и оне радосно руше своје лажне богове и хрле вашем живом и истинитом Богу, једином истинитом Богу у нашем земаљском свету.

1,10

Ваш еванђелски живот у Христу по свему је бескрајан и бесконачан, јер ви живите као да сте већ на Страшном суду. А то и јесте прави хришћански живот: живети на земљи осећајући увек себе као да си на Страшном суду. Сваку своју мисао, ви хришћани продужујете до на Страшни суд, преносите је и износите пред вечног, свевидећег и свезнајућег Судију, да је Он оцени и процени, да ли је за Његову Вечност и Царство – чиста, света, божанска. Тако и сваку своју реч, и дело, и осећање, ви проверавате Страшним судом, и питате себе увек: шта о овом мом делу, о овој мојој речи, о овом мом осећању мисли Господ Сладчајши – Судија страшни? да се неће с гађењем одвратити од њих, и од мене? Нема преграда, нема зидова између неба и земље за хришћане; нема ни непрелазних и непремостивих провалија; све је то чудесни Господ Христос уклонио Својим васкрсењем. И ми вером својом узлазимо на небо и силазимо; и молитвом својом и љубављу и милостињом и сваком еванђелском врлином узлазимо на небо ка Господу Васкрслом, и силазимо на земљу, и тако на земљи живимо небом, живимо Господом Христом Спаситељем нашим и кротким Судијом нашим, који нас избавља од гнева који ће на дан Страшнога суда доћи на све непокајане и на све поклонике лажних и мртвих и бесловесних и ништавних божанстава. Наша је хришћанска радост, и сверадост у томе, што ми свим срцем живимо и умиремо за «Јагње Божије», које узима на себе грехе наше, те нас неће осудити када дође на дан Страшнога суда да гнев Јагњета суди свету. О, да ли ће шта бити страшније од – гнева Јагњетова? Ништа, ништа, ништа, јер ништа није било човекољубивије, кроткије и саможртвеније од тог истог Јагњета Божјег, као Спаситеља света.

1Фес. 2:1–20 1 Јер сами знате, браћо, да улазак наш к вама не би узалуд; 2 него пострадавши најпре и осрамоћени бивши, као што знате, у Филиби, ослободисмо се у Богу своме казивати вам еванђеље Божије са великом борбом. 3 Јер проповед наша није од преваре, ни од нечистоте, ни у лукавству; 4 него како нас Бог нађе за достојне да нам повери еванђеље, тако говоримо, не као људима угађајући него Богу који испитује (τῷ Θεῷ τῷ δοκιμάζοντι = куша, проба) срца наша. 5 Јер се никада, као што знате, не послужисмо ласкавим речима, нити из узрока лакомства: Бог је сведок; 6 нити тражисмо од људи славе, ни од вас ни од других, 7 иако смо, као Христови апостоли, могли бити на терету, али бисмо благи међу вама, као што дојилица нежно негује своју децу. 8 Тако смо вас радо имали да смо готови били дати вам не само еванђеље Божије, него и душе своје, јер сте нам омилели. 9 Јер памтите, браћо, труд наш и муку: дан и ноћ радећи, да не будемо на терет никоме од вас, проповедасмо вам еванђеље Божије. 10 Ви сте сведоци и Бог, како свети и праведни и беспрекорни бисмо вама који верујете. 11 А знате и то да свакога од вас, као отац децу своју, 12 саветовасмо и убеђивасмо и сведочисмо вам да живите достојно Бога (ἀξίως τοῦ Θεοῦ = као што се пристоји Богу), који вас зове у своје царство и славу. 13 Тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви реч Божију, коју чусте од нас, примисте не као реч човечију, него, што она заиста и јесте, као реч Божију, која и ради (ἐνεργεῖται = дёла, делује) у вама који верујете. 14 Јер ви, браћо, прођосте као цркве Божије које су у Јудеји у Христу Исусу; јер и ви пострадасте од својих сународника као и они од Јевреја, 15 који убише Господа Исуса и пророке, и који нас прогонише, и Богу не угађају, и непријатељи су свима људима, 16 и бране нам говорити незнабошцима да се спасу, да тако свагда допуне меру грехова својих. Али их напослетку постиже гнев. 17 А ми, браћо, осиротевши (ἀπορφανισθέντες = одвојени од вас) за вама неко време лицем, не срцем, већма се труђасмо да видимо лице ваше с великом жељом. 18 Зато хтедосмо да дођемо к вама, нарочито ја Павле, једном и другом, али нас омете Сатана. 19 Јер ко је наша нада или радост или венац славе? Нисте ли ви пред Господом нашим Исусом Христом о његову доласку? 20 Да, ви сте наша слава и радост.

2,1

Узалуд, би био наш улазак у ваш свет, у свет ваших душа, ваших мисли, ваших веровања, вашег живота уопште, да вам нисмо донели оно што ваш свет имао није и знао није. А то је? Спасење од смрти, од греха, од ђавола. То је вечна новина коју ми доносимо, носећи у себи и собом Спаситеља света, и у Њему спасење. И ви сами знате, браћо, да улазак наш к вама би смрт за све ваше смрти, за све ваше грехе, за све ваше ђаволе. Јер ви поверовасте у Спаситеља кога вам проповедасмо, и прихватисте спасење које вам понудисмо. Ви дадосте веру, а ми вама спасење; ви дадосте веру, а ми вама Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот; ви дадосте веру, а ми вама Јединог Истинитог Бога у свима световима.

2,2

Али, на Вечну Истину устаје лаж, на Вечну Правду – неправда, на Вечну Љубав – мржња, на Вечно Добро – зло, на Вечни Живот – смрт, на истинитог Бога – поклоници лажних богова; устаје, и објављује рат, и ратује. И у том рату неминовно се задобијају ране, и ударци, и страдања. То нам се догоди чим пређосмо у Европу, у граду Филипи: јер све што је лажно и демонопоклоничко устаде на нас, и ми пострадасмо, и срамоте доживесмо. А зашто то допушта наш истинити и свемоћни Господ и Спаситељ, Бог кога ми проповедамо? Зато, да кроз нас покаже како смо ми хришћани јачи од свих патњи, од свих страдања, од свих смрти. И када на нас са свих страна кидишу богоборна зла и љуте смрти, ми и тада неустрашиво проповедамо Еванђеље Божије, проповедамо са великом борбом, борећи се и лево и десно са свима лажима, са свима демонима, са свима смртима. Јер нема лажи која се може одржати пред нашом божанском истином, ни неправде која се може одржати пред нашом божанском правдом, ни смрти која се може одржати пред нашом божанском правдом, ни смрти која се може одржати пред нашим божанским, бесмртним животом.

Уствари, Еванђеље Божје се увек «са великом борбом» проповеда у овом свету. Зашто? Зато што овај свет лежи у злу, и неће божанско добро, неће божанску истину, неће божанску правду, неће божански живот. Залуђен сластима греха и зла, овај свет неће истинитог Бога и Његово Еванђеље, које лечи од греха и зла, и које нуди спасење од ђавола и дарује вечне сласти Небеског Царства. Колико борбе треба водити, да се једна душа пробуди из греховног мртвила на васкрсење из мртвих и нови живот у васкрслом Господу! О, како је тешко душе заспале у смрти разбудити на живот вечни, и омилети им живот вечни! Али у томе нам сам Господ помаже: невидљива благодат Божја невидљиво буди из смрти, грехом умртвљене душе, и диже их из гробне таме, и уводи у светлост васкрсења и новог, вечног живота. Јер ми апостоли, и ми смо људи, немоћни пред смрћу као и ви. Али, васкрсли Господ је тај који из нас и кроз нас дёла Својом свепобедном васкрситељском силом, те и ми Њиме постајемо јачи од сваке смрти и сваког греха и сваког ђавола. Ето због чега ми свуда и свагда неустрашиво проповедамо Његово Еванђеље. Његово Еванђеље? Та ту је сва истина свих светова – Свеистина; једина Свеистина која важи и за Бога, и за анђеле, и за људе, и за све твари! Његово Еванђеље? Та то је и сва правда свих светова, – једина Свеправда; и сав живот свих светова, – једини Свеживот! Његово Еванђеље? Сав истинити, једини истинити Бог и Господ свих светова, и сва Његова божанска савршенства.

2,3

Зато проповед наша сва је од Истине, сва од Правде, сва од Бога истинитог; у њој нема ни трунке преваре; ни трунке нечистоте, ни трунке лукавства. Ако није тако, онда покажите макар сенку од преваре, или од нечистоте, или од лукавства у ономе што вам проповедамо као Еванђеље Христово. Па не само ви, него и нико од најогорченијих непријатеља Еванђеља Христова не може пронаћи у њему ни трунке неправде, ни трунке нечистоте, ни трунке лукавства. Зашто? Зато што је Еванђеље Христово – васцело од Бога, од Свеистине, од Свеправде, од Свељубави, од Свеживота, и оно не трпи у себи ништа што је од лажи, од неправде, од мржње, од греха, од смрти. Ми апостоли научени смо Духом Светим, да се при проповедању Еванђеља Христова не сме употребљавати никаква превара, никаква нечистота, никакво лукавство, никакво насиље. Божанско Еванђеље има своја божанска средства: сва су она чиста, света, беспрекорна. И само кроз та средства Еванђеље Божје пројављује своју чудесну и чудотворну и спасоносну силу, која чудодејствује у душама верних, испуњујући их божанском истином, божанском љубављу, божанским животом, и тиме их спасавајући од сваке смрти, греха и зла. А чим људи Божанско Еванђеље Христово хоће да проповедају и остварују небожанским средствима, одмах се сила Еванђеља Божјег повлачи, и Еванђеље постаје само књига, само речи написане, у којима нема «силе и Духа» који и остварују Еванђеље у душама људским. Јасно је из вечног Еванђеља Божјег: никакво се божанско добро не може остварити злим средствима; зло никада не води и не приводи добру, тако ни лаж – истини, ни неправда – правди, ни ђаво – Богу.

2,4

Знајући то, ми апостоли у највећој смерности све препуштамо Богу. Ми прејасно знамо: у Еванђељу Божјем и садржина и средства, све је од Бога. А од нас – безусловна послушност Богу, кроз свесрдну веру и љубав и молитву и пост и кротост и наду и трпљење и свесмерност. Као људи, и ми смо апостоли сушта слабост и немоћ и лелек – пред смрћу, пред грехом, пред ђаволом. Али као изабраници Божји, ми Господом и Богом Исусом Христом постајемо јаки и моћни и силни, и то свејаки, свемоћни, свесилни пред сваком смрћу, пред сваким грехом, пред сваким ђаволом. Од Њега нам је сва моћ, сва сила, сва јачина, зато и проповедамо Еванђеље, не као људима угађајући него Богу који испитује срца наша. Стално под свевидећим оком Божјим, наша срца не смеју имати у себи ни преваре, ни нечистоте, ни лукавства. Ми апостоли не знамо ни за какво човекоугађање; наш је свети позив: да свуда и свагда у свему угађамо само Господу и Богу и Спасу нашем Исусу Христу.

2,5

Зато се никада, као што знате, не послужисмо ласкавим речима, нити вам Еванђеље проповедасмо из узрока лакомства. Ви сте сами сведоци томе. А што је за нас најважније: Бог је сведок томе. Ми никада не ласкамо греховним слабостима људским, него их лечимо еванђелским лековима, који су често веома горки. Нама је туђе свако користољубље, јер се Еванђеље Христово ничим земаљским не може исплатити. Та ми смо свебогати богаташи: имамо у себи, око себе, и над собом – јединог истинитог Бога и Господа, и са тим сва непролазна божанска блага. Шта нам онда људи могу дати што ми не бисмо имали; да ли славу, да ли истину, да ли правду, да ли вечни живот, да ли вечну радост, да ли вечно блаженство? Све то са Христом ми имамо у изобиљу; а људи без Христа тога немају, нити могу другоме дати.

2,6

Зато ми не тражимо славе од људи, ни од вас ни од других. Слава људска? која је то слава коју људи могу имати и дати, а да сутра не постане плен гроба и смрти и црва и смрада и стида? Све што је људско, ако је без Бога, неминовно се раније или касније претвара у смрад: у смрад се претвара и слава људска, и истина људска, и правда људска, и савест људска, и душа људска, и васцело биће људско. Само са Богом, све што је људско преображава се, постаје свето, узвишено, божанско, славно: преображава се и постаје светом и савест људска, и душа, и тело, и воља, и правда људска, и истина људска, и љубав људска, и доброта људска, и бесмртност људска. И тако све то постаје славно Божјом славом.

2,7

А ми апостоли могли смо вам бити на терету тиме што бисмо, иако смо људи, захтевали од вас да нам одате славу као христоносцима, као проповедницима Еванђеља Божјег, као посланицима Христовим који вам благовесте и дају спасење, и све чудесне и чудотворне силе које оно садржи. Али ми то не учинисмо, јер је наша вечна слава – Господ Христос. Зато све што ми од вас хоћемо и на земљи и на небу јесте: да славите Господа Христа као Јединог Бога и Јединог Спаситеља. Чинећи то, ви ћете и нас посредно прославити, нас који вам донесмо Еванђеље Христово, и самог Господа Христа. Људи постају истински славни само Господом Христом, а свака људска слава мимо Христа претвара се на крају свих крајева у бич стида којим слављеници људски морају сами себе немилосрдно бичевати.

Због свега тога ми бисмо благи међу вама, као што дојилица нежно негује своју децу. И зар она од одојчади тражи хвалу и славу? А ви сте деца наша, духовна одојчад наша, коју ми хранимо млеком небеских истина еванђелских, све док не одрастете и не порастете у Христу. А тада? Тада ћете сами увидети да вам никаква слава од људи није потребна. При томе ћете свим бићем својим осећати да је «једино потребно» – ἑνὸς δέ ἐστι χρεία (Лк. 10:42) и вама, и нама, и свима људима у свима световима: незаменљиви Бог и Господ Исус Христос, и Његово чудесно и свеспасоносно Еванђеље. А све што није Он, што не долази од Њега, што не води Њему, што не служи Њему, све је то и смрад и стид и смрт и пакао и мука и очај. Куда ћеш, човече, без Христа? О, знај! знај! знај! без Њега се мораш сурвати у безброј очајања, у безброј смрти, у безброј ужаса, у безброј паклова! Па ако се и све то деси с тобом, знај и онда: да опет једино Он пружа к теби руку помоћи и у свима твојим очајањима, и смртима, и пакловима, и мукама. Само је потребно да и ти своју пружиш к Њему, пружиш кроз једно вапајно, кроз једно покајничко: Господе, помилуј! И Он ће се несумњиво смиловати на тебе, и извући те из свих очајања, васкрснути те из свих твојих смрти, извести те из свих твојих паклова. Јер је неизмерно милостив и беспримерно жалостив, а дошао је међу нас да спасе оне који су изгубљени у гресима, у смртима, у мукама, у очајањима. Он увек забринуто тражи изгубљену овцу. А која то душа људска није изгубљена у прашуми грехова, и незнања, и заблуда, и смрти, како лично својих тако и општечовечанских? И Он, ваистину Једини Човекољубац, кротко и благо зове свакога, зове све: «Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако» (Мф. 11:28–29).

Тако Он зове, а ти се одазови вером у Њега, и – бићеш спасен, спасен од свих смрти, од свих ужаса, од свих мука, од свих паклова. То је сигурно, и сигурније од свега најсигурнијег у нашем земаљском свету. Јер нико не воли тако људе као Он. Уствари, Он је Једини Човекољубац у роду људском. Зашто? Зато што Он једини спасава људе из смрти и пакла, и даје им живот вечни и рај; зато што Он једини има и с љубављу даје људима Вечну Истину, Вечну Правду, Вечно Добро, Вечну Радост. А ко то други може дати роду људском? Нико од људи, нико од свих лажнозваних и самозваних богова. Зато је Богочовек Христос уствари Једини Човекољубац. То Му и даје право, једино Њему у васцелом роду људском, да од нас људи захтева да Га сваки већма љуби неголи оца или матер или браћу или сестре или децу или ма кога од људи и бића или ма шта од ствари.

2,8

Том богочовечанском човекољубљу научио нас је Он сaм – Једини Човекољубац: Он нам је толико омилео душу људску, биће људско, да је за нас у свима световима највећа вредност, после Господа Христа, душа људска, биће људско. У том светом човекољубљу је сво Еванђеље Христово, и све биће наше, биће нас апостола Његових. Њега ради ми предајемо себе на све муке, на сва страдања, на све смрти. Јер сву нашу бескрајну љубав према Господу Христу, сам Он чудесно и чудотворно претвара у свето човекољубље, те ми Њиме и кроз Њега и због Њега и волимо људе безмерно и неизмерно, божански безмерно и божански неизмерно, волимо их и у гресима њиховим, и у смртима њиховим, и у пакловима њиховим. Само да бисмо их спасли од свега тога, спасли Јединим Спаситељем и Јединим Еванђељем спасења. Јер наш је свети позив: да грешнике спасавамо од греха, а не да их убијамо због греха; да грешнике избављамо од смрти, а не да их осуђујемо на смрт; да грешнике вадимо из пакла, а не да их гурамо у пакао.

Такво је Еванђеље нашег чудесног Спаситеља. Оно нас је и к вама довело, и к вама љубављу божанском и човекољубљем божанским испунило. И ми смо вас тако радо имали, да смо готови били дати вам не само Еванђеље Божје, нвго и душе своје, душе – у којима је све Христово, а ништа наше. Јер у нама – и нема нас самих, већ све и у свему Христос Господ. И ви сте то осетили; и увидели да ми вама желимо и нудимо највеће добро и највеће благо, једино вечно добро и једино вечно благо, и примили нас као такве, као доносиоце Спаситеља и спасења. Зато сте нам веома и омилели. И како да нам не омилите, када сте заволели чудесног Господа и Спаситеља, и у Њему спасење своје и душе своје, а преко тога и нас апостоле Његове.

2,9

То ваше христољубље у нама је још већма распламтило наше свето човекољубље, и ми смо ради вашег спасења с највећом радошћу подносили сваки труд и сваку муку: дан и ноћ радећи, да не будемо на терет никоме од вас, проповедасмо вам Еванђеље Божје. При томе ми смо молитвено желели једно: да ви свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом заволите Господа Христа, и предате себе Њему; а да нас и не примећујете, него васцеле себе предате васцелом Господу и Спаситељу, да Он чудотворном благодаћу Својом изврши спасење душа ваших, испуњујући их Собом и Својим божанским животом. Јер, уселивши се вером у срца ваша, Он кроз свете тајне и свете врлине постепено разлива по вашим душама благодатне божанске силе које их преображавају, освећују, обожују, охристовљују, отројичују, и тако спасавају од сваке смрти, од сваког греха, од сваког ђавола. Спасење, то је свети живот, нови живот у Христу, живот у свему божанском, вечном, небеском.

2,10

Наша је хришћанска дужност, сведужност: да будемо свети у васцелом животу свом, праведни и беспрекорни. А да будемо такви, ми морамо даноноћно радити на себи, радити вером, радити молитвом, радити постом, радити милостињом и сваком другом еванђелском врлином. Да то пак ми људи, ми хришћани, можемо стварно постићи, ви сте се сами осведочили. Јер ви сте сведоци и Бог, како свети и праведни и беспрекорни бисмо вама који верујете. Зашто? Да бисте се и ви угледали на нас, и постали ревносни подражаваоци нас, и Господа Христа преко нас, Господа који дела и чудотвори у нама.

2,11–12

Господ с неба је постао човек на земљи, и живео у човеку, човеком и ради човека, да би показао људима и дао им силе да и они живе Богом, у Богу, ради Бога. Сишавши с неба, живи Господ и Бог снео је на земљу и сав божански живот, са свима његовим силама, да би људи, сједињујући се с Њим у Духу Светом благодатно кроз свете тајне и свете врлине, усвојили тај божански живот и живели њиме на земљи, па и после смрти надаље кроз сву вечност. У наш људски живот је кроз Адамов грех, и кроз остале људске грехе, ушла смрт са свима силама зла и пакла, те се наш богоживот, на који смо били саздани, постепено претварао у ђавоживот. Ту се вршио веома сложен и замршен животни процес: мисао човекова, саздана Богом да се добровољно развије у неизменљиву богомисао, поступно се путем драговољног грехољубља преображавала у ђавомисао; тако исто и осећање – у ђавоосећање; и сва душевна и телесна делатност – у ђаводелатност. И живећи тобож свој чисто људски самостални живот, ми смо уствари доживљавали грех у свима његовим променама и менама и развојима. Или боље: кроз наш живот живео је грех у свој раскошности своје демонске природе. Зар нисте и ви, и ја, и сваки од нас, после учињеног неког греха и зла, као разбудивши се из неког сна говорили себи: Да, добро што хоћу не чиним, него зло што нећу оно чиним; а кад чиним оно што нећу, већ ја то не чиним него грех који живи у мени (Рим. 7:19–20). Грех се толико одомаћио у нашој души, у нашем срцу, у нашој вољи, у нашој савести, у нашем васцелом бићу, да сав живот наш тече у отровној магли греха, и роји из себе грехочежњиве мисли, које се постепено развијају у ђавомисли, роји грехочежњива осећања која се постепено развијају у ђавоосећања, роји грехочежњива дела која се постепено развијају у ђаводела. Јер грех, и највећи и најмањи, јесте жива ђавоља сила. Осим тога, васцелом суштином својом грех је живот ђавола, јер ђаво грехом живи, грехом мисли, грехом осећа, грехом дёла, грехом бесмртује, грехом вечнује. Речју: ђаво је ђаво грехом. Отуда, грех је пре свега и изнад свега духовна демонска сила, сила ментална, рационална, мислена, која се на путу кроз свој живот преборажава у најразноврсније видљиве и невидљиве облике. Но при свим тим преображајима грех увек остаје и увек јесте ђавоља сила: ђавосила, ђавоживот, ђавомисао, ђавоосећање.

