Тумачење друге посланице Солуњанима Светог Апостола Павла1
Увод2
Једино у Цркви зна се вредност и смисао времена, јер једино Црквом време добија прави смисао свога постојања. Ради чега постоји време? Да нас уведе у вечност, – одговара Црква. Само повезано с вечношћу у Богочовечанском телу Христовом, време добија своју праву вредност и свој оправдани, богодани смисао. А где је Богочовек – ту је сва божанска вечност. Време у Цркви, то је време у Христовој вечности, јер у Христовој богочовечности. Живећи том вечношћу, том богочовечношћу време и добија своју вечну вредност и открива свој богодани вечни смисао: јер је и оно саздано Логосом и ради Логоса (ср. Кол.1:16; Ин.1:3). Отуда је и логика и логос времена у Богу Логосу; у Њему се измирило време са божанском вечношћу, са којом се било посвађало и непријатељствовало грехом и смрћу и ђаволом (ср. Кол.1:20; Еф.1:10–23). Нама људима, земнородним бићима, даје се на земљи живот најпре у времену, да нас време причести вечношћу, и Христовом богочовечношћу искрца на обалу божанске вечности. Крштени Црквом у име Оца и Сина и Светога Духа, ми још овде на земљи, у времену и простору, живимо божанском вечношћу и осећамо кроз благодатну богочовечност како у нама живује живот вечни. Духовна чула којима ми то непрестано осећамо јесу свете богочовечанске врлине: вера, љубав, нада, молитва, пост, смиреност, и остале.
Вера искрцава наше биће на обалу Христове вечности кроз Христову благодатну богочовечност. Тако исто и богочовечанска љубав искрцава наше биће на обалу вечности; тако и свака богочовечанска врлина; тако и свака богочовечанска света тајна, почевши са светом тајном крштења, која нас и уводи у све остале свете тајне и свете врлине. Уствари, сваки хришћанин живећи у времену живи вечним, јер живи богочовечним. А све што је Христово – вечно је. И ми живљењем у Христу и Христом, уствари овечнујемо себе, своје биће: отимамо га од сваке смрти и свега смртног, јер га отимамо од сваког греха и од свега греховног. У сваком греху је по једна смрт. А смрт и јесте највећи непријатељ наше вечности, наше богочовечности. Отуда је сав живот нас хришћана на земљи – борба за живот вечни, стална борба са сваким грехом, са сваком смрћу, са сваким ђаволом (ср. 1Тим.6:12; Еф.6:10–18). А та борба – то је поворка непрекидних мука и невоља и страдања. Сваки грех ради тога живи: да нас намучи, и да нам украде из душе нешто вечно, нешто Христово, нешто богочовечно. И смрт ради тога живи, и бори се с нама: да нам украде, ако је могуће, сву бесмртност, све бесмртно што нам Господ Христос непрестано дарује кроз свете тајне и свете врлине. Кроз ту непрекидну борбу за живот вечни ми гредимо ка Царству Вечнога, и кроз све муке и ране које задобијамо у тој борби (ср. 2Сол.1:4–5).
У лицу Богочовека Христа јавио се једини истинити Бог роду људском: на смрт и погабао свима лажним боговима, и свима њиховим лажним истинама и лажним правдама и лажним лепотама и лажним љубавима и лажним идејама и лажним наукама и лажним филозофијама и лажним уметностима и лажним културима и лажним цивилизацијама и лажним верама. И пред Њим и око Њега стално падају и пропадају лажни богови, лажне истине, лажне науке, лажне философије, лажне културе: сви изуми лажних богова, и старих и нових, и прошлих и садашњих и будућих, и свих њихових лажних месија и лажних пророка и лажних учитеља и лажних спаситеља. Насупрот оваплоћеном Богу у Богочовеку, постепено се изграђује и оваплоћује лаж и неистина и неправда, постепено се рађа и порађа и оваплоћује Зло, постепено се сва зла згушњавају у једну личност, која ће бити најпотпуније оваплоћење Зла у земаљском свету, насупрот оваплоћеном божанском Добру – Христу. Сви се греси полако и упорно и плански стичу кроз безброј христобораца у један грех, свегрех, који ће се најзад оваплотити у једном човеку, који ће се јавити као „човек греха“ (2Сол.2:3), човек свегреха, човек безакоња, човек свебезакоња. То ће бити ђавочовек насупрот Богочовеку. Његова мисија, сврха, циљ, свециљ биће? Потиснути Богочовека и зацарити ђавочовека: свуда, на свима престолима које земља има и ствара, и може имати и може стварати (ср. 2Сол.2:4). А најпре: на престолу људских душа, људских савести, људских воља.
Богочовек и ђавочовек, Христос и Антихрист, – ето између тога се креће сва историја рода људског као целине, и историја сваког људског бића као јединке. Сваки човек је или са једним или са другим; трећега нема. Ти идеш, несумњиво идеш за Христом кроз свако еванђелско добро; али исто тако, ти несумњиво идеш за Антихристом кроз свако ђаволско зло. А зло? Увек је ђаволско, увек је од ђавола, јер је он првобитни и главни творац свакога зла, а човек је само његов сарадник и следбеник. Ни твоје зло, ни твоје добро, није кратко, већ те несумњиво повезује или са Богом у Христу, или са ђаволом у Антихристу. И твоје зло има свој блесак, своју „величанственост“, своју грандиозност, своју тајанствену заводљивост. „Тајна безакоња“ (2Сол.2:7) заводнички вешто уме да голица човекову душу, да је мами, да је намами, да је омаје, омађија, опчини. И тада човек сматра да ради нешто велико, нешто огромно, нешто грандиозно, попут Фауста! Антихрист ће располагати демонском чудотворном силом: да би саблазнио, ако је могуће, и избране. Он ће своје зло обући у своје муње, у своје громове, у своја сунца, у своја чудеса. Јер ће сав његов долазак и живот и рад међу људима на земљи бити „по чињењу Сатанину са сваком силом и знацима и лажним чудесима“ (2Сол.2:9). Бавочовек – чудотворац, насупрот Богочовеку чудотворцу! Антихрист – чудотворац, насупрот Христу чудотворцу! Све ће он чинити, само да собом замени Христа: у душама људским, у савестима људским, у животима људским, у историји људској.
А људи – између Богочовека и ђавочовека, између Христа и Антихриста? О, они располажу огромном, божанском силом. Којом? Слободом: да се слободно определе за Христа или Антихриста, за Богочовека или ђавочовека. А пред њима је сав Бог, једини истинити Бог са Својом Вечном Божанском Истином, Вечном Божанском Правдом, Вечном Божанском Љубављу, Вечним Божанским Добром, Вечним Божанским Животом, помоћу којих ослобађа човека, људе, од свакога греха, од сваке смрти, од сваког ђавола, и уводи их у Царство Божје, у Своју чудесну божанску вечност кроз Своју Богочовечност = кроз Цркву; и пред њима је – сав ђаво, са својим лажним истинама, лажним правдама, лажним љубавима, лажним добрима, иза којих стоји сав пакао, са безбожјем, са безверјем, са сваком хулом и сваким злом. Но тебе, нема власти да примора ни Богочовек ни ђаво; слобода – то је твоја врховна моћ, твоја свемоћ, човече! Бирај: Христа или Антихриста, Богочовека или ђавочовека! Избор твој зависи од тебе, само од тебе. Веровати истини, или не веровати, зависи од тебе (2Сол.2:12). А вера у истину, она једино и спасава Духом Светим од зла, од греха, од ђавола, од ђавочовека, од Антихриста.
Вера у истину? То је живот у истини и ради истине. А истине нема мимо Истину, мимо јединог истинитог Бога и Господа, који нам је Собом донео сву Истину свих светова, из које се роје све истине у човечанском свету које нису лажне. Сва Истина = сав Богочовек је у Цркви Својој, која је „стуб и тврђава истине“ (1Тим.3:15). А живот у Цркви је сав у Духу Светом, у свеживотворној благодати Свете Тројице. Та благодат, помоћу вере и осталих светих врлина и светих тајни удружена са људском слободом воље, и сачињава свето живљење, а свето живљење и јесте свето предање, које је као благодатни поток потекло Духом Светим на дан Свете Педесетнице, и све људе Христове вере носи у вечни живот, јер тече и отиче у живот вечни (ср. 2Сол.2:15; Ин.4:14, 7:38–39).
1:1–12
2Сол.1:1–12:1 Павле и Силуан и Тимотеј цркви Солунској у Богу Оцу нашем и Господу Исусу Христу: 2 благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. 3 Дужни смо свагда захваљивати Богу за вас, браћо, као што је право, јер вера ваша веома расте, и множи се љубав свакога од вас међу вама, 4 тако да се ми сами хвалимо вама по црквама Божјим, због трпљења вашег и вере ваше у свима вашим гоњењима и невољама које подносите. 5 То је доказ праведнога суда Божјег, да се удостојите царства Божјег, за које и страдате. 6 Јер је праведно у Бога да врати муке онима који вас муче, 7 а вама које муче покој с нама кад се Господ Исус појави с неба с анђелима силе своје, 8 у огњу пламеноме, да казни оне који не познају Бога и оне који не слушају еванђеље Господа нашег Исуса Христа. 9 Они ће бити кажњени вечном погибли од лица Господњега и од славе силе његове, 10 кад дође у онај дан да се прослави у светима својим и да буде диван у свима који га вероваше, јер сте поверовали сведочанству нашем.
11 За ово се и молимо свагда за вас, да вас Бог наш учини достојнима звања и да испуни свако благоволење своје доброте и дело вере у сили; 12 да би се прославило име Господа нашег Исуса Христа у вама, и ви у њему, по благодати Бога нашег и Господа Исуса Христа.
1:1
Ма с које стране приступао Цркви, она је увек сва од Оца кроз Сина у Духу Светом. То важи за Цркву као целину, а и за сваку помесну цркву. Црква је тројична и по природи и по делатности: сва јој је душа тројична, тројицелика, сва савест, сва воља, сва делатност; све што је њено пројављује се од Оца кроз Сина у Духу Светом; сав живот њен је у јављању те благодатне тројичности, те благодатне отројичености. Сваки члан Цркве живи у благодатној тројичности, и у сваком члану Цркве живи благодатна тројичност. Јер се члан Цркве и постаје крштењем, погружавањем васцелог бића у Свету Тројицу, при чему се крштавани облачи у Христа Господа Духом Светим уз благоволење Оца. На самом почетку хришћанин постаје обиталиште, храм Свете Тројице, и Света Тројица његово жилиште. Но тај почетак носи у себи пуноћу отројичујуће благодати, која се даје при светом крштењу, да се у хришћанину продужи кроз сав живот његов на земљи и кроз сву вечност његову на небу. Јер шта је хришћанин? Члан Цркве. А Црква? Обиталиште Свете Тројице, подобије Свете Тројице. И више: Црква је тело оваплоћене Друге Ипостаси Свете Тројице – Господа Христа, и тиме – вечна својина Њена. Зато бити члан Цркве и значи: живети Светим Тројицом, непрестано отројичујући себе благодаћу светих тајни црквених и светих врлина црквених.
Тројичност мерило црквености, печат црквености, знак црквености. Све што није под тим знаком, под тим печатом, није црквено, није хришћанско, није еванђелско: јер хришћанско је, јер еванђелско је, јер црквено је само оно што је од Свете Тројице и у Светој Тројици и на Светој Тројици. А пратројичност дата је нашој души, самом бићу њеном, јер је створена по слици Свете Божанске Тројице. Црквом пак дата је људима сва Света Тројица: да би их Црква отројичила до најпуније мере која је могућа за тројицелику природу људску. То благодатно отројичење, које је циљ сваког људског бића у Цркви, није нешто спољашње за биће људско, већ најунутрашњији захтев и потреба тријадолике душе људске, њен најприроднији смисао, њена најважнија вредност: сва њена бесмртност, сва вечност, сва свевредност. Да, у самој суштини својој човек је црква у маломе. Он је и створен као Црква у маломе, да би оваплоћењем Господа Христа, у Његовом телу као Цркви, постао сав црква, васцелим бићем својим постао Христом Црква у великоме: црква у свему што сачињава његово боголико, христолико, духолико биће. Не само то, него је и васцело мироздање, са свима створењима у њему, од херувима до црва, створено Богом Логосом као Црква, космос – Црква, тело коме је глава Господ Христос (ср. Кол.1:13–22). Тако: мала црква у великој Цркви кроз оваплоћеног Бога Логоса; и у томе вечни божански смисао свеколике творевине Божје, и сваке твари посебно. У тој свевредности бића свог човек се и држи слободом својом: слободом вере своје у Богочовека Христа, који је глава телу Цркве, и само тело Цркве. Слободним пак грехом својим човек се отпађује од Цркве; јер је грех сила која обестројичује човека, обезбожује, и тиме обесцрквује. Чудесном и свечудотворном жртвом Својом Господ Христос је победио грех и смрт и ђавола, и роду људском дао благодатне силе у Цркви, да себе отројичује све потпуније и потпуније, и тиме потискује грех из себе. А шта је грех? Грех је све оно што није од Свете Тројице, што не води Светој Тројици, и што не служи Светој Тројици. Црква је свеживотворно тело Богочовека Христа, и кроз Њега и преко Њега – Свете Тројице, која и обавља спасење света у Цркви благодатним силама Својим, које и спасавају сваког члана Цркве од греха и смрти и ђавола, испуњујући га вечним животом, вечном истином, вечном правдом, вечном љубављу. Црква је, права Црква „у Богу Оцу нашем и Господу Исусу Христу“. Тако и сваки члан Цркве, само је онда прави члан, ако је „у Богу Оцу нашем и Господу Исусу Христу“: ако живи у Њима и спасава себе благодаћу и подвизима.
1:2
Све божанске тројичне силе у Цркви, којима се врши спасење света, називају се и јесу благодат. Благодат је сва, и најмања и највећа, увек од Оца кроз Сина у Духу Светом. Уствари, нема мале благодати, сва је благодат велика и превелика, јер је сва од Свете Тројице, само се даје људима у потребним мерама, према мери њихове вере и љубави и осталих подвига. Али увек у довољној мери, потребној да човек може победити у себи сваки грех, сваку смрт, сваког злодуха. Благодат је сила која човека држи у границама тројичности, у живљењу тројичношћу, у подвигу отројичења, и неда му да застрани у ванбожје и небожје. Неда му, ако он свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом добровољно стреми к Богу, хоће да живи Богом и ради Бога. Када се слободна воља човекова добровољно потчини благодати, и живећи њоме сва се облагодати, онда човек лако и радосно извршује све заповести Господње, остварује све подвиге еванђелске, практикује све свете врлине. Тада божански мир силази у његову душу, „мир који превазилази сваки ум“ (Флп.4:7): јер тројична благодат „чува срца људска и мисли људске у Господу Исусу“ (Флп.4:7), чува их и држи их ван грехољубља, ван страсти, ван богоборних и богопротивних прохтева и жеља. Без благодати тројичне нема мира бићу људском, савести људској, срцу људском, уму људском. Само облагодаћено срце поседује божански мир, и облагодаћена савест, и облагодаћен ум. Једино отројичујућом благодаћу биће људско расте из силе у силу, из савршенства у савршенство, која стоје пред њим као богопостављени задатак његовој боголикој природи. И са тим отројичењем упоредо расте мир и радост спасења, мир и радост вере, вере – у Господа Христа, јединог истинитог Бога; мир и радост љубави – ка Господу; мир и радост молитве – ка Господу; мир и радост свих христочежњивих подвига ка Господу: „мир и радост у Духу Светом“ (Рим.14:17; ср. Гал.5:22–23). Јер све Христово и еванђелско остварује се у срцу хришћаниновом Духом Светим.
1:3–4
Вера ваша? То је сав однос ваш према Богу, а преко Њега и према свима створењима Његовим. Вери твојој Бог каже себе теби, али и себе каже теби самом. Јер тек кад Богом и из Бога погледаш себе, ти угледаш правога себе, и познаш правога себе. Исто тако, кад Богом и из Бога погледаш творевину Божју, ти тек онда познаш тајну њену и смисао и вредност, јер ти Бог открива унутрашњу логосну тајну сваке твари, открива је вери твојој, вери која је душу твоју поверила Господу као Творцу и Домаћину света, који и води сваку твар путем њеног богоназначеног постојања и изживљавања себе. Вером васцело биће човеково расте ка Богу: расте душа његова, расте савест, расте воља; и благодаћу Божјом шири се по свој твари, те човек вере сву твар осећа као нешто своје, као део себе; што уствари и јесте, јер је сва твар логосна. И то човек расте у све бесмртности божанске, остајући увек при својој људској природи. Зато хришћаниновом усавршавању нема мере: једина је мера – безмерје, једини крај – бескрај. Но такву веру омогућио је роду људском само Богочовек Христос, ваистину једини истинити Бог, и ваистину једини истинити човек. Поставши човек, а оставши савршени Бог, Он нам је дао све што треба људском бићу за истиниту и правилну веру. Сва божанска савршенства Он је савршено остварио у природи људској, у човеку, и тиме нам показао – Он први и једини – образац савршеног човека. И дао свима људима сва средства, да то савршенство постижу још овде на земљи, продужујући га на небу. Прво и главно средство јесте вера у Њега Богочовека, као у јединог истинитог Бога и јединог истинитог човека, увек бесмртно и надсмртно живог у Богочовечанском телу Његовом Цркви, у којој су и сва животворна и благодатна средства за доживљавање и усвајање свих истина вере, од прве до последње.
Поставши Богочовек, извршивши богочовечански домострој спасења, основавши Цркву, давши у њој сва средства и све божанске силе потребне за спасење сваком људском бићу, Господ Христос је дао роду људском једину праву веру, свеобухватну и свеспасоносну. Та вера даје човеку вечну истину, даје вечну правду, даје вечни живот, – зар то није истинита и права и свеспасоносна вера? А важније од најважнијег: она даје човеку јединог истинитог Бога и Господа, а тиме – зар не даје све и сва што је потребно људском бићу у свима световима и у свима животима? То што нам вером даје Богочовек Христос, не даје бићу људском нико од људи, нико од анђела, нико од назовибогова, и не може дати, пошто тога нема у себи, у бићу свом. Зато смо за ту веру дужни свагда захваљивати Богу. Да, Богу. Јер да Он, Једини Човекољубац, није сишао међу нас и постао човек, и као човек на човечански приступачан и убедљив начин показао нам и дао нам истинитог Бога, ми људи не бисмо никада познали истинитог Бога, и никада поседовали праву веру у Њега. Ето, истинити Бог је ту, међу нама, и као човек живи вечном Божанском истином, вечном Божанском правдом, вечном Божанском љубављу, вечним Божанским животом, и све чини нашим вером у Њега. Зато вера наша у Њега непрестано расте кроза све то и у свему томе. То је у природи њеној: расти у све богочовечанске стварности Христове, усвајајући их и живећи њима као својим бесмртним животворним силама. Вера наша расте нашом ревношћу, нашом молитвом, нашом љубављу, нашом милостивошћу, нашим постом, нашим страдањем за Христа; расте сваком светом тајном Цркве и сваком светом врлином Цркве.
