Тумачењe посланице Ефесцима Светог Апостола Павла
ЕФЕСЦИМА: 1:1–23:1 „Павле, по вољи Божјој апостол Исуса Христа, светима који су у Ефесу и вернима у Христу Исусу: 2 благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.
3 Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас благослови сваким благословом духовним на небесима у Христу; 4 као што нас изабра у њему пре постања света, да будемо свети и беспрекорни пред њим, 5 у љубави предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Xpиста, по благовољењу воље своје 6 на похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме, 7 у коме имамо искупљење крвљу његовом, опроштење грехова, по богатству благодати његове, 8 коју преумножи у нама у свакој мудрости и разуму, 9 објавивши нам тајну воље своје – γνωρίσας ἡμῖν τὸ μυστήριον τοῦ θελήματος αὐτοῦ, по благовољењу своме које је имао у себи, 10 за уредбу пуноће времена – εἰς οἰκονομίαν τοῦ πληρώματος τῶν καιρῶν, да се све састави у Христу што је на небесима и што је на земљи –ἀνακεφαλαιώσασθαι τὰ πάντα ἐν τῷ Χριστῷ (= да се све возглави у Христу …); 11 у њему, у коме и наследници постадосмо, унапред oдређени по намери Онога који све чини по савету воље своје, 12 да бисмо били на хвалу славе његове, ми који смо се унапред уздали у Христа, 13 кроз кога и ви, чувши реч истине, еванђеље спасења свога, у коме и веровавши запечатисте се Светим Духом обећања, 14 који је залог наследства нашег, за откуп течевине, на хвалу славе његове.
15 Зато и ја, чувши вашу веру у Христа Исуса, и љубав к свима светима, 16 не престајем захваљивати за вас спомињући вас у молитвама својим: 17 да Бог Господа нашег Исуса Христа, Отац славе, даде вам Духа мудрости и откривења да га познате, 18 и бистре очи срца вашега, да бисте познали каква је нада звања његова, и какво богатство славе наследства његова у светима, 19 и каква неизмерна величина моћи његове на нама који верујемо по чињењу превелике силе његове, 20 коју учини у Христу кад га васкрсе из мртвих и посади себи с десне стране на небесима, 21 изнад свих поглаварстава и власти и силе и господстава и свакога имена шго се може назвати, не само на овоме свету него и на ономе; 22 и све покори под ноге његове, и њега даде за главу Цркви над свим – ὑπὲρ πάντα, 23 која је тело његово, пуноћа онога који све испуњава у свему – τὸ πλήρωμα τοῦ τὰ πάντα ἐν πᾶσι πληρουμένου.“
Павле је апостол благовести Христове; он је „послан“ да њу проповеда. Стога и не припада себи, већ сав припада Богу и Господу Христу. Док је припадао себи и живео по својој вољи, он је гонио Господа Христа и Његове свете апостоле. Али, откако је доживео чудесни преображај у целокупном бићу свом видевши на путу за Дамаск васкрслог Господа Исуса, он сав припада Њему – јединственом Богу и Господу Исусу. Он неће да зна за себе, за вољу своју, за душу своју, за разум свој, за живот свој, јер је све то заменио у њему Господ Христос: постао и воља његова, и душа његова, и разум његов, и живот његов. Када гледа себе, он не налази себе у себи већ Господа Христа, и изјављује што никада нико од људи није се усудио изјавити о себи: „Ја више не живим, него живи у мени Христос“ (Гал.2:20).
Стога се он сав претворио у „апостола Исуса Xpистa“, у „посланика“ Исуса Христа, који неће ни себе нити ишта своје, већ само хоће, зна и исповеда Онога који га је послао, и проповеда само оно ради чега га је послао. Могло би се рећи: његово је име „апостол“, не Павле, не Савле. Да, он признаје себе за Павла, за човека, за биће уопште, али уколико је „апостол Исуса Xpиста“, уколико припада Христу. За њега: Господ Христос је све и сва у свима световима, једина вредност, једина свевредност; а остало? – све остало је „трице“ и „штета“ (Флп.3:8). Увреда је за Павла назвати га мудрацем, философом, генијем. Све су то „трице“. Он је пре свега и изнад свега „апостол Исуса Христа“, послан да благовести не себе и своју мудрост већ Христа – „Божију силу и Божију мудрост“ (1Кор.1:24). А према њој, свака људска мудрост је лудост. И када у заглављу Посланице ставља своје име „Павле“, он одмах додаје: „по вољи Божјој апостол Исуса Христа“.Као да вели: ІІосланица, и Еванђеље што је у њој, није од мене, Павла, већ од „апостола Исуса Христа“. У њој нема ни мене, нити ичег мог. Ако је што моје, онда је то дужност посланика: саопштити оно ради чега сам послан, саопштити Еванђеље Христово. У њему – све је Христово, све је од Христа; а од мене је само моја добра воља, коју признајем утолико уколико је Божја, уколико је „по вољи Божјој“.
Христоносни апостол назива хришћане светима, јер је светост и њихов позив и њихова дужност. Хришћани су хришћани уколико су у Христу. А у Христу бити значи – бити свет по мери вере своје, јер је Христос освећење наше (1Кор.1:30). Оно што Господ жели од нас у Своме Еванђељу, и ради чега је дошао и дао нам Своје Еванђеље, јесте светост наша (1Фес.4:3:7). Са вером у Господа Христа и почиње хришћаниново освећење благодаћу, које се потом усавршава светим тајнама и светим врлинама. Апостол назива верне светима и свете вернима, да би показао да је вера подвиг којим се хришћани добровољно освећују „у Христу Исусу“. Јер вера и јесте живот „у Христу Исусу“, у коме је сва светост Божанска која својим освећујућим силама освећује верне, преображавајући их из не светих у свете. Крајњи је циљ хришћана да буду „свети у свему живљењу“ као што је свет сам Гослод Христос (1Пет.1:15).
Благодат је свака божанска сила која служи освећењу и спасењу људи. Њу поседује само Трисвсто Божанство, и даје се људима од Оца кроз Сина у Духу Светом, ради заслуга човека Господа Исуса. Зато се благодат првенствено приписује Господу Христу: она је „благодат Господа нашега Исуса Христа“ (1Кор.13:13; Гал.6:18; Рим.16:24; Флп.4:23; 2Фес.3:18; 2Тим.2:1). Штавише, спасење и бива „благодаћу Господа Исуса Христа“ (Деян.15:11). И још: благодат се прима преко Господа Исуса Христа (Рим.1:5). Ако ишта – благодат царује кроз Господа нашег Исуса Христа (ср. Рим.5:21). „Мир“ је такође од Свете Тројице, и увек једне суштине са благодаћу. To је исто тако дар Христов. „Мир“ од живљења у Господу Исусу толико је изузетан, толико се разликује од сваког људског, земаљског мира, да га Спаситељ назива „својим миром“, миром који једино Он може дати (Ин.14:27). To је „мир Божји који превазилази сваки ум“ (Флп.4:7). Зато је Господ Христос – „Бог мира“ (Флп.4:9).
„Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа“: Бог Господа Христа као човека, Бог човечанске природе што је у Богочовеку Христу, и Отац Господа Христа по Божанству, Отац Божанске природе што је у Богочовеку Христу. „Благословен“, јер „нас благослови сваким благословом духовним на небесима у Христу“. – Нема сумње, једино се у Христу биће људско осећа благословено од Бога „сваким благословом“.Ван Њега, оно је увек дављено, мучено, умртвљавано грехом, смрћу и сваком муком, зато се и oceћa проклетим. А са Христом и у Христу Бог је заиста „сваким благословом“ благословио род људски. Дао му опроштај грехова, – зар то није благослов? дао му победу над смрћу и ђаволом, – зар то није безгранични благослов Божји? дао му живот вечни, – зар то није безмерни благослов Божји? дао му истину вечну, љубав вечну, правду вечну, радост вечну, блаженство вечно, Еванђеље вечно, спасење вечно, сва савршенства божанска, бесмртна и вечна, – зар то није благослов Божји, све сам благослов до благослова? Нема благослова Божјег којим Господ Христос није благословио човека, јер нема добра Божијег које Он није донео роду људском (ср. Рим.8:32). Тако је биће људско у Христу постало благословено и „на небесима“,иако је до Њега, и без Њега, било проклето у свима световима. У Христу си вером? Који ти благослов недостаје? који дар? који рај? које небо? „Шта ти још недостаје? Постао си бесмртан, постао си слободан, постао си син, постао си праведан, постао си брат, постао си сунаследник, сацарујеш с Господом, сапрослављен си с Њим; све ти је даровано. Првину твоју славе анђели, херувими, серафими. Шта ти још недостаје?“1
Својим богочовечанским подвигом спасења на земљи, Господ Христос је благословио род људски „сваким благословом духовним“. Тиме је Господ Христос остварио оно што је као план Божји o роду људском постојало у Тросунчаном Божанству „пре постања света“. Спасење које ми хришћани стичемо и добијамо Спаситељем јесте остварење предвечне мисли Божје o нама, „јер нас изабра у Њему пре постања света“.Изабра сав род људски као целину, а нас хришћане и као појединце, предвиђајући да ћемо ми с вером и љубављу примити Спаситеља и спасење. Овај избор ни у ком случају не значи Божје предодређење, већ само Божје предзнање и предвиђање како ће се ко од људи држати према Спаситељу и спасењу које Он нуди. Јер човековољубиви Спас предлаже спасење свима, али га само известан број људи прима. Примају га они који се драговољно одлуче да живе светим и беспрекорним животом у Христу и пред Христом. А такав живот се живи Духом Светим и у Духу Светом помоћу светих тајни, и светих врлина које извиру из светих тајни. Такав живот, више или мање, воде хришћани, сваки по мери својих напора и подвига. Јер се нико не може насилно приморати да живи праведним и светим животом. Ау је све засновано на слободној вољи, на добровољном напору и труду. Врлине, свете врлине се не могу наметнути силом, или неким предодређењем, јер су оне од зачетка до завршетка, дело добре воље. Зато свети апостол речима: „нас изабра у Њему пре постања света“ додаје и ово: „да будемо свети и беспрекорни пред Њим“; – пред Њим: свесветим, свевидећим, свезнајућим, свебеспрекорним. А то ћемо постићи, ако душу своју, створену од Бога боголиком и богочежњивом, хранимо у овом животу светим тајнама и светим врлинама.
Бог нас изабра, да будемо свети и беспрекорни пред Њим. Но да ти, вели Свети Златоуст, чувши o том избору, не би помислио да је довољна сама вера, свети апостол указује и на живот. Зато нас изабра Бог, вели он, да будемо свети и беспрекорни. Избор је и сведочанство човекољубља Божјег и сведочанство врлине изабраних. Нема сумње, Бог изабра оне који то заслужују. Он нас учини светима, али ми треба да останемо свети. Свет је који има вере (ἄγιός ἐστιν ὁ τῆς πίστεως μετέχων); ἂμωμος – беспрекоран је – који води живот без мане.2
Живљење у светим тајнама и светим врлинама нас спасава тиме што нас освећује, јер нас испуњује Једино Светим; што нас обожује, јер нас испуњује Богом; што нас усињује Богу, јер нас сједињује са Јединородним Сином Божјим, Господом Исусом Христом. Спасење и није друго до усиновљење човека помоћу Сина Божјег, Господа нашег Исуса Христа. Развој и подвиг спасења је развој и подвиг усиновљења. Спасен значи усињен Богу, благодатно сједињен са Спаситељем који и јесте Јединородни Син Божји. To је унутрашњи строј спасења, његово биће. И то је оно што је предодређено; на такво спасење је предодређен род људски. Јер ван спасења као подвига усиновљења Богу помоћу Господа Христа, нема за род људски другог начина спасења од греха, смрти и ђавола. Своје спасење хришћани постижу усиновљењем Богу кроз Исуса Христа, – то је оно што је предодређено. У таквом богоусиновљењу се и састоји хришћанство. Једино се тако постаје, и једино тако остаје хришћанин. А да ли ће то усиновљење усвојити овај или онај, зависи потпуно од њихове воље. Јер је усиновљење себе Богу – подвиг свестрано личан и добровољан. Човек се усињује Богу сједињујући се духовно благодаћу Духа Светога са Јединородним Сином Божјим, Господом нашим Исусом Христом. А то бива помоћу светих тајни и светих врлина. Господ Христос је Син Божји по природи, а они који се преко Њега усињују Богу, постају синови Божји по благодати. „Бог посла Сина Свога Јединородног“ – „да примимо усиновљење“ (Гал.4:4:5). Вера у Христа као Јединорадног Сина Божјег и јединог Спаситеља рода људског даје сва потребна света средства и свете силе, помоћу којих људи постају синови Божји. Зато свети апостол и пише хришћанима: „Ви сте сви синови Божји вером Исуса Христа“ (Гал.3:26). Тако, у крајњој линији, усиновљење је ухристовљење и охристовљење, доживљавање помоћу светих тајни и светих врлина Христа као себе, и свега Његовог као свог.
Спасење људи усиновљењем Богу кроз Господа Христа, предодређено је Тројичним Божанством „у љубави“,у неисказаној љубави према роду људском. Из те божанске љубави зрачи свемудрост Божја. Јер љубав Божја је једносушна са мудрошћу Божјом. Нема сумње, овакво спасење је најцелисходније по род људски, јер изражава неизмерно човекољубиво благовољење Божје према људима. Зато је свети апостол и нагласио, да је Бог то учинио: „у љубави … по благовољењу воље своје“. „То јест зато, вели Свети Златоуст, што је силно желео, или, ако хоћете, зато што је то било његова главна жудња. εὐδοκία (благовољење) свуда означава главну и основну жељу. Под тим апостол разуме прву жељу, силну жељу, жељу са жудњом, неодољиву жељу. Значи, Бог силно жели, силно хоће наше спасење. Због чега нас Он тако љуби, и откуда нас тако воли? Једино по доброти Својој, јер благодат је од доброте – ἡ γὰρ χάρις ἀγαθότητός ἐστι. Стога нас Он и предодреди себи на усиновљење, желећи, и то силно желећи, да тиме јави славу благодати Своје“.3
Усиновљење Христом Богу, и сва божанска богатства која га прате, дар је благодати Божје. Зато сва срца свих синова Божјих стапају своја осећања „у похвалу славе благодати“ Божје. Дарови благодати Христове роду људском безбројни су и безгранични, јер нам је она даровала оно што око људско никада не виде и ухо људско никада не чу и срце људско никада не наслути (ср. 1Кор.2:9); јер нам је она даровала оно што само Бог љубави и човекољубља може даровати земнородном робљу смрти и греха; јер нам је она даровала Њега – Господа Исуса Христа Богочовека, то најдивније и најмилије чудо наше планете и свих уопште светова, „како да нам онда с Њим свс не дарује?“ (ср. Рим.8:32). У томе је и безмерје благодати Божје. Гле, у нашем земаљском свету тек са Господом Христом гранула су сва сунца благодати Божје; и ми смо тек Њиме угледали и познали сву славу благодати Божје: јер благодат је толико сва од Њега, толико сва Његова, да је у Светом Еванђељу јасно и одлучно објављена благовест: „Благодат постаде од Исуса Христа“ (Ин.1:17): „постаде“, као да је до Њега није ни било. И ми земнородни људи тек од Њега, од пуноће Његове Богочовечанске Личности – „примисмо благодат на благодат“ (Ин.1:16). Неизмерна слава и неисказана богатства ове благодати излили су се и на нас преизобилно: јер нас Бог њоме „облагодати у Љубљеноме“,тојест у Христу Исусу, пошто због Њега и кроз Њега Љубљеног и ми постајемо мили Богу, охристовивши се у Њему, обновивши Њиме христоликост душе и бића нашег, достигавши спасење, обожење, обогочовечење.
Свети апостол није рекао, вели Свети Златоуст, благодат коју нам дарова – ἐχαρίσατο, већ благодат којом нас облагодати – ἐχαρίτωσεν ἡμᾶς, тојест не само нас од грехова избави, него нас и учини љубљенима, милима Себи – ἐπεράστους ἐποίησε. Замислимо: када би неко узевши шугавца покривеног ранама и сатрвеног болешћу, старошћу, сиромаштином и глађу, одједном преобразио њега у леполиког младића, чија би лепота пленила све, образи сијали, очи гледале као два мила сунца; затим га занавек оставио у том цвету младости, па га још обукао у порфиру, круну и у све царске украсе; – ето, тако управо и преобрази Бог нашу душу, учинивши је и лепом и привлачном и милом, те на такву душу силно желе гледати Анђели и све друге Небеске Силе. Тако нас Бог учини милима и многопожељнима Себи.4
Уствари, на целом путу подвига спасења непрекидно се врши облагодаћење човека: светим тајнама и светим врлинама постепено се облагодаћује душа, облагодаћује срце, облагодаћује ум, облагодаћује воља, облагодаћује тело, облагодаћују чула, облагодаћују све психофизичке силе човекове, облагодаћује сав човек. И природно је онда што су у тако облагодаћеног човека и мисли благодатне, и осећања, и жеље, и хотења и расположења, и дела. Живот у Христу, живот је у благодати. Зато је такав живот и свет и непорочан и беспрекоран. Облагодаћење је уствари охристовљење, а у њему спасење. Јер само духовно благодатно сједињење са Спаситељем доноси нам спасење. Спасава се једино онај који благодаћу живи у Спаситељу и Спаситељем. Другог начина спасења нема. Јасна је новозаветна благовест: благодаћу се спасавамо кроз веру(Еф.2:8), јер се вером улази у благодат спасења (ср. Рим.5:2). Благодат се свакоме даје по мери његових трудова и вршења заповести Спасових (ср. Еф.4:7). Благодат се множи у нама вером, љубављу и осталим светим врлинама (ср. 1Тим.1:14). Од нас зависи да ли ћемо јачати или слабити у благодати. Зато свети апостол наређује свакоме од нас: „Јачај у благодати Исуса Христа“ (1Тим.2:1). Не јачаш ли у њој, знај – благодат је узалуд у теби, и једног се дана може узети од тебе (ср. 2Кор.6:1).
У Христу „имамо искупљење – τὴν ἀπολύτρωσιν – крвљу његовом, опроштење грехова по богатству благодати његове“. Не у човеку, већ једино у Богочовеку „имамо искупљење“ од греха, смрти и ђавола. Зашто? Зато што је Он једини показао тело човечије без греха. А ђаво и смрт грехом су држали у свом ропству све људе без изузетка. Тело Бога Логоса је без греха, те ђаво и смрт нису имали чиме да га држе у ропству, и оно је васкрсло, васкрсењем победило смрт и „пропутило сваком телу пут“ у васкрсење и у живот вечни“.5 Присутан и у мртвом телу Свом у гробу, и у души Својој с којом је сишао у ад, Спаситељ као да је рекао ђаволу: ето тела мог мртвог; његова смрт, његова мртвост показује да је оно заиста људско; а ево и душе моје људске са мном у аду; погледајте, у телу мом и у души мојој нема нимало греха: потпуно су свети и безгрешни, зато нисте у стању да их држите ни у ропству смрти ни у ропству ада; тело моје безгрешно својом божанском чистотом, безгрешношћу, светошћу искупљује природу људску од греха, смрти и ђавола, ослобађа их од робовања вама, и отвара сваком бићу људском пут у васкрсење и живот вечни.
„Имамо искупљење крвљу његовом“. Зашто „крвљу његовом“? Зато што је крв тела Његова постала божанска и божанском свевредношћу искупила од смрти природу људску. Зашто још? Зато што је кро Његова божанска и животворна, занавек остала таква и у телу Његовом – Цркви. И ми „имамо искупљење крвљу његовом“, јер живећи у телу Његовом, Цркви, ми живимо пречистом и животворном крвљу Његовом. Зашто још? Зато што се том светом и животворном крвљу причешћујемо у светој Евхаристији, и тако она постаје наш живот, наша бесмртност, наша светост, наша безгрешност, наше обожење, наше спасење. „Ми имамо опроштење грехова крвљу његовом“, зато што је Његова божанска и свескупоцена крв проливена за грехе наше. После ње, ниједан грех људски није остао неискупљен, неопроштен. Толико је богатство, толика сила њена. У тој свескупоценој и свеживотворној крви може наћи искупљење и опроштај својих грехова сваки ко постане сутелесник у телу Богочовековом, Цркви (ср. Еф.3:6, Еф.4:12, 16). Толико је богатство благодати Христове, и божанске крви Његове.
У бескрајном човекољубљу Свом Господ Христос је богатство благодати Своје учинио приступачним за све; приступачним кроз веру у Њега (ср. Рим.3:24, 25). Сваки може постати заједничар у божанском свебогатству блатодати Христове, јер је сва благодат Његова у Цркви. Она обогаћује душу, обогаћује ум, обогаћује срце, обогаћује живот, обогаћује вољу, и то обогаћује богатством Божјим. То је свакодневно искуство чланова Цркве.
Зато свети апостол благовести: Бог благодат „преумножи у нама у свакој мудрости и разуму“ – ἐν πάσῃ σοφίᾳ καὶ φρονήσει. Благодат у мудрости? To је облагодаћена мудрост, мудрост божанска, логосна, бесмртна, вечна, само у границама наше људске душе. Обогаћен том благодатном мудрошћу, хришћанин мудро живи у свима Божјим световима, избегавајући грех, од кога душа и лудује и бунца. Јер грех и јесте лудило душе, безумље душе. Када је на путевима греха, душа човекова бунца у безумљу, и ломи се по гудурама и тминама зла и страсти. Само благодат Христова исцељује душу од греховног безумља и лудила. Она је једини лек за то у свима човечанским световима. Грех – болест, благодат – лек; грех – лудило и безумље, благодат -мудрост и здравоумље.
Бог преумножи благодат „у сваком разуму“. – Благодат у разуму? То значи: божанска сила, освећујућа и преображујућа и обожујућа, освећује разум, преобража га, обожује га. И разум се јавља чист и обновљен и преображен и обожен, и из њега се роје божанске мисли, божанска расуђивања, божанска умовања. Док је под влашћу греха, разум точи из себе таму и мрак, наказне и ружне мисли, безумна и луда расуђивања, јер грех и царује у човеку кроз многобројне демонизме и разна лудила. Огреховљен разум увек је под влашћу зла, и тиме посредно под влашћу ђавола. Облагодаћени пак разум увек је под влашћу божанског добра, и тиме под влашћу самога Бога свакога добра – Господа Христа. Разум се облагодаћује помоћу светих тајни и светих врлина. Тако, молитва светом силом својом облагодаћује разум; и омолитвљен разум свако своје расуђивање развија и води божанским путевима, те га никада не костоломе мрачна беспућа. Исто тако, љубав светом силом својом облагодаћује разум, те он с усхићењем благовести и оправдава христолику љубав према свима људима и свима створењима и свима тварима. Тако и смиреност, тако и кротост, тако и пост, тако и све остале еванђелске врлине, свака својом светом силом облагодаћује разум, и тиме га преображава, освећује, охристовљује, обожује, обогочовечује, обесмрћује, овечнује, и на тај начин га оспособљава, те он радосно и усхићено живи ради вечнога у времену, ради Божјега у човеку, ради богочовечнога у људима, ради Господа Христа у времену и вечности, и свим бићем својим усваја вечну Божанску Мудрост што је у Божанском Откривењу.
Шта Бог хоће са овим светом? Какав је циљ Божји у њему? Шта Бог хоће са родом људским? Са човеком? Зашто је Бог створио овакав свет и оваквог човека у њему? То не зна, и не може знати никаква људска мудрост, никакав људски разум. То може знати, и стварно зна једино Христовом благодаћу облагодаћена мудрост, и Христовом благодаћу облагодаћени разум. „Богатство благодати“ Своје Тросунчани Господ је и излио на нас „објавивши нам тајну воље Своје“ у личности Господа Христа и Његовом богочовечанском подвигу спасења: тајну воље Своје o нашем земаљском свету, и o свима световима, o човеку, и o свима људским бићима. Нема сумње, тајна свих светова је у тајни воље Божје. Да нам је није објавио, ми људи никада не би сазнали и открили ту тајну, а самим тим ни тајну наше људске воље: ради чега нам је воља дата, и чему треба да служи, и како да се управља. По предвечном благовољењу Свом Бог нам је открио ту тајнукоју је имао у себи o свету и световима, и o човеку у њима. А то благовољење васцелим бићем својим извире из безграничне љубави Божје, којом Бог и одређује од вечности сав свој однос према роду људском.
До доласка Господа Христа у наш земаљски свет, род људски је био пуки сиромашак, јер није знао „тајну воље Божје“, није знао шта Бог хоће са нама људима, са анђелима, са звездама, са животињама, са биљкама, са васионама. А све то сазнао је са појавом Богочовека Хркста на земљи. У чему је „тајна воље Божје“? У томе: „да се све састави у Христу што је на небесима и што је на земљи“ (ἀνακεφαλαιώσασθαι τὰ πάντα ἐν τῷ Χριστῷ = да се све возглави у Христу … ); Христос – свејединство, Христос – свеујединитељ: У Њему, Богочовеку, сједињује се Бог и човек, небо и земља, анђели и људи, бића и твари, атоми и васионе, све што је на небу и што је на земљи, све осим греха, смрти и ђавола. Богочовек је све то ујединио основавши Собом и у Себи и на Себи Цркву, која је тело Његово и Он глава њена, те је тако она пуноћа Њега, Богочовека, који све испуњава у свему – τὸ πλήρωμα τοῦ τὰ πάντα ἐν πᾶσι πληρουμένου (Еф.1:22, 23).
Своје првобитно јединство са Богом Логосом, Творцем својим, род људски је нарушио грехом: грехом је одвојио себе од Њега, одбацио себе од Њега, и кренуо ванбожјим, ванлогосним, ванлогичним путевима, који кроз безброј смрти воде у царство смрти, царство чистога демонизма, ђаволизма, сатанизма. Јер сваки грех је својим главним животним нервом невидљиво везан за срце, за свезло срце свезлог Сатане. Уневши у себе грех, ту разорну богобежну силу, човек је одбегао од Бога, одвојио себе од Бога, и са собом повукао у смрт и поноре сатанизма и сву твар, која је по речи Божјој подвласна њему. Тиме је он сву твар увукао у ропство пропадљивости, у тешке патње и муке, због чега и „сва твар уздише и тужи заједно с нама“ људима у квргама греха и смрти (ср. Рим.8:20, 22). Ослободити род људски, а преко њега и сву твар, од робовања греху и смрти, није могао нико од људи, нико од створених бића и твари, већ само Бог Логос – Творац: као Једини Безгрешан и Једини Бесмртан. И тако васпоставити јединство твари са Творцем, јединство рода људског са Богом Логосом, Богом Логиком, и повратити бићу људском божански смисао и божанску вредност постојања и живота. То је чудесни Господ Христос учинио својим оваплоћењем, и васцелим Својим богочовечанским домостројем спасења, нарочито Својом свескупоценом крвљу: уништио грех и смрт, и тако Собом ујединио све било на земљи или на небу, и све повратио дивном логосном свејединству. Јер је Он крајњи и свеобухватни смисао свих твари и бића, и свега створенога: „јер кроз Њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види, били Престоли или Господства или Поглаварства или Власти: све се кроза Њ и за Њ сазда. И Он је пре свега, и све је у Њему. И Он је глава телу Цркве, који је почетак, првенац из мртвих, да буде Он у свему први; јер би воља Очева да у Њему обитава сва пуноћа – πᾶν τὸ πλήρωμα, и кроза Њ да помири све са Собом, умиривши крвљу крста његова, кроза Њ све, било на земљи или на небу“ (Кол.1:16–20).
У Цркви, Богочовечанском телу Свом, Господ Христос извршује уједињење свих твари и бића, свега логоснога што je у њима, излучујући грех и смрт из свих бића и твари, васпостављајући јединство између твари и Творца, а преко тога и јединство између сваке твари са осталим тварима. Тако је Црквом остварено јединство између анђела и људи: сви су они чланови Његовог светог Богочовечанског тела, коме је Он глава, те смо сви ми, и анђели и људи, под једном истом Божанском главом – Господом Христом. То је надахнуто изражено у Канону Бестелесним Силама: „Тебе непрестано величамо, Христе, који си на неисказан начин начинио једну Цркву од анђела и људи и сјединио небеско са земаљским“ (Песма 9). Једна Црква: и у њој један исти Господ и за анђеле и за људе, једна иста Божанска Истина, једна иста Божанска Правда, једна иста Божанска Љубав, један исти Божански Живот, једна иста Божанска Вечност, једно исто Божанско Царство. Зато су свети анђели, та наша небеска, света и безгрешна браћа, у радосном човекољубљу постали добровољне слуге спасењу нашем (ср. Евр.1:14). У Цркви се остварује и јединство између људи и осталих твари: јер људи, постајући кроз освећење и обожење синови Божји, постепено ослобађају и твар око себе од робовања греху и смрти, и приводе је безгрешну Једином Безгрешном (ср. Рим.8:19–21). Најсавршенији чланови Цркве, светитељи, најјаче осећају то свејединство свих твари у Христу: анђели на земљи, они и живе анђелским животом: једно су са светим анђелима истином, правдом, Еванђељем, молитвом, љубављу; а једно су са осталим тварима – тугом, уздисањем неисказаним; заједно са њима кроз Духа Светог осећају како се твар исцељује Црквом од греха, постаје безгрешна и мила и благовесна. Све сачињава један Богочовечански организам, а они – осећалиште свега тога, и све осећају као део себе.
До оваплоћења Бога Логоса, вели Свети Златоуст, небеско и земаљско били су одвојени једно од другог и нису имали једну главу. Али овлапоћењем Господа Христа Бог постави једну главу за све, за анђеле и људе, тојест даде једно врховно начело и анђелима и људима: једнима Христа по телу, а другима – Бога Логоса. Као када би неко рекао за кућу да је у њој нешто труло а нешто јако, па би обновио кућу, тојест учврстио је појачавши јој темељ: тако и овде све је подвео под једну главу. Тада је једино и могуће сједињење, тада ће једино и бити савршен савез, када све, имајући неку неопходну свезу горе, буде подведено под једну главу.6
„Тајну воље своје“: „да се све састави у Христу што је на небесима и што је на земљи“ – Тросунчани Господ је објавио, и остварио, оваплоћењем Господа Христа и оснивањем Цркве y Њему и на Њему, и то онда када се по промислу Божјем испунила „пуноћа времена“. А пуноћа времена је настала када је грех у роду људском био достигао све врхунце свог разарачког и смртоносног деловања и претио да род људски потпуно ођаволи и осатани, сатирући у њему све што је божанско и богочежњиво (ср. Гал.4:4–5; Рим.3:9–19). Тајна времена је у тајни воље Божје: време је имало да се освети и оваплоћењем Бога Логоса и Његовим богочовечанским домостројем спасења, јер је и време саздано кроз Бога Логоса и ради Бога Логоса (ср. Кол.1:16; Ин.1:3): једино у Богу Логосу је логос, смисао, логика и вредност времена, и сва његова економија. Бог Логос води економију времена; и све што претходи оваплоћењу Бога Логоса, Његовом силаску у наше земаљско време, устремљено је „на економију, на уредбу пуноће времена“ – εἰς οἰκονομίαν τοῦ πληρώματος τῶν καιρῶν. Уствари, врховну власт над временом и временима, над роком и роковима има Господ Сведржитељ, Господ Свеосмислитељ: Он води време и времена, рок и рокове, путевима Свога божанског промисла, а људима је од те превелике тајне познато само нешто, и то онолико колико им је неопходно ради њиховог спасења (ср. Деян.1:7; Мф.24:36).
У Христу и кроз Христа ми и „носледници постадосмо“ свеколиког богатства Његовог, „предодређени бивши по намери Бога који све чини по савету воље своје“ – προορισθέντες κατὰ πρόθεσιν τοῦ τὰ πάντα ἐνεργοῦντος κατὰ τὴν βουλὴν τοῦ θελήματος αὐτοῦ. Постајући Христом синови Божји, природно је, хришћани постају и наследници Божји: „ако си син, и наследник си Божји кроз Исуса Христа“ (Гал.4:7). И још: „Кад смо деца Божја, и наследници смо: наследници дакле Божји, а сунаследници Христови“ (Рим.8:17). Предодређење је и овде предодређење начела, начина на који се постаје наследник Божји. А наследникомБожјим може постати сваки који постане брат Јединородном Сину Божјем, Господу Христу. А брат Његов постаје сваки који извршује заповести Његовог светог Божанског Еванђеља, у коме је изражена сва воља Трисветог Божанства односно рода људског скупа, и сваког човека посебно. По речи свеистинитог Спаса и Бога Христа: „Ко извршује вољу Оца мога који је на небесима, онај је брат мој и сестра и мати“ (Мф.12:49). Извршење пак воље Божје од стране човека увек бива драговољно, иако „по намери Божјој“: јер намера Божја увек укључује и Божје предзнање o нашој личној добровољној намери, пошто као свезнајући, Бог унапред зна наше намере o нама, те и њих има у виду када доноси Своју одлуку и намеру o нама. Све што чини, Бог „чини по савету воље своје“, тојест по савршеној правди и савршеној мудрости, а њима претходи савршена љубав, савршено човекољубље. Стога се и „предодређење“ Божје o нама сво заснива на томе. У тој свеправедности и свемудрости и свељубави је и слава
Божија; то је оно што хвалимо и ми који се уздамо у Христа и у Њему видимо сву наду свога живота. Јер Он, једино Он, води свако људско биће савршенству, ако Му се вером повери п љубављу сву наду положи у Њега. Води како оне из Јевреја који су се и пре Његова оваплоћења уздали у Њега, тако и све, бивше незнабошце, који Му после оваплоћења приступају вером и уздају се у Њега.
Господ Христос је не само Истина него и Реч: Он је и Реч Истине и Истина Речи. А то и сачињава Његово свето и животворно Еванђеље. Зато се оно и може чути и сазнати од Њега и „у Њему“. Да, само од Њега и у Њему. Јер од Спаситеља је спасење кроз „Еванђеље спасења“, кроз благовест спасења. Нема друге стварне благовести за род људски него спасти га од греха, смрти и ђавола. Стога се једино Христово учење и Христово дело и називају еванђеље спасења. Самим тим што је Богочовек Христос савршени Бог и савршени човек, Њега не може ниједно људско биће умом потпуно схватити и обухватити. Сваки човек је само боголико биће а не Бог, те стога и не може у своје ограничено сазнање сместити Богочовека и потпуно Га рационално осазнати. Зато је вера у Богочовека једини правилан став човека према Богочовеку. Кроз веру у Богочовека расте и човеково знање o Богочовеку, расте до неслућених размера. Јер за веру у Њега Богочочек даје човеку „Духа Истине“, који и уводи човека у сваку истину o Исусу Богочовеку и Спаситељу (ср. Ин.16:13, Ин.14:26). Сав живот таквота човека вере је у Духу Светом; све његово: и ум, и душа, и срце, и мисли, и осећања, и воља, носе на себи печат Духа Светога. То је сила која га чува од свега несветог, и знак по коме се он распознаје. Духоносци, хришћани су увек духолики и духоношени. Свети апостол стога и вели: у Христу „запечатисте се Светим Духом обећања“. Обећања? Датог Богом преко светог пророка Јоиља (Иоиль.2:28 = Деян.2:16–21), и самим Господом Христом (Лк.24:49; Деян.1:4).
Печатом се потврђује истинитост онога на чему печат стоји: у овом случају – истинитост вере у Христа и свега што она садржи и обећава. Јер, присуство Духа Светога у души верујућег, печат Његов на бићу овога, и јесте „залог наследства нашега“ – ἀρραβὼν τῆς κληρονομίας ἡμῶν, залог, да ћемо потпуно успоседовати оно што нам Спаситељ Својим Еванђељем спасења нуди и обећава. Дух Свети нам враћа сва она божанска богатства која смо изгубили грехом и због греха. Она сачињавају наше у Христу наследство, тековину. Залог Духа и даје нам се „за откуп тековине“ – εἰς ἀπολύτρωσιν τῆς περιποιήσεως. Како драгоцен залог! – Сам Дух Свети, кога нам Господ Христос даје од Оца. Сва Пресвета Тројица ради на нашем спасењу. То сваки осећа који је вером у чудесног Господа Христа пошао путем спасења. Свети апостол благовести: „Бог нас утврди у Христу, и помаза нас, и запечати, и даде залог Духа – τὸν ἀρραβῶνα τοῦ Πνεύματος – у срца наша“ (2Кор.1:22). А залог Духа Светога у нама разраста се у све дарове Духа Светога, у све свете врлине (ср. 1Кор.12:4–11), Зашто нам Господ није одмах дао све – τὸ ὅλον -, него нам најпре даје само залог? пита Свети Златоуст. И одговара: Зато што ми са своје стране нисмо испунили све. Ми смо поверовали; то је само почетак, и Он је дао залог. А када веру покажемо у делима, онда ће нам уручити све – τὸ πᾶν.7 Злог Духа„јесте део оне части која нам је од Бога обећана“.8 A пупоћа свих обећања тако је неизмерно огромна и неизразиво чаробна и сладосна, да свети апостол вели за њу да је то оно што око људско никада видело није, нити уво људско чуло, нити срце људско наслутило (ср. 1Кор.2:9).
Имајући у себи залог Светога Духа, хршићани доживљују неисказану радост од тог свејединства у Христу: осећају сву славу Његову, славу Богочовека и Спаситеља, који Црквом уједињује све и сва са Тросунчаним Божанством. Они се с неисказаном радошћу осећају једно са анђелима, и са васцелом Божјом творевином: и са птицама, и са биљкама, и са животињама, и са звездама, и са васионама, и са свима уопште тварима, јер „пуноћа Онога који све испуњава у свему“ испуњује им и душу и срце и ум: васцео Он у њима, васцели они у Њему. Али исто тако они се са истог разлога осећају једно са сваком птичицом која тугује у гнезду свом или издише у болу свом; са сваким цветићем који невино и невољно вене и пропада пропадљивошћу коју је грех људски навео на њега и на сву твар; они се осећају једно са сваким страдалником, са сваким патником; они тутују због сваког грешника; моле се за сваког злочинца, и уздишу и вапију и ридају њега ради, и себе ради, јер се једно осећају са свима и са сваким: све што је људско њих тишти, захвата, носи и боли. Али их у исто време „залог Духа“ уздиже изнад свих људских болова и мука и теши утехом неисказаном: Утешитељ благи води их кроз муке људске и грехе људске и падове људске и паклове људске, да би се они што више, што вапајније, што уздисајније молили за њих, за људе, за све људе, Духом Светим усавршавани у васцелом бићу свом, они oceћajy и саосећају како звезде уздишу и туже због грехова наших, како камење јеца и распада се због злочина наших, како цвеће и биље плаче и сузе рони због зала наших, како птице и животиње и сва створења Божја наричу над грехољубивим родом људским, како „сва твар уздише и тужи“ због бола и јада и патњи што су људи разлили по њој увевши у овај свет грех, смрт и ђавола. Али при свему томе они опште са небеским световима, са свим оним што је на небу: јер су у чудесном Господу Христу, том свечудесном свеосетилишту; у коме је са нама људима састављено све што је на небесима; и они, сједињени са Њим, Њиме осећају, и сагледају, и доживљују живот свих бића што су на небу, свих твари небеских, њихова херувимска и серафимска славословља Једином Човекољупцу – Тросунчаном Богу и Господу, и радују се радошћу неисказаном. Из Цркве, која је у исто време сва на земљи и сва на небу, они осећају и саосећају као своје све што је на небу и све што је на земљи, јер им је Господом Христом све то постало своје, наше, људско: наслеђе наше, имање наше, тековина наша, благо наше, царство наше. Благодаћу Богочовека биће им је проширено до свебића, и они Духом Светим, чудотворним силама Његовим стално осећају себе једно са свима људима и са свима тварима: са свима тугама и мукама и патњама људским на земљи, и са свима радостима и усхићењима и блаженствима анђелским на небу. Они – христолики свеосетљивци и свесаосетљивци: срце им је – свесрце: осећа све радости свих бића као своје, и све туге као своје, и све смрти као своје, и све грехе као своје, и све муке као своје; душа им је – сведуша: проходи сва бића и све твари, и у сваком се бићу и у свакој твари осећа своја, и из свију њих се моли за све и сва: око им је – свеоко, савест – свесавест, ум – свеум, живот – свеживот: јер им све то даје, и све то у њима ствара највећи чудотворац свих светова – Црква Христова: она благодаћу Духа Светога и љубављу Господа Христа њихов ум преображава у саборни ум Цркве, њихову душу у саборну душу Цркве, њихово око у саборно око Цркве; и они, обесконачњени свима богочовечанским бесконачностима Цркве Спасове живе саборном сведушом Цркве. А кроза све то и у свему томе они осећају саборним свесрцем Цркве, бесмртују и вечнују саборном сведушом Цркве. А кроз све то и у свему томе они уствари и живе и мисле и осећају и гледају и умују и делају благодаћу Тросунчаног Бога и Господа: од Оца кроз Сина у Духу Светом.
Откуда све то? Отуда што је чудесни и чудотворни Човекољубац Господ Христос саставио у Себи све што је њихово: саставио благодаћу срца њихова са свим што је на небесима и са свим што је на земљи; а пре тога: саставио их са Собом: свеблагим, свемилостивим, свезнајућим, свевидећим, свеосећајућим и свесаосећајућим Богом и Господом: обукао их у Себе кроз свето крштење и они се обукли у Њега, испунио их Собом, сваком пуноћом Божанства кроз свето причешће и остале свете тајне и свете врлине, и они неуморно расту растом Божјим у све богочовечанске бескрајности и безграничности Његове. Отуда, никада краја њиховом усавршавању: што је остраг заборављају, а што је напред сежу се за њим: јер им ваља достићи у човека савршена, у меру раста висине Христове, пуноће Христове, увек имајући пред свима очима своје душе и пред свима чулима свога бића крајњи циљ свих подвига хришћанских: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески – Бог“ (Мф.5:48). Усавршавању њиховом неће бити краја, благовести Свети Симеон Нови Богослов, јер престанак у узрастању учинио би крај Бесконачноме. Они који иду за Бесконачним, нема краја њиховом идењу. Реци ми, како они могу достићи крај Бескрајнога? То је немогуће, и сасвим неостварљиво. Таква мисао не може ни на ум пасти светима, ни овде на земљи док су у телу, ни тамо кад се преставе у Богу. Јер, они, покривајући се светлошћу Божанске славе, озаравани њоме и сијајући њоме, и наслађујући се њоме, са потпуном и савршеном убеђеношћу насигурно знају да ће њихово усавршавање бити бесконачно и напредовање у слави вечно.9
Вера у Христа увек се појављује као љубав к свима који су Христови, као „љубав к свима светима“. Јер вера пренесе душу верујућег у Господа Христа који је Бог љубави, и он одмах почне живети том божанском љубављу: љуби Господа Христа што му је подарио спасење, живот вечни, истину вечну, правду вечну, љубав вечну; а љубећи Господа Христа, он природно љуби и све оно што је Христово, и све оне који су Христови. Свети апостол опет назива хришћане светима, да они не би заборавили свој позив: светост у Христу кроз веру, љубав и остале свете врлине. Али, пошто је за такав свети живот
увек потребна помоћ Божја, то се свети апостол и моли Богу за Ефесце. Пут хришћанинов је пут заједнички, пут саборан; њиме се увек иде „са свима светима“; на њему сваки помаже све и сви свакога, нарочито молитвом, и то непрекидном молитвом. Она – најсигурнији вођ, и највидовитији путовођ. Њоме се од Бога добнја све што нам је потребно за свети живот у Христу и за наше спасење. А сврх свега, њоме се постиже познање онога што је најглавније и најсудбоносније за људско биће у свима световима и у свима животима. А то је: чудесни Господ Христос, једини истинити Бог и Господ, једини истинити Спаситељ рода људског, и Његова пресвета тајна – светајна, у којој се садрже, из које извиру, и којом се објашњавају све остале тајне свих светова, свих бића, свих људи, свих твари. У Богочовеку Христу људима је даровано такво неисказано богатство, и такви дарови, какве људи ни замислити нису могли. Што око људско никада видело није, и ухо никада чуло није, и у срце човеку никада дошло није, – то нам Бог дарова кроз Господа Христа (ср. 1Кор.2:9). То пак неисказано богатство што је у Господу Христу, ми људи можемо познати само Духом Божјим, Духом Светим: када дух наш људски испунимо Њиме, обасјамо Њиме, просветимо Њиме, водимо Њиме, руководимо Њиме. И само примивши Духа Светога који је од Бога, ми можемо знати шта нам је у Христу даровано од Бога (ср. 1Кор.2:10–12).
Зато се духоносни апостол и моли за ефеске хришћане, а преко њих и за све нас: „Да Бог Господа нашег Исуса Христа, Отац славе, даде вама Духа мудрости и откривења да га познате“ – Πνεῦμα σοφίας καὶ ἀποκαλύψεως … – Шта вели свети апостол? „Бог Господа нашег Исуса Христа“. Зар Господ Христос није Бог, већ има над собом Бога? Нема сумње, Он је Бог, у свему раван Богу Оцу по Божанству. Али Он – Бог постао је човек, и Њему као човеку Бог Отац је Бог. За познање Њега, једног од Свете Божанске Тројице, потребна нам је помоћ остале свете Двојице: Бога Оца и Бога Духа Светога. Бог Дух Свети је Дух мудрости;добије ли Га, човек се испуни мудрошћу божанском. Дух Свети је још и Дух откривења. Божанском мудрошћу Он у срцу верујућег открива и казује тајну Исуса Богочовека, те тако духоносац долази до истинског христопознања. Да, само духоносац је христозналац. „Дух Свети сведочи нашему духу“ o свему Христовом и „помаже нам у нашим слабостима“, те изграђујемо истинско и савршено знање o Спаситељу и спасењу (Рим.8:16, 26). Никакав дух људски није у стању никаквим напорима својим да позна тајну Христову у њеном божанском и спасоносном савршенству и потпуности. То духу људском открива једино и само Дух Свети, због чега се и назива „Дух откривења“. Са тих разлога духозарни апостол и благовести: „Нико не може Исуса назвати Господом осим Духом Светим“ (1Кор.12:3). Дух Свети као „Дух откривења“ уводи у сваку истину Христове богочовечанске Истине и Његовог богочовечанског подвига спасења, и Он нас учи свему Христовом (ср. Ин.16:13, Ин.14:26). То је разлог што се и целокупно Еванђеље Христово, сав Нови Завет назива Откривењем.
Разуме се, при томе дух људски није аутомат, није мртво оруђе којим Дух Свети рукује и дела, већ живи сарадник Духу Светом. Под утицајем Духа Светог он се сав претвори у делатност, јер помоћу светих врлина претвара благодатне силе Духа Светога у своје: уноси их у све састојке бића свог, разлива их свуда по себи, и оне учествују у свима његовим мислима, и осећањима, и хтењима, и делима, и речима: једном речју: у васцелом животу његовом. При томе, Благодаћу Светога Духа човек чисти од греха, обнавља, освећује, преображава све органе свога духа, органе сазнања и осећања: срце, ум, душу, вољу, те они могу, неометани тамом греха и неукочени парализом страсти, сагледати сва божанска богатства која нам човекољубиви Господ Христос доноси и даје. Ту нам тајну открива многобрижни апостол молећи у Бога за хрншћане чисто срце, срце очишћено, освећено и просвећено благодаћу Духа Светога: „и бистре очи срца вашега“ – Πεφωτισμένους τοὺς ὀφθαλμοὺς τῆς καρδίας ὑμῶν (= просветљене, просвећене очи срца вашега), да бисте могли видети каква је нада звања његова, и какво богатство славе наследства његова у светима, и каква неизмерна величина моћи његове на нама који верујемо по чињењу превелике силе његове“.
„Очи срца“? То је вера. Јер вера постаје вид душе наше, вид који види „Невидљивог“ и „невидљиво“: види невидљивог Бога у видљивом човеку Исусу, види Његове безбројне „невидљиве“ благодатне силе, које Црквом изграђују спасење људи, света, твари: и моје, и твоје, и свих грешника, и свих праведника. Зато ми, и кроз овај земаљски свет и кроз све светове уопште – „вером ходимо, а не гледањем“ = διὰ πίστεως περιπατοῦμεν, οὐ διὰ εἴδους (2Koр.5:7), вером, која је вид наше душе облагодаћене и освећене и преображене. У нас хришћана вера – то је једно бесмртно и свевидеће око душе наше облагодаћене, а љубав – друго, а молитва – треће, а нада – четврто, а пост – пето, а смерност – шесто, а кротост – седмо, а трпљење – осмо, а свето причешће – девето, а свето покајање – десето, и тако редом: све свете тајне и све свете врлине – безброј очију наших, и то очију – свевидећих, боговидећих, небовидећих, истиновидећих. И ове свете очинаше виде – „каква је нада звања“ Христова, нада наша: усиновљење Богу кроз Господа Христа и наслеђе Царства небеског, живот вечни у блаженству вечном Тросунчаног Бога и Господа. И још ове свете очи наше виде – „какво је богатство славе наследства“ Христова, наследства нашег у Христу: божански живот вечни и слава вечна кроз све саме Истине Вечне, Правде Вечне, Љубави Вечне, Радости Вечне, Блаженства Вечна. И још наше свете очи виде – „каква је неизмерна величина моћи Христове на нама који верујемо по чињењу превелике силе Његове“: сила Његова божанска вером нашом побеђује све грехе у нама, све смрти, све ђаволе, све паклове, и дарује нам спасење, освећење, облагодаћење, обожење, охристовљење, отројичење, рај, рај, сверај …
Од нас је вера, од Господа је сила вере. Кроз свете тајне и свете врлине вера наша расте из силе у силу, из бесмртности у бесмртност, из раја у рај, из радости у радост, из истине у истину, из правде у правду, из добра у добро, из мудрости у мудрост, расте ка свима богатствима царства Христова, гледајући их бистрим очима срца. На том путу вере безбројне су препреке, и страдања, и невоље, и муке. Али што веће муке Христа ради, то већи прилив божанске силе у срце верујућег. Тако се једино и могу објаснити трпљење и радост светих Мученика и Исповедника вере у страшним мукама и страдањима за Христа. Тако се једино могу објаснити и разумети: и сви надчовечански подвизи еванђелски светих апостола, и сви претешки подвизи светих пустињака, и све добровољне и невољне муке и патње и страдања свих правих хришћана, свих христочежњивих трудбеника, свих богољубивих самомученика, свих неуморних благовесника, свих покајаних грешника, свих покајаних разбојника, покајаних блудника, покајаних среброљубаца, покајаних сладострасника, покајаних гордељиваца, покајаних самољубаца, покајаних саможиваца, покајаних тврдица, покајаних убица, покајаних лупежа, покајаних развратника, покајаних пијанаца, покајаних очајника.
Све то показује да вера наша, вера свију нас, и највећих и најмањих, и најученијих и најпростијих, и царева и просјака, и мудраца и чобана, бива „по чињењу превелике силе“ Божје, по дејству и деловању те силе у душама нашим, у савестима нашим, у световима нашим. Она чини те се у нама све земљотресно испретура, али и свемудро неимарски изгради у нове светове, божанске и вечне. И ми још овде на земљи почињемо да живимо вечним животом, земља се под нашим ногама претвара у непролазно небо, и где стане вера наша, ту је већ Господ наш, и у Њему рај наш, радост наша, вечност наша. Да, да, да: вера је наша – „у сили Божјој“, „у показивању Духа и силе“ (1Кор.2:5, 4).
Сву ту неизмерну величину моћи Своје и богатство славе Своје и свемоћ силе Своје Бог показа васкрсењемХриста из мртвих, вазнесењем Његовим на небо, и оснивањем Цркве као тела Његовог, тела коме је Он, Васкрсли и Вазнесени и Вечноживи, глава. То безгранично чудо, то уистини најбожанскије свечудо Бог „учини у Христу када га васкрсе из мртвих и посади себи с десне стране на небесима, изнад свих поглаварстава и власти и сила и господстава и свакога имена што се може назвати, не само на овоме свету него и на ономе; и све покори под ноге његове, и њега даде за главу Цркви над свим – ὑπὲρ πάντα, која је тело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему“ – τὸ πλήρωμα τοῦ τὰ πάντα ἐν πᾶσι πληρουμένου.
Тако је у васкрслом и вазнесеном Богочовеку остварен предвечни план Трисветог Божанства: „да се све састави – άνακεφαλαιώσσθαι (= возглави, оглави) у Христу што је на небесима и што је на земљи“:оствари у Богочовечанском телу Цркве. Црквом, Богочовечанским телом Својим, Господ је сјединио у један вечноживи организам сва анђелска бића, људе и све богоздане твари. Тако је Црква – „пуноћа Онога који све испуњава у свему“, тојест Христа Богочовека, који као Бог испуњава све у свему, а као човек и Вечни Архијереј даје нама људима да живимо том пуноћом у Цркви помоћу светих тајни и светих врлина. То је ваистину плирома свега божанскога, свега вечнога, свега боголикога, свега богозданога. Јер је Црква плирома Божанске Истине, Божанске Правде, Божанске Љубави, Божанског Живота, Божанске Вечности; плирома свих божанских савршенстава; и још плирома свих човечанских савршенстава, јер је Христос Богочовек: двоједна плирома Божјег и људског. То је богочовечанско плиромско свејединство, обесмрћено и овековечено тиме што му је глава сам Вечни Богочовек. Плирома Богочовечанског тела Цркве живи бесмртним и животворним логосним силама оваплоћеног Бога Логоса. То осећају сви истински чланови Цркве, а најпотпуније од свих светитељи и анђели. Та плирома Богочовечанских савршенстава Христових и јесте наследство светих (Еф.1:18), и нада нашег хришћанског звања (Еф.1:18). Црква је не само циљ и смисао свих бића и твари: од Анђела до атома; него и њихов једини свециљ и једини свесмисао. У њој нас је Бог заиста „благословио сваким благословом духовним“ (Еф.1:3); у њој дао сва средства за наш свети и непорочни живот пред Богом (Еф.1:4); у њој нас усињује кроз Сина Свог Јединородног (Еф.1:5–8); у њој нам открио вечну тајну воље Своје (Еф.1:9); у њој сјединио време са вечношћу (Еф.1:10); у њој омогућио ухристовљење и охристовљење свих бића и твари, њихово удуховљење и одуховљење, и њихово утројичење и отројичење (Еф.1:13–18). Због свега тога Црква сачињава највећу и најсветију тајну Божју у свима световима. Упоређена са осталим тајнама Божјим, она представља Светајну. У њој је свака Божја тајна – благовест и блаженство; у њој свака од њих – рај. Јер је свака од њих пуна препуна Сладчајшега. А Сладчајши? Њиме је рај – рај, и блаженство – блаженство; Њиме је Бог – Бог, и човек – човек; Њиме је Истина – Истина, и Правда – Правда; Њиме је Љубав – Љубав, и Доброта – Доброта; Њиме је живот – Живот, и вечност – Вечност. Поставши човек, и основавши Цркву на Себи и Собом и у Себи, Господ Христос је као Богочовек неизмерно узвеличао човека. Он је не само спасао човека од греха, смрти и ђавола, него га и узнео изнад свих небеса и изнад свих бића и твари. Бог Логос није постао ни Богоанђео ни Богохерувим ни Богосерафим већ Богочовек. Тиме је уздигао човека изнад свих Анђела и Арханђела, изнад свих надљудских бића. Притом, Господ му Црквом покори под ноге све и сва: Пάντα ὑπέταξεν ὑπὸ τοὺς πόδας αὐτοῦ. Црквом и у Цркви, као Богочовечанском телу, човек расте у наданђелске, у надхерувимске висине. Тако је пут његовог узлажења, његовог усавршавања, дужи од анђелског, од херувимског, од серафимског. Овде је посреди тајна над тајнама. Нека умукне сваки језик, јер говори неисказана и ненасита љубав Божја, неисказано и ненасито човекољубље уистини Јединог Човекољупца – Господа Исуса. Овде настају „виђења и откривења Гослодња“, која се не могу изразити никаквим језиком, не само људским него и анђелским. Све је ту изнад ума, изнад речи, изнад природе, изнад створенога. Ако је до тајне, ту је светајна човека: светајна човека у светајни Богочовека, који је Црква, и усто тело Цркве и глава Цркве. И у свему томе и кроза све то: човек уцрквењени и оцрквењени, човек ухристовљени и охристовљени, човек утројичени и отројичени, човек – сутелесник Богочовечанског тела Христовог = Цркве, најсветије и најмилије тајне Божје, тајне над тајнама: свесвете светајне. Црква – то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроз сву вечност; но исто тако, Црква је и човек – продужен Богочовеком Христом кроза све векове и кроз сву вечност. Али са човеком и за човеком и сва богоздана твар: све што је на небу и што је на земљи било саздано Богом Логосом; све то улази у Цркву, као тело њено, коме је глава Господ Христос; али глава је глава телу, и тело је Тело глави: нераздвојиво једно од другог, пуноћа једног са другим: „пуноћа Онога који све испуњава у свему“. Постајући светим крштењем члан Цркве, сваки хришћанин постаје саставни, органски део „пуноће Онога који све испуњава у свему“, и сам се испуњује том пуноћом Божјом (ср. Еф.3:19): и на тај начин постиже свесавршену пуноћу свога човечанског бића, своје човечанске личности. По мери своје вере и свога благодатног живота у Цркви, сваки хришћанин достиже ту пуноћу кроз свете тајне и свете врлине. То важи за све хришћане свих времена. Сви испуњени пуноћом Онога који испуњава све у свему: све у нама људима, све у анђелима, све у звездама, све у птицама, све у биљкама, све у минералима, све у свима богозданим тварима. И на тај начин орођени, божански орођени са свима богозданим бићима и тварима. Јер где је Његово Божанство, тамо је и Његово човечанство; тамо сви верни свих времена и свих бића: Анђели и људи. На тај начин ми се људи испуњујемо „сваком пуноћом Божјом“ (Еф.3:19), јер у Богочовску Христу „живи сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол.2:9): богочовечанска пуноћа = Црква: Он – глава њена, она – тело Његово, а ми увек у свему живљењу свом у потпуној зависности од Њега, као тело од главе. Из Њега, бесмртне Божанске Главе Цркве, кроз цело тело Цркве струје животворне благодатпе силе, и оживљују нас бесмртношћу и вечношћу. Сва богочовечанска чула Цркве су од Њега и у Њему и Њиме. Све свете тајне и свете врлине у Цркви, којима се очишћујемо, препорођујемо, преображавамо, освећујемо, охристовљујемо, обожујемо, спасавамо, бивају од Оца кроз Сина у Духу Светом.