Због тога је сам Господ са васцелим Божанством Својим постао човек, и јавио се као Богочовек, и као Богочовек извршио спасење човека од греха, од смрти, од ђавола: спасење од ђавоживота, од ђавомисли, од ђавоосећања, од ђаводелатности. Како? Богоживотом, богомишљу, богоосећањем, богоделатношћу. То је Он извршио, и могао извршити само као Богочовек, јер би при сваком другом начину спасења човек остао неспасен. Само сав човек, сједињен са васцелим Богом, могао се, и може се спасти ђавола, и његове страшне двосиле: греха и смрти. А човек се једино у Богочовеку сједињује са васцелим Богом, који га као свемоћан и спасава од ђавола и свих његових човекоубилачких сила. Зато је спасење човека подвиг оваплоћења Бога у човеку, подвиг обогочовечења Духом Светим: човек добровољно помоћу благодатних светих тајни и светих врлина оваплоћује у себи Богочовека Христа, Јединог Спаситеља људи од греха и смрти и ђавола. У том бескрајно сложеном подвигу обогочовечења себе, човек живи Богом, мисли Богом, осећа Богом, дела Богом: његов се живот благодаћу Духа Светога претвара у богоживот, његова мисао – у богомисао, његово осећање – у богоосећање, његова делатност – у богоделатност. Као што човек робујући греху – живи грехом, тако и служећи Богу – живи Богом. И као што је човек, док год је ван Богочовека и без Богочовека, увек своје врсте ђавочовек; тако је Христов човек, вером и љубављу и светим причешћем и светим покајањем, увек своје врсте благодатни богочовек. Сав свој живот хришћанин води и руководи Богочовеком, никада човеком. Јер он свим бићем осећа да је ван Богочовека све сам грех, све сама смрт, све сам ужас, све сам пакао.

Живот ван Богочовека недостојан је човека, правог човека – хришћанина. Јер у њему увек делају и владају невидљиве или видљиве силе греха и зла, које су свагда, посредно или непосредно, од ђавола. Само живот по Богочовеку, и у Богочовеку, и ради Богочовека – достојан је човека: јер такав живот једино и даје човеку Вечну Божанску Истину, Вечну Божанску Правду, Вечну Божанску Љубав, Вечни Божански Живот, Вечну Божанску Радост, и човек доживљује себе као чудесну божанску благовест и неизрециву радост. Стога је за хришћанина правило над правилима и закон над законима: живети достојно Бога – ἀξίως τοῦ Θεοῦ. А тако се живи? Када се живи животом Богочовека Христа: јер Он је и постао човек, сишавши са наднебесних висина, да нама људима на земљи покаже шта је и какав је живот Божји, како Бог живи у земаљским и човечанским условима. И то нам је показао на најсавршенији и најочигледнији начин. И ми од Њега и Њиме знамо како се може стварно водити божански живот у телу човечијем и у земаљским условима. Живети Његовим Божанским Еванђељем, то је – живети достојно оваплоћеног Бога: «Владати се достојно Еванђеља Христова» (Флп. 1:27); испуњавати божанске заповести еванђелске, то је – живети достојно Бога; хранити васцело биће своје светим божанским тајнама и врлинама еванђелским, то је – живети достојно Бога. Једном речју: доживљавати Господа Христа Богочовека као душу своје душе, и срце свога срца, и савест своје савести, и вољу своје воље, и биће свога бића, то и јесте – живети достојно Бога. Зато, за сваку своју мисао, за свако своје дело, за сваки свој поступак, за свако своје осећање, увек питај себе: је ли оно достојно Христа Бога? да ли би то могло бити Његово? не би ли се Он постидео ове моје мисли, овог мог осећања, овог мог дела, као недостојних Њега?

Живети достојно Бога, мислити достојно Бога, осећати достојно Бога, радити достојно Бога, – такав је живот хришћанина у овом и у оном свету. А такав се живот непрекидно води у Богочовечанском Телу Христовом, Цркви: ту сви благодатни сутелесници тога светог тела живе вечноживим Богочовеком, и мисле Њиме, и осећају Њиме, и делају Њиме, увек у светој богочовечанској заједници «са свима светима» (Еф. 3:18), растући заједно са њима сваки за себе «у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Еф. 4:12–13). Зато је тај благодатни богоживот и лак у Цркви, лак благодаћу и молитвама свих светих, који свакога од нас даноноћно помажу у његовом подвигу самообогочовечења. Такав живот одводи људско биће из царства греха, зла, ђавола и срама у царство Божје истине и љубави и правде и славе. А то царство Божје почиње још овде на земљи, почиње у Цркви Христовој. Јер где је Бог, ту је и царство Божје. А Бог и Господ Христос је сав у Цркви Својој, и са Њиме и сви свети анђели, и сви светитељи: и у њима Вечна Истина Божја, Вечна Правда Божја, Вечна Љубав Божја, Вечни Живот Божји. Живети «са свима светима» том Вечном Истином, том Вечном Правдом, том Вечном Љубављу, тим Вечним Животом, и јесте – живети достојно Бога, достојно Бога и на небу и на земљи: једног и истог Бога и на небу и на земљи – чудесног Богочовека Исуса Христа.

2,13

Свака реч оваплоћеног Бога јесте реч Божја. Такво је Еванђеље Господа Христа: у њему је све сама реч Божја. Ми је као такву примисмо од Господа Христа, као такву је и објављујемо. А ви је као такву и примисте. Тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви реч Божију, коју чусте од нас, примисте не као реч човечију, него, што она заиста и јесте, као реч Божију. – У чему је разлика између речи Божије и речи човечије? У томе што реч Божија увек има у себи животворну, делотворну силу: она уводи у постојање и даје живот. Сетите се: «И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост» (Быт. 1:3). Реч Божја има творачке силе: ствара сунца, звезде, земљу, животиње, биље, и сав видљиви свет. Али исто тако она ствара и духовни свет, и даје живот и духовним бићима. Откуда то? Отуда што сам Господ Христос и јесте Бог Логос = Бог Реч: и у Њој све стваралачке, све животворне, све чудотворне силе Божанске. Ено, Он речју васкрсава мртвог Лазара, мртву Јаирову кћер, мртвог сина Наинске удовице! Ено, Он речју изгони ђаволе! Ево, Он речју исцељује од губе и од сваковрсних болести! Сва свемоћ Његова присутна је у свакој речи Његовој божанској. Гледајући чудеса која Господ Христос чини речју Својом, очевидци се запањени питају: «Каква је то реч – τίς ὁ λόγος οὗτος -, да влашћу и силом заповеда нечистим духовима и излазе?» (Лк. 4:36). Речи Његове имају вечну силу, јер су речи вечнога Бога. Зато – небо и земља проћи ће, а речи Његове неће проћи (Лк. 21:33; Мф. 24:35). Он је «силан у делу и речи» (Лк. 24:19). Не само то, него пошто је Бог, у Њему је живот – Свеживот, у Њему светлост – Свесветлост (Ин. 1:4). Зато су речи Његове «дух и живот» (Ин. 6:63). Његова реч увек чудотворно ради, дёла. Нарочито у онима који верују. Посејана у срцима њиховим, она расте и ради својом урођеном богочовечанском стваралачком и животворном силом. Том својом преображајном и плодотворном силом она прерађује, преображава и оплођује душе, те оне доносе божански род, многи род (ср. Лк. 8:15). Својом божанском силом реч Божја спаљује све трње у души, све прљавштине и поганштине; освећује душу, обожује је, јер је испуњује оним што је божанско и вечно и богочовечно.

2,14

Живо и бесмртно тело Богочовека Христа, Црква је у нашем земаљском свету живи и бесмртни сведок присуства живог и истинитог Бога на земљи. У њој живи сав Бог, са васцелим Божанским добром, зато и устаје на њу сво земаљско зло; живи са васцелом Божанском правдом, зато и кидише на њу свака земаљска неправда; живи са васцелим Божанским животом, зато и јуришају на њу све земаљске и паклене смрти. Није никакво чудо што хришћани страдају у овом свету, и то најчешће од својих сународника. Прва Црква у Јерусалиму страдала је најпре и највише од Јевреја, иако су први чланови њени били све сами Јевреји. Тако и ви, Солунски хришћани, пострадасте од својих сународника. Зашто? Зато што је кроз вас грануло у њихову таму сунце Христове истине и правде, а њихова лаж и њихова неправда морале су устати на вас, јер им се не умире. Но под сунцем Христове истине и правде умире свака лаж, свака неправда, макар се скривале дубоко-дубоко и далеко-далеко у својим тминама и помрчинама. А пострадасте од својих сународника још и зато што се нама дарова вера у Христа, не само да верујемо у Њега него и да страдамо за Њега (ср. Флп. 1:29). Вера у Њега – то је живот у Њему и ради Њега. А Њега – Јединог истинитог Бога, зар могу трпети, зар могу не гонити лажни богови, лажне науке, лажне философије, и њихови заслепљени следбеници? А пострадасте још и зато, да бисте у самом почетку осетили како су страдања за Христа лака и слатка; лака и слатка по сили коју Господ разлива по душама свих својих верних, те се радују сваком страдању за Њега.

2,15

Ко у оваплоћеном Богу и Господу Исусу Христу не види Јединог Спаситеља и Месију света, зар је уопште окат, зар уопште има вида? О, та то су најупорнији слепци, који у слепилу свом имају јединог вођу кроз овај Божји свет. Такви су, на првом месту, богоборни Јевреји. Иако је Господ Христос најочигледније оваплоћење и најсавршеније оличење свих месијанских пророштава светих пророка Божјих, они – и Господа убише, као што су раније убијали Његове благовеснике, пророке и праведнике старозаветне. А када чудесног Господа распеше, како неће гонити нас и вас, следбенике Његове? Они Богу не угађају, јер Бога уклонише из своје средине, убивши Га. А и како могу угађати Богу, када су зли и упорни злољупци и злотвори? Непријатељи Јединог истинитог Бога у свима човечанским световима, они су самим тим и «непријатељи свима људима». Јер нема већег непријатеља за човека од људи који му недају да верује у Јединог истинитог Бога, и да живе Њиме и ради Његове Божанске истине и правде. Недајући му то, они га лишавају и вечног живота и вечне истине. А има ли убиственијег и зликовачкијег и крволочнијег и човекомрскијег непријатељства од тог?

2,16

Непријатељи Једином Спаситељу света, и због тога непријатељи свима људима, они нам бране да незнабошцима проповедамо Спаситеља и спасење. А то? То је највећи грех од свих људских грехова. Лишити човека Спаситеља, – то је оставити га занавек у смрти, у греху, у ђаволу, у паклу, у лажи, у заблуди, у вечној тами. Истински пријатељ је човеку само онај који му жели спасење од греха и смрти и пакла. А истинити је Бог човеку само онај који му даје спасење од греха, од смрти, од пакла. И тиме – највећи пријатељ човеку. Да, Једини истинити Спаситељ и јесте једини истинити пријатељ човеку, сваком човеку, и васцелом роду људском. А христоборни Јевреји, гонећи Јединог истинитог Месију и Спаситеља, допуњују до врха меру грехова својих, успешно се такмиче са христоборним претцима својим који су убијали пророке Божје. Али их напослетку постиже гнев Божји: крв убијеног Господа већ је на њима, и то на њима по њиховој сопственој жељи, јер су викали тражећи Његову смрт: «крв његова на нас и на децу нашу» (Мф. 27:25). И та божанска крв већ ради, пече им и сагорева душе, да их најзад потпуно разори, све им попали и поруши, и расеје их по целоме свету са каиновским жигом на васцелом бићу њиховом. Богоубице – сами су навукли на себе гнев Божји. Но у свом богоубилачком бесу, богоубице се на крају крајева претварају у самоубице. Судбина Јуде је неизбежно њихова судбина. Јер убијајући Бога, они истога тренутка убијају душу у себи, постају духовне самоубице. Сасвим је природно да духовни самоубица постане и физички самоубица. Јер кад је убио оно што је најважније у свету – Бога, и душу која је најважнија после Бога, како да не убије тело које је далеко мање важно од душе? Богоубице су уствари најопасније човекоубице. Јер убијајући, или спречавајући веру у Јединог истинитог Бога, они врше покољ људских душа. А душа човекова живи једино вером у истинитога Бога, и умире када је та вера напусти. Јер извор, једини извор живота за душу људску јесте Бог живи и истинити.

2,17

Шта је богатство за нас апостоле, за нас хришћане? Бити са Христом Богом. А шта је сиромаштво? Бити лишен Христа Бога (ср. Ин. 14:18). Ми се апостоли осећамо као сирочад кад се, макар и привремено, обретемо далеко лицем од христоносаца, од хришћана. Јер ми имамо једну врховну жељу: да све људе приведемо Христу Богу, и тиме их обогатимо непропадљивим богатством, које не може ни мољац нагристи, ни рђа покварити, ни смрт отети, ни ђаво украсти. Тако и кад смо далеко од вас, Солунских хришћана, ми се осећамо осиротели. Јер у вашој средини, ми и сами постајемо богатији од ваше вере у Христа, од ваше љубави према Христу, од ваше молитве ка Христу, од вашег поста, од ваше милостиње, од вашег трпљења за Христа. Свака верујућа душа наше је богатство; а много ваших верујућих душа, – о! колико је то богатство за нас! И тог богатства ми смо сада лишени на неко време; али смо срцем са вама, крај вас, у вама. Но да би радост наша била потпуна, и богатство наше преизобилно, ми чезнемо да се и лицем обретемо међу вама: да удружимо наше свете вере, наше свете љубави, наше свете молитве, наше свете постове, наше свете радости, и тако занавек осигурамо себи спасење од сваког греха, од сваке смрти, од сваког пакла.

2,18

"Зато хтедосмо да дођемо к вама, нарочито ја Павле, једном и другом, али нас оба пута омете Сатана». – Сатана? Да, јер он ни против кога толико не ратује колико против нас, Христових апостола. За њега – ми смо највећа опасност, јер проповедамо и дајемо људима Јединог Спаситеља и једино спасење, од кога? Од њега – Сатане: и од мрачних сила његових, помоћу којих он држи људе у својој власти: од греха, од смрти, од свакога зла. Иако ми имамо од Господа власт над свима ђаволима, и над самим врховним кнезом њиховим – Сатаном, ипак нам он понекад омете понеки наш посао или намеру. Не зато што је он јачи од нас, од Господа Христа у нама, него да би се показало да смо и ми апостоли – људи, и да бисмо и ми сами осећали и знали слабости људске природе. И да бисмо увек били свесни: да је наша сила и власт над ђаволима – од Господа Христа, а не од нас самих или од људи уопште. И да бисмо се увек свим срцем и свим умом пружали ка Господу – молитвом, надом, постом, љубављу, смиреношћу, трпљењем, уздасима, сузама.

2,19

Нама апостолима Господ је дао преизобилну благодат за проповед Еванђеља. Много нам је дано, зато ће се много и тражити од нас на дан Суда. Па и вас ће Господ тражити од нас, ваше душе, ваше спасење. И ми, проповедајући вам Господа и Спаситеља Христа, спасавамо вас благодаћу светих тајни и светих врлина, и тако припремамо ваше душе за царство Господа Христа и за вечни живот. И вас спасене ми ћемо показати Господу Христу. И тако оправдати апостолство наше, и дарове апостолства, и показати да ти дарови нису били узалуд у нама. Због тога сте ви наша нада пред Господом, и наша радост, и наш венац славе. И не само ви, него и сви које ми апостоли будемо привели Спаситељу и спасењу.

2,20

Да, ви сте наша слава и радост: ви – вашим светим животом, вашим светим добродетељима, вашом еванђелском вером и љубављу и надом и молитвом и постом и трпљењем и смиреношћу и кротошћу. И уколико се то у вама множи вашом ревношћу и трудом, утолико ви постајете све већа и већа слава наша и радост наша.

1Фес. 3:1–13 1 Зато, не могући више трпети, нађосмо за добро сами остати у Атини, 2 и посласмо Тимотеја, брата нашег и слугу Божјег и помагача нашег у еванђељу Христову, да вас утврди и утеши односно вере ваше, 3 да се нико не смете у овим невољама; јер сами знате да смо на то одређени. 4 Јер још кад бесмо код вас казасмо вам унапред да ћемо падати у невоље; па тако, као што знате, и би. 5 Тога ради и ја, не могући више трпети, послах да се известим о вери вашој, да вас како не искуша кушач, те тако узалуд буде труд наш.

6 Али сад кад Тимотеј дође од вас к нама и донесе нам добре вести о вашој вери и љубави, и да свагда имате добар спомен о нама, желећи нас видети, као и ми вас, 7 ми се, усред свих невоља и мука наших, браћо, утешисмо вашом вером. 8 Јер ми сад живимо (ὅτι νῦν ζῶμεν = јер сад смо ми живи) кад ви чврсто стојите у Господу. 9 Јер какву благодарност можемо дати Богу за вас, за сваку радост којом се због вас радујемо пред Богом својим? 10 Дан и ноћ се свесрдно молимо Богу да видимо лице ваше и да допунимо недостатке вере ваше. 11 А сам Бог и Отац наш, и Господ наш Исус Христос да управи пут наш к вама. 12 А вама да Господ учини да растете и преизобилујете у љубави један према другоме и према свима, као што је имамо и ми према вама, 13 да би се утврдила срца ваша беспрекорна у светости пред Богом и Оцем нашим о доласку Господа нашег Исуса Христа са свима светима његовим.

3,1–2

Ви сте слава наша пред Господом Христом о Његовом другом доласку, вером својом у Њега, коју посејасмо у вама. Но да ли ће та вера ваша стићи снажна и свемоћна и свељубавна до Страшнога суда Спасова? Ми посејасмо небеско семе еванђелске вере у срца ваша. Али, пазите: да не изђика коров на њиви срца вашег, да невидљиви непријатељ не посеје кукољ, и кукољ узрасте и угуши семе вере ваше. Зато њиву срца свог чистите даноноћно од сваке нечистоте, и корова, и камења, и трња, да би семе еванђелске вере бујно расло на чистој и узорно обрађиваној њиви срца вашег, обрађиваној молитвом, постом, милостињом, смиреношћу, трпљењем и осталим светим врлинама и тајнама еванђелским. Знајте: вера расте љубављу, расте молитвом, расте постом, расте смиреношћу, расте светим причешћем, расте светом исповешћу, расте светим трпљењем, расте сваком светом тајном и сваком светом врлином. А да ли ви све то имате? да ли ви све то упражњавате? И ако то имате, и ако то упражњавате – да ли ћете до краја имати, до краја упражњавати?

Распињан тим питањима, ја вам и послах Тимотеја, брата нашег у Христу, и слугу Божјег и помагача нашег у Еванђељу Христову. Послах га да вас утврди и утеши односно вере ваше. Да, да вас утврди и утеши! Јер безброј је невидљивих сила, а каткад и видљивих, које хоће да нам сруше еванђелску веру, да нам је отму, да нам је униште. Зато се вера наша мора утврђивати, тврђавама ограђивати. А тврђаве вере наше, шта су? Свете тајне и свете врлине. Држите у њима веру своју, и нико вам је неће моћи отети, или срушити, или уништити. Нико од страшилних духова таме и зла, а камоли неко од људи. Али, утврђивати веру своју светим тајнама и светим врлинама, то је непрекидни даноноћни подвиг и борба: борба против сваког греха, против сваког искушења, борба са духовима васколиког зла испод неба и управитељима таме овога света, на чијем челу стоји врховни поглавар свезла – Сатана (Еф. 6:12). У том даноноћном војевању задобијају се од непријатеља тешке ране и ударци и модрице. Ко да нас утеши онда? – Утешитељ Благи, Дух Свети. Ето, ја вам послах Тимотеја, да вас он утеши Духом Светим, кога је он пун као велики ревнитељ Еванђеља Спасова и вашег спасења. Наше војевање је свесудбоносно: од победе наше у њему, зависи сва вечност наша. Зато се не треба плашити никаквих, ни најстрашнијих непријатеља Еванђеља Христова, јер је увек јачи Онај који Је у нама него онај који је на свету (1Ин. 4:4; 5:4–5).