На истиниту веру ударају сви поклоници лажних богова и сви самозвани богови. А самозвани богови су демони и сви људи демонског самољубља и демонског самообожавања. Од њихових христоборних напада вера у правих хришћана расте и јача, као што се витко дрво бујно развија и разраста под ударима ветрова и олуја. Јер како би у хришћанина расла вечна Истина Христова, а да је сатанска лаж не напада кроз грехољубиве људе? и Правда Христова, а да је неправда не гони? и Љубав Христова, а да мржња не јуриша на њу? Све је то сасвим природно. Али је исто тако природно да све што је у човеку вечно расте кроз богочовечно: расте, заклоњено његовом ревношћу огњеном.
Повезани вером, хришћани су повезани и љубављу. Јер вера увек проклија љубављу, и расте њоме. Као што се и љубав храни вером која душу човекову везује са Богом љубави – Господом Христом. Вера открива у свакоме човеку нашег бесмртног боголиког брата, нашег вечног сабрата, и побуђује на љубав према њему, јер је свакога човека Бог створио боголиким, да бисмо у свакоме волели оно што је боголико, божанско, бесмртно, вечно. Вера љубављу расте, али се и љубав множи вером. Хришћанину је вера свевидећи вид: њиме он у сваком човеку сагледа свог вечног брата, кога љубављу вида од свакога греха и болести и недостатка. Кроз љубав и веру ми хришћани све јаче и дубље урастамо у једно тело, у свето тело Цркве: све више постајемо саставни делови међу собом: постајемо једна душа – саборна душа Цркве, једно срце – саборно срце Цркве, једна савест – саборна савест Цркве, један ум – саборни ум Цркве. И осећајући сваког члана Цркве као саставни део себе, ми све више и више волимо један другог светом љубављу: све више и више живимо један у другоме и један за другога. Све у нама и међу нама бива као у једном светом телу: сваки орган служи свима, сваки делић – целини: око служи и нози и нокту, зато га подједнако воли и нога и нокат; али и нога и нокат служе оку, зато их и око воли светом истрајном љубављу. Вером и љубављу наше су душе тако уткане једна у другу, да ми свачију душу осећамо као своју, и све њене радости као своје, и све њене подвиге као своје, и све њене патње као своје. Ако се хришћани ичим хвале, они се хвале тим саборним светим животом, тим саборним светим умом, тим саборним светим страдањем, том саборном светом савешћу, саборном светом вером, саборном светом љубављу. То је понос и дика Васељенске Цркве Христове, а и сваке помесне Цркве.
Имајући то у виду, христоносни апостол и пише Солунским хришћанима свети наук: Дужни смо свагда захваљивати Богу за вас, браћо, као што је право, јер вера ваша веома расте, и множи се љубав свакога од вас међу вама, тако да се ми сами хвалимо вама по црквама Божјим, због трпљења вашег и вере ваше у свима гоњењима и невољама које подносите. – Вера ваша надраста сва гоњења, јер душу вашу диже изнад земље, ка небу, и даље: ка небесима изнад свих небеса, и ка Господу над свима небесима; и нема гоњења које вас може пратити на тим висинама, јер свако гоњење се роди на земљи и остане на њој, увек мање и увек ниже од вере ваше која душу вашу држи на херувимским висинама, на божанским висинама, где Христос седи с десне стране Бога Оца, и тамо не допиру никакви земаљски лупежи, разбојници и мољци. Ваша вера је обучена у непробојни оклоп. А то је? Свето трпљење ваше: јер увек гледате на Зачетника и Свршитеља вере наше Господа Исуса, који не марећи за срамоту претрпе крст (ср. Евр.12:1–2). И крстом? Победи грех, смрт, ђавола и пакао. Тако и ви, и сваки од вас, крстом, крстоносним трпљењем светим побеђујете сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, и васцели пакао. Ми се крстом хвалимо као свепобедним знаком и силом и оружјем. А то у свакодневном животу значи: хвалимо се светим трпљењем, које све муке Христа ради, све невоље, сва гоњења подноси молитвено, кротко, благо, молећи се и за гонитеља, да и њих Господ благи просвети и научи вечној истини и вечној правди и вечном животу кроз свето покајање и свету веру и свету љубав. А свето трпљење, а свети крст се неприметно разраста у лучезарну звезду, гласећи собом свепобедни бојни поклич и лозинку: „Овим ћеш победити!“
1:5
Ваша вера расте у гоњењима и невољама, и љубав се ваша множи у њима, – чега је то доказ? Праведнога суда Божјег. Јер све што се с вама збива, збива се по Еванђељу Божјем, зато што Еванђеље садржи план Божји о свакоме од вас, и о васцелом роду људском. Као такво, Еванђеље Божје и јесте праведни суд Божји: и о мени и о вама, и о свету и о човеку, и о добру и о злу, и о истини и о лажи, и о правди и о неправди, и о времену и о вечноети, и о Богу и о ђаволу. Дошавши у наш земаљски свет, једини истинити Бог и Господ Исус Христрс донео нам је Собом васцело Еванђеље Божје – „Вечно Еванђеље“ (Откр.14:6). И ми људи једино од Њега и једино Њиме јасно знамо: чему води добро а чему зло, чему истина а чему лаж, чему правда а чему неправда, чему Бог а чему ђаво. По свеправедном суду Божјем: пред свима нама људима стоји сва истина Божја а и сва лаж ђавоља, сва правда Божја и сва неправда ђавоља, сав рај Божји и сав пакао ђавољи; и нама је дата слобода: да слободно бирамо оно што хоћемо, да се слободно опредељујемо за Бога или за ђавола, за истину Божју или за лаж ђавољу, за рај или за пакао, за царство Божје или за царство ђавоље. По праведном суду Божјем: пред нас људе у овом свету стављени су и смрт и живот да бирамо; избор зависи од наше слободне воље; нико нам га не може наметнути, ни Бог ни ђаво.
Ми знамо: све што је Божје – бесмртно је, надживљује све муке и гоњења и невоље, надживљује и све смрти, које непријатељи Божји туткају на оно што је Божје у нама и на све што је у Еванђељу Спасовом. А Еванђељем Спасовим нама се даје све бесмртно, све божанско, све вечно: од нас пак тражи се једно – вера. Вера: да је све божанско својом истином, својом правдом, својом бесмртношћу јаче од свега небожанског, ванбожанског, противбожанског, ђавољег. Када таква вера захвати душу, и овлада њоме, и влада њоме, онда хришћанин радосно подноси сва гоњења, све невоље, све муке. И радосно трпи за Христа све крстове. Јер трпљење је оклоп који сам из вере расте и оклопљује је и чува је од свих смрти. Растући непрестано ка небу, вера сву душу хришћанинову преноси на небо. И док он телом хода по земљи кроз страдања и муке, душа му небом језди, а земљу и све што се на њој збива посматра с неба, и јасно види сву сићушност и пролазност сваког земаљског збивања. Зато је и радосна у подношењу гоњења и невоља за Господа Христа. Гоњена у земаљском царству, она свим бићем осећа да је њено – Царство небеско (ср. Мф.5:10).
Хришћани страдају од гонитеља не зато што су њихови гонитељи јачи од њих, него да се слободно обелодани и злољубље гонитеља и христољубље хришћана, и безумље првих и трпљење других. Гоњени, хришћани радосно трпе, јер знају да је пролазан сав овај свет акамоли гонитељи њихови; гоњени, они уствари хитају ка Царству небеском, Царству Христовом. Из свеправедног Еванђеља Божјег хришћани знају: да истину Христову морају одстрадати у овоме свету, пошто је против ње сва лаж људска и ђаволска; да правду Христову и љубав Христову и добро Христово морају одстрадати у овоме свету, пошто је против њих сва људска и ђаволска неправда и мржња и зло. Поборници зла могу свим могућим лажима својим бити хришћане ради Истине што је у њима, али никада не могу убити Истину у њима, јер је сам Господ Христос та Истина; тако исто они могу свим неправдама тући хришћане ради Правде што је у њима, али је никада не могу уништити, јер је та Правда – сам Господ Христос у њима. А Њега – јединог истинитог Бога и Господа, ко може убити и уништити, када је Он васкрсли победио све смрти, све ђаволе, све паклове? Радосно страдајући за Господа Христа у овоме свету, хришћани уствари дају од себе неизмерно мало према безмерном богатству које Господ пружа људима Својим Царством Божјим. Царство Божје? – Царство истинитог Бога, Царство Вечне Истине Божје, и Правде Божје, и Љубави Божје, и Радости Божје, и Живота Божјег; Царство свих уопште савршенстава Божјих. То је нешто што око људско заиста никада видело није, и што ум људски заиста никада замислио није, и што уши људске заиста никада чуле нису, и што срце људско заиста никада наслутило није: све божански неизмерно, све божански чудесно, све божански савршено, све божански вечно, све божански прелепо (ср. 1Кор.2:9–10; 2Кор.12:1–5). Зато што је све то ваистину тако, и што све то најочигледније зна и сам врховни непријатељ Господа Христа – свезли Сатана, он и удара хришћане свакојаким мукама и невољама и гоњењима, еда бих како одвратио од Царства Божјег. Али зато и хришћани с радршћу знају спасоносну благовест еванђелску: да им кроз многе невоље ваља ући у Царспво Божје (Деян.14:22), и да се неисказано блаженство разлива по души њиховој када страдају ради Царства Божјег (ср. Мф.5:10).
1:6
Ко свесно ратује против добра, самим тим поробљује себе злу и служи злу. А човеково служење злу, увек је свесна или несвесна мука за душу његову; већином несвесна. Јер боголика душа човека, држећи зло у себи, увек осећа у себи муку од тога. И то стога што је свако зло, у прасуштини својој, од ђавола, а то значи: од пакла. Отуда, свако зло је мали пакао у души човековој; а у паклу, и оном најмањем, паклена мука. Самим својим присуством у души човековој, зло мучи човека, свесно или несвесно. Зато што са злом кроз човека струји паклена ђаволска сила, која муком гори и муком живи. А зло тиме живи што увек ратује против добра. У природи је зла да неће добро, никакво добро: ни мало, ни веће, ни највеће. Јер је у природи ђавола да неће Врховно Сведобро – Бога, и сва остала добра која се лију из њега у свет анђелски, човечански и тварни. Свако људско зло је тиме зло што је против Божјег добра: јер и најмање добро увек је пореклом од Бога. Тако је зао човек уствари увек, свесно или несвесно, против Бога и свега Божјег. Он неће ни Бога, ни Божје, ни божанско: он хоће да буде свој, да буде „аутономан“, самосталан, да живи собом и од себе и ради себе. Типичан пример тога је лењи и зли слуга у Спасовој причи о талантима. Лењи и зли слуга неће ништа Божје ни у себи ни у свету око себе, неће ни самог Бога ни у себи ни у свету око себе: зато и закопава „талант“ у земљу: тојест све што је Божје у њему он сахрањује, умртвљује, неда му да дела у његовом бићу, у савести, у души, у вољи: ништа Божје он неће ни у својој савести, ни у својој души, ни у својој вољи, ни у своме телу. И тако сав живот на земљи; он води без Бога и Божјег, ван Бога и Божјег, и против Бога и Божјег. И све тако, до? – Смрти. Онда он излази на суд и обрачун пред Господарем бића – Богом. Па и ту он упорно остаје при своме богоборству, и у очи говори Богу да Га неће за Господара, и да неће ништа Божје у себи, зато и враћа „талант“ Богу. Уствари, тајна његова у чему је? – У његовом злу, у његовом злољубљу. Ту тајну његову открива нам сам Господар. Зли и лењи слуга добровољно се одрекао Бога и свега Божјег, и живео оним што је ванбожје, небожје, противбожје: тиме је хранио своју душу на земљи; са таквом душом је и отишао кроз смрт тела у онај свет; са таквом богоборачком душом и стоји пред Богом, и против Бога, и у оном свету. И тамо он хоће да је без Бога, далеко од Бога, ван ичега Божјег. И тиме сам себи бира вечност зла и мука и безбожја – свет демонa: пакао. И када Господ Бог изриче Своју пресуду над њим: „неваљалог слугу баците у таму најкрајњу, Он тиме објављује највишу могућу правду у свима световима: потврђује слободни избор лењога слуге (Мф.25:14–30). Бог би био недоследан и тиранин, када би богоборног слугу силом натерао у рај; и изузетно неправедан, јер би у том случају морао уништити његову слободну вољу; а уништавањем слободне воље уништио би саму суштину његове личности, његовог бића; и тиме учинио највећу неправду. А то потпуно противречи правди Божјој и бићу Божјем као свеправедном и свемудром.
У самој ствари, грехољубив, злољубив човек још за живота на земљи осуђује сам себе на вечне муке. А Бог му не спутава слободу насилнички, него му и у оном свету отвара и даје царство зла, вечност зла, која тиме и живи што је сва против Бога. А у томе је и васцело биће грехољубивог и богоборног човека. Вечно царство зла – пакао, тиме и јесте пакао што у њему живи чисто зло, без икакве примесе добра, живи собом, од себе, у себи: бесконачно живи једући, гризући, прождирући и повраћајући себе бесконачно и неуморно. У томе се и састоји сва мука зла, његовог врховног творца – ђавола, и свих подвижника зла и ђавола у људском обличју. Вечити плач од немоћне злобе у оковима омиљене „аутономности“, „аутаркичности“, самодовољности; и вечити шкргут зуба против Бога и свега Божјег, у тами најкрајњој, где никакав зрачак светлости Божје не допире, и где се вечито умире, али се никада не може потпуно умрети.
У човечанском свету шта је праведније од јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа и Његовог божанског Еванђеља? Ништа, ништа, очигледно ништа. А кад људи ратују против јединог истинитог Бога, и јединог истинитог Еванђеља, зар не ратују на првом месту против себе самих? Несумњиво. Ратовање против Христових следбеника, и гоњење, и мучење, окреће се на крају крајева против самих гонитеља и мучитеља. Јер последњу реч о свему људском, и о свима људима, има Вечна Правда Божја, која је сва у једином истинитом Богу и Господу Исусу Христу. А она се неће огрешити о Вечну Љубав своју када „врати муке онима који муче“ носиоце Вечне Правде Христове у овом земаљском свету. Она ће поступити свеправедно са њима, као и са лењим и злим слугом у Еванђељу: Вечна Љубав Божанска неће тирански, насилно да уништава њихову слободу и добровољну љубав према злу; Вечна Правда Божанска даће им и вечно царство онога за чим су жудели и на чему су радили за живота на земљи.
1:7
На земљи нема мира, нема покоја боголикој души људској док не нађе истинитог Бога и Творца свог – Господа Исуса Христа, који ју је и створио боголиком, да би у Њему имала покој свој и блаженство своје и савршенство своје. И заиста, боголика, христолика душа човекова и налази свој покој једино када се сва преда Господу Христу, преда вером, љубављу, надом, молитвом, постом, смиреношћу, кротошћу (ср. Мф.11:29). Без вере у Господа Христа као јединог истинитог Бога и јединог истинитог Спаситеља у свима човечанским световима, нема мира духу људском. Све док су људи без те вере, они се „једнако мету у срцима“ својим и никако не могу ући у „покој Бога живога“, јер иза неверја у Господа Христа увек стоји „зло срце неверја“ (ср. Евр.3:10, 11:12). А када се душа добровољно и смирено преда вери у Господа Христа, она се причести и тог покоја; или тачније: она се са рашћењем вере своје све више и више причешћује тог покоја божанског, који разлива по њој неисказано миље и блаженство и радост, са којима се ништа земаљско не може упоредити. А тај чудесни покој божански нарочито се умножава у душама гоњених и мучених за веру Христову. На челу пак тих гоњених и мучених стоје свети апостоли Христови, са којима ће и сви остали страдалци за веру Христову примити вечни покој, вечно блаженство, вечну радост при другом славном доласку Господа Христа.
1:8
При првом доласку Свом Господ се јавио као смирени Богочовек: да људе научи истинитоме Богу, најубедљивије и најсавршеније и најнепосредније показујући им у Себи истинитог Бота; и да им да Еванђеље спасења од греха, смрти и ђавола кроз служење једином истинитом Богу и живљење Његовим светим Еванђељем. А при другом доласку Свом с неба с анђелима силе Своје, у огњу пламеноме, Господ ће се јавити да суди свима и свакоме по томе како се ко односио према Њему – једином истинитом Богу, и према Његовом Еванђељу – Једином Еванђељу спасења рода људског (ср. Деян.17:31). После Спасовог богочовечанског живота и подвига спасења на земљи, људи немају изговор за неверовање у Њега као јединог истинитог Бога. Јер шта је то што је Он као једини истинити Бог могао открити роду људском о Богу а није открио, те да би људи могли рећи: ми нисмо Њега примили и познали као истинитог Бога, зато што није учинио то и то! И шта је то што је Он као једини Спаситељ света од греха, смрти и ђавола, могао учинити а није учинио, да би људи с оправданим разлогом могли одбацити Његово Еванђеље и не живети по њему? И које је то свето средство, и света сила, и света тајна, и света врлина, које је Спаситељ још требао дати нама људима ради остварења нашег спасења и стицања вечног живота, а није нам дао у светој Цркви Својој? Да Господ Христос за живота Свог на земљи, а и преко Цркве Своје кроз векове, није творио и не твори дела која само истинити Бог може творити, онда би људи могли имати извињења што не верују у Њега као јединог истинитог Бога, не познају Га као таквог и не признају као таквог. Да Господ Христос за живота Свог на земљи, и преко Цркве Своје кроз векове и векове, није говорио и не говори истине спасења и вечнога живота које само истинити Бог може говорити, благовестити, онда би људи могли имати извињења што не примају Његово Еванђеље. Зато је и природно и праведно да такав човекољубиви Бог казни оне који не признају Бога у Њему и оне који не слушају Његово Еванђеље спасења. А такви су стога што су драговољно остали упорни у своме неоправданом богоборству и христоборству, попут лењог слуге.