Видиш ли, пита Свети Златоуст, шта је Бог учинио? Васкрсао је Христа, -зар је то мало? Али погледај даље: посадио Га је с десне стране Себи. Каква реч може то изразити? Онога који је од земље, онога који је безгласнији од риба, онога који је био играчка демона, – одједном је подгао на висину. Заиста је неизмерна величина моћи Његов! Обрати пажњу куда га је подигао. Посадио га је на небесима изнад сваке створене природе, изнад сваког поглаварства и власти. Стога је заиста потребан Дух, потребан просвећен ум, да би Га познали; заиста је потребно откривење. Замисли колико је растојање између човечанске и Божанске природе! Међутим Он је човечанску природу од њене ништавности уздигао у достојанство Божанске. За ово је потребно прећи не један, не два, не три степена. Зато је и апостол не просто рекао: горе – ἄνω, него: изнад – ὑπεράνω. А изнад вишњих Сила је једино Бог. И на такву висину је Он уздигао човека, од најнижег унижења на највиши степен власти, иза које не постоји неко више достојанство. Све то апостол говори o Васкрслом из мртвих, што и јесте достојно удивљења; но ни у ком случају он то не говори o Богу Логосу. Јер што су комарци према људима, то је сва творевина према Богу. И шта ја говорим: комарци? Та када су сви људи пред Богом као капља и као прашина (Исх.40:15), онда Невидљиве силе можеш сматрати као комарце. Дакле, апостол не говори o Богу Логосу, него o Ономе који је од нас – περὶ τοῦ ἐξ ἡμῶν. To уствари и јесте велико и чудесно, што Га је уздигао из земљине преисподње. Када су сви народи пред Богом као капља, онда један човек колики је делић капље!
Међутим Бог Њега уздиже изнад свега не само у овоме свету него и на ономе, и све покори под ноге Његове … О, заиста дивна и запањујућа дела! Тиме што Бог Логос постаде човек, човеку сва саздана сила постаде робиња. Но можда постоји неко који је изнад Њега, који иако нема потчињене, ипак поседује веће достојанство? Овде се ни то не може претпоставити, јер апостол тврди: све покори под ноге Његове. И то покори не просто, него покори до потпуне потчињености, тако да веће потчињености не може бити. Зато је апостол и рекао: под ноге Његове, и Њега даде за главу Цркви над свим. – Гле, и Цркву колико је узвисио! Као неком дизалицом подигавши је, Он је уздигао на велику висину, и посадио је на истом престолу: јер где је глава, тамо је и тело: нема никаквог прекида између главе и тела, јер када би се веза између главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе. Апостол вели: над свим = ὑπέρ πάντα. Шта значи: над свим?Значи, или да је Христос изнад свега видљивог и умом замисливог, или да је од свих доброчинстава, учнњених нам Њиме, највеће то што је Сина Свог учинио главом Цркве, не оставивши притом никог вишег: ни анђела, ни арханђела нити иког другог. Бог нас је почаствовао не само тим преимућством што је човека Христа узвео горе, него још и тиме што је припремио да сав род људски уопште греде за Њим, држи се Њега, следује Њему. „Која је тело његово“. Да ти, чуваш реч „главу“, не би ту реч схватио само у смислу власти него и у буквалном смислу, и да Христа не би сматрао само као начелиика него Га гледао као стварну главутела, апостол додаје: „пуноћа Онога који све испуњава у свему“. Шта то значи? Значи ово: Црква је пуноћаХриста. Јер пуноћа главе је тело, и пуноћа тела је глава. Видиш, апостол не пропушта никакво поређење, само да би изразио Божију славу. Он каже: „пуноћа“, тојест као што се глава допуњује телом, јер се телосаставља из свих делова, и сваки је део неопходан. Видиш, апостод показује да су Христу као глави потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би били – један рука, други нога, трећи неки од осталих делова, онда тело Његово не би било потпуно. Дакле, тело Његово саставља се из свих чланова. То значи: тада се испуњује глава, тада тело постаје потпуно, када сви ми будемо чврсто сједињени и повезани.
Видиш ли „богатство славе наследства“? Видиш ли „неизмерну величину моћи на онима који верују“?Видиш ли „наду звања“? Имајмо страхопоштовање према нашој Глави; помислимо какве смо Главе тело,којој је све покорено. Имајући то у виду, ми треба да будемо бољи од Анђела и већи од Арханђела, пошто смо удостојени веће части него сви они. Јер као што апостол каже у посланици Јеврејима: „Бог прими природу не од Анђела, него од семена Аврамовa“ (Евр.2:16). Не природу Поглаварства, ни Власти, ни Господства, нити икоје друге Силе, него нашу природу Он узе на Себе и посади је горе. И шта ја говорим: посади? Учини је Својом одећом; и не само то, него и све покори под ноге Његове … С трепетом ценимо блискост и сродство наше с Богом; бојмо се да се ко не отсече од овога тела, да ко не отпадне, да се ко не покаже недостојан. Када би нам неко ставио на главу царску круну, златан венац, – реците, шта све не бисмо учинили да се покажемо достојни тог мртвог камења? A овде нашу главу покрива не царска круна, него је сам Христос постао наша Глава, што је несравњено веће; – међутим ми томе не придајемо никакву важност. Та Анђели, Арханђели и све Небеске Силе с побожним страхопоштовањем чествују нашу Главу, а ми, тело Њено, зар је нећемо с молитвеним страхопоштовањем чествовати? И каква нам после тога остаје нада на спасење? Размишљај o царском престолу том, размишљај o превеликој части тој. То треба да нас плаши више него пакао. Јер када и не би било пакла, то за нас, који смо удостојени толике части, а потом се показали недостојии ње и зли, лишење ове части требало би да буде највећа казна, неисказана мука. Замисли, близу кога заседа твоја Глава? с десне стране кога се налази? Она заседа изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе; а тело Њено и демони газе? Но, не било тога! Када би било тако, онда већ не би било ни тела. Но пошто је реч o телу Господњем, онда се сетимо и оног Тела које је било распето, приковано, на жртву принесено. Ако си тело Христово, онда носи крст, јер га је и Он носио; подноси пљување, подноси шамаре, подноси клинце. Такво је било Његово тело, иако је било безгрешно. И пошто говоримо o телу Његовом, то причешћујући се њиме и пијући крв Његову, имајмо на уму да се у тајни причешћа ми причешћујемо Теломкоје се ништа – μηδέν – не разликује од онога Тела које седи горе, коме се Анђели поклањају, које се налази близу Непропадљиве Силе, – то Тело управо ми и једемо. О, колико нам је путева откривено ка спасењу! Господ Христос нас је учинио Својим телом, дао нам је Своје Тело, – и све то нас не одвраћа од зла. О, помрачења! О, дубоког бездана! О, неосетљивости! -Заповеђено нам је: Мислите o ономе што је горе, где Христос седи с десне стране Бога (Кол.3:2, 1). Међутим, једни се брину o богатству, други пропадају у страстима.10
ЕФЕС. 2:1–22:1 „И вас који бејасте мртви у преступима и гресима својим, 2 у којима некад ходисте по веку овога света – κατὰ τὸν αἰῶνα τοῦ κόσμου τούτου, по кнезу власти у ваздуху – κατὰ τὸν ἄρχοντα τῆς ἐξουσίας τοῦ ἀέρος, – по духу који сад ради у синовима противљења; 3 у којима и ми сви живесмо негде по жељама тела свога – ἐν ταῖς ἐπιθυμίαις τῆς σαρκὸς ἡμῶν, творећи вољу тела и помисли – ποιοῦντες τὰ θελήματα τῆς σαρκὸς καὶ τῶν διανοιῶν (= творећи воље тела и разума), и бејасмо по природи деца гњева, као и остали. 4 Али Бог који је богат у милости, због превелике љубави своје коју има к нама, 5 и нас, који бејасмо мртви у гресима, оживе с Христом – благодаћу сте спасени – 6 и с њим васкрсе и посади –συνήγειρε καὶ συνεκάθισεν – на небесима у Христу Исусу, 7 да покаже у вековима који иду неизмерно богатство благодати своје добротом својом према нама у Христу Исусу. 8 Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божји; 9 не од делa, да се нико не би похвалио. 10 Јер ми смо његова рукотворина, саздани у Христу Исусу за добра дела која Бог унапред приправи да у њима ходимо.
11 Зато се опомињите да ви, који сте негда по телу били незнабошци и називани необрезање од оних који су се звали по телу обрезање, које се руком радило, 12 да бејасте у оно време без Христа, одвојени од друштва Израиљева, и без удела у заветима обећања, наде не имајући, и без Бога на свету – ἄθεοι ἐν τῷ κόσμῳ (= безбожни на свету). 13 Али сад у Христу Исусу, ви који сте негда били далеко, близу постадосте крвљу Христовом. 14 Јер је он мир наш који обоје састави у једно и развали зид који је раздвајао, 15 укинувши телом својим непријатељство, учењем закон заповести, да од двога начини у себи једнога новог човека, чинећи мир, 16 и да помири с Богом обоје у једном телу крстом, убивши непријатељство на њему; 17 и дошавши благовести мир – εὐηγγελίσατο εἰρήνην – вама даљнима и онима који су близу; 18 јер кроз њега имамо обоје приступ к Оцу у једном Духу.
19 Тако, дакле, нисте више туђинци и дошљаци, него сте сажитељи светима – συμπολῖται τῶν ἁγίων – и домаћи Богу – οἰκεῖοι τοῦ Θεοῦ (= своји Богу), 20 назидани на темељу апостола и пророка, где је камен од угла сам Исус Христос, 21 у коме сва грађевина складно зидана расте у храм свети у Господу – ἐν ᾧ πᾶσα ἡ οἰκοδομὴ συναρμολογουμένη αὔξει εἰς ναὸν ἅγιον ἐν Κυρίῳ; 22 у коме се и ви заједно зидате за стан Божји у Духу – ἐν ᾧ καὶ ὑμεῖς συνοικοδομεῖσθε εἰς κατοικητήριον τοῦ Θεοῦ ἐν Πνεύματι (= … за обиталиште, за пребивалиште …)“.
Живећи пуноћом Свога Божанства у телу Свом – Цркви, Господ Христос непрестано оживљује људе умртвљене гресима, подиже их из гроба греховности, васкрсава их из мртвих, и посађује на небесима. Грех је богопротивна сила, умртвљује човека за све што је Божје; умртвљује га за живот у Богу; умртвљује му ум, те не познаје Бога, заборавља Бога; умртвљује му срце, те не осећа Бога; умртвљује му савест, те не исправља себе Богом; умртвљује му вољу, те неће Бога. Својим преступима и гресима људи навуку у себе толике смрти, да заиста постају духовни мртваци, и кроз грехе сами себе непрестано сахрањују у безброј гробова, потапају у безброј смрти. Јер грех – чиме је грех? Тиме што одваја човека од Бога који је извор живота, и испуњује га оним што је смртно. И када грех сазри у човеку и човек га учини, гле, у њему се родила смрт: кроз један грех – једна смрт, а кроз многе грехе -многе смрти. Непоречна је истина вечног Еванђеља Божјег: грех учињен рађа смрт (Иак.1:15).
Сваки је грех у теби – рођендан по једне смрти; и још: утроба једне смрти; и још: произвођач и родитељ једне смрти. Ма колико ти не хтео, али плата за грех – увек је смрт, само смрт (ср. Рим.6:23). Кроз сваки грех – ти си већ духовни мртвац: и док се не покајеш од тог греха, мртав си за све што је Божје, божанско, бесмртно, вечно. Останеш ли пак у гресима, добровољно си остао у многим смртима, и оне ти упорно и немилосрдно умртвљују и душу и срце и ум и савест и вољу за све што је Божје: за Истину Божју и Правду и Љубав и Живот. Уствари, греси само то и раде: обезбожују човека, усмрћују га и осмрћују. Кога то од људи греси нису свалили у безброј духовних смрти? ко то од нас није умро по много пута у гресима? Нема ту изузетка, сви су људи под гресима, под њиховим страшним ударцима, сви људи, били они Јевреји или незнабошци. Сваки је истовремено у безброј гробова, у безброј смрти, јер је сваки под многим гресима. Бојиш се смрти? A зашто се онда двоструко више не бојиш греха, јер је грех неисказано страшнији од смрти зато што он једини производи смрт, рађа смрт? Желиш да уништиш смрт? Уништи најпре грех, па си тиме уништио смрт. Али ти то не можеш; не могу ни ја, нити ико од људи: јер смо сви мртви у гресима. Да се уништи грех, потребна је не човечанска већ божанска сила; и не само божанска сила, већ сав Бог, зато што је сваки грех – ђаволска сила, и још: сав ђаво. Загледај грех са ма које стране, и са свих страна, и у њему ћеш наћи једино – ђавола, ђавола, ђавола, и ништа друго. Зато што је грех тако силан, – силан ђаволом, у наш земаљски свет и сишао је сав Бог, да нас ослободи греха, и кроз грех смрти, а кроз грех и смрт – ђавола. Да, зато, само зато је Господ Христос и сишао међу нас: да нас мртваце у гресима оживи и васкрсне из свих наших смрти. И Он је то учинио, и непрекидно из века у век чини са свима који Му вером приступају: јер је сав у Цркви Својој, телу Свом, Он – глава њена, Он – пуноћа која све испуњава у свему: све у вама који верујете: све у вашој души, у вашем срцу, у вашем бићу. A кад је у вама Он – сав Бог, како онда могу остати у вама греси, и у њима – сав ђаво?
Греси имају свога бога; то је ђаво. Он је и главни творац њихов; а људи чинећи грехе – сарадници су ђаволу, и слуге, и робље. Греси имају своје царство, свој свет: то је пакао. A овај наш земаљски свет је такође њихов, али њихов кроз наше добровољно живљење у гресима; и утолико њихов, уколико: се ми људи драговољно потчињавамо гресима. Ђаво је и ушао грехом у наш земаљски свет кроз човека, и почео да осваја овај свет гресима; и потпуно га освојио гресима кроз људе; и помоћу грехова овладао људима и загосподарио над њима смрћу; и начинио људе својим беспомоћним робљем, и постао – „бог овога света“ (2Кор.4:4). Са тог разлога и сам Господ Исус назива ђавола – кнезом, владаром овога света (Ин.12:31; Ин.14:30). Зато овај свет – „лежи у злу“ (1Ин.5:19), и назива се – зли свет (Гал.1:4). И то све тако до доласка Господа Христа у наш свет, до Његовог овлаплоћења и чудесног домостроја спасења. A спасење се и састоји у Спасовој победи над ђаволом, и над његовом силом – грехом, и над његовом свесилом – смрћу. До Господа Христа, и без Њега и ван Њега, људи живе у гресима и смртима, ходе кроз грехе и смрти као кроз своје дане и ноћи, или боље: као кроз своје безбројне ноћи у царству овога света.
A овај свет, у коме ђаво богује кроз грехе, има свој начин живота, свој ток, свој пут, свој ход; грех је успео да постане начин живота, modus vivendi за људе у овоме свету; толико се он одомаћио у свету, толико оприродио, толико са њим сродио. И то тако сродио, тако дубоко прожео природу овога света, тако се у њу уживео и са њом саживео, и то тако одавно, од памтивека, да он не претставља нешто тренутно или краткотрајно, већ нешто дуготрајно, дуговечно, читав αἰών, па и читаву временску вечност овога света. У сваком случају, грех жели да буде вечно у овоме свету, да буде његова вечност. Уствари он то и јесте: јер овај свет види у греху свој живот, своју бесмртност, своју вечност. Отуда: ходити „по веку овога света = κατὰ τὸν αἰῶνα τοῦ κόσμου τούτου“, и значи: живети уобичајеним и устаљеним грехољубљем; сматрати да је грех нешто природно, нешто логично, нешто неопходно у овоме свету, па чак и савечно свету. Уствари, живећи грехом човек умртвљује себе за све што је узвишено, свето, божанско, бесмртно, вечно, и најзад постаје духовни мртвац.
Али, ходити „по веку овога света“ значи још нешто одређеније: ходити „по кнезу власти у ваздуху“, по – ђаволу. Грех људски није нешто самоникло у човечанском свету: он свим бићем својим исходи из ђавола; и увек је васцелим бићем везан за ђавола, и зависан од ђавола. Грех је чист проналазак ђавола; људи су се касније придружили ђаволу, почели да користе његов проналазак, постали добровољни сарадници његови. И сваким својим грехом људи стварно сарађују са ђаволом, знали то или не. Зато што је од бића које је несравњено јаче и силније него човек, грех и претставља силу далеко јачу и силнију од човека. То је разлог што људи никако нису у стању да својим сопственим силама ослободе, спасу себе од греха и зла. Јер ђаво је владар у ваздушним поднебесним пространствима (ср. Еф.6:12; Откр.12:9); његово царство је далеко веће и пространије од земље; земља је само острво у његовом огромном царству. Чиме ђаво влада у своме царству? Грехом. Чиме у ваздуху? Опет грехом, само грехом који је оличен у палим анђелима – ђаволима. Јер ђаволи нису друго до бивши анђели који свим бићем живе у греху и ради греха. И зато ма где били, они служе греху и владају грехом. „Ђаво не влада ваздухом, него нечистим злим дусима.11
По чему ми људи на земљи знамо то? По своме властитом искуству са грехом. Шта је наш људски грех у суштини? Оно што и ђаволов: противљење Богу. Зато свети апостол и вели: „по кнезу …, по духу који сад ради у синовима противљења“ – τοῦ πνεύματος τοῦ νῦν ἐνεργοῦντος ἐν τοῖς υἱοῖς τῆς ἀπειθείας. Кнез ваздушних пространстава, ђаво – дух ради и у нашем човечанском свету свој посао: изазива људе против Бога, потстиче их на богоборство. То он чини преко разних грехова; а сваки грех је уствари противљењеБогу, борба са Богом: богопротивљење, богоборство. И ђаво је помоћу грехољубља толико овладао људима, да их је просто усинио себи, те су они постали синови противљења. „Синови противљења“ – рођена деца свога оца, ђавола, првог и главног противника Божјег (ср. Ин.8:44). Његов је стални посао: противити се Богу, Његовим заповестима, Његовој Истини, Његовој Правди, Његовом Еванђељу, Његовој власти, Његовом постојању; борити се против Бога и свега Божјег; не хтети Бога ни по коју цену. Грех је увек и свуда једно исто: богоборство, богопротивљење. „Сад ради“: да, ђаво и „сад ради“, и то прикривено, тајно кроз синове противљења: он, дух, невидљиво ради у душама, у савестима, у срцима, у вољама синова противљења. Јер не воли да отворено иступа и показује своје одвратно и гадно лице. Врло лукав, он вешто скрива себе, маскирајући себе тако да баш неки од његових „синова противљења“ тврде да ђаво не постоји, да ђавола уопште нема. A ђаво управо то и хоће да људи сматрају да он не постоји, јер се онда неће ни бранити од онога који не постоји, нити се борити против онога који не постоји. Тактика, стратегија – ђаволски генијална, зар не?
Искуство, свеопште искуство рода људског сведочи: сви су људи синови противљења, јер сви живе у гресима и преступима. Свети апостол убраја и себе у њих и изјављује: У гресима и преступима „и ми сви живесмо негда по жељама тела свога, чинећи вољу тела и помисли, и бејасмо по природи деца гњева, као и остали“.– A ми људи живимо у гресима и преступима? Када живимо „по жељама тела свога – ἐν ταῖς ἐπιθυμίαις τῆς σαρκὸς ἡμῶν“. A шта су жеље тела? Сласти греховне. Мада саздано Богом безгрешно и свето, тело је својим добровољним и упорним сластољубљем греховним претворило сласти греховне у нешто своје, у вољу своју, у хтење своје, у живот свој, у логику своју, у разум свој, у радост своју, у циљ свој, у смисао свој. Греховне сласти, а преко њих греси, постали су у нама воља наша, воља и тела нашег, воља и разума нашег, што свети апостол и тврди говорећи: да ми живимо у гресима и преступима „творећи воље тела и разума – τὰ θελήματα τῆς σαρκὸς καὶ τῶν διανοιῶν. „Творећи вољу тела, ми грешимо телесно – σωματικῶς – , а творећи вољу разума, ми грешимо духовно – ψυχικῶς“.12 Као нека жива сила, грех се разлио по целом бићу људском: по души, по разуму, по срцу, по вољи, по телу, и учествује у свему што човек мисли, осећа, хоће, ради. Хтео или не, грехољубив човек: кад мисли – умногоме грехом мисли; кад осећа – умногоме грехом осећа; кад хоће – умногоме грехом хоће; кад ради – умногоме грехом ради (ср. Рим.7:15–20; Кол.3:7). Грех се толико сродио са људском природом, толико постао за њу природан, иако није њене суштине, да су сви људи – „по природи деца гњева“ – τέκνα φύσει ὀργῆς. „Деца гњева“: стално се гњеве на све што није грех или греховна сласт; стално се гњеве на све што је Божје. То су уствари рођена браћа „синова противљења“: сви се они и гњеве на Бога и на све Божје, и противе Богу и свему Божјем. Деца греха су „деца гњева“. Јер једино на шта се Бог гњеви у људима јесте грех (ср. Рим.1:18). A гњев Божји на грех, преноси се и на људе када они упорно изједначују себе са грехом и добровољно остају деца греха – „деца гњева“ (ср. Рим.2:8–9; Кол.3:6), „синови противљења“ (Еф.5:6). Живећи у гресима, ми уствари мртвујемо далеко од Бога, у своме малом земаљском паклу, али који има све одлике и ознаке вечнога пакла, и у коме је кроз све наше сласти и страсти врховни, мада невидљиви, владар и господар – ђаво и црни анђели његови.
„Али Бог који је богат у милости, због превелике љубави своје коју има к нама, и нас, који бејасмо мртви у гресима, оживе са Христом, – благодаћу сте спасени -, и с Њим васкрсе и посади на небесима у Христу Исусу“ – „συνήγειρε καὶ συνεκάθισεν ἐν τοῖς ἐπουρανίοις ἐν Χριστῷ Ἰησοῦ.“ Само је превелика љубав Божја к нама узрок нашег оживљења из мртвих Христом, нашег васкрсења Христом, нашег вазнесења на небо Христом, нашег живљења у Христу изнад свих Херувима и Серафима! Ту нема никаквих заслуга наших; заиста смо спасени благодаћу. Мртви у гресима, ми никада не бисмо могли сами себе ни оживети, ни васрснути, ни узнети на небо, ни живети и вечновати у надхерувимској божанској слави. Све је то дело безграничне љубави Божје према нама у Христу Исусу, дело безграничног човекољубља Божјег. Богоносни апостол показује: наше спасење састоји се у нашем ухристовљењу и охристовљењу, тојест у нашем васкрсењу из смрти греховних васкрслим Христом, и у вазнесеном Христу. Спасење није друго до живот у Спаситељу, и живот Спаситељем. То је подвиг у коме човек сав живот Спаситељев доживљује у Духу Светом као свој кроз свете тајне и свете врлине: од духовног рођења па све до вазнесења. Ту човек стално живи у васкрслом и вазнесеном Спаситељу: јер, иако смо на земљи – „живљење је наше на небесима“ (Флп.3:20); иако живимо међу људима, наш је „живот сакривен с Христом у Богу“ (Кол.3:3), и ми мислимо „о ономе што је горе а не што је на земљи“ (Кол.3:2). Ми смо хришћани тиме хришћани што смо Христови: што смо једнаки с Христом једнаком смрћу, једнаким васкрсењем, једнаким животом (ср. Рим.6:4–14). – Тако, сваки хришћанин доживљује у маломе ону пуноћу богочовечанску, и оно свејединство богочовечанско, које је Господ Христос остварио у телу Свом, Цркви. И он постаје црква у маломе. Јер спасење и није друго до уцрквљење и оцрквљење: тојест непрекидно живљење у богочовечанском телу Цркве кроз свете тајне и свете врлине.
Видиш ли, благовести Златоусти благовесник Спасов, неизмерну величину моћи Христове на нама који верујемо? Нас мртве, нас синове гњева Он оживе. Видиш ли наду звања? Са Христом нас Бог васкрсе и посади с десне стране Себи. Видиш ли славу наследства Његова? Да, рећи ћеш, очигледно је да нас је Бог васкрсао са Њим; али чиме доказује апостол да нас је Бог посадио на небесима у Христу Исусу? Тиме, чиме доказује да нас је Он и васкрсао са Христом: јер нико никада не би васкрсао да није васкрсла Глава; а пошто је Глава наша васкрсла, васкрснути смо и ми. Ето, на такав начин нас је Он и посадио Себи с десне стране на небесима. Када Глава седи горе, седи заједно и тело – καὶ τὸ σῶμα συγκάθηται. Зато је свети апостол и додао: у Христу Исусу. Или, посматрано с друге стране: Он нас васкрсе кроз купељ крштења; али како нас после тога Он посади на пебесима? Ако трпимо с Њим, вели свети апостол, с Њим ћемо и царовати (2Тим.2:12). Ако смо заједно умрли, заједно ћемо и оживети.13
Све то Бог је из безграничног човекољубља учинио кроз Господа Христа: „да покаже у вековима који иду неизмерно богатство благодати своје добротом својом према нама у Христу Исусу“. – Доброту Своју према људима Бог показује на безброј начина: преко васцеле васионе, од атома до сунца, и од пчеле до анђела. Али ничим и никим тако као преко Господа Христа. У Њему она је добила своју дирљиву и потресну богочовечанску свепуноћу. У Њему божанска се доброта показала као безгранична сведоброта. То се осећа у свему што је Његово: из свега зрачи, милује и греје та мила, та нежна, та дирљива, та самилосна Сведоброта: зрачи из Његовог чудесног рођења, из Његовог детињства, из Његовог крштења, из Његовог преображења, из Његовог страдања, из Његовог васкрсења, из Његовог вазнесења, из Његове Педесетнице: зрачи из сваког Његовог чуда, дела, речи, из васцелог Еванђеља Његовог. Реците, шта је то што у Њему није сведобро? Он, једини Он нам је даровао сва божанска добра: божанску Истину, божанску Љубав, божанску Правду, божанску Милост, божанску Мудрост, божанску Благодат, божанску Светост, божанску Бесмртност, божански Жквот вечни. Зар то није Сведоброта? Ко би нам од људи или од Анђела могао то подарити? Заиста – „нико није добар осим једнога Бога“ (Мф.19:19): Исуса Христа, јединог истинитог Бога у свима световима. Нико – јер нико сем Христа Бога не може дати човеку оно истинско, оно право, оно непролазно, оно једино добро: живот вечни. И оно што вечни живот носи са собом и за собом: сва божанска савршенства и сва божанска блаженства. Због свега тога Христова је доброта по свему и свачему безгранична божанска Сведоброта. После појаве Богочовека у нашем земаљском свету, не може се ни с каким оправданим разлогом пребацити Богу да није показао довољно доброте према роду људском. Ако није показао довољно доброте стварајући овакво небо, или овакво сунце, или овакву земљу, или оваквог човека, или овакву васиону, Он је несумњиво показао у Христу сву божанску Сведоброту. Да је заиста тако, може се уверити свако, ако се искрено сретне са Господом Исусом. Он, једини Он претставља и јесте једино оправдање Бога, једина теодикеја; Он и – једино оправдање човека, једина антроподикеја; Он и – једино оправдање света, једина космодикеја.
Само је безгранична божанска Сведоброта Христова имала љубави и силе да спасе свет: да духовне мртваце оживи, васкрсне и вазнесе у вечни божански живот изнад свих Светих Небеских Сила. Од почетка до краја спасење је дар Сведоброте Божје, нипочему ствар људских заслуга, или сила, или дела. Сав богочовечански домострој спасења: све божанске, богочовечанске силе које је Господ унео у њега, и сви дарови и блага које нам је даровао преко њега, и сачињавају благодат спасења. Зато се Еванђеље Спасово и назива „Еванђеље благодати Божје“ (Деян.20:24). У ту чудесну благодат ми имамо приступ вером (Рим.5:2), не нечим другим: не знањем, не имањем, не науком, не богатством, не звањем, нити ичим другим. A веру може имати сваки човек, само ако хоће: зависи од његове добре воље (ср. 1Тим.1:16). Али, самим тим што смо од Христа „под благодаћу“ (Рим.6:14), то је и сам подвиг наше слободне вере озарен том благодаћу. Зато свети алостол благовести: „Благодаћу сте спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божји; не од дела, да се нико не би похвалио“. Нема људског дела које би могло спасти род људски од смрти и ђавола. Па и сва дела људска, ако би имала тај циљ и стопила се у једно огромно дело, не би могла ту ништа учинити. Спасење од греха, смрти и ђавола неизмерно премаша све људске силе и дела; оно је по свему потпуно и савршено дело сведоброте, свељубави и свемоћи Христове. A кад је тако, људи немају права да се хвале никаквим својим делом, ни индивидуалним ни колективним, јер ту ништа не значе ни култура, ни цивилизација, ни наука, ни техника, ни философија, ни уметност. Да, ништа не значе, јер су комарачки немоћне и језиво беспомоћне пред страшилном стварношћу смрти. Једино људско дело, које би овде могло имати значаја, јесте вера у Богочовека, вера у дело спасења које је Он извршио, и непрестано га врши. То је сав наш прилог спасењу нашем од греха, смрти и ђавола. Па и за то наше дело потребно нам је много благодати Божје, да би се оно могло усавршити. Христов Богочовечански подвиг спасења је тако безгранично огроман, да је наша вера увек мала, увек премала, да га обухвати и схвати, зато се често с апостолима молимо: „Господе, увећај пам веру“ (Лк.17:5), а каткад очајнички вапијемо: „Верујем, Господе, помози моме неверју“ (Мк.9:24). На свима ступњевима наша је вера увек: „по чињењу превелике силе Божје“ (Еф.1:19).
Да те величина доброчинстава, вели Свети Златоуст, не би погордила, погледај како те свети апостол смирава говорећи: „Благодаћу сте спасени“. Али, да не би уништио и твој удео у томе он додаје и оно што се захтева од нас: „кроз веру“. Затим, као да то поново уништава, он каже: „и то није од вас“. И вера, вели он, није од вас: јер да Христос није дошао, јер да нас Он није позвао, како бисмо могли поверовати? Речено је: Како ће поверовати, ако не чују? (ср. Рим.10:14). Тако, ни вера није нешто наше: „дар је Божји“. Вера, вели свети апостол, није довољна за спасење; али да нас не би спасавао без икаквог нашег учешћа, Бог захтева од нас веру. Рекао је да вера спасава, али не сама по себи него Богом – ἡ πίστις σώζει, ἀλλὰ διὰ θεοῦ, Бог хоће, и вера спасава. Но реци ми, како спасава вера без дела? Она сама јесте дар Божји, „да се нико не би похвалио“, него да би сваки био захвалан благодати. Значи ли онда, упитаћеш ти, да је апостол забранио оправдавати се делима? Нипошто, него он само каже да дела никога не оправдавају; и то каже ради тога, да би показао благодат и човекољубље Божје. Бог не одбацује оне који имају дела, него оне који би и са делима погинули Он спасава благодаћу, тако да после тога нико нема права да се хвали.14
„Благодаћу сте спасени“, благодаћу која је кроз веру – διὰ τῆς πίστεως. „И то није од нас“. Од нас је вера, али је и њен узрок Бог. Јер да се Он није оваплотио, како бисмо могли веровати? Јер је речено: „како би поверовали, ако не чују?“ Зато свети апостол и назива веру делом Божјим. И вера је још зато дар Божји што она сама по себи – καθ᾽ ἑαυτήν – не може спасавати када Бог не би хтео да кроз веру спасава. Тако дакле, наше веровање јесте дар Божји, и спасење вером такође је дар Божји. „Не од дела, да се нико не би похвалио“. Не што Бог не би хтео да спасава делима, него што се нико не може спасти делима сем кроз веру. Стога, пошто се нико не може спасти делима, нека се и не хвали.15
Дар је Божји не само наше спасење, него и сам наш живот, и сама наша душа, и само тело наше, и постојање наше – све је то дар Божји. Зато богонадахнути апостол благовести: „Ми смо рукотворина Божја (ποίημα = творевина, посао, дело, производ), саздани у Христу Исусу за добра дела која Бог унапред приправи да у њима ходимо“. – Ми смо заиста „Божја рукотворина“, „Божји посао“. Све – док се ђаво није грехом умешао у наш живот. Од тада ми постајемо и његов посао. Јер сваки наш грех показује да ми припадамо и њему, да и он ради у нама свој посао, да и он кроз грех живи у нама као зла стваралачка и жива сила (ср. Рим.7:17–20). У том грехољубљу неки људи забораве своје божанско порекло, и толико се сроде с ђаволом, да постану „деца ђавола“ (1Ин.3:10), јер „који твори грех од ђавола је“ (1Ин.3:8). Но Својим Еванђељем оваплоћени Бог Логос враћа нас Богу, враћа нас сазнању да смо ми „творевина Божја“, „посао Божји“,саздања Божја. Још при стварању ми смо саздани Богом Оцем кроз Сина у Духу Светом. И дата нам је боголика, тројицелика душа, тојест: и оцелика и христолика и духолика. Својим пак доласком у наш земаљски свет, Својим учовечењем, Својим богочовечанским домостројем спасења, Бог Логос нас пресаздаје, изнова саздаје. Ради чега? – „за дела добра која Бог уналред одреди да у њима ходимо“, јер нас је Бог створио за бесмртност и живот вечни (ср. 2Кор.5:4–5). A Господ Христос је дошао да нам за остварење тог божанског циља да сва потребна божанска средства и божанске силе: свете тајне и свете врлине. И њих ето у Цркви, свима приступачне. Двоумљења нема, од Господа Христа ми јасно знамо и право порекло људи и прави циљ њиховог постојања: порекло им је од Бога, они су „посао Његов“; а циљ им је – живот у Христу, добра дела у Христу, јер су и „саздани у Христу Исусу за добра дела“, јер им је и „живот с Христом у Богу“ (Кол.3:4).
„Ко је у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде“ – ἰδοὺ γέγονε καινὰ τὰ πάντα (2Кор.5:17). Јеси ли у Христу кроз свете тајне и свете врлине, у теби се неминовно врши обнова васцелог бића твог: све што је старо у теби пролази и нестаје, а све ново постаје и настаје: нестаје стара савест, а настаје нова; нестаје стари ум, а настаје нови; нестаје стара душа, а настаје нова; нестаје стара воља, а настаје нова; нестаје стари човек, а настаје нови. A нови човек, чиме је нов? Новим осећањима – богоосећањима, новим мислима – богомислима, новим жељама – богожељама, новим делима – богоделима, новим животом – богоживотом. У Христу си? Гле, ти си лоза на Божанском, на Богочовечанском чокоту: и сав род који доносиш – нов је, божански је, богочовечански је, бесмртан је; твоја човечанска природа, од благодатног сједињења с Њим и боравка у Њему, толико се оплодила, да ти непрестано рађаш многи род, божански, бесмртни, вечни, богочовечни (ср. Ин.15:1–5). Све је то постало могуће за свакога од нас силаском Бога Логоса у наш свет, Његовим очовечењем. Својим очовечењем Он нам је омогућио обожење: од Њега очовечење, од нас обожење; Он се очовечио, да би се човек обожио. И то је дело Његове благодати спасења, Његовог богочовечанског домостроја спасења. Обожен човек, човек који се у Цркви кроз свете тајне и свете врлине испунио „сваком пуноћом Божјом“ (Еф.3:19), ето – то и јесте хришћанин. И ништа мање од тога. Од самог почетка свог ступања у веру Христову, хришћанин почиње да се обожује, да се испуњује светим божанским силама, и тако непрестано у току целог живота и – целе вечности своје. У њему се непрекидно ствара све ново и ново, све Христово и Христово. A што је Христово, увек је ново, јер је бесмртно и вечно. Бесмртно пак, вечно пак тиме је бесмртно и тиме вечно, што је увек ново и ново, и све новије и новије. Јер чудесни Господ Христос је не само Спаситељ и Сведржитељ и Промислитељ, него и вечни Творац, и тиме вечни Чудотворац. Зато Он и изјављује: „Ево све ново творим – ἰδοὺ καινὰ ποιῶ πάντα (= ево све и сва чиним новим)“ (Откр.21:5).
„Ко је у Христу“, тај је хришћанин; и зато што је у Христу – „нова је твар“. Обитаваш ли, живиш ли у Христу помоћу светих тајни и светих врлина, ти си већ вечан, већ богочовечан, и тиме сав нов и увек нов, и никаква те смрт не може састарети ни обузети, и ти неминовно рађаш „многи род“ = свете и бесмртне мисли, света и бесмртна осећања, света и бесмртна дела. Живећи у теби благодаћу Својих светих тајни и светих врлина, Господ Христос и чини твоју природу плодородном, те она твори дела Христова – „дела добра“, рађа „многи род“, јер „свако дрво добро родове добре рађа“ (ср. Мф.7:17; Ин.15:5). Тада је све то сасвим природно. Јер благодаћу све надприродно постаје природно, све божанско постаје човечанско, све Христово постаје хришћаниново, све Богочовеково постаје човеково. У самој ствари, за боголику природу човекову божанско и није надприродно: јер јој је оно одискони урођено, одискони иманентно, одискони природно. Природа наше боголике душе саздана је у суштини од божанског, од боголиког, од надприродног. Боголиком суштином својом она је сва од онога света и сва у ономе свету.
Зато су свеистинита уста Свеистинитога и изрекла o правим људима ово: „Нисте од овога света“ (Ин.15:19; Ин.17:14). Наша природа је природна надприродним, божанским, боголиким. У самој ствари сва природа човекова бића је надприродна: и природа тела и природа душе, јер је и једно и друго створено Богом, те је и једно и друго уствари не наше него Божје (ср. 1Кор.6:20). Корење васцеле природе човекове је у оном свету. Зато човека и вуче унутрашња сила бића његова ка небу, ка оном свету, ка Богу и свему божанском. Зато је и природно што је Господ Христос узео на Себе човечанску природу, и узнео је изнад свих небеса, и посадио с десне стране Богу, изнад Херувима и Серафима. Нема сумње, човек је позван да вером и добрим делима у Христу постане „бог по благодати“, „богочовек по благодати“, – и он то постаје по дару свељубави Христове у Цркви Христовој: која се протеже са земље до уврх небеса, и изнад свих небеса. A кроз њу и њоме, и ми Христови верници – Христови „сутелесници“ живимо и постојимо истовремено у обадва света: јер је живот наш сакривен с Христом у Богу (Еф.3:6; Кол.3:3); јер је живљење наше на небесима, чак и док телом својим ходамо по земљи (ср. Флп.3:20). Ми смо хришћани – „народ изабрани који чезне за добрим делима“ (Тит.2:14). Јер нас Господ свечовекољубиви „изабра пре постања света, да будемо свети и праведни пред Њим“ (Еф.1:4). A то можемо бити само Њиме, који је освећење наше и правда наша (1Кор.1:30).
Да ти, вели Свети Златоуст, чувши апостолове речи како наше спасење бива „не од дела“, не би остао немаран, погледај шта свети апостол говори даље: „Ми смо Његова рукотворина, саздани у Христу Исусу за добра дела која Бог унапред приправи да у њима ходимо“. Обрати пажњу шта апостол проповеда: он овде циља на пресаздање, на поновно стварање – τὴν ἀναγένησιν. Стварно, наше спасење и јесте друго стварање – κτίσις ἑτέρα: из небића приведени смо у биће. Што бејасмо раније, стари човек, умресмо; а што не бејасмо раније, то постадосмо. Значи, ов? дело је заиста стварање, и притом стварање драгоценије од првог: јер првим стварањем ми смо призвани к животу, а овим смо оспособљени за живот у добру. „За добра дела која Бог унапред приправи да у њима ходимо“, не само да их се латимо, него да у њима ходимо: јер се од нас захтева врлина трајна и која се продужује до последњег часа нашег живота. Јер као што, кренувши у царску престоницу, никакве користи не бисмо имали ако се, пошто превалимо велики део пута, олењимо и станемо не довршивши пут, тако и „нада звања“ не доноси никакве користи нама који је поседујемо, ако не живимодостојно Онога који нас је призвао. Ми, призвани на дела добра, дужни смо бити истрајни вршећи их сва. Ми смо, нема сумње, ради тога и призвани да извршимо не само једно добро дело, него да их вршимо сва. Јер као што имамо пет чула и дужни смо користити се њима како треба, тако смо дужни упражњавати и све врлине. Ако је неко целомудрен, а немилостив; или је милостив, а грамжљив, – све му је узалуд. Јер није довољна само једна врлина, да бисмо са слободом предстали престолу Христову, него су нам потребне многе, разне и сваковрсне врлине, или тачније: све врлине. Чуј шта Христос говори ученицима: „Идите и научите све народе, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мф.28:19–20). Значи: дужни смо држати све заповести.16
Ко не признаје Господа Христа, не зна ни право порекло ни прави циљ људскога бића. Такав човек је у пуном смислу незнабожац, јер не зна ни шта је Бог ни шта је човек, ни ко је прави Бог ни ко је прави човек. Такав човек је уистини ἂθεος: без Бога, безбожан; али у исто време и без – човека, бешчовечан. Он може признавати безброј идола за богове, али су то све лажни богови, међу којима нема правог Бога; тако исто може сва створења, све животиње сматрати за претке човекове, а самог човека за најсавршенију животињу; али све то не казује нити даје правог човека. Само када човек сазна правог Бога – Господа Христа, он помоћу Њега сазна и правог човека. Само је у христопознању право човекопознање. Као што је опет само у христопознању право богопознање. A то је тако зато што је Господ Христос – Богочовек: прави Бог и прави човек, истинити Бог и истинити човек, савршени Бог и савршени човек. Овај свет без Хрис?а, а и сви светови које човек замишља без Христа, нису друго до тамнице очајања, људождерска чудовишта, у којима нема наде за људе, јер их чудовишта муче, тамане и уништавају.
Са Господом Христом све се мења: и Бог и човек, и свет. Хришћани знају шта је прави Бог, шта – прави човек, шта – прави свет. И све им је то дато као најочигледнија стварност у чудесној личности Богочовека, у Његовом светом Еванђељу, у Његовом богочовечанском телу – Цркви. Ко је у Цркви, зна то и осећа све то. A чланом Цркве може постати сваки. Безгранично човекољубив, Господ Христос је основао Цркву за све људе: и оне из обрезања, и оне из необрезања; за Јевреје и незнабошце. Тако су Црквом изједначени сви људи, уклоњена подела на изабране и неизабране, јер је Богочовек начинио Собом новог човека, у коме та подела престаје и све ново настаје. Ефесцима, некадашњим незнабошцима, који су били далеко од познања правога Бога и „одвојени од друштва Израиљева“, свети апостол пише: „Али сад у Христу Исусу, ви који сте негда били далеко, близу постадосте крвљу Христовом. Јер је Он мир наш који обоје састави у једно – ὁ ποιήσας τὰ ἀμφότερα ἓν – и развали зид који је раздвајао, укинувши телом својим непријатељство, учењем закон заповести – τὴν ἔχθραν, ἐν τῇ σαρκὶ αὐτοῦ τὸν νόμον τῶν ἐντολῶν ἐν δόγμασι καταργήσας, – да од двога начини у себи једнога новога човека, чинећи мир, и да помири с Богом обоје у једном телу крстом, убивши непријатељство на њему, и дошавши благовести мир вама даљнима и онима који су близу, јер кроз њега имамо обоје приступ к Оцу у једноме Духу“.
Крв Богочовека Христа је нова стваралачка и свеујединилачка сила. Она је најпре у личности Богочовека свесавршено ујединила Божанску и човечанску природу, Бога и човека, те је тако човек, који је грехом био далеко од Бога, постао близак Богу, једно са Богом. Из љубави проливајући Своју Божанску крв за род људски, Господ Христос је Својом Божанском силом уништио грех, смрт и ђавола, тај троједни зид који је раздвајао род људски од Бога, те су сви људи постали блиски Богу и један другоме, и дао роду људском бесмртност и живот вечни, основавши Собом и у Себи Цркву, те смо ми хришћани „уди тела његова, од меса његова, и од костију његових“ (Еф.5:30). У телу Свом, Цркви, Он све чланове сједињује у најприсније јединство са Собом и њих међу собом Духом Својим кроз свете тајне и свете врлине. A од тог јединства, род људски не зна ни за истинитије ни за бесмртније и вечније јединство човека са Богом, и човека са људима, и људи са људима. Шта је ближе од крвног сродства? A кроз Богочовека Христа ми ступамо у крвно сродство са Богом. Крв Његова је извор: вечног живота нашег, бесмртности наше, јер нас најприсније сједињује са Њим – истинитим Богом, у коме и јесте вечни живот (ср. 1Ин.5:20). Божанска крв Господа Христа је сила која освећује, која очишћава, која преображава, која охристовљује, која обожује, која спасава. Зато је Нови Завет – Завет у крви Богочовека Христа. Не у речи, не у науци, не у закону, не у заповести, не у чему другом, већ у крви Божанској, Богочовечанској: која и јесте извор свих животворних и чудотворних сила које извршују богочовечански домострој спасења. Уједињујући човека са Богочовеком, та пресвета крв нас преко Њега уједињује и са свима људима. Јер право, истинско, бесмртно јединство човека са људима бива преко Богочовека: Бог је ближи свакоме човеку но што је сам човек себи, ближи и свима људима но што су они сами себи, зато нема човеку јединства са самим собом и са људима око њега без Бога, без Богочовека, без крвног орођења с Њим. A то се крвно орођење човека са Богом, и то крвно богочовечанско орођење човека са људима, обавља у Богочовечанском телу Христовом, Цркви. Кроз њу, из Божанског срца Његовог струји Божанска крв Христова кроз сав организам, кроз све чланове Цркве, и чини сва чуда спасења од сваког греха, од сваке смрти, од сваког ђавола, испуњујући сваког сутелесника свог свим божанским животворним и боготворним силама.
Крв Богочовека потпуно обновљује човека, јер је у њој божанска сила вечнога живота: она сједињује човека са Богом, како на Голготском крсту, тако и у Богочовечанском телу Цркве кроз животворну и боготворну крв свете тајне Причешћа. И још: пошто је то крв Богочовека Христа, а Црква је тело Његово, то она и јесте сјединилачка сила која све чланове Цркве сједињује у један живот, у једну душу, у једно срце. И тако уклања ранију подвојеност међ људима и разваљује зид који их је растављао. Телом Својим божанским које је принео на жртву, и којим је основао Цркву, Једини Човекољубац укида непријатељство између људи. „Јер да Он није умро за нас, не би био уништен грех који нас је раздвајао од Бога“.17 Науком Својом, учењемСвојим, Еванђељем Својим
Господ је укинуо закон старозаветних заповести, јер су оне добиле у Еванђељу свој божански завршетак и божанску замену. Свим тим Богочовек је начинио у себи новог човека. До Њега је стари човек, роб греха и смрти, трулио у немоћи и очајању. Људска природа једино грехом стари и једино грехом умире: греси јој испијају животне силе, и она постепено стари, постепено изумире, док најзад, престарела и изнемогла, не умре. Јер – „грех рађа смрт“ (Иак.1:15). Нови човек је уистини само Богочовек, и сви који су Његова духа, који су саставни делови Његовог вечноживог тела, Цркве. Овај нови, овај христоносни и христолики човек је једини бесмртни човек, вечни човек у роду људском, и он не стари, јер вечност, јер богочовечност не стари. Да, само је христолики човек – нови човек, јер је вером у Богочовека „прешао из смрти у живот“ (Ин.5:24).
Богочовек Христос је „мир наш“: мир наш најпре са Богом, па затим са људима. Помирио нас је са Богом,уклонивши грехе наше који непрестано ратују против Бога. Помирио нас је са људима, јер нам је показао да су греси изазивачи и одржаваоци непријатељства међу људима, и открио нам нов начин општења са људима: љубав; и дао нам саму силу те божанске, миротворне љубави. Својом бескрајно човекољубивом крсномжртвом Господ Христос је сатро грех, убио силу греха, и тиме убио наше непријатељство према Богу и према људима. И тако нас помирио и са Богом и међу собом. И показао да човек може живети и према Богу и према људима без посредништва греха. Све је то Господ учинио у телу Свом: распетом, васкрслом и вазнесеном. Све то Он и даље чини у телу Свом – Цркви, преображавајући у њој благодаћу Својом људе из старих у нове, и дајући им божанске силе за нови живот. Бог Логос је постао тело, и сав домострој спасења света извршио телом и у телу. Тако је тело Његово постало Црква, у којој се непрекидно продужава сав домострој спасења света од греха, смрти и ђавола. Зато свети апостол непрестано наглашава да је Спаситељ све то учинио „телом својим“. У томе је сва новозаветна благовест, у томе и мир који она благовести свима: „и даљнима и онгша који су близу“, тојест и незнабошцима који су својим незнабоштвом далеко држали себе од Месије – Спаситеља и Његовог Еванђеља спасења, и Јеврејима који су кроз свете пророке доведени близуМесије – Спаситеља и Његовог Еванђеља спасења. То је увек стварна и свежива благовест, како за очевице Господа Христа пре две хиљаде година, тако и данас, тако и вавек, и то за све људе свих времена и свих народа: јер кроз Христа Господа сви људи, и Јевреји и незнабошци, имају приступ ка Оцу у једноме Духу,пошто се само кроз Христа долази к Оцу (ср. Ин.14:6).
Својим домостројем спасења Богочовек нам је свима отворио пут и приступ Тројичном Божанству (ср. Рим.5:1–2; Еф.3:12; 1Пет.3:18). У Богочовечанском домостроју спасења све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. То је врховни закон у богочовечанском телу Цркве; врховни закон у животу Цркве; врховни закон у животу сваког члана Цркве. Шта је спасење? Живот у Цркви. A шта је живот у Цркви? Живот у Богочовеку. A шта је живот у Богочовеку? Живот у Светој Тројици, јер је Богочовек – Друго Лице Пресвете Тројице, увек једносушно и једноживотно са беспочетним Оцем и животворним Духом (ср. Ин.14:6–9, Ин.6:23, 26, Ин.15:24–26; Ин.16:7, 13–15, Ин.17:10–26). Тако је спасење, уствари, живљење у Светој Тројици. Све у свему: спасење је благодатни подвиг уцрквљења и оцрквљеља, убогочовечења и обогочовечења, утројичења и отројичења. Све што је у Цркви богочовечно је и тројично је, и кроз Богочовека увек одводи Тројичном Божанству.
Учлањени преко Богочовека у свето тело Цркве, бивши незнабошци живе заједно са светима, сажитељи су светима: живе истим животом, истим божанским силама, истим светим тајнама, истим светим врлинама, истим Еванђељем, истом Љубављу, истом Истином, истом Правдом, истим Духом. То их приближава Богу, орођује са Богом, и они постају „домаћи Богу“, чланови свете породице Божје; небо им је кућа као и земља, јер је Црква небоземно биће, и у њој њихова „вечна кућа“ (ср. 2Кор.5:1). Њима више ништа Божје није туђе; што је Божје, њихово је, јер су деца Божја, синови Божји; а кад су синови Божји, онда су наследници Божји а сунаследници Христови (Гл.4:7; Рим.8:17). Живот у Цркви је увек саборан, увек „са свима светима“(Еф.3:18), те човек у својим еванђелским подвизима има подршке од светитеља. Ако се моли, они суделују у његовим молитвама; ако пости, они чине то исто; ако страда за веру, они му састрадавају. У свему и по свему он је њихов сажитељ, а они – његови. Зато му нико и ништа не може наудити: ни гоњење, ни глад, ни голотиња, ни мач, ни страх, ни смрт, ни живот, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни друга каква твар, јер у свему томе он побеђује са свима светима помоћу Господа Христа (ср. Рм.8:35–39).
Црква је духовна грађевина: крајеугаони камен је Господ Христос, темељ су Апостоли и Пророци. Она сва расте Христом и на Христу, расте Његовим стваралачким богочовечанским силама. У њој – Господ Христос је свудаприсутан: Он је апостолство Апостола, Он – пророштво Пророка, Он – светитељство Светитеља, Он – вера верујућих, Он – љубав љубећих, Он – правда праведних, Он – кротост кротких, Он – смерност смерних, Он – све и сва у свакоме који се подвизава и спасава. Хришћани су „живо камење“ које се узидава у духовну грађевину Цркве (ср. 1Пет.2:5), и то увек „са свима светима“, а на темељу Апостола и Пророка (ср. 1Кор.3:9–17)· Јер се не може постати Христов, „домаћи Богу“, а да се не живи заједно са свима светима, и да се не верује, мисли и осећа заједнички, саборно са Апостолима, Пророцима и осталим Светитељима. Да бисмо расли у све висине Христове, морамо се најпре назидати „на темељу Апостола и Пророка“, и њиховим животом живети, и њиховом вером веровати, и њиховом љубављу волети, и њиховом се молитвом молити. Јер ми Христа не бисмо познали без светих Апостола, нити Духа Светога примили без њих. Да није њих, не би било ни Цркве: јер је Црква преко њих постала Црквом, и Дух Свети преко њих постао душа Цркве и дат занавек Цркви, и Господ Христос преко њих објавио свету Себе и Своје Еванђеље. На томе темељу расте Црква Христом, његовом божанском силом, расте као неразрушиви свети храм у Господу. Сваки који апостолском вером узида себе у тај свети храм, постаје и сам – „стан Божји у Духу“.Да, у Духу Светом. Јер само у тако светом обиталишту обитава Трисвето Божанство. Тако, једино у Цркви човек постиже своје вечно назначење: постаје обитељ Свете Тројице (ср. 1Кор.3:17). Свети апостол нарочито наглашава: „У коме се и ви зидате заједно за стан Божји у Духу“. Чиме верни то зидају себе? – Светим еванђелским подвизима вере, молитве, љубави, поста, наде, кротости, смерности, трпљења, и осталим врлинама, као и светим тајнама. Али и то зидање себе за стан Божји они не обављају сами, већ увек „заједно“ са свима светима.
ЕФЕС. 3,1–21:1 „Тога сам ради ја Павле сужањ Исуса Христа за вас незнабошце. 2 Јер чусте службу благодати Божје која је мени дата међу вама: 3 да се мени по откривењу каза тајна, као што горе написах укратко. 4 Оданде можете, читајући то, разумети моје познавање тајне Христове, 5 која се у другим нараштајима не каза синовима човечијим као што се сада откри његовим светим апостолима и пророцима Духом Светим: 6 да незнабошци постану сунаследници и сутелесници и заједничари обећања Божјег у Христу Исусу, кроз еванђеље, 7 којему постадох слуга по дару благодати Божје, која ми је дата по чињењу силе његове – κατὰ τὴν ἐνέργειαν τῆς δυνάμεως αὐτοῦ. 8 Мени, најмањему од свију светих, даде се ова благодат, да благовестим међу незнабошцима неистражљиво богатство Христово 9 и да откријем свима шта је служба тајне – ἡ οἰκονομία τοῦ μυστηρίου – од вечности сакривене у Богу, који је створио све кроз Исуса Христа, 10 да би се сад поглаварствима и властима на небу кроз цркву обзнанила многоразлична мудрост Божја, 11 по вечној одредби коју оствари у Христу Исусу Господу нашем, 12 у коме имамо слободу и приступ у поуздању вером његовом. 13 Зато вас молим да не малакшете због невоља мојих за вас, које су слава ваша.
14 Тога ради преклањам колена своја пред Оцем Господа нашег Исуса Христа, 15 по коме се сва чељад и на небесима и на земљи зову: 16 да вам по богатству славе своје да силу, да Духом његовим ојачате у унутрашњем човеку, 17 да се Христос вером усели у срца ваша, 18 да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина и дубина и висина, 19 и познати љубав Христову, која превазилази свако знање, да се испуните сваком пуноћом Божјом – ἵνα πληρωθῆτε εἰς πᾶν τὸ πλήρωμα τοῦ Θεοῦ.
20 Ономе који може још изобилније све чииити што иштемо или мислимо, по сили која ради у нама – κατὰ τὴν δύναμιν τὴν ἐνεργουμένην ἐν ἡμῖν (= која дела, делује, чини у нама), 21 њему слава у цркви у Христу Исусу, у свима нараштајима кроза све векове. Амин“.