3,3

Стога, нека се нико не смете у невољама које га сналазе због вере његове у Христа, јер сами знате да смо на то одређени. Да, ми смо хришћани на невоље одређени у своме свету. Гле, сам свемоћни Господ и Спаситељ наш Исус Христос место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту. А ми смо дужни стално гледати у Њега, и угледати се на Њега. Зато нека не ослабе душе наше борећи се против греха, и у тој борби пролазећи кроз тешке и трајне невоље (Евр. 12:1–4). «Јер сте на то и позвани, јер и Христос пострада за нас, и нама остави углед да идемо његовим трагом» (1Пет. 2:21). Много се мора у овом свету пострадати за име Христово, зато што је оно страшно демонима и злим људима, те нас они због њега нападају са свих страна, и ударају нас свима невољама и мукама. О, ми знамо, свим бићем знамо – «да нам кроз многе невоље ваља ући у царство Божије» (Деян. 14:22). И кроз све те невоље ми идемо неустрашиво као свепобедни војници Христови, јер нас воде и предводе животворне и силодавне речи Спасове: «У свету ћете имати невоље, али не бојте се, јер ја победих свет» (Ин. 16:33).

Шта је живот хришћана у овоме свету? Доживљавање живота Христова у васцелој његовој Богочовечанској стварности земаљској. А Господ Христос је толико страдао на земљи! Ако смо Његови, дужни смо постати учесници Његових страдања, и одстрадати их вером својом и љубављу својом. «Тебе, Жениче мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја …»⁶: састрадавати Христу, сараспињати се Њему, сапогребавати се с Њим, – то је удео нашег живота хришћанског на земљи. Само тако ми можемо осмислити наша страдања, и осетити и увидети како су она ништа према слави коју имамо наследити (Рим. 8:18; 2Кор. 4:17). Зато се ми и «хвалимо невољама» (Рим. 5:3); зато се ми надањем веселимо у невољама (Рим. 12:12). У свима невољама нас теши «Бог сваке утехе» (2Кор. 1:3–4). Јер како се страдања Христова умножавају на нама, тако се и утеха наша умножава кроз Христа (2Кор. 1:5). Нама хришћанима невоље су добродошле, јер кроз њих и помоћу њих изграђујемо спасење наше.

3,4

Стога сам вам, још кад бесмо код вас, говорио унапред да ћемо падати у разне невоље; па тако, као што знате, и би. Но да се неки од нас не би заборавили, па ослабили вером, и изгубили веру због невоља које нас сналазе, треба стражити стално на осматрачници душе своје, и недати ни срцу, ни души, ни савести да се умори од мука и невоља кроз које пролазимо вољно и невољно.

3,5

Лукави кушач, Сатана, може при нестражењу нашем, да нас искуша и да нас обори неком муком, неком невољом, и уништи нашу веру. И тиме нам уништи наш вечни живот, нашу вечну истину, наше спасење, и одвоји нас од Спаситеља нашег, и потопи у пакао лажи, ужаса и смрада. Не допустите да се то деси са неким од вас. Деси ли се, онда је узалуд био сав труд наш. Пазите, наш еванђелски труд уложен око вас биће узалуд, ако се ви сами стално не трудите над собом, ако не изграђујете себе еванђелским подвизима, ако не држите себе у христомислију, у христоосећању, у христоживоту. Нема ли тог труда у вас, лукави кушач ће вас кад тад искушати, саблазнити, и оборити са небеских висина еванђелских у поноре својих низина паклених. Имајући у виду све те опасности којима сте изложени од свелукавог кушача Сатане, ја и послах к вама Тимотеја, да се извести о вери вашој, у којој је сва вечна судбина ваша, а и вечна радост наша и слава наша.

3,6–8

Али сад кад Тимотеј дође од вас к нама и донесе нам добре вести о вашој вери и љубави, ми се усред свих невоља и мука наших утешисмо вашом вером. Кроз вашу веру и љубав ви уствари најбоље и најсигурније чувате себе, душу своју, савест своју, васцело биће своје; чувате их ограђене и окружене и опкољене и прожете Вечном Божанском Истином, Вечном Божанском Правдом, Вечном Божанском Љубављу, Вечним Божанским Животом. Још више: чувате их у једином живом и истинитом Богу свих светова – Господу Исусу Христу Богочовеку. Тако вам никаква смрт не може усмртити и осмртити ни душу, ни савест, ни живот, ни истину вашу, ни љубав вашу, ни радост вашу. Када је чврста вера ваша у Господа и љубав ваша к Њему, онда сте бесмртни и вечни. Зато је вера ваша – утеха наша, и радост наша, и слава наша, и живот наш. Да, и живот наш. Јер ми сад живимо кад ви чврсто стојите у Господу. А ваше чврсто стајање у Господу вером и љубављу и надом и постом и молитвом и смиреношћу и кротошћу и осталим светим врлинама и светим тајнама, диже вас изнад свих смрти, изнад свих грехова, изнад свих зала, и ништа вам не може наудити. Кроз ваш бесмртни и вечни живот и ми се осећамо бесмртнији и вечнији, и јачи од свих смрти. Јер ваша вера је и наша одбрана од смрти. Вером својом ви браните од смрти и греха не само себе него и нас, пошто сви ми, сједињени благодаћу и светошћу у једном и светом телу Христовом – Цркви, сачињавамо једну недељиву органску целину. У том чудесном Богочовечанском телу Христовом ми сви живимо један помоћу другог, и један у другом, и један за другог; сви живимо ради свакога, и сваки ради свих. Наши се животи преливају један у други вером, љубављу, молитвом; сви ми имамо једну душу, једно срце, један ум, једну вољу, зато сви и држимо једну Истину, једну Правду, једну Вечност, и живимо једним благодатно заједничким животом, саборним животом. У том саборном животу учествују не само сви хришћани на земљи, него и сви хришћани на небу, и сви анђели небески, и сви свети. Јер је Господ Христос у Цркви Својој измешао анђеле и људе, те за све њих важи једно исто Еванђеље, једна иста Истина, један исти живот, један исти Бог и Господ. Анђели су анђели тиме што чврсто стоје у Господу; светитељи су такође светитељи тиме што чврсто стоје у Господу; и хришћани су хришћани тиме што чврсто стоје у Господу. Уопште, човек који не стоји у Господу, зар је човек? Испавши и отпавши од Господа, врховни Арханђео Светлоносац постао је ђаво, тамоносац. А шта тек бива са човеком кад испадне и отпадне од Господа? Он пада и упада у све смрти, у све грехе, у све паклове. Када се отпадне од Господа, отпадне се од Истине, испадне се из Истине, и не остане се унутар Истине; као што се то десило са ђаволом: «он не остаде у истини» (Ин. 8:44), него испаде из ње сав, свим бићем, и сав постаде лажа и отац лажи, те кад говори лаж, своје говори (Ин. 8:44). Тако и човек, кад отпадне од Господа, он упада у саму лаж, и усињује се оцу лажи, ђаволу, и постаје његово духовно чедо (Ин. 8:38,41,44; 1Ин. 3:8,10). Само чврсто стојећи вером у Господу, човек остаје човек, и постепено помоћу светих тајни и светих врлина постаје благодатни богочовек.

3,9

Нама хришћанима све је заједничко: и истина и правда и живот и радост. Ако неко умире кроз грехе, зар ја да не патим? ако некога сатире неко искушење, зар ја да се не узбудим, да не прибегнем молитви за њега, посту за њега, милостињи за њега? А ваша чврста вера у Господа – за нас је бескрајна радост. Како да не благодаримо Господу за вас, за веру вашу, за љубав вашу? Та ми смо богати вама – вашим духовним богатством; ми смо живи вама – вашом животворном вером; ми смо и радосни вама – због вере ваше и љубави ваше. Све наше, Христом је постало ваше: и наша душа, и наша савест, и наша вера, и наше Еванђеље, и наша вечност, и наша радост. Али и све ваше, Христом је постало наше. Тако, сви ми сад зависимо једни од другах; зависимо не само овде, на земљи, него зависимо и после смрти све до Страшнога суда, па и после њега, у свој божанској вечности Христовој.

3,10

Зато је бесмртна радост наша у томе, да вера ваша у Господа Христа буде савршена; тако и љубав ваша, и молитва ваша, и пост ваш, и живот ваш, и све ваше. Јер и вера постепено расте, јача, напредује, усавршава се. Почиње она као зрно горушично; и веома је дуг пут док не порасте у дрво велико и плодоносно. А порасте само кроз истрајну еванђелску љубав и молитву и пост и милостињу и трпљење и смиреност и остале свете врлине, које увек предводе свете тајне; крштење, миропомазање, причешће, исповест, и све остало у Цркви Христовој. Ми знамо веру вашу, каква је и колика је. Али је она још нова, још млада; и треба јој да расте, да у савршену веру порасте. Зато се ми дан и ноћ свесрдно молимо Богу да видимо лице ваше и да допунимо недостатке вере ваше. А вера је наша пуна недостатака све док јој не припадамо свим срцим својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом. Вера је наша пуна недостатака све док душу нашу и срце наше и савест нашу не претвори у чисто и свето обиталиште Господа Христа и Светог Духа Његовог и Пресветог Оца Његовог; речју: док васцело биће наше не постане живи храм Пресвете Тројице. Вера је наша пуна недостатака све док васцело биће наше не освети, не облагодати, не охристови, не обожи, не обогочовечи, не отројичи. Вера је наша пуна недостатака све док живот наш не постане непрекидно богослужење, непрекидно христослужење кроз ревносно извршивање еванђелских заповести Спаситељевих, кроз непрекидно самопрегорно живљење у Христу, Христом и ради Христа. Вера је наша пуна недостатака све док се васцело биће наше не испуни бесмртним и вечним херувимским христољубљем, коме је душа – бесмртно и вечно херувимско човекољубље, у коме нема места никаквом самољубљу.

3,11–13

Све то ми свим срцем желимо вама. А над нама и вама, и над свим путевима нашим и вашим бди свеблаги Господ Христос Својим спасоносним промишљањем о свима нама, и о свакоме од нас. Нека Он у свебрижном промишљању Свом о нама управи пут наш к вама: к вашим срцима и вери што је у њима. Јер ви сте оно што и вера ваша. Какав је човек, казује вера његова. И ми хоћемо да вера ваша буде савршена, зато што хоћемо и желимо да ви будете савршени, и то савршени пред Богом. А то ви можете постати и остати, ако срце своје претворите у радионицу свете љубави Христове, свете вере Христове, светог живота Христовог, у радионицу у којој даноноћно сложно и слободно раде све свете тајне еванђелске и све свете врлине еванђелске. Срце ваше – радионица Христова! У њему нека Господ непрекидно ради на молитвени позив ваш: нека непрекидно ствара у вама свете мисли, света осећања, свете жеље, свете намере, света дела, свети живот. Јер се само светошћу човек утврђује у Богу; јер се само светим живљењем срце преображава из силе у силу, из бесмртности у бесмртност. Да, срце наше постаје беспрекорно пред Богом само светошћу својом. А када је срце свето, онда из њега излазе све саме свете мисли – христомисли, све сама света осећања – христоосећања, све саме свете жеље – христожеље, све сами свети живот – христоживот. Тада за нас престаје уствари да постоји време, а постоји само наша бесмртност и вечност, богочовечност. Ми онда живимо тако, као да смо сваком мишљу својом, сваком речју својом, и сваким делом својим већ на Страшном Суду Господњем. Уствари, ми сваком мишљу својом хитамо другом доласку Спаса нашег, пружамо сваку мисао ка Њему. Нека свака мисао наша буде чиста и света, и свака жеља наша, и свако дело наше, као да већ иде у сусрет Господу Исусу који нам долази да суди живима и мртвима. Не будемо ли свети у васцелом животу свом, како ћемо онда срести Господа о другом доласку Његовом, када буде дошао са свима светима? Живимо на земљи тако, као да се већ налазимо на Страшном суду Христовом, и од нас ће побећи све што је нечисто, рђаво, несвето. А свим срцем пригрлимо све што је свето, еванђелско Христово. Тако ћемо осигурати бићу свом светост, и у њој блажену вечност.

Проверите светост своју. Чиме? Љубављу, светом еванђелском љубављу. Ако истински и искрено растете и изобилујете у љубави један према другоме и према свима, онда еванђелска светост ради у срцима вашим. Ако љубите грешнике и у гресима њиховим, и ако се смирено и самопрекорно спуштате у прљаве низине њихових палих душа да бисте их молитвом и самилошћу подигли у светле висине Христове, онда еванђелска светост ради у срцима вашим. Ако се молите Богу за оне који вас гоне, и благосиљате оне који вас куну, и чините добро онима који вам зло чине, онда еванђелска светост ради у срцима вашим. Ако не враћате зло за зло, увреду за увреду, неправду за неправду, мржњу за мржњу, него све то савлађујете љубављу, опраштањем, добротом, молитвом за непријатеље, онда еванђелска светост ради у срцима вашим. Ако не допуштате грешној жељи, рђавој помисли, саможивом прохтеву да се задржи у вама, онда еванђелска светост ради у срцима вашим. Ако гнев, чим се појави у вама, потискујете молитвом к Богу и кротошћу; ако мржњу, чим се појави у души вашој, савлађујете еванђелском молитвеном љубављу; ако пакост, чим се помоли у вама, надвлађујете благим еванђелским доброжељењем; ако похоту, чим крене кроз ваше удове, задавите молитвом и постом; ако сластољубље, чим почне да мили кроз ваше тело, уништавате пламеним сећањем на смрт, на гроб, на пакао; ако уопште све страсти, све грехе, све покрете ка страстима и гресима, сатирете светим еванђелским животом, – онда еванђелска светост живи и ради у вашим срцима. Служите ли ревносно Господу, даноноћно извршујући Његове свете заповести еванђелске, онда еванђелска светост дёла и ради у вашим срцима; и она ће вам и у овом и у оном свету осигурати вечни живот у Господу Христу са свима светима Његовим.

1Фес. 4:1–18 1 Даље, браћо, молимо вас и саветујемо у Господу Исусу, као што примисте од нас како вам треба живети и угађати Богу, као што већ и живите, да у томе све више напредујете (περισσεύητε = изобилујете); 2 јер знате какве вам заповести дадосмо кроз Господа Исуса (= Господом Исусом). 3 Јер је ово воља Божја, светост ваша (ἁγιασμὸς = освећење, посвећење), да се чувате од блуда, 4 да сваки од вас зна држати свој суд (σκεῦος = тело) у светости и части, 5 не у страсти похоте, као незнабошци који не знају Бога; 6 да не прекорачујете и не закидате у ствари брата свога, јер се Господ свети за све то, као што вам и пре казасмо и посведочисмо. 7 Јер нас Бог не дозва на нечистоту него у светост. 8 Који дакле то одбацује, не одбацује човека него Бога, који је и дао Светог Духа свог у вас (εἰς ὑμᾶς = вама).

9 А за братољубље не требате да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом, 10 и то заиста и чините са свом браћом по целој Македонији. Али вас молимо, браћо, да у томе још више изобилујете, 11 и да се усрдно старате да будете мирни, и да гледате свој посао, и да радите својим рукама, као што вам заповедисмо, 12 да би тако поштено живели према онима који су на пољу, и да од никога ништа не потребујете. 13 Нећемо пак, браћо, да останете у незнању о онима који су умрли, да не жалите (= да не тугујете) као остали који немају наде. 14 Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће Бог и оне који су умрли у Исусу довести с њим. 15 Јер вам ово казујемо речју Господњом: да ми који смо живи и останемо до доласка Господњег, нећемо претећи оне који су помрли. 16 Јер ће сам Господ са заповешћу, на глас арханђелов и на глас трубе Божје, сићи с неба, и мртви у Христу васкрснуће најпре. 17 Затим ми живи, који смо остали, бићемо заједно с њима узети у облаке на сусрет Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити. 18 Стога утешавајте један другога овим речима.

4,1

Као што је у Господу Исусу Богочовеку – сав Бог у човеку тако треба да је сав Бог у сваком хришћанину, човеку. Јер једино ако је сва душа моја, сав ум мој, сва савест моја у Богочовеку Христу, ја могу знати, па стога и вама саветовати оно што је од Господа. Нека ништа наше не буде ван Господа, јер онда је увек у опасности од свега смртнога, греховнога, злога. А ми смо хришћани позвани да свим бићем будемо у Господу Исусу, и онда ћемо и моћи живети Њиме и у Њему и од Њега и ради Њега. Он је постао човек, и сав божански живот са свима савршенствима унео у биће човека. Отуда од Њега стварно и почиње сасвим нови живот за род људски: живот у Богу и Богом и ради Бога. Сав Бог живи кроз човека хришћанина у нашем земаљском свету. То је новина коју нам је Господ Христос као Богочовек донео. И ми тек Христом Богочовеком, и од Њега знамо како нама људима ваља живети у овом свету. Како дакле живети? Онако како живи Богочовек Христос: Њиме и у Њему и ради Њега. Живимо ли тако, ми живимо најсавршенијим животом који биће људско може замислити и имати у ма коме од постојећих светова. Томе животу никаква смрт не може наудити, јер је сав бесмртан, сав вечан, сав богочовечан. Сав пун Богом, он је неизмерно јачи од сваког ђавола, и од свих ђавола скупа. Поставши човек, Богочовек Христос Господ је најјасније показао: какав изгледа човек који је сав испуњен Богом; какав је човек који сав живи Богом; и како мисли, осећа и дела човек коме је сва душа у Богу, сав ум, сва савест, сва воља, сво срце, васцело биће.

Уствари, хришћани једини и знају како треба живети у овом свету и у свима световима у којим живи људско биће. Знају то Богочовеком, који их не само учи како треба да живе Богом, него им и даје божанске силе да тако стварно и живе, даје им Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Ми светим крштењем постајемо Христови, јер се том почетном светом тајном потпуно облачимо у Христа (Гал. 3:27): потпуно се испуњујемо Њиме, и живимо Њиме – савршеним и свемоћним Богом. А остале свете тајне и свете врлине све нас више утврђују и унапређују у том богочовечанском животу, те ми непрекидно растемо «растом Божјим» (Кол. 2:19), док не порастемо «у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Еф. 4:13), док се потпуно не охристоличимо, док обличје Христово не постане у нама (Гал. 4:19), тојест док се потпуно не обогочовечимо, не постанемо богољуди по благодати. И кад смо истински хришћани, ми стално живимо Христом; и имамо право говорити: ја више не живим, него у мени живи Христос (Гал. 2:20). И заиста, нама је «живот – Христос» (Флп. 1:21).

А какав је живот Христос? То је живот без ичега смртног у себи. А то значи: живот вечни. Да, Христос је живот вечни; и ми хришћани, поверовавши у Њега, одмах свим бићем почињемо још овде на земљи живети вечним животом, доживљавати вечни живот као нешто своје, човечанско, људско. Зато Господ Вечни и не престаје благовестити: да ко верује у Њега – има живот вечни (Ин. 3:15,36; 5:24; 6:24; 1Ин. 3:15; 5:11). И зато сваки који верује у Њега тиме што има живот вечни већ је прешао из смрти у живот (Ин. 6:24). И никаква смрт нема власти над њим. Па не само то, него за нас хришћане смрт је – добитак (Флп. 1:21) и радост, јер нас потпуно одводи сладчајшем Господу Христу, и ми постајемо свесавршено и свевечито Његови.

Господ Христос је живот по себи, живот у свима његовим божанским савршенствима, тајанственостима и бескрајностима (Ин. 1:4; Кол1:16,19,20; Евр. 2:10). Зато је Он, једини Он у роду људском имао право и смелости да објави за себе: «Ја сам живот» (Ин. 14:6), «Ја сам васкрсење и живот» (Ин. 11:25) и онде где влада смрт, на земљи, и свуда где има људских бића којима је смрт овладала кроз грех. Поставши човек, и победивши за нас и место нас смрт васкрсењем, Господ Христос је подарио роду људском најскупоценији дар – живот вечни (Рим. 6:23). До Христа важио је и владао је над родом људским закон смртности, од Њега – влада закон бесмртности, закон вечнога живота у свима који верују у Њега и живе Њиме и у Њиму (Рим. 8:2). Да би себи осигурао тај живот вечни, хришћанин се мора борити, непрестано борити са свим и свачим смртним и греховним, борити се са сваким грехом, са сваком смрћу, са сваким ђаволом, борити се: молитвом, постом, вером, трпљењем, и сваким еванђелским подвигом. Јер је позив нас хришћана: борити се у доброј борби вере, мучећи се за живот вечни на који смо позвани (1Тим. 6:12).

У земаљском свету, свету смрти, први пут се живот вечни јави у лицу Богочовека Христа. То је оно што ми апостоли чусмо, што видесмо очима својим, што расмотрисмо и руке наше опипаше: Богочовека Христа. И живот се јави, и видесмо, и сведочимо, и јављамо вам живот вечни (1Ин. 1:1–2). А Богочовек Христос је живот вечни зато што је истинити Бог (1Ин. 5:20). Ко има Њега – има живот вечни; ко нема Њега – нема живота (1Ин. 5:11–12). И ми хришћани знамо да пређосмо из смрти у живот вером у Господа Христа и љубављу к Њему (1Ин. 3:14). Који год нема те вере и те љубави – нема у себи вечнога живота (1Ин. 3:15), њега растрже и разноси све што је смртно и греховно.