1:9
При првом доласку Свом Господ је завесом тела Свог прикрио неисказани сјај Божанства Свог, божанских савршенстава Својих. А кад је на Тавору при преображењу зачасак показао тај сјај, свети ученици су попадали на земљу од блеска. При другом пак доласку Свом Господ ће се јавити у свој Божанској слави Својој; тада ће свима и свакоме бити јасно да је Он заиста једини истинити Бог и Господ, зато ће и проплакати сва колена земаљска: једна од усхићења и радости, а друга од туге и жалости (ср. Откр.1:7). Тада ће за трен ока праведницима бити у најсавршенијој потпуности јасно све што Господ Христос Богочовек јесте, и васцело Његово Еванђеље, и Његова вера и сви подвизи вере; чудесно лице Господа Христа речито ће казивати све истине божанске, све правде божанске, све намере божанске, све тајне божанске о свету и роду људском. Као што је Господ Христос на Тавору тројици ученика показао и доказао Себе као Бога, тако ће на Дан суда казати то лицем Својим свима људима свих времена. Као што је за живота на земљи Богочовеково лице зрачило неком неисказаном милином, и свеистином, и свеправдом, и свељубављу, и свеспасоносношћу, и свечовекољубљем, те је апостол Филип, хотећи да објасни ко је и шта је Исус = Месија, све свео на овај доказ: „дођи и види“ (Ин.1:46). Дођи и види: Њега, Његово лице – и мораш осетити и видети у Њему Бога и Спаситеља, и сваку пуноћу божанске истине и правде и љубави и добра и вечности и блаженства. Ово утолико пре, и у несравњено већој мери, важи за други долазак Господа Христа. Онда видети Његово пресјајно лице Божанско значиће – видети све што је људском бићу потребно у васцелој вечности и у свима његовим животима: тада ће сваки у Његовом лицу видети, видети, видети васцелим бићем својим одговоре на сва питања духа људског и објашњење свих тајни бића људског и свих судбина људских. У том чудесном лицу Богочовековом христогонитељи ће и злољупци и сви поборници зла уопште прочитати јасно и увидети свеубедљиво због чега одлазе у вечне муке; и никакво им објашњење људско неће више бити потребно. Пресвето и пресветло лице Господње зрачиће божанском осудом свакога зла и греха и свих људи који су свесно и упорно изједначили себе са злом и грехом, и својим добровољним грехољубљем и злољубљем остали до краја одани злу и греху, а тиме и њиховом вечном царству – паклу, и цару пакленом – Сатани. И „они ће бити кажњени вечном погибли од лица Господњега“. Вечном? Да, вечном: јер је човек створен Богом за бесмртност и вечност, и јер је и зло човеково – вечно, и добро човеково – вечно. То је основна благовест Христова Еванђеља: то је свеблаговест коју је Он објавио за живота Свог на земљи; а то је и праблаговест и праеванђеље Његово, које је објавио створивши човека боголиким. И из праеванђеља и из Еванђеља Спасова јасна је и очигледна ова истина, ова свеистина о човеку: човек је вечно биће. Пази: све што чиниш има вечну вредност; све што мислиш, све што осећаш, све што доживљујеш – има вечну вредност и одређује твоју вечну судбину. Живиш у времену и простору а вечан си, и вечно је све што је од тебе: и зло је твоје вечно, и добро; зло вечно, зато и погибао вечна; добро вечно, зато и блаженство вечно. Чинећи зло, ти убијаш себе вечном смрћу – смрћу која је бесмртна и увек жива; њена страхота је у томе што је њен живот, њена бесмртност сва изван Бога и свега Божјег, сва далеко од Бога и без Бога. А та бесмртност и вечност зла: тај живот ван Бога и без Бога и против Бога и јесте мука, вечна мука; и та мука ће се стално обнављати, стално понова рађати, и што дуже траје – све је јача, све силнија, све млађа, све бесмртнија, све вечнија.
Сам Господ лично сишао је с неба, постао човек, и с тобом човече, сваки човече, говорио лице у лице, и дао ти лично Он васцело небо, васцело Царство небеско; дао ти спасење од греха и смрти и зла подаривши ти Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и кроз то сав божански рај и обожење, и ти си све то одбацио – неверјем. Погледај лице Господа Христа при другом доласку – није ли божански праведно и свеправедно што сви упорни грехољупци и христоборци бивају кажњени „вечном погибли“? Ено доказа лице Његово, и слава силе Његове. Нико им се с правом не може ни одупрети ни противстати, ни не послушати их. За живота свог на земљи, зли људи обично мисле да је сила зла огромна, свепобедна; тако и сила греха; али на Страшном суду видеће да је сила њихова и њиховог зла и греха – бедна, немоћна, срамна; и још ће свеубедљиво увидети да су се борили против Непобедивог и Свепобедног и Свемоћног и Свеславног. То ће они осетити свим бићем својим, и примити погибао вечну, муку вечну као логачан и природан завршетак свог христоборног живота.
За живота Свог на земљи Спаситељ је божанску силу Своју покривао немоћима људске природе Своје, и пројављивао је ретко: при преображењу Свом, при крштењу, при васкрсењу, при вазнесењу, при чудотворењу. А то је радио са богомудрих разлога домостроја спасења рода људског. А при другом доласку Његовом, сва сила Божанства Његова биће очигледна за све и свакога: славна сила, и силна слава: и у Њему и у светим анђелима Његовим око Њега. Слава силе Божанске Истине Христове биће таква, да ће од ње свака сила ђавоље лажи у трепет утонути; исто тако и славе силе Божанске Правде Христове, Божанског Добра Христовог, Божанске Љубави Христове биће такве – да ће свако зло у грозницу пасти и у вечну муку пропасти од самог погледа на њих. Тада ће сви увидети да нема славне силе мимо силу Истине Божје, и Правде Божје, и Љубави Божје, и Добра Божјег. А свака друга сила која сада проглашава себе као славну, тада ће се обнажити и разголитити и показати своју срамну и смрдљиву голотињу. И та срамна слава пратиће сустопице вечну погибао свих христобораца и христопротивника.
1:10
Шта је слава човекове душе? Боголикост њена: Бог у лику њеном. А шта је слава човекова тела? Боголика душа: божанскост и богочежњивост њена. Уствари, једна је и иста слава и душе и тела људског: боголикост, све божанске клице и силе, дате им при стварању. То разрађено и умножено у телу и души, – слава је и тела и душе, слава васцелог бића човековог. Душа је од Господа и ради Господа, зато је слава њена: испунити себе сваком пуноћом Божјом (ср. Кол.1:16; Евр.2:10; Кол.2:9–10; Еф.1:23, 3:19). А то није друго до подвиг благодатног освећења себе, обожења себе, охристовљења себе. Јер уколико човек испуњује себе „сваком пуноћом Божјом“ помоћу светих тајни и светих врлина, утолико постаје светији, богоподобнији, христоликији. А тиме и славнији. Јер је то, једино то – непролазна и вечита слава бића људског: једина људска слава која надживљује нашу телесну смрт и овај видљиви свет. А та слава – сва је од Господа Христа: јер је Он – слава наша, вечна слава људскога бића. То ће се нарочито обелоданити „у онај дан“, у дан Страшнога суда. Тада ће сва христоликост душе светих испунити и њихова васкрсла тела, и она ће засијати вечном христоликошћу; те ће тако и њихова христолика тела бити „једнака телу славе Његове“ (Флп.3:21). У светима Божјим још за живота њихова на земљи слава је њихова – у христоликости бића њихова, нарочито душе њихове, и унеколико и тела њиховог, као органа душе њихове. Само је све то покривено, и сакривено, разним невољама и мукама и поругама и срамотама, кроз које свети Божји људи пролазе у овом животу и свету. А „у онај дан“, када сунце наше, Господ Христос дође по други пут у слави Својој вечној, тада ће и свети Његови заблистати Њиме – Незалазном Светлошћу, Њиме – Сунцем Правде, заблистати у потпуности: и Он ће бити у њима све и сва: и живот и истина и радост и љубав и вечност и блаженство; и живећи Њиме васцелим бићем Својим, они ће све Његово осећати као своје, и „биће као и Он“ (ср. 1Ин.3:2): потпуно христолики, христоподобни, и тиме прослављени славом којој нема краја ни у каквој вечности. Тако: Господ чудесни биће слава светих Својих, а и они ће бити слава Његова: јер ће се тада у потпуности открити чудесна свемудрост Његова у стварању света и у спасењу света, а кроз спасење и у прослављењу света.
„У онај дан“ биће сваком људском бићу јасно да је Богочовек Христос заиста једина истинска слава и једина истинита дивота људског бића, људског рода уопште, и свега видљивога и невидљивога. Тада ће свака душа сваког верника показати у себи дивног Господа Христа: кога је она вером уселила у себе, вером усвојила, вером пронела кроз васцело биће своје, вером изједначила са собом, вером претворила у своју савест, у свој ум, у своју душу, у своје биће. Јер шта је вера? Вера је – потпуна преданост себе Господу Христу, једином истинитом Богу, и живот у Њему, по Њему, и ради Њега. Хришћанин вером постаје органски део Богочовечанског бића Христовог, постаје лоза на чокоту – Христу; и живећи на том Чокоту и од тог Чокота, он живи божанским силама Господа Христа, живи Његовим васцелим Божанством, и тако живећи Спаситељем он се спасава од греха, смрти и ђавола, и рађа много рода – непролазног, вечног, богочовечног (ср. Ин.15:1–6). Живећи Господом Христом, хришћанин стиче све што је Христово, охристовљује се, обогочовечује се, овечнује се: Христова божанска Љубав постаје његова, и Христова божанска Правда, и Христова божанска Лепота; све Христово постаје хришћаниново, и све хришћаниново – Христово. И духовни лик хришћанинов још овде на земљи у многоме личи на Христа. А „у онај дан“ дивни Господ Христос засијаће „у свима који га вероваше“; и у потпуности ће се испунити речи светог псалмопевца: „Диван је Бог у светима својим“ (Пс.67:36), и „у свима који га вероваше“. Јер вера и јесте освећујућа и охристовљујућа сила бића човекова: она низводи у човеково биће божанске силе јединог истинитог Бога и Господа и разлива их по човековом бићу, и тако освећује и охристовљује човеково биће. У самој зачетној клици својој вера је света, освећујућа сила, јер повуче биће човеково ка „Једино Светом“: тојест ка једином истинитом Богу и Господу. И затим вера непрекидно расте кроз остале свете врлине и свете тајне, а тиме расте и њена освећујућа сила, која постепено и органски захвата и држи цело биће човеково. Од мере вере зависи мера светости: што већа вера – већа светост; највећа вера – највећа светост. Али и највећој и најмањој вери светост даје сам Господ светости. Јер вера, и она највећа и она најмања, тиме је вера што верујућег везује и уједињује са Господом Христом – Господом светости. А у тој светости – вечна лепота и вечна дивота нашег људског бића. Да, у тој светости – наша христоликост, наша боголикост, и у њој наша блажена божанска вечност. Јер и почетна, јер и најмања светост човекова бића је од боголикости и у боголикости, од христоликости и у христоликости. Вера у Христа и није друго до – непрекидно развијање у себи христоликости у све већој и већој мери. Који верује у Христа – већ је христолик. А у тој христоликости и – његова вечна лепота и дивота, која се у земаљском свету често и не примећује, али ће зато „у онај дан“ заблистати у свима вернима.
У чему се састоји подвиг вере? У свесрдном усвајању сведочанства о Христу Богочовеку као једином истинитом Богу и једином истинитом Спаситељу рода људског. Тај подвиг добровољно усваја Господа Христа као Вечну Истину, као Вечну Правду, као Вечну Љубав, као Вечни Живот. Но у исто време тим подвигом човек предаје Господу Христу сву душу своју, све срце своје, сав ум свој, сву снагу своју; предаје Му их да их Он преради и преобрази у христолике силе и способности, да их охристови, и тиме обожи, обесмрти, овечни, отројичи. Вођен вером, хришћанин у овом животу пролази кроз безброј мука и страдања, зато што је овај свет пун христоборних сила, видљивих и невидљивих. Но пролазећи јуначки тако, он изнутра расте „растом Божјим“ (ср. Кол.2:19), расте из силе у силу, из радости у радост: јер расте кроз све што је Христово и божанско, кроз све оно што је чудесни Господ донео роду људском и открива вери, а што око људско видело није, ни ухо људско чуло, ни у срце човеку дошло (ср. 1Кор.2:9). Тако, кроз подвиг вере јачајући сваком снагом Христовом, хришћани с радошћу трпе сва страдања (ср. Кол.1:11; Еф.6:10), испуњују душе своје божанским богатством Христовим (ср. 1Кор.1:5; Рим.8:32). То Његово божанско свебогатство постаће „у онај дан“ очигледно за све: и за верне и за неверне. Та очигледност ће вернима бити на вечну радост, а невернима на вечну муку.
1:11
„За ово се и молимо свагда за вас“: за ово охристовљење вером, јер је то и мучан и дуг и доживотан подвиг. И то подвиг који ни за тренут не престаје. Зашто? Зато што је биће човеково бездано и безгранично, а ваља га цело испунити Господом Христом. Душа твоја? Бесмртна, и тиме бескрајна и бесконачна, и то боголико бескрајна и бесконачна, а ваља је сву испунити Господом Христом. То пак постићи – труд је на труд и подвиг на подвиг. Сваки грех унакази душу; а многи греси је ођаволе. Да би је ослободио од греха, колико је силе потребно стећи човеку од Јединог Безгрешног, силе која је једина у стању потиснути грех из човека и уништити га. А ту силу која ослобађа од греха Господ даје за веру и остале свете врлине: љубав, молитву, пост, наду, кротост, смиреност, трпљење. Међутим, колико треба човек да приморава себе на сваку од ових светих врлина! Јер грехољубива природа наша вуче ка греху, а често и прикива за грех. Треба много и упорно и немилосрдно приморавати ум свој и срце и душу на молитву, на пост, на смиреност, на веру, на љубав, на наду, на трпљење. То човек хришћанин мора чинити свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом. Но и поред тога су нам неопходне молитве свих наших ближњих, верних, светих, да би нам Господ подарио што више благодати, еда бисмо успели у своме подвигу.
Наш је позив, наше је звање – светост кроз охристовљење, кроз обожење, кроз отројичење, до потпуног благодатног охристоличења (ср. Гал.4:19). Јер који се год у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо (Гал.3:27). Тако у светом крштењу, зато тако и кроз цео живот: јер је наш позив да се непрестано у Христа облачимо кроз свете тајне и свете врлине, да непрестано растемо „растом Божјим“ док не порастемо „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (ср. Рим.13:14; Кол.2:19; Еф.4:13). Наше је да стално трчимо „к мети, к дару горњега звања Божјега у Христу Исусу“ (Флп.3:14). Ми смо људи небоземна бића; наше звање открио нам је у Свом божанском Еванђељу Господ Христос: христоносност, христоликост. То је наше „небеско звање“ (Евр.3:1); једино истинско звање боголиког бића људског, звање Богом дано и Богом одређено. Бог нас спасе и призва звањем светим у Христу Исусу, раскопавши смрт и обасјавши живот и нераспадљивост Еванђељем (ср. 2Тим.1:9–10). Сав живот наш ваља да је свет и христолик, као што доликује звању у које смо позвани (ср. Еф.4:1). Светим живљењем постаје се достојан овог светог звања. Хришћани су тиме и хришћани, ма где били и ма кад живели. „За ово се и молимо свагда за вас, да вас Бог наш учини достојнима звања и да испуни свако благоволење своје доброте и дело вере у сили“. Сву доброту Своју Господ је показао створивши нас људе ради небеског звања, и подаривши нам у Христу Исусу све свете силе и сва света средства кроз Цркву Његову, помоћу којих можемо то своје небеско звање остварити и испунити. Највећу и најпотпунију и најсавршенију доброту коју је Бог могао учинити боголиком људима, учинио је пославши роду људском Господа Христа, и у Њему сву пуноћу Божанства, да бисмо се ми људи могли испунити „сваком пуноћом Божанства“ (ср. Кол.2:9–10, 1:19; Еф.1:23, 3:19). Од те доброте, има ли веће, и може ли је бити? У томе се и састоји „дело вере“: испунити своје људско биће Богом, постати „бог по благодати“. Разуме се, то дело вере увек спроводи и руководи сила благодати Божје; у њему увек сарађује слобода човекова кроз разне свете врлине и подвиге, и благодат Божја, нарочито кроз свете тајне; то је увек богочовечански процес и подвиг.
1:12
Све то бива тако, „да би се прославило име Господа нашег Исуса Христа у вама, и ви у Њему, по благодати Бога и Господа Исуса Христа“. Јер чиме ми можемо прославити име Господа Исуса Христа? Живећи свом душом Њега ради, свим срцем, свим умом, свом снагом. Уствари, ми тиме себе прослављамо у Њему, јер ма шта му давали, ми Му дајемо од онога што нам је Он дао, и Он умножио у нама. Благодат Његова и јесте та чудесна и чудотворна сила која на безброј начина делује у свему хришћаниновом. И хришћанин, када се молитвено и озбиљно загледа у ма које своје дело еванђелско, или у мисао христолику, или у осећање христочежњиво, свуда тамо види и осећа свемоћно дејство благодати Христове, благодати коју сва воља његова грли и љуби као душу душе своје и срце срца свога и савест савести своје. Зато ми хришћани, свако добро и своје и туђе осећамо као добро благодати Божје; зато се ничим својим и не хвалимо; зато и не живимо ради нечег свог; већ увек и у свему и кроза све ми за једним чезнемо, за једним уздишемо: да се у Хриту нађемо, да будемо налик на смрт Његову подносећи страдања Њега ради, еда бисмо достигли и у васкрсење Његово (ср. Флп.3:8–11). А кроз васкрсење Његово уздигли се изнад свих свих смрти, изнад свих видљивих светова, изнад свега временог, и обрели се свим бићем својим тамо, горе, где чудесни Господ наш Христос вазнесени седи с десне стране Бога Оца, и отуда све наше мисли и душе и срца и савести беспримерним човекољубљем Својим вуче у горње небеске светове, да тамо у анђелској чистоти живе и славе Њега Господа, који нас је толико прославио свебожанском благодаћу Еванђеља Свог.
2:1–17
2Сол.2:1–17: 1 Али вас молимо, браћо, односно доласка Господа нашег Исуса Христа и нашег скупљања к њему, 2 да се не дате брзо покренути од ума, нити да се поплашите, ни духом, ни речју, ни посланицом, тобоже нашом, као да је већ настао дан Христов. 3 Да вас нико не превари ни на који начин; јер ће прво доћи отпад (ἡ ἀποστασία) и показати се човек безакоња (ὁ ἄνθρωπος τῆς ἁμαρτίας = човек греха), син погибли, 4 који се противи и подиже изнад свега што се зове Бог или се обожава, тако да ће у храму Божјем засести као Бог, показујући себе да је Бог. 5 Не памтите ли да сам вам ово казивао још кад сам код вас био? 6 И сад знате шта га задржава (τὸ κατέχον) да се не појави него у своје време. 7 Јер тајна безакоња (τὸ μυστήριον τῆς ἀνομίας) већ ради, само док се уклони онај који је сад задржава (ὁ κατέχων). 8 И онда ће се јавити безаконик (ὁ ἄνομος) кога ће Господ Исус убити дахом уста својих и уништити светлошћу доласка свога. 9 Долазак тог безаконика биће по чињењу Сатанину (κατ’ ἐνέργειαν τοῦ σατανᾶ = по дејству, по делању Сатанину) са сваком силом и знацима и лажним чудесима, 10 и са сваком преваром неправде међу онима који гину (ἐν τοῖς ἀπολλυμένοις = међу онима који пропадају): јер љубав истине не примише, да би се спасли. 11 И због тога ће им Бог послати силу преваре (ἐνέργειαν πλάνης = дејство заблуде, обмане) да верују лажи, 12 да буду осуђени сви који не вероваше истини, него волеше неправду.