„Тога сам ради ја Павле сужањ Исуса Христа за вас незнабошце.“ Да, тога ради, благовести ради, богатства ради, које је Господ Христос донео с неба за вас незнабошце. Јер сишавши с неба Он је Собом донео највећу и најдрагоценију тајну вечности и предвечности: Цркву Божју, и у њој и са њом сва вечна богатства божанска, наднебеска, надхерувимска, и позвао у њу вас, да све то постане и буде ваше, вечито ваше у свима вашим животима, у свима вашим вечностима. Замислите, чега сте се удостојили: да Христом кроз Цркву будете узнесени изнад свих небеса, изнад свих Херувима и Серафима, Анђела и Арханђела, и посађени с десне стране Богу. И то – ко? Ви, бивши незнабошци! Ето највећег и најпотреснијег чуда свих светова! ето чуда не само за људе, него и за Безгрешне Умове Небеске – свете Анђеле: љубав Христова према вама, према људима уопште! Нема већег чуда од тога; а ако има свечуда, онда – ето вечног свечуда! Пред њим – прострите се сва срца људска кроз безброј метанија и истопите у радосним и захвалним славословљима! Гле, ви, некадањи туђинци свему Божјем, постадосте кроз Цркву домаћи Богу, своји Богу, род Богу, уђосте у породицу Божју, бесмртну и вечну. Сада, ви сте бесмртници и вечници и савечници Христови, јер сте синови Божји, јер сте сунаследници Христови: и све Христово – постало је ваше, ваше, ваше! – Има ли за вас веће благовести од ове? и зар уопште може за људе бити веће благовести од ове? Да ту благовест проповедам незнабошцима, мени се недостојном јави чудесни Господ Исус и посла ме међу вас (ср. Деян.9:15; Деян.22:17–21). И за ту благовест међу вама ја живим и умирем: сваки дан радосно умирем за њу, радосно страдам за њу: страдам од људи, страдам од демона, страдам од Јевреја, страдам од незнабожаца. Но при свему томе ја сам најрадоснији сужањ у свима световима, јер сам сужањ свечудесног и свемилосног и свемилог Господа Исуса: Он ме је оковао слатким оковима љубави Своје, милим оковима благовести Своје, Еванђеља Свога, и ја неуморно и неустрашиво проповедам Еванђеље свима, а пре свега незнабошцима. А кад због Еванђеља Христова допаднем сужањства код људи, нико радоснији од мене: да бар тиме будем налик на страдања чудесног Господа мог, која Он претрпе за мене, за све нас, за све вас (ср. Флп.3:10). А сужањљубави Христове радује се оковима за Христа. И ви се радујете када допаднете окова за Христа; радујете највећем одликовању, као највећој почасти. Та окови за Господа Христа, то су најскупоценије огрлице наше, и гривне наше, и ђердани наши, и круне наше! Помоћу њих се купује небо. Шта кажем? купују се небеса над небесима, купују сва вечита богатства која само Једини истинити Бог и Господ Исус Христос може поседовати и давати, и ево даје и мени и вама и свима, даје кроз Цркву Своју чудесну.
Савле – пламени христоборац; Савле – помамљени христоубица, несумњиво христоубица, јер је помамно жудео да уништи Христа и све што је Христово у душама свих хришћана; Савле врховни христогонитељ; Савле – огорчени христомрзитељ; како је такав Савле постао најодушевљенији поклоник и најнеустрашивији исповедник Христа као Јединог истинитог Бога и Господа и Спаситеља, и Његов најревноснији апостол? како је дошао дотле да због Христа одбаци све, и да све и сва сем Христа сматра за штету, за трице, за ђубре? (ср. Флп.3:7–8). Само чудом свељубави Божје, које се расцветало у безбројна чудеса благодати Божје: јер за првим чудом када му се на путу за Дамаск јавио васкрсли Господ Исус у божанском сјају, и преврнуо му сву душу, све биће, следовала су многа и многа лична и непосредна јављања васкрслог Господа, који му је лично сам откривао све тајне Своје Богочовечанске личности, све тајне Свога Еванђеља, све тајне спасења, све тајне свих светова, и сам му лично поверио апостолство међу незнабошцима у једном од тих „виђења и откривења“, рекавши му: „Иди, јер ћу те ја далеко послати међу незнабошце“ (Деян.22:21). А одмах после првог јављања Свог Савлу, васкрсли Господ се јавља апостолу Ананији, наређује му да крсти Савла и говори му: „Иди, јер ми је он сасуд изабрани: да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве“ (Деян.9:15).
Све је то дело и домострој благодати Божје. Свети апосгол и назива своје проповедање Еванђеља Христова „службом благодати Божје“– ἡ οἰκονομία τῆς χάριτος τοῦ Θεοῦ – (= економија благодати Божје), јер служи ономе што је Божје: светим и спасоносним тајнама Божјим. У Еванђељу – све је Божје, све – свето, све – свеспасоносно, све – благодатно; све је од Бога, све је дар Божји, све је благодат Божја. Оно ни по чему није од човека, „није по човеку“ (Гал.1:14). У њему све је од Богочовека и по Богочовеку: и светиње и силе. А свети апостол им само свим бићем служи; то му је „дато“ од самога Бога. Зато своје апостоловање он и назива „службом благодати“, „службом тајне“ (ст. 9): служи он светом Откривењу Богочовековом, које је сво у божанским тајнама и даровима и светињама, сво с неба, али сво за људе на земљи, пошто су и они пореклом с неба. „Служба благодати“ јесте „служба тајне“, предвечне тајне Божје, која је оваплоћењем Бога Логоса сишла у наш земаљски свет као Црква, и остала у њему као Црква, која уједињује у себи небо и земљу, анђеле и људе, Бога и човека, и тиме све тајне свих светова и бића. Отуда, служење Цркви и јесте „служба тајне“, „служба благодати“: ἡ οἰκονομία τῆς χάριτος, ἡ οἰκονομία τοῦ μυστηρίου; у Цркви је све тајна и све благодат. Но и сам живот у Цркви свакога члана њеног јесте „служба тајне“ и „служба благодати“: јер сваки од нас је небоземно биће самим тим што је Црквом и у Цркви „сутелесник Христов“,и још: благодатно богочовечанско биће, које тиме и постоји што непрестано доживљује себе као благодатну богочовечанску јединку, чија је пуноћа бића у пуноћи Богочовечанског тела Христовог, Цркве, и пуноћа живота такође у пуноћи Цркве: јер сваки члан Цркве живи кроз све чланове Цркве, кроз све анђеле и људе, а пре свега: кроз самог Богочовека – Господа Христа, који је у безграничном човекољубљу свом ради нас постао Црква, и њоме нам дао све, све, све – божанске и богочовечанске дарове и силе. И хришћани, живећи у Цркви и Црквом, живе „као добри пристави (= економи) разноврсне благодати Божје = ὡς καλοὶ οἰκονόμοι ποικίλης χάριτος [τοῦ]18 Θεοῦ (1Пет.4:10).
Ма како посматрали Исуса Христа, Богочовека, Он за људско сазнање претставља највећу тајну, већу неголи ма која личност у историји земље. Због те изузетности и јединствености свети апостол је назива „тајном Христовом“, τό μυστήριον τοῦ Χριστοῦ. Међу осталим тајнама, којих је пун наш свет, „тајна Христова“ је толико огромна да претставља светајну. Она уствари то и јесте, зато што је Христос Богочовек, те је у Њему конкретно дата и показана сва тајна Бога и сва тајна човека. У Богочовеку су оваплоћена сва божанска савршенства: „У Њему живи сва пуноћа Божанства телесно – σωματικῶς (Кол.2:9), тојест живи у људском бићу, у границама људског тела, живи као људска, земаљска, очигледна стварност.
Због тога се у Богочовеку тајна човека разрасла у тајну Бога: мало, мајушно људско тело, а у њему сва тајна Божја – „сва пуноћа Божанства“. Тако се и добила „Христова тајна“, Христова светајна. Зато што је таква, она се не може схватити никаквим напорима људскога духа, људскога ума, људскога разума. Ту је неопходна помоћ Божја: да Он благодаћу Својом „отвори ум“ људски (ср. Лк.24:45), да га оспособи за примање те пресвете тајне, да му сам открије њене дубине и покаже њене висине, и разлије по њему њене свете и благосне силе. Да, само се откривењем Божјим казује човеку Христова тајна. Њу није могао схватити ни човек тако силнога ума као што је свети апостол Павле. Он изјављује: „мени се по откривењу каза тајна“-κατὰ ἀποκάλυψιν ἐγνώρισθη μοι τὸ μυστήριον.
А шта се десило са Павловим умом, са Павловим разумом? Он је сав утонуо у бескрајности ове свете тајне,слио се са њом у дивљењу и радости, и постао њен најдаровитији весник и благовесник. То се види из његовог Еванђеља, из његових Посланица. Стога он и упућује ефеске хришћане да читају то његово Еванђеље, јер: „читајући можете разумети моје познавање тајне Христове“ – νοῆσαι τὴν σύνεσίν μου ἐν τῷ μυστηρίῳ τοῦ Χριστοῦ. А душа те тајне – Еванђеље Христово о Цркви као предвечној и пресветој тајни Божјој, до које је превелики апостол дошао кроз раскошна и изузетна „виђења и откривења Господња“ (ср. 2Кор.12:1). Ради чега? Да открије „свима шта је служба тајне од вечности сакривене у Богу“ (Еф.3:9), да покаже „како је богата слава тајне ове“ (Кол.1:27), да проповеда „тајну Христову“ (Кол.4:3).
„Тајна Христова“ се открива духу људском само Духом Светим. То је неизменљиво еванђељско правило христопознавања (ср. 1Кор.2:10–12). Оно важи за све Апостоле, за све Пророке, и за све људе свих времена. А пошто се тајна Христова најпре „Духом Светим откри – ἀπεκαλύφθη – светим његовим апостолима и пророцима“, то се она Духом Светим преко њих открива осталим људима. Ради чега? – „да незнабошци еванђељем постану сунаследници и сутелесници – συγκληρονόμα καὶ σύσσωμα – и заједничари обећања Божјег у Христу Исусу“. Живећи Еванђељем Христовим, људи постају синови Божји, а тиме и наследници и сунаследници свих божанских богатстава Христових (ср. Гал.4:7; Рим.8:17). Живећи Еванђељем Христовим, људи постају сутелесници Христови: саоваплоћују се телу Христовом, Цркви, постају живи чланови, делови, ћелијице њеног богочовечанског организма, живе у њему саборно, заједно „са свима светима“, хранећи се истим божанским светињама и силама. Једно тело, а безброј сутелесника; једна Црква, а безброј верника. Стога Црква није обично друштво људско, у коме су чланови повезани на известан начин, већ богочовечански организам, живо тело, у коме су чланови један другоме сутелесници, повезани целокупним животом, свим животним силама и радњама. У њих је једно тело, једна душа, једно срце, једна савест, једна истина, једна правда, једна љубав, један живот, један рај, једна вечност. – Живећи Еванђељем Христовим, људи постају заједничари у обећањима Божјим, која су сва остварена у Христу: „јер колико је обећања Божјих, у њему су да, у њему су амин“ (2Кор.1:20). – Отуда, по речи светог Атанасија Великог: „Ми се спасавамо као сутелесници Бога Логоса“.19
Таквог божанског Еванђеља апостол Павле је постао слуга „по дару благодати Божје“, не по својим људским заслугама. За тако божанску службу, човеку су потребне божанске силе, које му према труду непрестано даје и додаје сам Господ Еванђеља. Слуга Еванђеља Божјег може успешно обављати своју „службу благодати Божје“ (Еф.3:2), само уз непрекидну помоћ и сарадњу благодати Божје. Највећи трудбеник и ревнитељ Еванђеља Хритстова целокупно своје служење Еванђељу приписује благодати Божјој и тврди да му је она дата по чињењу силе Божје – κατὰ τὴν ἐνέργειαν τῆς δυνάμεως αὐτοῦ. И овај равноангелни слуга Божји смерно изјављује: „По благодати Божјој јесам што јесам, и благодат његова што је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију, али не ја него благодат Божја која је са мном“ (1Кор.15:10).
Свети апостол сматра себе најмањим међу хришћанима. Да ли он тиме потцењује себе? Не. Јер човек никада не може довољно потценити себе када упоређује себе са
Христом. Но, за тако нешто није ни потребно упоређивати себе са свечистим и свесветим Господом, већ просто гледати себе у светлости Христовој. Осветли себе Христом, погледај себе Њиме, оцени себе Њиме, и онда ће ти бити јасно што велики апостол толико потцењује себе. И не само он, него то исто чине и сви светитељи изреда, од првог до последњег. Разуме се, Богочовек Господ Христос је норма и образац и идеал, остварени идеал савршеног човека, човека какав треба да је сваки човек уопште, сви људи уопште. Зато и најчистији човек осећа се пред Њим бескрајно нечист, и најсветији – бескратно грешан, и најбољи – бескрајно рђав, и најсавршенији – бескрајно несавршен, и највећи – бескрајно мален. Отуда, ниједног гордог међу светитељима; отуда, ни трунке гордости ни у једном светитељу; бескрајна смерност је душа сваког светитеља. Богатство Христово је тако „неисказано“, тако „неистражљиво“ – ἀνεξιχνίαστον – да је сваки човек, у поређењу са Њим, заиста пуки сиромашак. Али, наша радост је у томе, што је чудесни Господ Своје „неисказано“ богатство донео у наш земаљски свет, да бисмо се ми људи обогатили њиме. Томе нас уче, и томе служе свети апостоли Његови; а испред свију и више од свију – свети апостол Павле.
Шта је то што сачињава „неисказано богатство Христово“? – „Тајна Христова“. А њу? – Богочовек. А Њега? – Црква. Богочовек доноси Собом васцелог Бога, са свима Његовим безбројним и бескрајним савршенствима, са Царством небеским, са небом, са рајем. И све, оваплоћено у Богочовечанском телу Свом – Цркви, оставља занавек у нашем земаљском свету; Црквом је чудесни Господ саставио у Себи „све што је на небу и што је на земљи“, и тако остварио вечни божански план о целокупној творевини. Зато је Црква – „неисказано богатство Христово“, неисказано, јер неистражљиво. У њој је сва тајна Божја о свима бићима и тварима у свима световима. До појаве Богочовека на земљи, она је била сакривена у Богу. Од Његове појаве и оснивања Цркве, Он је кроз Цркву објављује роду људском, и показује да Црква није друго до служење тој тајни. А у Цркви, тој тајни служе пре свију и више од свију свети апостоли. Њима се и даје благодат велика да објављују ту тајну, и да откривају свима „шта је служба тајне, од вечности сакривене у Богу“.
Али, тек ту настаје оно ради чега се и сами свети Анђели небески диве Цркви на земљи. А шта је то? То је ово: што се и њима тек Црквом објављује и обзнањује та вечна тајна Божја, сакривена од постања света, та „многоразлична мудрост Божја“. Црква на земљи својим неисказаним богатством Христовим обогатила је и свете Анђеле на небу: обогатила њихов живот, обогатила њихово знање о Богу, о свету, и о циљевима Божјим у свету. Да, и Анђели Божји на небу живе Богочовечанским телом Христовим које је на земљи, Црквом. јер су и они – чланови Цркве Христове. Постали су то када је Богочовек подвигом Својим земаљским основао Цркву, и у њој саставио „све што је на небу и што је на земљи“. Значи: и Анђеле? Да, и њих. И сви они са бескрајном смерношћу и пламеном ревношћу служе пресветој тајни Цркве. Зато су сви они – „службени духови = λειτουργικὰ πνεύματα“ и служе онима који се спасавају у Цркви (ср. Евр.1:14). Истина неба и земље је ово: у Цркви живе измешани Анђели са људима: за све њих важи исто Еванђеље, исти живот, иста Истина, иста Правда, иста Љубав, исти Бог и Господ Исус Христос, и са Њим беспочетни Отац и животворни Дух – Тројица Пресвета и једносушна и нераздељива. Црква је школа у којој се и Анђели уче многим истинама Божјим (ср. 1Пет.1:12).
Све је то тако, јер сачињава „вечну одредбу“ Божју, коју је Бог Логос остварио Својим оваплоћењем и богочовечанским домостројем спасења. Од почетка до краја све је у тој одредби вечно и логосно,
пуно многоразличне премудрости Божје. А откако је Бог Логос постао човек, и живи и дела као Богочовек, у њој је све богочовечно. Али и приступачно за људе. Поставши човек, Бог Логос нам је као људским бићима, омогућио приступ Себи. Дотле, далек људима због грехова њихових, учовечивши се Он им је постао близак, приступачан, свој, сачовек и сабрат, спасавши нас од греха, смрти и ђавола (ср. Евр.2:14–18). Од тада ми имамо слободу и приступ Њему „вером Његовом“. Зашто „Његовом“? Зато што се под вером разуме сав Богочовечански домострој спасења света, који је од почетка до краја извршио лично Он, као Богочовек: „Оснивач и Завршитељ вере“ (Евр.12:2). Слободу према Њему даје нам Његово безгранично човекољубље: јер је бескрајно милостив, нарочито према грешницима; и што неко грешнији, Његово милосрђе све веће, све бескрајније, све божанскије, и сажаљење све дирљивије, све нежније, све изобилније.
Страдати ради таког Бога и Спаситеља, радост је и слава за људско биће. Бити у невољама због Њега, бити и у оковима због Њега, благовест је за људску природу, благовест и спасење. Радосни сведок тога нам је свети апостол Павле. Какве све муке није с радошћу поднео за чудесног Господа Исуса! А какве тек за оне које је приводио вери у чудесног Господа! Ево, он и ефеским хришћанима пише: „Зато вас молим да не малакшете због невоља мојих за вас, које су слава ваша“, јер су ради спасења вашег, а у спасењу је обожење, и у обожењу сва слава бића људског, бесмртна, бесконачна н вечна.
Свети апостол је казао „тајну Христову“ објавио „неисказано богатство Христово“. Шта још остаје? – Да људи то усвоје. Тога ради христочежњиви апостол и преклања колена своја пред Оцем Господа нашег Исуса Христа, да им за тај подвиг да божанске силе, без којих људи нису у стању извршити тај свеспасоносни подвиг. При томе главно је: стећи Господа Христа, унети Га у себе, и живети Њиме. Јер је Он све и сва и за бића на земљи и за бића на небу: „сва чељад на небу“, а то су Анђели, и „сва чељад на земљи“, а то су људи, зову се по Њему; Он је глава те огромне породице. Јер откако је Цркве, тела Његовог, и Он – глава телу Цркве, то Анђели и људи сачињавају једну породицу, Његову породицу. А од тога, има ли веће части, веће радости, веће благовести?
Без божанске силе хришћани не могу живети божанским, еванђелским животом, ни напредовати у њему. За све што је богочовечанско, човеку је потребна помоћ Божја. Жели ли да ишта богочовечанско оствари, човек то може учинити само у заједници са Богом, само помаган силом Божјом. Једино обучени „у силу с висине“ (Лк.24:49), у божанску силу Духа Светога, људи могу живети еванђелски на земљи. Зато је Спаситељ и објавио велику божанску истину на Тајној Вечери о Духу као остваритељу и извршитељу спасења људи помоћу Еванђеља (ср. Ин.14:16–17,26, Ин.15:26, Ин.16:7–13). Дух Свети даје људима благодатне силе да могу истрајно живети у Христу Његовим Еванђељем и јачати у унутрашњем човеку, христоликом и вечном. Унутрашњи, христолики човек се рађа у људима од њиховог благодатног сједињења са Господом Христом: дух њихов сједињује се благодаћу са Духом Његовим, Духом Светим; мисли Њиме, живи Њиме, обавља све своје радње Њиме. И тако „расте растом Божјим“ (Кол.2:19), јачајући сваком снагом Божјом у унутрашњем човеку (ср. Кол.1:11).
Без Духа Светога дух човека се распада и расипа кроз грехе у безброј смрти, у безброј небића и псевдобића. Јер и ту важи она свеистинита реч Спасова: „Ко не сабира са мном, расипа“ (Лк.11:23): расипа душу, расипа савест, расипа вољу, расипа васцело биће своје. Наш унутрашњи човек, саздан боголиким, слаби, суши се, вене, изумире од свега греховног, смртног, демонског; а јача и обесмрћује се када еванђелском вером крене ка Господу Духом Светим. Тада се сабира, оцељује, и постепено благодаћу светих тајни и светих врлина јачаХристом Богом: јача му душа, јача ум, јача савест, јача воља до свепобедне божанске јачине, остварујући еванђелску благовест и заповест: „Јачајте у Господу и у сили јачине његове“ (Еф.6:10): јер у овоме свету, у коме ђавола има, морате бити јаки Христом Богом, ако желите да га победите. А јачајући еванђелским животом у Господу и у сили јачине Његове, „јачајући сваком снагом по сили славе Његове“ (Кол.1:11), ви постајете јачи од сваке смрти и од свега смртног, јачи од сваког греха и од свега греховног, јачи од сваког ђавола и од свега ђаволског. Тада вас ништа греховно и демонско не може савладати и оборити у смрт иза које нема васкрсења. Јер „ко се Господа држи, један је дух с Господом“ (1Кор.6:17). А онда? О, све смрти, шта су ваши налети и олује и урагани? Само лаки поветарци, од којих се душа наша не савије ни у страх, ни у јад, ни у муку, акамоли у смрт, у очајање, у пакао! О, радости наше људске, радости јединствене, та ми чудесним Христом Богом растемо ка небу, и још више и даље: изнад неба и небеса над небесима! и надаље и најдаље; изнад Херувима и Серафима – ка Тросунчаном Богу и Господу и Пресветој Богоматери. Времена, векови, вечности, о – та сва наша времена и сви наши векови и све наше вечности – робови су Твоји, Свесладчајши! светли и сверадосни робови. Са једном молитвеном свежељом: да се све обожи, охристови, отројичи; и тако постигне божански свециљ људског живота и постојања; а њиме: Божанско Сведобро, Божанска Свеистина, Свељубав, Свеправда, Свевечност, Свебогочовечност; и у њима: Вечна Божанска радост бића – Сверадост.
Дух Свети је због Христа и Христом дошао у свет; и Он се само Христом и због Христа даје људима. То значи: Дух Свети само због Христа и Христом живи у људима. Где Христа нема, ту ни Духа Светога нема; ту нема Бога, јер нема Тројичног Божанства. Како се стиче Господ Христос? – Вером, само вером. Зашто не знањем? – Зато што је Он у личности Својој донео људима таква божанска савршенства, која свим и свачим бескрајно превазилазе све људске способности, сазнања и схватања. Уопште, то је разлог што се са Њим увек општи вером, на свима ступњима еванђелског живота, од почетног до најсавршенијег. И када о Господу Христу знамо све што нам најсавршенија вера у Њега може дати као знање о Њему, ипак Он и тада, и увек, остаје предмет вере наше због Својих безграничних божанских савршенстава, у која не могу до краја пронићи ни свети разуми Светитеља због своје људске ограничености. Ето апостола Павла. Он с једне стране благовести о хришћанима: „Ми ум Христов имамо“ (1Кор.2:16), а с друге: Христос вером обитава и живи у срцима нашим (Еф.3:17). Да, Он се вером и усељује у срца наша. Вера, као да је неки божански ваздух човеков, у коме Господ Христос једино живети може.
Када се Господ Христос вером усели у срце наше, онда се Њиме наш унутрашњи човек утврђује у Вечној Божјој Истини и Правди и Љубави и Животу. И Он Својим богочовечанским силама храни у нама нашег унутрашњег човека: храни га Собом, бићем Својим, бесмртношћу Својом, Истином Својом, вечношћу Својом. И на тај начин чини га божански јаким победитељем смрти у свима световима: јачим од сваке смрти и ада и ђавола. Али пре тога, слаб си, нејак си, немоћан си, љуља те и заноси сваки ветар науке „по казивању човечјему“ (ср. Еф.4:14; Кол.2:8), и обара те сваки поветарац смрти. Но ево, пружа ти се прилика да порастеш до неба, до врха изнад свих небеса, да порастеш у свепобедног дива који све смрти сатерује у небиће, у пакао, у смрт. Само – веруј! веруј! веруј у Господа Христа. „Верујем, Господе, помози моме неверју“ тако јаучи и вапиј на свима ступњевима вере, јер је она увек мала, зато што је предмет наше вере свечудесни Господ Христос = сав истинити Бог и Господ, сав безграничан у свима својствима Својим, у свима савршенствима Својим, у свима стварностима Својим. И човекова вера је увек мала да Га обухвати целог, васцелог, да Га има у свима безграничностима Његовим; и уколико Га више захвата, она је све гладнија Њега: јер све јаче осећа и сазнаје и види божанске бескрајности Његове. А боголика душа човекова, сва бездана боголикошћу и богочежњива; иако пуна вере, увек је баш због те пуноће и баш том пуноћом ненасито гладна Бога и Господа: „Царе Небесни, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда и све испуњаваш, Ризницо добара и Живодавче, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше“. Опет и опет: „Исусе, не одвајај се од душа наших у невољама, не удаљавај се од мисли наших у опасностима, него нас увек претекни. Приближи се нама, приближи Свудаприсутни! као што си свагда са апостолима Твојим, тако присаједини Себе, Свемилостиви, онима који Те желе, да уједињени певамо Тебе и славословимо Свесветог Духа Твог“20.
Са вером у Христа увек иде и љубав према Христу. Расте ли вера наша у Господа Христа, истовремено расте и љубав наша према Њему. Јер вера непрестано открива у Христу све новија и новија савршенства и богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој за Њега. Само су људи велике вере „укорењени и утемељени у љубави“.А ко је у љубави Христовој укорењен и утемељен, он вером расте у све божанске бескрајности, заиста „расте растом Божјим“ (Кол.2:19) „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (Еф.4:13), и постаје живи храм Пресвете Тројице (ср. Ин.14:23; Кол.3:7), јер „Христос обитава – κατοικεῖ – у срцима верујућих, који су утврђени и не колебају се у љубави к Њему“.21
У подвигу вере и љубави човек никада није сам, већ увек у друштву „са свима светима“. Јер и вера и љубавприводе Господу Христу и онима који су у Њему – светим подвижницима вере и љубави, и сједињују са Господом Христом и „са свима светима“ који су у Њему. Другим речима, вера и љубав уједињују човека са свима бићима која се налазе у Богочовечанском телу Христовом, Цркви. Постајући вером и љубављу сутелесник тела Христовог, човек и живи „са свима светима“, и мисли „са свима светима“, и верује „са свима светима“, и воли „са свима светима“, и моли се „са свима светима“. Једном речју: живи саборним животом Цркве. Од таквог благодатног живљења „са свима светима“, човеку се чисти и јача духовни вид, те он све јасније распознаје и види неисказана богатства Господа Христа и Његових божанских савршенстава, уризничених у чудесном богочовечанском домостроју спасења. Ту је и дубина божанска, и висина, и ширина,и дужина. А то значи: бескрајна и једна, и друга, и трећа, и четврта.
Како је могуће познати Господа Христа, Богочовека, Његов неизразиви домострој спасења света? Једино „са свима светима“. У томе домостроју спасења: и ширина је божански бесконачна и безгранична, и дужинаи дубина и висина. „Који сиђе у најдоња места земље, то је онај исти који и узиђе изнад свих небеса да испуни све“ (Еф.4:9–10). А то је само Господ Христос Богочовек: оваплоћењем – сишао у најдоња местаприроде људске; погребењем – у најдоња места ада; васкрсењем и вазнесењем – узишао са људском природом више свију небеса, и узнео са Собом све свете, све верне следбенике Своје, и узноси их непрестано кроз свети живот у светим тајнама и светим врлинама. „Дубине Божје = τὰ βάθη τοῦ Θεοῦ“ (1Кор.2:10) присутне су све у богочовечанском домостроју спасења Господа Христа: присутне и у његовој ширини, и у његовој дужини, и у његовој дубини, и у његовој висини. А у те „дубине Божје“ уводе нас и кроз њих воде само свети духоносци (ср. 1Кор.2:10–16), чији је дух сав испуњен Духом Светим, и вођен и руковођен Њиме. И ми једино у благодатној заједници „са свима светима“ можемо то разумети, и то поступно и постепено по мери вере наше и еванђелских подвига наших. А ти свети духоносци, где су? У Богочовечанском телу Христовом, Цркви: у њеним бескрајним божанским дубинама и ширинама и висинама и дужинама. Потпуно сједињени са Богочовеком благодатним сједињењем, они живе оним што је Његово, и имају оно што је Његово, и знају Његовим знањем, јер саборним умом Цркве умују, и саборним срцем Цркве осећају, и саборном вољом Цркве хоће, и саборним животом Цркве живе: све њихово уствари је најпре Његово, и увек Његово, а они увек своји себи само преко Њега и Њиме. А та бездана божанска дубина, и та бескрајна божанска висина, и та безгранична божанска ширина, и та бесконачна божанска дужина домостроја спасења и богочовечанског бића Цркве може сместити сва људска и анђелска бића у свима световима, само под условом вере у Господа Христа и љубави према Господу Христу као Спаситељу и Творцу и Судији.
Од свега тога по души подвижника вере разлива се чудесно умилење, и он свим бићем својим радосно осећа ову истину: љубав Христова је претежнија од сваког знања, јер даје души таква блага, такве радости, таква блаженства, о којима никакво знање не може ни слутити, а камоли пронаћи их и дати људском бићу. Ово осећање, и у њему сазнање о свевредности љубави Хриспове – дар је Божји, откривење је Божје за саборно живљење у Цркви „са свима светима“. Јер благодатни живот у Цркви „са свима светима“ уводи нас у надумно, надчовечанско, надприродно познање. Чега? Божанске љубави Христове, изражене Његовим богочовечанским домостројем спасења, Црквом Његовом, што је исто. Стварно, који то ум људски, и разум људски, и знање људско може познати, осазнати, пронићи пресвету тајну Цркве Спасове, која и није друго до сав Богочовек Христос у свима Својим божанским и човечанским савршенствима и стварностима? Ум људски, у ма каквој својој људској датости и стварности; разум људски, у ма каквој својој људској датости и стварности, не може много ни захватити, акамоли обухватити безграничне стварности Богочовечанског домостроја спасења, који је сав у тајанственом Богочовечанском телу Цркве Христове. Ту је све сама тајна до тајне, и свака од њих неизмерно и несагледно превазилази сваки ум и разум људски. А те свете и божанске тајне Богочовековог домостроја спасења и Његовог богочовечанског тела Цркве, све су саткане од божанске љубави Христове, бескрајне и безграничне на свима тачкама њенога бића. Та божанска, та богочовечанска љубав је увек и у свему надумна и недокучљива и несагледна. Од ње се биће људско растапа у безброј умилења и расипа у безброј „Осана“. Та је љубав у исто време и врело истинског божанског, богочовечанског сазнања и знања. Отуда и искључиво новозаветни гносеолошки принцип: „Који љуби Бога, тај зна Бога“ (1Ин.4:7–8): зна Бога надумним, надразумним знањем, знањем у коме учествује сав наш унутрашњи, боголики и богочежњиви човек. А ту љубав човек добија и развија у себи до неслућених размера само живећи у Цркви „са свима светима“ кроз свете тајне и свете врлине. Јер таквим благодатнобогочовечанским животом он исцељује од грехољубља и страсти душу и ум и срце, оздрављује их божанским здрављем, те они, оздрављени Христом, постају способни за истинско богопознање и за истинско знање надприродног и надумног.
Заједно „са свима светима“ испуњен том божанском љубављу, човек је уствари заједно са њима испуњен „сваком пуноћом Божјом“. Оно што је Христово – постаје његово. Христос јс Богочовек, и „у њему живи свака пуноћа Божанства“ (Кол.2:9); та пуноћа постаје његова, и он постаје „заједничар у Божјој природи“ (2Пет.1:4). У њему као да се оваплоћује сав чудесни Богочовек. Уствари, Он се и оваплоћује у њему кроз Свето Причешће, Он који је сав у Богочовечанском телу Цркве. И човек љубави Христове доживљује пуноћуЦркве као нешто своје, јер је „са свима светима“ постао саставни део њен, сутелесник њен. А у телу, сваки делић осећа себе као цело тело. Тако и подвижник љубави: сво тело Цркве је његово, и он је сав њен; сва њена пуноћа припада њему, и он сав припада њој. На тај начин он лично и стварно доживљује „са свима светима“ остварење вечног плана и циља Божјег о свету: Господа Христа као Цркву, која је тело Његово, пуноћа Њега који све испуњава у свему (Еф.1:23). А то и јесте циљ, Богом одређени циљ свима људима, на челу са хришћанима: да се испуне сваком пуноћом Божјом (Еф.3:19). Живећи у Богочовечанском телу Цркве, ми хришћани и примамо од те пуноће Божје и испуњујемо се њоме (ср. Ин.1:16). Јер оваплотивши се, Господ Христос је човечанску природу коју је узео на Себе потпуно испунио сваком пуноћом Божјом; и такав основао Цркву; и такав остао у Цркви као Богочовечанском телу Свом, коме је Он и глава.
Да би се сваки од нас испунио том пуноћом Божанства, неопходно је да живи Господом Христом; да верује Њиме, да воли Њиме, да се моли Њиме, да мисли Њиме, да осећа Њиме, да хоће Њиме, да постоји Њиме, да човекује Њиме, да бесмртује Њиме, да вечнује Њиме. И на тај начин спасе себе од греха, смрти и ђавола. Јер спасење и јесте непрекидно доживљавање Спаситеља, који нас на тај начин и спасава од сваког греха, од сваке смрти, од сваког ђавола. Зато наше спасење и није друго до наше охристовљење Христом Спаситељем, наше обожење Њиме, наше освећење Њиме, наше преображење Њиме, наше васкрсење Њиме, наше вазнесење Њиме, наше отројичење Њиме; наше испуњење Њиме, Његовом божанском пуноћом и свима Његовим животворним силама.
Спасење је двострук процес: ослобођење себе од греха, смрти и ђавола, и испуњење себе Христом Богом – Спаситељем. То је истовремено двоструко збивање: улазећи у нашу душу и испуњујући је Собом кроз свете тајне и свете врлине, Спаситељ нас ослобађа греха, смрти и ђавола и уништава их силом Свога Божанства. Отуда је спасење не само отпуштење грехова, него и обожење – испуњење свога бића Христом Богом Спаситељем. Спасен је тиме спасен што живи Спаситељем Богом, који једини и има силе да уништи, и уништава у нама сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола. И та спасеност, та спасаваност се пројављује увек као свети живот, живот у Христу Богу, живот у Духу Светом. Испуњен благодатним силама божанским кроз свете тајне и свете врлине, човек хришћанин сасвим природно живи светим животом, угледајући се увек на Бога у телу (ср. Еф.5:1), Господа Христа, који је увек сав у Цркви, и кроз Цркву у сваком члану Цркве: увек један исти, и јуче, и данас, и вавек (Евр.13:8). Тако је слатко и лако са Христом Спасом бити човек.
А до Христа Спаситеља, и без Христа Спаситеља ми људи? – Једно радимо: испуњујемо себе гресима и страстима, а тиме невидљиво испуњујемо себе самим ђаволом, његовом „пуноћом“. Јер кроз грехе и страсти он невидљиво и потајно живи у нама, невидљиво и потајно учествује у нашим мислима, у нашим осећањима, у нашим жељама, у нашим расположењима, у нашим поступцима, у нашим делима. Невидљиво и потајно он неправдује кроз наше неправде, страствује кроз наше страсти, лаже кроз наше лажи, похотује кроз наше похоте, пакости кроз наше пакости, мрзи кроз наше мржње, злочинује кроз наше злочине, греши кроз наше грехе. Тако смо ми људи и постали духовна „деца ђавола“ (1Ин.3:9), и он постао духовни отац наш (ср. Ин.8:44), и зацарио се на свима престолима бића људског: и на престолу ума, и на престолу срца, и на престолу савести, и на престолу воље. Кроз грехе и страсти он се духовно сав оваплотио у бићу људском. Јер да сав ђаво није био у нашем земаљском, у нашем човечанском бићу, Господ Христос не би ни дошао оваплоћењем у наш свет, нити постао човек. Поред тога, нико сем Њега, јединог истинитог Бога, није могао, и не може победити ђавола, и његове главне силе: грех и смрт. То је једино могао учинити, и стварно је учинио, и увек чини само Он – Господ и Бог Исус Христос. А Он је то учинио давши нашем бићу „сву пуноћу Божанства“Свога, и дајући је увек у Цркви Својој кроз свете тајне и свете врлине.
Наш живот људски је или подвиг „ђавооваплоћења“ или подвиг богооваплоћења: ја, ти, ми сви оваплоћујемо у себи ђавола помоћу грехова и страсти, помоћу нашег сластољубља и грехољубља; или оваплоћујемо у себи Бога и Господа Исуса Христа помоћу светих тајни и светих врлина. Бог је и постао човек, да истера ђавола из човека, и сам се усели у њега (ср. 2Кор.6:16–17; Евр.2:14–3:6; Ин.14:23). Стога је еванђелска заповест и јасна, и природна, и неопходна: „да се испуните сваком пуноћом Божјом“ – сваком, сваком, сваком. Зато је наша даноноћна дужност овај подвиг: непрестано чистити и душу и тело божанским силама светих тајни и светих врлина, а пре свега – молитвом и постом, јер се помоћу њих изгони свака врста ђаволске нечисти, а и сваки ђаво, и сви ђаволи (ср. Мф.17:21; 2Кор.7:1). А све то? Није друго до непрекидан свети подвиг обожења себе, уношења у себе божанских сила, и живљење у њима и помоћу њих, а преко њих живљење у самоме Богу, јер смо чудесним Господом и Спаситељем на то и позвани: да постанемо „заједничари у Божјој природи = θείας κοινωνοὶ φύσεως„ (2Пет.1:4). А ти, а ја, када то постајемо „заједничари у Божјој природи“, када се то испуњујемо „сваком пуноћом Божјом“? – Када живимо Истином Христовом, јер је у њој сав Он, истинити Бог и Господ; када живимо Правдом Христовом, јер је у њој сав Он, истинити Бог и Господ; када живимо Љубављу Христовом, јер је у њој сав Он, истинити Бог и Господ. Кроз њих и живи у теби, у мени, у нама хришћанима сва пуноћа Христова, која нам се даје за свете врлине у светим тајнама Цркве. Да, Цркве, само Цркве.
То је немогуће, – може на све ово одвратити сваки који није осетио Христа и Његову силу. А за људе који су осетили Господа Христа, и искусили силу Његове вере, ово је не само могуће, него и више од тога: сасвим природно и логично. Јер кад је било могуће најогромније чудо: да Бог постане човек; сасвим је и природно и логачно да све што је Његово постане наше, људско, остварљиво у условима нашег земаљског живота и збивања. Разумем протест: шта, зар ми људи, ми ништавни црви, ми грешници, ми смртници, да се испунимо „сваком пуноћом Божјом“? – Да, баш ми такви. Јер се величина Христовог човекољубља и састоји у томе што је нама, грехољубивим пијавицама, дао силе и моћи да се испунимо „сваком пупоћом Божјом“? Доказ? – Сви Свети, и сваки који живи и верује у Христа заједно „са свима светима“. Јер му благодат Божја помаже у свему. Она и немогуће чини могућим. То осећа сваки који живи у Цркви, јер је у њој све благодатно, и стога све чудесно и чудотворно: што више труда улаже хришћанин, све више осећа да то у њему дела благодат, непосредна света божанска сила Христова, која непрекидно животвори васцело тело Цркве, и чудотвори непрестано у њему, и у свакоме који је свим бићем у њему (ср. Кол.1:29; Еф.3:7). Неисказна, несагледна и неизбројна блага, дарована нам Господом Христом у Његовом богочовечанском домостроју спасења, толико су огромна и надсхватљива и надчовечанска, да неизмерно премашују и саму нашу мисао о њима. Па не само то, него и наше молитве за њих: јер ми никаквом молитвом својом, ма колико била савршена и свеобухватна, нисмо у стању обухватити божанска неизрецива блага која нам Господ Исус дарује кроз Цркву Своју. И све то притиче у наше биће кроз безбројне невидљиве капиларе у богочовечанском организму Цркве: и ми живимо надмисливом и надмолитвеном милошћу свемилостивог и свежалостивог Господа, који благодатним божанским силама Својим тајанствено „ради у нама“, изграђујући спасење наше, обожење наше, преображење наше, освећење наше, оцрквењење наше, отројичење наше. Људска мисао никада не може до краја домислити свету тајну Цркве Христове, и у њој чудесну радионицу спасења, обожења, преображења, васкрсења, вазнесења: јер увек несравњено више остане недомисливог него што у нашу мисао уђе као мисливо. Са тих разлога, вера је заиста једини вођ кроз све то; вера – тај надмисливи вид бића нашег уцрквењеног и оцрквењеног. И кроз ту веру „ради у нама“ надмислива благодат свечовекољубивог Господа Христа, та неуморна боготворећа сила, освећујућа сила, охристовљујућа сила, обожујућа сила, отројичујућа сила, која свим бићем извире из Христа, и све нас води ка Христу и носи ка Христу кроз безбројна тајанства Духа Светога у светој Цркви Христовој, води не само нас него и све нараштаје, и у њима све који Му хоће веровати за спасење и живот вечни (ср. 1Тим.1:15). Јер Христос је Духом Светим у Цркви; и Црква је Духом Светим у Христу. Христос – Глава и тело Цркве; Дух Свети – душа Цркве.
Имајући све то у виду, свети апостол благовести: „А Ономе који може још изобилније све чинити што иштемо и мислимо, по сили која ради у нама – κατὰ τὴν δύναμιν τὴν ἐνεργουμένην ἐν ἡμῖν (= по сили која дела, чини, делује у нама), Њему слава у Цркви у Христу Исусу, у свима нараштајима кроза све векове. Амин“.
ЕФЕС. 4,1–32:1 „Молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно – ἀξίως – звања у које сте позвани, 2 са сваким смиреноумљем – μετὰ πάσης ταπεινοφροσύνης – и кротошћу, с трпљењем, трпећи један другог у љубави, 3 старајући се држати јединство духа свезом мира. 4 Једно тело и један дух, као што сте и позвани у једној нади звања свога; 5 један Господ, једна вера, једно крштење; 6 један Бог и Отац свију, који је над свима и кроз све и у свима нама.
7 Али свакоме се од нас даде благодат по мери дара Христова. 8 Зато каже: „Узишавши на висину запленио си плен, и даде људима даре“. 9 А „узиђе“ шта значи ако не то, да је то Онај који најпре сиђе у најдоња места земље? 10 Који сиђе, то је онај исти који и узиђе изнад свих небеса да испуни све – ἵνα πληρώσῃ τὰ πάντα. 11 И Он даде једне апостоле, а једне пророке, а једне еванђелисте, а једне пастире и учитеље, 12 на усавршавање светих за дело службе, на сазидање тела Христова – εἰς οἰκοδομὴν τοῦ σώματος τοῦ Χριστοῦ, 13 док достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјега, у човека савршена у меру раста висине Христове – εἰς μέτρον ἡλικίας τοῦ πληρώματος τοῦ Χριστοῦ (= у меру раста пуноће Христове), 14 да не будемо више мала деца, коју љуља и заноси сваки ветар науке преваром људском, лукавством, ради завођења у заблуду, 15 него истинујући у љубави – ἀληθεύοντες δὲ22 ἐν ἀγάπῃ – да у свему растемо у ономе који је глава: Христос, 16 из кога све тело, складно састављано и склапано оним што сваки зглавак помаже, радећи према мери свакога уда, чини да тело расте на сазидање самога себе у љубави.
17 Ово дакле говорим и сведочим у Господу: да више не ходите као што ходе незнабошци у празности ума свога – ἐν ματαιότητι τοῦ νοὸς αὐτῶν (= у таштини, у сујети ума свога), 18 имајући разум помрачен – ἐσκοτισμένοι τῇ διανοίᾳ -, будући отуђени од живота Божјега због незнања које је у њима, због окамењења срца својих; 19 они изгубивши сваки осећај, предадоше се уживањима, на чињење сваке нечистоге ненасито. 20 Али ви тако не познасте Христа, 21 јер га чусте и у њему се научисте, као што је истина у Исусу: 22 да одбаците, по ранијем живљењу, старога човека, који се распада у жељама преварљивим, 23 а да се обновите духом ума свога – ἀνανεοῦσθαι δὲ τῷ πνεύματι τοῦ νοὸς ὑμῶν 24 и обучете у новог човека, који је створен по Богу – κατὰ Θεὸν – у правди и светости истине.
25 Зато одбаците лаж, говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо уди један другоме. 26 Гњевите се и не грешите; сунце да не зађе у гњеву вашем; 27 нити дајите места ђаволу. 28 Који је крао, више да не краде, него нека се већма труди, да би, чинећи добро рукама својим, имао шта давати ономе који је у оскудици. 29 Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра, за напредовање вере, да да благодат онима који слушају. 30 И не ожалошћавајте Светога Духа Божјега, којим сте запечаћени за дан избављења – ἐν ᾧ ἐσφραγίσθητε εἰς ἡμέραν ἀπολυτρώσεως (искупљења). 31 Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула нека је далеко од вас, са сваком злоћом. 32 А будите један другоме благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама“.
Ма где био, ма у ком се положају налазио, апостол Павле је увек „у Господу“. Баците га у тамницу, он ће и тамо бити „у Господу“; баците га у окове, у ватру, у воду, он је и тамо „у Господу“; баците га и у сам пакао, он ће и тамо бити „у Господу“.
Ево, он је сужањ, али – „сужањ у Господу“, сужањ ради Господа. Он је заиста обукао себе у Христа, и сав је у Њему свим срцем, свом душом, свим бићем. Ништа његово није изван Христа. Он се заиста сав испунио „сваком пуноћом Божјом“ (Еф.3:19), и сав живи у Христу, и сав Христос у њему. Он је тај који изјављује: „Ја више не живим, него живи у мени Христос“ (Гл.2:20). На њему се најбоље види шта значи: живети, владати се достојно хришћанског звања. А хришћани су позвани да живе „достојно еванђеља Христова“ (Флп.1:27). „достојно Бога“ који их је позвао у Своје царство и славу (1Фес.2:12; ср. Кол.1:10). Другим речима: хришћани су позвани да живе у оваплоћеном Богу и оваплоћеним Богом, Господом нашим Исусом Христом; да живе у Цркви и Црквом, јер је она „тело његово“ и „пуноћа“ Њега „који све испуњава у свему“ (Еф.1:23). Позив је хришћана да остваре у себи вечни план Божји о човеку (Еф.1:1–5:10). И они га остварују живећи Христом и у Христу, Црквом и у Цркви.
Црква – пуноћа Богочовека Господа Христа. Како у њој живети теби и мени? Гле, ти си хришћанин тиме што си светим крштењем постао живи, органски део богочовечанског тела Цркве, сутелесник њен, опкољен Богом са свих страна, саоваплоћен Њему, Његовој Божанској пуноћи. И ти живиш Њиме као око телом, као око главом; ти се храниш крвљу тога тела и срцем његовим: срцем Бога живога и истинога, и душом Бога живога, и вољом, и духом, и свим оним што је Његово. Све своје саоваплотити Његовом: срце своје – срцу Његовом, душу своју – души Његовој, вољу – вољи, живот – животу, да би се благодатно ујединио са Њим, и тако постао један дух с Господом. Јер „ко се Господа држи један је дух с Господом“ (1Кор.6:17): једно срце, једна душа, једна воља, једно тело под једном главом. А све то и јесте – Црква, Црква, Црква! О, тајне над тајнама! О, чуда над свима чудесима! О, Бога над свима боговима! О, љубави над свима љубавима! О, јединог истинског човекољубља! Зато „молим вас, да се владате достојно звања у које сте позвани“. А звање? – Испунити се сваком пуноћом Божјом. И томе светом звању ја радосно робујем: робујем у слободи, робујем у тамници, робујем у души, робујем у савести, робујем у васцелом бићу свом, робујем у васцелом животу свом, робујем у вечностима својим, нека их је безброј, све су оне радосно робље Господа и Христа мог! Њега ради окован сам добровољно у све божанске окове. – Љубав Његова? О, златних и слатких окова Његових! – Вера Његова? О, дивних бисерних окова Његових! Истина Његова? Правда Његова? Доброта Његова? Благост Његова? Човекољубље Његово? Живот Његов? Крст Његов? Васкрсење Његово? Вазнесење Његово? Црква Његова? – О, да слатких преслатких окова многожељних! Ради њих: све вечности моје – робови су Твоји, о Господе неисказани!
Због тога сва страдања за Христа хришћанину су добродошла: и усто многожељена и мила и драга: и телесни окови и тамиице и смрти. Та васкрсном силом Хрмстовом хришћанин раскида окове смрти као трулу паучину, а телесне окове ради Господа носи са херувимском радошћу. Јер је човек Христом заиста постао херувимски надсмртан и свемоћан и сверадостан. Зато, по речима Светога Златоуста: „Ништа није тако славно као окови ради Христа. Бити сужањ ради Христа славније је него бити апостол, него бити учитељ, него бити еванђелист. Ко воли Христа, схвата ове речи. Ко лудује и сагорева за Господом – εἴ τις μαίνεται καί περικαίεται τοῦ Δεσπότου, зна силу окова. Сужањство ради Христа Павле би више волео него живот на небесима. Његове оковане руке блиставије су од свакога злата, од сваке круне царске. Венац од драгог камења на глави не блиста тако као железни окови ради Христа. Тада тамница постаје светлија од царских палата. Шта кажем: од царских палата? Та светлија и од самога неба, јер има у себи сужња Христовог. Ко воли Христа, зна ову вредност, зна ову врлину, зна колико је блага донело роду људском сужањство ради Христа.23
Васкрсли Господ испуњује душе Својих следбеника непролазном радошћу, коју никаква страдања не могу претворити у жалост. Шта говорим? Та страдања за Христа само је увећавају и обесконачнују и овечнују; срамоте за Христа, и страдања за Христа, и смрти за Христа – постају блаженство над блаженствима. Нема сумње, други Павле – Свети Златоуст изражава не само своје христочежњиво и богоблажено расположење, него и свих христољубаца и христочежњиваца, када изјављује: „Који знају љубав Христову, срамоту ради Христа сматрају блаженством већим од сваког блаженства. Ако би ми ко давао или цело небо или Павлове окове, ја бих претпоставио окове. Ако би ко хтео да ме смести или са Анђелима на небу или са Павлом, окованим у тамници, ја бих изабрао тамницу. Ако би ко хтео да ме учнни једном од Сила које окружују небо и престо Божји или оваквим сужњем, ја бих више волео да постанем такав сужањ. И с правом: јер ништа нема блаженије од тих окова. Ништа нема боље него страдати ради Христа. Ја величам Павла не толико што је био узнесен у рај, колико што је био вргнут у тамницу. Ја га величам не толико што је чуо неисказане речи, колико што је био у оковима. Ја га величам не толико што је био однесен до трећега неба, колико због окова. А да су окови више од свега тога, он је то знао и сам. Ево чуј, он није рекао: молим вас ја који сам чуо неисказане речи. Него шта? „Молим вас ја сужањ у Господу“.24
Нама се дарова од Бога не само вера у Христа, него и страдаље за Христа. Зато свети апостол Павле благовести свима хришћанима: „Вама се дарова Христа ради не само да Га верујете него и да страдате за Њега“ (Флп.1:29). „Заиста је то највећи дар, већи од свих других: већи од дара зауставити сунце и месец, и од дара покренути свет. То је веће него имати власт над ђаволима, него изгонити ђаволе. Ђаволи пате не толико када их ми изгонимо вером, колико када виде где ми: ради Христа страдамо и налазимо се у оковима. То нам даје велику слободу ка Христу. Добро је бити у оковима ради Христа не зато што нам достављају Царство, већ зато што то бива ради Христа. Ја величам окове не зато што преносе на небо, него зато што бивају ради Господара неба“.25
Живећи у Христу, хришћанин живи „са сваким смиреноумљем“ – μετὰ πάσης ταπεινοφροσύνης. Смиреноумље је еванђелско расположење душе, којим хришћанин сав ум свој и цело срце своје држи у Господу Исусу (ср. Флп.4:7), те стога мисли „о ономе што је горе а не што је на земљи“ (Кол.3:2), о ономе „што је у Христу Исусу“ (Флп.2:5). У смиреноумљу човек сваку своју мисао, и осећање, све своје умовање контролише Господом Христом; и не само то, него га и изводи из Њега и своди на Њега. Свака мисао постаје христомисао; свако осећање – христоосећање. Смиреноумље није друго до христоумље. Имати ум Христов, – то је смиреноумље. „Ми ум Христов имамо“, изјављује свети апостол Павле (1Кор.2:16): ми умом Христовим умујемо о свему: о Богу, о свету, о људима, о души, и о целокупној творевини. – Смиреноуман човек искрено сматра себе ништавним пред Богом и људима. На своје еванђелске врлине, којих увек има, он гледа као да не постоје. Зато се стално све више и више смирава пред Богом и људима. Он с радошћу чини друге људе већима од себе (ср. Флп.2:3). Због свега тога, смиреноумље је климат душе, у коме савршено успева све еванђелско а гине све нееванђелско.
Насупрот смиреноумљу стоји гордоумље. Оно је у свему супротно смиреноумљу: и у мислима и у животу човек се ослања само на себе, на свој ум, на свој разум. Зато је такав човек јавно или потајно горд. Он хоће да је независан, самосталан, аутономан у свему, и аутаркичан, самодовољан: да буде „чист човек“, да његов разум буде „чисти разум“, и његова мисао „чиста мисао“. Другим речима, да потпуно буде независан, на првом месту, од Бога: да се Бог не меша ни у шта његово, а најпре у његово умовање о свету, и свему. Али, баш у томе човек није самосталан; јер такав начин мишљења и живота одавно је у потпуности остварио ђаво, а људи само каскају за њим, или бауљају. Живети без Бога и мислити без Бога, – у томе је сав ђаво. У себи гледати све и сва; живети само собом, у себи и за себе, – то је ђаво, и нема другог. Када људи тако умују, умовање им је најмање самостално, најмање људско, јер је сво позајмљено од ђавола. У крајњој линији, гордоумље није друго до ђавоумље.
Смиреноумље је увек праћено кротошћу и трпљењем. Смиреноуман човек зна да ништа не бива без Божијег провиђења: зато је кротак и трпељив у свему што га снађе, па макар то биле најљуће невоље и муке. У томе за углед он има апостоле и пророке (Иак.5:8–10), а пре свега кротког и дуготрпељивог Господа Исуса (Мф.11:29). Али све то троје: смиреноумље, и кротост, и трпљење, само љубављу стоје и љубављу постоје. Једино ко има еванђелске љубави у души, може имати ове три врлине, и заиста бити и смирен и кротак и трпељив према људима. Хришћани живе достојно свога звања када ове три врлине врше „у љубави“, с љубављу: „трпећи један другога у љубави“. Само љубав еванђелска даје силе човеку да буде истински смеран, и кротак, и трпељив према људима, иако су њихове мане и греси очигледни.
Смиреноумље? Мера му је смиреност Господа Христа: Бог се спустио са небеских и наднебеских висина до надно пакла: спустио се Својом душом људском, да из пакла изведе палог Адама, палог и пропалог, гордошћу сатанском обореног и огреховљеног и усмрћеног и опакленог. Адама, и у њему род људски. А нама, колико се тек нама ваља смиравати? Попут Богочовска. Он је тај пут смирења прошао ради нас: да бисмо и ми таквим смирењем спасавали себе из пакла гордости, греховности, ђаволског самољубља и самодовољпости. И још да бисмо стекли Христово смиреноумље, које се из љубави према сабрату – човеку, спушта за њим до надно његовог пакла, само да га извуче отуда, да га спасе. Јер ти све дотле не волиш еванђелском љубављу свога сабрата човека, док свим бићем не кренеш да га спасаваш од његових грехова, од његових смрти, од његових ђавола, од његових паклова. А у свему томе теби је као дах неопходна кротост голготска, која се и на крсту с љубављу моли за непријатеље; а уз кротост неопходно и трпљење христовско: јер како ћеш без њега поднети сабрата човека, у коме је грех и греси, смрт и смрти, смрад и смрадови. Љубав твоја мора да се стално наоружава крстом и трпљењем, ако хоћеш да имаш снаге подносити грехе својих ближњих и љубити их и у гресима њиховим, и у падовима њиховим, и у смртима њиховим. „Трпећи један другога у љубави“; а та благовест значи: трпећи грехе и мане један другога у љубави, у Христовој љубави. Без те љубави, људи не могу дуго трпети грехе један другога, већ стану мрзети један другога због греха, и гонити један другога због греха, и мучити, и убијати један другога због греха. А ти си Христов? Онда љубав твоја мора бити саткана од кротости и трпљења и смирења. Смири се, понизи се Христа ради пред грешним братом, да би га кротко и благо у љубави која покрива грехе излечио од греха, од смрти од свих недуга његових. А за такво смиреноумља и кротост и благост и свеопраштајућу љубав, у душу твоју сливаће се с неба бујице Христове благодати, која својом небочежњивом силом узноси и тебе и брата твог у светле небеске светове Царства Христова.
Како ходити „достојно звања“? „Са сваким смиреноумљем“. Ко је такав, вели Свети Златоуст, ходи достојно звања: смиреноумље је темељ сваке врлине. Ако си смирен и имаш на уму ко си и како си спасен, и то сећање ти служи као побуда за врлину, ти се нећеш гордити ни оковима ни оним што сам рекао, него ћеш, знајући да је све то у тебе дар благодати, смиравати себе. Смиреноуман човек може бити захвалним слугом и памтити учињена му добра. Јер шта имаш што ниси примио? пита свети апостол (1Кор.4:7). Но чуј шта он још каже: „Потрудих се више од свију, али не ја него благодат Божја која је са мном“ (1Кор.15:10). – „Са сваким смиреноумљем“, значи: не само у речима и не само у делима, него и у држању и у тону речи. Не понашај се према једноме смирено а према другоме дрско; буди смирен према свакоме, па био то твој пријатељ или непријатељ, знатан или ништаван човек: у томе се састоји смиреноумље. Тако и у другим потхватима буди смирен. Јер чуј шта Христос каже: „Блажени сиромашни духом“ (Мф.5:3), – и ово ставља као прво блаженство. Због тога и апостол вели: „са смиреноумљем и кротошћу и трпљењем“. Јер неко је смирен, али је напрасит и гневљив; таквоме смиреност не користи ништа: јер често под утицајем гњева он све изгуби. „Трпећи један другога у љубави“, вели свети апостол. Како може трпети онај који је гневљив и клеветник? Апостол казује начин: љубављу. Ако ти не трпиш свога ближњега, како ће онда тебе трпети Бог? Ако ти не подносиш свога сароба, како ће тебе подносити Господар? Где има љубави, ту се све може поднети.26
Јединство хришћана ствара и даје Дух Свети: све душе њихове Он благодаћу сједињује у једну душу, сва срца – у једно срце (ср. Деян.4:32). Да би се одржали у том спасоносном јединству, хришћанима су потребни лични напори, лични подвизи: старања о животу у светим тајнама и светим врлинама. Јер хришћанин откида себе од тог јединства у Духу Светом када живи несвето, порочно, грехољубиво. Само оно што сједињује са Духом Светим одржава хришћане и у међусобном јединству. А то су врлине Духа: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал.5:22). Старањем за њих одржава се „јединство Духа у свези мира“. То значи: јединство зависи од нашег труда, од нашег напора. А најпре од наше еванђелске љубави. Јер је еванђелска љубав сјединилачка сила, која прво сједињује човека са Богом, па затим и са људима који су у Богу. У њој је и „свеза мира“, миром повезује све људе у Богу. А тај мир је „мир Божји“, и његова је стваралачка сила божанска љубав. Божанска пак љубав јесте „свеза савршенства“ која сједињује све што је савршено у хришћанима, сједињујући их на тај начин у једну душу, у једно срце, у једно тело – тело Цркве (ср. Кол.3:14–15). Та божанска љубав Духа Светога, и остале врлине у њој, и јесте оно што држи и одржава јединство Цркве, тела Цркве, духа Цркве, живота Цркве (ср. Еф.4:15–16).