Животом у Христу, животом по Еванђељу Христовом угађа се Богу. Тако се и постаје угодник Божји. Ту човек не угађа себи, већ само Богу; не живи себи, већ само Богу; не умире себи, већ само Богу. Живећи вечним животом на земљи, ви и угађате Богу. А да се тако може живети, доказ сте, сведочанство сте и ви сами, Солунски хришћани: јер ви већ тако и живите. Богочовек, поставши човек, не захтева од нас људи ништа неприродно и надприродно, већ само оно што човек може остварити у границама свога људског бића. И ми, остварујући заповести Богочовека Христа, истовремено испуњујемо себе божанским силама које нам и разливају вечни живот по васцелом бићу нашем. А вечни живот, са сваке стране је божански бесконачан и бескрајан и савршен, зато нам ваља стално напредовати у њему. Јер уколико га више стичемо, утолико смо га гладнији и жеднији; а у тој слаткој глади и дивној жеђи је наше неисказано богатство. Да, јер је и наша људска душа због боголикости своје неисказано и ненасито гладна и жедна вечног живота и свих његових божанских бескрајности, бесконачности и савршенстава. Зато се у томе мора непрекидно ићи напред, напредовати и изобиловати.

4,2

Уствари, на то непрекидно усавршавање и напредовање ка свему Божјем побуђују нас саме заповести светог Еванђеља. А ви знате какве вам заповести дадосмо кроз Господа Исуса, или боље: Господом Исусом. Ниједна од тих заповесш није наша, није од нас – апостола, нити уопште – од људи, већ је свака – од Њега, Богочовека и Господа Исуса, који нам кроз Своје божанске заповести даје Свој вечни живот, Свој богочовечански живот. Божанске заповести које нам даје Господ Исус, и божански живот у њима, ми људи не бисмо никада могли остварити својим човечанским силама, да нам Господ по човекољубљу Свом не даје и божанске силе за њихово остварење од наше стране. А Он нам те благодатне божанске силе изобилно даје кроз свете еванђелске тајне. Ми пак хришћани позвани смо да те благодатне божанске силе претворимо у свете врлине: да свете тајне претворимо у свете врлине. То је сав наш еванђелски задатак на земљи. Свете тајне: крштења, миропомазања, причешћа, исповести, и остале, дају нам благодатне божанске силе да еванђелске заповести Спаситељеве извршујемо с ревношћу, с радошћу, с љубављу. Остварујући и извршујући и испуњујући Његове свете заповести о вери, о љубави, о молитви, о посту, о милостињи, о смирености, о кротости, о трпљењу и свему осталом, ми и изграђујемо у себи свете врлине, и усавршавамо их, а кроз њих усавршавамо себе у свему божанском и богочовечанском, у свему вечном и богочовечном.

4,3

Упражњавајући свете врлине помоћу благодатних сила светих тајни, ми постепено освећујемо себе, постајемо свети у својим мислима, у својим осећањима, у својим расположењима, у својим делима. Освећује се тиме у нама: и наше срце, и наша душа, и наша савест, и наша воља, и наше тело, и васцело биће наше са свима својим видљивостима и невидљивостима. А светост наша – то је воља Божја према нама људима. Објављујући кроз Еванђеље Богочовека Христа вољу Своју, тајну воље Своје односно рода људског, Тросунчани Господ је открио и казао нама људима ово: Он од нас људи хоће светост. Светост, као супротно стање грешности, греховности. Вршењем светих заповести Божјих ми постајемо свети. А светост се постиже постепеним освећивањем (ἁγιασμὸς) себе помоћу упражњавања светих врлина. Свака света врлина потискује у нама понешто несвето, понешто грешно и грехољубиво, док се најзад све то не истисне из нас и не изврши освећење васцелог бића нашег. Јер је у нашој власти: дати себе, уде своје у ропство греху, и служити греху у сластима његовим; али је исто тако у нашој власти: дати себе, уде своје у службу Богу, правди Божјој, и служити Богу и правди Божјој на освећење себе – εἰς ἁγιασμὸν (Рим. 6:12,13,19). Робови греха кроз грехољубље достижу један крај: смрт; а слуге Божје кроз освећење: живот вечни (Рим. 6:20–23). Спасење и није друго до освећење себе Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине (2Фес. 2:13).

Савршени образац божанске светости у бићу људском јесте Богочовек. Господ Исус Христос. Стога је Он освећење наше (1Кор. 1:30). Њиме се и врши освећење васцелог бића нашег (Евр. 10:10,14,29), и кроз освећење спасење. Сједињујући се помоћу светих тајни и светих врлина са Њим, Једино Светим, ми хришћани и постижемо спасење. Спасење од греха, смрти и ђавола. Јер само свете богочовечанске силе Христове које делују у нама, ослобађају нас од тог свеубиственог тројства. А делују у нама зато што смо саставни органски делови Богочовечанског тела Христовог, Цркве, у којој непрекидно живи вечноживи васкрсли Господ и дела у свима вернима преко Својих божанских свеосвећујућих сила. Богочовечанска је истина и стварност: И Онај који освећује и они који се освећују, сви су од Једнога (Евр. 2:11). Да, наше спасење је једино у живом, органском, благодатно-духовном живљењу у Једино Светом и са Једино Светим; и у доживљавању свих Његових божанских светих сила као стваралачких сила наше душе, нашег срца, нашег ума, наше савести, наше воље, нашег васцелог бића.

Грех који обесвећује цело биће човеково, не само душу него и тело, јесте блуд. Јер блуд се зачиње у души, али се остварује телом, те тако огреховљује и тело и душу. Тело је само орган душе, а душа је извор и праизвор свих врлина и грехова: «из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, понос, безумље (Мф. 15:19; Мк. 7:21). Док се остали греси махом задржавају у души: завист, пакост, мржња, гнев, гордост, и развијају у њој своје разорне силе, дотле се блуд преноси на тело, обузима цело тело, и остварује телом. Отуда «сваки грех који човек чини изван тела је, а који блудничи он греши своме телу» (1Кор. 6:18), – и тако огреховљује, обесвећује цело биће човеково: и душу и тело.

Блудом човек греши своме телу. Шта то значи? То значи: као саздање Божје, тело је по природи чисто, свето и безгрешно. А такво је зато што га је створио безгрешни Господ. Из безграничног човекољубља Господ је дао човеку боголику душу и безгрешно тело, свето тело. Не само душа, него је и тело човечије од Господа. Зато је и једно и друго створено за безгрешност, бесмртност и вечност, не за грех, за смрт, за зло, за пакао. Тело није за грех, него за Господа, и Господ за тело (1Кор. 6:13). Исто тако и душа. Али кад се душа добровољно определи за грех, и живи грехом, онда се она удаљује од Господа, и објављује да није за Господа и да неће Њега, већ хоће оно што је против Њега – зло, грех, ђавола. Ушавши једном у душу, грех се проширио на сво тело које је природни и богодани орган душе. Тако се осмртило тело кроз грех, тако се усмртила и душа. Тек оваплотивши се и поставши човек, Господ Христос је као Богочовек показао у себи и собом каква уствари треба да је душа човечија: безгрешна и света, и тело човечије: такође безгрешно и свето. Тек у Богочовеку Христу ми смо видели праву људску душу и право људско тело. А душа и тело у сваком другом људском бићу увек су помрачени, унакажени, замагљени, осмрћени – грехом, смрћу, злом, ђаволом. Света људска душа, свето људско тело, – ено су у Господу Исусу. А Он је ту, међу нама, у Цркви Својој, да и нама дарује ту светост души и телу. И од Њега стварно и почиње ново људско биће, нови човек: свети, обожени, обогочовечени, охристовљени човек; човек свете душе и светог тела; човек који, заједничарећи у богочовечанском животу Цркве са Господом Христом, добија од Њега свете благодатне силе кроз свете тајне и свете врлине, да би помоћу њих освећивао и душу и тело, и повратио их њиховој првобитној светости и безгрешности. Сваки хришћанин је свестан да – «тело није за блуд, него за Господа, и Господ за тело» (1Кор. 6:13); зато он и тело своје чини саставним делом Богочовечанског тела Христовог, Цркве, и душом и телом држи се Господа, и постаје један дух с Господом (1Кор. 13:14–17). Одбацујући од себе и из себе сваки грех свеосвећујућом божанском благодаћу коју добија кроз свете тајне и свете врлине, хришћанин постаје храм Духа Светога, и његов живот постаје и занавек остаје непрекидно богослужење Једином истинитом Богу и Господу Исусу Христу у светости и правди (1Кор. 6:19–20).

4,4–5

Али човека хришћанина обесвећује сваки грех, нарочито блуд. Стога је сваки дужан чувати тело своје, тај сасуд душе (σκεῦος) у светости и части, не у страсти похоте, као незнабошци који не знају Бога. Но не знајући Бога, незнабошци не знају ни човека; не знају шта је човек, и какво је његово право, вечно назначење у овом свету; не знају шта је душа, и ради чега је, и какав је њен прави, вечни циљ; не знају шта је тело, и ради чега је, и какво је његово назначење у овом свету, и у световима иза овога света, и после овога живота. Међутим хришћани се, као познаваоци и имаоци Јединог истинитог Бога, и одликују од незнабожаца тиме што савршено знају ради чега је човек, ради чега је душа његова, и ради чега је тело његово у овом свету; и какав је човеков вечни циљ, какав живот и душе и тела не само у овом свету, него и у световима иза смрти. Хришћанин зна да је и тело његово саздано за бесмртност и живот вечни, и да ће и оно васкрснути у дан свеопштег васкрсења, и заједно са душом својом примити свој вечни удео у оном животу: или у Царству Божјем вечно блаженство, или у царству ђавољем вечне муке. Зато хришћанин и душом и телом води свети живот: тело своје претвара у оруђе светости и правде. Он се упражњавањем светих еванђелских врлина бори против сваког греха и у души и у телу свом: неда да царује грех ни у души ни у телу, него чини те у њима царује правда Божја, љубав Божја, светост Божја. Јер у нашој је власти служити греху или врлини, смрти или бесмртности, ђаволу или Богу. Ми знамо: греси воде у смрт, врлине у бесмртност; гресима је плата – смрт, врлинама – живот вечни (Рим. 6:12–23). Зато хришћани умртвљују у себи сваки грех, а оживљују сваку врлину; мртви су греху а живи Богу у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 6:11; Кол. 3:5), живи помоћу оних божанских сила које Господ даје за веру у Њега, за љубав према Њему, за молитву к Њему.

Тело своје ти држиш у светости и части, када не допушташ да га оскрнаве нечисте жеље, блудне помисли, поготову блудна расположења. Стој на стражи свога тела: и мачем вере одмах посеци сваку блудну помисао чим се појави; огњем молитве је спали чим на тебе навали; копљем поста је прободи посред срца када ти досађује. А када демони блуда нагрну на тебе са свих страна, ти призови у помоћ све свете врлине и све свете тајне: и тајну свете исповести, и тајну светог причешћа, распни себе постом, презнојавај себе молитвом, заливај себе сузама и гаси пожар страсти, обестрашћуј себе богомислијем, сасушуј себе бдењем, оцеломудруј себе христоосећањем, президавај себе христоживотом, обнављај себе охристовљењем, обесмрћуј себе отројичењем, – и посетиће те Господ милошћу Својом, и избавити за искрену и јаку веру у Њега и за ревност у светим подвизима. Пожар молитве нека ти пламти у души и дању и ноћу, па ће сви демони блуда бежати од њега, и све нечисте помисли и блудне жеље сагорети у њему. Тако је било са светим Симеоном Дивногорцем: и кад је спавао, из њега је био и избијао молитвено-благодатни пламен, од кога су морали бежати легиони нечистих духова са свима својим искушењима и саблазнима и замкама и оружјима. Хришћани су свети по самом позиву свом, зато су дужни да и стварно постану свети. Отуда блуд и нечистота не треба ни да се спомиње међу њима, као што се пристоји светима (Еф. 5:3).

4,6

Ко блудничи, греши своме телу; а ко прељубочини, греши не само своме телу, него и светој, Богом благословеној својини брата свога: јер скрнави, јер обесвећује супругу брата свога. Тако је μοιχεία (прељуба) страшнији грех од πορνεία (блуд). Прељубочинац је крив пред братом својим. Али за такав грех, као што је прељуба, мали је сваки суд људски. Свезнајући, свемоћни, свеблаги, свемилостиви, али и свеправедни Господ плаћа по заслузи: освета је Његова. Каква? Ту све спада: и страдања, и патње, и невоље, и муке, и болести, па и смрт. Еванђеље свеблагог и сведоброг Бога у исто време је Еванђеље свеправедног Бога, који не оставља зло незаузданим, а непокајано зло некажњеним. Прељуба је зла сатанска сила, која самом природом својом вуче човека ка царству зла, и ако јој се човек не супротстави светом силом и благодаћу покајања, она га онда и одвуче потпуно у њега. Док се то не догоди, Бог на разне начине «свети се» прељубочинцу: наводи на њега невоље, патње, страдања, болести, – и тиме га потсећа на његов страшни грех, који увек остаје човекоубица док га се човек не ослободи и не разреши покајањем. Свако зло кажњава човека који га учини: јер је казна за боголико биће Божје, човека, унети у своју природу зло. То је као унети жар у срце. А жар мора да пече. Ту већ и почиње казна човеку који зло чини. А када је то зло још и велико, као што је прељуба, онда и казна, и самоказна, бива велика и страшна. Највећа казна за највеће зло, шта је? Потпуна одвојеност од Бога. А то је – пакао; а то је – ђаво, који је својим свеогромним злом потпуно откинуо и одвојио себе од Бога. И људи који гомилају велике грехе, велика зла, уствари иду путем којим и ђаво, док најзад, ако се не покају и не преобразе, сами себе не одвуку у пакао тежином самих својих пакаоцентричних зала. Јер свако зло, самом тежином свога бића и постојања, вуче ка своме царству – паклу; а ако му се човек не одупре благодаћу покајања и вере и молитве и поста и самомучења, оно га најзад одвуче у пакао. Као што жар по самој природи својој пече, па био у већој или мањој количини, тако и зло по самој природи својој обесвећује и прља човека, па било велико или мало. А ми смо људи боголика бића, истина, пала бића, и то злом и због зла, које је свим бићем својим од греха и у греху.

4,7

Господ и Бог Исус Христос је и сишао као Богочовек међу нас, пала боголика бића, да нас позове на боголики живот, живот у Богу и по Богу. А тај живот је сав у добру и од добра, без и најмањег зла у себи. По први пут очи људске виделе су у личности Богочовека Христа да зло и добро немају ничег заједничког, да између њих постоји непремостива провалија, и да зло никада не може бити добро, и добро – зло. Такво је божанско добро у ма ком облику било: сва му је природа супротна и противна злу, и не може имати заједнице с њим, као ни светлост са тамом. Сва личност Господа Христа, васцели живот Његов, и васцело Еванђеље Његово, није друго него неућутно позивање људи ка томе божанском добру. А то божанско добро, доживљено и доживљавано човеком, и сачињава светост човекову. Господ Христос као Богочовек само томе и учи род људски, само к томе и позива. Јер творењем божанског добра у себи и у свету око себе, човек савлађује зло у себи и у свету око себе: зацарује царство Божје у себи. Богочовек је савршени образац човека у коме је савршено остварено божанско добро на човечански начин, и тиме људима дат савршени образац светог човека, узор савршене светости. И Он нас свим бићем Својим, и свом науком Својом, и свим животом Својим, и васкрсењем Својим, и крстом Својим, и вазнесењем Својим позива тој светости. И ми хришћани, ако смо заиста Христови, дужни смо живети по Христу, и бити свети у свему живљењу; јер је свима од Бога заповеђено: Будите свети, јер сам ја свет (1Пет. 1:15–16). За свети живот нама се дарују божанска блага, каква око људско не виде, и ухо не чу, и срце не наслути (1Кор. 2:9). И више од тога: нама се дарује свесладчајши Господ Исус – Једини истинити Бог, и са Њиме све што Он као Бог има, а што ми људи својим ограниченим умом људским никада не можемо ни наслутити, а камоли замислити. Доказ томе – васцело Еванђеље Његово и Црква Његова.

4,8

Који то одбацује, не одбацује човека него Бога: јер је Он као Једини истинити Бог и могао то дати људима. Само Он – Богочовек; а никада човек, никакав човек, па ма ко он био, и ма где, и ма кад. А да је то тако, сведоци сте и ви сами, Солунски хришћани, јер је Он и у вас дао Светог Духа Свог кроз свето крштење најпре, а затим Га стално даје кроз остале свете тајне и свете врлине. Њиме се и ви спасосте греха, и сваке тираније зла, и упознасте силу божанског добра, и сласт божанског Еванђеља, и власт Светога Духа. Да, власт Светога Духа насупрот власти духа зла, ђавола. Дух Свети влада над вама и у вама светошћу, светим мислима, светим осећањима, светим расположењима. И дајући вам од Своје божанске светости Он вас спасава од сваке духовне смрти, од сваког робовања гресима и нечистотама. Јер греси и нечистоте и држе човека у тамницама духовне смрти, те умртвљен њима он није у стању да чини ништа божанско, свето. Само када се кроз покајање пробуди из духовне смрти, Дух Свети га онда повуче у светле и свете божанске светове, где он живи новим животом, животом по Богочовеку, не по човеку, не по себи и својим грехољубивим жељама и самољубивим схватањима.

4,9

Сведочанство о светом животу јесте света љубав, јер свети живот се најочигледније пројављује кроз свету љубав. Све што је свето долази нам и даје нам се од Бога. На првом месту љубав, зато што је Бог – љубав. И прво што човек осети од духовно-благодатне заједнице са Богом јесте Његово човекољубље, које у самом срцу човековом изазива богољубље. Љубећи човека Бог ољуботворава том љубављу и самог човека. Зато човек хришћанин Божје човекољубље претвара вером у богољубље. Господ Христос, оваплоћени Бог љубави, учи нас божанској љубави свим бићем Својим, свим животом Својим, свим Еванђељем Својим. Та божанска љубав се најпре пројављује као љубав према Богу, да се затим самом природом својом сва развије и излије у љубав према човеку. Јер сама природа љубави оваплоћеног Бога љубави, оваплоћеног у човека, вуче ка човекољубљу. У природи је богољубља да се извије у човекољубље. Јер оваплоћени Бог љубави открива нам у сваком човеку вечну божанску вредност, нашег бесмртног боголиког брата, нашег вечног сабрата. Оваплоћујући се кроз крштење у сваког крштаваног, Господ Христос излива у његово биће најпре Своју божанску љубав; тако и кроз свето причешће. Хришћанинова је дужност: да ту божанску љубав преноси на своју браћу; да ту свету љубав помоћу светих врлина: вере, наде, молитве, поста, смирености, кротости, трпљење, претвара у свето човекољубље, у свету љубав према људима, према браћи. И као што је за Бога љубави природно љубити човека, тако је и за следбенике Његове природно љубити човека. По тој светој, богочовечанској љубави се и распознају хришћани од нехришћана (Ин. 13:34–35). Јер шта је хришћанин? Хришћанин је човек који живи Христом и у Христу. А живети тако, значи љубити Бога и ближњега свога свим срцем, свом душом, свом мишљу, свом снагом. Христољубље се увек пројављује као братољубље, као свето човекољубље. Уствари, као једино истинско човекољубље. Јер као што је Господ Христос заиста «Једини Човекољубац», по богомудрим речима православних богослужбених књига, тако је и хришћанин уствари једини прави човекољубац у роду људском. А чиме је Христос и зашто «Једини Човекољубац»? Тиме и зато што је човека спасао од његових главних и вечних непријатеља: греха, смрти и ђавола, од којих га нико од људи није могао спасти, нити може. Тако је и хришћанин једини истински човекољубац Христом, зато што и он љубављу и из љубави спасава браћу од тих истих непријатеља: од свега греховног, смртног, ђавољег. Зато је та еванђелска љубав – света љубав, и то еванђелско човекољубље – свето човекољубље. Тој љубави учи, и ту љубав даје само оваплоћени Бог љубави, Господ Христос. Зато је неоспорна истина ова новозаветна благовест: Ко љуби Бога, Бог га је научио (1Кор. 8:3). Отуда само побожан човек и може бити прави човекољубац, јер из богољубиве, христољубиве побожности рађа се истинско, свето, еванђелско братољубље (2Пет. 1:7).