13 А ми смо дужни свагда захваљивати Богу за вас, браћо љубљена од Господа, што вас је Бог од почетка изабрао за спасење (εἰς σωτηρίαν) у светости Духа (ἐν ἁγιασμῷ = светошћу, освећењем Духа) и у вери истине (πίστει ἀληθείας = вером истине), 14 у које вас позва еванђељем нашим, да стечете (εἰς περιποίησιν = да добијете) славу Господа наше ш Исуса Христа. 15 Стога браћо, стојте чврсто и држите предања којима се научисте или речју или посланицом нашом. 16 А сам Господ наш Исус Хрисхос, и Бог и Отац наш, који нас заволе и даде нам благодаћу вечну утеху и добру наду, 17 нека утеши срца ваша и нека вас утврди у свакој речи и делу добром.
2:1–2
Ми хришћани Христом знамо све најглавније истине о свету и животу: знамо их Његовим откривењем, Његовим светим Еванђељем. Ми јасно знамо: откуда је свет и ради чега је, откуда је човек и ради чега је, откуда је живот и ради чега је. Све је то од Бога Логоса – од Бога Мудрости, и ради Бога Логоса – ради Бога Мудрости (ср. Кол.1:16; Евр.2:10; Ин.1:3–4), и васцелим бићем својим све је то на чудесан начин у Њему (ср. Кол.1:17). Зато је све то унутрашње повезано и усклађено у једну премудру целину, и неодољиво зрачи неизразивом богомудрошћу и целисходношћу. Посреди је божански план о свету, Тројичним Божанством израђен у предвечности, а спровођен од Оца кроз Сина у Духу Светом у времену и простору, са крајњим циљем: „да се све састави у Христу што је на небесима и на земљи“ (Еф.1:4–10), састави у Богочовечанском телу Његовом, Цркви, која је „пуноћа Њега који све испуњава у свему“ (Еф.1:23). Због тога свако људско биће, од почетка до краја, у свему потпуно зависи од Богочовека Христа: све што је Богочовеково, у крајњој линији својој, јесте човеково, и одређује му и вредност и значај и судбу у овом и у оном свету. Ако је до праве, до трајне, до непролазне вредности човекове, она је сва у Богочовеку; тако исто, ако је до вечне правде човекове, до вечне љубави човекове, до вечног добра човековог, до вечног живота човековог, до вечне радости човекове, до вечног блаженства човековог, – све је то једино и само у Богочовеку. Ван Њега и без Њега, човек је сав у хаосу, сав у лажи, сав у греху, сав у смрти, сав у паклу. И ништа страшније за човеково биће него не бити са Богочовеком, не живети Њиме, у Њему и ради Њега. Јер то је не само пакао, већ вечни, вечни, вечни – свепакао.
Из пресветог Еванђеља знамо да ће се наш земаљски свет и живот завршити другим доласком Господа Христа. Зато што је Његов други долазак природни наставак првог доласка Његовог: Сејач долази као жетелац да сабере земаљско жито, Небески сејач, Небески жетелац – један и исти Господ, Богочовек Христос Исус. Отуда је живот нас хришћана на земљи не друто него путовање ка Господу Христу, ка Његовом другом доласку, путовање ка Њему кроз Његово свето Еванђеље: кроз Његову истину и правду и љубав и живот. Са свих страна света, из свих углова времена, ми путујемо ка Господу Христу, да се на дан другог доласка Његовог саберемо пред Њим, и сваки прими по делима својим. Ма којим путем ишао у своме земаљском животу човек, сваки човек, на крају свих крајева, мора завршити своје путовање тиме што ће изаћи на Страшни суд; јер сваки земаљски човеков пут одводи пред Страшни суд. Хтели или не, ми се постепено, кроз све своје мисли и дела, скупљамо ка Њему. Може човек кроз безброј идеја или грехова или страсти или безверја или неверја бежати од Господа Христа, али он и тада свим бићем својим трчи ка – Страшном суду Христовом.
Све еванђелске истине о свету и човеку извиру из Богочовека и увиру у Њега; све су оне од Божанског ума Његовог; и све оне сачињавају богочовечански ум Цркве Његове. Када се човек самоодречним подвигом вере сав преда Господу Христу, он Му најпре преда срце и душу и ум, да их Господ преобрази и освети и охристови, ослободивши их од свега греховног и нечистог и ђавољег. И Господ то чини благодаћу Својом у Цркви Својој кроз свете тајне и свете врлине. И ум човеков и срце и душа, присаједињујући се богочовечанском уму Цркве и богочовечанском срцу и богочовечанској души, укорењују се у вечним истинама Еванђеља Христова. Тада богочовечански, саборни ум Цркве постаје умом мога ума, и богочовечанско срце Цркве – срцем мога срца, и богочовечанска душа Цркве – душом моје душе. И човек свим бићем осећа да је богочовечанска истина Христова – једина права и вечна истина човекова, тако и правда Христова, тако и љубав, тако и живот. Живећи благодатним даровима у Цркви Спасовој, ми уствари живимо Њиме и у Њему, те стога и „ум Христов имамо“ (1Кор.2:16): и у њему сву божанску мудрост и свемудрост, знање и свезнање, истину и свеистину. И наша је даноноћна дужност, да свој ум вером непрекидно држимо у том богочовечанском уму Христовом, да сав живи њиме и у њему, и да се не дамо покренути од тог ума. Јер ван богочовечанског ума Христовог шта остаје уму нашем? Заблуда и смрт, бесмртна смрт. Јер ум човеков ван ума Богочовековог, то је око без светлости, и ухо без слуха, и тело без душе. Покрене ли се ум човеков са ума Христовог, покренула се кула са темеља, и мора пасти и страшно се распасти. Само у богоумљу је и мудрост и живот и вечност човекова ума. А у богоумљу је и богоистина и богоправда и богоживот. Покрене ли се ум човеков од богоумља – пада у безумље, у бесмислена маштања и баснословљења и о свету и о човеку, и о завршетку света и о завршетку човека.
Све истине светог Еванђеља дело су ума Христова, ума јединог истинитог Бога и Господа, који је из безмерног човекољубља ради нас постао човек, да би нам као Богочовек учинио приступачним и нашим божански ум Свој кроз божанско Еванђеље Своје, и нас људе оспособио да Његовим умом умујемо о свима вечним истинама божанским и живимо у њима и по њима свим бићем својим. Међутим, чим отступимо од тог ума, чим се покренемо од њега, ми одмах и западамо у безумље; нас растржу лажне мисли и идеје и теорије; наш дух салећу маштарије и сањарије и страхоте и ужаси. И ми онда умујемо лажно и заблудно и сабласно и неистинито. Нарочито када својеумљем кренемо у решавање питања о завршетку света, о другом доласку Господа Христа. То питање не може решити никакав дух људски, никаква реч људска, – дух ако није од Богочовека, и реч ако није од Богочовека. А такав дух – то је дух лажних учитеља, којима Антихрист увек даје од духа свога; и таква реч, такође је увек од њега. Често вам може изгледати да неко и духом пророчким говори како је већ настао дан Христов, – не верујте. Не верујте никоме, па ни анђелу с неба, ако вам друкчије јавља Еванђеље о другом доласку Господа Христа, него што вам ја јавих. Не веруте им, ако се чак позивају на неке тобож моје посланице или речи, као да сам ја то објавио. Ви знате да сам вам лице у лице говорио истину о другом доласку Господа Христа. А ја знам да је Еванђеље које проповедам, од почетка до краја непосредно од Господа Христа; и ви сте се у то уверили. То важи и за истину о другом доласку Господњем. Зато вас молимо, браћо, односно доласка Господа нашег Исуса Христа, да се не дате покренути од ума, нити да се поплашите, ни духом, ни речју, ни посланицом, тобоже нашом, као да је већ настао дан Христов. Еванђеље Спасово тек је почело да се проповеда по свету: небеско семе тек је почело да се сеје по огромној земаљској њиви Божјој; кроз много и много људских душа оно треба да прође, кроз многа времена и векове, кроз многе нараштаје; јер спасење рода људског је дуг и тежак подвиг, чије рокове зна само свезнајући Господ.
2:3–4
Да вас нико не превари ни на који начин о дану и часу другог доласка Господа Христа, јер о дану томе и часу нико не зна, ни анђели небески, до сам Бог Отац (ср. Мф.24:36; Мк.13:32). У историји света најважнији су два догађаја: први долазак Господа Христа и Његов други долазак. Први је сетва, други жетва; први је показао и дао роду људском све божанске истине и силе за спасење људи од греха, смрти и ђавола, други има да објави и обелодани како се тиме користио род људски. Посреди је целокупно Спасово Еванђеље, и све што је оно изазвало, и изазива, у душама људским: сав Бог и сав човек, у свима њиховим истинама и бесконачностима. Зато нико од људи не може знати када ће род људски сазрети за последњи суд Христов. То је тајна, света тајна, ка којој хришћанин смирено греди кроз молитву и наду на човекољубивог Спаситеља, водећи еванђелски живот.
Христос у свету? – Бог у свету, сав Бог са свима божанским савршенствима у телу. То је бескрајна радост за људе, али бескрајна мука за ђаволе. „Што си дошао да нас мучиш?“ стално се чујно и нечујно отима из мрачних и смрдљивих уста свих ђавола, који су кроз грехе начинили од овог земаљског света игралиште смрти и мука и патњи, и претворили га у предворје пакла. У отпор на божанска Христова добра у овом свету ђаволи непрестано мобилишу сва своја зла, улепшавају их, маскирају их, еда би их учинили привлачнима за људе. Њихов је главни, и најглавнији, посао у земаљском свету: борити се са Христом кроз људе. Знају они, из горког искуства знају, да ни у ком случају не могу победити Господа Христа, али им је највећа радост одвраћати људе од Христа, недати им прилазити Христу, саблажњавати их о Христа, – јер су свесни да тиме обарају људе у сваки пад, и у онај највећи – отпад. Отпадне ли човек од Христа, он отпадне од јединог сигурног темеља, сигурног против смрти, греха и зла, и онда га ђаво витла сваком олујом греха и страсти и искушења, и најзад одковитла у своје царство – пакао. Оно чиме се човек држи за небо, за бесмртност, за вечност, за вечну истину, за вечни живот, јесте вера у Господа Христа. Зато је сав пакао кроз сва своја зла кренуо против вере Христове. И кад успе да ког човека одврати од те вере, одвратио га је од Бога и отиснуо кроз своја зла у све духовне смрти, иза којих се простире бескрајно царство гнојавог и смрдљивог мрака – пакао. Отпадне ли од Христа: човек отпада од јединог истинитог Бога и неизоставно постаје плен лажних богова; отпада од Вечне Истине и тоне у живи песак псевдоистина, назовиистина; отпада од Вечног Живота и пропада у безброј смрти; отпада од раја и сурвава се у пакао. Што већа код људи вера у Христа, то већи бес демонa против те вере, и већи напади на Христове људе. И сва стратегија Сатане је у овоме: грех учинити што заводљивијим за људе путем најсавршеније козметике коју може измислити савршени у злу ум Сатане, и тако ловити људе, придобијати их за отпад од Христа. Ко је савршено отпао од Христа – Бога Логоса? Сатана. У роду пак људском најсавршенији отпад од Господа Христа престављаће Антихрист. То ће бити најсавршенији у људском облику образац отпадништва од Христа Бога, од Његове Истине, од Његове Правде, од Његове Љубави, од Његове Мудрости, од Његове Богочовечности, од Његове Вечности. Но и свако отпадање од Христа има у себи нечег антихристовског, и тиме сатанског. Али, историја рода људског неће се завршити док Сатана не покаже на земљи сву силу свога зла. И показаће је најсавршеније и најпотпуније у лицу Антихриста. Са циљем: да одврати од Христа што већи број људи, и да преко њих бије последњу и завршну битку против Господа Христа. И када Антихрист буде био у земаљском свету, и извео у борбу против Христа сва зла сатанског царства; и када та зла буду показала сву своју силу и по себи и кроз људе који их драговољно буду употребљавали; тада ће се догодити највеће отпадање од вере Христове у роду људском, јер ће лажни пророци и учитељи преварити многе, и што ће се безакоња умножити, охладнеће љубав многих (ср. Мф.18:8), тако да када Господ по други пут дође – хоће ли наћи веру на земљи? (Лк.18:8).
Чиме је човек човек? Боголикошћу својом. Том боголикошћу он стоји у свему Божјем: и у Истини Божјој, и у Правди, и у Љубави, и у Животу, и у бесмртности. А чиме човек умањује, унакажује. срамоти, па и уништава ту своју човечност? Грехом. Јер грех је богобежна сила: бежи од Бога. Зашто? Зато што је грех увек од ђавола, антибога, противбога, и као такав он је увек ђавочежњив и ђавоцентричан. Уколико човек више огреховљује себе, утолико више обешчовечује себе. Сваки грех мора у извесној мери нашкодити боголикости човекова бића, и тиме га у толикој мери и обешчовечити. Само човек без греха јесте прави човек. И само до греха Адам је био прави човек; са грехом он је већ постао подчовек и нечовек, или тачније грехочовек. И од њега – сви његови потомци. Отуда у роду људском, уствари, постоји само један прави и савршени човек. То је Богочовек Христос. Зато што је Он савршено безгрешан, савршено без греха: јер је сав испуњен Богом, Божанством, и у Њему нема места за грех. Насупрот Богочовеку, по дејству сатанског зла, развија се човек греха: у коме би грех био све и сва, потиснувши из њега све божанско, све боголико, све свето, све богочежњиво. Сваки човек творећи грех постаје у неку руку човек греха; али ће пред други долазак Господа Христа Сатана успети да изгради најсавршенијег човека греха, у коме ће грех заиста бити свемоћна сила, са свима страшило разорним и смртоносним дејствима. Антихрист ће и бити тај „човек греха = ὁ ἄνθρωπος τῆς ἁμαρτίας“. Грех ће у њему развити све своје паклене силе до највеће мере: и постићи ће сву своју мрачну величанственост и страховитост и силу и моћ. Човек греха биће толико изједначен са грехом, да ће се јавити као неки ђавочовек насупрот Богочовеку. Јер Богочовек је и дошао међу људе, да их преобрази у благодатне богољуде. А сатана хоће и ради све супротно: да људе кроз грехе прербрази у ђавољуде.
У суштини својој: „грех је безакоње = ἁμαρτία ἐστὶν ἡ ἀνομία“ (1Ин.3:4), јер уноси неред и распад и мрак и зло и смрт. И јесте таква сила: сила зла, сила нереда, сила распадања, сила мрака, сила разарања, сила смрти. А то стога, што је то ванбожна и безбожна сила. Као таква сила, грех има за циљ: да човека извуче из Бога, одбаци далеко од Бога, учини независним од Бога, самосталним, самодовољним и самозадовољним. На свом последњем дну и у свом последњем понору: грех је гордост, и анархија = безакоње. У тој гордој самодовољности човековој тек настаје пагубно саморазарање, саморасипање, самоубијање, чега је потресна слика блудни син еванђелски. А ван Бога нема закона, јер нема вечности: зато је грех као ванбожна сила – безакоње. Вечна Истина је закон за природу Бога, зато је она закон и за боголику душу човекову; чим човек добровољно отпадне, испадне из те Истине, он испада из закона свог нормалног, вечног живота, и упада у безакоње. А то он чини грехом. Исто тако: Вечна Правда је закон бића Божјег, зато је она закон и за боголико биће човеково; чим се човек грехом одвоји од ње, одваја се од вечног закона, и упада у безакоње – у неред, у хаос, у распадање. Отуда је сваки грехољубив човек уствари човек греха, а тиме и човек безакоња; но у најпотпунијем смислу то је Антихрист. У њему ће врхунити грех са свима својим разорним силама, тако да ће за њега безакоње бити природно, и као такво – природан закон. Толико ће се он изједначити са грехом, преобразити у грех.
Човек греха самим тим је „син погибли“, јер грех погубљује човека са безброј смрти, пошто га одваја од Бога који је извор живота. Као што је живот од Бога и у Богу, тако је и погибао од греха и у греху. Као што је спасење у Богу, тако је погабао у греху. Човек се спасава од греха само када се свим бићем својим сједини са Богом Спаситељем. А губи спасење када упорно остаје при греху и у греху. Антихрист ће бити најсавршенији „син погибли“, јер ће бити најсавршенији грешник: у њему ће сваки људски грех доживети своје савршенство, своје пунолетство, своју завршеност и довршеност. И он ће се свим својим човечанским силама и мислима и делатностима и идејама рађати из греха, који је сав човекоубица и погабао, те ће му погибао и бити мајка а он њен син, син погибли. Од греха, смрти и ђавола човек се спасава једино Христом Богом – Спаситељем нашим; а не спасава ли се Њиме, он је свим бићем у том пагубном троједном чудовишту: греху, смрти и ђаволу; и сав му живот бива и креће се од греха кроз смрт у ђаволу. Отуда је сав – погибао, сав у њој, сав заробљен њоме. Свесно остајати при греху, смрти и ђаволу, значи свесно издати себе сама на вечну погибао. Тако се и постаје син погибли. А та свесна самоосуда долази од свесне богоиздаје: јер човек предаје себе смрти и ђаволу када се одрекне Бога Спаситеља, који једини спасава од смрти и ђавола. Пример: Јуда. Он: апостол и чудотворац свемоћним Христом, постао је „син погибли“ (ср. Ин.17:10), зато што је свесно издао Бога Спаситеља – Господа Христа. Најпре, Јуда је добровољно допустио ђаволу да мисао о издаји Господа „метне у срце“ његово (Ин.13:2), а затим је широм отворио врата своје душе, те по причешћу Богом – „Сатана уђе у њега“ (Ин.13:27). Какав демонизам! Каква сатанска свесност при богоиздајству! Но Јуда је онда издао и себе! и већ убио себе, већ постао самоубица, јер је претходно постао богоиздајица и богоубица. Да, богоиздајица је неминовно увек и самоиздајица. Тако је Јуда пре Антихриста постао најсавршенији „син погибли“; и тако назван од самог Господа (Ин.17:20). Уствари, такав је пут сваког човека који свесно и упорно остаје при греху, и из себе израђује сина погибли, рађа се из греха као човек греха, из безакоња као човек безакоња.