Хришћанину ваља бити херувимски видовитим, да би сагледао себе и своју сабраћу у свима падовима, у свима гресима, у свима смртима, у свима пакловима, и онда их с љубављу спасавао Христом, најпре себе из свакога греха, из сваке смрти, из сваког пакла. А то може? Ако дух свој држи у јединству са Духом Христовим, Духом Светим. Помоћу? Светих тајни и светих врлина. Тада се дух његов ослобађа грехова и његових окова, смрти и њених окова, и мир божански проходи васцело биће његово: мир који превазилази сваки ум (Флп.4:7). Зато, старај се држати јединство духа свог свезом мира, које Господ даје за свети живот у светим врлинама кроз свете тајне. Шта је то што уједињује дух твој у теби? Тројично боголико јединство, усавршено благодаћу светих тајни и светих врлина у Цркви Христовој. Без тога: дух је твој разбијен гресима, растрган и искидан смртима, расејан и развејан ђаволима. Једино, ако дух твој Духом Светим живује и очишћава себе, он тајанствено светли и блиста тројичним јединством – свјетљејетсја тројическим јединством свјашченотајње. Само је ту, само у томе – свето и божанско и блажено јединство духа твог, човече! А изван Свете Тројице – Божанске Јединице, сав си расут, разбијен, разатомљен, измолекилен, дезинтегриран, и никако да се сабереш; а у сваком делићу твоје грехом разбијене и разједињене душе – по безброј мука. Онда си увек и само – легион. Како ти је име? Авај – легион. А ти знаш, из Божје књиге знаш: само крај ногу Исусових можеш се исцелити од легиона што је у теби, од легионизираности твоје душе што је у теби од греха и зла. Јер грех и зло носе у природи својој силу која разбија, разједињује, ситни, дроби душу у безброј разломака и одломака, а сваки од њих боли, боли, боли. И болу твом и мом име је – легион.
Свети Златоуст благовести: Шта је јединство духа? Као што у телу душа све обухвата и држи у јединству оно што постоји у разним деловима тела, тако и овде. Но душа је дата још и зато, да уједини људе разне по пореклу и по начину живота. Јер старац и младић, сиромах и богат, дете и момак, муж и жена, и свако биће обдарено душом сачињава извесно јединство; и ово јединство је веће него јединство тела. Духовно сродство је веће од телесног: духовно јединство је савршеније. Као што огањ, павши на сува дрва, све их претвори у једну ватру, а када падне на влажна нити их запали нити сједини, тако бива и овде: хладноћа душевна не доприноси сједињењу, него топлота душевна већином свакога привлачи к себи. Отуда се рађа и топлота љубави. Апостол хоће да нас све уједини везама љубави. Он хоће да ми будемо повезани међу собом не само миром, не само љубављу, него да у свима буде једна душа – ἑν πᾶσιν εἷναι μίαν ψυχήν. На тај начин ми се сједињујемо и међу собом и са Богом. Ово јединство не може нарушити ни растојање, ни небо, ни земља, ни смрт, нити ишта друго; оно је боље и јаче од свега. Проистичући из јединства душе, оно може у једно исто време обухватити многе.27
Света мисао блаженог Теофилакта овако богомудрује: Као што је у телу дух тај који све везује и уједињује, иако су удови различни; тако и у верујућима Дух Свети је тај који уједињује све, иако се ми разликујемо један од другога и пореклом и наравима и занимањима, и овим Светим Духом ми постајемо једно тело – καὶ διὰ τούτου τοῦ ἁγίου Πνεύματος ἓν σῶμα γινόμεθα. Стога да се трудимо чувати ово јединство путем међусобног мира. Ако не будемо имали свезу љубави и међусобни мир, изгубићемо јединство које нам је даровао Дух Свети. Тада ће се с нама десити што и са руком или ногом, ако би се одвојила од осталог тела и прекинула везе са другим удовима, – и ми онда нећемо бити држани једним Духом. Треба нам дакле много старања и труда, да бисмо имали мир који нас међусобно везује.28 Као што је у нашим телима дух наш тај који ради у свима удовима и везује све, тако нам је дат и Дух Свети који нас уједињује и чини једним телом – ἑνοῦν καὶ ποιοῦν ἡμᾶς ἓν σῶμα.29
У чему је нада нашег хришћанског звања? – У сједињењу нашем са Господом Христом, а преко Њега са онима што су у Њему, у телу Његовом Богочовечанском, Цркви. А тело је Његово – „једно тело“, тело оваплоћеног Бога Логоса; и дух је у том телу – „један Дух“, Дух Свети. Од оваквог јединства не постоји у земаљском свету стварније и савршеније јединство: јединство човека са Богом и људима. А средства да се у то јединство уђе приступачна су свима и свакоме: свете тајне и свете врлине. А прва света тајна јесте крштење, и прва
света врлина јесте вера. „Једна вера“, и нема друге осим ње; и „једаи Господ“, и нема другог осим Њега (ср. 1Кор.8:16, 12:5); и „једно крштење“, и нема другог осим њега. Тек у органском јединству са Богочовечанским телом Цркве; тек као сутелесник тог чудесног организма, човек долази до потпуног осећања и сазнања и убеђења: да је заиста само „један Господ“ – Пресвета Тројица; само „једна вера“ – вера у Пресвету Тројицу (Еф.4:13; Јуд. 3); само „једно крштење“ – у име Пресвете Тројице (Мф.28:19); и само „један Бог и Отац
свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама“ (ср. 1Кор.8:6; 1Кор.12:6; Рим.11:36). „Један је над свима Отац, који је кроза све Логосом који је из Њега, и у свима Духом Светим“.30 – То осећати, и тиме живети, значи: владати се достојно хришћанскога звања. Речју, то значи: бити хришћанин.
Једино у Богочовеку Христу човек је „једно тело, један дух“. Тек у Њему човек је осазнао себе као једно тело, јер не разбијено грехом, и као један дух, јер не разбијен злом. Откуда то? Отуда што је тело Богочовека Христа прво безгрешно тело људско; зато једно и зато бесмртно. А оно, у тајанственој богочовечности својој, постало је једно тело Цркве. И ми, само као чланови Цркве Христове благодаћу Духа Светога доживљујемо то јединство тела безгрешног, богочовечанског, као своје јединство, због љубави Спасове према нама и вере наше према Њему.
Тек у Господу Христу Богочовеку човек се први пут осетио потпуно један по бићу, троједан. И у том боголиком тројединству нашао и јединство свога бића, и бесмртност боголику, и вечни живот: зато је вечни живот – у познању Троједног Бога (ср. Ин.17:3). Уподобити се Троједном Господу, испунити се „сваком пуноћом Божјом“, постати савршен као Бог, – то је наш позив, у томе нада звања нашег: „звања светог“ (1Тим.1:9), „звања небеског“ (Евр.3:1), „звања Божјег“ (Флп.3:14; Еф.1:18; Рим.11:29). Тек у Цркви Христовој ми осећамо живо и бесмртно да смо „и позвани у једној нади звања свога“ (Еф.4:4). Једно звање – за све људе; и једна нада за све људе. То се звање живи, доживљује и остварује Црквом и у Цркви: „са свима светима“ кроз свете тајне и свете врлине. И ми се онда и осећамо „једно тело и једаи дух“ – „са свима светима“: „Тако смо ми многи једно тело у Христу“ (Рим.12:5); „јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело; и сви се једним Духом напојисмо. Јер тело није један уд, него многи. Многи су уди ,а једно тело. Ви сте тело Христово, и уди међу собом“ (1Кор.12:13, 14, 20, 27). Нада, рођена вером и љубављу еванђелском, носи нас ка остварењу и постигнућу нашег звања, нашег циља, нашег позива: богосавршенства. А то се обавља једино у границама Богочовечанског тела Христовог помоћу богочовечанских сила Његових, којима и живе сви сутелесници тог светог и једног тела, у коме је један дух – Дух Свети, као ујединитељ свих душа свих хришћана у једну душу – саборну душу, и свих срца у једно срце – саборно срце, и свих духова у један дух – саборни дух Цркве. То је уствари уједињење, и јединство тела и јединство духа, кроз благодатно утројичење и отројичење, у коме све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Јер је „један Бог који чини све у свему“ (1Кор.12:6; ср. Рим.11:36).
„Тако смо ми многи једно тело у Христу“, – тек у Христу (Рим.12:5). Кроз свете тајне и свето живљење у светим врлинама ми се учлањујемо у то једно тело у Христу: и међу нама нема размака, удаљености, сви смо уживљени међу собом и повезани једним животом, као што су уди тела човекова повезани међу собом. Мисао твоја, док је „у Христу“, сачињава „једно тело“ са мислима свих светих чланова Цркве; и ти заиста мислиш „са свима светима“, мисао ти је благодатно органски сједињена са њиховим мислима. Тако и твоје осећање, док је „у Христу“; тако и твоја савест, док је „у Христу“; тако и твоја воља, док је „у Христу“; тако и твој живот, док је „у Христу“. У нашем телу „уди многи – једно су тело“ (1Кор.12:12), тако и Христос. Јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело (1Кор.12:13). У Своме богочовечанском телу, од кога је и у коме је Црква, Господ Христос је крстом ујединио све људе (Еф.2:16). У раскошју вечнога и свебожанскога у том Богочовечанском телу „дарови су различни, али је Дух један“ (1Кор.12:4): Дух који дела кроз све свете дарове и обитава у свима члановима Цркве уједињујући их у један дух и у једно тело: „Једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело“ (1Кор.12:13).
Шта је то „једно тело“? пита Свети Златоуст; и одговара: Верни са свих крајева васељене, који сада живе, који су живели и који ће живети. Такође и они који су до доласка Христова угодили Богу, сачињавају једно тело. Зашто? Зато што су и они познали Христа. Откуда се то види? Речено је: Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде, и обрадова се (Ин.8:56); и још: Када бисте веровали Мојсију, веровали бисте и мени, јер он писа за мене и пророци (Ин.5:46). Стварно, они не би писали о ономе о коме не би знали шта да кажу; но зато што су га знали, они су га и поштовали. Са тог разлога и они сачињавају једно тело. Тело се не одваја од духа, иначе оно не би било тело. Поред тога, за ствари које се међу собом сједињују и имају велику везу, ми обично говоримо: једно су тело. Тако исто и ми у сједињењу сачињавамо једно гело под једном главом. Но иако је једна глава и једно тело, тело се ипак састоји од разних удова, важних и неважних. Међутим, ни најважнији међу њима не устаје, против оног најнезнатнијег, нити овај завиди ономе. И мада сви удови не отправљају исте послове, него сваки по природи своје неопходности, ипак су баш зато сви они достојни истог уважења – πάντα ὁμότιμα. Разуме се, међу њима једни су најглавнији а други најнезнатнији: например, глава је најглавнија у целом телу, у њој су сва осећања и господар душе – ум = τό τῆς ψυχῆς ἡγεμονικόν, те без главе нико не може живети, а по отсечењу ногу многи још дуго живе. Тако дакле, глава је важнија од осталих делова тела не само својим местом у телу него и својом делатношћу и значајем. Но зашто ја ово говорим? И у Цркви има таквих који, достигавши висину, као глава, посматрају небеско – τὰ οὐράνια περισκοποῦντες, као очи у глави, удаљени су од земље и немају ништа заједничко с њом. Други пак заузимају место ногу, газе по земљи, свакако здравих ногу. Јер ногама се уписује у кривицу не што газе по земљи, него што трче на зло (ср. Ис.59:7). Стога, нека ни очи не презиру ноге, ни ноге нека не завиде очима. У противном, свако од њих губи своју красоту и омета своје сопствено деловање. И сасвим природно; јер ко ближњем плете замку, самим тим плете је прво себи самом. Тако, ако ноге не усхтедну носити главу када ваља прећи с једног места на друго, оне ће онда том својом непокретношћу и лењошћу нашкодити и себи. Исто тако, ако глава не усхтедне старати се о ногама, она ће тиме најпре нашкодити себи. Но глава и ноге, разуме се, не устају једно против другог, јер је тако устројена њихова природа. Речима: „једно тело“ свети апостол захтева да ми састрадавамо један другоме, да не желимо блага ближњих својих, и да учествујемо у радостима један другоме; све је то он изразио заједно. И онда сасвим умесно додао: „и један дух“, показујући тиме да при једном телу буде у нас један дух, пошто може бити једно тело, али не један дух, као, например, када је неко пријатељ јеретицима. Или овим речима апостол хоће да нас побуди на слогу, као да вели: пошто сте примили једнога Духа и пили са једнога извора, то међу вама нека не буде раздора. Или, можда, овде под речју „дух“ апостол подразумева добро расположеље. Затим апостол додаје: „као што сте и позвани у једној нади звања свога“. Тојест: Бог нас је позвао на једно исто; ништа више није дао једноме него другоме; свима је даровао бесмртност, свима живот вечни, свима непролазну славу, свима братство, свима наследство; свима је постао заједничка глава – κοινή κεφαλή, све је саваскрсао, све је сапосадио с десне стране Бога Оца.31
Апостол нас учи, вели блажени Августин, да постоји „једно тело“. Но то тело живи, зар не? Да, живи. Од чега? Од једнога Духа. Што је наша душа нашим телима, то је Дух члановима Христовим, Телу Христовом – Цркви.32
Шта је „дар Христов“? Све што је Господ Христос као Богочовек донео свету и урадио за свет. А донео је „пуноћу Божанства“, да би људи, као у дару Његовом учествовали у њој, живели њоме, и испунили себе „сваком пуноћом Божанства“ (Еф.3:19). И још дао као дар људима Духа Светога, да би помоћу његових благодатних сила уселили у себе пуноћу Божанства. А све то сачињава главни дар Богочовека Христа свету: Цркву. У њој су сви дарови Тројичног Божанства. Сва се та „благодат даје свакоме од нас по мери дара Христова“, али од нас зависи, од наше вере, љубави, смиреноумља, и осталих еванђелских подвига, колико ћемо се користити тим даром, колико га усвојити, и уколико њиме живети. По безмерном човекољубљу Свом Господ Христос је свима и свакоме оставио свега Себе, све дарове Своје, све светиње Своје, сву Цркву Своју. Уколико се човек уцркви, и оцркви, ухристови и охристови, утолико и има удела у Његовом дару. А главни дар који Он даје јесте живот вечни. Апостол и благовести: „Дар Божји је живот вечни у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим.6:28).
У Богочовечанском телу Цркве дата је сва благодат Тројичног Божанства, благодат која спасава од греха, смрти и ђавола, препорађајући нас, преображавајући нас, освећујући нас, охристовљујући нас, обожујући нас, отројичујући нас. Али свакоме од нас даје се та благодат „по мери дара Христова“. А Господ Христос одмерава благодат свакоме по труду Његовом (1Кор.3:8): по труду у вери, у љубави, у милосрђу, у молитви, у посту, у бдењу, у кротости, у покајању, у смерности, у трпљењу, и у осталим светим врлинама и светим тајнама еванђелским. Предвиђајући својим божанским свезнањем како ће се који од нас користити благодаћу Његовом, дарима Његовим, Господ Христос тако и раздељује дарове Своје: „свакоме према његовој моћи“: једноме даје пет таланта, другоме два, трећему један (ср. Мф.25:15). Међутим, од нашег личног труда и умножавања божанских дарова Христових зависи наше место у животворном Богочовечанском телу Христовом – Цркви, која се протеже од земље до уврх изнад свих небеса над небесима. Уколико човек више живи пуноћом Христове благодати, утолико је и више дарова Христових у њему, и утолико се више разливају по њему, као по сутелеснику Христовом, богочовечанске силе Цркве Христове, тела Христова, силе које нас очишћују од свакога греха, освећују, обожују, обогочовечују. При томе сваки од нас живи у свима и ради свих; зато се и радује даровима своје браће, нарочито када су већи од његових.
Облагодаћени ум овако умује: Свакоме је дана благодат, тојест дар Светога Духа, по мери даривања Христова. Апостол као да вели: Пошто је Христос одмерио, свакако је добро одмерио, онако како је корисно по тебе. И пошто је све дар (δώρεά), онда захваљуј за све што си добио; а за оно што ниси добио, не завиди, јер је и то дар. Одмеритељ и Дародавац зна како је боље и корисније: тако је и урадио. Дарови се свакоме дају по мери чистоте његове – κατὰ τήν ἀναλογίαν τῆς ἑκάστου καθαρότητος.33
„Дар Христов“ људима: Црква, живот вечни, јесте дело Христовог целокупног богочовечанског подвига на земљи, од рођења па до вазнесења. Узневши се са телом на небо, човекољубиви Господ је завршио спасење људи од греха, смрти и ђавола: „запленио плен“, тојест запленио за Себе, за живот вечни, људе, који су кроз грех и смрт били беспомоћни плен ђавола, били у ропству Вавола. И тако „даде људима даре“.
Кога је Господ Христос запленио? пита светоотачка мисао. Очигледно нас, красан и користан плен. Јер победивши у духовном рату ђавола, узео је нас заробљенике, не да нас подјарми, него да нас ослободи од горког тирјанства ђавољег. „И даде даре“: јер примивши веру, узвраћа благодаћу.34
Разуме се, то је могао учинити само Богочовек, а никако човек, ма који човек, макар био и највећи и најсветији. Јер Богочовек, као Бог појавио се свуда где је год било људских бића, људских душа, да их избави од греха и од робовања ђаволу. У томе Га нико није могао спречити. Тако, иако телом мртав на крсту и у гробу, Он је као Бог са душом Својом људском „сишао у најдоња места земље“, тојест у царство смрти, да из тога ропства ослободи душе људске, те тужне боголике робиње ђавола. Икумеиије вели: „Најдоња места земље“ означавају смрт и пакао. Господ Христос силази у оваплоћење као Бог, а узлази на небо као човек. И силази у пакао као човек, а васкрсава као Бог.35
Исто тако, као Бог Он је, васкрснувши тело Своје из мртвих, имао и љубави и моћи да тело људско узнесе „изнад свих небеса“, изнад свих Анђела и Арханђела, и тако узвиси човека и прослави као ниједно биће у свима световима. Он, један исти Богочовек, ради људи сиђе у најдоњи свет, и „узиђе изнад свих небеса“, са једним свеспасоносним циљем: „да све испуни“ Собом – ἵνα πληρώσῃ τά πάντα, да све састави у Себи што је на небу и што је на земљи (Еф.1:10). И тако оствари вечни план Тросунчаног Господа о роду људском. Блажени Јероним благовести: „Ми не можемо знати како је крв Исуса Христа била благотворна и за Анђеле и за оне у паклу; али да је она била благотворна и за једне и за друге, то не можемо не знати. Сишао је Он до пакла, и узишао на небеса, да испуни оне који су били тамо, у оној мери у којој су они били способни примити Га. Из овога треба извести закључак, да је пре Христова силаска и узласка све било пусто и имало потребу да се испуни Њиме“.
Ради остварења Црквом вечног плана Тројичног Божанства о роду људском, Господ Христос је дао Цркви и апостоле, и пророке, и еванђелисте, и пастире, и учитеље. Он је њих „дао“ Цркви, а њима дао све потребне божанске силе, помоћу којих они и јесу што јесу. Посреди су разни дарови, али је један Господ који их даје. Апостол је тиме апостол што живи, мисли и дела благодаћу апостолства коју је добио од Господа Христа; пророк је тиме пророк што живи, мисли и дела благодаћу пророштва коју је добио од Господа Христа; тако и еванђелист, и пастир, и учитељ, то јесу тиме што први од њих живи, мисли и дeла благодаћу еванђелства, а други – благодаћу пастирства, а трећи – благодаћу учитељства, коју су добили од Господа Христа (ср. 1Кор.12:28, 4:5, 6, 11; Еф.2:20).
Зашто је све њих Господ дао? – „За дело службе, на сазидање тела Христова“ = εἰς οἰκοδομὴν τοῦ σώματος τοῦ Χριστοῦ“. У чему се састоји дело службе? – У сазидању тела Христова, Цркве. У томе светом послу Господ је за вође и руковође поставио изузетно свете људе. А хришћани? Сви су хришћани позвани да освете себе помоћу светих благодатних сила које им се дају кроз свете тајне и свете врлине. А усавршавање хришћана састоји се у освећивању себе; потпуно пак савршенство састоји се у потпуном освећењу себе, у потпуној светости. Сви су хришћани свети по позиву и по залогу Духа Светога који добијају у самом почетку кроз свету тајну миропомазања, која је саставни део почетне свете тајне: крштења.
Како се врши „сазидање тела Христова“? Увећавањем чланова Цркве: сваки хришћанин се крштењем узидава у тело Христово, Цркву, постаје њен сутелесник, и тако се тело Цркве увећава, расте. Богонадахнути апостол вели да су хришћани „живо камење“ које се узидава у кућу духовну – Цркву (1Пет.2:5). Још постоји други начин сазидања тела Христова: он се састоји у духовном узрастању, усавршавању чланова Цркве, сутелесника у телу Цркве. На сазидању тела Цркве ради сваки члан Цркве подвизавајући се ма којим еванђелским подвигом. Јер се сваки подвиг узидава, уграђује у Цркву, и тако тело њено расте. Расте нашом молитвом, нашом вером, нашом љубављу, нашом смиреношћу, нашом кротошћу, нашом милостивошћу, расте свим оним што је у нама еванђелско, христочежњиво, христољубиво. Ми духовно растемо Црквом, а тиме и сама она расте. Зато: „све да бива на сазидане = πάντα πρὸς οἰκοδομὴν γινέσθω“ (1Кор.14:26), на сазидање Цркве Христове, јер смо сви позвани да се сазидавамо за стан Божји у Духу (Еф.2:22). Хришћани, шта сте? „Ви сте Божја грађевина – οἰκοδομή (1Кор.3:9). Сваким својим благодатним даром, сваком својом врлином, сваким својим подвигом, хршћанин „Цркву изграђује – οἰκοδομεῖ“ (ср. 1Кор.14:4, 5, 12:26). Сви ми растемо ка небу Црквом, и сваки од нас расте кроз све, и сви кроз свакога. Зато је свима и свакоме од нас упућена ова благовест и заповест: „Да расте тело на сазидање самога себе у љубави – εἰς οἰκοδομὴν ἑαυτοῦ ἐν ἀγάπῃ“ (Еф.4:16). А сазидна, а градилачка сила су свете тајне и свете врлине, на првом месту љубав: „љубав οἰκοδομεῖ = сазидава, изграђује, назидава“ (1Кор.8:1).
Шта је циљ сазидања тела Христова, и нашег духовног узрастања у њему? да „сви достшнемо“: 1) „у јединство вере и познања Сина Божјега“, 2) „у човека савршена“, и 3) „у меру раста висине Христове“.
1. До јединства вере и познања Христа долази се само у заједници „са свима светима“, само саборним животом „са свима светима“, под врховним руководством светих Апостола, Пророка, Еванђелиста, Пастира и Учитеља. А њих најсветије, води и руководи Дух Свети, од Педесетнице па надаље кроза све векове до Страшнога Суда. А Дух Свети и јесте онај „један дух“ у телу Цркве (ср. Еф.4:4). У Њему је и од Њега је и „јединство вере и познања Сина Божјага“, Господа нашег Исуса Христа. Сва истина вере у Христа и знања о Христу налази се у Духу Истине, који нас и уводи у сву ту истину, једну и јединствену (ср. Ин.16:13, Ин.15:26, Ин.14:26). Он наше осећање Христа сједињује са саборним срцем Цркве, и наше сазнање Христа са саборним сазнањем Цркве. Тело Цркве је једно, и има „једно срце“ и „једну душу“ (Деян.4:32). У то једно срце – саборно срце Цркве, у ту једну душу – саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве. И тако стичемо у себи непролазно осећање и сазнање да смо једне и исте вере у Господа Христа са свима светим апостолима, пророцима и праведницима. Исте вере у Господа и истог познања о Господу.
Вера у Господа Христа и знање о Господу Христу претстављају суштинско, неразориво јединство. То двоје је једно у Цркви. И као једно даје се Духом Светим за смирене подвиге, а најпре за смиреноумље. „Јединство вере, то је не разликовати се у погледу догмата. Исто тако и јединство познања Сина Божјег значи: не разликовати се у схватању о Њему.36 „Јединство вере значи: када ми сви будемо имали једну веру. Јер то и јесте јединство вере када смо сви једно – ὃταν πάντες ἓν ὦμεν, када сви подједнако схватамо тај савез. И дотле ти се ваља трудити, ако си добио дар да друге назидаваш – οἰκοδομεῖς. А када сви ми подједнако верујемо, то и јесте јединство вере“.37 „Јединство вере значи: да сви имамо једну веру, не разликујући се по догматима, нити имајући међусобне раздоре у животу. Истинско је једииство вере и познања Сина Божјег: када православствујемо у догматима – ἑν τοῖς δόγμασιν ὁρθξοῶμεν – и живимо у љубави. Јер Христос је љубав“.38
2. Достићи „у човека савршена“. Но шта је савршен човек, и ко је савршен човек? Док сe Богочовек Христос није појавио на земљи, људи нису знали ни шта је савршен човек, ни ко је савршен човек. Дух људски није био у стању да исконструише лик савршеног човека ни као замисао, ни као идеал, акамоли као стварност. Отуда толико лутања за идеалним човеком и код најистакнутијих мислилаца рода људског, као што су: Платон, Сократ, Буда, Конфучије, Лаоце и други, дохришћански, ванхришћански и нехришћански тражитељи идеалног, савршеног човека. Тек од појаве Богочовека међу људима, људи су сазнали шта је савршен човек и ко је савршен човек, јер су га видели у стварности, у својој средини. За људско сазнање нема сумње више: Исус Христос је савршени човек. Ако је до истине, ено је сва у Њему, толико сва у Њему, да ван Њега и нема истине, јер је сам Он – Истина; ако је до правде, ено је такође сва у Њему, и то толико сва у Њему, да ван Њега и нема правде, јер је сам Он – Правда. И све што је најбоље, најузвишеније, најбожанскије, најсавршеније, ено – све је то остварено у Њему. Нема добра које би човек зажелео, а да га не нађе у Њему, Исто тако нема греха који би христоборац замислио, а да га може наћи у Њему. Сав је Он без греха, и сав пун свих савршенстава. Дакле: савршен човек, идеалан човек. Ако није тако, покажите другог који би приближно био сличан Њему. Сигуран сам, не можете показати, јер у историји рода људског такав не постоји.
Питање је, како се може достићи „у човека савршена“? Но, јединственост Јединственога и састоји се баш у томе, што је Он свима дао могућности да на јединствен начин не само дођу у додир са „савршеним човеком“, него и да постану сутелесници Његови, заједничари тела Његова, „од меса Његова и од костију Његових“(Еф.5:30). Како? – Само заједно „са свима светима“, кроз свете подвиге еванђелске, кроз саборни и свети живот Цркве. Јер Црква и није друго него „савршени човек“ на своме путу кроза све векове ка коначном остварењу плана Божјег о свету. Тако је и најмањем међу нама, и најпрезренијем, и најубогијем, дата могућност да заједно са свима светима помоћу еванђелских врлина достигне „у човека савршена“. – Речено је: „док сви достигнемо у човека савршена“. Значи: то се не даје гордом усамљенику већ смиреном саборнику; даје се за заједницу „са свима светима“. Живећи „са свима светима“ у богочовечанском телу „савршеног човека“ Христа, сваки хришћанин, по мери својих подвига, постиже и сам то савршенство, постаје и сам савршен човек. Тако, у Цркви постаје за свакога приступачан и остварљив онај божански циљ и идеал: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ – Бог (Мф.5:48). Свети апостол нарочито истиче да је циљ Цркве: „да покажемо свакога човека савршена у Христу Исусу“ (Кол.2:28). Богочовек је Себе, „савршена човека“, из безграничног и ненаситог човекољубља преобразио у Цркву, да би све који постану чланови њени, преобразио у савршене људе. Један је циљ целокупног богочовечанског домостроја спасења: „да буде савршен човек Божји, за свако добро дело приправљен“ (1Тим.З:17).
3. Достићи „у меру раста висине Христове – εἰς μέτρον ἡλικίας τοῦ πληρώματος τοῦ Χριστοῦ (= у меру раста пуноће Христове)“. Шта то значи? шта је то што сачињава висину Христову, пуноћу Христову? чиме је Он то испуњен? – Божанскнм савршенствима. Јер „у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол.2:9), живи у границама тела људског. Тиме Спас и показује да је тело људско способно да смести у себе пуноћу Божанства, и да је то уствари циљ људскога бића. Стога, достићи „у меру раста висине Христове“ значи: узрасти и урасти у сва Његова божанска савршенства, духовно се са њима благодаћу сјединнти, себе по њима разлити, у њима живети. Или: Христа, пуноћу Божанства што је у Њему доживљавати као свој живот, као своју душу, као своју свевредност, као своју вечност, као свој свециљ и свесмисао. Доживљавати Га као јединог правог Бога и као јединог правог човека; као савршеног Бога и као савршеног човека, у коме је све људско доведено до врхунца свога човечанског савршенства. Доживљавати Га као савршену божанску Истину, и као савршену божанску Правду, и као савршену божанску Љубав, и као савршену божанску Мудрост, и као савршен божански Живот, вечни Живот. Речју: доживљавати Га као Богочовека, као свесмисао свих богозданих светова.
Како је то могуће? Могуће је опет само у заједници „са свима светима“. Јер је речено: „док достигнемо сви у меру раста висине Христове“, – не само ја, не само ти, не само ми, него сви, само вођени и предвођени светим Апостолима и Пророцима и Еванђелистима и Пастирима и Учитељима. Само Светитељи знају пут, имају сва света средства, и дају их богочежњивцима да порасту „у меру раста висине Христове“. А висина Христова, а пуноћа Христова шта је ако не Његово свето Богочовечанско тело Црква? Отуда: достићи у меру раста висине Христове, није друго до постати прави члан Цркве. Јер Црква и јесте „пуноћа Христова“, „пуноћа Онога који све испуњава у свему“ (Еф.1:26). Члан си Цркве? – То значи: стално си „са свима светима“, а преко њих са чудесним и чудотворним Господом Христом. А са Њим – ти си сав бесконачан, сав свет, сав вечан, сав љубав, сав истина, сав правда, сав молитва. Све твоје – једног је срца, једне душе „са свима светима“: саборан ти је ум, саборна душа, саборно срце, саборна истина, саборан живот. Све саборно – Духом Светим, и ти сав: ниси свој, сав си у свима и кроза све; и сви су у теби, и кроза те. Ништа твоје и није твоје, јер је уствари твоје преко свих светих; и ти сам ниси свој већ Христов, и само преко Њега свој, или свој само „са свима светима“. Они те с радошћу неисказаном и чине Христовим, и испуњују пуноћом Христовом: од кога је, и ради кога је, и у коме је све (ср. Кол.1:16–17). – Тако: Црквом и само у Цркви људи постижу циљ и свециљ, смисао и свесмисао људскога бића у свима световима.
Растући растом Христовим у човека савршена, човек постепено излази из духовног детињства из духовног слабићства, јача, сазрева душом, сазрева умом, сазрева срцем. Живећи Христом, он сав урасте у Христа, у Истину Христову, сроди се са њом, и она постане вечном Истином и ума његовог, и срца његовог, и душе његове. За таквог се човека са сигурношћу може рећи: он зна Истину, јер има Истину. Та жива божанска Истина у њему, служи му као непогрешиво божанско мерило за разликовање истине и лажи, добра и зла у човечанском свету. Зато њега, никаква наука људска не може ни занети ни завести. Он одмах осети каквога је духа ма која људска наука која му се предлаже. Јер он зна човека, зна шта је у човеку, зна какву науку може он стварати и давати. Свака људска наука која не води божанској истини, зар није сакована од лажи? Која то људска наука казује прави смисао живота и објашњава тајну смрти? Ниједна. Онда је лаж и превара оно што о томе говоре, и оно што предлажу као решење питања о животу и смрти. Исто тако, нема људске науке која нам објашњава тајну света и човека, тајну душе и савести, тајну добра и зла, тајну Бога и ђавола. А кад нам то не казују, зар не заваравају својим ситним, блиставим шљокицама и заводе у лавиринте некорисних умовања и убитачних ситничарења? У човечанском свету само је Богочовек Христос решио сва главна питања света и живота, од чијег решења зависи судбина људског бића у свима световима. Ко Христа има, има све што бићу људском треба не само у овом привременом животу, већ и у бескрајном, вечном животу. Христовог човека никакав ветар никакве људске науке не може поколебати, а најмање занети и однети. Без вере у Христа, без утврђености у Истини Христовој, заиста је човек, сваки човек, трска коју љуља и заноси сваки ветар лажних људских учења.
Зато: „у науке туђе и различне не пристајте, јер је добро благодаћу утврђивати срце“ (Евр.13:9). Више нехотично, неголи хотимично, људи варају себе својим разноврсним наукама. А варају себе грехом, који је путем навике постао у њима мислећа сила, и толико се оприродио и учовечио, да људи не могу да осете и увиде колико их грех води и руководи у њиховим умовањима и наукама. А кроз грех – творац греха, главна логика греха – ђаво. Јер он на безбројне врло веште и врло суптилне начине прокријумчарује своје лажи кроз науке људске, које удаљују људе од јединог истинитог Бога. Штавише, он у те науке људске, путем логике греха уноси васцело своје лукавство: πανουργίαν – и уметнички саблажњује и прелашћује људе, те они, у слепој самообмани, одричу Бога, или неће Бога, или не виде Бога, или се ограђују од Бога. Грех је, на првом месту, ментална, интелектуална, умна, разумска сила, као најтајнији флуид разливена по свести и савести људској, по уму, по души: и она дела кроз свест и савест као саставна сила свести и савести, те људи све саблазни и обмане своје свести и савести сматрају за потпуно своје, људске, човечанске, а не осећају, у прелашћености својој, и не увиђају, у залуделости својој, да је то ђаволска πανουργία, ђаволско сеелукавство, којим ђаво сурвава ум људски и свест и савест у сваку смрт, у сваку таму, из које не могу ни видети Бога и Божије, да га стога често и одричу, и хуле, и одбацују. По плодовима тих наука јасно се, да закључити да су оне заиста – „науке ђаволске = διδασκαλίαις δαιμονίων (1Тим.4:1).
Тим интелектуалним флуидом демонског свелукавства прожете су, вољно и невољно, и све философије „по човеку“, „по казивању човечјему“ (ср. Кол.2:8), и зато не знају Божанску истину о свету и човеку, о добру и злу, о Богу и ђаволу, већ наркотизују себе суптилним лажима демонским, док је у философији „по Христу“ – Богочовеку сва истина свих светова без остатка (Кол.2:9). Философије „по човеку“ – „благим речима прелашћују срца безазлена“ (Рим.16:18). Нема сумње, све се људске, земаљске философије могу, у крајњој линији, сврстати у две групе: философије по човеку, и философија по Богочовеку. У првима је главни гносеолошки стваралачки чинилац – ђаво, у другој – Богочовек Христос. У философији по Христу живи сва Истина, вечна Божанска Истина, јер је у Христу „сва пуноћа Божанства телесно“ присутна у овом свету, и кроз ту пуноћу присутна и сама Вечна Истина у овом свету, присутна телесно у Богочовеку Христу, који је у исто време савршени Бог и савршени човек, свестрано реалан Бог и свестрано реалан човек. У философијама пак по човеку живи, посредно и непосредно, лаж, која је сваким својим нервом ол оца лажи – ђавола, и увек одводи к њему. Зато је неопходно даноноћно стражити на највишој осматрачници свога људског бића – свести: да се та лаж не увуче у тебе, у мене, и обори нас, нашу мисао, наш ум у – царство лажи, пакао. Отуда у Еванђељу Богочовека Господа Христа заповест: „Умом будите савршени“ (1Кор.14:20). А бићете, ако узрастете „у човека савршена, у меру раста висине Христове“: јер ће се онда ум ваш благодатно и свештено сјединити са умом Христовим, са саборним и светим и богочовечанским умом Цркве, и ви ћете заједно са светим христоносцем моћи изјавити: „ми ум Христов имамо“ (1Кор.2:16). Тада нас никакав ветар људске науке, преваром људском и свелукавством ђаколским, неће моћи поколебати, него ћемо васцелим бићем својим остати у Вечној Истини, која је – сам Господ Христос, Богочовек (Ин.16:6, Ин.8:32, 36; Ин.1:17).
Када би истина била ма шта друго а не Богочовек Христос, она би била мала, недовољна, пролазна, смртна. Таква би она била, када би била: појам, или идеја, или теорија, или схема, или разум, или наука, или философија, или култура, или човек, или човечанство, или свет, или сви светови, или ма ко или ма шта, или све то заједно скупа. Али, Истина је Личност, и то Личност Богочовека Христа, зато је и савршена и непролазна и вечна. Јер су у Господу Исусу Истина и живот једносушни: Истина вечна и Живот вечни (ср. Ин.14:6; Ин.1:4, 17). Који верује у Господа Христа, стално расте Његовом Истином у њене божанске бескрајности: расте свим бићем својим, свим умом, свим срцем, свом душом. Притом он непрекидно и живи Христовом Истином, зато што она сачињава сам живот у Христу. У Христу се живи „истинијући = ἀληθεύοντες“, јер је живот у Христу истиновање, стално борављење свим бићем у Истини Христовој, у Истини вечној. То истиновање хришћаниново рађа се из његове љубави према Господу Христу; у њој он и расте, и развија се непрекидно, и вечито траје, и никад не престаје, јер „љубав никад не престаје“ (1Кор.13:8). Љубав према Господу Исусу побуђује човека на живот у Његовој Истини, и одржава га стално у њој. Она и чини те хришћанин стално расте у Христу, расте у све Његове висине, ширине, дубине (ср. Еф.3:18). Али, никад сам, већ увек „са свима светима“, увек у Цркви и са Црквом, јер се друкчије не може расти „у ономе који је глава“ телу Цркве, Христос. И кад истинујемо, ми истинујемо увек заједно „са свима светима“, и кад љубимо – љубимо „са свима светима“, јер у Цркви је све саборно, све бива „са свима светима“, зато што сви сачињавају једно духовно тело, у коме сви саборно живе једним животом, једним духом, једном истином. Само „истинујући у љубави“ са свима светима ми можемо „у свему да растемо у ономе који је глава: Христос“. Бескрајне силе које су неопходне за та узрастања свих хришћана у боогочовечанском телу Цркве, Црква добија непосредно од своје главе, Господа Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безбројне бескрајне силе, и свемудро располаже њима.
Наш је хришћански позив, наше је хришћанско звање – „да у свему растемо у Ономе који је глава, Христос“: јер се људско биће једино на тај начин правилно развија и греде путем свог вечног назначења божанског, одређеног, му од Троједног Божанства у предвечном савету, пре постања света (ср. Еф.1:4–13). Једино „у свему“ нашем растући у Христу, ми то наше „све“ водимо у његову чаробну вечност кроз богочовечност. А то наше „све“, шта је? То је васцсло наше биће: и душа и ум и савест и воља и тело, и све што њих сачињава, у свима њиховим тајанствима и тајанственостима. Душа твоја, душа моја – једино растући у Христу кроз свете тајне и свете врлине, налази се на путу свог богоподобног усавршавања, и постиже безгранично божанско савршенство. Доживљујући Божанску Истину Христову као живот живота свог и биће бића свог, душа и расте Христом у све Његове Богочовечанске стварности и савршенства. Савест твоја, ако не расте сва у Христу, брзо закржља и увене. А расте ли у Њему кроз свете еванђелске подвиге, она се сва разрасте у богочовечанска савршенства, и све Христово постаје занавек њено. А воља моја и твоја, а ум твој и мој? Ван Христа, без Христа – умиру кроз безброј смрти у свима слабостима и заблудама и демонизмима и сатанизмима. Но хоћеш ли да им осигураш божанску моћ и савршенство и бесмртност и вечност, онда – васцелим умом својим расти у Христу живећи Божанском Истином Његовом, и васцелом вољом својом расти у Христу вршећи Божанске заповести Његове. И што више будеш растао у Христу душом својом, умом својим, вољом својом, савешћу својом, све ћеш бити гладнији и жеднији већих и највећих савршенстава богочовечанских, и радосно ћеш заборављати „оно што је остраг“, што си постигао, и хрлићеш „за оним што је напред“, и трчаћеш „к дару Божјега звања, у Христу Исусу“ (ср. Флп.3:13–14), да би достигао „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (Еф.4:13). А та мера је – богочовечанско безмерје. Главно је да ништа твоје не остане ван Христа. Остане ли, знај остало је у смрти, у безброј смрти; остало је у царству сатанизма = у царству свих заблуда и неистина и зала; а то и није друго до царство бескрајних мука, самомука, очајања, лудовања, безизлазних тешкоћа, отровних самоћа, самоубилачких ужаса. Нема сумње, на свима путевима ван Христа човек неизоставно дегенерише кроз грехе, кроз страсти, кроз заблуде, кроз неистине у – подчовека, у получовека, у нечовека. Ван Богочовека човек се постепено смањује, опада, док не спадне на човечуљка, којим се силе зла играју као беспомоћном играчком. Очигледна је истина: ван Богочовека човек се језиво обешчовечује, да најзад заврши као рашчовек. Да, човек у Богочовеку, у Цркви Његовој расте у благодатног богочовека кроз живљење „са свима светима“; а ван Богочовека, он неминовно дегенерише у добровољног или невољног ђавочовека. Јер у висину човек може расти и развијати се до Бога, а у низину може падати и пасти до ђавола. Ради тога је Богочовек и дошао међу нас људе: да нам у себи покаже савршеног човека, и да нам у исто време да сва света средства и све божанске силе, помоћу којих сваки од нас може изградити себе у човека савршена. А све то дато је у Цркви – Богочовековом телу, увек живом и животворном, коме је глава сам Богочовек Господ Христос: који Својим богочовечанским силама и оживљује све чланове Цркве помоћу светих тајни и светих врлина Духа Светога.
По свему, организам Цркве је најсложенији организам за који дух људски зна. Зашто? Зато што је то јединствен богочовечански организам, у коме све божанске и човечанске тајне, све божанске и човечанске силе сачињавају једно тело. Само је свемудри и свемоћни Богочовек, Господ Христос, могао све то саставити и склопити у једно тело, Своје тело, коме је Он – глава, вечна глава. Сав живот у том чудесном у чудотворном телу води и руководи Он, чудесни и чудотворни Бог и човек. Сваки делић овога тела живи целим телом, али и цело тело живи у сваком свом делићу. Сви живе кроз свакога и у свакоме, али и сваки живи кроза све и у свима. Сваки делић расте заједничким растом тела, али и цело тело расте растом сваког делића. Све те многобројне делиће тела, све те органе, све те удове, сва та чула, све те ћелијице, сједињује у једно вечноживо богочовечанско тело сам Господ Христос, усклађујући делатност свакога делића са целокупним саборним животом тела. А сваки делић ради „по мери“ својих сила. Силу пак сваког члана Цркве сачињавају еванђелске врлине. Еванђелска делатност сваког члана Цркве, иако потпуно посебна и лична, увек је свестрано саборна, заједничка, општа. Јер се утапа у свеопшту делатност целога тела. И док својом еванђелском делатношћу човек преображава себе растући у Христу, дотле, Господ Христос ту његову делатност претвара у општу, саборну енергају, и тако „чини да тело расте на сазидање самога себе у љубави“. Уствари, делатност сваког члана Цркве је увек лично – саборна, лично – колективна. И када изгледа да ради само за себе (например, подвизазање пустињака), члан Цркве увек ради за целину. Такво је устројство богочовечанског организма Цркве, који увек води и руководи сам Господ Христос.
Живећи у Цркви као живи делић њен, хришћанин уствари живи Главом Цркве, самим Господом Христом: „из кога све тело помоћу зглавака и свеза држано и састављено, расте растом Божјим – αὔξει τὴν αὔξησιν τοῦ Θεοῦ (Кол.2:19). Да, да, да: ето благовести над благовестима за људско биће: човек у Цркви, Христом и у Христу, „расте растом Божјим“: расте до у пуног Бога, док се сав не испуни сваком пуноћом Божјом. Том рашћењу нема мере, нема краја; ако има краја, онда му је крај у – безбројним божанским бескрајностмма. Члан си Цркве? То значи: душа твоја „расте растом Божјим“; савест твоја „расте растом Божјим“; ум твој „расте растом Божјим“; воља твоја „расте растом Божјим“; васцело биће твоте „расте растом Божјим“. Свети Анђели, гле, Пресвета Богомајка порасла је изнад вас, надрасла вас је Богом и Господом Христом; и човек у вазнесеном Богочовеку надрастао је све анђелске светове. О, тајне над тајнама! о, свете тајне над свима светим тајнама: човек у Богочовеку достигао надхерувимске божанске висине и савршенства и блаженства и вечности! А све то бива Црквом и у Цркви, том најчудеснијем и најчудотворнијем бићу у свима Божјим световима. У њој је сав живот, вечни Живот: човече, расти у њему растом Божјим! У њој – сва истина, вечна Истина: човече, расти у њој растом Божјим! У њој – сва правда, вечна Правда: у њој – сва љубав, вечна Љубав: човече, расти и у њима растом Божјим! У њој – сав Бог, вечни Бог: човече, расти и у Њему растом Божјим! За то рашћење Црква ти пружа сва средства, све силе: и ти све можеш у Христу Исусу који ти моћи даје. Можеш својом свесрдном и безграничном вером: јер је све могуће ономе који верује. Доказ? – Безброј светитеља који су прошли сав пут тог богочовечанског узрастања у човека савршена, безброј истинских хришћана у свима временима: сваки од њих живи пример и узор и потстрек и радост: горе срца!
Но у живом телу Цркве много је и премного постепености у светости, у освећивању себе, у охристовљењу себе, у обожењу себе. Сваки од нас постепено охристовљује себе у Цркви, која је сва у Господу Христу и сва од Њега: Он је тај који је непрестано изграђује и узраста, свакога од нас узидавајући у живо тело Цркве по мери наше вере и љубави, наше ревности у светом живљењу по Еванђељу. Ниједан подвиг твој и мој не пропада у Цркви, ни онај најмањи: све то сам Господ Христос узидава и усклађује у живом телу Цркве, јер сав живот Цркве као целине и живот сваког члана Цркве посебно – сам Господ води и руководи, те тако ништа не бива без Њега, али исто тако и без нашег труда и личног подвизавања и напора. У саборном животу Цркве измешани су животи анђела и људи, покајника и грешника, праведника и неправедника, преминулих и на земљи живећих, при чему они праведнији и светији помажу мање праведнима и мање светима да расту растом Божјим у све већу праведност и светост. Кроз све чланове струје богочовечанске свете силе Христове, и кроз оне најмање и најнезнатније, по мери њиховог благодатног уживљења у организам Цркве помоћу подвига вере, љубави, молитве, поста, и осталих светих врлина. Тако, сви ми заједно растемо „у цркву свету у Господу“ (ср. Еф.2:21): благодатно – органски повезани међу собом једном вером, једним светим тајнама светим врлинама, једним Господом, једном Истином, једним Еванђељем. И сви учествујемо у једном богочовечанском животу Цркве, сваки из свог места у том телу, које му је Господ – Глава Цркве одредио, јер тело Цркве расте из Њега и Њиме „складно састављано и склапано“. При томе Господ свакоме одређује место које му одговара по његовим духовним особинама и хришћанским својствима, нарочито по његовој светој еванђелској љубави коју сваки добровољно гаји у себи и ради њоме. У том саборном животу Цркве сваки сазидава себе помоћу свих, и то у љубави, и сви помоћу свакога, због чега су и једноме апостолу потребне молитве незнатних чланова Цркве.
Сваки нови члан Цркве значи прираст у телу Цркве и пораст тела Цркве. Јер сваки „по одговарајућој делатпости“ својој постаје сутелесник у телу Цркве. А сам Господ му додељује припадајуће место у телу Цркве, чинећи га живим саставним делом њеним. Заиста, само у богочовечанском организму Цркве сви раде за свакога и сваки ради за све, сви живе за свакога и сваки живи за све. Заиста, само је у Цркви на савршен начин решен и проблем личности и проблем друштва; и само у Цркви остварена и савршена личност и савршено друштво. Уствари, ван Цркве нема ни праве личности ни правог друштва.
Над овом светом тајном раскошно расипа небеско бисерје своје божанске мудрости и речитости Свети Златоуст. Пошто је навео стих 15 и 16, он вели: Те речи светог апостола значе ово: Као што дух, спуштајући се из главина мозга, не просто даје осетљивост – τό αἰσθητικόν – свима удима, помоћу нерава, него свакоме у потребној сразмери: ономе који је способан примити више – више и даје, а мање способноме – мање (јер дух је корен живота); тако и Христос. Пошто су наше душе исто тако зависне од Њега, као удови од духа, то Његово промишљање и раздавање дарова, сразмерно способности свакога члана, врши узрастање свакога од њих. – А шта значе речи: „оним што сваки зглавак помаже?“ Значе: оним што сваки зглавак осећа. Јер овај дух који се од главе распоређује свима члановима, додирујући свакога од њих дејствује у њима. Може се и овако рећи: тело, примајући ово дејство духа, сразмерно способности сваког свог уда, тако и расте. Или овако рећи: удови, добијајући сваки своју меру духа, тако расту. Или још се може и овако рећи: дух, изливајући се из главе и додирујући све удове и распоређујући се по њима, колико сваки од њих може примити у себе, тако расте. – Но због чега је свети апостол додао речи: „у љубави“? Због тога што се тај дух друкчије не може дати. Јер као што, ако се деси да се рука одвоји од тела, дух који истиче из мозга тражећи руку на њеном месту и не налазећи је тамо, не откида се од тела и не прелази на одвојену руку, већ ако је не нађе на њеном месту, он јој и не даје себе; тако исто бива и овде, ако нисмо међу собом повезани љубављу. Љубав сазидава, сједињује, зближава и везује нас међу собом. Стога, ако хоћемо да добијемо Духа од Главе, будимо међусобно повезани. Постоје две врсте одвајања од тела Цркве: једна – када хладнимо у љубави, а друга – када се усуђујемо учинити нешто недостојно према телу Цркве. И у једном и у другом случају ми одвајамо себе од целнне – τοῦ πληρώματος (= од пуноће). Макар учинили безбројна добра, ми ћемо бити осуђени не мање од оних који су мучили тело Господа Христа, ако будемо комадали целост Цркве – τό πλήρωμα τό ἐκκλησιαστικὸν.39
Блажени Теофилакт пише: Свети апостол је рекао о телу Цркве: „складно састављано и склапано“, да би показао да су чланови тога тела не просто поређани један поред другог, него сједињени међу собом и сваки заузима своје сопствено место. Наше је дакле да се сложимо и сјединимо љубављу, а Христа, Главе наше, јесте да нам ниспошље Духа. Речи пак: „оним што сваки зглавак помаже“ показују да се Дух, даван од Главе, протеже на све. Тело дакле расте и сазидава се тиме што се помоћу Духа протеже на све чланове и што Он дејствује у њима, или што им даје силу да дејствују.40
Свети Дамаскин благовести: Христос, глава наша, даје нам Себе – μεταδίδωσει ἡμῖν ἑαυτὸν, и тиме нас сједињује са Собом и једног с другим; услед тога ми имамо међусобну слогу, усклађеност, како сваки добија помоћ Духа онолико колико је способан да смести.41
Живот хришћански, живот у Христу, у Његовој Цркви, то је нови живот и нови начин живота: сав човек живи Богом и у Богу. Уствари, то је вечни живот људски, живот божански, живот савршени, који има своје безбројне ступњеве. Ту човек зна Бога и Истину Божју, и живи у њима и ради њих; ту човек зна и себе, и доживљује себе као биће боголико, бесмртно и вечно. Насупрот томе стоји живот незнабожачки, живот ванхришћански. Он сав тече „у празности ума“ људског – ἐν ματαιότητι τοῦ νοὸς: сав свој живот и све силе за живот и сва правила за живот, незнабошци ишту од ума свог, ума људског. А шта има у уму људском, шта он садржи у себи? Очигледно је: ум људски не садржи у себи ни свезнање ни свемоћ, да би могао снабдевати човека оним истинама и оним силама које су неопходне за један прави живот у правди, истини и сваком добру; а најмање за један бесмртни и вечни живот. Ум људски садржи у себи мисли, појмове, идеје. Али, зар то нису сенке и привиђења све – док се не испуне Богом, Божјом Истином? Јер ум људски заиста претставља пустињу и пустош, празнину и празност, у којима се човек храни сањаријама и сенкама. Место бића, ум је пригрлио небиће, место живота – смрт, и на томе заснива себе и сву делатност своју. А у том баш и јесте основна заблуда ума људског, његова таштина и сујета и празноћа: ματαιότης. Два живота: незнабожачки, ванхришћански – „у празности ума“ људског; хришћански – у пуноћи Божанства, у Богочовеку, који је „пуноћа Божанства“ у обличју човека (ср. Кол.2:9; Кол.1:19). Живећи Њима и у Њему, ми живимо умом Божјим, Логосом Божјим, и с правом изјављујемо: „ми ум Христов имамо“ (1Кор.2:16).
Празност, таштина, сујета ума људског повећава се до сатанских сразмера, чиме? – Гордошћу. Јер од гордости залуди ум у човеку. Мисао, гордошћу захваћена, одваја ум од његовог корена, од његовог извора – Бога Логоса, те он потапа себе у призраке, у привиде, и самоуверено сматра своје привиде за стварности, и своје лудости за мудрости. Чим људи крену путем гордости, они залуде у мислима, те је сваког примања достојна еванђелска истина о њима: „кад се грађаху мудри, полудеше – φάσκοντες εἶναι σοφοὶ ἐμωράνθησαν (Рим.1:22). Гордоумље огреховљује, помрачује, трује, осатањује ум људски, те он точи из себе таште, празне, сујетне мисли и лажна умовања о Богу, о свету, о човеку. А то долази отуда што гордост главном артеријом својом црпе силе своје, и живот свој, и праживот из Сатане, који је и пронашао гордост, и начинио је врховним законом свега бића и постојања. Зато свака, па и она најмања гордост осатани човека помало, и то најпре му осатани ум. Јер гордост прво захвати умне силе човекова бића, постаје мислећа сила у њему, стваралачка сила ума његова. Уствари, свака људска гордост је пореклом од Сатане. Гордоумље, то је главна одлика Сатане и осатањених људи. Ослоњени на свој ум, затворени у чауру његову, гордоумци или неће да знају за неко више биће од себе – Бога, или Га не признају, или Га своде на неку слепу силу, и уопште не могу правилно да расуђују и умују о Богу Творцу и о свету као творевини Божјој. Зато их Бог и предаде „у покварен ум – да чине што не ваља“ (Рим.1:28), и да то зло чињење још и правдају погрешним расуђивањем свог поквареног ума. Живећи без Бога, ум се човеков квари, трули, огреховљује, осмрћује, осатањује. И долази дотле да стварно не зна Бога. Но не знајући Бога, ум човеков не зна ни себе сама, ни човека ни свет. Такав обезбожен, онезнабожен ум истовремено постаје и обезчовечен, онечовечен. Тако, на крају свих крајева, човек без Бога је увек човек без ума: безбожан-безуман: „Рече безуман у срцу свом – нема Бога“ (Пс.14:1). Од самог отсуства Бога у уму човековом, а то значи: од самог отсуства Истине у уму -, ум трули, распада се, постаје διεφθαρμένος, и у њему се природно коте зле мисли, као црви у трулом месу (ср. 1Тим.6:5, 4). Разумљиво је онда да се људи иструлелога, покваренога, изопаченога ума -διεφθαρμένοι τόν νοῦν (= κατεφθαρμένοι τὸν νοῦν – 2Тим.3:8) – противе истини, свакој истини, а највише Вечној Истини – Христу Богу (ср. 2Тим.3:8).
Богомудри зналац природе ума људског благовести: Шта је то таштина ума? Бављење таштим стварима. А шта је таште ако не све садашње – τά παρόντα ἅπαντα, о чему и говори Еклезијаст: Таштина над таштинама, све је таштина – τὰ πάντα ματαιότης (Еккл.1:2 = Књига Проповедникова). Но рекне ли ко: ако је све таште и таштина, зашто онда постоји? ако је то дело Божје, како је онда таште? И много је сличних приговора поводом тога. Али чуј, мили мој! Проповедник не назива таштима дела Божја; не, никако! није таште небо, није ташта земља; не, нипошто! ни сунце, ни месец, ни звезде, ни тело наше. Све је то „веома добро“ (Быт.1:31) А шта је таште? Чујмо шта говори сам Проповедник: Насадих себи винограде, набавих себи певаче и певачице, начиних себи језера водена, имах говеда и оваца више од свих; накупих себи сребра и злата: и видех да је све таштина (Еккл.2:4, 8, 6, 7, 11). И опет: таштина над таштинама, све је таштина. Почуј шта и пророк говори: Човек сабира, а не зна коме ће допасти (Пс.33:7).