4,10

Свето братољубље је одлика хришћана. Тиме они и јесу хришћани. Почињу са светим богољубљем, које се самом природом својом разраста у свето братољубље. Човек који љуби оваплоћеног Бога, не може не љубити брата свога, ради кога се Бог и оваплотио. А човекољубиви Бог, који је из љубави постао човек, увек приводи људе тој љубави к човеку. То је оно чему Он најпре учи Своје следбенике, хришћане. Стога и ви, Солунски хришћани, не требате да вам се пише за братољубље, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом, и то заиста и чините са свом браћом по целој Македонији. И управо то што сте од Бога научени тој љубави, и показује да је та божанска и света љубав изузетна наука, којој се као божански бескрајној и безграничној човек мора стално учити практикујући је непрестано. Она се и учи праксом, животом. Али пошто је она по природи својој безгранична и бесконачна, човек хришћанин јој се мора учити непрекидно, па ипак да је сву не обухвати. Ма колико је имао, човек је увек има у неизмерно малој количини, пошто је она сва божански бескрајна, божански безгранична, божански савршена. Отуда хришћанин мора непрекидно приморавати себе на све већу и већу љубав, изобиловати у њој све више и више, јер се у томе и састоји његов духовни напредак, његов еванђелски, богочовечански прогрес. Љубав нема краја, нема мере, јер је сва од Бога који је љубав, и као такав – бесконачан, безграничан и бескрајан. А та љубав расте у нама, и множи се, и напредује: вером, молитвом, постом, смиреношћу, трпљењем, и осталим светим врлинама еванђелским. Па не само то, него се она и проверава помоћу ових светих врлина. Где њих има, знак је и доказ је – да света љубав напредује и изобилује.

4,11

Први плод свете љубави јесте мир и радост о Господу. Мир са људима, најпре са најближима, са браћом, па онда и са даљнима. Тај мир и јесте у светом човекољубљу. Ко љуби људе светом љубављу, тај се и стара да буде у миру са њима. Човек Христове љубави увек је огњен у послу, никада не робује лењости, рад му је света радост. Зато вас молимо, браћо, да се усрдно старате да будете мирни, и да гледате свој посао, и да радите својим рукама, као што вам заповедисмо. Хришћани треба да су неуморни у свом труду и послу, јер на тај начин зарађују себи вечни живот и вечно блаженство. И најмањи рад њихов има вечну вредност. Јер наша вечност зависи не само од сваког крупнијег рада нашег, него и од сваке помисли наше, и од сваког погледа нашег, и покрета, и жеље, и поступка, и расположења. Све то хришћанин треба да обавља свештено и свето, знајући да ће за сваку реч, и поглед, и мисао, и дело, дати на дан Суда одговор свезнајућем и свевидећем Господу. И кроз најситнији свој посао, и кроз најневидљивији покрет своје душе и своје савести, хришћанин ради или за своју вечност или против ње. О, како нам свагда ваља бити видовитима, свагда буднима!

4,12

На нас хришћане мотре нехришћани. Ако се од њих не одликујемо светим животом и трудом, чиме ћемо их привући? Штавише можемо их саблазнити, и од Господа Христа, Јединог Спаситеља, одбити и удаљити. А онда? Онда смо убице људских душа. Покажимо се хришћани; а то значи – свети у сваком свом послу и труду, зарађујући свето и еванђелски оно што нам је потребно за телесни живот, да би тако поштено живели према онима који су напољу, и да од никога ништа не потребујемо.

4,13

Шта је живот људски? То знају само они који знају шта је смрт. А шта је смрт знају само они који знају шта је васкрсење. А шта је васкрсење знају по васкрсењу Господа Христа из гроба, и Његовом вазнесењу на небо, и Његовом вечном делању у Цркви као вечноживог Победитеља смрти и Васкрситеља. Тек обасјана васкрсењем Христовим смрт је обелоданила сву своју природу и сву своју немоћ и сву своју ругобу, и сва умрла. Да, смрт је васкрсењем Христовим убијена, и сада је мртвац. Да, за нас хришћане – смрт је једини истински мртвац. И васкрслим Господом Христом ми смо хришћани јачи од смрти и сада и свагда и кроза све векове.

Тајну смрти ми смо сазнали васкрсењем Спасовим, а тиме и тајну живота; и то не само тајну краткотрајног живота земаљског, него и тајну небеског, вечног живота. Шта је живот, то не знају незнабошци, и уопште нехришћани и ванхришћани, јер не знају шта је смрт, пошто не знају шта је васкрсење. Или боље: не знају шта је Христос, и ко је Христос. Међутим, само Богочовек Христос носи у себи и даје човеку савршено знање и о животу и о смрти, јер нам Он оба ова нерешива питања, обе ове неодгонетљиве загонетке, обе ове необјашњиве тајне – објашњава и одгонеће и решава Својом васкрслом и вечноживом Личношћу и свима доживљајима и догађајима кроз које је Он прошао ради нас људи и ради нашег спасења. Васкрсење Христово – једно око, вазнесење Христово – друго око. Ето, тим очима, тим видом погледајте и смрт и живот, и бездан смрти и бездан живота, па ћете моћи сагледати и видети шта су, од чега су, какви су, колики су, и њихова тајна биће нага пред тим новим видом ваше душе. А тај вид, ви већ имате: даје вам га вера у васкрслог Богочовека Господа Христа.

Само ми хришћани знамо, и то Богочовеком знамо, шта је човек, шта људи: од чега су, одакле су, где су, куда одлазе, где се и с оне стране смрти и гроба налазе. И за живота на земљи, и у смрти, и после смрти – ми стално у Христу, вером и љубављу и молитвом у Њему, сваком светом врлином у Њему. Ко умире са вером у васкрслог Господа, уствари он шаље своје тело на дуго спавање, спавање све до свеопштег васкрсења, свеопштег разбуђења из смрти на дан Страшнога суда. Јер од Христа, васкрсењем Његовим смрт је постала сан за тело људско. Ми хришћани знамо и убеђени смо: наши умрли уствари су κεκοιμημένοι, то јест заспали. Заспали телом, из кога је изашла бесмртна душа и отишла на своје бесмртно место, да тамо бди до Страшнога суда. А тела спавају до свеопштег васкрсења. Да онда васкрсну на позив Господа Христа, васкрслог Богочовека, Јединог Победитеља смрти, који ће и све умрле пробудити из смрти као из сна. Као што је за живота Свог на земљи пробудио Лазара Четвородневног и Јаирову кћер и сина Наинске удовице. Наши умрли се и називају заспали, зато што ће при свеопштем васкрсењу васкрснути, устати из смрти као из сна.

Смрћу хришћанин не умире, само му тело одлази на дуго спавање. То је и вера наша, и знање наше, и истина наша, и живот наш. Само за нехришћане човек умире сав без остатка; овај живот је сав живот; пре њега, и иза њега, нема живота, све сама смрт. А то? све сам мрак, и ужас, и смрад, и очај. Зар је онда живот, који је са свих страна опседнут смрћу, уствари живот? Та то је једно непрекидно мучеништво, и непрекидан ропац. И када нехришћани умиру, заиста треба туговати за њима и жалити до изнемоглости, јер умиру без икакве наде. А хришћани? Хришћани не треба да жале за својим покојницима као они који немају наде на васкрсење. А те наде немају уопште нехришћани, ванхришћани.

Разуме се, хришћани жале за својим покојницима, јер се привремено растају са њима. Тужна је тајна смрти, иако је васкрсењем Својим Господ чудесни жалост нашу претворио у радост, коју нам нико узети не може. Бесмртна душа оставља земљано тело земљи: растанак загонетан и тужан; а она сама одлази у бесмртност коју јој Господ одреди. О, колико је потребно да наше молитве прате душу преминулог брата на њеном тајанственом путу у онај свет, и за живота њена у оном свету! Плакао је сетни Господ за умрлим пријатељем Лазаром – и осветио наш плач за нашим покојницима, али као плач над тужном тајном бића људског, тужном због греха и смрти, а не као плач очајника који немају наде на поновно виђење са милим покојницима, и на поновни састанак са њима у оном свету. Ви можете, и заиста ви морате туговати, али не чините то као незнабошци који немају наде. «Како можете не туговати када оно тело, које живи душом, постаје безживотно одлетањем душе? и када оно што је ходило, лежи; када оно што је говорило, сада је немо; када заклопљене очи не примају светлост; када уши нису отворене ни за какав звук; када делатност свих удова престаје? Није ли ово мртво тело дом у коме невидљиви дух борављаше и украшаваше га? Оно што беше невидљиво, отишло је; оно што ми са болом гледамо, остало је. Овде сигурно има разлога за туговање. Али нека то туговање има своју утеху. Какву утеху? «Господ сам сићи ће са заповешћу, на глас архангелов и на глас трубе Божје, и мртви у Христу васкрснуће најпре; и онда ми живи, који смо остали, бићемо заједно узети у облаке на сусрет Господу у ваздуху» (1Фес. 4:16). «Нека нестане туге где је толика утеха – Реrеаt соntristratio ubi tanta est cosolatio. Нека бол буде избрисан из душе, и нека вера прогна бол. Зашто бисмо жалили за мртвима? да ли зато што је смрт горка? Али Христос је прошао тим путем.⁷ «Сећајте се апостолових речи, и немојте жалити за преминулим пријатељем као незнабошци који немају наде. Јер ако верујемо у васкрсење Христово, верујемо и у васкрсење оних за које Христос умре и васкрсе. Стога је жалост због умирања потпуно уклоњена. Зашто бисте плакали за оним који није изгубљен? Зашто бисте оплакивали онога који ће се вратити? Онај кога ви оплакујете није мртав; он је само отишао на пут. Немојте плакати за оним који је отпутовао мало пре вас, и за којим ћете ви убрзо поћи».⁸

4,14

Вером у васкрслог Господа Христа, Победитеља смрти, ми смо хришћани постали јачи од смрти, зато је и нада наша у васкрсење са Христом јача од смрти. Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће Бог и оне који су умрли у Исусу довести с Њим. И смрт Христова и васкрсење Христово није Њега ради, већ нас људи ради, нашег спасења ради. Умрвши за нас Својом човечанском природом, Господ Христос је умро да би Својом смрћу уништио смрт у природи људској. Јер тело Његово, увек у ипостасном јединству са Божанством Његовим, разорило је смрт Божанством што је било у њему; тако и душа Његова, увек у ипостасном јединству са Божанством Његовим, сишавши по изласку из тела Његова у ад – разорила је ад Божанством својим. Тако су и смрт и ад разорени Богочовеком Христом ради нас људи, разорени Новим Адамом – Богочовеком, од кога и почиње нови човек, нови род људски. Но ту победу над адом и смрћу, и сва божанска богатства која је њоме чудесни Господ даровао роду људском, човекољубиви Спас је учинио нашом својином основавши Цркву и себе васцела оставивши у њој, те сваки који вером у распетог и васкрслог Господа постане сутелесник Богочовечанског тела Његовог, самим тим постаје и заједничар и сувласник свих тих божанских богатстава и сила. Умрвши, Господ је овладао душама умрлих чланова рода људског; и самим тим постао Владар душа људских у вечном животу. И ми хришћани, ако живимо – васкрслом Господу живимо; ако умиремо – васкрслом Господу умиремо. Ако дакле живимо, ако умиремо, Господњи смо. Јер зато Христос и умре и васкрсе и оживе, да овлада и мртвима и живима (Рим. 14:8–9). После свесудбоносне смрти и васкрсења Богочовека Христа, ми нисмо своји већ Његови. Јер ни један од нас не живи себи, и ни један не умире себи (Рим. 14:7). Кад умиремо телом, ми знамо да тело своје предајемо на привремено спавање, до свеопштег васкрсења. Умирући на земљи, ми умиремо са вером у васкрслог Исуса, умиремо у Исусу, који је сав васкрсење и живот, те ће и наше заспало смрћу тело разбудити при свеопштем васкрсењу и даровати нам живот вечни: даровати живот вечни и нашем васкрслом телу и нашој души која ће се сјединити са њим на сву вечност. Јер шта је смрт за оне који умиру са вером у васкрслог Господа Исуса? Ништа друго до сан, спавање. Тако, који умиру у тој вери, уствари они заспе и спавају телом у Исусу васкрслом, у Исусу – глави Цркве, те јединствене радионице васкрсења у роду људском. Да, Црква Христова припрема тела хришћана за радосно и светло васкрсење са Исусом у дан Суда.

4,15

Посреди је неизмерна света тајна, која је сва од Господа и сва у Господу. У њој ништа није од нас, и ми је казујемо «речју Господњом», не својом. У чему је она? У овоме: ми који смо живи и останемо до доласка Господњег, нећемо претећи оне који су помрли. Господ ће доћи да суди живима и мртвима: живима које при другом доласку Свом затекне у животу, мртвима – које васкрсне из мртвих; другим речима: свима људима. О дану и часу доласка Христова не зна нико до Отац небески. Ми знамо: није наше «знати времена и лета које Отац задржа у својој власти» (Деян. 1:7). Али је несумњиво то, да ће наше, односно Спаситељево Еванђеље, и све његове истине, стићи до Страшнога суда, и да ће Господ при другом, изненадном, доласку Свом затећи на земљи живе хришћане, и нас у њима, са Његовим пресветим Еванђељем. Јер ми хришћани, благодаћу Господњом тајанствено и свештено живимо један у другоме, сваки у свима, и сви у свакоме, пошто сачињавамо једно Богочовечанско тело Цркве Спасове. Они који се при другом доласку Господњем буду затекли у животу на земљи, доживеће ову истину стварно, а ми је сада доживљујемо вером. И ови неће претећи оне који су помрли, пошто ће Господ све помрле васкрснути, те да тако сви заједно приме свеправедну одлуку Страшног суда Божијег.

4,16–17

Јер ће сам Господ са заповешћу, на глас архангелов и на глас трубе Божје, сићи с неба, и мртви у Христу васкрснуће најпре. Затим ми живи, који смо остали, бићемо заједно с њима узети у облаке на сусрет Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити. «Ево вам казујем тајну: јер сви нећемо помрети, а сви ћемо се претворити – πάντες δὲ ἀλλαγησόμεθα, у једанпут, у тренућу ока у последњој труби; јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви – ἄφθαρτοι, и ми ћемо се претворити» (1Кор. 15:51–52).

Они који се затекну живи при изненадном другом доласку Спасовом, претвориће се тако да ће добити све одлике васкрслих тела из мртвих, тојест она ће постати ἄφθαρτα = нераспадљива. Другим речима: све што је смртно у њима умреће, и они ће на свој начин, необјашњиво за наш људски разум, преживети процес смрти, процес умирања, и јавити се «претворени», са истим особинама са којима и они које Господ буде васкрсао из мртвих: јер ће сви, и једни и други, добити нераспадљива тела. И после обављеног Страшног суда, сви ћемо са Господом узићи на небо, и тако ћемо свагда с Господом бити.

Јасно је: ми хришћани знамо пут, сав пут од смртног до бесмртног, од смрти до васкрсења, од временског до у вечни живот. Све на том путу зависи од васкрслог Бога и Господа Христа и од нашег односа према Њему: од наше вере у Њега, и нашег целокупног живота по Његовом Светом Еванђељу. Својом вером у васкрслог Господа, и животом по тој животворној вери, ми иако живимо на земљи, и док живимо на земљи, уствари васцелим смо животом на небу: «јер је наше живљење на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо Господа свога Исуса Христа, који ће преобразити наше понижено тело да буде једнако телу славе његове» (Флп. 3:20–21). Јер све што је Спаситељ дао васкрслом и вазнесеном телу Свом, дао је да би дао и телу нашем, природи људској уопште, те да бисмо и ми постали «заједничари у Божјој природи – θείας κοινωνοὶ φύσεως» (2Пет. 1:4) кроз саоваплоћење благодатним еванђелским животом Господу нашем Исусу Христу – Богочовеку, Васкрситељу, Спаситељу и Једином Победитељу смрти, «у коме живи сва пуноћа Божанства телесно» (Кол. 2:9). Живи, да бисте се и ви њоме испунили (Кол. 2:10).

4,18

То је Еванђеље васкрслог Господа Христа, не од људи, ни од човека, већ васцело од Њега – Јединственог Богочовека и Јединог истинитог Бога у свима световима. Стога утешавајте један другога овим речима. Јер и то нису моје, људске речи, већ речи Бога Речи, поверене ми у Његовом Светом Еванђељу, да их благовестим свима људским бићима на њихово спасење од греха, смрти и ђавола, спасење – Јединим истинитим Богом и Господом Исусом Христом, Јединим под небом Спаситељем рода људског, Јединим Богочовеком – Главом новог човечанства Цркве Његове, благодатног богочовечанства. Тако, браћо, ви имате у Господу Христу утеху на васцелом путу живота вашег: од колевке до гроба, и од гроба до Свеопштег васкрсења, и од Свеопштег васкрсења кроз сву божанску вечност нашег чудесног и незаменљивог Господа – Сладчајшег, Свесладчајшег Исуса.

1. Сол. 5:1–28 1 А за часе и времена, браћо, немате потребе да вам се пише, 2 јер сами тачно знате да ће дан Господњи доћи као лупеж по ноћи. 3 Јер кад рекну: мир и сигурност! – онда ће изненада напасти на њих погибао, као порођајне муке на трудну жену, и они неће утећи. 4 Али ви, браћо, нисте у тами, да вас дан као лупеж изненади; 5 јер сте ви сви синови светлости и синови дана: нисмо ноћи нити таме. 6 Стога дакле не спавајмо, као остали, него стражимо и будимо трезни. 7 Јер који спавају, ноћу спавају, и који се опијају, ноћу се опијају. 8 Али ми који смо синови дана, будимо трезни, обукавши се (ἐνδυσάμενοι = обучени) у оклоп вере и љубави, и у наду на спасење као шлем. 9 Јер нас Бог не одреди за гнев, него за стицање спасења кроз Господа (= Господом) нашега Исуса Христа, 10 који умре за нас, да ми, или стражили или спавали, заједно с њим живимо. 11 Зато се тешите међу собом и назидавајте (οἰκοδομεῖτε) један другога, као што и чините.

12 Молимо вас пак, браћо, припознајте⁹ оне који се труде међу вама, и настојнике своје у Господу и учитеље своје, 13 и имајте их у изобилној љубави за дело њихово. Живите у миру међу собом. 14 Молимо вас још, браћо, поучавајте неуредне, тешите малодушне, подржавајте слабе, сносите свакога. 15 Гледајте да нико не враћа коме зло за зло, него свагда идите за добром и међу собом и према свима. 16 Свагда се радујте; 17 непрестано се молите; 18 на свачему захваљујте: јер је то воља Божија у Христу Исусу за вас. 19 Духа не гасите; 20 пророштва не презирите; 21 све испитујте (δοκιμάζετε); добра се држите, 22 уздржавајте се од свакога зла. 23 А сам Бог мира да вас посвети целе у свачему (ἁγιάσαι ὑμᾶς ὁλοτελεῖς); и да се цео ваш дух и душа и тело сачува беспрекорно за долазак Господа нашег Исуса Христа. 24 Веран је онај који вас зове; он ће то и учинити. 25 Браћо, молите се за нас. 26 Поздравите сву браћу целивом светим. 27 Заклињем вас Господом, да се ова посланица прочита пред свом браћом светом. 28 Благодат Господа нашег Исуса Христа с вама.

5,1–2

Хришћани воде свој краткотрајни живот на земљи као да су стално на завршетку света, на крају историје, на Страшноме суду. То преживљавање васцеле историје света од почетка до завршетка, од алфе до омеге, дар је Христове вере, и у тој вери знање о циљу и смислу и трајању овога света. Осећајући себе вечним још овде на земљи, и доживљујући вечни живот као дар Христов у овоме свету, хришћанин непрестано живи вечним и богочовечним у свима данима свога земаљског живота, у свима часовима, у свима тренуцима. Сваки тренутак његовог живота, то је капилар вечности, свим бићем својим повезан са Богочовечанском вечношћу Христовом.

Нема сумње, почетак и завршетак света су у власти Божјој, и све што је између почетка и завршетка – сав ток, сва збивања. И уколико човек ум свој подиже вером ка Господу и благодатним силама светих тајни и светих врлина преображава га у свети ум, у «ум Христов» (1Кор. 2:16), у свештени, саборни ум Цркве Христове, утолико је за њега и јаснија та истина, и сва тајанства Божја што су у њој и око ње. Зато хришћанин и живи у овом свету као на Страшном суду, мерећи себе и сваку своју мисао и свако осећање и сваку реч и свако дело – мером Страшнога суда. Све своје он оцењује оценом Страшнога суда.

Овај наш свет незадрживо путује ка своме завршетку, са безброј људских бића и људских судбина у њему, чије су неизбројне тајне познате једино свезнајућем и свевидећем Господу. Зато је људском уму немогуће ни предвидети а камоли одредити и утврдити и знати кад ће наступити завршетак света. Потребно је да овај свет, овај рукосад Божји, сав сазри онако како је то предвиђено у предвечном плану Божјем, па да тек онда наступи крај света. У овој ствари људске оцене су увек несигурне и нетачне и погрешне. Пре свега, нико од људи не зна, и не може знати, колико милијарди људских бића треба да прође овим светом, па да се испуни број предвиђен предвечним планом Божјим о свету. А свако људско биће – каква загонетка! каква тајна! Њу само једини Бог зна од почетка до краја, и од врха до дна. Ми смо људи капљице у огромном океану, чије обале не може сагледати никакво људско око. Зато је Бог Логос и постао човек, те увеличао и божанском бесконачношћу обесконачио човека, и том новом човеку дао кроз веру ново сазнање и ново знање о свету и његовој судбини. И ми хришћани вером у Богочовека знамо смисао, циљ, завршетак и света и човека. Богочовек нам је дао све што нам је потребно за нашу правилну и непогрешиву оријентацију у овом свету на путу ка његовом завршетку даном Господњим, Страшним судом. Ми насигурно знамо да ће дан Господњи доћи, и то изненада, као лупеж по ноћи. Зашто тако? Зато, да бисмо непрестано бдили и стражили: бдили и стражили над целокупним животом својим у овом свету неугасивом светлошћу вере, љубави, молитве и осталих светих врлина, и тако светли и лучезарни стигли у «дан Господњи». И спремни за тај дан Господњи. Сваки дан свога живота у овом свету хришћанин треба да претвори у дан Господњи, испуњујући га еванђелском правдом, еванђелском истином, еванђелском љубављу, еванђелском делатношћу. Онда му завршни дан Господњи неће бити страшан, већ мио и благ и радостан.