Антихрист је антибог: јер будући сав против Христа, он је самим тим против јединог истинитог Бога. Поред тога, у свом христоборству и богоборству Антихрист ће бити против сваког божанства, против сваке вере у ма какве богове. Он ће радити на томе да собом замени не само Христа, да буде место Христа (ἀντὶ = место), него да собом замени свако божанство, сваког бога, у које људи буду веровали када он буде дошао на земљу. Са свесним и планским циљем: да сам постане свима бог, свебог. То је природно за грех, за човека греха. Јер грех вуче свако биће ка крајњем сатанизму, ка крајњем самообоготворењу, као што је најпре одвукао Сатану. Јер шта је Сатана? Сатана је самозвани самобог: сам себи бог. А то је начинио себе гордошћу, отпадом од Бога: самољубљем, самообожавањем. Најсавршенији пример таквог самољубља, самообожавања, самобога у роду људском биће Антихрист. Он ће се противити сваком богу, а најпре истинитом Богу – Господу Христу, и гордо уздизати себе изнад сваког бога, а најпре изнад истинитог Бога и Господа – Исуса Христа. И трудиће се да заседне, и засешће у хришћанским храмовима као Бог, и објављиваће себе као Бога – јединог и свеистинитог. У томе ће га свесрдно помагати сам Сатана: и он ће по дејству Сатане чинити велика чудеса, опсенарска и лажна, и велика дела, опсенарски велика и грандиозна. Он ће деловати веома саблажњиво и заводљиво, да би саблазнио, ако је могуће, и избране. И саблазниће многе премноге, засевши у хришћанским храмовима као Бог и имајући сву земаљску силу и власт. Антихрист – издаваће себе за јединог Христа, антибог – издаваће себе за јединог бога, антигоспод – издаваће себе за јединог господа, антиистина – издаваће себе за једину истину, антиправда – издаваће себе за једину правду, антиљубав – издаваће себе за једину љубав, антиживот – издаваће себе за једини живот, антидобро – издаваће себе за једино добро, антибесмртност – издаваће себе за једину бесмртност, античовекољубац – издаваће себе за јединог човекољупца. Због свега тога Антихрист ће уствари бити најкрволочнији античовек: издавајући се за јединог правог и савршеног човека, он ће плански разноврсним гресима убијати човека у васцелом бићу његовом: убијаће у човеку све што је боголико, и тиме убијати све што сачињава суштину човека, човечности, човечјег; убијаће у човеку све што је богочежњиво, христочежњиво, небочежњиво, и све то замењивати супротним разорним силама. Кроз све то Антихрист, тај титански античовек, трудиће се да оствари свој крајњи циљ: да човека ођаволи, ођаволичи: да му душу испуни ђаволикошћу место боголикости, ђавочежњивошћу место богочежњивости; и тако насупрот Богочовеку створи од човека ђавочовека, насупрот Христовим благодатним богољудима створи ђавољуде. Антихрист ће се и кроз науку, и кроз философију, и кроз уметност, и кроз све делатности људске трудити да покаже себе: као јединог бога, а уствари биће лажни бог; као јединог христа, а уствари биће лажни христос; као једину истину, а уствари биће лаж; као једину правду, као једини живот, као једини рај, а уствари биће неправда и смрт и пакао; трудиће се да покаже себе: као јединог човека, а уствари биће – нечовек, као јединог човекољупца, а уствари биће – најкрволочнији човекоубица.
2:5
Страшна истина о Антихристу спада у најважније истине Еванђеља Спасова. О њој се мора говорити као и о Господу Христу. Да је она прећутана у Еванђељу Спасовом, колико би онда делатност Антихристова у роду људском била опаснија! Ми хришћани знамо из Еванђеља Спасова шта Бог мисли о нама људима и шта хоће са нама; али исто тако свемудри Господ нам је у своме Еванђељу казао шта и Сатана мисли о нама људима и шта он хоће са нама (ср. 2Кор.2:11, 11:14); и шта његов главни апостол – Антихрист мисли о нама и хоће с нама. Нама хришћанима ништа божанско није непознато, али исто тако и ништа сатанско, да бисмо се знали чувати и бранити од сатанских искушења и зала. Ми смо људи створени за благодатне богољуде; Господ Христос је и постао човек, и као Богочовек показао како се све што је Божје може остварити у животу људском на земљи, а избећи и уништити све што је противбожје: греховно, зло, сатанско, антихристовско. И ми знамо да смо по свему јачи од Сатане и његових црних анђела: јачи смо Христовом благодаћу, јачи Његовом светом Црквом, у којој непрекидно живи и животвори Богочовек Господ Христос са свима Својим божанским силама благодатним, којима се ми непрекидно причешћујемо кроз свете тајне и свете врлине, и побеђујемо свако сатанско зло, и грех, и смрт, и пакао. Бог који је с нама кроз свете тајне и свете врлине несравњено је јачи од ђавола који је у гресима и страстима и смртима и пакловима. Зато у нас нема страха ни од Сатане ни од Антихриста: у свему их побеђујемо Господом Христом, који у светој Цркви Својој свемоћно дејствује у нама кроз свете тајне и свете врлине.
2:6
Шта је то што спречава, што задржава – τὸ κατέχον – Антихриста да се јави сада, или сутра, или прексутра, или ма када сем „у своје време“? Богочовечански домострој спасења, план Божји о спасењу света. По том плану, Антихрист се има јавити „у своје време“, на завршетку света. А дотле ће га задржати да се не јави? Црква Христова: благодатна делатност Цркве Христове у свету, благодатна сила и власт њена: власт над нечистим дусима (Мф.10:1); власт да изгони ђаволе из људи, из света (Мк.3:15); власт и сила да сузбија свако зло и разраста свако добро; власт да спасава људе од греха, смрти и ђавола; власт над паклом (ср. Мф.16:18). Еванђеље спасења и јесте сила која задржава да се јави Антихрист пре времена; и то Еванђеље треба да се претходно проповеда свима народима (Мф.28:19), те да оно буде сведочанство свима народима о путу спасења и о једином Спаситељу света (Мф.24:14), Спаситељу, за кога сви народи престављају једно стадо, које треба добровољно, под благодатним дејством светог Еванђеља, да пође за јединим Добрим Пастиром свих људи (Ин.10:16). Вера људи у Христа такође је сила која задржава и спречава да се јави Антихрист. Али када се у роду људском буде нагло почела гасити вера у Господа Христа; када се већина људи у својој слободи буду драговољно опредељивали за зло, и чинили зло, и волели зло; и када их Бог, по жељама срца њиховог буде пустио да потону у нечистоту, у срамне сласти, у покварен ум, и они буду чинили сваку неправду, сваки грех, са свесним богоборством и злољубљем (ср. Рим.1:24–31); и када кроз сва та добровољна људска зла ђаволи овладају већином људи који су се одрекли вере у јединог Спаситеља света Господа Христа; – тада ће Господ допустити да се јави и њихов врховни вођ христоборства Антихрист, коме они хрле и јуре кроз, своја добровољна зла. Божанску слободу своју људи ће у последња времена толико злоупотребити, да ће је готово сву трошити на зло и сатанизам, а не на веру и спасоносне еванђелске подвиге, који једини спасавају људе од греха, смрти и ђавола, – зато Спас и вели да кад буде по друга пут дошао на земљу: „хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк.18:8). Због умножених безакоња, због свесног одбацивања јединог истинитог Бога и јединог истинитог Спаситеља света – Господа Христа, због христоборства и христохулства, Дух Свети отступиће од људи, и благодат Његова, τὸ κατέχον, која задржава и спречава да се јави Антихрист, повући ће се, и тако ће бити остављен широк улазак свакоме злу и ђаволу, оличеном у Антихристу.
Ово свесно и драговољно одрицање од Христа Бога, но исто тако свесно и драговољно опредељиваље за зло, Бог је у свезнању и предзнању Свом предвидео у роду људском, и зато по свемудром промислу Свом и одредио баш то време за јављање Антихриста и други долазак Господа Христа. Долазећи тада, Антихрист ће заиста доћи „у своје време“: људи ће му отворити своја срца кроз зле жеље, своје умове – кроз зле идеје, своје воље – кроз зла хтења, своје душе – кроз зла дела, и он ће ушетати у њих са сваким сатанским злом и грехом.
2:7
Антихрист има своје безбројне претече: они су се почели јављати још у прве дане хришћанства, у лицу разноврсних христобораца и христомрзитеља и христогонитеља (ср. 1Ин.2:18), и продужују се јављати кроз сву историју хришћанства. Шта је циљ тих Антихристових претеча? Да потисну Господа Христа, да разоре дело Његово, да униште Цркву Његову, и тиме онемогуће спасавање људи помоћу јединог Спаситеља рода људског. Уствари, они једно желе, и на једном раде да нестане Богочовека Христа са земље. Зашто? Зато што
је у Богочовеку сва тајна вере наше, побожности наше, и сва сила њена. Јер шта је „тајна вере“ – τὸ μυστήριον τῆς πιστεως, „тајна побожности“ – τὸ τῆς εὐσεβείας μυστήριον? – Ово: „Бог се јави у телу“ (1Тим.3:9–16), тојест: Бог се јави као човек, као Богочовек, да би Собом, Богом, потиснуо из човека сваку злу силу, сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, и тако спасао човека од греха, смрти и ђавола, даровавши му благодаћу живот Вечни, истину Вечну, правду Вечну, љубав Вечну. У Богочовеку Христу је јављена роду људском свесвета тајна Тројичног Божанства (ср. Кол.2:2), која је била сакривена од постања света и нараштаја, Црква, која је тело Христово (ср. Кол.1:24–26). „Богата је слава тајне ове“, божански богата (ср. Кол.1:27); у њој је „све благо премудрости и знања сакривено“ (Кол.2:3). Зато се сав богочовечански подвиг Господа Христа назива ἡ οἰκονομία τοῦ μυστηρίου = „домострој тајне, од постања света сакривене у Богу“ (Еф.3:9). „Тајна Христова“ (Еф.3:4), садржи у себи све свете тајне, неопходне бићу људском у свима његовим световима, и у свима његовим животима. „Тајна Христова“? Христос: једини истинити Бог, и у Њему сва тајна Истине – Свеистине, сва тајна Правде – Свеправде, сва тајна Добра – Сведобра, сва тајна Мудрости – Свемудрости, сва тајна Живота – Свеживота, сва тајна Бога – Свебога. У тајни Христовој је сва „тајна Еванђеља“ Христова (ср. Еф.6:19), сва тајна Еванђеља спасења, које и није друго до: обожење, охристовљење, отројичење бића људског кроз живљење у Богочовеку Спасу помоћу светих тајни и светих врлина еванђелских. Тако се у Цркви Христовој, тој свеобухватној свесветој тајни Христовој, том телу Христовом, ради, израђује, извршује спасење људи кроз свете тајне и свете врлине; и људи се у Богочовеку Христу освећују, преображавају, охристовљују, и на тај начин постају „богови по благодати“, богољуди по благодати.
Насупрот томе у нашем човечанском свету ради „тајна безакоња = τὸ μυστήριον τῆς ἀνομίας„ ради кроз срца људска, кроз душе људске, кроз савести људске, кроз тела људска. И то ради кроз сваку христоборну мисао, христоборно осећање, христоборну жељу, христоборно дело. Са једним јединим циљем: да омете, да онемогући спасење што већем броју људи у једином Спаситељу рода људског. Огромна тајна безакоња расипа се својом псевдосветлошћу, назовисветлошћу, кроз сва људска зла, кроз сва људска безакоња, кроз све људске грехе, и маскира сваки грех, свако зло својом тајанственошћу, да би што више заголицала радозналост ума људског. Али, где је цела целцата тајна безакоња? где се налази сва без остатка? Ено је сва у Сатани. „Дубине Сатане = τὰ βαθέα τοῦ σατανᾶ„ (Откр.2:24) су бездане и понорне, те се у њима може лако удавити сваки ум људски, и срце људско, и савест људска, да није благодати Христове, разливене по природи људској оваплоћењем Бога Логоса, у коме су све „дубине Божје = τὰ βάθη τοῦ Θεοῦ“ (1Кор.2:10). Против Христове свете „тајне вере“, „тајне побожности“ ради Сатана на безброј тајанствених начина у роду људском кроз неизбројна безакоња. А шта је безакоње? Безакоње је грех, сваки грех (1Ин.3:4). А грех, шта је грех? Грех је све што није од вере = πᾶν δὲ ὃ οὐκ ἐκ πίστεως, ἁμαρτία ἐστίν (Рим.14:23): тојест све што није од Христа, од Његовог Еванђеља, од Његове Цркве; а поготову све што је против Христа, против Еванђеља, против Цркве. Сада јасно знамо: грех је све што је без Христа, ван Христа, против Христа; и у томе је суштина, вечна суштина безакоња: и врховног безаконика Сатане, и свих његових сарадника међу људима, свих христобораца, ванхристоваца, безхристоваца, противхристоваца. Сад знамо тајну безакоња: сва је од Сатане, у Сатани, кроз Сатану, ка Сатани. Отуда је еванђелска божанска истина ово: „Сваки који чини грех и безакоње чини“ (1Ин.3:4). Да, у Сатани је сва тајна зла, сва тајна греха, сва тајна безакоња. У свему томе људи су само ученици његови. Но од свега тога је само један лек, само један спас – Богочовек Христос, Једини Човекољубац. Јер „Христос даде себе за нас да нас избави од сваког безакоња“ (Тит.2:14). На једној страни Богочовек Христос, на другој Антихрист. „Шта има правда с безакоњем? Какву заједницу има видело с тамом? Христос с Велијаром?“ (2Кор.6:14–15).
Својом неизмерно човекољубивом благодаћу и љубављу и милошћу Господ Христос задржава појаву Антихриста, док се не наврше Богом одређена времена и рокови; Он је ὁ κατέχων: зато је људима много лакше да помоћу Спасове благодати отклоне од себе свако безакоње, сваки грех, свако зло, и да не сарађују на Сатаниној „тајни безакоња“, која непрестано ради у људима који се добровољно и свесно потчињавају Сатани својим христоборством, христоневерјем, маловерјем, кривоверјем, неверјем, безбожништвом. Јер откако је сав Господ и Бог у свету, међу људима кроз Своју свету Цркву и свето Еванђеље, људи су обично добровољни и свесни сарадници злу и ђаволу: драговољно постају „робови безакоњу“ (Рим.6:19). Јер сваки човек има у Цркви Спасовој најсигурнија средства да се ослободи сваког греха и сваког безакоња, само ако хоће да поверује у Господа Христа (ср. Ин.8:32). Истина је над истинама: „Сваки који чини грех – роб је греху“ (Ин.8:34). А од греха, од сваког греха, па и од оног највећег, може избавити и ослободити само Једини Безгрешан – Господ Христос (ср. Ин.8:32–36). И та истина над истинама путује кроз нараштаје рода људског, и нико неће имати изговора на дан Страшнога суда за своје робовање греху и безакоњу; зато ће тада Господ свеблаги и рећи безаконицима: „Идите од мене који чините безакоње! никада вас нисам знао“ (Мф.7:23). Јер безакоње, и свесно робовање безакоњу обезбожује човека, потискује из њега све божанско, боголико, небеско, анђелско, а зацарује у њему оно што је демонско, сатанско, ђаволско.
По бескрајном човекољубљу Свом, и по неиспитаним човекољубивим разлозима божанског промишљања Свог о роду људском и свету земаљском, Господ Христос благодаћу Својом зауздава и задржава да се сатанско безакоње кроз разноврсне грехе и зла не одомаћи потпуно код већине људи: дајући им и нудећи им кроз Цркву Своју сва потребна средства за спасење од греха и зла и ђавола. Сва средства, тако потребна и тако природна за биће људско, да помоћу њих може водити вечни живот још овде на земљи, а затим и горе на небу, међу Светитељима и Анђелима Божјим (ср. 2Пет.1:3). Јер их та света средства – а то су свете тајне и свете врлине – испуњују свим божанским силама, које их обожују, чине „заједничарима у Божјој природи“, што за њихову боголику природу сачињава вечну радост и вечно блаженство (ср. 2Пет.1:4–8).
2:8
Бог је закон бића, закон постојања, закон живота; хтети и постојати, хтети живети без Бога, ван Бога, и јесте безакоње, а оличење тога јесте безаконик. Бог је закон човекова бића; а хтети бити човек ван Бога и без Бога, то је безакоње, то безаконик. Бог је закон човекова ума, човекове душе, човекове савести, човекове воље; а хтети имати и држати ум свој, савест своју, душу своју, вољу своју ван Бога и без Бога, јесте безакоње, које човека претвара у безаконика. Уствари, безакоње је све оно што је против Бога, без Бога, ван Бога. Безаконик је онај који то безакоње прогласи за свој закон, и живи по њему. Најсавршенији образац таквог безакоња у роду људском биће Антихрист, зато ће по преумству бити ὁ ἄνομος = Безаконик.
Бог је закон Правде, закон Добра, закон Љубави, закон Истине, закон Живота, закон Светлости; ван Њега уствари и нема правде, и нема истине, и нема добра, и нема љубави, и нема живота, и нема светлости. Ван Њега је све сама неправда, и зло, и мржња, и лаж, и смрт, и тама, и пакао; а то значи: све само безакоње и противзакоње. Истина не може бити истином без Бога, ни правда правдом, ни светлост светлошћу, ни добро добром, ни љубав љубављу, ни живот животом. Безбожник је увек у суштини безаконик; исто тако и ванбожник; јер само Бог везује биће људско са Вечном Правдом која је закон сваке правде, са Вечном Истином која је закон сваке истине, са Вечним Добром које је закон сваког добра, са Вечним Животом који је закон сваког живота. Људска истина, чим не стоји на Божјој истини, уствари је лаж; тако и људска правда, и људска љубав, и људско добро, чим не стоје на Божјој правди, на Божјој љубави, на Божјем добру, уствари су неправда и мржња и зло. Јер истина је само онда истина, ако је јача од смрти; а није ли јача од смрти, зар је истина? Тако и правда, ако није јача од смрти, зар је правда? Тако и љубав, тако и добро, тако и живот, ако нису јачи од смрти, зар је љубав уствари љубав, и добро уствари добро, и живот уствари живот? Јер само као јачи од смрти, они су непролазни и вечни. А то су, ако су од Бога и у Богу. Отуда је божанскост, и у њој непролазност, и у непролазности вечност – доказ и мерило и истинитости истине, и праведности правде, и добротности добра, и љубавности љубави, и животности живота. Нема ли тога, истина није истина, добро није добро, љубав није љубав, правда није правда, живот није живот.