Стога, таштина над таштинама су: велељепне грађевине, изобиље и преизобиље злата, мноштво слугу, гордост и славољубље, уображеност и надменост. Све је то – таштина: јер није настало од Бога, него су то људи створили. Зашто је ипак то таште? Зато што нема никакав добар циљ. Ташти су новци када се троше на задовољство; али нису ташти када се раздају сиротињи. Када их трошиш на задовољства, погледајмо, каква је последица тога? Угојеносг тела, подригивање, ветрови, обиље измета, главобоља, телесно мекуштво, страсност и изнемоглост. Као што би се узалуд трудио човек ако би наливао воду у пробушен суд, тако и човек који се одаје задовољствима – налива воду у пробушен суд. Још се таштима називају неостварљиве частољубиве замисли: оне су стварно пусте, безнадежне, неразумне. Уопште, таштим се назива оно што ничему не користи. Погледајмо сад, није ли такво и оно што је људско – τά άνθρώπινα? Да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети (1Кор.15:32). А какав је крај томе? Трулеж. Одевамо се у скупоцену одећу и кинђуримо се; а шта нам то користи? Ништа. Тако су умовали и неки од незнабожаца, али узалуд. Они су проводили строг живот, али узаман, јер нису имали у виду никакав корисни циљ, него су тако живели из сујете, да би стекли поштовање код људи. Но шта је то поштовање? Ништа. Јер када умиру они који нам указују поштовање, утолико пре – само поштовање. Видиш ли да је све таштина? Стога је апостол и рекао за незнабошце да ходе у таштини ума свога.42
Незнабошцима је „разум помрачен“. Због чега? Због тога што немају Бога у себи. „Без Бога на свету“ (Еф.2:12), они су у потпупом мраку, на првом месту њихов разум. Јер сам Бог у разуму и јесте светлост разума; из Њега се лије и разлива светлост у све мисли, у сва расуђивања, у сву делатност разума. Нема ли Бога у разуму, разум је сав помрачен, сав потопљен у таму, и не зна куда иде, нити зна куда води човека. Незнање Бога повлачи за собом незнање човека и његовог назначења, незнање света и његовог циља. Човек помрачена разума ништа не зна као што треба знати. Тама му неда да види ни Бога, ни човека, нити икоју твар у њеном правом бићу. Као што ноћу човек без светлости једва назире ствари или их уопште не види, тако и разум без Бога једва назире истину о свету и о стварима у свету, или их уопште не види. То незнање правога Бога држи нехришћане далеко од живота у Богу (ср. 1Фес.4:5). Они су „отуђени од живота Божјега“ – τῆς ζωῆς τοῦ Θεοῦ“. А ван живота Божјега свуда је смрт, обамрлост, мртвовање, тама. Отуда и обамрлост разума за сваку здраву делатност. Разум ван Бога мртвује, обамире и умире. Отуда и „окамењеност срца“ код незнабожаца. Срце у коме нема Бога равно је камену: не осећа ништа како треба ни колико треба. Сва су му осећања спарушена, сасушена, сушичава, згрчена, кратка, плитка, трома, хрома. А у незнабожјем помраченом разуму све су мисли сушичаве и самртнички безживотне и немоћне. Само живљењем у Богу оживи срце истинским животом, и оно постаје божанска радионица која непрестано израђује бесмртна осећања, света, чиста; и оно осећа и саосећа истину Божју и у људима и у стварима.
Људи „отуђени од живота Божјег“, како могу пронаћи тај живот; где је он? У Богочовеку Христу: у Њему је сав живот Божји, јер је у Њему „сва пуноћа Божанства телесно“, тојест сва је пуноћа Божанства у Његовом телу – Цркви. Ко постане сутелесник тела Христовог, тај одмах узаживи животом Божјим на земљи, постаје „домаћи Богу“ (Еф.2:19), живи „са светима“ (Еф.2:19) при чему се разум његов испуњује светлошћу божанском, и срце преображава топлотом божанском. И тако се сав човек, свим срцем и свим разумом, оспособљава за нови живот у светлости и бесмртности. Њему су и мисли и осећања испуњени благодаћу Божјом, те су све светле, све бесмртне.
Богозрачни ум светог Злотоуста овако сарађује о овој ствари: Незнабошци, имајући помрачен разум, све односно Догмата и односно живота говоре и чине тако као да се налазе у тами. Јер човек окружен мраком не види ништа пред собом: он конопац сматра за змију, или, запавши у неки теснац, мисли да га је шчепао неки човек или демон. И колико је ту страха и неспокојства! Таквих се ствари боје незнабошци. Речено је: Задрхтаће од страха где нема страха (Пс.13:5). А чега би се требало плашити, они се пе плаше. Као што деца, налазећи се у рукама својих дадиља, неразумно пружају руке према ватри и смело се отржу ка упаљеном лучу, а међутим се плаше човека обучена у кострет; тако и ови незнабошци су права деца, као што је неко и рекао за њих: „Незнабошци су увек деца“: плаше се онога што не сачињава грех, као – телесне нечистоте, мртвачког одра, пратње, кобних дана, и томе слично; а не плаше се стварних грехова, као што су: педерастија, прељуба, блуд; они чак и не помишљају сматрати то за грех. Ти ћеш видети незнабошца како се умива после погреба мртваца, али га никад видети нећеш како се умива од мртвих дела. Он се много труди око зарађивања новца, и у исто време сматра да кукурекање петла може утицати на његову срећу. Тако су они помрачена разума. Душа им је препуна многобројних страховања. Например, они говоре: тај и тај ме срео данас када сам излазио из куће, сигурно ће ми се десити многе непријатности; – данас ми је одвратни слуга пружио најпре леву ципелу, снаћи ће ме велике беде и напасти; – излазећи из куће прекорачно сам праг левом ногом, и то претсказује несрећу. То су данашње недаће. А када сам изашао из куће заигра ми десно око, – биће плача. Исто тако и жене, када им се при ткању или заплете нешто, или да неки звук од себе, сматрају то као предзнак несреће. И уопште, у њих је безброј таквих смешних сујеверја. Зањаче ли магарац, закукурече ли петао, кине ли неко, или уопште деси ли се нешто што их узнемирује, они се осећају као да су оковани хиљадама окова, као да се налазе у мраку, те су према свему подозриви и страшније су поробљени него много и много ратно робље. Но ми, немојмо бити такви, него исмејавши сва таква сујеверја, ми који у светлости живимо, ми који на небу боравимо – ἐν οὐρανῷ πολιτευόμενοι – и са земљом ништа заједничко немамо, сматрајмо страшним једино грех и вређање Бога. Одбацујемо ли грех и старамо ли се не вређати Бога, онда исмејмо све друго, као и првог виновника греха – ђавола.43
У живљењу без Бога, ван Бога, у човеку отупе све богодане способности и силе: боголика душа, боголики разум, боголико срце. Све човекове боголике способности и силе постепено малаксавају од глади, ишчиљавају, обамиру, отупљују, и тако престају да осећају, воле и цене оно што је божанско, свето, узвишено. И човек се предаје уживањима, па разврату, па бесрамности – „на чињење сваке нечистоте“. И уколико се томе више и похлепније одаје и подаје, он све мање осећа и све мање види да је то нешто срамно, стидно, недостојно човека. Живот без Бога претвара се у живот без стида. Безбожник на крају крајева постаје бестидник. Празан ум, помрачен разум извор су празних и саблажњивих мисли које воде у развратан живот. Незнабоштво, непознавање Христа; безбоштво, непризнавање Христа – увек се у пракси завршава неморалним животом, подавањем „уживањима, на ненасито чињење сваке нечистоте“. Зашто „ненасито“? Зато што се глад боголике душе и ума и срца може утолити једино Богом живим и истинитим – Господом Исусом Христом (ср. Ин.6:35, 48, 50, 51, 53–58), а никада гутањем сенки, заблуда, лажи, хипотеза, страсних сласти и слатких страсти, „научних“ варки и философских гатки.
„Али ви тако не познасте Христа“: не познасте Га живећи на незнабожачки начин у празности ума људског, у помрачености разума, у окамењености срца, у уживањима, у сластима, у страстима, у разврату (ср. 1Фес.4:5). Такав живот удаљује, отуђује од Бога. И чини да људи таквог живота не само забораве на Бога, него Га често не признају, одричу, руже и хуле. Хришћани из искуства знају да Христа нису познали мислећи на незнабожачки начин, осећајући на незнабожачки начин, радећи на незнабожачки начин, живећи на незнабожачки начин.
А како су Га познали? – Живећи у Њему, мислећи Њиме, осећајући Њиме, делајући Њиме. Јер једино слушањем Еванђеља Христова и живљењем у Њему благодаћу Духа Светога (ср. Еф.1:13; Еф.4:30), хришћани се науче Христу, познаду Христа и све што им је потребно у времену и вечности. Из даљине, теориски, разумски, дијалектички не може се познати Христос, ни ко је Он, ни шта је Он. Само живећи вером која сву душу човекову, сав ум и сав разум његов, и све срце његово пренесе у Христа, те они живе Њиме и у Њему, може се сазнати ко је Христос и шта је у Њему. Једино на тај начин хришћани сазнају оно што је главно. А то је: да је „Истина у Исусу“, и да је Он – сама Истина. „У Исусу је истина“: о Богу, о свету, о човеку, о свима видљивим и невидљивим бићима. А сазнаје се када се живи у Њему. А живи се у Њему када се живи у телу Његовом, Цркви. Тако се једино у Цркви може сазнати и научити истина о свему, Свеистина = Богочовек Христос.
Од истине која је у Богочовеку хришћани се најпре науче истини о човеку. А у чему је она? У томе да треба одбацити свог старог човека и обући се у новог. Шта је то стари човек? То је човек незнабожачког, нехришћанског, ванхришћанског живота. Он је сав искован од варљивих мисли, од варљивих осећања, од варљивих жеља. Стално гради себе таштим умом својим, и помраченим разумом својим, и окамењеним срцем својим, и гле, стално се „распада у жељама преварљивим“, у мислима преварљивим, у осећањима преварљивим, у идејама преварљивим. Живећи у пролазном и ради пролазног, у смртном и ради смртног, стари човек се заиста распада, трули кроз све своје жеље, мисли, осећања, идеје, дела. Стога је прва дужност хришћана, који су у Богочовеку сазнали истину о човеку, да одбаце свог старог човека, свог унутрашњег незнабошца и безбошца.
И ви га одбацујете, хришћани, како? Најпре светим крштењем. И непрестано га одбацујете кроз остале свете тајне и свете врлине, пошто он кроз разна искушења, грехе и страсти покушава да се поново настани у вама. Сваки напад греха хоће да вас састари: да спаруши и сасуши свете силе у вама, да кроз сласти и страсти прокријумчари у вас отров смрти. Зато против сваког греха, искушења и страсти изведите сву војску своју: свете тајне и свете врлине, јер су у њима свете, свепобедне и непобедне божанске силе. Ви сте? – Сила у Христу, божанска сила и свесила, божанска моћ и свемоћ. Јер вера наша је „у сили Божјој“ (1Кор.2:5). Но како вера, тако и љубав наша је у сили Божјој, и молитва наша, и пост наш, и кротост наша, и свака еванђелска врлина наша. Знај: колико еванђелских врлина у теби, толико божанских сила – свесила! И ко ће те онда савладати и победити? Смрт? О, хнљаде смрти, и све смрти свих светова – слабије су од једне силе Божје што је у једној врлини: светој вери, или у светој љубави, или у светој молитви! акамоли у свима светим врлинама! А када томе додате божанске силе којима се и испуњујете кроз свете тајне! О, која је то божанска сила и свесила, а да није сва сишла с неба у тебе кроз свето Причешће? И учинила те јаким као небо. Шта кажем? И више, неизмерно више: јаким као Бог! Јер је заповест еванђелска свима нама: „јачајте у Господу и у сили јачине његове“ (Еф.6:10). И ми, обучени кроз свете тајне у Господа, јаки смо Господом, јаки као Господ, и зато свепобедни. О, безбројна јата свих смрти! о, сви легиони нечистих духова, и сваки пакао што је у вама, сви ви јуришајте на христоносца: и гле, ви јуришате на небо, и одбијате се од њега, и разбијате о њега, као мехурови сапунице о дијамантске бедеме. Силе и силе, свесиле и свесиле, – ето чиме се хришћани непрестано испуњују у Цркви Христовој кроз свете тајне и свете врлине.
Како се ствара стари човек у души нашој? Гресима и страстима: гњев, љутина, пакост, хуљење, срамотне речи, похота, лаж – све су то и градитељи, и грађа из које се образује и ствара стари човек. (ср. Кол.3:8–9). А кроз све њих струји смрт, и она уствари ствара тог старог човека, који и јесте човек смрти, и стога човек смртан. Да, у самој ствари кроз грехе и страсти смрт је вајар, и неимар, и градитељ човека. А такав човек смрти? Увек заудара на смрт и смртно. Протари му руку, тело, душу, мисао, гле – све то заудара на смрт, на гроб, на трулеж, на црве. И миле црви унутра по старом човеку, и коте се кроз страсти, кроз сласти. И стари човек хоће да потисне новог човека у теби, хришћанине: да потисне твог боголиког и богоподобног човека. А то кроз њега невидљиво дела сам Сатана, да би разорио дело Божје. Знај: да би твој нови човек живео, стари човек што је у теби мора умрети. Ходи смрти која убијаш смрт! А то си ти Крсте Христов, Крсте животворни и животодавни: распни на себи мог старог човека, сараспни га Христу, да би у мени васкрсао нови човек, човек бесмртни, надсмртни, вечни. Да: „стари наш човек се разапе с Христом“ (Рим.12:2). И гле, васкрсава нови човек у нама, Христов човек са новим животом. Нови човек? Сав изграђен у теби од светих тајни и светих врлина; а у њима сам Господ Христос. Да, хришћанин си, и зато си нови човек. Чиме? Христом што је у теби. Јер, ко је хришћанин? Хришћанин је онај који има Христа у себи, који носи Христа у себи, који живи Христом у себи.
Нема сумње, хришћанин си због Христа, и од Христа што је у теби. „Старо прође, гле, све ново настаде“: стари ум прође, нови настаде; стара душа прође, нова настаде; прође стара савест, стара воља – и настаде нова савест, нова воља; прође стара философија, стара наука, стара уметност, сви твоји стари светови, и гле – појављују се нови светови, нова философија и уметност, нова душа и савест, нови човек, све од Христа и по Христу и за Христа. Ново небо и нова земља појављују се најпре у теби а преко тебе и у свету око тебе (ср. Откр.21:1; 2Пет.3:18). Стари човек: грехоносан незнабожац, безбожац изумире и умире, а нови човек: христоносац, христозналац, христоусталац васкрсава из силе у силу, живећи новим животом, богочовечанским, и зато бесмртним и вечним. Нови човек = нови живот = у светим тајнама и врлинама еванђелским = у Цркви: „са свима светима“, а најпре са извором сваке светости. Духом Светим и Господом Христом – „освећењем нашим“ (ср. 1Кор.1:30). „Ако је ко у Христу, нова је твар: старе прође, гле, све ново постаде“ (2Кор.5:17). Христом, једино Христом постаје се нови новек: јер све што је истински ново и нестариво, вечито ново и нестариво даје Он који никада не стари. А не стари зато што греха нема у Њему, од кога се уствари једино и стари, стари на смрт. Сагледај до дна грех, ма који грех, и на његовом дну угледаћеш обличје Сатане. Живећи у греху, човек неминовно уобликује у себи лик, обличје пратворца сваког греха – ђавола, Сатане. А свете врлине, а свете тајне? Сагледај дно њихово: свуда лик Спасов. И живећи у светим тајнама и у светим врлинама, ми постепено уобликујемо у себи лик Господа Христа, постајемо христолики. И на тај начин испуњујемо еванђелску заповест: облачимо се у новог човека, „по обличју Онога који га је саздао“ (Кол.3:10). А то је – сам Господ Христос, и са Њим и кроз Њега и Бог Отац и Бог Дух Свети.
Златоусти благовесник Христов благовести: Доказ да смо познали Христа јесте наш праведни живот. Ко проводи рђав живот, не зна Бога и Бог не зна њега. Оно што ми имамо није таштина него истина: као што су наши догмати истинити, тако и живот наш – ὥσπερ τά δόγματα ἀληθῆ, οὕτω καὶ ὁ βίος. Грех је таштнна и лаж, а праведни живот је истина: јер има велики циљ; развратан пак живот завршава ништавилом. По апостолу, стари човек се распада у жељама преварљивим. Као што се жеље његове распадају, труле, тако и он сам.44
Свети апостол назива старим човеком не природу него делатност греха – τήν τῆς ἁμαρτίας ἐνέργειαν. Својим властитим преварљивим жељама распада се човек у овом животу; распада се и у паклу. Као што се саме жеље распадају у болести и са временом, тако се распада и сам човек који те жеље порађa.45
Како хришћани могу одбацити старог човека? Обнављајући се „духом ума свога – τῷ πνεύματι τοῦ νοὸς ὑμῶν.“ Шта то значи? То значи променити дух ума, расположење ума, навике ума; променити начин умовања, начин мишљеља. Речју: то значи преобразити и преобратити тог главног незнабошца у нама; од небога обратити га Богу, од нехриста Христу. А то се постиже најпре подвигом вере, а за њим и са њим и осталим еванђелским подвизима љубави, молитве, поста, смиреноумља, богоумља, здравоумља, кротости, уздржања … Сваки од тих подвига обнавља ум преображајним силама својим. И он се постепено исцељује од својих болесних мисли, болесних умовања, болесних схватања; постепено оздрављује; док се силом Христовом потпуно не исцели, не оздрави. Исцељен, оздрављен, обновљен, ум постаје творац здравих, светлих, светих, божанских, бесмртних мисли. Он сада Богом мисли, Христом мисли. Богомислије, христомислије постаје његовим сталним расположењем, његовим „духом“, његовим начином мишљења и умовања. Зато Свети апостол изјављује у име свих хришћана: „Ми ум Христов имамо“ (1Кор.2:16). Стога и о свему умујемо Христом Богом. Са променом ума, у човеку се мења све, обнавља све. Зато се покајање и назива у Еванђељу μετάνοια (μετά – νοῦς) што значи: промена ума, обнова ума. Ум је око душе, вид душе, вођ душе, крманош душе, управник душе. Зато га свети Оци и називају τό ἡγεμονικόν душе. Кад је око душе здраво, сва ће душа бити осветљена и све тело (ср. Мф.6:22).
Обновљењем ума свог човек одбацује свог старог новека и облачи се у новог. Какав је тај нови човек, од чега је саздан? То је човек – „саздан по Богу у правди и светости истине“. А такав човек, савршено такав човек јесте Богочовек. У Њему је човек сав саздан Богом од правде и светости истине. Правда и светост и истина су једно у Богочовеку, зато су и грађа од које се гради, ствара, саздаје нови човек. Обући се у новог човека није друго до обући се у Богочовека Христа. Јер је Он – нови човек, „други човек“: „први је човек од земље, земљан; други је човек Господ с неба; и како носимо обличје земљанога, тако ћемо носити и обличје небескога“ (1Кор.15:47, 49). На који се начин облачимо у новог човека – Господа Христа? Светом тајном крштења. Богоносни апостол благовести: „Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал.3:27). А како се утврђујемо и растемо у новом човеку? – Осталим светим тајнама и светим врлинама. Препоручујући хришћанима: „обуците се у Господа нашега Исуса Христа“, свети апостол им казује да то они могу постићи живећи у светим еванђелским врлинама (Рим.13:14, 8–13). Свака света тајна и свака света врлина постепено образују у нама обличје Христово, постепено нас охристоличују – „док Христово обличје не постане“ у нама (Гал.4:19). А све то није ништа друго него – живети у телу Христовом, Цркви, у којој сав Он, са свима својим божанским светињама и силама присуствује и живи кроз свете тајне и свете врлине. Живећи у Цркви, људи заиста живе „по Богу“, и праведношћу и светошћу преображавају себе у боголика и христолика бића. Јер је нови човек – христолики човек, који по целом животу свом потсећа на Христа, личи на Христа. Зато је он и нетрулежан и бесмртан. Он је човек вечнога живота, као што је стари човек – човек распадљивости и смрти. Чудо човекољубља Христовог је безгранично и двоструко: прво, Он – Бог Логос – постао је човек, нови човек – Богочовек; и друго, сав Он – Богочовек, нови човек, остао је као Црква у нашем човечанском свету, да Својим божанским силама кроз векове и векове преображава људе у нове људе, у људе бесмртне и вечне. – То је заиста чудо човекољубља коме нема краја; зар не? Зато чудесни Спаситељ и заслужује назив: „Једини Човекољубац“, који Му тако мудро, тако дирљиво, тако убедљиво приписује Његова света Црква, апостолска и православна.
Свехристолика душа богомудрог благовесника објављује: Да не би ко помислио да апостол, говорећи о старом и новом човеку, измишља другог човека, он и вели: „обновите се“. Обнављање бива када се оно што је остарило подмлађује, узима други изглед, тако да предмет остаје исти – τό ὑποκείμενον τὸ αὑτὸ, а промена се дешава у његовим својствима – ἡ δἑ μεταβολὴ περί τὸ σθμβεβικός. Као што тело остаје исто, иако се догађа промена у његовим својствима, тако и овде. А како бива то обновљење? „Духом ума вашега“, вели апостол, тојест духом који је у вашсм уму. – „И обуците се у новог човека“. Видиш, предмет је један а одеће две: једна која се свлачи, а друга у коју се облачи. „У новог човека, који је створен по Богу у правди и светости истине“. Зашто апостол претставља човека под именом врлине, и зашто под именом порока? Зато што се човек не може показати какав је без делатности. Јер његова делатност показује не мање од његове природе је ли он добар или рђав. Као што је лако свући одело са човека, тако исто је лако по његовој врлини или пороку познати га какав је. Нови човек је јак; будимо и ми јаки у чињењу добрих дела.46
Старим човеком апостол назива не саму природу, него делатност греха – τήν τῆς ἁμαρτίας ἐνέργειαν. Јер крштавани скида са себе не тело, него прљаву одећу греха. А новим човеком назива онога који живи по еванђелском законодавству. Човеком пак назива и врлину и порок, пошто их људи извршују. А духом ума назива духовно стремљење ума.47
Апостол назива новим човеком онога који проводи живот у врлинама, а старим онога који проводи живот у гресима. Који живи у врлинама, саздан је по Богу, и живи по Богу. Правдом се назива збир свих врлина – ἡ καθολική ἀρετὴ, а светошћу – истина.48
„Зато одбаците лаж, говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо уди један другоме“. „Зато“ што се нови људи, што сте саздани „по Богу“, што сте боголики и христолики, што сте се обукли у Христа и научили истини у Христу – одбаците лаж и живите истином Христовом, покажите нови живот, живот „по Богу у праведности и светости истине“. Јер истина је истина својом праведношћу и светошћу. „Стари човек“ је сав од лажи: својим лажима он вара најпре себе, па затим друге, и распада се у својим лажима и обманама и заблудама. „Нови човек“ је сав од Христове Истине; помоћу ње сав је урастао у Христа, у Његово Богочовечанско тело, и живи њоме и у себи и са људима око себе. Јер у телу Истине Христове, Цркви, ми смо „уди један другоме“. Сачињавајући једно тело, ми и живимо једним духом, једним срцем, једном истином, једним животом. Све нам је заједничко: и бол и радост, и туга и жалост, и љубав и нада. Сваки живи у свима и ради свих; али и сви у свакоме и ради свакога. Зато је сваки одговоран за све, и сви за свакога. Припадајући Цркви, сваки припада свима и сви свакоме, јер смо сви једно тело, једна душа, једно срце. Зато је сваки дужан да пази на себе, и на сваку своју мисао и реч и дело, и да сав живот свој уређује саборним духом Цркве и саборном савешћу Цркве (ср. Рим.12:5; 1Кор.12:27).
Света и боговођена мисао светог Златоуста овако расуђује: Казавши укратко шта је стари човек, свети апостол га затим описује подробно. И шта каже? „Зато одбаците лаж“. Какву лаж? Не подразумева ли он ту идоле? Не. Јер мада су и идоли лаж, но овде није реч о њима, пошто Ефесци нису имали никакве везе са идолима. Он им говори о лажи једног према другом, тојест о лукавству и обманама: „говорите истину сваки са својим ближњим“, – и наводи потресан разлог за то: „јер смо уди један другоме“. Стога нека нико не обмањује ближњег свог. Ништа, заиста ништа толико не ствара непријатељство као лаж и обмана! Обрати пажњу како их свети апостол свуда постиђује указујући им на узајамну верност удова у телу. Око, вели он, не обмањује ноге, нити нога око. Ако око угледа змију или звера, да ли ће обманути ногу? Неће ли је одмах обавестити о томе, да би она, дознавши то од њега, ступала опрезно? Исто тако, када ни око ни нога немају средство да распознаду убитачни отров, већ све буде зависило од чула мириса, зар ће ово слагати уста? Нипошто. А зашто? Зато што би оно у таком случају погубило себе. Напротив, како се чулу мириса буде показало, тако ће и саопштити. А језик, зар ће обманути стомак? Не избацује ли он оно што му је одвратно и не гута ли оно што му је пријатно? Ето каква је узајамна размена услуга међу удовима тела. Притом обрати пажњу како се верно и свесредно обавља та узајамна предострожност. Тако и ми немојмо лагати, ако смо удови једног тела. То ће бити доказ нашег пријатељства, а супротно томе – непријатељства.49
„Гњевите се и не грешите; сунце да не зађе у гњеву вашем“. Владајте мудро свим својим осећањима и расположењима. Осећања су веома опасна када се извију у грехе. Зато треба стражити над њима „в предстојанији и молитвје“. Не стражи ли човек над њима, она га зачас понесу и у разне грехе и страсти однесу. Ето, осећање гњева је врло опасно ако се развије. А оно се брзо развије, ако га човек у самом почетку молитвом не сузбије. Молитвом, или сећањем на своје грехе, или сећањем на смрт. У природи је човека гњевити се на зло, на грех. Али је неприродно да се то природно осећање претвори у грех, у зло. Гњев свој треба увек ограничити на грех, и не преносити га на грешника. Пренесеш ли га, већ си учинио тежак грех. Од осећања гњева у хришћанима треба да је увек јаче осећање љубави, и то несравњено јаче, како би сваки покрет гњева могли у самом почетку надвладати и савладати. Без тога, гњев овлада човеком и увуче га у грех. Главно је: „гневећи се не грешите“. Утишај гњев, и остави јарост; немој се дражити да зло чиниш (Пс.4:4; Пс.37:8). Сваки је гњев грех, нарочито ако подуже траје. По светоотачком схватању: „само је један гњев безгрешан – ἀναμάρτητος – и то гњев против демонa и страсти“.50
Разрађујући благовест христоносног апостола, свети Златоуст вели: Шта свети апостол каже? „Гњевите се и не грешите“. Добро је не гњевити се; но ако ко упадне у ту страст, онда бар не на дуго време; суице да не зађе у гњеву вашем. Ти не можеш да се уздржиш од гњева? Гњеви се час, два, три; али сунце да не зађе оставивши нас као непријатеље. Оно је по доброти Господњој изашло, но нека не зађе сијавши на недостојне. Јер ако га Је Господ послао по великој доброти Својој и сам отпустио грехе теби, а ти их не отпушташ ближњем свом, помисли онда како је то велико зло. Поред тога, од њега може произаћи и друго зло. Блажени Павле се боји да ноћ, затекавши у самоћи човека коме је неправда учињена и он још гори гњевом, не распламти тај огањ још више. Дању, док те још многе ствари раздражују, теби је допуштено дати у себи место гњеву; али када наступи вече, ти се смири и угаси свеже зло. Ако те ноћ затекне у гњеву, онда сутрашњи дан већ неће ти бити доста да угасиш зло, које може у току ноћи порасти у теби. Ако чак велики део његов ти и уништиш, ипак нећеш бити у стању уништити га сво, и у току ноћи даћеш могућности да се преостало зло појача. Као што сунце дневном топлотом својом довољно не осуши и не очисти ваздух, који се у току ноћи напунио облацима и испарењима, даје тиме повод да настане олуја када ноћ, захвативши остатке те паре, додаје њој још нова испарења, – тако тачно бива и у гњеву.51
„Нити дајите места ђаволу“. Људи дају места ђаволу када дају места греху. Грех и јесте тиме опасан што где уђе одмах припреми места ђаволу. Уђе ли у душу и најмањи грех, већ је на њој начињен отвор кроз који ђаво може ући у њу, само ако се грех дуже задржи у њој и ми га не протерамо одлучним покајањем. Задржи ли се дуже у нашој души, грех се постепепо претвара у нашу страст, а страст је најмилије и најсигурније обиталиште ђавола. Страст среброљубља? Захвати ли твоју душу, овлада ли њоме, не сумњај – ђаво је већ нашао у њој своје место. Похота, зацари ли се у души, ето палате ђаволу. Тако, свака страст у души – дворац је који човек сазида ђаволу у себи. Нема сумње, сваки грех је претеча ђавола, извидница ђавола, „коначар“ његов. Где грех уђе и обитава, ту је већ припремљено место за ђавола. Уствари, ту је већ и сам ђаво, јер је грех место у коме борави ђаво. Једино када човек испуни себе Богом, онда у њему нема места за ђавола. Нити ђаво сме да уђе онде где се налази Бог и Господ. Испунивши себе Господом Христом, том „пуноћом Божанства“, хришћани осигуравају себе од ђавола и његових завојевања.
Од нас зависи да ли ћемо у себи дати места ђаволу или не. Сама заповест светог апостола казује да ми можемо не дати места ђаволу, ако хоћемо. Јер имамо и власти и моћи за то (ср. 1Ин.2:13–14; 1Ин.4:3–4). Еванђелска је заповест: Браните се од ђавола тврдом вером (1Пет.5:9). Твоја вера – непробојна и неосвојива тврђава за ђавола. Тврда вера затвара сва врата душе, и притом је најсигурнији чувар наше душе који неда ђаволу да продре у нашу душу ни кроз врата наших чула, ни кроз прозоре наших мисли, ни кроз пукотине нашег ума. Ђаво је увек слабији од наше вере у Господа Христа, Победитеља, јединог Победитеља ђавола у свима човечанским световима. Јер „вера је наша победа“ која побеђује ђавола и све што је ђавоље у нашем земаљском свету (ср. 1Ин.5:4). Победа над ђаволом нама је осигурана, ако га тучемо и бијемо јаком вером, јаком љубављу, јаком молитвом, јаким постом, и сваком јаком врлином еванђелском, те ђаво испребијан бежи од нас. Зато нам је и дата божанска заповест: „противите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Иак.4:7). А ми се противимо ђаволу када се противимо гресима и недамо им да се уселе у нас. Јер је у сваком греху невидљиво сам ђаво, само вешто скрива своје одвратно лице. То је његова исконска тактика, ратна тактика: отров греха увек нуди у златној чаши радозналости; и још одозго по отрову је разливена пенушава и непрозирна, но врло привлачна павлака сласти; попијеш чашу, а оно гле, по души се одмах горки отров разлије.
Херувимски неустрашив и серафимски свепобедан у ратовима с ђаволом, свети Златоуст благовести: „Нити дајите места ђаволу“. Зато, непријатељствовати међу собом значи давати место ђаволу. Јер када треба да се ујединимо и сложно устанемо против њега, устајемо један против другог. А ђаволу ништа тако не помаже да нађе место међу нама и у нама, као непријатељствовање. Хиљаде зала произилазе из тога. Као што је тешко разбијати каменове док су чврсто спојени и нема пукотине, а чим се покаже макар и најмања рупица или пукотина, они се распадају и руше, – тако бива и при нападајима ђавола: док смо присно сједињени и зближени међусобно, он не може да уведе међу нас никакво своје зло; али чим нас макар и најмање раздели, он одмах упада као бујица. Свуда је њему потребан само почетак, – то је за њега оно што је најтеже; а када постави почетак, онда све иде као подмазано. Тако, чим он отвори твој слух за клевете, одмах и лажљивци задобијају твоје поверење, јер се руководе ненавишћу која све осуђује, а не истином која право суди. Као што при пријатељству и права зла изгледају лажна, тако при непријатељству и лажи изгледају истините. Тада бива у нас други ум – ἕτερος νοῦς, други суд – ἕτερον δικαστήριον, који ислеђује не спокојно него пристрасно и предубеђењем. Као што олово стављено на вагу претеже све, тако и тежина непријатељства која је тежа од олова. Непријатељство чини: да се речи, говорене у једном смислу, схватају у другом; да се сваки покрет и све друго прима с подозрењем и тумачи рђаво; и тиме оно разјарује и раздражује човека, чинећи га горим од лудака, те он неће ни да изговори ни да чује име онога против кога непријатељствује, већ увек погрдно говори о њему. Но како ћемо стишати свој гњев? како ћемо угасити тај пламен? Ако помислимо на своје грехе и на то колико смо ми одговорни пред Богом; ако помислимо да се ми светимо не непријатељу него себи; ако помислимо да непријатељством ми причињавамо радост ђаволу, томе непријатељу нашем, због кога ми наносимо увреду сабрату своме који је члан истога тела. Желиш да си злопамтило и непријатељ? Буди непријатељ, али – ђаволу, не сабрату своме. Бог нас је и наоружао гњевом, не да тим мачем пробадамо своја тела, него да сву оштрицу гњеву заривамо у груди ђаволу. Тамо зариј свој мач до самог балчака; ако хоћеш, зариј и сам балчак, и никада га не извлачи отуда, него зариј тамо и други мач. А то ће се збити када ми будемо штедели један другог, када будемо мирољубиви један према другом. Нека пропадну моји новци, нека изгубим славу и углед: сабрат ми је драгоценији од свега, сабрат – члан истога тела. Да говоримо један другоме ово: нећемо вређати своју природу ради стицања новца, ради задобијања славе.52
„Који је крао, више да не краде, него нека се још већма труди, да би, чинећи добро рукама својим, имао шта давати ономе који је у оскудици“. Хришћанин мора одбацити све што припада „старом човеку“, и пригрлити живот новог човека, живот „по Богу у праведности и светости“. Јер „ко је у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде“ (2Кор.5:17). Некадањи крадљивац, постане ли хришћанин, треба да се обнови трудом и напором: да у себи развије милосрђе и братољубље, како би, вођен милосрђем и братољубљем, што више радио својим рукама и зарадио, да би могао давати онима који су у оскудици. Тако се наместо крадљивачке неосетљивости појављује у души свет нових осећања, осећања еванђелске милостиве и братољубиве осетљивости и саосетљивости. Пороци се лече супротиним врлинама: мржња – љубављу, гордост – смиреношћу, неосетљивост – саосетљивошћу, лењост – трудољубљем. Правило је еванђелске саосетљивости: „Ваља се трудити и помагати невољнима, и опомињати се речи Исуса коју Он рече: много је блаженије давати неголи примати“ (Деян.20:35).
Светла и света душа блаженог Теофилакта благовести: Није доста одустати од греха, него и нешто добро радити. Није доста престати са грехом, него и кренути путем супротним греху. Пре се чинило зло? Сад нека се чини добро, и то са трудом и напором: с једне стране ради тога, да би се смирило тело, које је раније од нерада било брзо на зла дела; а с друге стране, да би се у довољној количини имала средства за живот, ради давања и другима; и да би онај који је раније друге крао, сада сам постао добротвор другим. Дивни Боже! како Еванђеље чини анђелима оне који беху малтене демони.53
„Никаква рђава реч (λόγος σαπρὸς = трула, гњила реч) да не излази из уста ваших, него само добра, за напредовање вере, да да благодат онима који слушају“. Ето још једне еванђелске особине новог човека: свака реч му је реч свете вере, благодатна. То се стиче херувимским бдењем над собом, над душом својом. Хришћанин будно мотри на сваки покрет у својој души: на свако осећање, на сваку мисао, на сваку жељу, на свако збивање. Све што је рђаво, он још у зачетку сузбија и уништава, а што је добро – негује и подржава. Он зна: „Што год није од вере – грех је“ (Рим.14:23). Грех је, рђава је, трула је и свака реч која није од вере, која не води вери, која не допрнноси напретку вере. На дан Суда људи ће дати одговор за сваку празну реч, акамоли за реч рђаву, трулу, скапану (ср. Мф.12:36; Еф.5:4; Кол.3:8; Кол.4:6). А рђава је, а трула је, а скапана је свака она реч у којој нема добра Христовог, благодати Христове, духа Христовог. Свака таква реч је – мали леш, у коме нема живе душе, и зато трули, распада се, смрди. „Од сувишка срца говоре уста“ (Лк.6:45): какво срце, таква уста, такве речи. Срце је чудотворна радионица и добра и зла: „добар човек из добре клијети срца свога износи добро, а зао човек из зле клијети срца свога износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца“ (Лк.6:45). Речи су огледало кроз које се види унутрашњост срца. Хтео или не, кроз своје речи човек казује какво срце има. „Ко у речи не погрешује, тај је савршен човек“ (Иак.3:2).
„И не ожалошћавајте Светога Духа Божјега, којим сте запечаћени за дан избављења“ – ἀπολυτρώσεως (= искупљења, откупа)“. – Чиме људи ожалошћавају Светог Духа Божјег? Чинећи оно што је нечисто, несвето, рђаво, демонско. Речју: својим гресима. Хришћани су у светој тајни крштења и миропомазања „запечаћени“ Духом Светим. „Запечаћени“ Духом Светим, да ништа од духа несветог не би улазило у њих. Печат Светога Духа је на њиховој души, на њиховом срцу, на њиховим чулима, као знак спасења и избављења. Тај печат треба да стоји на души свакога хришћанина све до Страшнога суда, до тог дана коначног искупљења. А дотле – чувати га, ограђивати га божанским силама светих врлина, да га греси и страсти не би разломили, или окрњили, или покварили (ср. Ис.63:10; 1Фес.5:19; Рим.8:23).
Благодатно се саоваплоћујући свеохристовљеној души светог апостола Павла, свети Златоуст благовести: „Не ожалошћавајте Светога Духа Божјега“. Страшне су и престрашне, ужасне и преужасне ове речи. Ако рекнеш увредљиву реч, ако огорчиш брата, огорчићеш не њега, него ћеш ожалостити Духа Светога. При томе апостол указује на добро, добијено од Светога Духа, да би оптужба била већа: „и не ожалошћавајте, вели, Духа Светог, којим сте запечаћени за дан избављења“. Свети Дух нас је начинио царским стадом; Он нас је ослободио од свих ранијих зала; Он нас није оставио у броју оних који подлеже гњеву Божјем; и ти – Њега жалостиш? „Не ожалошћавајте Духа Светога, којим сте запечаћени“. Нека ове речи као печат леже на твојим устима. Уста запечаћена Духом, не изговарају ништа непристојно. Немој говорити: није ништа ако рекнем рђаву реч, ако увредим овог или оног. Због тога баш то и јесте велико зло, што га ти сматраш за ништа. Јер зло које сматрају ништавним, лако занемарују, а оно занемарено – расте, а када порасте – постаје неизлечиво. у тебе су уста запечаћена Духом? Пази, не заборављај на достојанство својих уста. И поред тога, не заборављај да ти Бога називаш својим Оцем, Бога називаш Оцем, а у исто време вређаш брата свога?! То није својствено сину Божјем. Дело је сина Божјег – праштати непријатељима, молити се за оне који те распињу, проливати крв своју за оне који те ненавиде. Достојно је сина: непријатеље своје, незахвалнике, лопове, бестиднике, подмуклице, учинити својом браћом и наследницима, а не браћу своју вређати као ништаке.
Помисли, какве речи изговарају твоја уста, какве се трпезе удостојавају, шта додирују, шта кушају, какву храну примају! И ти, говорећи ружно о своме брату, сматраш да ништа страшно не чиниш? Како га онда називаш братом? А ако он теби није брат, како онда изговараш: „Оче наш“? Та реч „наш“ указује на мноштво лица. Помисли, са ким ти стојиш за време Свете Тајне: са Херувимима, са Серафимима. Серафими не вређају, него се уста њихова баве само једним: славословљењем и прослављањем Бога. Како ћеш ти онда моћи с њима говорити: „Свет, свет, свет“, када си уста своја употребљавао за вређање? Реци ми: када би царску посуду, одређену и увек употребљавану за царска јела, неки од слугу употребио за измет, да ли би се он после тога усудио ставити са осталим посуђем на царску трпезу и ову посуду, напуњену изметом? Сигурно да не би. А такво је и осуђивање ближњега, такво и вређање ближњега! „Оче наш“. Да ли само то говориш? Удуби се у следеће речи: „који си на небесима“.
Ето, изговорио си: „Оче наш, који си на небесима“, и ове те речи подигоше, разум ти окрилише, и показаше ти да имаш Оца на небесима. Немој чинити, немој говорити ништа земаљско – τῶν ἐπὶ γῆς. Узнесен си међу Небеске Чинове, придружен си Небеском Хору, зашто онда свлачиш себе доле? Стојиш пред престолом Божјим, и изговараш увреде? Зар се не бојиш да Небески Цар твој поступак урачуна као увреду коју Њему наносиш? Када слуга на наше очи удари другог слугу или га увреди, па макар био у праву, ми га одмах позивамо на одговорност, сматрајући његов поступак за увреду себи. А ти, са Херувивима стојећи пред престолом Цара, вређаш брата свога? Видиш ли ове свете сасуде? Они су одређени за једну употребу; ко ће се усудити да их употреби за нешто друго? А ти си светији од ових сасуда, далеко светији; зашто онда прљаш и скврнавиш себе? На небесима стојиш, и наносиш увреде? Удостојио си се целива Господњег, и наносиш увреде? Бог ти украсио уста толиким анђелским песмама, удостојио те хране не анђелске него наданђелске – ὑπὲρ ἀγγελικὴν -, Свога целива и Свога загрљаја, и ти наносиш увреде? Молим те, остави се тога. Научимо уста своја доброговорењу: из тога проистиче велика добит, а од злоговорења – велика штета.54
„Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула, нека је далеко од вас, са сваком злоћом“. Ето, свети апостол нам набраја грехе помоћу којих хришћани ожалошћују Светог Духа Божјег. Сваки од њих је рушилачка сила, и изазива у души неред, лом, хаос, читаво лудило. Јер шта је гњев, шта љутина, ако не привремено лудило душе? а остану ли у души као трајна расположења, постану ли страст душе, онда је то – стални бес душе, стално лудило срца. Сва ова побројана зла и јесу преварљиве жеље у којима се распада стари човек (ср. Еф.4:12). Њима нема места у хришћаниновој души, ако се он искрено држи Цркве, њенога духа, њене љубави, њенога живота. „Нека је далеко од вас“ – свака злоћа, јер злоћа и јесте тиме злоћа што ратује са Богом Духом Светим, том свепуноћом сваког божанског добра. А ништа жалосније и луђе од човека који ратује са Богом. Зато свако људско зло, које је увек посредно или непосредно поред злоће, ожалошћује Духа Светога. Свако пак људско добро радује Га. Живот правих хришћана и није друго до „правда и мир и радост у Духу Светом“ (Рим.14:17; ср. Кол.3:8; Тит.3:2–3; 1Пет.2:1).
Свети Златоуст упозорава: Чујмо речи апостола Павла: „Свака горчина нека је далеко“, – није рекао: нека се очисти -, „од вас“. У самој ствари, шта ми она треба, и ради чега је заджавати код себе? Зашто држати у себи звера, кога је могуће удаљити из душе и најурити га далеко, далеко? … „Свака горчина нека је далеко од вас“, – тако да од ње ништа не остане у души. Иначе тај остатак, ако се стави у покрет, може као варница изазвати читав пожар у души … „И вика“, – зашто апостол забрањује и то? Зато што такав треба да је кротак човек. Вика, то је коњ, чији је јахач гњев. Смири коње и победићеш јахача. Ако хоћеш да речи наше провериш на делу, онда уздржавај се увек од вике и ти се никада разгневити нећеш. Ето начина да се уздржиш од гњева. Јер као што је немогуће да се не разгњеви онај који виче, тако је немогуће да се разгњеви онај који се уздржава од вике. Угуши вику, и ти ћеш тиме отсећи крила своме гњеву, и смирити узбуђење срца. Јер као што је немогуће ступити у тучу не подижући руке, тако је немогуће подати се гњеву не надајући вику. А вика може изазвати гњев чак и онда када га нема … „И хула, вели свети апостол, нека је далеко од вас“. Обрати пажњу како настаје зло: горчина рађа гњев, гњев – љутину, љутина – вику, вика – хулу, тојест погрдне речи, а хула – тучу, туча – ране, ране – смрт. Но ништа слично апостол Павле није хтео рећи, већ је казао само ово: „нека је далеко од вас са сваком злоћом“. Шта је то – „са сваком злоћом“? Свака злоћа води таквоме завршетку.
Има људи који, слично подмуклим псима који не лају и не нападају отворено на пролазнике него правећи се мирни и кротки, нападају неопрезне и заривају у њих зубе своје. Такви су много гори од оних што нападају отворено. Пошто и међу људима има сличних таквим псима који, не прибегавајући ни вици ни гњеву ни увредама ни претњама, потајно кују замке и припремају хиљаде зала другима и наносе им зло делима, то свети апостол указује и на такве. „Нека је далеко од вас са сваком злоћом“, вели апостол: Немој људима наносити зла ни делима, ако штедиш речи. Ради тога сам ја зауздао твој језик, зауставио вику, да се у теби не би распламтела најсилнија ватра. А ако ти и без вике чиниш то исто, тајиш у себи пожар и жеравицу, онда каква је корист од твога ћутања? Зар ти не знаш да су страшнији они пожари што унутра пламте и не избијају напоље? Тако је и потајни гњев гори и штетнији по душу. Но и он, вели апостол, „нека је далеко од вас се сваком злоћом“, и малом и великом. Будимо послушни светом апостолу, и изгонимо из себе сваку горчину и сваку злоћу, да не бисмо ожалостили Духа Светога. Ишчупајмо горчину са кореном, отсецимо је. Ништа добро, ништа здраво не може долазити из душе испуњене горчином, већ само несреће, само сузе, само уздаси и јади.55
„А будите један другоме благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама“. – Ето шта значи порасти „у меру раста висине Христове“ (Еф.3:15): бити благ као Господ Христос, бити милостив као Он, и опраштати другима као што је сам Бог у Христу опростио људима. Ето лека од свакога греха, а најпре од горчине, гњева, љутине, хуле, злоће. У свему Богочовек је углед и пример свима. Но Његово беспримерно и безгранично човекољубље врхуни у томе што Он при томе даје и све божанствене силе које су потребне људима, да би живели по угледу на Њега (ср. 2Пет.1:3–9). Што је Он чинио, даје благодатне силе следбеницима Својим да и они то исто чине; што је Он био, жели да и они буду, дајући им притом све што им је потребно за тако божански и свети живот (ср. Ин.14:12, 17, 21–26; 1Ин.1:3, 7, Ин.2:6, 3:2–3, 4–7; Гал.2:20). То је врхунац божанске милости. Зато је Једини Човекољубац и тражио с правом од људи: „Будите милостиви као што је милостив Отац ваш небески“ – Бог (Лк.6:36).
Христочежњива мисао златоустог еванђелиста благовести: Ако нам ваља постићи Царство небеско, онда није доста ослободити се греха, него ваља и много радити на врлинама. Треба се уздржавати од зла, да бисмо се ослободили од пакла; а да бисмо стекли Царство небеско, морамо непрестано неговати врлине. Може се рећи: не чинити добро, то је већ делимично зло; јер обелодањује лењост, а лењост је саставни део зла, или тачније: не део него повод и корен зла. Нема сумње, свакоме злу научила је лењост, нерад. Јер не чинити добро, то већ значи – чинити зло: τὸ γὰρ μὴ ποιῆσαι ἀγαθὸν, τοῦτο ποιῆσαὶ ἐστι κακόν. Стога и блажени Павле, одвраћајући нас од зла, води нас ка врлини. Јер, реци ми, каква је корист од тога ако све трње буде почупано, а не буде посејано никакво добро семе? Такав труд ако остане недовршен, послужиће на штету. Стога и Павле, силно се старајући о нама, даје нам заповест не само да отсецамо и удаљујемо од себе зла дела, него нас потстиче да што пре засадимо добра дела. Јер рекавши: „свака горчина и гњев и љутина и вика и хула, нека је далеко од вас са сваком злоћом“, додао је: „а будите један другоме благи, милостиви, праштајући један другоме“, – зато што су то навике и расположења, те није довољно ослободити се од једне навике да би се стекла друга навика, супротне овој, него је потребно изнова извесно кретање и стремљење, не мање брзо него при удаљењу од злих дела, да би се стекла добра дела. Који није непријатељ, не значи да је стварно пријатељ: постоји нешто средње између пријатељства и непријатељства, у коме се односу и налазе већина људи према нама. Ко не плаче, не значи да се стварно смеје, но постоји средње стање. Тако и у овој ствари: ко није заједљив – πικρὸς (= горак) не значи да је стварно благ – Χρηστός; и ко није гњевљив, не значи да је стварно добродушан. Но потребно је још нарочито старање, да се стекне такво добро – τοῦτο τό καλόν. – И обрати пажњу како блажени Павле, по закону најбоље земљорадње, очишћује и обрађује земљу, поверену му Земљорадником: избацио је труло семење, потом саветује да се набаве здраве саднице. „Будите благи“, вели он. Јер ако земља, пошто се почупа трње, остане празна, она ће поново произвести некорисно растиње. Зато је потребно засејати је добрим семеном и растињем. Апостол је уништио гњев, – ставио благост; уништио љутину, – ставио добродушност; ишчупао злоћу и хулу, – посадио милостивост. Јер речи: „праштајући један другоме“ то управо и значе. Будите, вели он, расположени за опраштање, јер је таква милост већа него она у новцу. Ко опрашта новчани дуг своме дужнику, чини дивно и дивљења достојно дело; но та се милост односи на тело, мада ће он и примити награду у духовном благу и која се односи на душу. Но онај који је опростио грехе, донео је корист души, и својој сопственој, и души онога коме је опростио, јер је таквим делом својим учинио кроткијим не само себе него и њега.56
ЕФЕС. 5,1–33:1 „Угледајте се, дакле, на Бога – γίνεσθε οὖν μιμηταὶ τοῦ Θεοῦ (= будите дакле подражаваоци Бога), као љубљена деца; 2 и живите у љубави, као што је и Христос љубио нас, и предаде себе за нас у принос и жртву Богу на пријатан мирис. 3 А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомињу међу вама, као што доликује светима; 4 тако и срамотне и луде речи, или шале, што се не пристоји, него још захваљивање. 5 Јер ово знајте да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, што ће рећи идолопоклоник, нема удела у царству Христа Бога, 6 Нико да вас не вара празним речима; јер због тога иде гњев Божји на синове противљења. 7 Не бивајте дакле заједничари њихови. 8 Јер негда бејасте тама, а сада сте светлост у Господу: као деца светлости живите; – 9 јер је род Духа у свакој доброти и правди и истини; – 10 истражујте што је Богу угодно. 11 И не пристајте на бесплодна дела таме него још карајте. 12 Јер је срамота и говорити шта они тајно чине. 13 А све што се кара, светлост објављује; јер све што се објављује, светлост је. 14 Зато говори: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос. 15 Гледајте дакле да уредно живите, не као немудри, него као мудри, 16 искупљујући време – ἐξαγοραζόμενοι τὸν καιρόν, јер су дани зли. 17 Тога ради не будите неразумни, него познајте шта је воља Господња. 18 И не опијајте се вином, у коме је блуд, него се испуњавајте Духом, 19 говорећи међу собом у псалмима и славопојима и песмама духовним, певајући и припевајући у срцима својим Господу, 20 захваљујући свагда за све у име Господа нашег Исуса Христа Богу и Оцу, 21 слушајући се међу собом у страху Божјему.
22 Жене, будите покорне својим мужевима као Господу, 23 јер је муж глава жени као што је и Христос глава цркви, и он је спаситељ тела – σωτὴρ τοῦ σώματος. 24 И као што је црква покорна Христу, тако и жене својим мужевима да буду у свему покорне 25 Мужеви, љубите своје жене као што и Христос љуби –ἠγάπησε – цркву и себе предаде за њу, 26 да је освети, очистивши је купањем водним, речју – καθαρίσας τῷ λουτρῷ τοῦ ὕδατος ἐν ῥήματι, 27 да је метне преда се славну цркву, која нема мрље ни мане, или такога чега, него да буде света и беспрекорна. 28 Тако су мужеви дужни љубити своје жене као своја тела. Који љуби своју жену, себе самога љуби. 29 Јер нико не омрзну кад на своје тело, него га храни и греје, као и Господ цркву: 30 јер смо уди тела његова, од меса његова и од костију његових – ὅτι μέλη ἐσμὲν τοῦ σώματος αὐτοῦ, ἐκ τῆς σαρκὸς αὐτοῦ καὶ ἐκ τῶν ὀστέων αὐτοῦ. 31 Тога ради оставиће човек оца свога и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. 32 Тајна је ово велика – τὸ μυστήριον τοῦτο μέγα ἐστίν; а ја говорим за Христа и за Цркву. 33 Али и ви, сваки да љуби онако своју жену као и себе самога; а жена да се боји свога мужа“.
„Угледајте се, дакле, на Бога – γίνεσθε οὖν μιμηταὶ τοῦ Θεοῦ (= будите дакле подражаваоци Бога), као љубљена деца; и живите у љубави, као што је и Христос љубио нас, и предаде себе за нас у принос и жртву Богу на пријатан мирис“. – Сав морални идеал хришћана, сав морални живот њихов, врховно правило богочовечанске етике, категорички императив еванђелске делатности, несумњиво је у овој чудесној благовести и свеобавезној заповести: „угледајте се на Бога“. На којег Бога? Не на неког далеког, наднебеског Бога; не на неког измишљеног и замишљеног Бога; не на неког трансцендентног Бога, који се далеко држи од нашег земаљског света, или се гади да га се додирне, већ на Бога. – оваплоћеног, Бога – очовеченог, Бога који је сишао у наш земаљски свет, и као човек живео међу људима, и Својим животом међу нама показао и доказао да је заиста једини истинити Бог у свима световима. Ето, на тог Бога се угледајте. Он је тако близак људима, свима људима, тако човечан, тако милостив, тако моћан, тако благ, тако човекољубив, да Му нема равна на земљи. Бескрајан је у човекољубљу: нема грешника кога Он неће загрлити; нема палог и пропалог, до кога се Он неће самилосно спустити, да би га подигао из његове пропасти, из његовог пакла. Но Његово човекољубље показало се безграничније од сваке безграничности тиме што Он људима свих времена даје божанске силе да би могли живети божанским животом, угледајући се на Њега – оваплоћеног Бога (ср. 2Пет.1:3–8). И то им даје у Цркви и Црквом, која је тело Његово, а Он њена Глава, њен живот, њена Истина, њена Правда, њена Сила, њена Вечност, њена Свемоћ, њено све и сва у свима световима. У њој се помоћу светих божанских сила расте „у човека савршена“, расте „у меру раста внсине Христове“, живи Богом угледајући се на Бога. Све то даје чудесни Господ Христос, даје из безграничне љубави према људима. А од људи за све то тражи само једно: одговарајућу љубав. На љубав одговорити љубаољу; на човекољубље одговорити христољубљем.
А ништа лакше и пријатније од тога. Тешко би било тражити од грехољубивих људи да на мржњу одговоре љубављу. Природно је и логачно и лако на Христово беспримерно човекољубље одговорити христољубљем. Своје јединствено човекољубље Господ Исус је показао на безброј начина, но нарочито Својом беспримерном жртвом за род људски. Принесена из неизмерне љубави према роду људском, ова жртва је постала, и занавек остала, најпријатнији миомир што је земља послала небу и човек Богу. Да се сва земља у грумен измирне претворила, не би тако замирисала пред Богом и осталим светим бићима небеским, као што је замирисала од ове чудесне и чудотворне жртве. А од нас хришћана се тражи једно: да живимо у тој љубавиХристовој. Има ли што пријатније и радосније од тога? Утолико пре што нам и за ту љубав даје божанске благодатне силе сам Господ Христос преко Духа Свог Светог: јер Духом Светим излива љубав Божју у срца наша (Рим.5:5). Тој љубави као новом животу учи нас чудесни Господ Исус. Он нам и силе даје да у њој живимо (ср. 1Кор.3:8; 1Фес.4:9). Зато свети апостол и захтева то од нас као нешто природно и неопходио: „живите у љубави, као што је и Христос љубио нас“. Та христолика љубав, и наш живот у њој, и сачињава наше угледање на Бога, наше подражавање Бога. Њоме ми најочегледније показујемо и најубедљивије доказујемо да смо „мила деца“ Божја, а Бог – наш мили Отац. Деца су достојна оца, ако личе на њега. Тако и ми хришћани, достојни смо Бога, Оца свога, ако личимо на Њега. А на Њега личимо највише љубављу, животом у љубави.
Угледати се на Бога? Да, на Бога, не на неког мањег и нижег од Бога, или на нешто мање и ниже од Бога. Не ни на Анђеле, ни на Арханђеле, ни на Херувиме, ни на Серафиме! не! не! не! него на несравњено веће и више од њих биће, на Свебиће, на – самога Бога! јер, гле, Он ти је ближи него Херувими, него Серафими, зато што си ти, човече, сваки човече, створен по лику Божјем. То је оно што је у теби – ти, што тебе чини тобом. Не заборави: ниси створен по лику Анђела ни Арханђела. Па још додај томе и ово чудо над чудима. Бог је постао човек, и ето Га сав као Богочовек у Цркви, поред тебе, око тебе, и у – теби! Шта кажем?