Последњи, завршни дан света биће дан Господњи у најпотпунијем смислу речи, и он ће најочигледније показати какви треба да су били дани људског живота на земљи. А Господ је то већ показао Својим боравком у нашем земаљском свету: сваки дан проведен Њиме у нашем свету, и јесте дан Господњи; сваки дан проведен Њиме у Цркви Његовој, где је Он сав у светим тајнама и светим врлинама. Такви су ти дани и нама – дани Господњи, ако за живота свога на земљи васцелим бићем живимо у Господу, хранећи се светим тајнама и светим врлинама.

5,3

Шта човек без Богочовека зна о свету? Само кору света, кожу света, па и то само једног маленог дела света. А све остало је покривено, и сакривено од њега. Какве све силе и снаге, видљиве и невидљиве, делују у свету, – ко то од људи зна и може знати? Наше свеколико људско знање о свету је као мала свећица, са свих страна опкољена бескрајном ноћи незнања. Та наша свећица сасвим површински и површно обасјава и само наше људско биће, те ми људи трагично мало видимо себе и језиво мало знамо себе, а камоли свет око себе, у коме се крећу и живе и умиру милијарде и милијарде приметљивих и неприметљивих бића. Откако је грех ушао у свет кроз човека, сав се поредак у свету пореметио, па и испретурао: ништа није на свом месту, ништа на свом путу; изгубили се и почетци и завршетци свега. Лутање и пометња, то је уствари живот човечји у свету који лежи у злу и греху. Због тога шта све људи нису прогласили као циљ света и човека, као смисао света и човека, као вредност света и човека, као божанство света и човека. Све саме лажне вредности, лажни циљеви, лажна божанства. А у свима њима дави се човек без Христа. Залуђени грехом, – јер грех одваја душу од Бога Логоса -, људи често упорно неће Христа, јер Га грех њихов неће, пошто је Христос уништитељ греха. Људи који зло чине, већма воле таму него светлост, и свесно је мрзе и беже од ње (Ин. 3:19–20). Одвојивши се грехом од Творца и Бога мисли, људи залуде у мислима својим (Рим. 1:21) и неуморно стварају теорију за теоријом о свету без Бога, и о непотребности Бога. И то све тако, на путу без Бога, све до Страшнога суда. Не само без Бога, него и против Бога. Но кроз све њих путује праисконска лаж о Богу, лаж коју је о Богу измислио «отац лажи» Сатана, и та лаж је уствари срце свих њихових безбожних и противбожних учења. Кроз њих и са њима та ће лаж дојездити чак до Страшнога суда, до «дана Господњега». У последње дане они ће нарочито громко хулити Христа Бога, и одбацивати Његову божанску истину о свету, и о завршетку света. Изграђујући свет без Христа, и против Христа, они ће на сав глас говорити како су обезбедили свету мир и сигурност и благостање. И баш тада, када буду урлали: мир и сигурност! – изненада ће напасти на њих погибао, као порођајне муке на трудну жену, и они неће утећи.

5,4

Али ви, браћо хришћани, нисте у тами, да вас дан Господњи као лупеж изненади: ви имате «светлост живота», коју никаква тама зла обузети не може, нити угасити, ако је само ви стално распирујете вером и љубављу и молитвом и постом. За нас хришћане изненађење у свету може бити једно: грех; изненађење и опасност. Јер ми знамо да је грех уствари једина неприродност и противприродност у овом Божјем свету, и због тога изненађење за боголико биће Божје, човека; и још знамо да је грех сав од Сатане, и због тога једина истинска опасност за човека у овоме свету, а сигурно и у осталим световима. Ми Господом знамо, ми Светим Еванђељем Његовим знамо шта Бог хоће од нас и шта Сатана смера против нас: «јер знамо шта Сатана мисли» (2Кор. 2:11). Зато смо стално на опрези против свих његових замки и саблазни, кроз које нам он вешто и лукаво нуди своје грехе, своја зла, и у њима себе сама. Но ми против њега истављамо свеоружје Божје, којим нас чудесни Господ Христос наоружава у Цркви Својој: свете тајне и свете врлине. Ми кроз њих бдимо и стражимо, ратујемо и војујемо, и јуначки побеђујемо све духове зла испод неба (Еф. 6:11–18). Христом, који кроз свете тајне и свете врлине борави у нама, ми побеђујемо Сатану који је против нас и који се кроз грехе и страсти настањује у нама. О нас се боре Христос Господ и Сатана грехотворац. Сатана би могао да нас изненади, и савлада, да Господ није с нама, Господ који зна сва његова лукавства и даје нам божанска оружја да их одбијамо од себе, и савладамо, и победимо.

5,5

Ми хришћани не само имамо истиниту светлост, него смо синови светлости, јер смо се духовно родили од Једине Истините Светлости, од Јединог Истинитог Бога и Господа Исуса Христа (Ин. 1:9–13). Да, Истинити Бог и јесте у исто време Истинита Светлост. И откако је Истинити Бог посетио наш земаљски свет, од тада и борави у њему Истинита Светлост. Зато је и речено у Светом Еванђељу: Истинита Светлост већ светли (1Ин. 2:8). Зашто је Господ Христос Истинита Светлост? Зато што Га ни тама смрти ни тама ада није могла помрачити и угасити. Једина Светлост коју тама смрти није могла угасити када је Господ лежао мртав у гробу, ни тама пакла утулити када је Господ са Својом човечанском душом сишао у ад и благовестио Своје Еванђеље оним у аду. А све остале назовисветлости у човечанском свету, лажне су: јер сваку од њих угаси, ако ништа а оно смрт. Зато је Господ Христос једини у роду људском могао с правом рећи за себе: «Ја сам светлост света: ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати светлост живота» (Ин. 8:12). Све што није Христос, и што није од Христа, уствари и сачињава таму у човечанском свету. Само идући за Христом који је Светлост васцелог света, људи могу знати путеве у свету, и знати куда свет овај греде, каквом крају и каквом завршетку.

Како људи од синова таме, греха, смрти, постају синови светлости? Вером у Господа Христа, јер је то вера у Једину Истиниту Светлост. То нам је сам Господ Христос открио рекавши: Верујте у светлост – πιστεύετε εἰς τὸ φῶς, да будете синови светлости (Ин. 12:36). И још: Ја светлост дођох на свет, да ни један који верује у мене не остане у тами (Ин. 12:46). Хришћани, живећи вером у Господа Христа, ходе у светлости као што је Он сам у светлости (1Ин. 1:7). Обукавши се светим тајнама и светим врлинама у Господа Христа, ми се уствари облачимо у оружје светлости (Рим. 13:14,12), и тако разгонимо сваку таму греха, смрти и ђавола. Синови светлости, хришћани су у исто време и синови дана, «дана Господњега», који их води кроз све дане живота њихова, и све их претвара у дане Господње незалазном светлошћу Своје Божанске Истине, Божанске Правде, Божанске Љубави = Свога Божанства.

Ко су синови таме, синови ноћи? Добровољне слуге греха и зла. Јер грех је тама, једина истинска тама. Уствари – тама је све ван Христа, без Христа. И људи, који су ван Христа и без Христа, не само да су у тами, него су и сами тама; али са вером у Господа Христа постају «светлост у Господу», зато и живе «као деца светлости» (Еф. 5:8). Једини излаз из наше људске таме је вера у «Истиниту Светлост» – Богочовека Христа, и у животу по тој вери. Отуда: вера у Христа једина истински просветљује и просвећује. У њој је истинска просвета, једина и јединствена, јер обасјава све путеве у Бесмртну Истину, у Бесмртну Правду, у Бесмртру Љубав, и води тим путевима у Царство Небеско, у Царство Божије. Ко је истински просвећен? Онај који живи вером Христовом. Јер живи истинитом, неугасивом, незалазном светлошћу, која сваку ноћ претвара у дан, и сваку таму у видело.

5,6

Стога дакле не спавајмо, као остали, него стражимо и будимо трезни. Од страсти и сласти овога света очи душе наше и савести наше отежају и заспе на смрт. Такве душе и такве савести не виде прави смисао ни света ни себе, и не знају ради чега су у овоме свету. Због добровољне заслепљености грехољубљем и сластољубљем оне не виде ни истинитог Бога, зато и клањају и служе лажним боговима. Лаж што је кроз грехе у њима неда им да виде истину, вечну истину која је разливена по свету, и сва без остатка оличена у Једином истинитом Богу и Господу Исусу Христу. Успавани сластољубљем и самољубљем, незнабошци су плен свих људождерских сила зла и нечистих духова, и жртва свих заблудних теорија и идеја, које се роје из трулежи њихових умова, као црви из трулог леша.

Ми пак хришћани, будни смо и стражимо. Чиме стражимо? Најпре вером, јер вером видимо Јединог истинитог Бога, и вером Га имамо; вером видимо сав пут душе наше из времена у вечност, од земље до уврх небеса; вером живимо свим оним што је божанско, бесмртно, вечно; вером стичемо вечну истину, а она никад не спава, него стално бди у нама и ми кроз њу; вером постајемо праведни, јер низводи у нашу душу вечну правду, која живи кроз све наше мисли, кроз сва наша осећања, кроз сва наша дела. – Још ми хришћани стражимо вером на мртвој стражи душе наше: да нам душу не украду ни страсти, ни греси, ни искушења, ни смрти, ни духови зла, јер је молитва живи огањ који све то спаљује или далеко од нас одбацује. Молитва разбуди сву савест нашу, неда јој да заспи, нити да дрема, већ је вазда држи будном, везујући је с небом и Господом. – Поред тога ми стражимо над собом постом, да у тврђаву душе наше не провале лупежи сласти и сластољубља, и покраду нам вечне вредности душе. – Ми стражимо над собом и еванђелском љубављу, да нам мржња не увуче у душу неку духовну смрт и њоме ослепи очи душе наше и умртви очи савести наше.

Тако ми хришћани стражимо над собом сваком светом врлином, јер су свете врлине божанске силе, бесмртне и вечне, и држе нас стално у будном стању. Међутим, чим се олењимо у светим врлинама, одмах навали дремеж на нашу душу, те она све мање примећује зло и све га се мање боји. А продужимо ли ту лењост у нама, душа из дремежа неосетно пређе у тврд и дубок сан, за време кога је пустоше греси и разне духовне смрти, и у њој узавру црви порока и страсти, који је непоштедно гризу, разгризају и умртвљују.

5,7

Зато што је по природи својој тама, грех не воли светлост; и зло такође, јер је оно увек пород греха. И грех и зло беже од светлости, и најрадије се коте у мраку сласти и страсти. Уствари, тешка ноћ је легла на наш свет кроз људски грех; и у тој ноћи људи се бестидно опијају сластима и страстима до изнемоглости. А када је са Господом Христом Истинита Светлост сишла у нашу земаљску ноћ греха, зла и смрти, онда је и грануо у нашем земаљском свету дан божанске Истине, божанске Правде и божанског живота. Међутим, сластољубивим људима тама је увек милија него светлост, зато што су им дела зла, па воле да се покривају тамом да се дела њихова не би видела. Јер сваки који зло чини мрзи на светлост, и не иде к светлости да не покарају дела његова, јер су зла. А ко истину чини иде к светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена (Ин. 3:19–21).

Светлошћу својих еванђелских врлина хришћани увек разгоне из себе и око себе таму греха, смрти и свакога зла. За њих ни тама смрти није опасна, јер у њу уносе неугасиву светлост васкрслог Господа, коју ни сва тама смрти, ни сва тама греха, ни сва тама пакла обузети не може. Сваки грех неизоставно лучи из себе таму; и што више грехова у човеку, то све већи мрак у савести његовој, у уму, у васцелој души. Ноћ у души, ноћ у свету, и грехољубив човек сакривен тамом ужива у својим сластима, опијен њима. Пијанство грехољубљем, најопасније је по човекову природу и најубитачније: јер у том пијанству човек убија све што је божанско и узвишено у њему, и у свету око њега. Упорно грехољубиви људи недају да им у душу закорачи покајање, које увек носи зубљу самокритике и самоосуде и самобичевања, те у тој светлости човек и сагледа сву гадост и сав пакао у души својој. Бива понекад да се такве душе пробуде из свога дубоког пијанства и сна, и излете из своје таме, када неко ураганско искушење удари на њих по промислу Божјем.

5,8

Али ми хришћани, ми смо синови дана, дана Христовог, који је грануо доласком Христовим у наш земаљски свет, и никада не залази: вечити дан Вечите Светлости – Сунца Правде, Богочовека Христа, те Незалазне Светлости у свима човечанским световима. Ова чудесна Светлост разгони далеко надалеко, до у сам пакао, сваку таму греха, смрти и зла. Рођени од те Светлости, хришћани су синови тог незалазног дана Христовог, и зато увек будни и трезни за свако божанско добро и истину и правду и љубав и молитву. Обучени у оклоп вере и љубави, они одбијају од себе све пламене стреле нечастивога, које он шаље на њих кроз разна искушења. Кад је вера први оклоп душе и савести наше, а љубав други оклоп њихов, онда нема греха који се може провући у њих и остати у њима, јер их светлост божанска што из њих бије сатаре и уништава. Кроз све ноћи које на нас натуткавају видљиви и невидљиви христоборци, ми се хришћани пробијамо са сигурном надом на спасење помоћу свемилосрдног и свечовекољубивог Спаса Христа. Та нада на спасење, нама је шлем на глави душе наше, који је чува од сваке потиштености, страха, бојазни, малаксалости, очајања, клонулости. Ма каква и ма колика страдања ударала на нас, наша је нада увек јача од њих, зато што нам је у срце даје и у срцу одржава свемоћни и сведивни Утешитељ Благи.

5,9

Борећи се дан и ноћ за своје спасење, и градећи спасење своје са страхом и трепетом, ми недамо у срцу нашем места гневу против грешника. И кад се гњевимо, ми се гњевимо на грехе њихове, а њих жалимо као рањенике и болеснике. Ми знамо, Господом смо научени, да гнев наш није лек од греха њиховог. И радећи неуморно на своме спасењу, ми посредно радимо и на спасењу ближњих, јер смо тајанствено повезани са ближњима, ако ничим другим а оно заједничком природом људском, земношћу тела наших и боголикошћу душа наших. Спасење је тако огроман, тако тежак и дуготрајан подвиг, да је неопходно да на њему непрекидно ради сва душа наша, и сва савест, и сва воља. И као људска бића ми смо одређени од Бога на стицање спасења Господом нашим Исусом Христом, зато што је Он једини Спаситељ рода људског, и сваког човека, и свију нас, – Спаситељ од греха, смрти и ђавола. А то се спасење може стећи једино ако се непрестано живи Господом Христом и ради Господа Христа помоћу светих тајни и светих врлина. Само кроз такав лични непрекидни подвиг ухристовљења и охристовљења ми стичемо спасење. А наше свето живљење по Еванђељу и јесте једини доказ да се налазимо на сигурном путу спасења. Уствари, живећи Спаситељем ми се спасавамо. То је једини пут, и нема другог. Само васцелим бићем живећи у Спаситељу помоћу светих благодатних подвига еванђелских: вере, љубави, наде, поста, молитве, кротости, смирености, трпљења, који се хране светим силама светих тајни, – ми савлађујемо и умртвљујемо сваки грех, сваку смрт, свако зло, сваког ђавола.

5,10

Све наше једино Спаситељем постаје истински наше, бесмртно наше, вечито наше. Јер Он собом освећује сву нашу природу и сву нашу делатност, освећује сав наш живот од врха до дна, у свој његовој бесконачности и бесмртности. Јер човекољубиви Господ и умре за нас, да ми, стражили или спавали, заједно с Њим живимо: Он нас оживе из свих смрти сишавши Својом смрћу у царство свих наших смрти, и Својим васкрсењем изведе нас из њих на светлост вечног дана Свог. У свету човечанском нема приснијег јединства од јединства хришћанинове душе са Господом Христом. Оно је такво: да Господ Христос постаје душом душе његове, и савешћу савести његове, и вољом воље Његове, и срцем срца Његова, те уствари он и не живи више у себи већ Господ Христос живи у њему кроз њега (Гал. 2:20). Због тога је сав живот нас хришћана вечан и богочовечан: у њему ништа није «по човеку» већ све по Богочовеку и од Богочовека. Благодаћу светих тајни и светих врлина органски сједињени са Господом Христом који је чокот, хришћани као лозе и доносе многи еванђелски род, живећи у Њему и Он у њима. И без Њега они не могу чинити ништа (Ин. 15:5). Ми смо хришћани тиме хришћани што Христом живимо, као лоза чокотом. Зато нам никада ништа не недостаје; свега вечног и божанског имамо у изобиљу. Шта је то што нам недостаје када смо увек заједно са Христом Богом, који је неисказано богат свима божанским богатствима, која су вечита, неисцрпна, непотрошива? И кад нас најстрашније невоље и муке овога света растржу, ми смо и онда пуни радосне наде, јер је увек са нама Он – наша вечна радост, наше јединствено спасење, наш слатки мир, наше непролазно богатство.

5,11

Ако има утехе која никад неће изневерити, и ако има радости која се никад неће претворити у жалост, онда је то Господ Христос. Све божанско, бесмртно и вечно, што треба нашем животу у обадва света, Он нам изобилно даје за наш труд по вери нашој, за наше међусобно назидавање у богочовечанским врлинама, за наше узајамно подржавање на нашем заједничком путу божанског усавршавања. Иако је целим бићем својим у Господу Христу, хришћанин је исто тако сав и у ближњима својим. Таква је чудесна и дивна тајна богочовечанског живота у Цркви Христовој: хришћанин је истовремено сав у Господу Христу и у свима члановима Цркве, јер сви живе Њиме Једним, и Његовом једном божанском Истином, и Његовом једном божанском Правдом, и Његовим једним божанским Еванђељем. И уколико је хришћанин више Његов и њихов, утолико је више и свој. Све им је благодаћу заједничко, све саборно: и богочовечанска савест Цркве, и богочовечански ум, и богочовечански живот, и богочовечанско Еванђеље, и богочовечанска вера, и богочовечанска љубав, и богочовечанска молитва, и богочовечански пост, и богочовечанска кротост, смиреност, нада, трпљење. Зато се тешите међу собом и назидавајте – οἰκοδομεῖτε – један другога, као што и чините.

5,12

Божанска истина Христова је сила помоћу које ми растемо «растом Божјим» и назидавамо један другог у сваком божанском добру. По тој истини се и распознајемо од осталих људи који живе светом који у злу лежи, у лажи лежи. Нарочито се по томе распознају ваши учитељи. Њихов је труд сав светао, сав херувимски, јер они горе и сагоревају јављајући вам Истину Христову, једину спасоносну и једину вечну међу свима осталим, званим и самозавним, истинама у земаљском свету. Огроман је труд потребан да се позна, стекне и држи у себи вечна Истина Христова. Јер против ње непрестано ратује сам отац и творац лажи Сатана, преко својих видљивих и невидљивих сарадника или робова. А кад учитељи ваши посеју семе вечне Истине Христове у душама вашим, пазите онда да то семе не остане крај пута душе ваше, те га одмах позобају црне птице зла; или на каменитим местима душе ваше, те га убрзо спржи жар ваших грехова и страсти; или у трњу душе ваше, те га у току извесног времена угуше сласти ваше. Држите га на доброј земљи срца свог: обрађујући душу своју покајањем, вером, молитвом, постом, светим причешћем, и осталим духовним алатом којим се душа обрађује, да би у њој успешно расла Истина Христова, и тако је сву осветила и спасла Христом Спаситељем. А тај алат? То су свете тајне и свете врлине, које из себе и кроз себе лију и изливају у душу нашу све божанске силе које су нам потребне за побожан живот и живот вечни у овом и оном свету. Кроз њих нам се даје све вечно, божанско, богочовечно; даје нам се сав Бог и Господ, сав Спаситељ, сво спасење, сва Истина, сва Правда, сва Љубав, сва Вечност.

Све то доносе вам ваши учитељи и настојници: ваше благодатне и богочовечанске старешине и вође на путу спасења из овог ка оном свету. По чему се они разликују од лажних учитеља? По томе што су свим бићем својим у Гооподу, и свим животом својим, и свим учењем својим. Тражите њихову савест? Ено је сва у Господу. Њихову душу? Ено је сва у Господу. Њихов ум, њихово срце, њихову вољу? Ено их васцеле у Господу. Све њихово је у Господу и од Господа. По томе се они распознају; по томе их и ви припознајте,¹⁰ и то им признајте, ради спасења душа ваших. Зато их и имајте у изобилној љубави својој.