Целокупна делатност Антрихриста и свих претеча његових у роду људском има један циљ: да све законе Божје, законе Христове прогласи за лоше, за опасне, за убитачне по људе, по род људски. Зато их треба одбацити и заменити другим законима, супротне садржине и супротног смисла: Христа заменити Антихристом, све Његове законе – Антихристовим законима. Све што је Господ Христос, Богочовек, објавио роду људском као закон светог живота, као закон истине, као закон правде, као закон љубави, као закон савести људске, као закон душе људске, као закон ума људског, као закон воље људске, – све ће то Антихрист ставити ван закона, и тако зацарити безакоње он, ваистину: Безаконик = ὁ ἄνομος. Али он то неће силом наметнути људима, него ће се јавити у земаљском свету онда, када већина људи буду својим сластољубљем и грехољубљем добровољно огрезли у безбожности, у безакоњу, у богоборству, у христоборству. Таквим људима ће и доћи и јавити се ὁ ἄνομος = Безаконик = Антихрист: њихов идеал, њихов идол, њихов вођ, њихов челник – врховни војсковоћа свих зала и свих грехова и свих безакоња и свих смрти и свих ђавола у свету земаљском. Антихрист ће бити савршено оличење безакоња која је измислио и остварио Сатана, само оличење у границама људске природе и у сфери рода људског. По обличју и по бићу Антихрист ће бити човек; а по вољи, по делатности, по циљевима, он ће сав бити – противчовек, нечовек, рашчовек, ђавочовек.
Антихрист ће бити најсавршенији ђавочовек у роду људском: сила ће његова бити огромна, моћ његова поразна, власт његова неодољива. Кроз све своје поклонике, и следбенике, и присталице, и робове, он ће трубити једно: Не треба роду људском Богочовек Христос! Не треба роду људском Христово Еванђеље! доле небо! доле Бог! човек је ваистину човек само кад је без Бога и против Бога, кад је без Христа и против Христа! Човек – самостални господар и врховни господар земље и неба! Човек – „чист човек“! без ичег божанског и оностраног! Све божанско је само отров, само опијум! Човек је довољан себи! и не треба му никакав други свет сем земаљског, и никакав други живот сем земног! Човече, буди сам себи Бог, јер никаквог другог Бога и нема! На непрегледном гробљу богова, ти си уствари једини Бог! Буди горд што си човек, јер си тиме Бог! И највећи си онда када себе сматраш Богом! Јер тиме показујеш и доказујеш да нико и ништа није веће од тебе у свету и световима! Човече, буди охол и срећан, јер си ти једини Бог у свима световима! А дотле – дижите споменике Јуди Искариотском свуда, свуда, свуда широм земље, и широм неба, и широм небеса над небесима! Споменике, споменике, споменике – Јудама Искариотским, њима, њима, само њима!
И док ђавочовек буде таквим славопојкама и заглушним слављима величао и лагао човека, јавиће се Богочовек, и дахом уста Својих убити ђавочовека. Сам дах Богочовека Христа и биће јачи, недостижно јачи од свих безакоња Безаконика, и од самог Безаконика. Тада ће се видети јасно и свеочигледно: да су сва Антихристова зла, сва безакоња, сва чудеса, уствари – паучина према сили и јачини Богочовека Христа, и свакога човека који је уз Богочовека, сваког хришћанина који вером стоји уз Богочовека и у Богочовеку. Тада ће се сасвим јасно разумети откуда светитељима Христовим она свемоћна сила за живота њихова на земљи, коју им је невидљиво даривао Богочовек. Тада ће се открити сва тајна вере Христове, и сва сила што је у њој; сва тајна љубави Христаве, и сва сила што је у њој; сва тајна наде Христове, и сва сила што је у њој; сва тајна молитве, поста, трпљења, милосрђа, кротости, смирености, и осталих светих врлина еванђелских, и сва сила што је у њима; сва тајна Свете Тајне Причешћа, и сва сила што је у њој; и сва тајна свих осталих Светих Тајни у Цркви Христовој, и сва сила што је у њима.
Осионог Антихриста, човека = ђавочовека, Богочовек Христос ће уништити светлошћу доласка свог. Светлост – убица! сваки зрак – по смрт, по хиљаде смрти за безакоња и Безаконика! „Светлост тиха“, „Светлост живота“ = Богочовек Христос, Господ и Бог наш, при другом доласку Свом јавиће се као огањ који спаљује. Где ти је, Антихристе, сила? где – моћ? где – свемоћ? Господ ће уништити све Антихристово: и дела, и идеје, и замисли. И испуниће се пророштва, пророкована за утеху следбеницима Христовим: мачем уста Својих Господ ће војевати с Антихристом и његовим поклоницима, и победити их (Откр.2:16). Јер је жива реч Божја, и јача, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране (Евр.4:12): убија све што је противбожје, антихристовско, зло, сатанско. Ништа се не може одржати пред тим мачем; нема оклопа, нема панцира који може заштитити од њега. „Од дихања Божјег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их“ (Иов.4:9). „Дахом уста Својих убиће безбожника“ (Ис.11:4): врховног и најсавршенијег и најогорченијег и најмоћнијег безбожника у роду људском – Антихриста, јер Господ „убији речима уста Својих“ (Ос.6:5).
Од светлости лица Господња растапа се као восак свако безакоње, сваки безаконик, и сви безаконици (ср. 2Сол.1:9): погибао вечна спопада их, вечна смрт, вечито умирање у мукама богоборства и христоборства. Јер у светлости Својој присутан је сав чудесни Господ и Бог наш Исус Христос са свима Својим стваралачким силама, од којих бежи и распада се све што су људи или ђаволи створили против Бога, без Бога, ван Бога.
Тако ће Антихрист завршити своју мисију у свету човечанском. Христос и Антихрист, Богочовек и ђавочовек: два супротна бића, две супротне личности, два супротна пута. Кроз сву своју делатност у свету човечанском, од Адама до Антихриста, ђаво је једно хтео, једно радио: да човека претвори у ђавочовека, људе у ђавољуде; а Једини Човекољубац, Богочовек Исус Христос, сав је у једној жељи, свежељи: да човека претвори у благодатног богочовека, људе у благодатне богољуде. На своме: ђаво ради кроз сва зла, кроз све грехе, кроз све страсти; а Господ: ради у Цркви Својој кроз све свете тајне и свете врлине. На људима је да се добровољно опредељују за једно или за друго. Победа? Несумњиво на страни Богочовека.
2:9
И кроз најмањи свој грех човек сарађује ђаволу, јер је ђаво проналазач и творац греха у суштини; али исто тако кроз сваки грех ђаво сарађује човеку, јер је ђаво сав од греха, сав у греху, те грешити за њега је исто што и живети, и кроз све грехе он невидљиво делује (ср. Ин.8:44). Кроз грех човек се орођује с ђаволом; отуда истина светог Еванђеља: „који чини грех – од ђавола је, јер ђаво греши од почетка“ (1Ин.3:8). Разуме се, ђаво нема ни власти ни силе да човеку наметне грех, него се човек по својој слободној вољи опредељује за грех, и за сва безбројна зла која грех носи у себи и води за собом. При сваком човековом греху ђаво се труди да грех учини што већим, обмањујући и опчињујући човека привидним заслађивањем греха. Сваки грех је удаљавање човека од Бога; а највећи грех, свегрех – и јесте највећа удаљеност од Бога, потпуна откинутост од Бога, као што је случај код апсолутног свегрешника – Сатане, и његових црних анђела – ђаволa.
Антихрист? То ће у роду људском бити човек = свегрех; у њему ће грех достићи сва своја савршенства, сву своју силу, сву своју власт. Свом душом својом, свим срцем својим, свим умом својим, свом снагом својом он ће сарађивати Сатани, и Сатана њему. Њихове воље одушевљено ће се слити у једну вољу, и они ће свим бићем радити против Богочовека Христа. Добровољно предан и одан Сатани, Антихрист ће и живети и мислити и радити „по дејству Сатанину – κατ’ ἐνέργειαν τοῦ σατανᾶ“, по чињењу Сатанину. У њему ће све бити осатањено: и душа и савест и ум и воља и срце и тело. И када буде сматрао и тврдио да дела и ради потпуно самостално и независно као „чист човек“, као „прави човек“, Антихрист ће уствари делати „по чињењу Сатанину“. Главна стваралачка сила у његовој души, у његовом срцу, у његовом уму, у његовој савести, у његовој вољи – биће Сатана. Васцелим бићем својим Антихрист ће бити радионица Сатане, најсавршенија радионица Сатане у роду људском. И његов ум биће радионица Сатане, и његова савест – радионица Сатане, и његово срце – радионица Сатане, и његова воља – радионица Сатане. Зато ће му и све мисли бити сатанске, и сва осећања сатанска, и сва хтења сатанска, и сва дела сатанска.
Нема сумње Антихрист ће бити веома моћан, и његова ће делатност бити „са сваком силом – ἐν πάσῃ δυνάμει“, не само људском него и сатанском, јер ће му Сатана дати „силу своју и власт своју“ (Откр.13:2). А сатанска је сила огромна, тако да ће удивљавати и заводити све безверне, маловерне, неверне, све који нису окусили божанску силу Господа Христа. „Сваком силом“ својом Сатана ће наоружати Антихриста, те ће он чинити „велика чудеса“, и учиниће да „и огањ силази с неба на земљу пред људима“ (Откр.13:13). „По дејству Сатанину“ Антихрист ће делати међу људима „са сваком силом и знацима и лажним чудесима“. Са једном врховном жељом, свежељом: да људе обмане, превари, заведе, поведе за собом као истински спаситељ и месија рода људског, као једини човек који може заузети место Христово у роду људском, заменити Христа и учинити Га непотребним и сувишним и штетним и убитачним. Сва разноврсна делатност Антихриста сводиће се на то једино: да он собом замени Христа. И тако оствари најграндиознију обману и лаж, и људе зароби том свеубитачном лажју. Јер шта је најубитачније за човека, за људе, за род људски? Одбацити Христа, тог јединог Спаситеља рода људског од греха, од смрти, од ђавола. А на томе, на тој лажи радиће Антрихрист „са сваком силом“ сатанском, „и знацима и лажним чудесима“. Сва ће његова чудеса уствари бити опсена и обмана, која ће грехољубиве људе поробљавати најстрашнијој и најубитачнијој лажи: да Христос није једини истинити Бог, није једини истинити Спаситељ рода људског.
2:10
Сатана ће Антихристу ставити на расположење сав свој богоборни арсенал, све своје оружје против Бога и Господа Христа. У то „свеоружје“ његово спада на првом месту превара. И Антихрист ће „по дејству Сатанину“ делати на земљи „са сваком преваром“: да би, ако је могуће, преварио и избране, тојест оне који су вером еванђелском пошли за Христом и живе Њиме и ради Њега. Преваром је Сатана увек делао на земљи: преваром је завео прародитеље наше у рају. Дёла он преваром, али ретко кад лично и непосредно, већ скоро увек преко других: у рају – преко змије; на крају историје рода људског делаће преко Антихриста; а дотле – дёла кроз све Антихристове претече. Свуда и у свему – превара, обмана, која има само један циљ: да људе одвоји од јединог истинитог Бога и Спаситеља – Господа Исуса Христа, Богочовека. Варати људе односно Бога и света Божјег, то је главни посао Сатане, а то главни посао његовог верног и највернијег слуге и сарадника: Антихриста. Зато је уствари друго име Сатане – обмањивач, варалица. У Светом Откривењу за њега се вели да је он: ὁ πλανῶν τὴν οἰκουμένην ὅλην = онај који вара сав васиони свет (Откр.12:9). Вара са циљем: да људе увуче у највећу неправду, неправду која је сва пуна хуле на Бога, на јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа. Од ове неправде нема веће на земљи и у роду људском. А Антихрист „по чињењу Сатанину“ и дёла „са сваком преваром неправде“. Јер сам Сатана, та врховна неправда у свима световима, и шири своју неправду у нашем човечанском свету „сваком преваром“, нарочито ће је ширити преко врховне неправде на земљи, оличене у Антихристу.
Но сва ова саблажњива и чудотворна и страшна делатност Антихристрва „по чињењу Сатанину“ имаће успеха једино „међу онима који гину“, гину у неверју, у безверју, у покварености, у богоборству, у христоборству, у грехољубљу, у сластољубљу, у демонизму, у сатанизму. Гину у нееванђелском животу, иако око себе и пред собом у току векова и векова историје људске имају безброј сведока о Христу као свеблагом и свемилостивом Богу и Спаситељу рода људског, о спасоносиости Његовог Еванђеља, о светости Његових следбеника, о чудотворности Његовој и њиховој, о Његовом безмерном човекољубљу, свеопраштању, самилости, о чудесној праведности и светости и милостивости Његових светих угодника. Гину добровољно, изабравши не Христа Господа и Спаситеља него Антихриста. Зашто? – „јер љубав истине не примише, да би се спасли“: спасли греха, смрти, ђавола, Антихриста. Љубав према Истини, која је Христос, „не примише“, да би живели Истином = Христом, и ради Истине = Христа, ослободивши себе од греха, од смрти, од ђавола, = од лажи, и од оца лажи (ср. Ин.8:44, 32:36), испунивши се сваком Христовом правдом и добротом и милосрђем. Господ Христос је и Љубав и Истина (ср. 1Ин.4:16, 8, 5:20; Ин.14:6): и Он спасава људе љубављу и истином. А многи Га не признају, зашто? Зато што им већма омиле тама него светлост. А омиле им тама због грехољубља њихова, због злих жеља срца њихова (ср. Рим.1:22–26; Ин.3:19–21). Само људи чији је ум разорен страстима и срце сластима одбацују јединог истинитог Бога и Спаса Христа: зато их Бог и предаје „у покварен ум да чине што не ваља“ (Рим.1:28), и да „држе истину у неправди“ (Рим.1:18): да о Христу, јединој Истини, говоре неправду и лаж и превару. За иоле нормалан, здрав људски ум, здраво људско срце, Господ Христос је неупоредљиво потребнији и кориснији људском бићу него Антихрист. Али, многи људи стају уз Антихриста а против Христа. Зашто? Зато што сластољубиво срце и страстоносни ум људски више воле греховне сласти и заводничке страсти, да у њима вечито гину и бесмртно умиру, наслађујући том заслађеном горчином изопачене прохтеве своје огреховљене природе. Такви људи сами бацају покривало неверја преко очију ума свог, и неће да виде да је једино у Господу Христу спасење бића људског од греха, од страсти, од смрти (ср. Мф.9:12–14).
2:11
Огромна је, неизмерна је слобода човекова, када он може по вољи својој одбацити Бога. Он, створење Божје, може одбацити Бога! У томе је и божанска величина човекова и сатанска погибија његова: стане ли уз Бога, Творца свога, он је божански велики и величанствен; стане ли уз Сатану, убицу свога, он је ђаволски бедан и одвратан. Ово утолико више важи за човека после доласка на свет Богочовека. Јер у Богочовеку је на најочигледнији за чула људска начин, на најубедљивији за ум људски и за савест људску и за срце људско начин, показан и доказан једини истинити Бог и Господ, једини истинити Спаситељ рода људског. И када човек, и после Богочовека и поред Богочовека, може да одбаци Бога, заиста је његова слобода и огромна и самостална и независна. А од ње зависи сав човек, сав његов живот, и сва његова вечност. Одбацујући Господа Христа, људи немају изговора за тај основни грех – свегрех, јер се роду људском не може дати ни бољи ни савршенији Бог, пошто не постоји. Зато је Господ Христос јасно и недвосмислено и објавио то за опомену свима нама људима, рекавши: Да нисам дошао и говорио им – греха не би имали; а сад изговора неће имати за грех свој. Да нисам творио међу њима дела која нико други не твори, греха не би имали; а сад и видеше, и омрзнуше на мене (Ин.15:22–24).
Не примајући Господа Христа, тог јединог истинитог Бога, тог јединог истинитог Спаситеља, ту једину истиниту истину, ту једину истиниту правду, тај једини истинити живот, ту једину истиниту љубав, ту једину истиниту радост, људи уствари одбацују оно што их једино може спасти смрти, спасти греха, спасти свакога зла и свакога ђавола, спасти мука, свих мука и овога и онога света. Шта онда остаје таквим људима? Лаж, смрт, грех, пакао – њихов добровољни избор, њихови добровољни изабраници. Због свега тога Бог ће им послати силу преваре – ἐνέργειαν [τῆς]3 πλάνης; и плод дејства те силе, која је увек сатанска: они ће умом и срцем својим веровати лажи. Којој лажи? – Лажи Антихристовој о Христу. А та лаж је свелаж: јер све што он, као и све претече његове, буде говорио о Христу јесте лаж, увек пореклом од исконског оца лажи, који не може ни говорити ни творити истину, пошто је васцелим бићем отпао од Истине, испао из ње, и сав се претворио у лаж (ср. Ин.8:44). Одбацивши Богочовека Христа под дејством, под утицајем сатанске силе преваре, људи ће веровати Антихристу, који ће их водити само путевима што воде у погабао, у пропаст, у царство зла, у пакао. И ту Антихристову свелаж о Христу, људи који гину у самољубљу и грехољубљу сматраће као најсигурнију истину и најстварнију стварност; а њу ће Господ Христос уништити – дахом уста Својих! Толика је стварно немоћ њене моћи, њене „свемоћи“.
Када људи свесно и упорно неће јединог истинитог Бога и не служе Му, онда их Бог „по жељама њихових срца“ предаје „у покварен ум“ (ср. Рим.1:18, 24:28), те они верују лажи, и поквареним умом својим правдају и бране ту веру своју у лаж, и живот свој у тој лажи, и стварају читаве философије лажи и апологије лажи. У свему томе Бог не чини никакво насиље над слободом њиховом, нити им намеће грех, зло, смрт, ђавола; Он их само препушта „жељама срца њихових“. У самој ствари, то је најјезивији пад бића људског: боголики ум људски, створен да верује у Вечну Истину – Бога, и да живи Њиме, верује у лаж, и живи њоме, и правда је, и апологира је, и сматра је својим вечним царством, својом истином. А та га лаж увек одводи у загрљај „оца лажи“ (Ин.8:44), из кога се никад отети не може. Једино је за ђавола лаж природна, и „када говори лаж, своје грвори: јер је лажа и отац лажи“ (Ин.8:44). Пад је, сатански пад бића људског, ума људског, када човек лаж сматра за истину и живи њоме и мисли њоме, и брани је као нешто своје, као нешто природно. Од гордости – људи „залуде у мислима својим“ и „потамни неразумно срце њихово“, и они претварају „истину Божју у лаж“ (Рим.1:25). По природи својој „никаква лаж није од истине“ (1Ин.2:21), већ увек од оца лажи – ђавола. Царство Христово, царство Божје, царство је Вечне Истине, и после Страшнога суда остаће ван њега, напољу – „сваки који љуби и чини лаж“.