Ето Га у теби кроз Свето Причешће, ето Га целог, васцелог, свечудесног, свемилог, свеблагог, свемилостивог, са свима Његовим божанским силама, савршенствима, миомирима. И ти још питаш: како да се угледам на Њега? Та само љуби Њега као што Он љуби тебе, и гле, ти си већ као Он. Љубав, то је Бог; љубав, то је Богочовек: али зато: и човек. Када си у божанској љубави Христовој – ти си прави човек; и више, више од тога: ти си прави „бог по благодати“. Јер све Његово постаје твоје кроз свето Причешће и остале свете тајне; и сврх тога: сам Он постаје твој и ти Његов: ти сав у Њему и Њиме и ради Њега, али и Он сав у теби и тобом и ради тебе. Не плаши се, и не чуди се, та Он је ради тога и дошао у наш бедни земаљски свет (ср. Ин.17:21–26). Кроз свете тајне и свете врлине Он се, свесмирени и свечовекољубиви и свежалостиви, усељује у тебе, настањује у теби, оваплоћује у теби, (ср. Ин.17:26, Ин.6:56–57; Гал.2:20; 2Пет.1:3–8). Из ненаситог човекољубља и самилости Он се оваплотио, постао човек, постао као ми, да бисмо ми постали као Он: тојест живели као што је Он живео, ходили као што је Он ходио, љубили као Он, молили се као Он, милосрдовали као Он, били у свему као Он јер је Он био све наше и све ради нас, осим греха (ср. 1Ин.3:7; Ин.2:6; Ин.3:2,6,9; Ин.4:9; Евр.2:14–18; Евр.12:1–3). Сав Бог сишао је на земљу, да би сав човек узишао на небо. У Богочовечанском телу Христовом, то се непрекидно збива: васцелим бићем својим људи узлазе на небо: јер Црква је небоземно биће, које органски сједињује земаљско са небеским, и собом преноси човека у небеске светове (ср. Еф.1:10,23; Еф.3:19,6; Еф.2:5–6). Дајући нам све то, Он зато с правом захтева и тражи од нас људи ово: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мф.5:48); јер само тако постајете и остајете синови Оца небескога, „љубљена деца“ Његова.
Гледан из свега тога и кроза све то, шта је Христос Господ и Бог наш? Свемилостивост, свељубав, свесамилост: јер нас је избавио из троједног пакла: из пакла греха, из пакла смрти, из пакла ђавола. А ми људи највише и личимо на Њега самилошћу. Имамо ли Његову самилост, гле, ми постајемо „као Он“, већ смо се угледали на Њега. Зато је Он Своју заповест о богоподобном усавршавању нашем превео у ову свеврлину која је Бог: „Будите милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк.6:36). Та самилостивост је све и сва у нашем спасењу: самилостивост Бога према нама који нам је у Христу опростио све, и христолика самилостивост наша којом ми људима опраштамо, зато што је нама Господ самилосно опростио све (Еф.4:32). „Ти Бога подржаваш, ти се Богу уподобљаваш, када заједно с Њим прашташ“ – τόν Θεόν μίμῃ τῷ Θεῷ ἐξομιοῦσαι, ὅταν συγχωρήσης ἐκείνῳ.“57
Грех, шта је грех? Непријатељство према Богу, пљување на Бога. А смрт? То исто, и још много горе, несравњено горе. А ђаво? То исто, такође, само неизмерно горе, горе, горе и од најгорег. А људе, огрезле у греху и заљубљене у грех, огрезле у смрти и заљубљене у смрт, огрезле у ђаволу и заљубљене у ђавола, – спасти од греха, спасти од смрти, спасти од ђавола, шта је то, ако не јединствена и беспримерна љубав, сва божанска по бићу и по пројавама. То је ваистину љубав према огорченим и окорелим непријатељима. Спасти такве људе, то значи истински их љубити, и то љубити божанском љубављу, која је са сваке стране свељубав. Љубити их такве, то је жртва, зар не? то је добровољно предавање себе на муке, зар не? Али, то је у исто време и јединствена и беспримерна жртва, никада не виђена у нашем земаљском свету до Христа и пре Христа: жртва Богочовекова – принета за све људе свих времена, и примљена као таква. У томе је њена јединственост незаменљивост. Само она миомиром својим може надјачати смрад свих грехова људских, и свих смрти људских, и свих ђавола људских. Зато је она постала „пријатан мирис“ Богу Оцу. Тако је од Христа и Христом љубав и постала жртвом, и жртвеном. И подвиг, и наука! Ето, пробај љубити непријатеље своје, – то и јесте права еванђелска, божанска љубав, зато Господ и тражи њу од нас као хришћана. Она је та којом се ми одликујемо од осталих људи, нехришћана (ср. Лк.6:27–36; Мф.5:43–48). Она увек значи напор, жртву од тебе, од мене. Замисли, колико пута мораш предати на смрт своје самољубље, да би – благосиљао оне који те куну? колико тек пута предати на смрт своје самољубље, да би – окренуо и други образ ономе који те удари по једном? колико самопожртвовања треба човеку, да би дао и кошуљу ономе који му иште хаљину? колико пута треба душу своју принети на жртву, да бисмо чинили добро онима који нас мрзе? а колико тек пута заклати своје самољубље, да бисмо се усрдно молили Богу за оне који нас гоне? Та света, та божанска, та еванђелска љубав увек је – самопожртвовање: увек полагање душе за ближње своје. Да, она је увек самилосна и саможртвена, јер нас самољубље вуче ка нежртви, ка себичном себечувању, ка саможивом самоодржању на – рачун других. Саможиво чување себе одводи у смрт, у све смрти; христолико жртвовање себе из свете љубави води кроз смрт, кроз хиљаде смрти у – живот вечни. На земљи се само то и збива са људима: једни који саможиво хоће да сачувају себе, али баш тиме погубљују себе и сурвавају себе у све ужасе псевдобића и небића; и Христови људи који радосно жртвују себе за ближње, и тако сачувавају душу своју за живот вечни (ср. Мф.16:25; Ин.12:25).
Свим животом Својим на земљи, свим бићем Својим, нарочито крсном смрћу Својом Богочовек је најсавршеније показао и доказао да је Бог – љубав (ср. 1Ин.4:16, 8; Ин.3:14–18); и то љубав тако изузетна пуноћом и савршенством, свепуноћом и свесавршенством, да ју је сам Он назвао новом љубављу, и њу захтевао, и непрестано захтева, од свих следбеника Својих: „Нову вам заповест дајем: да љубите један другог, као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом“ (Ин.13:34). У човечанском свету има много врста љубави, назовиљубави. Али је само једна – света, беспрекорна, божанска, бесмртна, вечна. То је Христова љубав. А ти, провери љубав своју, и љубави своје. Јер ништа лакше него да се човек превари у љубави својој, у љубавима својим. Сваку љубав своју испитај и провери Христовом љубављу. Ако је од ње, ако је „као“ и она, онда је дивна, божанска, бесмртна, вечна. „Као што ја вас љубих“ – љубиш ли тако, онда је то права љубав, једина бесмртна и вечна, јер једина божанска, или боље: једина богочовечанска у нашем земаљском свету. Свака друга човечанска љубав: и родитељска, и породична, и супружанска, и пријатељска, и братска, и другарска, и национална, и философска, и уметничка, и научна, добија своју праву, непролазну, бесмртну вредност само ако се Христовом љубављу преобрази, освети, обесмрти, овечни. А Христова се љубав познаје по жртвености, по самопожртвованости својој. По чему ми људи познасмо љубав Христову свеспасоносну? „По том познасмо љубав његову што Он за нас душу своју положи“ (1Ин.3:16). Логично и природно, та иста љубав тражи се и од нас хришћана: „и ми смо дужни полагати душе за браћу“ (1Ин.3:16). А та љубав је сва – живот, наш земаљски живот; живећи њоме, ми живимо небом, самим Богом, живимо оним чиме и свети Анђели и Арханђели, Херувими и Серафими. Јер Господ Христос, ваистину Једини Човекољубац, тиме и показа Своју неизмерну љубав према роду људском што нам даде, и што нам непрекидно даје свете божанске силе – „да живимо Њиме – δἰ αὐτοῦ = кроза Њ“ (1Ин.4:9). Зато сваки од нас хришћанин је тиме што је цео живот његов неућутни гласноговорник који непрекидно разглашује ову благовест: „Живим вером Сина Божјег који ме заволе – τοῦ ἀγαπήσαντός με (= који ме возљуби), и предаде себе за мене“ (Гал.2:20).
Љубити Христовам љубављу значи: живети Христом и у Христу, творећи Његове свете божанске заповести; зато и примите ову заповест као спасоносну благовест: „живите достојно Бога на свако угађање и у сваком добром делу будите плодни“ (Кол.1:10). И још благовест на благовест: „како примисте Христа Исуса онако живите у Њему“ (Кол.2:6). Хришћанин је тиме хришћанин што ходи као што је Господ Христос ходио (1Ин.2:6). Јер из чудесног и чудотворног и животворног човекољубља Свог Господ Христос обитава у нама кроз овакву нашу богочовечанску љубав; а ову љубав своју и према Њему и према људима ми показујемо вршећи заповести Његове (ср. Ин.15:10; Ин.17:26; 1Ин.5:3; Ин.14:23; 1Ин.2:3; 1Ин.3:24; 1Ин.5:3; 2Ин.1:6). Покажи ту свету, ту еванђелску љубав своју како? – Трпљењем Христа ради у свима подвизима за Господа и за ближње, а кроз њих и за себе: јер – „љубав дуго трпи“ (1Кор.13:4). Покажи је – благошћу, добротом, милостивошћу, самилошћу, јер – „љубав је пуна доброте“ (1Кор.13:4); покажи је тиме што си потпуно искоренио завист из своје душе, јер – „љубав не завиди“ (1Кор.13:4); покажи је тиме што си убио сваку гордост у срцу свом, јер – „љубав се не надима“ (1Кор.13:4); покажи је не радећи ништа што не ваља, јер – „љубав не чини што не ваља“ (1Кор.13:5); покажи је не тражећи ништа своје, већ све своје дај ближњима као Божје, што оно уствари и јесте, јер – „љубав не тражи своје“ (1Кор.13:5); покажи је тиме што се нећеш срдити, јер – „љубав се не срди“ (1Кор.13:5); покажи је тиме што нећеш мислити зло, и о злу, јер – „љубав не мисли зло“ (1Кор.13:5); покажи је тиме што се нећеш радовати никаквој неправди, а радоваћеш се истини, јер – „љубав се не радује неправди, а радује се истини“ (1Кор.13:6); покажи је тиме што ћеш благодушно сносити све што те снађе, јер – „љубав све сноси“ (1Кор.13:7); покажи је тиме што ћеш веровати све, јер – „љубав све верује“; и још – „љубав се свему нада“; и још – „љубав све трпи“; а сврх свега покажи да је љубав твоја јача од сваке смрти, од сваког туђег греха, од сваког ђавола; покажи да је трајнија од свега на свету, и бесмртиија, и вечнија, јер – „љубав никад не престаје“, ни у овом ни у оном свету не престаје, и то зато што је сва од Бога, сва води к Богу, сва живи Богом: Његовом Вечном Истином, Његовом Вечном Правдом, Његовим Вечним Животом. Она – сва се излива у срца наша Духом Светим; она нас испуњује благодаћу Господа Христа; она нас увек држи у заједници са Светим Духом, а кроз Њега и са свима људима и тварима; она чини те је све у нама и међу нама од Оца кроз Сина. у Духу Светом (ср. Рим.5:5; 1Кор.13:13): све у светој и блаженој љубави за све и сва, а најпре за чудесног и незаменљивог Господа Христа, и кроз Њега и Њиме за све и сва. Онда, онда, онда – „ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? као што стоји написано: „За тебе нас убијају вас дан, држе нас као овце које су за клање. Али у свему томе побеђујемо Оним који нас је заволео (διὰ τοῦ ἀγαπήσαντος ἡμᾶς = Оним који нас је возљубио).58 Јер насигурно знам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим.8:35–39; ср. 1Кор.15:54–57; 2Кор.2:14).
„А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомињу међу вама, као што доликује светима; тако и срамотне и луде речи, или шале, што се не пристоји, него још захваљивање“. – Пошто је Бог постао човек, то је бити човек постало бескрајно озбиљна, божански озбиљна, ствар. Од појаве Богочовека Христа у нашем човечанском свету, све је у човеку постало божански озбиљно, божански важно, све: од најмањег до највећег, од најневидљивијег до најочигледнијег. Јер је све човеково, и душа и тело, одређено за бесмртни, вечни живот. Припремање и оспособљавање за тај живот врши се на земљи. Како? Освећивањем и душе и тела помоћу еванђелских светих тајни и светих врлина. Свети по позиву, хришћани су дужни бити свети и по животу. Све у њима да буде свето: и дух и душа и тело (ср. 1Фес.5:22–23; 1Кор.3:16–17; 1Кор.6:20). Све њихове мисли, и осећања, и хтења, и дела треба да буду „као што доликује светима“. Блуд, нечистота, лакомство,не сме се ни спомињати међу њима, акамоли чинити. И то није све, него се не смеју говорити, ни изговарати, никакве срамотне и бесмислене речи, или правити шале. Увек имај на уму ову истину: живот је божански озбиљна дужност; бити човек је божански важна ствар. Светост Богочовека Христа је наше мерило и наш углед и наш узор: „у целокупном животу“ свом ми морамо бити „свети, изграђујући себе по Свецу који нас је позвао“, тојест по Богочовеку Христу (1Пет.1:14, 15). Зато не смемо чинити ништа „што се не пристоји“,већ увек само оно „што доликује светима“. А за све то неопходна је брига, и бдење, и стражење над свим оним што се дешава у нама и око нас. Ко еванђелски озбиљно узима душу своју, разумеће ово. И још ће разумети зашто се Господ Христос – „никада смејао није, а често су га виђали где плаче“. И захваљиваћеданоноћно чудесном Господу Исусу што нам је објавио сву божанску истину о човеку: ко је, шта је, ради чега је, откуда долази и куда коначно одлази.
Свестрано осећајући божанску збиљу човекова бића и његова живота, Златоусти еванђелист благовести: Каква је корист направити шалу? Њоме ћеш само изазвати смех. Нека не буде ниједне празне речи, јер од празних речи ми се отискујемо у непристојне разговоре. Сада је време не весеља, него плача, туге и ридања. А ти се шалиш! Који борац, изишавши на арену, оставља борбу са противником, и збија шале? Близу тебе је ђаво, вије се око тебе ричући, да би те прогутао, све ставља у покрет и свим силама ради ти о глави, довија се како да те истера из твога уточишта, шкргуће зубима, цичи, распирује огањ против твога спасења, – а ти седиш и збијаш шале, водиш празне разговоре и говориш непристојне речи?! Можеш ли га савладати? Ми се, драги моји, као деца играмо … Сада је време рата и војевања, бдења и стражења, наоружавања и припремања за борбу; нема места никаквоме смеху у садашње време, јер је ово време – време овога света. Чуј шта Христос говори: „Свет ће се радовати, а ви ћете жалосни бити“ (Ин.16:20). Христос је распет на крсту због твојих зала, а ти се смејеш? Он би бијен по образима и толике муке претрпе због твоје пропалости и буре која те понела, а ти се веселиш? И зар Га тиме не вређаш све више? Но пошто некима ова ствар изгледа безазлена – ἀδιάφορον (= ни добра ни рђава), размислимо мало о томе, и видеће се како је то огромно зло. Уствари, дело је то ђавола: чинити да се не обраћа пажња на безазлене ствари – τό ποιεῖν τῶν ἀδιαφόρων καταφρονεῖ (= чинити да се не придаје важност ономе што изгледа наивно, ни добро ни зло). А да ништа није безазлено, наивно, адиафорно, ево доказа. Погледајмо какав треба да је свети човек. Он треба да је тих, кротак, тужан, плачан, скрушен. Према томе, ко збија шале није свет; такав, макар био и Јелин, смешан је. То је дозвољено само онима што играју на позорници. Где је непристојност, тамо су и шале. Почуј шта говори пророк: „Служите Господу са страхом и радујте Му се с трепетом“ (Пс.2:11). Шаљење чини душу млитавом, лењом, тромом; и оно често изазива свађе и порађа туче. Дивно је када је душа трезвена, немогуће ју је завести; а расејану, ко неће занети? Она ће бити обманута сама собом, и неће јој бити потребне замке и нападаји од стране ђавола. Стога, да говоримо оно што нам доликује, и нека света уста не изговарају речи, својствене устима нечасним и бестидним. „Јер шта има правда с безакоњем? или какву заједницу има светлост са тамом?“ (2Кор.6:14).59
Божанске врлине одводе човека у Царство Божје. Божје су, и зато одводе Богу. Што је небожје, одводи небогу. А небожје није друго него грех и порок. Свака врлина приближава човека Христу Богу, изграђује га и преображава и освећује, и све што је Христово чини његовим. Он још овде на земљи има у великој мери царство Божје, царство Христово (ср. Мф.5:3, 10; Лк.11:20). „Царство Божје је правда и мир и радост у Духу Светом“ (Рим.14:17). Ко живи у њима, већ је у царству Божјем. Зато Спас и вели: „Царство Божје је унутра у вама“ (Лк.17:21). Живи ли човек у овом свету Истином Христовом, и Правдом, и Љубављу; једном речју: живи ли Еванђељем Христовим, већ је у царству Божјем, већ има удела у њему, већ је ушао у наслеђе Христово, чију ће бескрајну пуноћу, са свима божанскнм савршенствима и блаженствима, потпуно уживати у оном свету као син Божји и сунаследник Христов (ср. Гал.4:7; Рим.8:17).
Ништа нечисто не води Свечистом, већ увек Нечистом; ништа грешно не води Безгрешном, већ увек Свегрешном. Нарочито блуд. Он просто стрмоглављује човека у царстго Нечистог и Свегрешног. И свака друга печистота: нечисте мисли, нечисте жеље, нечисте намере, нечисто срце, све то потапа човека у страшне тмине и помрчине, које га и у сами ад свуку, ако покајањем не спасе себе из те таме и узаживи светлошћу еванђелском. Од свих нечистота својих душа се може опрати једино светлошћу Христовом, јер је Господ Христос – „Светлост живота“ (Ин.8:12). Разлије ли се по души „Светлост живота“, душа васкрсава из свих својих мрачних смрти у Незалазну Светлост вечнога живота. Уствари, Господ Христос је у нашем земаљском свету једина „Истинита Светлост“ (Ин.1:9; Ин.2:8). Зашто? Зато што Га никаква тама греха, смрти, зла, сатанизма, не само не може угасити, него ни обузети, ни умањити, ни помрачити. Зато је Он, једино Он у историји рода људског објавио о Себи ову чудну благовест: „Ја сам светлост света: ко иде за Мном неће ходити по тами, него ће имати светлост живота“ (Ин.8:12). Ко не иде за Њим, несумњиво ходи по тами, и тама га одводи у царство зла, греха, и сатанизма = пакао: јер грех друго и не ради него прља човекову душу, прља васцело биће његово, и тако прљаво и нечисто оно не може имати удела у Царству Христа Бога,који је сав Светлост, сав Чистота, сав Красота.
Сврх свега лакомство највише удаљује и најдаље одбацује човека од царства Христа Бога. Шта је лакомство – πλεωνεξία? Лакомство је заљубљеност у ствари, обожавање ствари место Творца, клањање пред стварима као пред божанствима, као пред идолима. Лакомство – робовање идолима, било видљивим или невидљивим. Зато богонадахнути, апостол и назива лакомство идолопоклонством. Те ствари, којима човек служи као божанствима, као идолима, могу бити и духовне природе: идеје, мисли, страсти. Ко служи идеји, ма којој идеји, као врховној вредности – идолопоклоник је. Ко служи науци, или философији, или уметности, или природи, или техници, или човеку, или друштву, или нацији, или човечанству, као врховној вредности – идолопоклоник је. Јер идолопоклонство је служити као врховној вредности ма коме или ма чему сем једином истинитом Богу и Господу Исусу Христу. Исто тако, идолопоклонство је служити ма којој мртвој ствари, материјалној ствари, и живети ради ње као ради своје најмилије вредности. Такво је идолопоклонство:среброљубље, модољубље, уопште – ствариљубље. У идолопоклонство духовне природе спада робовање страстима као врховним вредностима. Зато је неизлечиви блудник уствари идолопоклоник. Исто тако, идолопоклоник је и сваки неизлечиви гордељивац, јер служи демонској страсти: гордости; идолопоклоник је и сваки неизлечиви мрзитељ, пакосник, прељубочинац, пијанац, лакомац, кавгаџија, лопов, разбојник, врачар, мађионичар, јеретик, саможивац, јер сваки од њих служи и робује по некој ђаволској страсти. Зато не могу наследити царство Божје, царство Христово (ср. 1Кор.6:9–10; Гал.5:19, 21).
„Нико да вас не вара празним речима, јер због тога иде гњев Божји на синове противљења. Не бивајте дакле заједнинари њихови“. – Празне су речи оне у којима нема истине Божје. Оне су и мехурски лаке и мехурски краткотрајне. То су, на првом месту, речи „синова противљења“, тојест оних који се противеБогу и свему Божјем. Њихове су речи „празне“, јер не садрже у себи никаквог стварног и оправданог разлога због кога би се требало противити Богу. Зашто се противе Богу? Ако им је до Истине, ено је сва у Христу Богу; ако им је до Правде, ено је такође сва у Њему; ако им је до Добра, до Љубави, до слободе, до Мудрости, до Бесмртности, до Вечнога Живота, до Раја, – ено све је то у Њему потпуно дато. Заиста, не постоји стварни разлог због кога би се требало противити Богу, не покоравати Му се, одбацивати Га, не признавати. Али у томе се и састоји неразумност и лудост људског богопротивљења и богоборства, и неоправданост безбоштва. У томе они су само слепи и луди и глупи подражаваоци – ђавола. Јер је сав ђаво у богопротивљењу и богоборству и богоодрицању. Сав живот његов, и сав смисао бића његова је у томе: противити се стално и упорно Богу и свему Божјем. И људи, противећи се Богу, испуњују се духом првог и вечног Богопротивника – ђавола, добровољно се усињују њему, и тако постају „синови противљења“. У целокупном њиховом богоборачком раду очигледно је присуство духа и силе првог Богопротивника. Зато свети тајновидац и тврди да ђаво стално „ради у синовима противљења“ (Еф.2:2). Због безразложног противљења Богу од стране „синова противљења“ и иде гњев Божји на њих. Хришћани знају да разликују духове, и речи Божје од празних речи „синова противљења“. Зато не пристају уз њих, нити су им заједничари.
Поред тога, сваки човек који упорно и свесно остаје у својим гресима, и не каје се, син је противљења. Јер грех по природи својој није друго до противљење Богу, рађење против воље Божје, против онога што Бог воли и што хоће од људи. Суштином својом грех је сав против Бога, и зато односи и одбацује човека далеко од Бога, одбацује га до у сам пакао, ако се човек не покаје од греха. Грех и није друго до угледање на ђавола, подражавање ђавола, као што је свака света врлина угледање на Бога, подражавање Бога. Остајући добровољно и упорно у својим гресима, људи самим тим имају удела у природи ђавола и у царству његовом, зато не могу имати удела у царству Христа Бога (ср. Еф.5:3–5). Живећи пак светим тајнама и светим врлинама, људи постају „заједничари у природи Божјој“, и тиме заједничари у царству Христа Бога (ср. 2Пет.1:3–8).
5,8
Све док је ван Богочовека и Његове божанске светлости, човек је у тами. Не само то, него се толико навикне на таму и сроди с њом, да и сам на неки начин постаје тама. Како то људи постају тама? – Живећи у гресима. Грехољубље је као нека топионица: људи у њој претапају себе у таму, изједначују себе са њом. То није ни чудо, јер греси луче из себе таму, као што врлине луче светлост. Кроз сваку божанску врлину у душу се слива божанска светлост; а кроз сваки грех у њу се слива демонска тама. Бог је светлост, и зрачи светлошћу; ђаво је тама, и „зрачи“ тамом. Отуда између светлости и таме нема заједнице, јер нема ничег заједничког. „Који зло чини, мрзи на светлост“ (Ин.3:20). Зла дела су сведоци људског грехољубља, јер сведоче „да људи већма воле таму него светлост“ (Ин.3:19). Живећи у гресима који су по самој природи својој тама, људи не само тамују него и тамнују, пошто је сваки грех уједно и тама и тамница, коју једино покајање може развалити и душу на светлост извести.
Све док су у гресима, људи су не само у тами него су и сами тама. А када се обрате Господу Исусу, они се не само обрету у светлости него и сами постају светлост. Како се то збива? – Подвигом вере. Спаситељ изјављује: „Ја светлост дођох на свет, да ниједан који верује у мене не остане у тами“ (Ин.12:46; ср. Ин.12:36). Поверује ли у Господа Исуса, човек сву душу преноси у светлост, и божанским светим тајнама и светим врлинама преображава је и саму у светлост. У Господу светлости људи и сами постају светлост. Зато Господ и вели Својим ученицима: „Ви све светлост света“ (Мф.5:14); а свети Павле хришћанима: „негда бејасте тама, а сада сте светлост у Господу“. Заиста, људи су светлост само „у Господу“; ван Њега, и без Њега, они су тама. Зато Спас и благовести: „Ко иде за мном, неће ходати по тами, него ће имати светлост живота“ (Ин.8:12). Док су ван вере, и без вере, у Господа Христа, људи не знају ради чега постоје, откуда долазе и куда одлазе, јер им је васцело биће потопљено у таму. И на њима се испуњује Спасова реч: „Ко ходи по тами, не зна куда иде“ (Ин.12:35).
А свети Богослов, као објашњавајући ове Спасове речи, вели: „Који мрзи на брата свога, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи“ (1Ин.2:11). Што богомудри апостол вели за мржњу, важи за сваки грех, за сваки порок, за сваку страст. Ма у коме греху био, човек је у тами, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама греха заслепљује очи. Сваки грех спада у Сатанину „област таме“, а свака врлина у Божју област светлости (ср. Деян.26:18). „Бог је светлост, и таме у Њему нема никакве“ (1Ин.1:5). Хришћани постају „деца светлости“, најпре светим крштењем, па онда свим осталим светим тајнама и светим врлинама, зато су и дужни да живе „као деца светлости“. Они само тиме и посведочавају да су „светлост у Господу“. Боговођени апостол пише хришћанима: „Сви сте ви синови Светлости и синови дана; нисмо ноћи нити таме“; зато смо дужни да помоћу вере, љубави и осталих светих врлина „заједно с Њим – тојест са Господом Христом – живимо“ (1Фес.5:5, 8:10).
Ко живи у Христавој светлости, то показује својом христоликом добротом и праведношћу и истином. Јер божанске врлине нису друго до светљење божанске светлости. Свака врлина неминовно светли. А када се све божанске врлине потпуно зацаре у човеку, онда он сав светли, зрачи божанском светлошћу. Пример: Светитељи. Живећи свето, они светле. Јер светост је светлошћу светост. Отуда увек нимбуси око глава Светитеља. Свака је божанска врлина пуна свете и светле силе, те свака освећује и осветљује човека. Светост и светлост врлина је сва од Бога Духа Светог. Зато се оне и називају, и јесу – „род Духа“, плод Духа(ср. Гал.5:22–23). Када се дух човечји оплоди Духом Светим, онда и рађа плодове Духа – свете врлине и свете силе, од којих се и састоји свети живот. Живећи тако у Духу Светом, људи и живе „као деца соетлости“.То и јесте живљење – „у свакој доброти и правди и истини“.
Хришћанинов је даноноћни подвиг: истраживати и чинити што је угодно Богу. Како се то обавља? – Молитвеним бдењем и богоразмишљањем, нарочито. То је подвиг трежњења ума, трежњења срца, од сваке опијености светом и грехом. Грехољубље је пијанство душе. Грехољубива душа нити ишта види као што треба видети, нити ишта зна као што треба знати, нити ишта ради као што треба радити. Одлучна је и строга еванђелска заповест, упућена свима: „Отрезните се као што треба, и не грешите“ (1Кор.15:34). Сваки грех, и онај најмањи, опије помало душу, занесе је, овансеби је, те она посрће; а од већих грехова, она пада; а од упорног остајања у гресима, од упорног грехољубља, она пропада. Шта је лек од тог пијапства, од грехољубља? – Христољубље. А христољубље се састоји у вршењу заповести Христових. Почетак је тога: одлучно престати са грехом. Јер вера у Господа Христа, и јесте прва заповест, а она почиње са променом нашег живота. Приморај себе на нови живот – по Христу и у Христу. Да, ми у почетку морамо одлучно и немилосрдно приморавати себе на вршење заповести Христових, зато што грехољубива природа наша, или боље навика наша, вуче ка греху и хоће грех. А вршење заповести Христових изгони грех, убија грехе, умртвљује грехољубље. Примораваш ли себе на вршење еванђелских заповести, Господ ће ти, по мери добровољног труда твог, додавати благодат на благодат, и у току времена теби ће вршење заповести Спасових постати и лако и пријатно и природно; и ти ћеш свим бићем осетити како је јарам Христов благ и бреме Његово лако (ср. Мф.11:29–30).
Вршењем еванђелских заповести душа се отрежњује од пијанства грехољубног, исцељује се од те најопасније болести своје. Тако исцељена и оздрављена, она је способна да истражује, проналази и чини оно што је угодно Богу. То је мучан подвиг, али и неопходан у хришћанском животу. Јер се само њиме отрежњује и обнавља и ум и срце и савест. А обновљен ум обновљено срце и обновљена савест неопходни су хришћанину, да би могао проверавати, сазнавати и знати „шта је добра и угодна и савршена воља Божја“ (Рим.12:2). Само обновљена ума и срца и савести хришћанин зна да је „угодан Богу“ када „служи Христу“ у Духу Светом помоћу светих врлина (ср. Рим.14:17–18).
Знајући из свог благодатног искуства да су доброта, правда, истина, љубав, молитва, и остале свете врлине – „род Духа“, плод Духа, плод светлости, дела светлости, хришћани „као деца светлости“, „као синови светлости“ не треба да пристају на „бесплодна дела таме“. А „дела таме“ то су греси. Сваки грех је дело таме, и то оне исконске таме која се кроз добровољне грехе човекове усељује, увлачи у човека, и постаје у њему стваралачка сила греха, радионица греха. Дела таме су бесплодна, јер не рађају људима ништа божанско, ништа трајно, ништа бесмртно, ништа вечно, ништа богочовечно: ни добро, ни правду, ни истину, ни љубав, ни мудрост, ни живот. А у изобиљу рађају смрт, пакао, муке. Зато су хришћани дужни да „карају“творце бесплодних дела таме. „Карајте“, иако сте кротки и смирени, јер су од бесплодних дела таме душе људске у смртној опасности, а ви знате Истину и синови сте светлости и служите Богу Истине и Светлости. Баш зато их „карајте“ што верују лажи и лутају по тами служећи безумно неправди, безакоњу, греху и ђаволу. „Карајте“ их начином свога живота. Не велим: карајте их набрајајући њихова дела, ружећи их због њих: јер знам да ревнитељи чистоте и само сећање на та дела сматрају скврнављењем себе. Међутим, они ће не мање бити покарани, када дела ваша буду блистала врлинама. Светлошћу вашег живота сва дела њихова биће покарана и откривена и обелодањена. А обелодањење тих дела њихових вашим врлинским животом – τῆς ἐναρέτου πολιτείας – тргнуће их и привести самоосуди. А то је почетак обраћења. Обраћење пак одводи у упражњавање врлине – εἰς ἐργασίαν ἀρετῆς, што и јесте светлост.60
Грехољубиви људи су обично уметници у злу, вешти у чињењу грехова и у скривању грехова. Зло има своје амбисне тајне, које оно „посвећенима“ открива, а лукаво од осталих скрива. Да није тако, чиме би оно побуђивало радозналост код људи? А људи ништа тако страсно не воле као тајанственост. Зато главни редитељ зла тако уметнички и облачи у чаролиске тајанствености све врсте греха. Изазивачи тајанствене,сласти греховне привлаче људе као лепак муве. Ако ни у чему, ђаво је несумњиво генијалан у једноме: у распредању и испредању зла у безброј разноврсних комбинација. Заиста је „тајна безакоња“ грандиозна у нашем земаљском свету (ср. 2Фес.2:5). Она вешто наводи и лукаво заводи људе на такве тајне греха о којима је „срамно и говорити“. Зато о њима не треба говорити, и тиме језик свој прљати, него их светлошћу свог светог живота обелодањивати и њихову наказност и свепагубност изобличавати.
Да није светлости, не би се знало да је тама – тама; и оно што је у тами не би знало да је у тами. Да није светлости, тама би могла тврдити да је она све и сва, и да ван ње не постоји ништа. Да није Бога, не би се знало да је грех – грех, и зло – зло, и ђаво – ђаво. Исто тако, да није истине, не би се знало да је лаж – лаж; да није правде, не би се знало да је неправда – неправда; да није љубави, не би се знало да је мржња – мржња. Али, чим се светлост појави, одмах се види шта је тама, и шта је у тами. Чим се Бог појави, одмах се види шта је ђаво, и шта је у њему. Чим се истина појави, одмах се види шта је лаж, и шта је у њој. Чим се добро појави, одмах се види шта је зло, и шта је у њему. Зато се и зна шта треба карати, изобличавати, осуђивати. Зато све што се објављује, обелодањује, види – „светлост је“, осветљено је, обасјано је, и може се испитивати и познати.
Да није Бога, ко би осуђивао грех, и зло, и смрт, и ђавола? и зашто би их осуђивао? и чиме би их осуђивао? и у чему би се састојало мерило за мерење свега тога? Људи не би знали ни шта су, ни ради чега су, ни због чега их ваља осуђивати, избегавати, уништавати. Сматрали би их за нешто природно и неопходно, за нешто неуклонљиво и неуништиво. Али појава оваплоћеног Бога у овом свету осветлила је овај наш свет и открила нам, и обелоданила нам, и казала нам, и објавила нам шта све у њему има, и због чега су грех и зло и смрт и ђаво – нешто ужасно, убиствено, страшно, достојно сваког избегавања и осуде и уништења. Тек од Богочовека и Богочовеком ми знамо и видимо да су и грех, и зло, и смрт, и ђаво – нешто неприродно и противприродно, нешто нељудско и противљудско, нешто убитачно и одвратно, и чега се ми људи можемо ослободити само Њиме, оваплоћеним Богом и Господом нашим Исусом Христом.
Једнога духа са богомудрим апостолом, Златоусти боговесник благовести: Свети апостол је рекао: „ви сте светлост“, а светлост открива све што се у тами збива. Ако дакле, ви, вели апостол, будете добродетељни и достојни дивљења, неваљали људи се неће моћи прикривати. Јер као што у време, када светилник гори, сви су обасјани, тако и ви када светлите, обелодањени неваљалци биће поражени. Следствено, треба карати,изобличавати. – Као што се унутрашња телесна рана, док се потајно шири и укорењује унутра, не може подвргнути никаквом лечењу, тако и грех, док се скрива као у мраку, ради са великом смелошћу; но чим се обелодани – постаје светлост: не сам грех, – јер како је то могуће? – него онај који га је чинио. Јер ако он буде изведен на скуп, ако буде усаветован, ако се покаје, ако добије отпуштење греха, зар тиме ниси растерао његову таму? зар тиме ниси исцелио његову рану? зар ниси бесплодност кренуо ка плодности?61
Греси су наша духовна смрт. Када смо у њима, ми смо духовни мртваци: мртви смо за све што је божанско, узвишено, бесмртно, вечно. И то смо сазнали од Господа Христа (ср. Мф.8:22; Рим.13:11–12; Ин.5:25). Али смо од Њега сазнали још и ово: да Он има силе којом васкрсава све мртваце. Зато свети апостол благовести: „устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“. Јеси ли грехољубив, гле, ти стално спаваш, ниси будан за оно што је божанско и вечно у животу, идеш кроз живот као месечар, неосетљив и несвестан за оно што сачињава прави смисао и истинску радост живота. Греси успављују у нама богочежњива осећања, оно што нас креће ка Богу и одушевљава за све што је божанско и рајско. Та наша успаваност у гресима и јесте наше духовно мртвовање, наша духовна смрт. Ево светлости Христове; она нам то обелодањује, и показује: греси су смрт душе, а Бог – живот душе; смрт је пакао, а живот – рај; бирај. За Њега, свемоћног Богочовека, смрт је сан, из кога Он буди свакога који жели. Јер само Он, Свемоћни, има силе да буди људе из смрти као из сна. Заиста је духовни мртвац сваки човек кога Господ Христос није пробудио Својим Еванђељем. Заиста сваки грехољубац спава сном смрти, и у сну се батрга по буњишту и црвишту свом и општељудском, и не осећа у каквом је смраду, и ужасу, и беди, и паклу. „Устани!“ – свануло је, јер је грануло „Сунце правде“ у нашем земаљском свету. Ти спаваш, скрхан својом неправедношћу и туђом неправдом, и сматраш да нема ни праведника; ти спаваш, опхрван смрћу и смртношћу, и сматраш да нема васкрсења и вечнога живота; ти спаваш, опчињен злом и ђаволом, и сматраш да нема ни добра ни Бога. А гле, ево у нашем земаљском свету и Бога, и правде, и живота, и васкрсења, и свакога добра: „устани и васкрсни из мртвих!“ Ти то можеш, јер зависи од тебе, од твоје силе. А шта је твоја сила? – Вера у свемоћног и свемилостивог Господа Христа. Поверујеш ли у Њега, Он ће те потпуно обасјати Својом чудесном и чудотворном светлошћу, и ти ћеш сагледати сву истину Божју, и сву правду Божју, и сву љубав Божју, и сав рај Божји, и сву вечност Божју, сва савршенства Божја, – сагледаћеш ту, пред собом, у сведивном Господу Исусу. И притом Он ће те испунити Својом животворном Божанском силом, која васкрсава све духовне мртваце, јер је вера наша – „у сили Божјој“ (1Кор.2:5). Та безмерно човекољубиви Господ Христос је зато ту, у нашем човечанском свету, да би се сваки од нас пробудио из греховне смрти, васкрсао из мртвих, презрео своје грехе, и узаживео новим животом, животом у Христу, испунивши се „сваком пуноћом Божјом“. Гле, свака света еванђелска врлина и јесте твоје васкрсење, зато што је свака пуна божанске васкрсне и животворне силе. Покајање? – Ето твог васкрсења. Оно те васкрсаваиз мртвила твог, из мртвовања твог у сластима греховним. А вера? Ето другог васкрсења твог, јер те она васкрсава на живот вечни, на радост вечну у познању јединог истинитог Бога и Господа. А љубав? а молитва? а пост? а корист? а трпљење? а остале свете врлине? – свака је од њих по васкрсење твоје, по победа над једном или над многим смртима што су у теби и око тебе, само их пригрли свом душом, унеси их у срце своје, претвори их у крв своју, и нека кроз крвоток целог бића твог разносе божанске силе што су у њима, и у теби ће умрети све смрти, и изумрети све смртно. И ти ћеш се осећати бесмртан и вечан још у овом свету, преображавајући се кроз свете врлине из силе у силу.
Све је Христом обасјано, све осветљено, све је на видику, цео ваш живот, и ваша душа, и ваше срце, и ваша савест, а камоли ваша дела, – зато гледајте како живите, како мислите, како осећате како поступате. Сви вас чак и с неба виде, најпре сам Господ, а затим и сви свети Анђели и Светитељи. Мудрост је живетиеванђелски „уредно“, еванђелски „тачно“ – ἀκριβῶς; а лудост је, лудило је живети расипнички неуредно, трошећи душу на грехе и пороке. Ко је мудар у очима Господа Христа? Онај који зграду душе своје зида на вршењу светих заповести Еванђелских. А ко је луд у очима Господа Христа? Онај који не зида зграду душе своје на Еванђељу Спасовом. Јер све што се зида Господом Христом, одолева свима бурама и олујама и непогодама искушења, греха, смрти и ђавола; све пак што се зида и гради без Христа, и мимо Христа, и против Христа – лако пада и распада се чим наиђу олује искушења, олује грехова и страсти, поготову ветар смрти и демонизма (ср. Мф.7:24–27). Безбројни су примери мудрог, еванђелски мудрог, еванђелски уредног живота, а на првом месту то су: свети Апостоли, свети Мученици, и сви свети следбеници Христови, а испред њих – сам савршени Свепример -Господ Христос. Пример пак лудог, расипничког живота су: блудни син, лењи слуга са једним талантом, и сви слични њима (ср. Лк.15:11–32; Мф.25:14–30).
Време живота на земљи дато нам је да га еванђелски мудро искупимо. А искупљујемо га непрекидно се спасавајући од зла, које се разлило по целом бићу времена, по свима ноћима и данима: „јер су дани зли“. Од зла се пак спасавамо једино Спаситељем Христом. Јер нема другога бића под небом којим би се људи могли спасавати од зла, греха, смрти и ђавола (ср. Деян.4:12). Ми откупљујемо време, које смо грехом продали злу, када га испуњујемо Христовим добром помоћу еванђелских врлина. Јер само божанско добро Христово може потиснути сва зла из свих „злих дана“, и претворити их у дане добре. „Искупљујући време“ – ἐξαγοραζόμενοι τὸν καιρόν – значи: испуњујући све своје дане Христом и Његовим светим Еванђељем, јер једино Он има силе која нас спасава од свакога зла и од свих смрти што су у њему. Одајући се гресима, ми време свога живота продајемо смрти; а откупљујемо га када се покајањем одрекнемо својих грехова, васкрснемо из мртвих, и узаживимо еванђелским врлинама, које нас испуњују вечним животом. Време земаљског живота дато нам је: да њиме стекнемо вечни живот. А он се стиче вршењем заповести Божјих (ср. Мф.19:17). Посвећујући Христу све дане своје, све време своје, ми искупљујемо време свога живота, стичемо живот вечни, и тако остварујемо божански циљ ради кога нам је и дато време овога живота. Уопште, време је и дато људима на земљи, да буде увод у вечност, увертира у живот вечни. Хришћанин тако и схвата време, и са његове онтолошке и са његове егзистенцијалне стране. Такво осећање времена, и такво сазнање о времену, хришћани стичу живећи еванђелски мудро (ср. Кол.4:5).
Наводећи апостолове речи, свети Златоуст благовести: Апостол нам саветује то, не да будемо лукави и превртљиви, него речи његове означавају ово: време није ваше; сада сте ви путници и дошљаци и иностранци и туђинци; не иштите почасти, не иштите славе, не иштите власти, не будите осветољубиви; све подносите, и тиме искупљујте време; много улажите, све што год би од вас узатражили. Речи апостолове су нејасне, покушаћу да их објасним примером. Замислимо човека који има сјајну кућу, затим како неки долазе да је разруше, он им даје много и много, и тиме избавља себе; тада ми кажемо да је он искупио себе. Тако и ти имаш велику кућу и истинску веру; долазе да ти узму све; ти дај све што заишту од тебе, само спаси своју главну драгоценост – τό κειφάλαιον = веру. „Јер су дани зли“, каже апостол. Шта је то зло дана? Зло данатреба да је около дана – περὶ τὴν ἡμέραν. Ако ти познаш шта је зло у свакоме од нас, онда ћеш сазнати и шта је зло дана. Шта је зло тела? Болест. А шта је зло душе? Порок, поквареност. Шта је зло воде? Горчина. И сваке врсте зло је посувраћеност око природе онога предмета коме се приписује зло. Ако дакле и дан може имати зло, оно треба да је око самог дана, око часова, око видела. Тако и Христос каже: Доста је свакоме дану зла свога (Мф.6:34). Помоћу овога ми можемо схватити и оно. Дакле, у каком смислу апостол назива дане злима? у каком – време злим? Он тако назива не суштину – οὐ τὴν οὐσίαν, не творевину – τά κτίζματα (= твари, ствари, створења), него оно што се збива у њима – τά ἐν αὐτοῖς γινόμενα. Као што и ми имамо обичај говорити: „Имао сам тежак и рђав дан“. Међутим, на који начин дан може бити тежак сем по ономе што се догодило у току дана? А то што се у току дана догађа: добро је од Бога, а зло од рђавих људи. Следствено, људи су творци свега злог што се догађа у времену, зато се и каже: „зла времена, рђава времена“.62
Богозрачни ум светог Фотија овако расуђује: Време није наше својина, јер смо дошљаци. Купуј га, дакле, и учини својим. А како то бива? Угађањем Богу. Јер време онда постаје наше – ἵδιος – када у њему творимо добра дела, која ће у оном свету бити прослављена, као што ће рђава бити осуђена. „Јер су дани зли“. Нису у њима часови или времена зли, – Боже сачувај! – него због зала која ми чинимо у њима, апостол назива дане злима. Није сама природа дана добра или зла. Ради тога и Христос каже: „Доста је свакоме дану зла свога“ (Мф.6:34): тојест зла које у њему бива од нас. „Тога ради не будите неразумни“; пошто, вели апостол, зло цвета и влада у садашњем животу и данима, не будите неразумни да вас оно освоји.63
„Тога ради“ што вам је време дато као увод у вечност, као припрема за живот вечни, „не будите неразумни“. А неразумни сте ако га употребите на зло, и тако себи зарадите смрт, таму, пакао. Бићете разумни ако познате шта је воља Божја да чините са временом. Зато свети апостол наређује: „Познајте шта је воља Господња“, јер ће вам она казати шта Бог хоће од вас, шта Он хоће да чините са временом живота које вам је дао, и којим можете да стекнете или смрт вечну или живот вечни. „Неразумни“ су они који неће да знају за божански смисао времена и проводе време свога живота без познања Бога и воље Божје.То је лудило. У том случају време живота које нам је дато постаје лудница, у којој луди и лудује против свог божанског назначења и наш ум, и наша душа, и наше срце, и наша савест.
Сва воља Божја о роду људском, и о сваком човеку, казана је у Христу Исусу, у Његовом Еванђељу (ср. Еф.1:9). Сваки од нас може сазнати од Њега шта му ваља чинити да постигне своје божанско назначење у свету. Отуда, познати Њега и Његово свето Еванђеље значи: дознати шта Бог хоће да чинимо, сви скупа и сваки понаособ. А воља је Бога Оца да сваки који верује у Господа Христа стекне светост и добије живот вечни (ср. Ин.6:39–40). Значи: разуман је, пред Богом разуман, човек који зна вољу Божју и твори је; а неразуман је пред Богом човек који не зна вољу Божју и не твори је, јер неће да је зна и да је твори. Мудар је, богомудар је човек који слуша заповести Господње и твори их, и гради дом душе своје као на неразрушивом темељу; а луд је пред свемудрим и свеблагим Господом, луд је који то не чини, већ ван Господа Христа хоће да осигура своју душу, свој живот, своју бесмртност, а уствари он на тај начин гради дом бића свог на песку, и дом се распадне и падне чим олује искушења земаљских ударе на њега (ср. Мф.7:24–27). „Шта је воља Господња? Воља Господња је да искупимо садашње време – τό τὸν παρόντα καιρὸν, ἐξαγοράζεσθαι“.64
Као творевина Божја, вино је „веома добро“; али када се злоупотреби, оно одводи у разузданост, у разврат, у поквареност, у пропаст. Ту је онда крива зла воља човекова. Као уопште у исхрани: храна по себи не погани човека, јер је од Бога; човека погани његова грехољубива воља, која преједањем и препијањем употребљава на зло и храну и пиће. „Чувајте се, препоручује Спаситељ, да како срца ваша не отежају преједањем и пијанством“ (Лк.21:34). Од тога срца отежају и у разврат падају. Јести и пити, то је од Бога; али што је више од тога – „ода зла је“ (Мф. ср. 5:37). И у исхрани се мора бити еванђелски мудар и разуман; и ту важи света реч апостолова: „Живите као мудри, не као немудри“ (Еф.5:15). Неразумна употреба пића води у лудорије, у разврат. Апостол забрањује опијати се, а препоручује пити „по мало вина стомака ради и честих болести“ (1Тим.5:23). То важи и за храну: не ждерати, не преједати се, а јести да се одржава здравље.
Свети Златоуст богомудро расуђује: Хоћеш да знаш кад је вино добро? Чуј речи Светога Писма: Подајте вино онима који су у тузи, и силовито пиће онима који су у јаду (Прит.31:6). И с правом: јер оно зна ублажити горчину и тугу и одагнати јад. „Вино весели срце човеку“ (Пс.103:15). Како онда долази пијанство од вина? Ништа не може производити супротна дејства себи. Према томе, пијанство није од вина него од неумерности. Вино нам је дато не ради чега другог него ради здравља тела; но и томе смета неумереност. А почуј и блаженог апостола који пише и говори Тимотеју: „Пиј по мало вина, стомака ради свога и честрх својих болести“ (1Тим.5:23). Јер Бог ради тога и сатвори наша тела сразмернима и да се с малим могу наситити, да би нас тиме научио да смо ми створени ради другог живота – πρός ἑτέραν ζωήν. Такав живот Он је и хтео да нам да од почетка; али пошто ми сами себе учинисмо недостојнима њега, Он га одложи, и за време те одложености не допушта нам уживати неумерено; јер чашица вина и један хлеб довољно је да напуне желудац човеков. Јер господара над свима животињама, човека, Бог створи са малим телом коме треба далеко мање него животињама, показујући тиме не што друго него да бисмо хитали ка другом животу. „Не опијајте се, вели апостол, вином, у коме је блуд“. Јер вино не спасава него погубљује, не само тело него и душу.65
„Испуњавајте се Духом“. Како? Рађајући плодове Духа: љубав, радост, мир, трпљење, доброту, милост, веру, кротост, уздржање (Гал.5:22–23). Упражњавајући врлине Духа, човек се испуњује Духом, Богом. Први дар Духа, „залог Духа“ даје се светом тајном крштења и миропомазања. Јер крштење није друго него рођење Духом Светим (Ин.3:5). Ко се роди Духом, он затим треба и да расте Духом, тојест да се све више испуњује Духом. Томе испуњавању себе Духом, томе подвигу одуховљења себе нема мере, јер „Бог Духа не даје на меру“ (Ин.3:34). Живећи тако, хришћанин постаје храм Божји, у коме живи Дух Божји. Свети апостол пише хришћанима: „Ви сте храм Божји, и Дух Божји живи у вама“ (1Кор.3:16; ср. Рим.8:9). Хришћанство и није друго него живот у Духу Светом. По учењу светих Отаца, задобијање Духа Светога помоћу светих тајни и светих врлина и јесте циљ хришћанског живота. Где се налази, и где задобија Дух Свети? У Цркви, једино у Цркви. Доказ? – Света Педесетница: сав Дух Свети, са свима светим даровима, сишао на Цркву, и занавек остао у њој као душа њена – душа у Богочовечанском телу њеном. Тада се испунила Спаситељева реч: реке воде живе потекле су животом и бићем људским (ср. Ин.7:38–39). Отуда се само у Цркви човек и може испуњавати Духом Светим, и живети Њиме: бити у Духу, и Дух у њему. Спас благовести Својим светим ученицима: „Дух Свети у вама обитава (борави) и у вама ће бити“ (Ин.14:17). Пуноћом Свога Божанства Дух Свети живи у Цркви; отуда у њој сви дарови Духа (ср. 1Кор.12:3–13). И сав чудесни и чудотворни живот Цркве креће се, бива и јесте у Духу Светом. Ту „све чини – πάντα ἐνεργεῖ“ Дух Свети по Својој свемудрој божанској власти и вољи (1Кор.12:11).
Златоусти Духоносац благовести: Алостол вели: „Испуњавајте се Духом“. Је ли то у нашој власти? Да, у нашој. Јер када лаж, када љутину, када блуд, када нечистоту, кад грамжљивост отерамо од душе своје; када постанемо благи, жалостиви, душебрижљиви; када не буде у нас лакрдијања; када себе начинимо достојнима, – шта ће онда спречити Духа Светог да нам приступи и долети? И Он ће нам не просто приступити, него ће испунити срце наше. А када унутра у нама буде таква светлост, онда нам никаква врлина неће бити тешка, него лака и пријатна.66
Пошто је живот хришћана уствари живот у Духу Светом, јер „ко нема Духа Христова, тај није Његов“ (Рим.8:9), то сам живот хришћанинов треба да проходи у Духочежњивом расположењу. Зато је живот хришћана непрекидни подвиг удуховљења и одуховљења помоћу светих божанских врлина, које предводи и у свако савршенство одводи молитва. Хришћани се и испуњују Духом Светим живећи и васпитавајући себе и један другог молитвом: „говорећи међу собом у псалмима и славопојима и песмама духовним, певајући и припевајући у срцима својим Господу“. Непрекидно молитвено расположење најбољи је знак да човек живи у Духу Светом. Такав човек за све и сва има разумевања; и сва збивања у себи и у свету око себе он пропрађа молитвом. Јер он свим бићем осећа и зна да се сви конци свих збивања налазе у рукама свемоћног и свемилостивог Господа. И зато хришћани и захваљују Господу „свагда за све“: захваљују Му што је створио овако диван свет; што је створио човека боголиким и дао му способности и средства за богоподобно самоусавршавање; захваљују Му „свагда“ што имају Анђеле и Арханђеле за своју свету браћу, што имају Свету Тројицу за Бога; захваљују Му „свагда“ што је овај видљиви свет створио као храм, и људе у њему као свештенослужитеље (ср. Кол.1:16–20); захваљују Му „свагда“ што је род људски спасао Господом Христом од греха, смрти и ђавола; захваљују Му „свагда“ нарочито и силно за тако незаменљивог и свеблагог и свемилог Спаситеља као што је Господ Христос, за Његов чудесни домострој спасења, за Цркву, за Духа Светог који Црквом и у Цркви извршује непрекидно спасење света, људи, остварује богочовечански домострој спасења кроз векове и векове, и то остварује помоћу светих тајни и светих врлина, необично лаких и приступачних за све људе свих времена; и тако нигде краја њиховом захваљивању – „свагда за све“, „свагда за све“, „свагда за све“. Но изнад свега ми хришћани не престајемо свим бићем захваљивати Богу и Оцу што нам је дао тако свесавршеног, тако свеидеалног, тако свечудесног Спаситеља – Господа и Богочовека Христа, каквог земаљски свет ни замислити није могао. Све што је род људски могао замислити као најидеалнијег и најсавршенијег Бога и Спаситеља, све нам је то дато у лицу Господа Христа, и то несравњено савршеније, љупкије и милије, хиљадама пута савршеније и љупкије и милије. Гледаш Га, и никад да Га се нагледаш! заиста – „што око људско не виде“, то нам је Бог Отац дао у чудесном Господу Христу. Слушаш Га, и никад да Га се наслушаш! заиста – „што ухо људско не чу“, то нам је Бог Отац подарио у сладчајшем Господу Исусу. Осећаш Га, волиш Га, и никад да Га се довољно наосећаш и наволиш! заиста – „што у срце човеку не дође“, то нам је Бог Отац даровао у свемилостивом и свежалостивом Господу Исусу. Хришћани, та ви сте хришћани и тиме, нарочито и тиме што захваљујете „свагда“ и за сваку муку, и за сваку невољу, и за сваку беду, јер гле, њих је баш чудотворни Спас наш и начинио средствима нашег спасења, нашег очишћења, нашег освећења, нашег обожења, нашег охристовљења; а њих је тако много у овоме свету, и зато је свакоме од нас тако лако спасти се помоћу њих. Јер када је Једини Човекољубац крст Свој дао нама као свесилу, благословио као врховно средство освећења и свепобедно оруђе спасења, онда – добро дошла свака муко, и свака невољо, јер си ми крстом Спасовим и лака и мила и спасоносна! (ср. Деян.5:41; 2Кор.6:10; 2Кор.12:10; Кол.1:24; Евр.10:34; Ин.16:33). Добро дошла и ти смрти, свака смрти, коју доживљујем Христа Господа ради, правде Његове ради, Еванђеља Његовог ради, Цркве Његове ради, спасења свога ради, спасења браће моје ради. О, да! „захваљујући свагда“ Господу свечудесном, што је Богочовечанском смрћу Својом највећег непријатеља нашег – смрт, претворио у нашег највећег пријатеља: јер нас смрћу – спасава од смрти!