5,13

Дело њихово – то је спасење ваше. Они стално врше то дело: врше га непрекидним трудом, обрађујући душе ваше вечним еванђелским силама. Где бисте били, да није њиховог труда којим вас спасавају од сваке смрти, од сваког греха, од сваког злодуха, и од самог пакла? Та целим бићем својим били бисте робље лажи, робље свакога зла, робље лажних богова, лажних идеја, лажних учења, робље и – гробље, у коме мртвује све што је узвишено, божанско, бесмртно у људских бића. А сада? Сада сте у рају, јер сте у Христу Господу: једином истинитом Богу у свима световима. А где је Он – ту је и рај, сав рај са свима божанским красотама. А око Њега – Његови ученици, а ваши учитељи и трудбеници, који вас и изводе из сваког пакла и Еванђељем Христовим уводе у Његов чаробни рај. Зато, зато, зато ви и дугујете својим учитељима изобилну љубав. И више њима неголи родитељима и осталим сродницима по телу, па и васцелом роду људском, јер вам они дају оно што вам нико други не може дати никада, никада, никада!

Носиоци вечне истине Христове, живите у миру међу собом. Јер вечном истином Христовом ви сте изнад свих бура, олуја и земљотреса лажи. Нека никакве буре овога света не поремете братски мир ваш. Држите срца своја горе – у Христу, на небу! изнад свих олуја смрти! изнад свих урагана страсти! јер је живљење ваше на небесима (Флп. 3:20), и никаква вам земаљска олуја неће моћи отерати мир Христов из душа ваших, и љубав Христову из срца ваших. Љубите ли се међу собом светом љубављу еванђелском, онда сте осигурали међу собом и мир, свети мир еванђелски. А знате ли шта њега најпре поремети и подрије? Самољубље. Зато се чувајте самољубља као живе ватре, јер када се запали у души, брзо се распали у неугасиви пожар. У самим зачецима гасите самољубље самопрегорним пожртвовањем за браћу, гасите са искреном молитвом за пријатеље и непријатеље, и светим постом за оне који вас мрзе и за оне који вас воле, и светим страдањем за ближње и даљне.

5,14

Човек се никада не спасава сам, већ увек у светој заједници «са свима светима» (Еф. 3:18). Дело спасења свакога од нас је саборно и свето. Ми се увек спасавамо преко ближњих, само преко ближњих. Гредући путем спасења, нас увек воде наша света браћа, видљива и невидљива; воде и носе – својом благодаћу, својим молитвама, својим жртвама за нас, својим сузама за нас, својом вером за нас, својом љубављу за нас. Када по слабости људској на тешком путу спасења поклизнемо у грех, они нас поучавају и исправљају; када малакшемо и малодушност удари у срце наше, они нас теше и храбре; када ослабимо и станемо посртати, они нас придржавају; када нас понесу страсти гњева и јарости, или ма ког греха, они нас сносе трпељиво, молитвено и свето. А што они Христа ради чине нама, дужни смо и ми чинити другима. И тако ћемо испунити божански закон Христов. Јер љубав Христова нас нагони да живимо за друге, спасавајући себе еванђелском бригом о другима. Зато поучавајте неуредне, тешите малодушне, подржавајте слабе, сносите свакога. Ви сте уредили душу своју благодатним силама божанским које вам се непрекидно дарују кроз свете тајне и свете врлине; зато поучавајте неурдне како да уреде душу своју, заводећи и зацарујући Христов поредак у њој. Ви сте се испунили утехом Утешитеља Благог, који вас теши у свима невољама овога света; зато и ви том истом утехом тешите малодушне, које антихристовске силе овога света устрашују. Ви сте постали јаки Господом Христом, толико јаки, да сте јачи од сваке смрти, од сваког греха, од сваког зла, од сваког ђавола, од сваког антихриста; зато подржавајте слабе који падају у искушења и клецају под њима. Сећајте се грехопада својих, и пређашњих и садашњих, и Господа кротког и благог који вас самилосно и трпељиво подноси, и сноси, и изводи из свих грехова и уводи у Царство љубави Своје; зато сносите свакога, трудећи се да га у гресима и страстима његовим свето волите, и тако од грехова и падова његових спасавате.

5,15

Гледајте да нико не враћа коме зло за зло, јер се тако овај свет најлакше претвара у пакао. Лечи ли се слепило глувоћом, и куга губом, и глад жеђу? Тако се и зло не лечи злом, него се зло злом само увећава. У нашем човечанском свету зло се храни и расте злом. И најмање зло твоје увек је суштином својом повезано са целокупним злом света. И човек, чинећи зло, потапа најпре себе у црно море зла. А кад враћа коме зло за зло, онда двоструко потапа себе, јер својим злом обично друге или потстиче на зло, или их храбри на зло, или их повлачи у зло. По природи својој свако зло је убица човеков, јер је зло тиме зло што убија у човеку макар мало божанског, небеског, узвишеног, или га упрља, или потисне, или истисне из човека. И тако, чинећи зло за злом човек постепено убија себе, врши духовно убиство, јер га зло одваја од Бога, извора живота и добра. Крајњи је циљ зла, и малог и већег и највећег, убити човека. Зато су Спасова уста и објавила ону свеистину о ђаволу који је Зло и Свезло, Зли и Свезли: да је он човекоубица од почетка – ἀνθρωποκτόνος ἀπ’ ἀρχῆς (Ин. 8:44)

Враћаш ли зло за зло, гле, у теби се већ зачиње човекоубица; а човекоубица је увек најпре самоубица. Ти не можеш другога убити својим злом док најпре себе не убијеш њиме; само преко леша душе своје ти можеш убити душу другога човека. Сваким грехом човек уствари врши у исто време два злочина: самоубиство и убиство: убија прво себе, па и ближње око себе, пошто сваки грех делује, видљиво или невидљиво, човекоубилачки.

Али, како ћемо се сачувати од злочиначког и човекоубилачког чињења греха и зла, од враћања зла за зло, како? Свагда идући за добром и међу собом и према свима. А то ћете постићи, знате ли на који начин? Ако стално идете за Господом Христом, који греха не учини нити се икакво зло нађе у Њему. Гле, Он је сав Свесавршено Божанско Добро, и то овде, на земљи, међу нама људима: и ми гледајући Њега, гледамо Вечно и Свесавршено Божанско Добро, оваплоћено у човеку, у природи људској. Зашто је то тако? Зато, да бисмо и ми људи могли ићи за Њим – Човеком, и живети Њиме и ради Њега. Вечно Божанско Добро није више за нас људе нека далека, наднебесна, невидљива стварност, или идеја, или апстракција, или сањарија, већ жива земаљска стварност, сва видљива, сва опипљива, сва у границама нашег људског простора, нашег људског времена, нашег људског постојања, нашег људског искуства. А то је све тако зато, да бисмо и ми као људска бића могли то Савршено Божанско Добро усвојити, учинити нашим, људским, земаљским, и живети Њиме и ради Њега, и испуњавати Њиме сву душу своју, све срце своје, сву вољу своју, све тело своје. Идући свим бићем својим за Господом Христом, ти на првом месту чиниш највеће добро себи самом, јер постајеш бесмртан и вечан и богочовечан Вечним и Савршеним Божанским Добром; али у исто време чиниш неизмерно добро и ближњима својим, па и свима људима: јер то Божанско Добро по сили природе своје зрачи из тебе и обасјава и просветљује и просвећује људе око тебе; а то ти можеш знати и не, можеш примећивати и не. Међутим, то свакако бива: јер Божанско Савршено Добро не може не дејствовати спасоносно самим својим присуством у теби. Идући за Господом Христом, ви уствари чините непролазно добро и ближњима и свима људима: и самим тим већ идете за добром и међу собом и према свима.

5,16

Идући за Свесавршеним Божанским Добром – Господом Исусом, и страдајући за Њега, радујте се свагда: јер је врховно зло побеђено, јер је смрт побеђена, јер је грех побеђен, јер је ђаво побеђен, јер је пакао побеђен. А кад је све то побеђено, има ли онда ишта у свету што радост вашу може помутити, или отети, или уништити? Ви сте апсолутни господари те вечне радости све док сами то хоћете, све док сами по својој вољи не скренете у грех, у страст, у смрт. Радост узаври у срцу нашем од свега што је Христово: и од истине Његове, и од самилости Његове, и од правде Његове, и од љубави Његове, и од васкрсења Његова, и од Цркве Његове, и од светитеља Његових. Но ево још већег чуда: радост узаври у срцу нашем – и од страдања за Њега, и од смрти за Њега, и од срамоте за Њега. При страдањима за незаменљивог Господа у овоме свету радост неисказана залива срца наша, јер та страдања исписују имена наша на небесима (Мф. 5:10–12; Лк. 10:20).

Роду људском нема истинске радости на земљи без победе над смрћу; а победе над смрћу нема без васкрсења; а васкрсења нема без свемоћног Богочовека Христа, – зато је Он: једина истинска радост за сва бића људска у свима световима, а најпре у нашем земаљском свету. Васкрсли Богочовек Христос, свепобедни Победитељ свих смрти, вечно животворан у Цркви Својој, непрекидно разлива ту једину истинску радост по душама Својих следбеника кроз свете тајне и свете врлине, и зато ту радост нико не може узети од њих (Ин. 16:22). Свагда се радујте, јер сте јачи од сваке смрти, од сваког пакла, од сваког зла, од сваког греха, од сваког ђавола. Испуњујући еванђелске заповести васкрслог Господа, ми још на земљи улазимо у радост Господа свог, да је затим сву наследимо у ономе свету (Мф. 25:21,23). Зато се ми радујемо и када нас гоне за Господа Христа, и када нас срамоте, и када нас клеветају, и када нас мрзе, и када нас убијају: јер нема смрти за нас, Господ их је васкрсном силом Својом умртвио и затро. Сваку жалост нашу чудесни Господ је васкрсењем Својим претворио у радост (Ин. 16:20), у вечну радост, која занавек остаје са нама и у нама, остаје вером нашом у васкрслог Господа (Ин. 15:11). Вера нас испуњује том вечном радошћу; зато је «радост вере» Христове – једина истинска радост за биће људско у свима световима (Ин. 17:13; Флп. 1:25).

Вером Христовом оснива се у души хришћаниновој царство Божје, царовање свега Божанског и Божјег: царовање Вечне Истине Божје у њему, царовање Вечне Љубави Божје у њему, царовање Вечне Правде Божје у њему, царовање Вечног Живота Божјег у њему; речју: царовање Вечне Божанске Тројице у њему наместо царовања греха, смрти и ђавола. Зато је царство Божје – радост у Духу Светом (Рим. 14:17). Носећи у души својој ту вечну радост, хришћани се радују када падају у различне напасти које им приређују видљиви и невидљиви непријатељи Христови (Иак. 1:2); веселе се у невољама, у страдањима, у смртима за Христа (Рим. 12:12). Кроз све то и у свему томе они се «једнако веселе», јер васкрслог Господа Христа имају у себи и у свима световима око себе (2Кор. 6:10). «Радост вере» се разгорева у души хришћаниновој ревношћу, молитвом, постом, милостињом, љубављу, бдењем, јер за те самопрегорне подвиге Дух Свети невидљиво разлива по души његовој неисказану радост – «радост Духа Светога» (1Фес. 1:6). Та радост и јесте род и плод на светом дрвету еванђелских врлина и подвига, које се свим својим корењем храни тајанственом и животворном благодаћу светих тајни.

5,17

Но знате ли чиме се «радост вере» наше нарочито храни, и држи, и расте, и грана у све бескрајности божанске? – Молитвом, и то непрестаном молитвом. Зато: непрестано се молите. За молитву и кроз молитву нама се с неба даје од Господа васкрслог радост у страдањима за Њега, у борбама за Њега, у подвизима за Њега, у живљењу за Њега, у умирању за Њега. Зло овога света је непрестано будно против свега Христовог у овоме свету, и без предаха ратује против Њега. Како ћемо се онда ми хришћани одржати против христоборног зла, и победити га, ако не молитвом, и то непрестаном молитвом? Јер молитва је наш главни наоружач: она нас наоружава јаком вером, јаком надом, јаком љубављу, јаким трпљењем, јаком истином, јаким постом, те ми постајемо свејаки и свепобедни, и Христом односимо победу над свима поглаварима и властима и управитељима таме овога света, над свима духовима зла испод неба, па били они обучени у људска тела или у невидљива демонска обличја (Еф. 6:12–18). Погледајте колико је греха у свету, колико зла, колико смрти! Зато се непрестано молите, да вам васкрсли Господ непрестано даје и додаје свепобедне силе, да бисте могли одолети свима гресима, свима залима, свима смртима овога света.

Нас хришћане безброј смрти вреба у овоме свету, и ми се можемо одржати у својој богочовечанској бесмртности само ако смо у непрекидној заједници са Јединим Бесмртним. А то смо најсигурније – непрестаном молитвом к Њему. Непрестана радост наша о Господу је од непрестане молитве наше ка Господу. А непрестана молитва и молитвеност, како се стиче? Истрајним, упорним и немилосрдним приморавањем себе на молитву, док нам Господ због нашег усрдног труда не буде дао благодати Своје, да нам молитва постане радосна неопходност, као дисање плућима. По мери труда Господ и даје благодат. Што више, и упорније, и истрајније примораваш себе на молитву, Господ ће ти све више и више давати благодати, па ће ти молитва постати пријатна и неопходна навика, а постепено и друга природа. А онда – срце се само моли, и кад спаваш, и кад ходаш, и кад седиш, и кад разговараш. Онда си у сталном молитвеном расположењу, и твој живот постаје непрекидна молитва. И ти заиста живиш молитвом, и она је за тебе врховна врлина, свеврлина. Да, свеврлина: јер она постепено засађује, расплођује и узраста у души твојој све еванђелске врлине. Нека вам је знано; без молитве се ниједна новозаветна врлина не може ни зачети, ни развити, ни сазрети, ни усавршити, ни обесмртити. Њоме оне и настају, и живе, и крећу се, и бесмртују. Зато: непрестано се молите.

5,18

"На свачему захваљујте«: јер је човекољубиви Господ сишао у свет, и овладао светом и свим што је у свету, и Њему се даде свака власт на небу и на земљи, а преко Њега, преко Цркве Његове и теби – власт над смрћу, над злом, над грехом, над ђаволом. Што се плашиш греха? Захваљуј, јер ево безгрешног Господа поред тебе, да Њиме савладаш, и истребиш, и уништиш сваки грех. Страшиш се смрти? Та ево васкрслог Господа који ти нуди Своје божанске силе да њоме умртвиш сваку смрт! И за то захваљуј. Нечисти дуси наваљују на тебе, и ти си се препао? Не бој их се, него захваљуј што си јачи од њих, јер Ти Господ даје «свеоружје Божје» (Еф. 6:11,13), којим можеш поразити све демоне свих паклова. Страдања, невоље, недаће, несреће, зла, клевете, гоњења – јуришају на тебе? Захваљуј чудесном Господу који те чини јачим од њих, јер је с тобом Он који победи свет и све невоље у свету (Ин. 16:33).

"На свачему захваљујте«: јер је Господ Христос Својом Истином јачи од сваке лажи, Својом Правдом јачи од сваке неправде, Својим Добром јачи од свакога зла, Својим Животом јачи од сваке смрти, Својим Божанством јачи од сваког ђавола. Зато: «свагда се радујте», и у тој радости – «непрестано се молите», и молитвом – «на свачему захваљујте», «јер је то воља Божја у Христу Исусу за вас». Воља Божја, објављена Господом Христом и Његовим Светим Еванђељем, јесте – да се свагда радујете: јер у Христу Исусу имате сва вечна блага, сва божанска савршенства, сву пуноћу Божанства, све што бићу људском треба за свети, божански, богоподобни живот у овоме свету и за вечни блажени живот у ономе свету. Воља је Божја у Христу Исусу: да будете јачи од сваке смрти, од свакога греха, од свакога зла, од свакога ђавола. Како, чиме? Испунивши себе сваком пуноћом Божјом што је у Христу Исусу, сваком божанском силом Његовом што је у Цркви Његовој (Еф. 3:19, 1,22–23; Кол.2:10). Не сумњајте: ви ћете се испунити сваком пуноћом Христовом, ако се испуните Његовом Божанском Правдом, Његовом Божанском Истином, Његовом Божанском Љубављу, Његовим Божанским Добром; јер кроз све то Он се васцелим бићем Својим благодатно усељује у вас, оваплоћује у вама. А све то постићи ћете, знате ли како? Непоколебљивом вером у оваплоћеног и васкрслог Господа Христа, свесрдном љубављу према Њему, непрестаном молитвом к Њему. Једном речју: оваплотићете у души својој чудесног Господа Христа, ако живите светим тајнама и светим врлинама еванђелским; ако сте стално у њима; ако светим тајнама непрестано појачавате у себи и загревате и узрастате и усавршавате свете врлине. И тако ће вас свете тајне и свете врлине испунити сваком пуноћом Богочовека Христа, и ви ћете достићи «у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Еф. 4:13).

5,19

Хришћанин се постаје, и хришћанин се остаје, када се дух човеков испуни Духом Светим кроз свету тајну крштења, па потом и надаље допуњује себе Духом Светим кроз остале свете тајне и свете врлине. Ту све зависи од човекове ревнорти. Дух Свети се усељује у душу човекову кроз свете дарове; они су као огањ, који се запаљује вером, а распаљује и одржава неугасив кроз остале свете врлине и свете тајне. Када се света божанска љубав Духом Светим излије у срце човеку (Рим. 5:5), она се разгорева и распламћује помоћу молитве, смирености, кротости, и осталих светих врлина; помоћу светог причешћа, свете исповести, и осталих светих тајана. Такође се и вера разгорева помоћу светих тајни и светих врлина, и смиреност, и кротост, и трпљење, и свака еванђелска врлина уопште. Све су оне као огањ: горе у души, загревају је, обасјавају је, просветљују је, просвећују је. Жижак душе непрестано гори, ако му се стално долива уље светих врлина еванђелских и светих тајни. Без тог уља – жижак се гаси, као у лудих девојака (Мф. 25:3–12), и душа лyди у тами греха и непокајања.

Када се у души хришћаниновој погасе огњеви дарова Духа Светога, човек остане при своме обезбоженом духу, који луди у свом беспомоћном самољубљу и саможивости и самодовољности. Као што се тело човеково одржава у животу уносећи у себе храну из спољњег вештаственог света, тако се и дух човеков одржава у животу узимајући у себе храну из спољњег духовног света, најпре – храну Духа Светога. А та храна јесу дарови Светога Духа: Вечна Божанска Истина, Вечна Божанска Правда, Љубав Мудрост, Добро, Вечни Живот. Кроз све то дух човеков се разгорева у неугасиви огањ Вечне Истине и Правде и Мудрости и Вечнога Живота. А када дух човеков љубављу својом према лажи, неправди, греху, злу, потисне и протера из себе Вечну Истину Божју и Правду и Мудрост и Добро, онда лаж и неправда и грех и зло погасе у њему све светиљке, навуку безбројне духовне смрти, које испуне дух његов неизбројним тминама и помрчинама.

Све што је у човеку од Светога Духа, гаси се нечистим животом, гаси самољубљем, гаси себичношћу, гаси мржњом, пакошћу, злобом, похотом, среброљубљем, гордошћу, леношћу, и сваким другим грехом. Леношћу и грехољубивим животом гасећи у себи веру, и љубав, и правду, и истину, и доброту, и смиреност, и молитву, ми у ствари гасимо дарове Духа Светог, а тиме и самог Духа Светог. Зато: «Духа не гасите», – јер гасећи Њега, ви гасите једину истиниту Светлост свога духа, једину истиниту Правду, и Истину, и Љубав, и Мудрост, и Вечни Живот. И онда? – Онда тело твоје постаје лудница за обезбожени и обездуховљени дух твој: и дух твој себе гризе и једе, и уподобљава се ђаволу, који у својој потпуној откинутости од Бога, и самозатворености, и самодовољности, проводи страшни живот свој, који није друго до пакао, вечити пакао. Јер, шта је пакао? Пакао је свесно и добровољно живљење без Бога и против Бога, без Истине Божје и против Истине Божје, без Правде Божје и против Правде Божје, без Мудрости Божје и против Мудрости Божје, без Љубави Божје и против Љубави Божје. А шта је рај за дух човеков? Рај је: испунити себе Духом Светим, испунити себе васцелим Богом и Господом Исусом Христом, и живети стално, бесмртно и вечито – васцелом Божанском Истином, васцелом Божанском Правдом, васцелом Божанском Љубављу, васцелом Божанском Мудрошћу, васцелом Божанском Пуноћом (Кол. 2:9–10; 1:19; Еф. 1:23; 3:19). Само тако, и једино тако дух људски достиже своје божанско савршенство, које и није друго до непрекидно и бесконачно и вечито живљење у свима божанским савршенствима, живљење љубављу и благодаћу Јединог Човекољупца у свима световима – Господа нашег Исуса Христа, који свим блаженствима испуњује сваку христољубиву душу, живећи у њој свима Својим чудесним савршенствима кроза све бесконачне векове векова.