2:12
На суду, на Страшном суду Христовом, шта ће доживети Антихристова лаж и свелаж о Господу Христу, и њени поклоници? лаж – на суду Вечне Истине? Природно је: биће осуђена и она, и сви они који су јој се добровољно потчинили и изједначили се с њом. А пред њима је за живота на земљи био избор: или Христова Истина или Антихристова лаж. И они су изабрали лаж, и све неправде које она са собом носи, све ђавоље неправде, насупрот Божјој правди. А Христова истина? Која је то истина у историји рода људског – тако силно, тако свеубедљиво, тако свеочигледно посведочена као божанска и истинита и вечна? Која је то истина људска осветила и просветила толике људе и људе, испунила их божанским светим силама, почевши од светих апостола (ср. Ин.17:17), па надаље кроз све нараштаје рода људског до Страшнога суда? У роду људском нема истине, сем Христове, која се показала бесмртна – у свима смртима, вечна – у свима временима, непобедива – у свима биткама. Само се Истина Христова у историји земље показала јача од сваког греха, и ослобађала људе од сваког греха, и тиме даривала људима једину истинску и вечну слободу (ср. Ин.8:32, 34:36). Откуда то? Отуда, што је Истина – васкрсли Богочовек Христос: у исто време и Истина и Живот, Вечна Истина и Вечни Живот (Ин.14:6; 1Ин.5:20). Да, Богочовек – Један од Свете Тројице, у коме је сва Божанска истина цела целцата; сва у Њему, сва у Оцу, сва у Духу Светом који се због Њега јавио свету и постао душа Цркве Његове: да као Дух Истине – приводи људе Богу и Човеку Истине – Христу (ср. Ин.14:17); да као Дух Истине – упућује људе на сваку истину (Ин.16:13), које се све гранају од Свеистине = Христа кроз безброј следбеника Христових у светој Цркви Његовој.
А кад људи не верују таквој Истини, шта заслужују? „Да буду осуђени сви који не вероваше истини, него волеше неправду“. Јер између Христа и Антихриста изабраше Антихриста; између Истине и лажи изабраше лаж; између Правде и неправде изабраше неправду. Волети неправду, и претпостављати је Христовој Правди, Христовој Истини, – шта показује то? Показује и доказује да је човек срце своје предао и поверио лажи, неправди, неистини. То још показује да се човек ородио с ђаволом, да је усвојио његову философију света, његову философију човека, његово схватање Бога и Господа Христа. Ако је до чудеса, зар Христова нису славнија и стварнија и боготворнија од Антихристових? Ако је до моћи, до силе, зар Христова моћ није свемоћ и Христова сила није свесила, када се упореде са силом и моћи Антихриста? Ако је до добра, до љубави, до правде, зар Христово добро и Христова љубав и Христова правда нису увек заувек неизмерно кориснији по људе од сваког Антихристовог назовидобра, од сваке Антихристове назовиљубави, од сваке Антихристове назовиправде ?
А када људи и поред свега тога верују лажи а не верују Истини, више воле неправду него Правду, одбацују Господа Христа а пригрљују Антихриста, онда је то доказ чега? Тога, да се у тих људи потпуно изопачила природа људска, ум људски, срце људско, савест људска. Изопачила, јер ођаволила. Само ођавољен ум људски може Антихриста претпоставити Христу; само ођавољена савест може изабрати Антихриста, а одбацити Христа; само ођавољено срце може волети Антихриста, а не волети Христа; само човек, који је упорним грехољубљем и самољубљем преобразио себе у добровољног ђавочовека, може одбацивати Богочовека и служити Антихристу, Антибогочовеку.
2:13
Вечна погабао и вечна осуда, то је удео и безаконика Антихриста и свих његових присталица. А ми? Ми смо дужни свагда захваљивати Богу за вас, браћо љубљена од Господа, што вас је Бог од почетка изабрао за спасење, а кроз спасење за вечни живот и вечно блаженство у царству славе Бога Оца и Господа Исуса Христа и Духа Светога. У Своме свезнању Бог је „пре постања света“ предвидео вашу веру у Христа Господа и изабрао вас на спасење (ср. Еф.1:4). А спасење ваше, од врха до дна и од почетка до краја, дело је љубави Божје према вама. Несумњиво, дело љубави Божје. Јер: спасти од греха, од смрти, од ђавола род људски, који се добровољно предао и потонуо у све грехе, у све смрти, у све ђаволе, могао је и хтети и учинити једино Бог љубави, који је због тога и постао човек, и умро, и васкрсао. И тако нас спасао. Стога смо дужни свагда захваљивати Богу за такво спасење. Наш људски ум, наше људско срце, не располажу таквим моћима, да могу обухватити сву неизмерност подвига спасења рода људског, извршеног Јединим Човекољупцем – Господом Христом. Једно је очигледно: у томе подвигу учествује сва Света Тројица. Ту све бива: од Оца кроз Сина у Духу Светом.
Тросунчани Бог љубави подарио нам је спасење у Спаситељу, Богочовеку Исусу Христу. А како оно постаје наше, моје, твоје? Светошћу Духа и вером истине – ἐν ἁγιασμῷ Πνεύματος καὶ πίστει ἀληθείας (= кроз освећење Духа, у светости Духа и у вери истине). Освећење нам се даје благодаћу Духа Светога кроз свете тајне и свете врлине; а ми у то уносимо подвиг вере, у коме се клицно садрже сви остали еванђелски подвизи спасења. Грехом је извршено обесвећење људске природе, грехом који је пореклом сав од духа несветог, од духа зла – ђавола. Духом Светим се врши освећење људске природе, јер Дух Свети благодаћу Својом изгони и уништава грех у човеку. Васцелим Својим Еванђељем спасења Господ нас позива у светост – ἐν ἁγιασμῷ (1Сол.4:7), јер воља Божја једно жели од нас: светост нашу – ὁ ἁγιασμὸς (1Сол.4:3). Јавивши се као Спаситељ рода нашег, Господ Христос нам је постао „од Бога освећење“ – ἁγιασμὸς (1Кор.1:30). Видећи какву славу Господ Христос нуди људској природи, ми треба да уде своје дајемо за слуге правди на посвећење – εἰς ἁγιασμόν, као што смо их раније давали за робове нечистоти и безакоњу (Рим.6:19).
У подвигу спасења: освећење је од Духа Светог, а вера од нас. И то: вера истине, истине која је сва од Вечне Истине = Богочовека Христа. У њој нема ничег пролазног, људског, лажног, измишљеног. У њој је све богочовечанска стварност: оно што је у њој човечанско, увек је осигурано божанским, и осуштињено, и овечњено, и освећено, и обесмрћено. Та вера истине је животни подвиг: том вером се уистињује и оистињује ум наш, и срце наше, и савест наша, и тело наше, и васцело биће наше. Христос = Истина – Свеистина једини даје роду људском веру истине: тако од Њега једино и знамо за јединог истинитог Бога, и распознајемо све лажне и самозване богове. Све што није од те вере – лаж је, грех је, смрт је (ср. Рим.14:23). Разуме се, вером се човек хришћанин освећује, и освећујући се његова вера расте све више и више. То је двоједан подвиг: у вери је освећење, у освећењу је вера. Једно другим расте и живи и креће се и бива. Увек је ту посреди сарадња благодати Божје и слободе наше: слобода наша се освећује благодаћу, благодаћу и обожује, благодаћу и обесконачује, благодаћу и овечнује; али исто тако: благодат постаје наша слободном вером нашом, која је на свима ступњевима и благодатна и слободна: благодатно-слободна, слободно-благодатна. Нашом слободном вером у Истину ми се облагодаћујемо, освећујемо; а благодат, облагодаћењем природе ума нашег и срца и воље и савести, увећава веру нашу до свих њених богочовечанских бескрајности.
2:14
Шта је Еванђеље Господа Христа? Позив на спасење од ђавола Богом, од греха Јединим Безгрешним, од смрти Јединим Бесмртним. Свака реч Еванђеља Спасова је позив на узбуну, на побуну, на устанак против греха што је у теби, против смрти што је у теби, човече, сваки човече, против ђавола што се скрива у теби кроз грехе твоје. Ако си грехољубљем заспао на смрт, Еванђеље те буди покајањем, запаљује ти душу огњем вере, који пламтећи жуди да сагори у теби све смртно, све греховно, све ђавоље. То је онај огањ који је Спаситељ дошао да запали на земљи (ср. Лк.12:4); и запалио га Духом Светим на дан Свете Педесетнице, и ево га вечито гори у Цркви Христовој, и запаљује свако срце, сваку душу, сваку савест, чим приђу Цркви као дому спасења. Ако си неким грехом успавао савест, – Еванђеље те буди: устани ти који спаваш, и обасјаће те Христос! Ако си неком страшћу умртвио душу, – Еванђеље те позива на побуну: устани ти који мртвујеш у љутој страсти, и васкрснуће те Христос! Нема смрти, нема греха, нема страсти, из којих те не може пробудити и васкрснути Еванђеље Спасово, јер је оно свемоћна сила Божја на спасење свакоме који жели себи спасење од греха, смрти и ђавола (ср. Рим.1:16; 1Кор.1:18). Еванђеље Спасово и јесте позив који Господ Бог упућује лично теби, и лично мени, и лично свакоме човеку, којим нас позива на спасење Богочовеком, Његовом светом Црквом, светим тајнама и светим врлинама које су у Цркви дате Духом Светим, и дају се непрестано свакоме, свакоме, свакоме који себи жели спасење. Не сумњај, васцела Света Тројица приступа кроз Спасово Еванђеље теби, и зове те к себи кроз Цркву и њене свесвете тајне и свесвете силе. Ти се само одазови – вером, покајањем! Ето, то се једино тражи од тебе. А ти то имаш, и можеш имати и пронаћи у себи, само ако сагледаш сву страхоту греха, и страшилност смрти, и наказност ђавола, и куда они воде – у вечни ужас, и лелек, и пакао, и муке. Јер, не заборављај никад ово: све кад тад постаје мука духу људском боголиком, све – сем Бога у Светој Тројици који га је и саздао тројичним, тројицеликим. Само у Светој Тројици, кроз свете тајне Цркве и свете врлине њене, дух човечји налази себи вечни покој, вечни мир, вечну радост, вечно блаженство од постојања, од живота. Све пак што није од Свете Тројице, што је против ње, ван Ње, без Ње – све је то мука духу људском, и проклетство, и пакао. Зато је Спас, имајући и дајући оно што нико од људи и богова никад имао није и давао није, и смео једини у роду људском упутити људима, свима људима без разлике, овакав позив: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Мф.11:28–29). Хоћеш ли вечити одмор срцу своме, вечити покој души својој у наручју божанских чудесних савршенстава, онда – смири себе пред свесмиреним и свекротким Господом Христом, и наћи ћеш их. А за то, ето од тебе се тражи тако мало: смирити себе, човека, пред чудесним Богочовеком! Богочовеком – Спаситељем од сваког греха, сваког ужаса, сваког пакла.
Када се на позив Еванђеља Спасова одазовеш вером, и очима вере сагледаш сву неизмерну величину Господа Исуса и сву безмерну смиреност Његову, па онда истим очима погледаш себе, о! како ћеш се згранути на себе, и згадити на себе, и смирити себе, и сматрати себе за страшног грешника, грешнијег од свих људи, горег и од најгорих. Али то гађење на себе, то бескрајно смиравање себе, то немилосрдно гажење себе, и јесте на спасење твоје душе. Без тога, сви путеви твоји воде несумњиво у погибао твоју. Но подвигом вере предаш ли Господу Христу сву душу своју и све срце своје и сав ум свој и сву снагу своју, Он ће благодаћу Својом свемилостиво породити у теби и смиреност и молитву и љубав и милостивост и кротост и трпљење, и сваку свету врлину еванђелску; и теби ће бити не само мило него и радосно и сверадосно живети по Еванђељу Спасовом: спасавати себе Еванђељем спасења од сваког греха, од сваке смрти, од сваког видљивог и невидљивог непријатеља спасења твог, непрестано испуњујући божанске бездане боголиког бића свог Вечном Божанском Истином Христовом, Вечном Божанском Љубављу, Вечном Божанском Правдом, Вечним Божанским Животом.
У чему је слава човекова? у спасењу од греха, јер је грех срам и стид човеков; у спасењу од смрти, јер је смрт – срам и стид бесмртне и боголике душе човекове; у спасењу од ђавола, јер је ђаво – стид и срам пред Богом и боголиком природом човековом. Спаситељ спасава човека од греха – светошћу Своје Божанске Истине, Своје Божанске Правде, Своје Божанске Љубави, Свога Божанског Живота, зато је слава човека, вечна слава човека у Вечној Божанској Истини Христовој, у Вечној Божанској Правди Христовој, у Вечној Божанској Љубави Христовој, у Вечном Божанском Животу Христовом. Једном речју: слава човека је Богочовек Господ Христос, и све што Он има и даје човеку. Слава је човека у спасењу Богочовеком: јер му то спасење даје све оно што је Спасово, даје му и самог Спаситеља испуњујући га Њиме, те хришћанин живи Њиме и ради Њега и у Њему; зато је сав у вечној слави, која за хришћанина почиње још овде на земљи. Вера приводи човека Христу, зато је почетак славе човекове у његовој вери; од вере се рађа молитва, од молитве љубав, од љубави смиреност, од смирености кротост, од кротости пост, од поста трпљење, зато је у свима овим светим подвизима слава човекова. Она кроз њих расте и грана се у своје богочовечанске бесконачности. Спасавајући себе богочовечанским подвизима спасења, човек са спасењем добија у Христу и вечну славу (ср. 2Тим.2:10), јер добија са Њим Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Љубав, Вечну Радост, Вечно Блаженство, Вечно Царство Пресвете Тројице. А у томе се и састоји божанско величанство човека и божанска слава његова, вечни и једно и друго. То је она вечна божанска слава Господа Христа, коју Он обећава свима следбеницима Својим, који задобијају спасење кроз освећење Духом Светим помоћу светих тајни и светих врлина, те се на тај начин духовно-благодатно сједињују са Својим Спаситељем, Господом Христом, и тако сједињени са Њим, биће вечито онде где и Он, учествујући у Његовој слави (ср. Ин.17:17–24). То није ни чудо. Човекољубиви Господ је и постао човек, да би све Своје подарио човеку, људима, роду људском. Који се спасавају, заједничаре у свему Спаситељевом, па и у слави Његовој; јер је Он слава њихова, а они су, по неисказаном човекољубљу Спасовом, слава Његова.
2:15
Због свега тога: због спасења вашег у Христу Спасу, и због вечне славе ваше у Њему, стојте чврсто и држите предања – τὰς παραδόσεις – којима се научисте или речју или посланицом нашом. Шта су предања наша? Све оно што нам је Господ Христос сам и преко Духа Свог Светог заповедио да држимо, и да по томе живимо; све оно што је оставио у Цркви Својој, у којој стално обитава Он са Духом Својим Светим (ср. Мф.28:19–20). Предања наша, то је сав благодатни живот наш у Христу Богу и Духу Светом, живот нас хришћана који је почео у Цркви Христовој преко нас апостола силаском Духа Светога. Сав тај живот наш, није од нас већ од Господа Исуса благодаћу Светога Духа. Или тачније: сав тај
живот наш је од Оца кроз Сина у Духу Светом. Зато је он сав изаткан од светости и бесмртности и вечности. А настао је свом пуноћом својом у Цркви Спасовој, која је тело оваплоћеног Бога и Господа Христа, силаском Светога Духа, који кроз све Своје божанске свете дарове и силе, свете тајне и врлине, борави и живи вечито у Цркви Христовој. Тако, предања наша, то је нови благодатни живот у Духу Светом који је душа Цркве: живот у Вечној Истини Божјој, у Вечној Правди Божјој, у Вечној Љубави Божјој, у Вечном Животу Божјем. Ту човек ништа не ствара, нити може стварати Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, већ све то може усвајати, примати, у своје претварати; све се то у Господу Христу и у Цркви Његовој даје њему благодаћу Духа Светог, даје и предаје. Ту се од човека тражи једно: да та предања прими и по њима живи. А прима их, како? Вером, која га уводи у Цркву, и помоћу светих тајни и светих врлина води кроз нови благодатни живот у Духу Светом.
Све што је нама апостолима предато Господом Христом и Духом Светим и јесте предање, свето предање: ту спада свеколико Спасово учење, и све животворне силе за остварење тог учења у животу људском. То вам све ми и предајемо или речју нашом или посланицом нашом. Нешто је записано, а више усмено; но све то заједно сачињава Божанско Откривење: Еванђеље Господа Христа, Еванђеље спасења, предато Цркви за спасење рода људског, од сада па до века. Целокупно Еванђеље је предато Цркви Господом Христом у Духу Светом; зато оно и јесте предање Божје у свој опширности својој. Записано Еванђеље допуњује се неписаним Еванђељем Цркве; њиме се и тумачи дејством благодати Духа Светога који обитава у њој. У ствари, то је у Цркви све једна целина, једно живо духовно тело: записано и усмено предање. Зато, постоји ли предање Цркве – „више ништа не тражи:4 јер у њему је све што је потребно за спасење људи и за њихов живот у овом и у оном свету.
Са свих тих разлога: „стојте чврсто и држите предања“: јер је у њима сва вечност ваша, сва судба ваша у обадва света. „Стојте чврсто“ у предању – вером. Јер се у светом предању стоји чврсто вером и љубављу и молитвом и постом, и осталим светим врлинама еванђелским. Али, најпре вером, која по души човековој разлива смерно и свето поверење у свето учење Господа Христа и Духа Светога, објављено и објављивано преко светих апостола. Вером се стоји у Вечној Истини Божјој, у Вечној Правди Божјој, у Вечној Љубави Божјој, у Вечном Животу Божјем, у свему Еванђелском, у свему Богочовековом, у свему Тројичном. Вера пак рађа љубав и молитву и наду и смиреност и пост, и све остале врлине еванђлске, помоћу којих вера расте у неизмерне висине и спушта се у несагледне дубине свега божанског. „Стојте у вери“ (1Кор.16:13), јер стојећи у њој, ви стојите у свему Божјем, и у самом Богу, стојите у Истини Божјој, у Правди Божјој. Само тако стојећи у вери Христовој, у љубави Христовој, у молитви Христовој, ви сте сигурни да вас неће оборити никакво лажно учење, саблазнити никаква „философија“ по човеку (Кол.2:8), поколебати никаква саблазан нееванђелска, саблазан овога света који у злу лежи.
У Богочовечанском телу Христовом, Цркви, предање је жива благодатна сила, нови живот. Та жива благодатна сила, тај нови живот сваком верном предаје се Духом Светим кроз свете тајне. Најпре, кроз свету тајну крштења: та благодатна сила улази сва у биће хришћанина, и очишћује га, и спасава га од свакога греха, од сваке смрти, од свакога ђавола. Потом, та благодатна света сила расте у хришћанину и множи се по мери његове вере и његовог труда. Расте и кроз друге свете тајне: свето причешће, свету исповест, свето масло, и остале. Та света благодатна сила грана се и цвета у души кроз разноврсне свете врлине: од ње је – јака благодатна вера, од ње – јака благодатна љубав, од ње – јака благодатна молитва, од ње – јака благодатна смиреност, благодатна кротост, од ње – јако благодатно трпљење, јак благодатни пост; од ње је свака благодатна моћ која чува човека од греха, и спасава га када падне у какав грех, и осигурава му сигурно и истрајно хођење путем спасења, и даје му снаге да радосно и свесрдно извршује заповести еванђелске, да живи по Еванђељу, да у себи израђује и изграђује идеалног човека, по обличју Онога који га је саздао, да би растући растом Божјим порастао у човека савршена, у мери раста висине Христове (ср. Кол.3:10; Еф.4:13). Да, хришћани чврсто стоје и држе света предања, када живе у светим врлинама, црпући за њих снаге и силе из светих тајни Цркве Христове.