Раскликтана чудесном благовешћу Спасовом, христочежњива душа светог Златоуста благовести: Свети апостол вели: „захваљујући свагда за све“. Шта – зар треба захваљивати за све што се деси? Да, да! макар то била болест, макар то било сиромаштво. Захваљуј, макар и не схватао разлог нечега; у томе се баш и састоји захвалност. Ништа велико, ништа особито, ако захваљујеш када си у добру, када си здрав, када си напредан и срећан. Но од тебе се тражи да захваљујеш када си у невољама и жалостима. Немој говорити ништа сем речи: Хвала Ти, Господе! Но шта ја говорим о невољама које бивају овде на земљи! За сам пакао треба захваљивати Богу, за казне у паклу, за муке у паклу. Јер ако будемо пажљиво размишљали, – несумњиво ће нам много користити и ова ствар: страх од мука у паклу зауздаће срце наше … Да, када нас постижу болести, несреће, беда, онда баш и треба силно захваљивати Богу. И то захваљивати не речима, не језиком, него поступцима, делима, мислима и срцем. Од све душе треба Му захваљивати. Јер нас Он љуби већма него наши родитељи; и љубав Божја се толико разликује од љубави наших родитеља, колико добро од зла.67
Хришћани су свесни необичне сложености, замршености и тежине духовног живота; знају они да је кроз овај живот највидовитији вођ њихов – непрекидна молитва Богу, јер их она преко свих Светих и везује за Бога, и осигурава им Њиме излаз из сваке тешкоће и зла и смрти и пакла. Знају они да се ниједна еванђелска врлина не може упражњавати целисходно осим у заједници „са свима светима“, и да целокупан живот ваља проводити у смерној заједници „са свима светима“ од Оца кроз Сина у Духу Светом. Стога се хришћани непрестано смиравају пред Светитељима Божјим и међу собом: „слушајући се међу собом у страху Божјем“.И то чине, да се не би огрешили о ближње, о браћу, ако би истицали вољу своју, него је увек самопрегорно потчињавају вољи Божјој. „Служи свима као господарима, и ускоро ће сви постати твоје слуге, потчињене теби влашћу, сигурнијом од власти и најсвирепијег тиранина“.68
Један општи божански циљ стоји и пред васионом као целином, и пред сваком твари посебно: да се све сједини у Христу Исусу, живећи у Њему, Њиме и ради Њега. То важи и за мужа и за жену. Као чланови Цркве они су дужни остварити тај циљ у своме брачном животу. Господ Христос је „глава Цркве“ и „спаситељ тела“ Цркве, зато се Њиме одређује, води и руководи сав међусобни однос мужа и жене, сав живот њихов. Муж је глава жени, зато што је Христос глава мужу. И то: „муж је глава жени као што је и Христос глава Цркви“, не друкче. Као глава Цркве Господ Христос непрестано даје телу Цркво све што му је потребно за његов богочовечански живот и спасавање свих чланова његових од греха смрти и ђавола. Тако у муж, имајући Христа за своју главу, добија од Њега све што му је потребно за еванђелски живот у свету: снабдева га свим божанским светим силама, које му цело биће осењују Богом, и тако спасавају од сваког греха, смрти и ђавола. Муж пак, као глава жени, све те божанске силе дужан је преносити на жену, и руководити је у њеном еванђелском животу. Без главе, тело је мртво; тако је и човек мртав, ако Христа не признаје за своју главу, тојест за извор свих животних сила и духа и душе и савести и срца. Господ Христос је глава мужу, ако је овај васцело биће своје уградио у богочовечански организам тела Христовог, Цркве. Муж је глава жени, све док је њему глава Христос. Није ли му Христос глава, он гине и пропада у гресима и смртима, јер није у духовној и животној заједници са Господом Христом, који је „спаситељ тела“, али Спаситељ тела Цркве и свих који су органски делови тога тела.
На том богочовсчапском хијерархиском поретку заснива се, стоји и постоји хришћански брак, хришћанска породнца. Све се добија од Христа кроз послушност Христу. Зато је све христолико, све – христодано, све – христочежњиво. „Жене, слушајте своје мужеве као Господа“, ако они слушају Господа, ако им је Он заиста глава, заиста смисао и циљ живота, заиста Бог и Господ. Хришћански брак, хришћанска породица је црква у маломе. Она претставља и јесте један богочовечански организам, у коме владају еванђелски богочовечански закони, и који живи светим и животворним богочовечанским силама.
Пошто је породица – црква у маломе, то јој је за све и у свему потребан Господ Христос. Како Црква у великоме, тако и црква у маломе, увек је црква Христом, увек је црква тиме што је Он њена глава, а она – Његово тело. У њој све зависи од Њега: она Њиме живи, Њиме постоји, Њиме спасава, Њиме бесмртује – слушајући Га у свему и служећи Му целим бићем својим. У Цркви: Бог је све и сва за човека. Тако треба да буде и у браку, и у породици, тој „домаћој цркви“. Црква је најсавршенија организација, јер је најсавршенији организам: богочовечански организам. У њој су Бог и човек сједињени у један духовноблагодатни богочовечански организам: Бог живи у човеку и човеком, и човек живи у Богу и Богом; човек се у свему добровољно потчињава Богу, усавршава Богом, „расте растом Божјим“ – „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (Кол.1:10; Еф.4:13), али не престаје бити човек; све се обавља и збива у духу богочовечанске симбиозе, богочовечанског саживота, богочовечанске сарадње, богочовечанске равнотеже и пуноће. Због тога је Црква једина права и истинска заједница, једино право и савршено друштво: у њој се и појединац усавршава друштвом, и друштво појединцем; и један и други добија силе за такав подвиг од чудесног Господа Христа, који је у исто време и глава друштву као целини, и глава свакоме појединцу као личности. Стога ван Цркве нема ни правог друштва ни праве личности. То важи и за основну ћелију друштва: брак, породицу. Та црква у маломе треба да „слуша Христа у свему“. А слуша Га, ако муж као „глава жени“испуњује заповести Његове а жена опет заповести мужевље.
Послушност у Цркви, творење заповести Христових је не механичко, аутоматско, роботско, већ добровољно, свесно и љубавно. Ту све бива из љубави и самом силом љубави (ср. Ин.14:21, 23). Послушност Христу у свему из љубави, – то је врховни закон богочовечанског живота у Цркви. Зато је то врховни закон живота и у браку. То је права, истинска, божанска, бесмртна љубав. Отуда се у браку све њоме руководи, њоме мери, њоме цени, њоме омоћује. Усавршавање те љубави је бескрајно, јер је она по свему божанска. А ничему божанском нема краја.
Главна одлика те љубави је жртвеност, свежртвеност. Који љуби, свесрдно се и радосно жртвује за љубљеног. Жртвује се, да би му својом жртвом подарио и осигурао непролазна блага. Пример савршени: Господ Христос. Сав Његов живот, од рођења па до вазнесења, јесте једна непрекидна жртва за Цркву, свежртвено давање себе за њу. Том свежртвом Он је њу основао на Себи и у Себи, и дао јој све божанске светиње и свете силе, да би она помоћу њих спасавала људе од греха смрти и ђавола, и давала им и осигуравала им живот вечни. Тако свежртвена љубав мужа за жену основ је брака, породице, те цркве у маломе. Изузетност и свеспасоносност Христове богочовечанске љубави се састоји нарочито у томе што је она не само потпуно оваплоћена у телу Цркве него и прониче све чланове њене, освећујући их и спасавајући од свега греховног и смртног, а испуњујући их свим што је божанско, бесмртно и вечно.
Обраћајући се мужу, свети Златоуст вели: Ти си чуо о великој послушности; ти хвалиш Павла и дивиш му се што он, као неки диван и духован учитељ, уређује наш живот. Одлично! Али чуј шта он захтева и од тебе: исти пример он наводи и даље: „Мужеви, вели он, љубите своје жене као што и Христос љуби Цркву“.Видео си меру послушности? Чуј сада и о мери љубави. Хоћеш да се жена покорава теби, као што се Црква покорава Христу? Онда, брини се и сам о њој, као Христос о Цркви. Макар требало жртвовати душу за њу, макар требало хиљаду пута бити посечен, макар требало поднети и претрпети сваковрсна страдања, – немој одбити; но макар и све то претрпео, не мисли да си учинио ишта слично ономе што је учинио Христос. Умеј да је учиниш покорном себи својом великом о њој бригом, љубављу, пријатељством. Нема веза јачих од ових, нарочито између мужа и жене. Слугу је могуће некада привезати страхом; али сапутницу живота, матер дечију, виновницу свих породичних радости треба привезати за себе не страхом и претњама, него љубављу и расположеношћу. Какав је брак, када жена трепти од мужа? Какво задовољство може уживати муж, који живи са женом као са робињом а не као са слободном? Ако што и претрпиш за њу, не ропћи: јер Христос то није радио.69
Од Светога долази освећење, као од светлости осветљење. Црква, која собом обухвата све светове, могла је бити освећена само једним тако свесветим и свеобухватним бићем као што је Богочовек Господ Христос. „Да је освети“, Он „предаде себе за њу“, свега себе даде за њу, свега себе остави њој, и на себи основа њу. Цео живот Богочовеков није друго него спасавање света од греха, смрти и ђавола, стварањем и одржавањем Цркве у свету. Он је биће Цркве испунио Својим свејтим божанским силама, и тако је сву осветио, те она светим тајнама и светим врлинама спасава људе од греха, смрти и ђавола. Нарочито је то учинио крстивши је Духом Светим на дан свете Педесетнице, да би и она сама освећивала крштавајући Духом Светим и водом(ср. Тит.3:5; Ин.3:5). И она само том савршеном и свемоћном божанском светошћу очишћава биће људско од свега несветог, греховног, ђаволског. И сада се у њој сваки човек очишћава и освећује „купањем водним, речју“ – τῷ λουτρῷ τοῦ ὕδατος ἐν ῥήματι“. Реч Божја освећује воду Духом Светим. Дух Свети је нешто невидљиво, а освећена вода је нешто видљиво. Даје се и једно и друго, зато што је човек двоструко биће: од невидљивог духа и од видљивог тела. Када реч Божја освећује мртву воду, како да не освети живу душу људску, боголику и бесмртну? „Да је освети очистивши је купањем водним, речју“: јер само света сила Христова, присутна речју Божјом у води крштења, очишћава човека од свакога греха, нечистоте, ђавола, испуњујући га светошћу божанском и Богом, јер који се год у Христа крсти, у Христа се облачи (ср. Гал.3:27). У Цркви све је од Христа, и све у Христу; сав Он у њој, и сва она у Њему.
Зато што је сав Христос у Цркви и сва она у Њему, она и јесте „славна, света и беспрекорна“. Да би је учинио таквом, Он је унео у њу, оваплотио у њу, као у тело Своје, сву Своју Богочовечанску личност, сав Свој богочовечански живот, и сав Свој богочовечански подвиг. У своме најчистијем виду, она је сва – Он, Богочовек Христос, продужен кроза све векове и кроза сву вечност. Отуда, она „нема мрље ни мане, или такога чега“. Збиља, шта је то што јој недостаје; шта – због чега би је могли прекорети? Зар она не очишћава од свих грехова, и од оних највећих и од оних најмањих? зар не ослобађа од свих смрти, и од свих ђавола? зар не прима свакога који јој се обрати? зар не спасава свакога од греха, смрти и ђавола? зар има краја њеном човекољубљу и њеној моћи? А све то чини у њој божанска сила Христова, увек света и увек свемоћна.
Ради чега је Господ Христос дошао у свет? Ради Цркве, да њу оснује у себи и на себи, њу – тело Своје богочовечанско, у коме Он живи свом пуноћом божанских савршенстава Својих, освећујући је сву и све њене сутелеснике, и тако их спасавајући од греха, смрти и ђавола (ср. Кол.1:22; 2Кор.11:2). Сви чланови Цркве свих векова, пунити се светошћу, и њоме протерати из себе сваки грех и свако зло; испунити се бесмртношћу, вечним животом, и тиме истерати из себе смрт и све смртно и смртоносно; испунити се Богом, и Њиме прогнати из себе ђавола. Тако је спасење двоструки подвиг: освећење себе и очишћење себе. То што је Господ Христос учинио за Цркву и са Црквом, она чини са сваким чланом својим. Јер сваки члан њен доживљује сав живот њен као свој, понавља сав живот њен, јавља се као црква у маломе. То важи и за породицу хришћанску, и за свако друштво хришћанско (ср. Кол.1:22; 2Кор.11:2). Сви чланови Цркве свих векова, почевши од светих апостола, живи су и данас у Цркви, и биће живи увек. Отуда сваки члан Цркве, као живи делић њенога тела, живи животом целога тела, живи „са свима светима“, јер су сви досадањи чланови Цркве савремени сваком члану Цркве данас, као што ће и они и ми бити савремени свима члановима Цркве свих будућих поколења све до Страшнога суда. У Цркви је прошлост увек садашњост, и време увек – вечност. Уствари, у Цркви времена нема; све што је њено преображава се у вечно кроз богочовечно.
Сав вођен благодаћу Тросунчаног Господа, свети Златоуст благовести: Свети апостол вели: „И себе предаде за њу, да је освети, очистивши је“ (ст. 25–26). Значи, она је била нечиста; значи, она је имала мрља; значи, она је била ружна и без вредности. А ти, ма какву жену узео, твоја невеста неће бити онаква каквом је Христос обрео Цркву; нити ће се она толико разликовати од тебе, колико се разликовала Црква од Христа. Но ипак Он се није згадио на њу, нити је омрзнуо због њене прекомерне ружноће. Хоћеш да чујеш у чему се састојала њена ружноћа? Чуј шта Павле каже: „Бејасте негда тама“ (Еф.5:8). Видиш ли њену црноћу? Шта је црње од таме? Али погледај и дрскост њену: „у злоћи и зависти живећи“ (Тит.3:3). Погледај и нечистоту: „луди и непокорни“ (тамо). Шта још рећи? Она је била и безумна, и богохулна. Међутим, иако је она била таква, Он и за њу ружну тако предаде себе као за врло лепу, као за вољену, као за чудесну. И примивши је такву, Он је украшава и умива и не одриче се тога. „Купањем водним“ омива њену нечистоту. „Речју“, – каквом? У име Оца и Сина и Светога Духа. И Он је не само украси, него је и славном учини, те нема мрље ни мане, или такога чега. Не тражи од жене оно што она нема. Видиш шта је све Црква добила од Господа: Њиме је постала славна, Њиме – беспрекорна. На одвраћај се од жене због њене ружноће. Она је створење Божје: ти вређаш не њу него Онога који ју је створио. Шта је крива жена? Немој је хвалити ни за лепоту. Развратним душама је својствена и таква похвала и таква мржња, па и сама страсна љубав. Тражи лепоту душе; подражавај Женика Цркве. Телесна лепота пуна је велике уображености и многе неразумности; она изазива љубомору и чини често да те сумњиче за гнусне ствари. – Но, рећи ћеш, она ми причињава задовољство? Месец или два и много је годину дана, но не више; напротив, од навике то чудо брзо губи своју драж. А оно што је у таквој лепоти рђаво, то остаје заувек: заслепљеност, неразумност, уображеност. Међутим у задовољству, које није од такве лепоте, нема ничег сличног; тамо љубав, отпочевши како ваља, остаје постојана, пошто је то љубав према лепоти душе а не тела. Тражимо од жене благоразумност, скромност, кротост, то су ознаке истинске лепоте; а телесну лепоту немојмо тражити, и немојмо је корити за оно што не зависи од ње. Искоренимо унутрашњу нечистоту, ишчупајмо унутрашње недостатке, уништимо душевне мрље. Такву лепоту тражи Бог. Учинимо жену лепом за Бога, а не за себе. Немојмо искати новаца ни спољашњег високородства, него високородства душе.70
Који љуби, љубављу преноси себе у љубљенога, оваплоћује се у њему, и живи у њему и њиме. На тај начин он обогаћује себе, удвостручује себе, своје биће. И љубећи љубљеног он уствари љуби и себе у њему, себе оваплоћеног и живећег у њему. Таква је сила богочовечанске љубави; она је учинила да се Бог оваплоти у човека; она чини да се и онај који љуби оваплоћује у онога кога љуби. Стога је таква љубав и постала „прва и највећа заповест“, прва и највећа дужност сваког хришћанина. Љубећи, хришћанин живи у две душе, у две воље, у два срца, у два тела. Његове мисли, његова осећања, његова расположења увек су разливена у обе душе, у обе воље, у оба срца, у оба тела. Тако, супрузи љубављу живе један у другоме, и један ради другога. Мужеви су „дужни љубити своје жене као своја тела“, у којима живе њихове душе, које су они љубављу пренели у своје жене. То је нова љубав, и нова заповест: љубити жену своју као тело своје. Шта то значи? Значи: љубити је бестрасно, безсладострасно, целомудрено, као свог божанског друга и вечног супруга, као оваплоћење својих еванђелских стремљења.
На који је начин жена тело мужа? пита свети Златоуст, и одговара: Чуј шта вели Адам за Еву. Ето сада кост од костију мојих, и тело од тела мога (Быт.2:23). Ева је тело од тела Адамова – σάρξ ἀπό τῆς σαρκὸς τοῦ ᾿Αδάμ.71
Брига мужа о жени треба да је као брига Господа о Цркви. Сву бригу Цркве брине сам Господ, јер је она тело Његово, а Он – глава њена. На који начин Господ то чини? На тај – што се сав оваплоћује у њој, са свима Својим божанским савршенствима и силама. Он је непрестано храни. Својом божанском Истином, и Правдом, и Добротом, и Бесмртношћу, и Животом, и Љубављу, и свима осталим безбројним светињама и светим силама. Тако је и муж дужан да том истом храном храни своју цркву, своје тело: супругу своју у Господу. Јер је иста храна и за Цркву у великоме и за цркву у маломе. Човек се спасава женом, као телом својим о коме божански свестрано брине, а жена мужем као главом својом коју слуша у свему. Спасоносна је заповест и благовест: муж да чува жену „као и Господ Цркву“.
„Јер смо уди тела његова, од меса његова и од костију његових“. – Ето разлога због кога све треба тако да буде, и може да буде, и природно је да буде. Пошто смо уди тела Његова, то и живот у нама и међу нама треба да буде као и у телу Његовом: да се сав креће, збива и бива у божанској Истини, и Правди, и Љубави, и Доброти, и свему богочовечанском, еванђелском. Сваки посебно и сви скупа, увек смо удови тела Његова: и ти и ја, и отац и мајка, и муж и жена, и сви хришћани свих времена. И као такви, ми смо органски, саставни делови бића Његова, истине Његове, живота Његова, вечности Његове, богочовечности Његове. Да смо хришћани, ми можемо показати и доказати само на један начин: својим благодатнодуховним органским јединством са Господом Христом. Кроз свете црквене тајне ми заиста постајемо – „уди тела његова, од меса његова, и од костију његових“; а утврђујемо се у томе светим врлинама и благодатним подвизима. Шта су хришћани? Хришћани су „сутелесници“ Христови (Еф.3:6); сви сачињавју чудесни богочовечански организам Његов: кроз који, у коме, и ради кога живи Он, превечни Бог Логос. Око, уво, рука, нога, прст, сваки делић тела, свака ћелијица тела живи и нормално ради само док је свим бићем својим укопчана у тело, у сав организам његов, у све животне силе његове. Тако је и сваком хришћанину, за његов хришћански живот, потребна сва Црква, сав Господ Христос у њој, сви светитељи њени, све свете силе њене, сва света средства њена. Зато Господ Христос и изјављује да је Он у сваком хришћанину: ко њих прима, Њега прима; ко њих гони, Њега гони, ко њих храни, одева, обилази, – Њега храни, Њега одева, Њега обилази (ср. Мф.10:40; Мф.25:35–40; Лк.10:16; Деян.9:4; 1Кор.8:12).
Наводећи апостолове речи: „јер смо уди тела његова од меса његова, и од костију његових“, свети Златоуст наставља: На који начин? Он је постао од наше грађе – ἀπό τῆς ἡμετέρας γέγονεν ὕλης, као што је и Ева тело од тела Адамова. Свакако, апостол с правом спомиње кости и тело, јер је то најглавније у нама; тело и кости. Једно је као темељ, а друго као грађевина. То је, уосталом, очевидно; а на који начин? Као што је тамо, вели апостол, толика блискост, тако и овде. Шта значи: „од меса његова“? Значи: истински од Њега. А на који смо то начин ми уди тела, Христова? На тај што смо се родили по Њему – κατ᾽ αὐτόν. А како „од тела“ – ἐκ τῆς σαρκός“? То знате ви који имате удела у тајнама: помоћу тога ми се одмах преображавамо пресаздајемо – ἀναπλατόμεθα. Као што се Он родио од Духа Светога, тако се и ми рађамо у крштењу; постајемо тело Њелово. А ако ми то не постајемо, како онда сагласити са тим речи: „од меса његова и од костију његових“? Притом обрати пажњу: Адам је створен, Христос је рођен; из ребра Адамова изађе распадљивост, из ребра Христова истече живот; у рају изниче смрт, на крсту она би уништена. Као што је дакле Син Божји – наше природе = τῆς ἡμετέρας φύσεως, тако смо ми – Његове суштине = οὓτως ἡμεῖς τῆς οὐσίας αὐτοῦ; и као што Он има нас у себи, тако и ми имамо Њега у нама.72
Ако је жена тело мужа, онда, вели свети апостол, нека се он стара о њој као о свом телу. Пошто знамо да је Женик Цркве, и ми постали уди Његови животом у Духу Светом – διὰ τῆς ἐν Πνεύματι ζωῆς, онда подражавајмо љубав Христову према Цркви.73
Речи светог апостолв: „јер смо уди тела његова, од меса његова и од костију његових“ блажени Теодорит овако објашњава: Као што је Ева саздана из Адама – ἐκ τοῦ ᾿Αδάμ, тако смо ми из Господа Христа – ἐκ τοῦ Δεσπότου Χριστοῦ. Са Њим се погребавамо и са Њим васкрсавамо у крштењу, једемо тело Његово н пијемо крв Његову.74
Од чудесне тајне Цркве Христове има и у хришћанским супрузима. У њима се у многоме одсликава биће и живот Цркве. Двоје супруга, то је на првом месту духовно органско сједињење душа благодаћу Христовом. И оно се, свето и благодатно, преноси на сав њихов живот удвоје. Они постају једна душа у једном телуеванђелском љубављу, која јаче и трајније сједињује него ма која сила на свету.
Посреди је „велика тајна“, највећа у свима нашим световима: Христос и Црква. Роду људском недостаје и ума и речи да макар приблнжно изрази ту пресвету и превелику тајну. Христос је у исто време Бог Логос и човек, Бог Логос и Црква; Бог Логос са телом на небу и у телу Свом, Цркви, на земљи. Зар то није „велика тајна“? Чланови Цркве сачињавају један организам, једно тело, па ипак сваки остаје потпуно посебна личност. Зар то није „велика тајна“? У Цркви је све саборно, па ипак све лично; сваки живи у свима, и сви у свакоме, па ипак је свачији живот његов властити живот, и свачија личност његова властита личност. Зар то није „велика тајна“? У Цркви живе толики грешници, па ипак је она сва „света и беспрекорна“, без икакве мане и мрље. Зар то није „велика тајна“? И тако редом, од најмањег до највећег, у Цркви је све „велика гајна“, јер је у свему присутан сав чудесни Господ Христос са свима Својим безбројним богочовечанским тајнама. Зато Црква претставља највеће чудо за све створене светове чудо коме се и Анђели на небу диве. У њену јединствену благовест, у њено свебожанско Еванђеље желе и Анђели да завире, јер се и њима „кроз Цркву открива многаразлична премудрост Божја“ (Еф.3:10; 1Пет.1:12).
Богочовек Христос је у Цркви Својој сјединио „све што је на небу и што је на земљи“ (Еф.1:10); све тајне неба и земље слиле су се у једну тајну, и тако се добила „велика тајна“, светајна: Црква. Та „велика тајна“прониче све чланове Цркве, сав њихов живот, све њихове односе. Зато је у Цркви све – чудо, све – тајна „паче смисла“ = изнад разума. Ту ништа није просто, ништа једноставно, ништа споредно, ништа малозначајно, јер је све богочовечанско, све благодатно, све органски повезано у један богочовечански организам, у једну свеобухватну богочовечанску „велику тајну“, светајну.
Хришћанин је хришћанин када свом душом својом, свим срцем својим, свим бићем својим извире из Христа: када сва своја осећања, све своје мисли, све своје жеље, сав свој живот изводи из Њега и испуњује Њиме. То је оно што свему његовом даје бесмртну божанску вредност. И када воли себе, он воли оно што је Христово у њему. Иначе би био безумни самољубац. Свети апостол препоручује да сваки љуби своју жену „као и себе самога“. Како то хришћанин љуби себе самога; шта то значи? То значи да хришћанин љуби оно што је Христово у њему: Христову Истину, Христову Правду, Христову Љубав, Христову Доброту, и остале еванђелске светиње, које је он путем еванђелских подвига претворио у своју природу, у своју душу, у своју савест, у своје ја, у своје „себе“. И љубећи „себе“, Он уствари љуби оно што је Христово, божанско, вечно, али се путем светих тајни и светих врлина стопило с његовом природом, слило са његовом душом, и постало бићем његова бића, суштином његове суштине. Ту нема ничег од саможивог и себичног и греховног самољубља. Хришћанин љуби своју христолику душу и Христова богатства у њој. Отуда заповест: „да сваки љуби онако своју жену као и себе самога“, значи: да сваки љуби у њој оно што је божанско, бесмртно, вечно, богочовечно; да је љуби Христом и ради Христа. Једино се тако хришћански супрузи спасавају од сладострасног и греховног самољубља. А жена, имајући тако христољубивог мужа – „да се боји свога мужа“. Јер он треба да руководи њиховом малом црквом, црквом удвоје. На њему је и одговорност и част; а на њој – усхићење, и бојазан да то не изгуби. „Тајна је ова велика“ – τὸ μυστήριον τοῦτο μέγα ἐστίν“.
ЕФЕС. 6,1–24:1 „Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је то право. 2 Поштуј оца свога и матер; то је прва заповест с обећањем. 3 да ти добро буде и да дуго живиш на земљи. 4 И ви оцеви, не раздражујте децу своју, него их гајите у науци и саветима Господњим – ἐν παιδείᾳ καὶ νουθεσίᾳ Κυρίου (= у васпитању и настави Господњој). 5 Слуге, слушајте господаре своје по телу са страхом и трепетом, у простоти срца свога, као Христа; 6 не само пред очима радећи као да угађате људима, него као слуге Христове, који од срца врше вољу Божју, 7 који драговољно служе, као Господу а не као људима, 8 знајући да ће сваки, био он роб или слободњак, примити од Господа према добру што је учинио. 9 И ви господари, тако исто чините њима остављајући се претње, знајући да је и њихов и ваш господар на небесима, и да он не гледа ко је ко.
10 А даље, браћо моја, јачајте у Господу и у сили јачине његове. 11 Обуците се у све оружје Божје – ἐνδύσασθε τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, да бисте се могли одржати против лукавства ђавола – πρὸς τὰς μεθοδείας τοῦ διαβόλου: 12 јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварствима, с властима, с управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба. 13 Тога ради узмите све оружје Божје – τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, да бисте се могли бранити (ἀντιστῆναι = супротставити, противстати, противити се) у зли дан и, свршивши све, одржати се. 14 Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином, и обукавши се у оклоп правде, 15 и обувши ноге у приправност еванђеља мира; 16 сврх свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога; 17 и кацигу спасења узмите, и мач Духа који је реч Божја; 18 сваком молитвом и мољењем Богу се у свако доба молећи у Духу, и ради тога стражећи са сваком истрајношћу и молитвом за све свете, 19 и за мене, да ми се да реч кад отворим уста своја, да неустрашиво обзнаним тајну еванђеља, 20 за које сам посланик у оковима, да у њему говорим неустраишво, као што сам дужан говорити.
21 А да и ви знате како сам ја, шта радим, све ће вам казати Тихик, љубљени брат и верни служитељ у Господу, 22 кога баш зато и шаљем к вама, да дознате како смо, и да утеши срца ваша.
23 Мир браћи и љубав са вером од Бога Оца и Господа Исуса Христа. 24 Благодат са свима који непоколебљиво – ἐν ἀφθαρσίᾳ – љубе Господа нашег Исуса Христа. Амин“.
ЕФЕС. 6,1–24:1 „Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је то право. 2 Поштуј оца свога и матер; то је прва заповест с обећањем. 3 да ти добро буде и да дуго живиш на земљи. 4 И ви оцеви, не раздражујте децу своју, него их гајите у науци и саветима Господњим – ἐν παιδείᾳ καὶ νουθεσίᾳ Κυρίου (= у васпитању и настави Господњој). 5 Слуге, слушајте господаре своје по телу са страхом и трепетом, у простоти срца свога, као Христа; 6 не само пред очима радећи као да угађате људима, него као слуге Христове, који од срца врше вољу Божју, 7 који драговољно служе, као Господу а не као људима, 8 знајући да ће сваки, био он роб или слободњак, примити од Господа према добру што је учинио. 9 И ви господари, тако исто чините њима остављајући се претње, знајући да је и њихов и ваш господар на небесима, и да он не гледа ко је ко.
10 А даље, браћо моја, јачајте у Господу и у сили јачине његове. 11 Обуците се у све оружје Божје – ἐνδύσασθε τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, да бисте се могли одржати против лукавства ђавола – πρὸς τὰς μεθοδείας τοῦ διαβόλου: 12 јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварствима, с властима, с управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба. 13 Тога ради узмите све оружје Божје – τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, да бисте се могли бранити (ἀντιστῆναι = супротставити, противстати, противити се) у зли дан и, свршивши све, одржати се. 14 Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином, и обукавши се у оклоп правде, 15 и обувши ноге у приправност еванђеља мира; 16 сврх свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога; 17 и кацигу спасења узмите, и мач Духа који је реч Божја; 18 сваком молитвом и мољењем Богу се у свако доба молећи у Духу, и ради тога стражећи са сваком истрајношћу и молитвом за све свете, 19 и за мене, да ми се да реч кад отворим уста своја, да неустрашиво обзнаним тајну еванђеља, 20 за које сам посланик у оковима, да у њему говорим неустраишво, као што сам дужан говорити.
21 А да и ви знате како сам ја, шта радим, све ће вам казати Тихик, љубљени брат и верни служитељ у Господу, 22 кога баш зато и шаљем к вама, да дознате како смо, и да утеши срца ваша.
23 Мир браћи и љубав са вером од Бога Оца и Господа Исуса Христа. 24 Благодат са свима који непоколебљиво – ἐν ἀφθαρσίᾳ – љубе Господа нашег Исуса Христа. Амин“.
Однос деце према родитељима правилан је, једино правилан, када деца гледају на своје родитеље као на „родитеље у Господу“. Али и родитељи да гледају на своју децу као на децу у Господу. И родитељи и деца само су „у Господу“ оно што треба да буду. То значи: Господ им одређује смисао и циљ живота, и уређује све њихове међусобне односе; живот родитеља сав је у Господу, у заповестима Господљим; деца их слушају као оне који су „у Господу“, и васпитавају их „у Господу“, и у свему и кроза све их воде Господу. На тај начин родитељи су прави родитељи, а деца – благослов Божји, дар Божји. Једни према другима, и једни за друге, увек „у Господу“. „То је право“, вели свети апостол. А када није право – слушати родитеље? – Када родитељи одвраћају децу од Господа. Тако, света Варвара није послушала свога родитеља када ју је одвраћао од Господа Христа; тако Растко није послушао своје родитеље када су хтели да га врате из Свете Горе и одврате од монашења; тако и многи други светитељи и узорни хришћани. Јер чим је у питању: Господ или родитељи, – онда увек изабрати Господа. „Богу се треба већма покораввти него људима“ (Деян.5:29), него и родитељима, јер су и они људи. Спаситељ је рекао, и стално говори свима и свакоме: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан“ (Мф.10:27).
Поштовати „своје родитеље у Господу“, то је прва дужност наша у животу. Зато је то и „прва заповест“ Божја „с обећањем“, тојест са наградом: извршена заповест и – већ добијена награда. Када Бог свемудри гледа у наш земаљски свет, Он то прво захтева од људи, и то захтева ради њиховог добра. Такав је Богом установљени поредак у нашем човечанском свету. Поштовање родитеља је толико божански важно, да од тога зависи и наш живот и наше благостање на земљи. Све што је око нас, сва бића и све твари, гледају и мотре на наш однос према нашим родитељима, па се тако и понашају према нама. Толико су родитељи драгоцена и важна бића пред Богом, и у овом свету. За поштовање родитеља Бог даје двострук благослов: благослов – „да ти добро буде“, и благослов – „да дуго живиш на земљи“. Значи: и твој живот и твоје добро у животу зависе искључиво од тебе, од твога односа према родитељима. Ко то навлачи смрт на тебе, тутка је на тебе, уноси је у тебе? Ти сам. Како? Непоштовањем родитеља. А невоље и свако зло, ко то згрће око тебе и гомила у теби? Опет ти сам, и опет – непоштовањем родитеља. Нема ни добра ни живота без родитељског благослова. Самоубица си, ако не поштујеш родитеље; и највећи свој унесрећитељ и злотвор.
Но и родитељи постају самоубице чим престану бити својој деци „родитељи у Господу“. А престану ли то бити, они постају убице своје деце. Да, истовремено: и самоубице и убице; јер убијајући духовно своју децу, они тиме убијају себе. Родитељство је велики и свети дар од Господа, велика и света тајна „у Господу“. Зато је и дужност родитеља према деци сва света, сва божанствена. А каква је то дужност родитеља „у Господу“ према деци „у Господу“? Одгајати их „у науци и саветима Господњим“ – ἐν παιδείᾳ καὶ νουθεσίᾳ Κυρίου (= у васпитању и науци Господњој)“. Не раде ли тако, родитељи „раздражују“ децу своју: подстичу њихове рђаве особине, дају маха њиховим ћудима, распламћују њихову самовољу, поживотињују њихова схватања, нихилизују њихова убеђења.Таква су, на крају крајева, сва такозвана „хуманистичка“, лајичка васпитања деце, васпитања без Бога, и против Бога. Зато се и добијају недовршени људи, оземљени људи, отелешњени људи, олешињени људи, поживотињени људи, подљуди, нељуди.
Само се „васпитањем Господњим“ деца изграђују у праве људе, у потпуне људе, који знају божански циљ људског живота, и остварују га божанским средствима. „Васпитање Господње“ је где и Господ. А Он је сав у телу Свом богочовечанском, Цркви: сва Његова наука, све Његове препорођујуће, преображујуће, усавршујуће, освећујуће, просвећујуће силе, које помоћу светих апостола и осталих светитеља воде све и свакога „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (Еф.4:13). Црква је ради тога у свету да одгаја људе „у васпитању Господњем“, „у науци Господњој“. Тим васпитањем се ствара „нови човек“, христолики човек, човек „по Богу у правди и светињи истине“ (Еф.4:24). Другим речима: ствара се Божји човек, свети човек. Јер само свети човек је прави човек, потпун човек, истински човек, довршен човек. А где су примери тога? Ено их безброј у Цркви: светитељи, и сви прави хришћани. Сви су они одгајени „у васпитању Господњем“, „у науци Господњој“. У њих је све на искуству засновано, све је опитно, све експериментално. Ту је и психологија и методика васпитања разрађена до савршенства. А требници, а приручници, а уџбеници тога васпитања су „Житија Светих“, „Пролози“, дела Светих Отаца, на челу са Делима Светих Апостола. У њима је само оно записано што је личним искуством доживљено и испробано, и као живо свето предање Цркви остављено, да нас кроз векове и векове животворном силом својом препорођава, освећује, обожује, охристовљује, обесмрћује, отројичује.
Молитвено погружен у Еванђеље светог апостола Павла, свети Златоуст благовести: Докле ћемо бити телесни? докле ћемо гмизати по земљи? Све нам мора бити споредније од бриге о деци и од васпитања њиховог „у науци и саветима Господњим“. Ко се израна научи бити богомудар – φιλόσοφος (= философ),75 тај тиме стиче богатство веће од сваког богатства, и највећу славу. Није толико корисно одгајати сина учећи га занату и спољној науци, помоћу којих се стиче новац, колико – научити га да презире новац. Ако желиш да га начиниш богатим, ти поступај тако. Богат је не онај коме треба много имања, и поседује много, него онај коме ништа не треба. Тако васпитавај свога сина, томе га учи; то је највеће богатство. Немој се паштити да сина свог учиниш чувеним по световној учености и да му прибавиш славу, него се старај да га научиш да презире славу овога живота; то ће га учинити славнијим и чувенијим. Ово може постићи и сиромах и богаташ; томе се може научити не од учитеља и од наука, него из Светога Писма. Немој тражити да син твој дуго живи овде, него да се тамо удостоји живота безграничног и бесконачног. Дај му велико – τὰ μεγάλα, не мало – τὰ μικρά. Удуби се у речи Павлове: „гајите их у науци и саветима Господњим“. Старај се да га начиниш не ритором, него га научи да богомудрује – φιλοσοφεῖν παίδευε. Ако не постане ритор, неће бити никакве штете; а ако му недостаје богомудрости, хиљаде риторстава неће му ништа користити. Потребно је лепо владање а не оштроумност, морал а не говорничка вештина, дела а не речи. То је оно што доноси царство, то дарује истинска блага. Не језик изоштравај, него душу очишћавај.76
И слуге и господари на земљи имају једну исту дужност: да служе заједничком Господару на небу. Слуга, служећи господару, нека преко њега служи Господу; господар, господарећи над слугама, нека преко њих служи Господу. И један и други нека раде Господу: слуга слуговањем, господар господарењем. Слуговање да буде служење Господу; и господарење да буде служење Господу. Јер Господ иепрестано служи и слугама и господарима кроз целокупну творевину: кроз ваздух, сунце, воду, небо, биље, животиње, кишу, снег, ветрове, анђеле, – да би господари служили својим слугама кроз све што имају и раде, а исто тако и слуге својим господарима. Над свим и сваким стоји свевидећи и свеправедни Господ и Господар, који сам даноноћно служи свима, и свачије служење оцењује свеправедном божанском оценом, награђујући свакога по заслузи и не гледајући ко је ко.
Слуге да слушају своје господаре „као Христа“, и то искрено са страхом и трепетом. То значи: своје служење да претворе у богослужење. И да будно мотре да се у том служењу – богослужењу не огреше о Господа Христа. Служити другоме је божански посао, Божји посао. Бог стално служи људима кроз сва бића и све твари. Бог Логос, Господ Христос „није дошао да му служе, него да служи“ људима, и то тако свесрдно и потпуно: да душу Своју да у откуп за њих (Мф.20:28). Све то са једним циљем: да покаже људима да је живот људски – служење другима, и кроз то – служење Богу, богослужење. Али, људи су са манама, са недостацима, често врло рђави и зли, како им служити? Баш зато што су такви треба им божански предано служити, своје служење њима претворити у богослужење, еда би их пробудили на Божје добро, и тако поправили. И још нешто: своје служење људима претвориш ли у богослужење, оно ће ти, иако тешко, заувек постати пријатно и радосно. И ти ћеш са усхићењем осетити да је позив хришћанина: служити људима „као Христу“.
Иако служе људима, хришћани не чине то да би угодили људима него Богу; они нису човекоугодници већ богоугодници. Они би угађали људима као људима, када би од њих очекивали награду; они пак све очекују од Бога и Господа Христа, коме свим срцем служе. За сваког хришћанина важи она апостолова реч: „Када бих ја људима угађао, онда не бих био слуга Христов“ (Гл.1:10). „Слуга Христов“ и кад угађа људима, угађа им као „слуга Христов“, да би их помогао на њиховом еванђслском путу у служењу Христу; или ако нису на еванђелском путу, да би их извео на њега. За хришћанина је главно: служити људима „творећи вољу Божју од срца“, не лицемерно, не човекоугоднички. Деси ли се да господар твој „по телу“ хоће да те служењем њему одврати од служења Христу, онда си у праву, у еванђелском праву да га не послушаш. Тако су многе слуге постали свети мученици, јер нису хтели слушати своје господаре по телу када су захтевали од њих да се одрекну Христа.
Бити слуга није недостојно и понижавајуће за хришћанина, јер је свако звање узвишено и достојно човека, ако преко њега твори вољу Божју од срца, ако дёла као слуга Христов. Свети апостол препоручује: „сваки нека остане у ономе звању у коме је позван“, јер је у сваком звању главно – „држање заповести Божјих“ (1Кор.7:20, 19). Да буде слугу и господара у свету, то је воља Божја. Али су и слуге и господари дотле Божји, док творе вољу Божју, док држе заповести Божје. Прогласе ли своју самовољу за врховни закон свој, и слуге и господари постају робови најубитачнијег зла: самољубља. Хришћани увек сматрају себе за слуге Христове, и све послове обављају „као слуге Христове“. Притом, увек искрено и од срца, а не човеко угоднички, ласкавачки, улизички; служе људима „као слуге Христове“, јер кроз људе служе самоме Господу Христу.
Човек је истински слуга људима, када је истински слуга Христов. Драговољно служећи људима „не као људима“ него „као Господу“, човек је заиста прави хришћанин, прави слуга Христов. Људи друкчије и не могу бити хришћани него драговољно служећи људима као Господу; драговољно служећи и рђавим људима, да би их на тај начин упознали са Христовим добром, са Христовим Еванђељем, и придобили их за њих. Служећи им „од срца као слуге Христове“, хришћани им показују „богатство Божје доброте и кротости и трпљења“, свесни да „доброта Божја води у покајање“ (Рим.2:4). Христово добро не пропада, кад тад оно користи онима ради којих се чини. А и не деси ли се то због тврђе срца њиховог, оно свакако користи онима који га чине. Хришћани су тиме хришћани што зло савлађују добром, што се труде да и у рђавим људима пронађу божанско добро, да изазову искру у камену, у камену срца неосетљивог за Христа и Његове чудесне дарове. Чинећи добро ма коме у свету, треба га чинити „као Господу“, јер је свако добро од Господа и води Господу. Ма у каквом звању били, хришћани су дужни да се „у свему“ покажу „као слуге Божје: у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у тескобама, у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у неспавању, у посту, у чистоти, у знању, у подношењу, у доброти, у Духу Светом, у љубави истинитој, у речи истине, у сили Божјој, с оружјем правде и на десно и на лево, славом и срамотом, куђењем и похвалом, као жалосни а који се једнако веселе, као сиромашни а који многе обогаћавају, као они који ништа немају а све имају“ (2Кор.6:4–8:10).
Објашњавајући све апостолове речи, свети Златоуст вели: Видиш ли како много захтева апостол својим речима: „драговољно и од срца“? Ми видимо где многи служе својим господарима „са страхом и трепетом“, много побуђени на то строгошћу господара. Но ти, вели апостол, покажи да служиш као слуга Христов, а не као слуга човека; учини да твоје служење буде у тебе добродетељ а не плод неопходности. Као што онога који трпи неправду Христос убеђује и учи да то прима као благо и подноси добровољно, исто тако и апостол учи слуге. Покажи да своје слуговање носиш добровољно, а не као човекоугодник. Човекоугодник није слуга Христов, и слуга Христов није човекоугодник. Јер, ко, будући слуга Божји, хоће да угађа људима? И обрнуто, ко, угађајући људима, може бити слуга Божји? „Од срца, вели апостол, добровољно служећи“. Ово је добро речено, пошто је могуће служити у простоти и без злобе, ипак не свом снагом него само извршујући дужност. Стога вели: из усрђа, а не по неопходности; од добре воље, а не по морању. Ако тако будеш служио, тојест од добре воље, срдачно, ради Христа, онда ти ниси слуга. Видиш ли како се од твог слуговања отстрањује бешчешће?77
Ето шта је свевредносно пред Господом: чинити добро. То чини човека слугом Христовим, и слугом људима. Чинити добро под свима условима живота, и значи – бити хришћанин. Свако је наше добро небочежњиво и богочежњиво. Учињено на земљи, оно одлази на небо Господу, јер у њему има много богоцентричне силе која га вуче и одводи Господу. И свако наше добро, горе на небу, развија се, расте, и ко зна у каквом ће нам га чаробном виду Господ вратити. Само је добро бесмртно божанском бесмртношћу; само оно траје до Страшнога суда, а иза њега кроза сву вечност. Кроз добро човек се обесмрћује, онебесује, обожује. Учини ли макакво добро и најгорем човеку, оно ће и преко њега узићи на небо Господу. Нико ничим не може уништити ниједно добро, јер је свако – бесмртно, божанско. У сваком добру има по мало Бога и Господа; и чинећи га, човек увек служи Господу, увек подиже себе из овог у онај свет. „Био роб или слободњак“, чини ли добро на земљи, човек већ живи на небу, ради Богу, служи Господу.
„И ви господари, тако исто чините њима“: тојест служите својим слугама „као Господу“, и то „драговољно“, творећи вољу Божју од срца „као слуге Христовe“. Јер воља Божја је иста и за вас и за њих; Бог хоће и од вас и од њих једно: да дођете у познање истине, да стекнете вечни живот, да заједно са свима светима узрастете у човека савршена, у меру раста висине Христове, „Тако исто чините њима“ – добро, знајући да ћете то добро примити од Господа удвостручено, а можда и устостручено. Пазите, ви сте дужници слугама, не само они вама: служећи им „као Господу“, ви ћете спасти себе и добити живот вечни; претећи им, злостављајући их, ви ћете погубити себе у огањ вечни. Не заборавите: ви се спасавате једни помоћу других: они помоћу вас, служећи вам еванђелски: и ви помоћу њих, господарећи им еванђелски. Господари, ваша судбина у вечности на небу зависи од ваших садашњих слугу на земљи, од вашег опхођења са њима. „И ви тако чините њима“: служе вам, служите и ви њима; слушају вас, слушајте и ви њих; чине вам добро, чините и ви њима; смиравају се пред вама, смиравајте се и ви пред њима; они су слуге вама, будите и ви слуге њима. Један вам је Господ, једна и служба Господу. Једно вам је Еванђеље, једна Црква, и у њој све исто и за слуге и за господаре: иста Истина, иста Правда, иста Љубав, иста Доброта, исто богослужење, исто спасење, исте свете тајне, исте свете врлине, исто све и сва од почетка до краја. Ту нема гледања ко је ко, да ли си господар или слуга, већ јеси ли чинио добро, јеси ли служио Добру, је ли твој живот био богослужење, јеси ли драговољно служио људима „као Господу“, служио им као бесмртним бићима а не као пролазним животињама или као пролазним потомцима пролазних животиња.
А даље, браћо? Шта даље претстоји вама после свих ових благовести које вам објавих, благовести: о плану Божјем о свету, о Цркви Његовој, о члановима Цркве, о гресима, о страстима, о вама, о незнабошцима, о спасењу, о вери, о крсту, о љубави, о пуноћи Божанства у Христу и вашој кроз Христа, о старом и новом човеку, о угледању на Бога, о васкрсењу духовном, о великој тајни Христа и Цркве и брака у њој, о деци, о родитељима, о слугама, о господарима, – шта даље претстоји вама у овом нашем земаљском свету? шта? – Да навале сви непријатељи, видљиви и невидљиви, на вас, на те спасоносне и боготворне благовести моје у вама. Зашто? Да вам их отму, и на тај начин – да вам душу отму, бесмртност отму, вечну Истину отму, а са њом и у њој и вашу вечност и ваш рај; а тиме – ваш једини разумни смисао постојања и живота. Безброј је тих непријател.а, видљивих, а још већи број невидљивих. Челник им је свима – Сатана; антибог, ђаво. Како ћете се одржати пред њим, и свима онима што су са њим, и за њим? Једино Богом: једино ако будете имали Бога у себи и око себе. Не верујеш? Пробај да га победиш сам. Шта кажем? Пробај да сам победиш једну своју страст: ето – среброљубље! или – самољубље! или – похоту! или – гњев! или – гордост! или? Та име им је легион, а ти си сам: човек – на пучини страсти и грехова и смрти и сатанизма. Нигде острва да се искрцаш, да душу искрцаш! да се одмориш. Увек си дављеник и утопљеник који хоће да спасе себе вукући сам себе за косу увис. О, да опет потоне још дубље, још безнадежније. Човече, да би спасао себе из тог пагубног мора страсти и греха и смрти и ђавола, теби је неопходан нико мањи до – Бог. Јер само Он може савладати грех и смрт и страсти, зато што су они непосредно од ђавола, а ђаво је увек јачи од човека, свакога човека, и од васцелог рода људског.
Узмимо само једну силу његову: смрт. Зар та једна сила његова није јача од васцелог рода људског? А од тебе? та она се игра с тобом као мачка с мишем! А страст самољубља, па страст гњева, па страст похоте, па страст гордости, – зар нису све то силе његове, помоћу којих те он мрви и смрвљује у стотине мртваца и лешева и паклова? – Зато је свемоћни Бог и постао човек, да би из човека и човеком победио ђавола; да би човек постао јак Богочовеком, и ојачао Њиме до свепобеде над ђаволом. Зато је ваш непрекидни посао на земљи: јачати у Господу. Све друго подредите томе јачајте у Господу – ἐνδυναμοῦσθε ἐν Κυρίῳ … Што се плашите греха? што се плашите смрти? што се плашите ђавола? Та Господ је ту, поред вас, с вама, да би, ако само хоћете, био сав и у вама! „Бог Господ и јави се нама, благословен који иде у име Господње“. А ти иди смело тим путем, јачај у Господу, јачај у Богу, јачај, јачај, јачај!
А како се јача у Господу? Испуњавајући се силом Господњом. А сила Господња где се налази? У светим тајнама и светим врлинама. Свете врлине нису друго до свете тајне продужене кроз цео живот; примљене, и пронесене кроз сву душу и сву савест и све срце и сву вољу, те душа живи у светим мислима, савест у светим саветима, срце у светим осећањима, воља у светим хтењима. А све је то најсавршеније оваплоћено и оличено у самом Господу Христу. Зато је Он – „сила Божја“ (1Кор.1:24). Отуда, јача се у Господу само када се живи у Господу. А живи се у Њему када се постане органски део Његовог вечноживог Богочовечанског тела, Цркве. Као сутелесиик тела Христовог човек и живи на тај начин што се животворна сила Христова разлива по целом бићу његовом. И што дуже живи, све више јача „у сили јачине његове“. То јачање у Господу Христу и сачињава подвиг охристовљења. Човек се постепено свом душом, свим срцем, свом снагом духовно сједињује са Господом Христом помоћу благодатних подвига; све капиларе и жиле духа свог укопчава у саборно срце Богочовечанског тела Христовог, из кога кроз њих струји сила Христова у васцело биће његово. И он непрестано јача „у сили јачине његове“.
Све што је Христово, пуно је силе Христове. Нарочито крст; у њему као да је сабрана сва сила Христова, оличен сав богочовечански подвиг спасења света од греха, смрти и ђавола, због чега христоносни апостол Павле и вели да је крст – „сила Божја“ (1Кор.1:18). Али и све остало што је Христово, пуно је силе Христове. Истина Христова – пуна је силе Христове; Правда Христова – пуна је силе Христове; тако и Љубав Христова, и Еванђеље Христово, и Крштење Хриетово, и Преображење Христово, и Васкрсење Христово, и свако чудо Христово, и свака реч Христова, и свако дело Христово, и сваки поглед Христов, и свака суза Христова, и сваки уздах Христов, – све је то пуно и препуно силе Христове (ср. Еф.1:19; Еф.3:7, 20; Кол.1:11; Лк.6:19; Лк.8:46).
Живи ли човек у ономе што је Христово, он јача „у Господу“. А постаје божански јак и непобедиви свепобедник, када се потпуно обуче у Христа, живећи непрестано Њиме, у Њему, и ради Њега. Сетите се свемоћи апостола Павла; откуда му она? Од Господа Христа. Ево, он изјављује: „Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје – ἐν τῷ ἐνδυναμοῦντί με Χριστῷ (Флп.4:13). Што важи за светог апостола Павла, важи за све свете Апостоле, свете Мученике, свете Подвижнике, свете Чудотворце, за све светитеље и праведнике од првог до последњег, и за све праве хришћане свих времена. Сви они једно тврде, једно сведоче: Христом смо јаки – „Богом смо јаки“ (Пс.60:12). Једно је јасно: човек јача у Христу, „у сили јачине његове“, по мери својих еванђелских трудова. Што се више труди у вршењу заповести Господњих, све је јачи у Господу, јер непрестано расте из силе у силу. А сила Господња опет даје му све више моћи за све ревносније и усрдније испуњавање заповести Господњих. Тако се сила Господња стиче подвизима еванђелским, али и подвизи еванђелски јачају и усавршавају се силом Господњом. Они међусобно сарађују на беспрекорно савршен начин (ср. Кол.1:11; 1Кор.15:10; 2Тим.2:1). Почиње се од немоћи, а достиже се до свемоћи. Силом Христовом побеђују се најпре греси, затим смрт, и најзад ђаво (ср. Ин.2:14).
Хришћани, вама је Христом дано „што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође“ (1Кор.2:9): и то дано кроз свете тајне Цркве. Да бисте то беспримерно богатство могли бранити, и одбранити, од свих христобораца и антихриста, ви се обуците у све оружје Божје – τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, „у све“, нека ништа не изостане. То је оружје Божанско, зато свето, зато и свепобедно. Док је оно у вас, и ви свештено рукујете њиме, ви ћете увек побеђивати на свима бојиштима и ратиштима. А обучени у то оружје, знате ли у кога сте обучени? – У самог Господа Христа. Јер, сетите се: ви се у Христа крстисте; а наша је свебожанска благовест: који се год у Христа крсте, у Христа се облаче. Да, „који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал.3:28). Крштење, ето свете тајне која вас облачи „у свеоружје Божје“; и више: у самог Господа Христа, јединог истинитог Бога и Господа, а тиме и јединог Спаситеља – од греха, смрти, ђавола и свих њихових творитеља, и свих њихових присталица, и свих њихових слугу, и свих њихових робова у свима световима. Ма у који свет кренули, сваки од вас креће као свепобедни војник: јер обучен у самог Господа Исуса. Погледај себе: сав си обучен у Христа, и душа ти обучена, и светост, и ум, и воља, и тело. Која то вражја сила може тебе разоружати, обезхристити, ако ти нећеш, ако ти не допустиш? Светим крштењем ти си тек ушао у Цркву Христову, и гле, већ си наоружан херувимским и серафимским свеоружјем, од кога безобзирце беже све смрти, сви греси, сви ђаволи; увек беже, ако ти ревносно живиш светом благодаћу крштења, светом божанском силом крштења. А почнеш ли напуштати ту свепобедну благодат, на тебе ће постепено наваљивати греси и страсти, док не начине продор у твоју душу, или у савест, или у срце, или у ум. И уколико нехатнији будеш бивао према светој благодати крштења што је у теби, продор ће бивати све већи, и најзад толико велики, да ће легиони грехова и страсти, а кроз њих и демона, моћи улетати у твоју душу и савест и срце и ум, пљачкати их, пустошити их, станити се у њима.
Не само света тајна крштења, него и остале свете тајне све вас више и више наоружавају свеоружјем Божјим, и уче вас како да њиме победнички рукујете; како да се са гресима, са страстима, са искушењима, са ђаволима успешно борите, и увек их савладате. Јер свете тајне, када се свете силе њихове разлију по вашој души, проклијају у вама разним светим врлинама божанским: од Божијег – божје, од Божанског – божанско. А те су врлине: вера, љубав, нада, молитва, пост, смерност, кротост, трпљење, и све свето што је у свима божанским световима, а донето нам је, и подарено нам је Господом Христом у Цркви. Јер је Он, наднебесни и надхерувимски Бог и Господ, зато и сишао у наш земаљски свет, да нам све то донесе; зато и постао човек, да све то учини нашим, људским, човечијим. Наша вера – ни по чему се не разликује од вере Херувима и Серафима: иста је и за њих и за нас, јер истог Господа верујемо и исповедамо. Тако и љубав, тако и молитва, тако и смерност, тако и кротост, – све нам је исто. Тако, све тако, у свима божанским световима. А најпре на земљи.
Зато сте вером везани са свима Божјим, са свима херувимским световима; како вером, тако и свима осталим светим врлинама. То је оружје ваше, али то и светих Анђела Божјих. Они су заувек непобедиви и свепобедни; и ви ћете постати такви, ако се угледате на њих у тим светим врлинама: угледате на веру њихову, на љубав њихову, на молитву њихову, на ревност њихову. Стога, обуците се као избрани Божји, свети и љубљени: у срдачну милост, доброту, смерност, кротост, трпљење, љубав (ср. Кол.3:12–14). Јер облачећи се у њих, ви се облачите у новог човека, у човека Христовог, у човека наоружаног свеоружјем Божјим, у човека христоликог (ср. Кол.3:10); јер сте претходно, и истовремено, свукли са себе старог човека, који се сав састоји и сав постоји: од грехова, и страсти, у које спадају: гњев, љутина, пакост, хуљење, срамотне речи, и остало (ср. Кол.3:8–9; Еф.4:24).
Живећи у светим тајнама и светим врлинама, ви уствари живите небом на земљи, живите божанским силама у земаљском свету, и непрестано додајете силу на силу, и то све тако, и непрестано тако, „док се не обучете у силу с висине“ (Лк.24:49). Обучени у ту силу, ви ћете свим бићем осећати да је вера ваша „у сили Божјој“, не у некој сили људској (ср. 1Кор.2:5): и да јој никаква сила овога или ма кога света не може наудити: јер у свему ви побеђујете Господом Христом који нас неизмерно воли (ср. Рим.8:37). Обучени у силу светих тајни и светих врлина, у ту свету силу с висине, ми смо обучени у оружје светлости, које наноси смрт свакој тами, само ако одлучно одбацимо сва дела таме, а то су греси, и страсти (ср. Рим.13:12). Наша је хришћанска дужност над дужностима, да смо увек обунени у Господа Христа, зато нека наше биће свом душом својом и свом снагом својом и свим срцем својим и свим умом својим даноноћно остварује свету еванђелску заповест и благовест: „обуците се у Господа нашег Исуса Христа“ (Рим.13:14). Главно је за нас, и најглавније у свима нашим световима и животима: „да се обучени, не голи нађемо“ (2Кор.5:3). Јер, нисмо ли обучени у Господа Христа, ми смо свим бићем голи пред гресима, пред страстима, пред смртима, пред ђаволима, и они нам могу покрасти и умртвити све што је наше: и душу, и савест, и ум, и тело: јер свака тачка нашег голог и незаштићепог бића – мета је за њихово паклено оружје.
Опет и опет: обуците се у свеоружје Божје! Зашто? „Да бисте се могли одржати против лукавства ђаволова“. Јер против свега Христовог у вама и око вас, ђаво ратује највише, и једино, лукавством. То је његово свеоружје и сва његова стратегија. Јер како би ратовао са Истином Христовом, и дизао људе против ње, ако не лукавством, обманом, преваром? А он има безброј наркотичних средстава, помоћу којих успављује савест у човеку, и ум, и вољу, и душу, и људи извршују његову вољу, па чак при томе често сматрају да су великани, и самостални у своме христоборству. Ђаво је тиме ђаво што неће Бога ни по коју цену. У нашем земаљском свету њему је једини циљ: да што више људи отуђи од Бога, дигне против Бога, огорчи против Бога, избезуми против Бога. Ради тога он употребљава сва лукавства која његова ђаволска памет може да измисли и његова обезбожена уобразиља да скује.