5,20

Дух Свети живи у Цркви, и у хришћанима, преко духовних дарова, од којих је један и пророковање, пророштво. Сваки дар има своју богоодређену вредност, а сви сачињавају једну спасоносну целину, којом се постиже спасење душа. Ниједан се дар не сме потцењивати, јер се тиме угрожава, а понекад и нарушава спасење неких и многих. Божанска сила која свемудро усклађује све дарове Светога Духа у једну органску и спасоносну целину јесте божанска љубав Христова. Она одређује место и пророштву (1Кор. 13:1–2). Дух пророштва је не само провиђање у будућности и претсказивање, него и излагање под непосредним дејством благодати Светога Духа тајни Божјих и знања о тим тајнама, потребних за спасење верних. «Који пророкује говори људима за поправљање и утеху и утврђење» (1Кор. 14:3). Гласећи и преносећи небеске истине члановима Цркве, онај «који пророкује Цркву поправља» (1Кор. 14:4). Спасоносно пророковање је духовни дар којим се нарочито изражава љубав божанска према ближњима. Радећи пак на спасењу ближњих, ми радимо на свом спасењу: јер сваки од нас спасава себе преко ближњега. Стога – «пророштва не презирите». Истините пророке уважавајте, лажне одбацујте. А како разликовати истинске пророке од лажних? По божанској љубави која зрачи из пророштава (1Кор. 14:1–4; 13:1–2); истинито пророштво «цркву οἰκοδομεῖ» назидава, поправља, изграђује (1Кор. 14:4): тојест – спасава душе људске. Истинита пророштва су од Духа Светога, лажна – од ђавола. Да би их јасно разликовала, Цркви је дат нарочити дар: дар – разликовати духове (1Кор. 12:10). Ко благодатним подвизима дух свој присаједини слободном духу Цркве, тај и добија дар да разликује духове, па делали они непосредно као чисто духовна бића или преко људи.

5,21

Зато – "све испитујте« = πάντα [δὲ]¹¹ δοκιμάζετε: све проверавајте Духом Цркве, њеним учењем. Што није од ње, против вас је, против душе ваше, против спасења вашег, против вечности ваше. Проверавајте пророштва, проверавајте учења, проверавајте духове: «не верујте свакоме духу, него кушајте духове јесу ли од Бога» (1Ин. 4:1). Проверавајте људе, проверавајте учитеље, каквога су духа. Но дух људски, сам по себи, није у стању да јасно разликује духове из каквог су света. Зато је Цркви дат Дух Божји, Дух свети, који «све испитује», «и дубине Божје» (1Кор. 2:10), и дубине духа човечијег (1Кор. 2:11). Само када се човек преко светих тајни и светих врлина потпуно учлани, урасте у духовно тело Цркве, потпуно саоваплоти Цркви и свему њеном: њеној саборној души, њеном саборном уму, њеном саборном виду, – може јасно разликовати Божје од небожјег, Христово од антихрстовога и знати «шта нам је даровано од Бога» (1Кор. 2:12). Само имајући «ум Христов» (1Кор. 2:16), који је сав у светом и саборном уму Цркве, ми можемо сигурно знати које је учење од Христа, и никада нас дух зла и уништења и лажи неће моћи преварити.

Људски дух, непрепорођен и непреображен Духом Божјим, не може јасно и сигурно знати ни шта је добро ни шта је зло. Тајанствено прожет претананом силом греха и зла, и неразмрсиво и неразлучиво измешан са њом, и у многоме изједначен са њом, дух људски није у стању да сагледа граничну линију између зла и добра, и готово се увек гуши у неразликовању добра од зла. Само људи који су светим подвизима светих врлина и светих тајни очистили срце од греха и страсти, стекли чисто срце, могу Бога видети, и Богом разликовати добро од зла, и Богом творити добро и избегавати зло. Другим речима: само свети људи истински знају и тајну добра и тајну зла; знају и шта Бог мисли, а и шта Сатана мисли (2Кор. 2:11): знају и философију добра, и философију зла, које су бескрајно тајанствене, загонетне и примамљиве. Разликовати добро и зло, то је знање које припада само савршеним људима, људима који су васцело биће своје: и ум и срце и савест и вољу ухристовили и охристовили, и тако достигли «у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Еф. 4:13); и то достигли дугим подвизима, дугим вежбањима у светим врлинама, и на тај начин стекли духовна «чула – τὰ αἰσθητήρια – дугим вежбањем, дугим учењем обучена за разликовање и добра и зла» (Евр. 5:14). Тако, само савршени хришћани – свеци Божји – знају шта је добро и шта зло, јер живе само добром а одбацују свако зло. Зато: «добра се држите». А држаћете се добра, ако се држите светитеља Божјих, ако вас они воде и руководе кроз живот, водећи и руководећи и ваш ум и ваше срце и вашу савест и вашу вољу. Вођени њима, ви ћете увек моћи у своме земаљском животу остваривати свако божанско добро, и тако испуњавати себе оним што је божанско, свето, вечно, богочовечно. Руковођени светима ви ћете, живећи у благодатној заједници «са свима светима», и сами постепено освећивати себе, и на тај начин увећавати у себи љубав према сваком добру и мржњу према сваком злу.

5,22

Но при свему томе будно мотрите на себе и на свако зло које вас може напасти кроз спољашња или унутрашња искушења. «Уздржавајте се од свакога зла», па ма откуда долазило. Зло, макар и најмање, увек једним нервом својим везује човека са Свезлим – Сатаном. Зато, упорно и непрекидно приморавајте себе на свако добро, и одвраћајте себе од свакога зла. Са муком се постаје добар, јер се са муком престаје бити зао. Грехољубива природа људска на безброј видљивих и невидљивих начина вуче ка злу. Зато њу треба испунити вером, љубављу, молитвом, да је оне стално вуку ка небу, ка небеским световима, вуку кроз еванђелско добро и благодат. Грехољубива природа људска толико је навикла на грех, на зло, да је зло постало читав закон у њој, који се супроти сваком добру; али боголика душа човекова такође има свој закон, закон боголиког добра, који вуче ка свему божанском, те човек сав радостан хоће да чини, и чини божанско добро (Рим. 7:22–23). Стога се у човеку на живот и смрт боре зло и добро о његову душу. Борба је то страшна и језива и судбоносна по сву човекову личност и по сву његову вечност. Колико је та борба важна, и како је човеку самоме по себи немогуће ослободити се зла и постати добар, показује најочигледније та чињеница – што је сам Бог постао човек, да би човека ослободио зла и учврстио у добру. Сав богочовечански подвиг Господа Христа је ради тога; ради тога је и Цркву основао, и дао јој себе цела, вечито делајући у њој свима својим божанским спасоносним силама. Све то Једини Човекољубац чини са једним божанским човекољубивим циљем: да нас ослободи зла испуњујући нас Својим божанским добром кроз свете тајне и свете врлине, и на тај начин посвети и освети васцело биће наше, и тиме нас оспособи за живот вечни у блаженству вечном.

5,23

Црква Христова и није друго до божанска радионица у којој се бића људска прерађују из злих у добре, из грешних у праведне, из несветих у свете. У томе подвигу освећења човекова бића непрекидно учествује сам Бог са свима Својим божанским силама. Јер нас једино Он може «посветити целе у свачему» – ἁγιάσαι ὁλοτελεῖς: потиснувши из нас сваки грех, свако зло, и испунивши нас сваким божанским добром кроз свете тајне и свете врлине. Бог је једини извор светости и освећења, зато што је Он Једини Безгрешан. А безгрешност и јесте светост и извор сваке светости. Зато се и може постати свет једино кроз сједињење са Једино Светим. Оваплоћени Бог Логос, као једино безгрешно биће људско у роду људском, и јесте непосредни извор светости васцеле природе људске уопште и сваког бића људског посебно. Кроз благодатно сједињење с Њим и освећују се људи. И кроз то сједињење и освећење са Једино Безгрешним, и стога Једино Бесмртним, они умртвљују смрт и све што је смртно, грех и све што је греховно, ђавола и све што је ђавоље, престају бити робови греха, смрти и ђавола, и постају добровољни служитељи Бога живога и истинитога: јер и Господ Христос који освећује и они који се Њиме освећују, сви су од Једнога – Бога Оца (Евр. 2:11–15).

Само Бог савршено и потпуно зна шта је човек, шта улази у састав човекова бића, и шта је то што ми земнородни називамо човечијом личношћу. Бог је човекову личност саставио и од небеске, и од анђелске, и од божанске, и од земаљске грађе, те су у човеку заступљени сви светови кроз своје тајанствене силе и материјал. Душа човекова? Ко сем Бога зна од чега је она саздана и извајана! Тело човеково? Ко сем Бога зна од чега је оно састављено, и колико је разноврсне земаљске грађе у њега унесено! Савест човекова? Ко сем Бога зна њену чудесну и чудотворну тајну! Дух човеков? Збирно име за све што је у човеку невидљиво, небеско, анђелско, божанско, – за све што је у човеку из духовног света; иако је дух човеков сав духован по бићу, њиме човек дёла и живи у материјалном свету, њиме тело човеково сазнаје себе као материјално биће, и њиме изживљује сву материјност, сву вештаственост, сву земљаност своју. А границе душе, границе савести, границе духа – где су? Не у нашем земљском телу, не у материји и материјалном, јер они самим бићем својим и целокупном делатношћу својом непрестано надрастају сав материјални, видљиви свет, и зароњују у небеско, у онострано, у духовно, у божанско. Нема сумње, границе и наше душе и наше савести и нашег васцелог духа су у Богу. А границе тела човекова? Несумњиво су размакнуте на сав материјални свет, из кога је и сва грађа његова. Јер је тело човеково – скраћени материјални свет, сав материјални свет у маломе; али зато тајном својом отиснут у све дубине и висине и ширине материјалног, видљивог света. А људи – не виде и не знају границе материјалном свету. У том погледу за људе, за њихов вид и за њихово сазнање, и материјални свет је безграничан.

Уствари, у крајњој линији само Бог зна шта је у човеку, и шта је човек, докле се пружа његово биће, где су му границе и извори и увори (Ин. 2:25). Зато Он једини и може осветити васцело биће људско: цео дух и душу и тело, и сачувати их за божанску бесмртност и вечност. Сачувати их кроз потпуно освећење помоћу светих тајни и светих врлина: јер то освећење светим силама својим и савлађује и побеђује и уништава у васцелом бићу човековом све што је смртно, греховно, ђавоље, и чини и дух и душу и тело његово чистим, беспрекорним, светим за долазак Гоопода нашег Исуса Христа, који ће на Страшном суду примити у вечно царство Тројичног Божанства све свете и беспрекорне слуге Своје.

Јединство бића човекова, пуноћу личности човекове разбија грех, јер сазревши у смрт он разорава то јединство, ту пуноћу: предаје тело трулежи, а душу оставља без тела. Само, то је последња, завршна на земљи пројава греха и његове делатности у бићу човековом. Но и пре те телесне смрти, грех изазива безбројне духовне смрти у души човековој. Грех, по природи својој разорна и смртоносна сила, ушавши у душу, разбија је, ситни, дроби, разорава њено јединство, разбољева је, и она није у стању да влада собом, да држи себе у јединству, у целости, да целу себе води ка Богу, чије је она боголико саздање. Од те греховне разбијености и разбољености душу лечи само Бог. Зато се православни хришћанин сваког дана на јутрењу вапајно моли: «Господе, исцели душу моју, јер Ти сагреших!» јер грехом разбих, оболестих душу; Ти је једини можеш излечити од греха, и тиме исцелити, учинити целом, једном, једноставном, целостном. Благодат светих тајни исцељује душу од греха и грехољубља; само ту благодат ваља да разрађујемо и умножавамо кроз добровољне свете врлине: веру, љубав, молитву, пост, кротост, смерност, покајање. Нама се даје сав лек, а од нас се тражи да га употребимо свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом. Иначе: благодат може бити узалуд (2Кор. 6:1). Благодат нас исцељује од греха, ако ми јачамо у благодати ревносном вером, ревносном молитвом, ревносном љубављу, и осталим светим врлинама (2Тим. 2:1). Кроз добровољне подвиге у борби са гресима ми јачамо у Господу и у сили јачине Његове (Еф. 6:10), и нема греха, нема смрти, нема ђавола, које ми не можемо савладати и победити наоружани свеоружјем Божјим: светим врлинама (Еф. 6:11–18). На тај начин, једино на тај начин се исцељује и васцели дух наш и душа и тело, и васпоставља јединство нашег људског бића, наше људске личности, и враћа она догрехопадна целостност људског бића, боголиког и христоликог и тројицеликог. Ми смо прави хришћани када у нама непрекидно делају све божанствене силе, дароване нам Господом Христом у Богочовечанском телу Његовом, Цркви, јер оне очишћују, исцељују, освећују васцели дух наш и васцелу душу и васцело тело, да их чисте и свете и беспрекорне сачувају до другог доласка Господа Христа, да бисмо били свети и беспрекорни у свему (Еф. 5:27), очишћени од сваке нечистоте тела и духа (2Кор: 7,1). Све то и није друго до један непрекидни подвиг благодатно-добровољног очишћења себе, преображења себе, освећења себе, охристовљења себе, отројичења себе, обожења себе. А да се истраје у том светом подвигу, да се постигне богоназначени и богоодређени циљ и једини смисао људског бића и живота у овоме свету, потребна је васцела Божанска Тројица са свима Својим божанским силама. А Она је сва у Цркви, благодарећи безмерном човекољубљу Јединог Човекољупца – Господа Христа. Зато: «Сам Бог мира да вас посвети целе целцате – ὁλοτελεῖς; и да се васцели дух ваш и душа и тело сачува беспрекорно – ἀμέμπτως – за долазак Господа нашег Исуса Христа».

5,24

Ви у то сумњате? – Срца к небу! »Веран је онај који вас зове; он ће то и учинити». А ко вас зове у такву светост, у такво савршенство? Сам Господ Христос, који је ради тога, само ради тога и сишао у наш земаљски свет, и постао човек, и донео нам не само све божанствене силе него и себе васцелог Бога, са свима божанским савршенствима, да би нас људе спасао од греха, од смрти, од ђавола, и на тај начин нас исцелио од свих болести, осветио васцели дух наш и душу и тело, и увео нас свете и беспрекорне у вечно Царство љубави Своје, где сва блаженства и сва савршенства збратимљени живе у неисказаној радости бесконачној.

О, да! То не могу учинити никакве људске силе. То може учинити само Он – чудесни Богочовек: Господ Исус Христос. Нема сумње – «Он ће то и учинити». Учинити кроз вас и са вама и у вама. Он који је почео добро дело спасења у вама, Он ће га и довршити до дана Страшнога суда (Флп. 1:6). Он вас је обогатио свима божанским богатствима, и ви немате недостатка ни у једноме дару Божјем, и Он ће вас утврдити до самога краја да будете беспрекорни – ἀνεγκλήτους – на дан Страшнога суда (1Кор. 1:8). – Да, «Он ће то и учинити»: «јер је Бог који чини у вама и да хоћете и да чините што Му је угодно» (Флп. 2:13). И поред свег вашег труда и свих ваших подвига на вашем спасењу – «Бог је тај који чини све у свему = ὁ ἐνεργῶν τὰ πάντα ἐν πᾶσιν» (1Кор. 12:6; 1Кор. 12:11). Ваше је да се вером, молитвом, љубављу поверите чудесном Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу, поверите свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом, и Он ће вас несумњиво преобразити у људе свете, савршене и беспрекорне, и увести вас у свечудесно Царство љубави Своје, вечности Своје.

5,25

Браћо, молите се за нас, да бисмо вас могли неуморно и богомудро водити кроз све еванђелске подвиге спасења ка Царству небесном. Нама никада није доста љубави ваше и молитве ваше и поста вашег за нас. Јер на нас, благовеснике светог Еванђеља спасења, непрекидно нападају сви невидљиви и видљиви непријатељи спасења. Зато је наша проповед у исто време и борба са непријатељима Еванђеља Христова. Помогните нам у тој даноноћној борби. Иако је Господ, по Своме нелажном обећању, увек са нама, Својим апостолима (Мф. 28:20), али Он је то нарочито и особито кроз ваше свете молитве за нас. Јер се ви спасавате преко нас, а и ми преко вас, пошто се нико сам не спасава, већ увек љубављу к Богу и к ближњему, животом ради Бога и ближњега, и још живљењем у Богу и ближњему. Јер шта је спасење? Спасење је живљење у Спаситељу, који је сав у Цркви Својој, и тиме у свима вернима. И у вама, браћо, и у нама. И нама је све заједничко: прво – чудесни Господ и Спаситељ наш, па онда и живот и душа и ум и срце и молитва и вера и нада и истина; све је то и наше и ваше зато што смо Спасови. Молитве ваше за нас – преливају вашу свету љубав у срца наша, и у нама непрекидно расте љубав наша к Спаситељу и к ближњима, те смо све неуморнији у проповедању Еванђеља спасења. Молитве ваше за нас: то су свети анђели наши, саборци наши, саблаговеоници наши. Преко ваших светих молитава за нас – сва је Црква уз нас, и сви свети што су у њој. Ко је онда јачи од нас, када су с нама сви свети и све свете молитве ваше? Најглавније је и за нас и за вас, шта? Спасење. А оно је у Спаситељу. Шта је то што нас најбрже и најсигурније приводи Спаситељу? Молитва и љубав за ближње: молитва за ближње из љубави према ближњима. Тако, сви ми сарађујемо један другоме на спасењу: сви се ми спасавамо један помоћу другога. Сав живот Цркве којом се спасавамо, и састоји се у том саборном живљењу, у тој саборној љубави, и у тој саборној молитви: јер нас све то уједињује у једну свету душу Цркве, у једно свето срце Цркве, у једно свето тело Цркве. И ми осећамо себе као себе једино преко свих светих у Цркви. Зато, молите се за нас, молите, молите!

5,26

Поздравите сву браћу целивом светим, целивом свете љубави еванђелске. Јер живот у Цркви – увек је живљење «са свима светима» (Еф. 3:17–19) и са свим што је свето и божанско. Ми се хришћани одликујемо од осталих људи – светим животом, животом по Богу, животом у Христу Исусу Господу нашем. По свему хришћаниновом разливена је благодат Божја и света љубав Духа Светога (Рим. 5:5). Та света љубав и јесте заједничка душа свих хришћана. У светом телу Цркве Христове душа је та света љубав. Кроз њу вера наша и дёла, и делује, и расте, и јача, и пролећује, и бесмртује, и блаженствује, и вечнује. Или шире: Дух Свети је душа Цркве: Он освећује све и сва што је у Цркви: и нас и све наше. Зато у нас хришћана све има бити свето, сем – ако Духа Светог свеосвећујућег не одгурнемо од себе својим гресима. За наше молитве и подвиге Дух Свети излива у срца наша и разлива по бићу нашем свете и светотворне силе, и ми љубимо браћу светом љубављу, која никад не престаје, јер је сва божанска, сва вечна, сва тројична.

5,27

Заклињем вас Господом, да се ова посланица прочита пред свом браћом светом, не што је моја, већ што је у њој Еванђеље спасења, које сам добио непосредно од Господа спасења, Богочовека Христа – јединог Спаситеља под небом. У њој је све од Њега, зато је и пуна силе спасења. Никада не заборављајте: ми апостоли не проповедамо себе већ Њега – Спаситеља и Господа, а ми смо само слуге Његове, добровољне и заробљене Његовом светом и слатком љубављу. Ово Еванђеље тиме спасава што је сво од Спаситеља, који излива силе спасења на све и у све који Му вером својом отворе срца своја. Те силе спасења, разливајући се по нашем бићу, очишћују га од сваког греха, преображавају га, освећују га, охристовљују га, отројичују га, обожују га, и тиме спасавају од сваке смрти, од сваког зла, од сваког ђавола.

5,28

Благодат Господа нашег Исуса Христа с вама. Јер благодат и јесте збирно име за све спасоносне силе које се лију из Спаситеља Христа на све спасаване. Благодат Господа Христа и јесте свесила, у којој су сливене уједно све силе спасења. Уствари, ми се благодаћу спасавамо: она и јесте та која израђује и изграђује спасење у спасаванима. Ако би која реч могла обухватити целокупно Еванђеље спасења, онда је та реч: благодат. Благодат и јесте васцело спасење (Еф. 2:5). Спасење се наше састоји од двога: од благодати Спасове и вере наше (Еф. 2:8); али и вера наша, у крајњој линији, јесте дар Духа Светога (1Кор. 12:9; Еф. 2:8). Зато, сумирајући целокупно Еванђеље спасења вама Солуњанима, моја завршна реч и јесте: Благодат Господа нашег Исуса Христа с вама. Јер је у њој сав Господ Спаситељ са васцелим богочовечанским подвигом спасења.

На преп. и богоносног Антонија Великог

17. / 30. јануар 1954 год. – Ман. св. Ћелије