Само та лукавства су увек врло вешто и заводнички маскирана: он их облачи и пресвлачи у разне философије и религије и уметности и науке и идеје и сласти и страсти и грехе и тобож врлине и тобож истине и тобож правде и тобож бесмртности и тобож вечности и тобож човечности. Једно је од његових омиљених лукавстава: свести све на хлеб, на питање хлеба; друго – свести све на власт, на царство овога света, проглашујући себе господарем овога света; треће – помоћу лажних чудеса заводити људе (ср. Мф.4:1–11). А то, шта је то? Ништа друго до ратовање против Бога и Божјег плана и смисла и логике и природе овога света и човека у свету: све Божје изврнути, извитоперити, обезлогосити, обезвредити = ођаволити. Лукавство је ђавоље: начинити од људи слепе кртице које рију земљу, да не би гледале ка небу. Лукавство је ђавоље: човек је пролазно биће, смртно и ништавно, нашто му небо, бесмртност, Бог? Лукавство је ђавоље: у овом свету је толико зла и смрти и страхота, да изнад оваког света не може постојати Бог. Лукавство је ђавоље: човек је велики, ако је независан од неба, од Бога, од сваке надземаљске силе или бића. Лукавство је ђавоље: човек може овај свет уредити сам, без мешања неких виших, небеских сила, и то уредити савршено, зато је основна потреба: ослободити човека и род људски од сваке вере у Бога, и од сваког наслона на неки виши, небески свет. Лукавство је ђавоље: сва питања у човечанском свету треба решавати човеком, по човеку, на чисто човечански начин, да би се осигурала правилност и правичност свакога решења. Лукавство је ђавоље: човек је врховни законодавац; човек је мера свих бића и ствари; човек је једино самосвесно биће, врхунац еволуције, најсавршенији домет развоја. Лукавство је ђавоље: човек је бог, и не треба му других богова осим њега; човек је себи све и сва. Лукавство је ђавоље: уживање је једини природан смисао човекова живота на земљи; зато бити човек значи – што више уживати. Лукавство је ђавоље: човек је извор и истине и правде и добра и љубави и лепоте и свести и савести и знања и мудрости и стваралаштва. Лукавство је ђавоље: нема ђавола, нема Бога. А кад њих нема, онда ђаво несметано ради невидљиво у душама људским и у световима људским, и људи се не бране; јер зашто би се бранили од онога који не постоји? Лукавство је ђавоље: l’art pour l’art = уметност ради уметности, философија ради философије, наука ради науке, човек ради човека, а не ради Онога, и не у славу Онога кроз кога се све саздаде и ради кога се све саздаде. Лукавство је ђавоље: твар стављати на место Творца, и претпостављати је Творцу; више поштовати твар него Творца.
То уствари и јесте идолопоклонство. А свако идолопоклонство у сржи својој није друго до ђаволопоклонство. Лукавство је ђавоље: измишљати лажне богове, лажне христосе, лажне месије, лажне пророке, лажне учитеље, лажне спасиоце, лажна еванђеља, лажне идеје, лажне науке, лажне силе, лажне моћи, лажне уметности, лажне лепоте, лажне теорије, лажне вере, лажне хероје, лажне светове, лажне рајеве, лажне светлости, лажне просвете, – и све то вешто, а каткад и генијално маскирати истинитошћу; уствари, унутар свега тога он – главна стваралачка сила, он који је сав – тама, сав – лаж, сав – пакао, сав – антибог. Лукавство је ђавоље: сам се Сатана претвара у анђела светла (2Кор.11:24); увек са једним циљем: да што више душа саблазни, придобије, заведе, погуби. У самој ствари сваки грех је лукавство: обећава рај а даје пакао, обећава живот а даје смрт, обећава Бога а даје ђавола. У томе је први грех првих људи, у томе сваки грех свих људи свих времена. Попут првог греха у рају, сваки грех је у суштини својој обмана, лаж, превара, само маскирана маском истинитости. Како сваки грех, тако и свака страст је лукавство, и лаж, и обмана: нуди сласт, а уствари даје отров. Но неоспорива је истина: у свима тим лукавствима, и кроза све њих, и у свима њима је увек он, само он = свелукави ђаво. Зато је свесвети апостол и рекао: „да бисте се могли одржати против лукавстава ђавола“ – πρὸς τὰς μεθοδείας τοῦ διαβόλου; а не: против лукавства ђавола.
Да бисмо се могли одржати против тих безбројних лукавстава ђавољих, нама се и даје свеоружје Божје: против свеоружја ђавољег – свеоружје Божје, против ђавола – Бог. Наоружамо ли се свеоружјем Божјим, која се то лаж може одржати пред Вечном Истином Божјом што је кроз Христа у нама? која се то неправда може одржати пред Вечном Правдом Божјом што је кроз Христа у нама? које се то зло може одржати пред Вечним Добром Божјим што је кроз Христа у нама? који се то ђаво може одржати пред Вечним Богом што је кроз Христа у нама? која се то смрт може одржати пред Вечним Животом Божјим што је кроз Христа у нама? Ми у Цркви имамо власт над нечистим духовима, који делају кроз сва безбројна лукавства своја у роду људском: кроз све грехе, кроз све смрти, кроз све саблазни (ср. Мф.10:1; Мк.6:7; Деян.5:16; Деян.8:7; Деян.19:12), Стога морамо увек бити на стражи, и будни и храбри у ратовању са њима. „Да нас не превари Сатана, јер знамо шта он мисли“ (2Кор.2:11). А он мисли, шта? Мисли како да човека одвоји од Бога, и тиме погуби вечном духовном смрћу. То је сва његова мисао, његова свемисао. Ради остварења те своје свемисли он и употребљава безбројна лукавства, која му измишља његов сатански ум и дивља фантазија, распаљена неугасивим огњевима свих страсти и свих грехова. „Дубнне Сатанине“ = τὰ βαθέα τοῦ σατανᾶ (Откр.2:24) су такве, да се у њима може удавити сваки човек, ако се не држм Бога у Богочовеку, ако није обучен у свеоружје Божје. Јер само пред живим Богом и Господом Исусом Христом, Сатана и сви анђели његови су немоћни и беспомоћни (ср. Мф.8:29–32; Мк.5:12–13; Мк.1:27; Лк. 4:36). Наш је даноноћни подвиг и стражење: не давати места ђаволу (ср. Еф.4:27). А ми дајемо места ђаволу када дајемо места греху, јер кроз грех ђаво се и увлачи у нашу душу. Ако пак из нехата и нерађеља над собом или из грехољубља дајемо места многим гресима и страстима, они ће постепено на престо срца нашег зацарити самог Сатану (ср. Откр.2:13). Једино од Бога који живи у нама кроз свете тајне и свете врлине бежи ђаво. Зато се стално морамо борити против све војске ђаволове, тојест против свих грехова и страсти, и он ће побећи од нас, од нашег свеоружја Божјег. Увек је, и дању и ноћу, свакоме од нас неопходно држати и извршивати ову еванђелску заповест: „Покорите се Богу, а противите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Иак.4:7). А уз њу, још и ове божанске заповести: „Будите трезни и стражите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Браните се од њега чврстом вером“ (1Пет.5:8–9): вером која предводи све свете тајне и свете врлине, која васцелог Господа усељује у душу вашу и облачи вас у свеоружје Божје (ср. Еф.3:17).
Само наоружан свеоружјем Божјим, човек постаје довољно јак те се може „одржати против лукавства ђавола“. Ако се хоће победе над ђаволом, мора се свеоружјем Божјим испунити против свеоружја ђавољег. Свеоружје ђавола, то су – сви греси, све страсти, све саблазни, сва искушења, сва зла, све смрти. А свеоружје Божје? То су – сва добра Христова, сва савршенства Његова, све светиње, све божанске силе, све свете тајне, све свете врлине, сва благодат. Речју: Црква Христова. Јер само њој силе ада не могу одолети, само њу не могу надвладати (Мф.16:18). Ма колико зла ђаво извео против Христовог човека, он му увек може противставити несравњено више Христовог добра. А Христово је добро веће и јаче од ђавољег зла, колико је Бог већи и јачи од ђавола.
Свети Златоуст благовести: Апостол није рекао: против бојева, против ратова, него „против лукавстава“. Јер непријатељ наш ратује против нас не просто и не отворено, него лукавством. Шта је лукавство? Бити лукав, лукавствовати – μεθοδεῦσαι – значи обманути и савладати препреденошћу, преваром: то бива и у уметностима, и у речима, и у делима, и у утакмицама, када нам се догоди да имамо посла с варалицама. Враг никада не предлаже јавне грехе, него, по своме лукавству, изводи то на други начин, тојест: користи изговоре, истиче оправдани разлог. Тиме је апостол охрабрио војнике и натерао их да страже што их је научио и убедио да је у нас ратовање са непријатељем искусним у ратовању, и да се тај рат против нас води не просто и не отворено него са великим лукавством. Указујући најпре на особине и миогобројност непријатеља, он побуђује своје ученике на опрезност. Он жели не да раслаби војнике који војују са врагом, него да их осоколи и покрене против њега. Обелоданивши препреденост непријатеља, он их тиме учи будности. Ако би им само указао на силу непријатеља и на томе стао, он би код њих изазвао потиштеност. Напротив, он и пре и после тога показује да је могуће победити непријатеља, и тиме их нарочито охрабрујe.78
„Наш рат“ је са свима силама зла, на чијем челу стоји сам Сатана. Против нас су мобилисани сви духови зла, од највећег до најмањег. „Наш рат није с крвљу и с телом“, тојест с људима, јер ми знамо да људи нису ни првоузрочници ни првотворци греха и зла, већ нечисти духови – ђаволи. Они су измислили и грех и зло, и помоћу њих сузбијају Божје добро. Сузбијају га и у нама. Зато је наш рат чисто духовни рат: ми ратујемо са самим творцима греха и зла, не са људима који су, уствари, само лакомислени и добровољни преносиоци греха и зла. Сва тама у овом нашем земаљском свету дошла је, и непрестано надолази од њих – духова зла. Они су и поглавари, и владари, и управитељи „таме овога света“.
А људи су њихово доброваљно, глупаво послушно робље. Сила духова зла је огромна; рат за своје зло, а против Божјег добра, они су почели још на небу и водили га са свима небеским Анђелима (Откр.12:7). И побеђени на небу, они су свој рат пренели на земљу, и ту свим силама ратују против добра Божјег, нарочито против сведобра Божјег, оличеног у Господу Христу, и присутног у Христовим следбеницима, хришћанима (Откр.12:8, 9:12). Ето ко је наш противник и непријатељ: сви духови зла са неба. Како бисмо се одржали у тој борби да нисмо наоружани свеоружјем Божјим, и да нисмо јаки и непобедиви Христом Богом, који је у нама, и међу нама, ту, у Цркви, са свима Својим божанским силама? „Јер, иако живимо у телу, не боримо се по телу. Јер оружје нашег војевања није телесно, него силно Богом на рушење тврђава: да рушимо помисли, и сваку висину која се подиже на познање Божје, и робимо сваки разум на послушност Христу“ (2Кор.10:3–5).
Но у свему томе побеђујемо Господом Христом: јер знам насигурно да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим.8:37–39). – Вера у Христа? Па то је већ, на првом месту објава рата ђаволу и свима силама његовим, и у том рату – смрт ђаволу (ср. Евр.2:14–15): смрт – смрти, смрт – паклу, смрт – Сатани. Зато, чим верујеш у Христа, ето на тебе сва смрт, сав пакао, сав Сатана, и све војске његових црних анђела, крволочних саратника. Али наша вера, сама вера – јача је од свију њих, јер су уста свеистинитог Бога и Господа изрекла ову бесмртну истину: „све је могуће ономе који верује“ (Мк.9:23): могуће му је победити свако зло, и саму смрт, и самог Сатану, и сав пакао. „Јер је у Бога могуће све што рече“ (Лк.1:37). А Он је и то рекао: „све је могуће ономе који верује“. Погледај како је то стварно могуће – свима угодницима Божјим: они вером однесоше, и непрестано односе победу над Сатаном и над свом војском његовом, и творе сва богоугодна дела и подвиге (ср. Евр.11:1–12:2). Веровати и значи: непрекидно ратовати за свој вечни живот, који нам ђаво краде кроз своја зла и грехе и саблазни; непрестано се мучити у борби за живот вечни: јер је у томе наш позив хришћански; у томе позив нас људских бића, као боголиких створења (ср. 1Тим.6:12; 1Тим.1:16, 18–19; 2Тим.2:3; 2Тим.4:5, 7).
Наш рат није са људима, него са злом у њима, са гресима у њима, са лажима у њима, са неправдама у њима, са управитељима зла у њима и таме у њима, са духовима зла. Не са телом и крвљу људском: јер, уколико су од Бога, људи су свети и благословени и чисти, а уколико постају оруђе и обиталиште греха и зла и поглавара таме и управитеља, они су утолико огреховљени, оскрвњени, ођавољени; па су у тој мери и за осуду. Али се покајањем и вером могу очистити, осветити, преобразити, спасти. Главни непријатељ наш јесте ђаво, и у људима око нас, и у души нашој, и у телу нашем, и у крви нашој. Наше је ратовање „са духовима зла испод неба“, па били они у телу и крви наших ближњих, наших земнородних саљуди, или у нашем сопственом телу и крви. Ми ратујемо против главног творца зла – Сатане, који је у исто време бог греха, смрти и свакога зла, и свакога ђавола. Људи из нехата, или из сластољубља, или из самољубља дају себе за оруђе неправде и зла: дају себе за оружје неправде, и неправда употребљава њих као оружје против Бога и Господа Христа, који је и дошао у наш свет да нас спасе греха, смрти и ђавола (ср. Рим.6:13, 19). Духови зла испод неба воде рат против нашег вечног живота, који ми добијамо вером у Господа Христа, овлапоћеног Бога и Господа, и намећу нам смрт кроз грехољубље, сластољубље и самољубље; а Господ Христос вером Својом нуди нам живот вечни: наше је да себе дамо за слуге правди кроз веру у Господа Христа, и онда смо осигурали себи живот вечни: јер је плата за грех – смрт, а дар Божији је живот вечни у Христу Исусу Господу нашем (ср. Рим.6:21–23).
Ко су „поглавари таме овога света“? ко – „власти таме овога света“? ко – „управитељи таме овога света“? – Нико други до „духови зла испод неба“. Свака тама у нашем земаљском, човечанском свету пореклом је од њих; и сва уопште тама је од њих. Само се она кроз нас људе прелама на безброј начина. А преко ње се и шири власт Сатане у роду људском. Зато се вера у Христа и састоји у обраћењу од таме к светлости, и од власти Сатанине к Богу (ср. Деян.26:18). По самој суштини и природи својој грех је тама: Господ избавивши нас од греха – „избави нас од власти таме = ἐκ τῆς ἐξουσίας τοῦ σκότους“ (Кол.1:13). Својим богочовечанскмм домостројем спасења Господ Христос нас „дозва из таме к чудној светлости Својој“ (1Пет.2:9). Кроз грехе духови зла луче своју таму у душе људске, и човек творећи грехе – „у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи“ (ср. 1Ин.2:11). Помоћу грехова и страсти духови зла владају над људима у овоме свету, и управљају њима. Они су управитељи таме у овоме свету, који је творевина Божја, али нису управитељи самога света, који је сав од Бога сем греха и зла што је у њему.
Упорним грехољубљем човек постепено и сам постаје тама. Тада? Излаз из отровне таме је само један: поверовати у Христа Господа, који је једина и „истинита светлост“ у нашем човечанском свету, и једина „светлост света“, и једина „светлост живота“. Јер тада вера у Христа значи земљотрес, и буру, и олују, и прелом, и пролом из таме у светлост. И не само то, него кроз свете тајне и свете врлине сва се Христова светлост усељује у нас, разлива по васцелом бићу нашем, и животворном силом својом постаје не само наша, него нас и саме претвара у светлост, те и ми постајемо светлост. По речи свеистинитог Еванђеља Божјег, упућеној некадашњим незнабошцима, а сада хришћанима: „Бејасте негда тама, а сада сте светлост у Господу“ (Еф.5:8).
Еванђеље светог Златоуста благовести: Кога свети апостол назива „поглаварствима, властима и управитељима – κοσμοκράτορες (= светодржитељима) таме овога света“? Какве таме? Не ноћне ли? Не, него таме греха. Јер, вели он, ми негда бејасмо тама, – тако називајући грех у садашњем животу, зато што он неће имати места на небу, ни у будућем веку. А светодржитељима назива ђаволе, не што они држе свет, него што су они виновници злих дела. Јер Свето Писмо обично назива светом зла дела (ср. Ин.17:14.)79
Блажени Теодорит вели: Зли демони бејаху некада у броју Светих Чинова, али због свога зла испадоше из тог реда; но и сада носе оне називе на изобличење њихове злоће. Свети апостол их је назвао светодржитељима (κοσμοκράτορες = управитељи, владари света), не што су од Бога добили управу, него што су добровољно заволели ропство оних који живе нехатно. И божанствени апостол подражава сјајног војсковођу који, желећи да одагна млитавост од своје војске, описује храброст непријатеља. Но он указује и на корист од победе, да би војнике учинио што ревноснијима; јер, каже он, борба се води са духовима зла испод неба, тојест са небеским чиновима, а награда за ту борбу јесте царство небеско.80
Свети апостол назива демоне поглаварствима, које смо ми начинили својим поглаварима, добровољно им се потчињавајући. Назива их и властима, јер они једино помоћу страсти имају над нама власти. Назива их и светодржитељима – κοσμοκράτορες, јер држе оне који световно умују – τά κοσμικά φρονοῦντων, и владају над онима који чине зла дела. Да се ти не би уплашио чујући где апостол демоне назива светодржитељима, апостол показује чиме они управљају: „тамом овога света“, тојест злом овога света. Тама овога света и јесу зла делa.81
Зато што имамо такве противнике и што водимо тако страшан рат, треба узети „све оружје Божје“, да бисмо се могли „бранити у зли дан и, свршивши све, одржати се“. А зли дан је за нас сваки дан, јер „сав свет у злу лежи“ (1Ин.5:19), и сваки дан нападају на нас духови зла. Као и материја, време је творевина Божја, зато је оно по себи добро и богочежњиво, и уводи у вечност. Али време постаје зло када се у њега унесе грех. Тако су наши прародитељи у рају, сагрешивши грехом својим унели зло у време; то и ми чинимо грешећи. Од грехова наших дани наши пастају зли. Све што се унесе у време, а није од Бога, и јесте зло; и тако време постаје зло. Ушавши у време кроз оваплоћење, Бог Логос је осветио време, и Својим животом на земљи показао како дани и ноћи постају свети и добри. Како постају? Када се испуне Богом и Божјим. А то и јесте био сав живот Спасов на земљи. То био и то занавек остао кроз Цркву која је тело Христово. Црква и јесте Божја радионица, у којој се дани наши из злих претварају у добре, из несветих у свете. Освећујући себе у Цркви помоћу светих тајни и светих врлина, ми изгонимо грех и зло из дана својих, а испуњујемо их Христовим добром и истином и правдом и вечношћу. На тај начин ми искупљујемо време, које су нам заробила разна наша зла, и преображавамо га у вечност: у вечни живот свој. Вршећи еванђелске заповести, ми дане своје испуњујемо божанским силама, које прогоне из нас све што је греховно, зло, демонско, и претварамо их у бројанице вечности. Отуда нам и заповест Еванђеља Спасова: „Искупљујте време, јер су дани зли“ (Еф.5:16). Зло које чинимо и чини да су дани наши зли; но када чинимо добро, онда ми дане своје претварамо у добре; и они постају као неки лаки, крилати чунови који нас бујицом времена хитро носе у Христову вечност. Много је зла у свету, јер је много духова зла у свету и око света; али је несравњено више Христовог божанског добра у свету, и у Цркви Христовој; само се треба ослободити зла, одробити себе; а то можемо учинити једино и само, ако усвојимо Христово добро, ако њиме испунимо све биће своје, непрестано се борећи против зла у себи и у свету око себе.
Узети треба „све оружје Божје“, а не нешто од њега, ово или оно. Јер ко узме веру, а не узме са њом и љубав и наду и молитву и пост и остале свете врлине и силе, неће се моћи одржати у борби са духовима зла, и изгубиће рат. Све врлине треба узети, у све се обући, све их упражњавати, јер то и значи: обући се у свеоружје Божје. И још је речено: „свришвиш све“. Шта то значи? Значи: свршивши све наоружање и обуку. Само се тако можемо одржати у страшној борби за душу, за бесмртност, за живот вечни. Иначе, силовити и моћни духови зла лако ће нас и потући, и заробити, и уништити. Не треба заборављати ни ово: духови зла су стари, искусни ратници, вешти и лукави; ратовали су са светим Анђелима још на небу, и са толиким људима на земљи, људима разноврсним: и светим и грешним и рђавим и добрим, и ученим и неученим, и богатим и сиромашним, и моћним и немоћним. Знају они како се треба борити са човеком, да би га победили. Зато је „свеоружје Божје“ – сам Господ Христос свемоћни и свепобедни, и наша одбрана од њих и наша победа над њима. Јер се једини Он у нашем човечанском свету показао јачи од Сатане и свих осталих духова зла.
Својим обоженим умом сав погружен у бездане тајне богочовечанског домостроја спасења света, свети Златоуст благовести: Свети апостол назива злим даном садашњи живот и овај зли век, због зала која бивају у њему. То и захтева да стално будемо наоружани. „И свршивши све“, тојест победивши и страсти и непристојне жеље и све што шкоди. Апостол не вели просто ἐργάζεσθαι (= вршити, радити, чинити, творити), него κατεργάζεσθαι (= извршити, свршити, израдити; савладати); тако да би не само одстојали, него одстојавши и даље стајали; јер многи, одневши победу, опет су падали. Свети апостол вели: „свршивши све“ – παντά, а не једно извршити а друго не; јер и после победе потребна је будност; иначе и оно што си успео савладати може се поново подићи. Ако ми не стојимо, устаће оно што смо оборили. А кад ми стојимо, оно се неће подићи од пада. Док ми стражимо, побеђени враг неће устати. Стој чило по свршетку борбе, и ти си победитељ. И после победе треба бдети. Уствари, ако се у нас води рат; ако су против нас такве војске; ако се оне састоје из бестелесних поглаварстава и светодржитеља и духова зла, – онда, реци ми, како је могуће предавати се уживањима? Нека сваки размишља о томе сваки дан, када га спопада гњев, када га захвата похота, када га обузима жеља за овим мекушним и таштим животом. Нека сваки има на уму речи блаженога Павла: „наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварствима, с властима. Овај рат је тежи од рата са видљивим непријатељима; ова борба је много жестокија. Помисли, колико времена ђаво ратује, ради чега се он бори, па се стога ти држи чврсто. Буди опрезан, осигуравај себе са свих страна: у нас је рат не само са ђаволом, него и са његовим силама. Како ћемо дакле ратовати с тамом? Ако постанемо светлост. Како ћемо ратовати с духовима зла?
Ако постанемо добри. Добро је супротност злу, и светлост изгони таму; али ако ми сами будемо тама, онда ћемо бити потпуно побећени. На који ћемо их начин, дакле, победити? Ако по доброј вољи постанемо оно што су они по природи, тојест изнад тела и крви; на тај начин ћемо их заробити и победити. И због чега ми водимо борбу против духова зла? Због тога што имамо непобедивог савезника – благодат Светога Духа; због тога што смо научени таквој вештини, да можемо ратовати не против људи него против демона. Ко се бори, тај још наилази на препреке; зато је веома срећан ако не падне. Победа бива сјајна онда када долази после борбе. На пример: ако те спопадне нека зла жеља, ти ћеш учинити славно дело ако јој се не подаш него је угасиш. Но макар то било и немогуће остварити у потпуности, ми се ипак морамо борити и свагда укроћавати себе. Ако за време те борбе не паднемо, онда ћемо бити победитељи. Овде није као код атлета: јер тамо не постајеш победитељ док не обориш противника на земљу; а овде само не буди ти оборен и – победитељ си; ти си већ победио, ако те нису оборили. И сасвим правилно! Тамо се обојица боре за победу, и ако један падне други добија венац. Овде пак није тако: овде се ђаво труди да нам нанесе пораз. Ако га дакле лишимо тога око чега се он труди, ми смо онда однели победу. Он се напреже ме само да обори, него да заједно са собом обори – συγκαταβαλεῖν; значи, он је већ побеђен, пошто је он већ свргнут и налази се у погибли; он се пашти око победе, не да би добио венац него да би погубио мене. Тако дакле, ја сам победитељ ако ме ђаво не обори, па макар ја њега и не оборио. Шта је сјајна победа! С крајњим презрењем газити врага, као што је учинио Павле ни у шта не сматрајући блага овога живота. Онај који се бори не зна какав ће бити крај, и може мислити још да ће сам бити побеђен и рањен. А који гази непријатеља свог, тај је очигледно већ однео победу. Стога, да газимо силу ђавола, да газимо грехе: гњев, похоту, охолост, и све страсти, да бисмо, отишавши тамо, нашло се да ми нисмо издали силу коју смо добили од Бога, тојест силу да стајемо на сваку силу вражију. Ради тога ћемо бити удостојени да наследимо и будућа блага. А ако се у томе покажемо рђави, ко ће нам поверити веће? Јер ако онога који је увредио Бога и који је сам побеђен и који је презрен и који је бачен под ноге, ми нисмо у стању згазити, онда како ће нам Отац дати очевину – τά πατρῶα. Ако не победимо онога који је толико срозан, како ћемо се усудити ући у дом Очев? …
Има ли ко непријатеља, трпи ли ко неправду, гаји ли ко злобу у срцу свом, нека сав тај гњев, сву ту љутину сабере и сручи на главу ђаволу. У том случају гњев ће бити добро дело, негодовање – корисно, злопамћење – похвално. Неко те ударио? Буди злопамтљив према ђаволу и никада не прекидај непријатељство са њим. Ако те и није ударио, ти и у таком случају буди зао према ђаволу зато што је устао на Господа твог, увредио Га, а и зато што чини зло браћи твојој и ратује против њих. Увек буди непријатељ ђаволу, увек се гњеви на њега, увек буди непомирљив према њему. Од тога ће он постати понизан, неопасан, такав да ће бити могуће победити га. Ако се ми силно разљутимо на њега, он нам неће бити страшан. Он је непријатељ и противник и живота и спасења нашег и свог. Ако он не љуби себе, како онда може љубити нас? Стога, јуришајмо на њега и оборићемо га, имајући за савезника Господа Исуса Христа, који може и нас учинити неуловљивима за његове мреже и удостојити нас вечних блага.82
У нашем рату са духовима зла све зависи од нас: од нашег наоружања, од наше извежбаности у врлинама, од наше храбрости и одлучиости. Од чега почети при наоружању? Од истине. Њоме се треба најпре наоружати: „Стојте, опасавши бедра своја истином“. Јер ако бедра вашега духа нису заштићена, непријатељ ће вама лако задати смртонсни ударац у слабине. А истина, шта је истина? Сам Господ Христос, који је и изрекао нечувену и непознату до Њега благовест: „Ја сам Истина“ (Ин.14:6). Он је тај којим треба опасати најосетљивије органе наше душе, нашег срца, нашег духа. Опасани Њиме ми ћемо све легије духова зла одбити силом Његовом, разбити их Истином Његовом, и одбранити душу од сваке обмане, саблазни и лажи.
Друго наше оружје јесте Правда: „Стојите … обукавши се у оклоп правде“. А обући ћете се у оклоп правде, ако сву душу испуните правдом, и живите њоме и ради ње. Правда, а шта је правда? Опет Господ Христос. Јер је у Богом даној Књизи речено за Њега: Он је „правда Божја“ (Рим.1:17; 1Кор.1:30). Обучеш ли се у Њега, обукао си се у оклоп правде. А ми се сви у Њега облачимо крштењем (Гал.3:27). Овде нас апостол позива да свакодневно живимо Христом, Његовом правдом; да правду која нам је дата крштењем, својим трудом претворимо у неку личну праведност. Претворимо ли Христову правду у своју праведност; живимо ли њоме непрестано, ми постајемо непобедиви, и лако одбијамо све свирепе нападе духова неправде. А шта је неправда? Све што је од духова зла, и све што није од Христа Бога. Јер „неправде у Њему нема“ (Ин.7:18). А „свака је неправда грех“ (1Ин.5:17).
Свети Златоуст благовести: Апостол вели: „Стојте дакле, опасавши бедра своја истином“. Није овде реч о телесном опасивању; ове речи имају преносни смисао. Обратити пажњу како апостол поступа: он пајпре описује војника. А шта то значи? Човека расејаног и подложног жељама и са гмизавим мислима он обуздава опасивањем, не допуштајући да му хаљине сметају и омогућавајући му ногама слободу у трчању. Када апостол опасује бедра, он тим самим укрепљуте нашу душу, јер он подразумева не телесна бедра него бедра у духовном смислу. И као што су телесна бедра темељ и доњих и горњих делова тела, тако су и духовна бедра. Да бисмо лакше трчали, ми се опасујемо: то осигурава нашу снагу. Нека се, вели апостол, на то пази и у погледу душе, и тада ћемо у свима делима својим бити јачи. Телесна бедра ми опасујемо појасом; а овде чиме? Главом наших помисли, тојест истином. Стога оставимо сваку лаж, поступајмо у свему по истини, немојмо обмањивати један другога; ако је до славе, тражимо истиниту славу; ако је до живота, тражимо истинити живот. Оградимо ли себе тиме, опашемо ли себе истином, нико нас победити неће. Ко је опасан истином, на првом месту – никада неће осетити малаксалост, на другом: макар и малаксао, он ће добити поткрепљење од те саме истине. Ето, реци ми, да ли ће га сиромаштво натерати да страда? Нипошто. Помисао на истинско богатство успокојиће га, а сиромаштво ће га потсетити на истинско сиромаштво – духовно. Хоће ли му ропство бити тешко? Ни најмање, јер он зна истинско ропство. А болест? И она – не. Бити опасан, значи имати душу која стражи. Да би се јуначки стајало, за то је потребно опасати се. Стога се опашимо и ми, да бисмо победили непријатеље … „Обукавши се у оклоп правде“. Као што оклоп чува ол задобијања рана, тако и правда. А апостол назива овде правдом врлински живот уопште – τόν καθόλου καί ἐνάρετοω βίον. Разуме се, таквом животу многи наносе ране; но срушити га и оборити га не може нико и никада, па ни сам ђаво. Ко је срце своје оградио правдом, тај је јак као и оклоп.83
Треће оружје наше јесте Еванђеље мира: „обувши ноге у приправност еванђеља мира“. Нашем рату са духовима зла неопходно је еванђеље мира. Зато што нас је Својим светим Еванђељем помирио с Богом опростивши нам грехе, Господ Христос нас је научио правом миру. Прави мир је живот у правди и светости истине. То је прави мир наш и са Богом и са људима. А свет и праведан живот проходи у сталном ратовању са гресима. Зато је наш рат – рат са духовима зла испод неба. Није доста опасати бедра истином и обући се у оклоп правде; потребно је и обути ноге у приправност Еванђеља мира. А то значи: бити спреман на све еванђелске подвиге, и неуморно ићи свима еванђелским путевима; свом душом својом, свим срцем својим стајати у Еванђељу Христовом; чврсто стајати у њему, да те никаква сила зла не може поколебати, акамоли оборити. Савест, душу, вољу, тело, ум, све то спремити за сваки еванђелски подвиг у рату са духовима зла. А то се постиже очишћењем и освећењем савести и душе и воље и тела и ума: очишћењем од свакога греха и зла и освећењем кроз свете тајне и свете врлине. Само ћемо тако опремљени однети победу у нашем рату са управитељима таме и духовима зла. По богомудром савету божанског Еванђеља: „да одбацимо сваки грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена, гледајући на оснивача и Свршитеља вере, Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божјег“ (Евр.12:1–2). Еванђеље је „сила Божја на спасење свакоме који верује“ (Рим.1:16). Обуче ли се у Еванђеље, човек се обукао у силу Божју, којој све мрачне силе свих духова зла не могу учинити ништа.
Свети Златоуст вели: „Приправност еванђеља“ означава не што друго до најбољи, најузвишенији начин живота – βίος ἄριστος. Речено је „еванђеље мира“. И сасвим правилно. Пошто претходно говори о рату и борбама, апостол сада показује да ту борбу треба водити управо с демонима: јер Еванђеље и јесте Еванђеље мира. Рат са ђаволом укида други рат – рат са Богом: када ратујемо са ђаволом, ми се налазимо у миру са Богом. Стога се не бој тог рата: постоји Еванђеље – победа је већ осигуранa.84
„И обувши ноге у приправиост еванђеља мира“. Нека се ноге ваше не покрећу на непристојна дела, него идите путем Еванђеља, да бисте и ви заслужили пророкову похвалу: Како су красне ноге оних који благовесте мир, који благовесте добро (Ис.52:7). Апостол је употребио реч „мир“, пошто је споменуо и рат, да бисте имали мир међу собом и са заједничким нашим Господом, а водити рат са ђаволом и његовом војском.85 Еванђеље је названо „еванђељем мира“, јер оно ствара мир са Богом а рат са демонима.86
„Сврх свега узмите штит вере, с којим ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога“. – Ето најнеопходнијег оружја, над оружјима. Ако је Истина Христова оружје, онда је то вера која нам казује ту Истину и даје силу њену; ако је Правда Христова оружје, и Еванђеље – оружје, и молитва – оружје, и пост – оружје, и све што је Христово – оружје, онда нам све то даје и свим тим наоружава вера. Вера је штит којим хришћанин са сигурношћу брани и увек одбрани и Истину Христову у себи, и Правду Христову, и Еванђеље Христово; и тако увек одбрани од свих зала и душу своју. О штит вере се погасе и поломе „све стреле нечастивога“, ма како биле распаљене огњем искушења, греха, зла, демонизма. Ето оружја којим се човек може одбранити од свакога искушења, од свакога греха, од свакога зла. Ето оружја којим хришћанин постаје свемоћан у рату са духовима зла пспод неба. Пред њим немоћан је, слаб је, нејак је и сам врховни дух зла и уништења, Сатана. Вера? Каква моћ! каква сила! какво јунаштво! каква јачина! Њоме човек заиста потпуно ојача у Господу, „у сили јачине његове“, те сва сила и самог Сатане за њега не преставља ништа. Отуда кликтање светог орла богословља: „Вера је – наша победа“ (1Ин.5:4); њоме побеђујемо свет, и све саблазни света, па и самог Сатану (1Ин.2:16–17; 1Ин.5:4; Мф.10:1, 8). Њоме сте „јаки, и надвладасте нечастивога“ (1Ин.2:14, 13). Њоме, јер је у њој не само хришћанинова моћ, већ и његова божанска свемоћ. По речима самог Свемоћног: „Све је могуће ономе који верује“ (Мк.9:23). Вера је свемоћ, не ученост, не богатство, не слава, не ни све силе овога света. Како је лако са Христом, а како тешко без Њега!
Херувимски витез свете вере благовести: „Сврх свега узмите штит вере“. Апостол говори овде о вери, не о знању. И с правом он назива веру штитом. Као што штит заклања цело тело, тако и вера: јер све њој уступа. „О који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога“. Јер ништа није у стању да расече тај штит. Чуј шта Христос говори ученицима Својим: Ако имате веру колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће (Мф.17:20). А како ми можемо стећи такву веру? Ако будемо то извршавали: гасили распаљене стреле нечастивога. А стрелама нечастивога апостол назива искушења и непристојне жеље. Апостол је притом врло умесно додао: „распаљене“, јер је таква природа страсти. Но ако вера заповеда демонима, утолико лакше заповеда страстима душе … Вера је штит, а штити први прима ударце од непријатеља, и чува оружје неоштећеним. Ако дакле вера буде права и живот врлински, онда ће и оружје остати нетакнуто. Вера је штит који заклања оне који верују неиспитујући – τοὺς ἀπεριέργως πιστεύοντας. А кад се неко стане упуштати у мудровања и почне о свему умовати и судити на свој начин, за таквога вера не сачињава штит; напротив, онда нам она смета. Вера нека буде таква: да покрива и заклања све. Стога нека не буде кратка, да нога или неки други део тела не би остали голи. Да, штит вере мора бити сразмера величини. „Распаљене“: јер многе мисли, многе сумње, многа нерешива питања запаљују душу али истинска вера све успокоји.
Много шта нашаптава ђаво, запаљујући нашу душу и бацајући је у разне сумње, као кад неки говоре: Постоји ли васкрсење? Постоји ли Суд? Постоји ли награда? – Но ако имаш штит вере, угасићеш њиме стреле ђаволове. Појавила се у теби нека непристојна жеља, запалио се унутар тебе огањ рђавих помисли? Противстави му веру у будућа блага, и он се више неће појавити, штавише – биће уништен. „Све стреле“, а не – ове ће угасити, а оне неће … Ако ратују на нас помисли, изведимо против веру; ако нам досађују непристојне жеље, призовимо у помоћ веру; ако се налазимо у мукама и тешкоћама, искајмо угеху у вери. Вера је оно чиме се чувају сва оружја – πάντων τῶν ὅπλων αὕτη ἐστὶ φυλακτήριον; немамо ли њу, и оружја брзо пропадају. „Сврх свега узмите штит вере“. Шта значи – „сврх свега“? Значи: и сврх истине, и сврх правде, и сврх еванђеља мира. Другим речима: свему је томе нужна вера.87
Шта је „кацига спасења“, шлем спасења? Сам Господ Христос. Јер је Он и Спаситељ и спасење: Он даје спасење; но исто тако Он га чува и брани. Узевши у руке Богомладенца, Спаситеља, праведни Симеон захваљујући Господу вели: „Видеше очи моје спасење твоје“ (Лк.2:30). У Спаситељу је спасење, и све силе и сва средства спасења. Спасење је спасење од греха, смрти и ђавола. Оно се стиче Христом, само Христом; али исто тако и брани Христом, само Христом. Имаш ли Христа, ти имаш и спасење и шлем спасења, јер ће те Он увек чувати од свакога греха, од свакога зла, од свакога ђавола. Свети апостол вели: „узмите кацигу спасења“, узмите је сами, јер се спасење ником силом не намеће. Оно се предлаже: „узмите“.
Својим речима: „и кацигу спасења узмите“ свети апостол вели ово: Сам Господ Христос покриће главу вашу, и спасењем ће као неким шлемом оградити главу вашу, да не би пали на вас ударци које вам наносе непријатељи.88 Као што шлем штити главу од сваке опасности, јер је са свих страна потпуно покрива; тако и вера, сем тога што служи место штита, замењује собом и шлем спасења.89
„Узмите … и мач Духа, који је реч Божја“. Реч Божја, ето мача којим Дух Свети војује, а са Њим и за Њим и сви духоносци, сви хришћани. У нашем духовном рату и мач нам је духован. Шта ће нам мач духовни? Да њиме посечемо сваку неистину, сваку лаж, свако искушење, сваки грех, свако зло, сваког духа зла. „Реч је твоја истина“, вели Спас Своме небеском Оцу. Зато је свака реч Божја – мач духовни, који силом божанске истине сатире сваку лаж. Таква је свака реч Спаситељева. Јер Он за Своје речи вели: „Речи које вам рекох дух су и живот су“. Њих никаква смрт не може умртвити, нити икаква сила зла уништити. „Реч Божја је жива, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања душе и Духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца“ (Евр.4:12). То значи: реч Божја својом силом одваја, разлучује од душе, од духа, од срца, од мисли, од помисли свако зло, па и оно најтананије и најнеприметније, и уништава га до краја, потпуно, неповратно. А Христољубљени тајновидац, свети Воанергес, види Господа Христа на небеском божанском престолу и – „из уста његових излажаше мач оштар с обе стране“ (Откр.1:16; ср. Откр.2:12). Тим мачем Господ ће посећи и самог Антихриста, јер свети апостол благовести да ће Антихриста „Господ убити дахом уста својих“ (2Фес.2:8).
Једнога духа са светим апостолом Павлом, свети Златоуст благовести: Нама је потребно узети не само штит и шлем него и мач Духа, да бисмо се не само осигурали од стрела, пуштених на нас ђаволом, него да и самог ђавола погубимо. Јер душа, поседујући овај мач, и притом још заклољена од распаљених стрела, може са великом смелошћу стати против непријатеља, овим мачем расећи његов оклоп, убити змаја и отсећи му главу. И сам апостол Павле тим мачем разори и заплени ђаволове намере. – „Који је реч Божја“. Речју Божјом он овде назива заповест или учење, које Исус Христос завешта апостолима и које они проповедаху свуда, чинећи у име Његово чудеса. Тако и ми да у свему држимо заповести Божје; јер вршењем заповести ми ћемо срушити и умртвити ђавола – ту лукаву змију.90
Мачем Духа апостол назива делатност Духа – τὴν τοῦ Πνεύματος ἐνέργειαν, а делатношћу Духа назива реч Божју. И то значи да Свесвети Дух извршује наше спасење као речју. Јер духовни човек грди ђавола, и овај бежи.91
Свеоружје Божје хришћанин ће богомудро употребити, и однети победу над свима духовима зла, само ако се буде непрестано молио Богу и стражио: „сваком молтвом и мољењем Богу се у свако доба молећи у Духу, и ради тога стражећи са сваком истрајношћу и молитвом за све свете“. У духовном рату борбени и победнички дух се одржава – непрестаном молитвом, непрестаним призивањем Божје помоћи. Јер се тај рат од почетка до краја води Богом. Молитва држи у будном стању све врлине душе; неда им да малакшу, да клону, да задремају. Она је и стражар, и будитељ, и чувар сваке врлине. Она их и води и руководи у рату са свима гресима, пороцима, искушењима. Свети Оци уче да је молитва – хоровођа у хору врлина. Она их разврстава, распоређује; усклађује она и управља. Има ли непрекидну молитву у срцу, хришћанин никада неће у борби са гресима и искушењима пасти, никад пропасти. А за то је потребно: бити одлучан и приморавати себе на молитву. Јер ономе који приморава себе на молитву, Бог и даје молитву. Даје све дотле док се молитва не претвори у непрекидну молитву. А непрекидна молитва наша, то је једино божанско еванђелско јемство да ћемо непрекидно побеђивати у нашем ратовању са духовима зла и греха. Молитва хришћанинова увек се грана и у молитве „за све свете“, тојест за све хришћане, јер су и они у непрекидном рату са духовима зла испод неба. А као такви, они су наши саборци и савезници. Јеси ли хришћанин, знај: сваки је ђаво стално у рату са тобом. Сваки изводи сву своју силу против тебе: демон гњева – гњев, демон блуда – блуд, демон гордости – гордост, демон пакости – пакост, демон зависити – завист, демон очајања – очајање, и тако редом, име им је легион, а њиховим саблазнима и страстима – ни броја се не зна.
Но ма колико их било, увек је наше „свеоружје Божје“ јаче од њих, способно да их разјури и победи на свима бојиштима у свима биткама. Нарочито када нас у том ратовању воде и предводе челници светих благодатних врлина: молитва и пост. Пред њима се не може одржати ни један зли дух; од њиховог огња они се дају у безобзирно бекство. Ма колико се духови зла окомили на тебе из спољњег света, или чак продрли у тебе, и укопали се, и ушанчили се у твојој души, и настанили се, и претворили срце твоје у дом свој, ипак се не бој! само изведи против њих молитву и пост, а у резерви држи љубав, милосрђе, кротост, смерност, веру, истину, правду, трпљење, – и ступи у борбу, ратуј истрајно и неустрашиво, и са безмерном надом, па ћеш несумњиво победити све духове зла и оне у теби и оне око тебе; и још ћеш их потпуно истерати из себе и далеко прогнати од себе. У то непоколебљиво и чврсто веруј, јер су уста Свеистинитога и Свепобеднога изрекла ову благовест: „Овај се род изгони само молитвом и постом“ (Мф.17:21): тојест род свих нечистих духова, и оних најгорих и најопакијих (Мф.17:15–17). Ето божанског свелека од свакога зла, од свакога ђавола. Молећи се и постећи се, ти постајеш непобедиви победник: непобедив не само од људи, него и од саме смрти, и од грехова, и од ђавола. Јер и греси и смрти и ђаволи сачињавају један „род“. А свемилостиви Господ је зато и дошао у наш свет, да нам да победу над њима, и лек од њих. Да, лек од греха, лек од смрти, лек од ђавола.
Та молитва је увек „у Духу“: Од јој даје силе да траје, да непрестано траје и гори и пламти у нашем срцу. У питању је све наше: сва вечност наша, јер ђаволи то и раде што нам гресима и страстима краду вечност, и рај, и небо, и царство небеско, па и самог нам Бога и Господа краду. Стага се „треба свагда молити Богу, и не дати да дотужи“ (Лк.18:1). Разуме се, молитва извире из наше вере у Господа свеблагог, који је због тога са благовешћу о молитви и посту изрекао и благовест о вери, објавивши: „Све што узиштете у молитви верујући, добићете“ (Мф.21:22).
Еванђеље Спасово увек гледа човека из његове вечности, из његове небеске постојбине, гледа га у свима његовим мукама и подвизима и борбама за спасење душе и за осигурање вечнога живота и неба и раја, зато апостолска труба непрестано труби ову бојну лозинку, овај ратни поклич: „У молитви будите једнако“! (Рим.12:12). А када се у тим страшним окршајима и ужасним биткама, где се толика крв душе пролива, малакше или посрне или падне или рана задобије, макар и смртоносна, ти и онда надом ратуј ослушкујући животворну благовест „вечнога Еванђеља“: „Господ је близу. Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем нека се јављају Богу искања ваша“ (Флп.4:6).
Као у сваком рату, тако и у овом духовном, веома је важно, и увек важно – стражити. Стражити: да непријатељ не нападне изненада, или навали великим снагама на слабије стране наше душе, или изведе безброј лукавстава у бој против нас. Онда: стражити! постаје наше бојно правило, али стално правило. У овом нашем поднебесном свету ми смо увек са свих страна опкољени легијама нечистих духова, зато и стално ходи кроз нас и између нас Спасова заповест: „Пазите, стражите и молите се Богу да не паднете у напаст“ (Мф.26:41). Духовођени ратници, духоносци и христоносци – ето наших војсковођа, ето наших свепобедних победника у свима ратовима за душу људску. А они громогласе ову благовест: „Стражите! стојте у вери! мушки се држите, утврђујте се!“ А првоврховни архистратиг хришћански, свети апостол Петар свезаповедни благовести: „Будите трезни, јер супарник ваш ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“ (1Пет.5:8). На земљи сте, на војни сте, где се непрекидно води на живот и смрт борба за душу, зато – „у молитви будите једнако, и стражнте у њој“ (Кол.4:2).
Објашњавајући осамнаести стих, блажени Теодорит вели: Они који су непрестано опкољени непријатељима, не могу спавати. Зато божанствени апостол нарећује да бде, и да се пепрекидно моле, и да не престају са телесним трудом, него да буду веома истрајни у њему. Заповеда пак да се моле не само за себе, него и за све једноверне.92
Велики апостол народа, толики чудотворац и беспримерни свемоћник, проси од хришћана молитве за себе. Он то чини побуђен чувством саборности, јер се ниједан хришћанин не спасава сам, одвојено од других, већ увек са другима и помоћу других, увек у заједници „са свима светима“, пошто сви сачињавају једно духовно – благодатно тело, Цркву. Та свест и чини те се хришћанин непрестано смирава бескрајно пред браћом. И тим баш смирењем стиче од Бога „високаја“. Свети апостол Павле је имао толику благодат од Бога за проповедање Еванђеља, па ипак он свесредно и смирено
моли хришћане да се моле за њега Богу, да би што неустрашивије могао јављати „тајну Еванђеља“. За неустрашиво проповедање Еванђеља он је у оковима; и из окова пише ову чудесну Посланицу, ово свебожанско Еванђеље, али би желео да још неустрашивије то чини. А у томе га могу помоћи молитве браће хришћана. Зато је он и неуморан у томе (ср. Кол.4:3; 2Фес.3:1).
Христово Еванђеље је сво с неба, али зато што је сво на земљи у оваплоћеном Богу Логосу, у Његовој личности Богочовечанској, у Његовом животу Богочовечанском, у Његовом крштењу Богочовечанском, у Његовом преображењу и страдању и васкрсењу, у Његовим делима Богочовечанским, у Његовој науци Богочовечанској, оно се и проповеда људима преко људи. Бог је и сишао у човека, и живео у телу, да би показао људима како се живи Богом у телу и како је тело и дато људима ради тога да у њему живе Богом, на божански, на богочовечански начин. Такав живот, сав живот имају на првом месту свети апостоли. Они су не друго него „посланици“, послани Господом Христом међу људе, да им собом и на себи покажу тај нови живот у Богу, тај вечни живот у телу људском, то небо на земљи.
Диван пример таквог живота, и божанске проповеди Еванђеља Спасова таквим животом јесте и „верни служитељ у Господу! Тихик, „љубљени брат“ свесветог апостола Павла. Све је у светих апостола и њихових служитеља, као и свих правих хришћана – „у Господу“: и душа, и срце, и ум, и савест, и живот, и дела, и мисли, и речи; једном речју: све, све, све. А то значи: у њих нема места за ђавола, за његово зло, за његове грехе, и за његово царовање над њима преко сласти и страсти. Све божанско, све богочовечанско живи и влада у њима, зато они и јесу жива небеска утеха за срца људска, измучена земаљским патњама и борбама са духовима зла испод неба.
Свети Златоуст благовести: Апостол је само споменуо да је у оковима; а остало о њему оставља Тихику да им он исприча. Све што се односи на догмате и учење он им је изложио у својој Посланици, а што се тиче самих вести, то он препушта доносиоцу Посланице. Стога је и додао: „да и ви знате“, тојест да се и ви упознате „како сам ја“. Овим је и показао своју љубав према њима, и дао им прилике да и они испоље своју љубав према њему.93
Тихик, пошто је „љубљени брат“, он зна све о светом апостолу; а као „веран“, он неће лагати. Он је и „служитељ у Господу“, тојест служи ради Бога и у божанским стварима – ἐ τοῖς θείοις, а не ради нечег световног и у нечем земаљском – ἐν τινι τῶν γηῒνων; притом је брат у Господу, тојест духовни брат.94
Са вером и ради вере даје се људима мир и љубав од Бога Оца и Господа Исуса Христа. Нема мира Божјег без вере и љубави. А нема ни љубави без вере, нити вере без љубави: „Нема никакве користи од љубави без вере; но исто тако без вере и љубав уопште ни постојати не може“.95 Иако у овом свету, хришћани су кроз веру и љубав стално везани са оним светом, и Тросунчаним Божанством, Господарем и Сведржитељем светова. А и са људима у овом свету хришћани су везани том истом љубављу и вером. Тако је сав њихов однос према свима световима одређен њиховом еванђелском вером и љубављу.
Благодат коју свети апостол жели хришћанима обухвата све дарове Христове. Она их чува, она и раздаје. Она даје сваки дар, али се и даје кроз сваки дар. Она даје љубав и веру, али се и даје кроз љубав и веру; она даје молитву и истину, али се и даје кроз молитву и истину; она даје правду и кротост, смерност и трпљење, освећење и спасење, обожење, и охристовљење, и све што је Христово, али се кроз све то и даје христољупцима, даје безмерно и непрекидно. Кратко и свеистинито: она даје свете тајне и свете врлине, али се и даје кроз свете тајне и свете врлине. Заиста даје божански неизмерно и безгранично и бесмртно и вечно, и то даје у свечудесном и светајанственом Богочовечанском телу Христовом, Цркви, тој Тајни над Тајнама, тој Светињи на Светињама, тој Благодати над Благодатима, тој Мудрости над Мудростима, тој Истини над Истинама, тој Радости над Радостима, тој Красоти над Красотама, том Благослову над Благословима. Том Блаженству над Блаженствима, тој Светлости над светлостима. Амин! Амин! Амин!
Јуни 1945.
Видовдан, 1955.
Света обитељ Ћелије
* * *
Свети Златоуст, In Ephes. Homil. I, 1. Migne P. gr. T. 62, col. 11.
тамо, Homil. I, 2; col. 12.
тамо, Homil. I, 2; col. 13.
тамо, Homil. I, 3; col. 13–14.
Литургија Св. Василија Великог, Молитва за време „Свјат, свјат, свјат Господ Саваот …“.
In Ephes. Homil. I, 4; P. gr. t. 62, col. 16.
тамо, Homil. II, 2; col. 18–19.
Св. Иринеј, Contra haeres. V, 3.
Божанствене химне, химна 22, стр. 122; руски превод с грчкога – Сергиев Посад, 1917.
In Ерhes. Ноmil. III; со1. 25. 26. 27.
Икуменије, Comment. in Ерhes., аd. loc; Migne, P. gr. t. 118, 1188.
Икуменије, тамо, ad lос,; соl. 1189 В.
Свети Златоуст, In Ерhes. Homil. III; соl. 32–33.
тамо, соl. 33–34.
Икуменије, тамо, ad loc.; соl. 1192 ВС.
тамо, соl. 34.
Св. Фотије у Икуменија, тамо, аd loc.; соl. 1117 А.
овога τοῦ нема у старо-грчком тексту посланице који смо користили при редакцији (Зор. А. Ст.).
Contra Arian. III, 61; P. gr. t. 26, col. 396.
Час Трећи, молитва на: Слава.
Св. Златоуст, In Ерhes. Ноmil. VII; соl. 51.
ово δὲ изостављено у штампаном издању авиних Тумачења којим смо се користили при редакцији (Зор. А. Ст.).
In Ephes. Homil. VIII; col. 55–56.
тамо, col. 56–57.
тамо, col. 58.
In Ephes. Homil. IX, 2; col. 71–72.
тамо, Нmil.. IX, 3; соl. 72–73.
In Еphes. с. 4, v. 3; Р. gr. t. 124, col. 1080 D – 1081 А.
Икуменије, Соmment. in Ерhes., аd loc.; Р. gr. t. 118, col. 1213 D.
Св. Ј. Дамаскин, In Ерhes. с. 4, v. 5–6; Р. gr. t. 95, соl. 840.
тамо, Ноmil. X, 1; соl. 75. 76; Нmil. XI, 1; соl. 79. 80.
Serm. 268.
Икуменије, тамо, аd. Lос. cоl. 1216.
тамо, ad. loc., col. 1217 А. B.
тамо, ad. lос. 1217 С.
Икуменије, тамо, аd. Lос., соl. 1220 С.
Св. Златоуст, тамо, Ноmil. XI, 3; соl. 83.
Блаж. Теофилакт, тамо, ad. lос., соl. 1088 А.
тамо, Ноmil. XI, 3, 4; соl. 84. 85.
тамо, аd loc., соl. 1089 CD.
тамо, аd loc., соl. 844 А.
Свети Златоуст, тамо, Ноmil. XII, 1. 2; соl. 89. 90.
тамо, Homil. XII, 3; col. 92.
Свети Златоуст, тамо, Ноmil. XIII, 1; соl. 95.
Икуменије, тамо, аd lос., соl. 1228 В. С.
Свети Златоуст, тамо, Ноmil. XIII, 2; соl. 95. 96.
Блажени Теофилакт, ad loc., col. 540 B.
Блажени Теофилакт, ad loc., col. 1228 D.
тамо, Ноmil. XIV, 1; соl. 99, 100.
Икуменије, тамо.
тамо; соl. 101.
тамо, 2; col. 101. 102.
тамо, аd lос., соl. 1097 с.
тамо, 3. 4; соl. 104. 105. 106.
тамо, Ноmil. XV, 1. 2. 4; соl. 107. 108. 110. 111.
Свети Златоуст, тамо, 1. 2; соl. 111. 112. 113. 114.
Свети Златоуст, тамо, Ноmil. XVII, 1; соl. 117.
Свети Златоуст, тамо, 2, 3; соl. 118. 119. 120.
Св. Фотије код Икуменија, тамо, аd lос.; соl. 1237 А. В.
Свети Златоуст, тамо, Ноmil. XVIII, 1; соl. 122.
тамо, Homil. XIX, 1; соl. 127–128.
Икуменије, тамо, аd lос.; со1. 1240 D – 1241 А.
Икуменије, тамо, ad lос. 1241 A.
тамо, 1. 2; соl. 128–129.
Св. Златоуст, тамо, 2; соl. 129.
тамо; соl. 129. 130.
Св. Златоуст, тамо, 5; соl. 134.
тамо, Ноmil. XX, 2; соl. 136–137.
тамо, 2. 3; соl. 137. 138.
тамо, 3.; соl. 139.
тамо, 3. 4; соl. 139
Свети Дамаскин, In Ерhes. с. 5, v. 30; Р. gr. t. 95, 852 А
Interpr. in Еphes. с. 5, v. 30; Р. gr. t. 82, соl. 548 С.
Свети Оци често називају философом сваког правог хришћанина, човека који живи по Еванђељу Христовом.
тамо, Ноmil. XXI, 2; соl. 151–152.
тамо, Ноmil. XXII, 1; соl. 156.
тамо, Ноmil. XXII, 3; соl. 158–159.
тамо, соl. 159.
тамо, аd lос.; соl. 553 А.
Икуменије, тамо, аd lос.; соl. 1249 С
тамо, 3. 4. 5; соl. 159. 160. 162. 163. 164.
тамо, Ноmil. ХХIII, 1. 3; соl. 163–167.
тамо, Ноmil. XXIV, 1; соl. 168. 169.
Блажени Теодорит, тамо, ad lос.; соl. 553 С
Икуменнје, тамо, аd lос.; соl. 1253 А.
Свети Златоуст, тамо, 1. 2; соl. 169. 170. 171.
Блажени Теодорит, тамо, соl. 556 А.
Свети Златоуст, тамо, 2; соl. 171.
тамо, 3; соl. 171–172.
Блажени Теодорит, тамо, соl. 556 АВ.
тамо, ad loc.; col. 556 В.
тамо, 2; соl. 170.
Блаж. Теофилакт, тамо, ad lос.; соl. 1136.
Свети Златоуст, тамо 4; соl. 174.