2:16–17
Али при свем вашем труду и саморадњи, успех ваш не зависи од вас већ од Бога: ваше је да душе своје поорете покајањем, да их обделавате светим врлинама и светим тајнама, да зрно пшенично посејете и негујете, али зрну „Бог даје те расте“ (1Кор.3:7), Бог не ви, и оно плод донесе по сто, или по шездесет, или по тридесет, а ви и не знате како то бива (ср. Мк.4:26–29). Зато кроз труд свој увек пружајте молитву ка Господу, да ваш труд Он оплоди и оплодотвори: орете ли душу своју, орите с молитвом; сејете ли, сејте с молитвом; копате ли по души својој, копајте с молитвом. Јер кроз молитву ви везујете себе с небом, с Господом, везујете земљу тела свог са небом, душу своју са Богом, дух свој са Духом Светим. Молитва је најбоље поднебље за успевање ваших трудова; она низводи од Господа на вашу душу и на ваш труд: и небеску росу, и небеску топлоту, и небеску светлост, и небеско пролеће, и сваку животворну силу благодати. И при најтежим и непрекидним подвизима својим увек говорити себи: „не ја него благодат Божја“ (1Кор.15:10). И кад се најревносније трудите, знајте, и труд ваш је од благодати Божје (1Кор.15:10). Зато, ви ћете чврсто стајати у светим тајнама и светим врлинама, и држати предања, ако се кроз непрекидну молитву свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом предајете Господу и ослањате на Њега. Увек на Њега, никад на себе! А молитву своју увек подржавајте вером, васкрсавајте вером, обесмрћујте вером, освежујте вером, опролећујте вером, окриљујте вером, и биће услишена. А како и да не буде; јер коме ти упућујеш молитву своју, коме? Богу љубави, који је и тебе и мене и све нас и сав род људски заволео пре нашег обраћења к Њему, пре нашег покајања, пре наше вере, пре наше молитве, јер је дошао на земљу и спасао нас док смо још били у свима гресима, у свима смртима, у свима залима, у свима пакловима, у свима гробовима (ср. Рим.3:9–19, 5:8–10; 1Пет.3:18; 1Ин.3:16, 4:9–10).
Спасавајући од греха, смрти и ђавола нас свесно и добровољно умртвљене, залуђене, ођавољене, осатањене сластима греховним, Господ је свеочигледно показао и свеубедљиво доказао, да је Он заиста Бог љубави, Бог неизмерне љубави. И та се неизмерна љубав Божја к нама показа у томе што Бог Сина Свог Јединородног, Господа Христа, посла на свет да живимо Њиме – δι’ αὐτοῦ (ср. 1Ин.4:9). А то значи: да живимо Вечном Божанском Истином, Божанском Правдом, Божанском Љубављу, Божанским Добром, Божанским Животом; речју: да ми људи живимо Богом, Богочовеком; а то опет значи: да живимо изнад свих смрти, изнад свих грехова, изнад свих паклова. Када нам је Бог љубави даровао Господа Христа Спаситеља, – „како да нам с Њим све не дарује?“ (Рим.8:32), све: и Вечни Живот, и Вечну Истину, и Вечну Правду, и Вечну Љубав, и Вечну Утеху. И ми вером у Њега стичемо све то, све што је Његово; а сврх свега стичемо Њега – најраскошније и најзаносније чудо свих светова, Њега: свечудесног, свеблагог, свемилостивог, свесладчајшег Господа Исуса, то Биће – једино ново и увек ново под сунцем, под свима сунцима у свима временима и у свима вечностима и у свима животима.
Дајући нам све то, чудесни Господ Христос заиста једини истинити Бог, и то Бог љубави, стога и једини Спаситељ грешника, – „даде нам благодаћу вечну утеху“. Вечну утеху – у свима нашим борбама против греха, против страсти, против смрти, против пакла, против ђавола; у свима нашим борбама за веру а против безверја и неверја, за истину а против лажи, за правду а против неправде, за добро а против зла, за јединог истинитог Бога а против лажних богова, за јединог истинитог Спаситеља рода људског а против безброј самозваних спасилаца. На свима тим бојиштима ми задобијамо и ударце и ране, али их брзо и успешно видамо „вечном утехом“ која се благодаћу Утешитеља Благог излива на нас: и теши нас у свима нашим невољама кроз које неминовно пролазимо на путу ка Царству небеском (ср. Деян.14:22). Нема невоље, нема муке, нема патње, нема страдања нашег за Христа, у којима нас „Бог сваке утехе“ не теши благодаћу Својом: „јер како се страдања Христова умножавају на нама, тако се и утеха наша умножава кроз Христа“ (2Кор.1:3, 4:5). У свему томе нас благодаћу утешава Утешитељ Благи, Дух Свети, утешава вечном утехом, и ми свим бићем радосно осећамо, у страдањима за Христа радосно осећамо: да „страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити“ (Рим.8:18), јер нам она доносе „вечну и од свега претежнију славу“ (2Кор.4:17).
Давши нам веру, давши нам љубав, Бог љубави у исто време „даде нам благодаћу и добру наду“, наду: која кроз страдања и подвиге за Христа води вечној радости, вечном блаженству, богоподобном савршенству, обожењу, охристовљењу, отројичењу, вечном животу у Светој Тројици. Наша нада неизмерна је, као и наша вера, као и наша љубав: јер то троје у нама је једно и нераздељиво: и ми се спасавамо вером, љубављу и надом (ср. Рим.8:24). У свима страдањима за Христа, у свима смртима за Христа нас спасава нада на васкрсење из мртвих, нада на вечни живот у Христу васкрслом (ср. Деян.23:6, 24:15; Тит.1:2); и ми се том надом веселимо у свима тугама за Христа (ср. Рим.12:12). И ми смо убеђени, љубављу и вером Христовом убеђени, да се ова наша нада неће осрамотити, јер нам то сведочи љубав Божја која се Духом Светим излива у срца наша (Рим.5:5). Незаменљиви Господ Христос је не само љубав наша, и живот наш, него и „нада наша“ (1Тим.1:1). Јер сва обећања Божја у Њему су да, у Њему су амин, Богу на славу кроз нас (2Кор.1:20). Својим Еванђељем, Својим Богочовечанским подвигом спасења рода људског, нарочито Својим васкрсењем из мртвих, Господ Христос је постао наша вечно жива нада којом нас Он препорађа у све што је вечно и богочовечно (ср. 1Пет.1:3). Наша вера исцрпљује се нашом вером у васкрсење из мртвих Христом и у живот вечни у Њему (ср. Деян.23:6). У томе је сва вера наша, све надање наше (ср. 1Пет.3:15). Живећи у овом свету мука и страдања за Господа Христа, ми живимо „чекајући блажену наду и јављење славе вечнога Бога и Спаса нашега Исуса Христа“ (Тит.2:13). Он је „нада славе“ наше (Кол.1:22); Он – „Бог наде“ = ὁ Θεὸς τῆς ἐλπίδος (Рим.15:13). Ту божанску и спасоносну наду Он излива у срца наша силом Духа Светога, благодаћу Духа Светога (Рим.15:13). Зато што је Он – једини истинити Бог, и као такав „Бог наде“, то је и нада наша – сва сигурна, сва оправдана, сва истинита: јер је у Њему нама осигуран вечни живот, вечно блаженство, вечна радост у чудесном Царству вечне љубави Његове.
Живот Богочовека Христа на земљи јесте живот вечнога Бога у човеку; свака Његова реч је вечна божанска, и свако Његово дело – вечно божанско дело. У свакој Његовој речи је сав Он; зато су Његове речи дух и живот (Ин.6:63): дух који овечнује нас људе, и живот који нас оживотворава вечним животом. Вечност мога бића, вечност твога бића, вечност нашег људског бића осигурава се само Њиме и у Њему. Господ наш Христос вером се усељује у срца наша, а љубављу укорењује и утемељује у нама (ср. Еф.3:17). Наша вера у Њега: то је вера у сваку реч Његову, божанску, животворну и боготворну; и живот наш по тој вери. Не може се бити Христов, не живећи по божанским заповестима Његовим. Саблазни света, и све христоборне силе света ударају на Христове следбенике, да их пољуљају у вери њиховој, да их поколебају у животу њиховом еванђелском, да их одбаце са божанских темеља еванђелских. Зато је неопходно да нас сам Господ Христос утврди у свакој истини Својој, у свакој речи Својој, у сваком добру Свом. А утврдиће нас, ако му се молитвеном вером и љубављу потпуно предамо: да нас Он утврди на дијамантски чврстим темељима Свога божанског учења и свога божанског делања, да би свака наша реч била пуна божанске силе Његових светих речи, и свако наше дело било испуњено Његовим божанским добром. Само светим животом по Еванђељу ми можемо одржати и свету истину божанску која се садржи у божанском учењу Спасовом; и само ако речи наше буду свете светошћу Његових светих еванђелских речи, ми ћемо остати у правој и спасоносној вери Еванђелској. Једино свето држање светих догмата еванђелских и свето живљење по светим правилима делатности еванђелске, утврдиће срца наша у Вечној Истини, у Вечној Правди, у Вечној Љубави, у Вечном Животу, и утешиће нас вечном утехом у свима страдањима и смртима за Господа Христа, и испуниће нас великом надом славе Његове.
3:1–18
2Сол.3:1–18:1 Даље, браћо, молите се за нас да реч Господња трчи и слави се, као и код вас, 2 и да се избавимо од наопаких и злих људи; јер вера није свију. 3 А Господ је веран, који ће вас утврдити и сачувати од зла (ἀπὸ τοῦ πονηροῦ = од злога). 4 А уздамо се у Господа за вас, да оно што вам заповедамо ви и чините и чинићете. 5 А Господ да управи срца ваша на љубав Божију и на трпљење Христово.
6 Заповедамо вам пак, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа, да се одвојите од сваког брата који живи неуредно а не по предању које примише од нас. 7 Јер сами знате како треба да се угледате на нас, јер не живесмо неуредно међу вама, 8 нити забадава једосмо хлеб у кога, него у труду и у послу, дан и ноћ радећи, да не будемо на терет никоме од вас. 9 Не зато што немамо право на то, него да себе дамо вама за пример (τύπον = углед), да се угледате на нас (εἰς τὸ μιμεῖσθαι ἡμᾶς = да нас подражавате). 10 Јер кад бејасмо код вас, ово вам заповедасмо; да ако ко неће да ради, да и не једе. 11 А чујемо да неки неуредно живе међу вама, ништа не радећи, него се баве узалудним стварима. 12 Таковима заповедамо и молимо их Господом нашим Исусом Христом, да мирно радећи свој хлеб једу. 13 А вама, браћо, да не дотужи добро чинити. 14 А ако ко не послуша речи наше, тога посланицом означите и не мешајте се с њим, да се посрами. 15 Али га не држите за непријатеља, него га светујте као брата. 16 А сам Господ мира нека вам свагда на сваки начин да мир. Господ са свима вама!
17 Поздрав мојом руком, Павловом, што је знак у свакој посланици; тако пишем. 18 Благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама. Амин.
3:1
Даље, браћо, молите се за нас апостоле; свака мисао ваша о нама нека се заврши молитвом за нас, и свако осећање ваше о нама нека се извије у молитву за нас. Молитвом мислите о нама; тако се нећете огрешити о нас апостоле и о наше Еванђеље. Јер кад молитва посредује између вас и нас, то сам Господ посредује, јер молитва низводи Њега међу нас. Зато нама хришћанима ништа није тако потребно као молитва, и то непрестана молитва. Човек никада није довољан сам себи: у сваком тренутку неопходно му је да себе допуни Богом: сваку мисао своју да допуни Богом, свако осећање, сваку жељу, свако дело, сваку реч. А то ће моћи чинити, само ако стално буде у молитвеном односу према Богу, у молитвеној вези са Богом. Зато је човеку увек мало молитве, и његове лично, и његових ближњих, и његових светих заштитника небеских: светитеља и анђела. Ето ми апостоли, пуни смо Духа Светога, пламени језик свемоћне благодати Његове на свакоме је од нас, али – и нама је потребна ваша молитва: за успех наше проповеди код људи: да Господ отвори срца људска за Његово свето Еванђеље спасења, и да код нас све у проповеди Еванђеља буде свето, божанско, беспрекорно, спасоносно. Молите се за нас да реч Господња напредује, трчи, има успеха свуда, код свих људи, код свих твари. А она ће имати, ако ми апостоли, вођени Духом Светим, будемо помагани и вашим светим молитвама, да никад не малакше ревност наша, вера наша, љубав наша, молитва наша, пост наш, трпљење наше. Молећи се за нас апостоле, ви и сами постајете благовесници Еванђеља Спасова, а тиме и победитељи греха и смрти у душама оних којима проповедамо Свето Еванђеље. Молитва је највећа сила којом човек располаже у овом свету, зато што га она увек везује са Свемоћним, са јединим свемоћним Господом Сведржитељем.
Шта је у овом свету најглавније за људско биће, за свако људско биће? Нема сумње, Еванђеље Спасово: јер оно спасава човека од вечног срама његовог – греха и смрти и ђавола, и испуњује га божанским силама, а кроз њих самим Господом: и у Њему и са Њим – Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу, Вечним Животом. А у томе је слава човекова бића, једина истинска и надсмртна слава. Када реч Господња, Еванђеље Господње испуни душу човекову, и проклија у њој, и узрасте, и сазри, гајена светим подвизима и светим тајнама, онда се тиме слави Господ славе, једини вечито славан, а са Њим и у Њему и сам човек који доживљује Еванђеље Спасово као свој живот. Све што човека освећује, обесмрћује, овечнује, охристовљује, и јесте слава човекова. А то му даје само и једино Еванђеље спасења кроз своју чудесну и чудотворну, божанску и боготворну благодат. То сте сви ви осетили, и познали, примивши од нас Еванђеље Христово, и живећи по њему. То чини да ви напредујете у свему божанском и светом, те се кроз вас слави реч Господња, а и ви кроз њу. Јер благодат Спасова Еванђеља, чинећи људе светима и богоугоднима, прослављује их не само на земљи, него пре свега и сврх свега пред светим анђелима небеским и пред самим Тросунчаним Господом.
3:2
Апостолско проповедање Еванђеља, то је смрт за сваки грех, смрт за сваку смрт, смрт за сваког ђавола. Зато су против светих апостола сви упорни грехољупци и ђавољупци, који су по правилу наопаки и зли људи. У њих је све изопачено и изврнуто: Бог је на последњем месту, а ђаво на првом; истина на последњем, а лаж на првом; савест на последњем, а зло на првом. А ви сте наши саборци, иако сте телом далеко од нас: саборци сте својом молитвом за нас, да се избавимо од наопаких и злих људи. Ви и не слутите како од молитвеног огња ваших светих молитава за нас – безобзирце бежи из неких људи зло којим они кидишу на нас. Нарочито када су ваше молитве огњене и истрајне. Та ми један исти рат ратујемо, и на истом бојишту борбу водимо: ми апостоли и сви ви верни. Уколико божанско добро расте у нама и у вама, утолико смо јачи у рату против сваког зла и греха. Зато, молитвом мобилишите сва добра у себи, и уведите их у борбу против свију оних који више воле зло него добро, лаж него истину, смрт него живот, ђавола него Бога. Наша је хришћанска борба против свеколиког зла у свету човечанском; зато свака твоја победа над најмањим злом у теби или око тебе, и моја је победа; зато свако умножавање еванђелског добра у вама хришћанима, умножава га и у нама апостолима, и охрабрује нас, и сарађује нам, и ратује заједно с нама против сваког непријатеља људског спасења. Јер ми Еванђељем Спасовим нудимо спасење, од чега? од греха, од смрти, од ђавола. А ко то неће, непријатељ је најпре себи. Зар није највећи и најгори непријатељ себи човек, који добровољно и упорно остаје у греху, у смрти, и кроз њих – у ђаволу, у паклу? О, нико, па ни сам Сатана, не може бити гори непријатељ мени од мене самог, и теби од тебе самог, и нама од нас самих, и вама од вас самих. А ја сам највећи непријатељ себи, и ти си највећи непријатељ себи, и ми смо највећи непријатељи себи, све док свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом не поверујемо у Господа Христа и не заволимо Њега, јединог Спаситеља нашег од сваког греха, и од свих грехова, од сваке смрти, и од свих смрти, од сваког ђавола, и од свих ђавола, од сваког пакла, и од свих паклова.
Вера није свију, не зато што неке људе није у стању спасти, него зато што ти људи не желе да се спасу, што грехољубљем остају у своме неверју и безверју, и упорно неће да крену путем спасења, путем вере. Вера Христова нуди човеку све што је његовом бићу потребно не само за живот у овом свету већ и за живот вечни у оном свету. Нема човека у роду људском који би могао показати и доказати да њему вера Христова не може дати све што му је потребно за његово спасење од греха, смрти и ђавола. Благодатна божанска моћ светих тајни и светих врлина еванђелских несравњено је јача од сваког греха у свакоме човеку рода људског, и од сваке смрти, и од сваког ђавола. Јер у тој божанској благодати је увек присутан сав Господ Христос, једини и истинити Бог и стога једини истинити Спаситељ, који је увек безгранично јачи од свих смрти, од свих грехова, од свих ђавола. Но иако је то очигледно за сваког иоле нормалног човека, ипак има људи који неће јединог истинитог Бога, неће јединог истинитог Спаситеља. Неће по својој злој вољи. Да, само слободна воља човекова и јесте узрок што вера није свију. Човек који свесно и добровољно одбацује Господа Христа, чини то зато што је свесно или несвесно постао роб греха, роб зла, роб лажи, роб псевдоистине, роб псевдоправде. А грех, а лаж, а зло, увек је против Господа Христа који је Вечна Истина, Вечна Правда, Вечно Добро.
3:3
Господ је веран – вери коју нам је дао кроз Своје Божанско Еванђеље. Јер је у тој вери Његовој сва Божанска Истина Његова, и Правда Његова, и Љубав Његова, и Живот Његов: и у њима сав Он – оваплоћени Бог Логос, Господ Исус Христос, Богочовек. Зато је чудесни Господ веран свима који држе ту веру Његову, јер је Вечни увек веран свему Свом и свима својима. А Њему су своји сви који држе веру Његову, живећи њоме, њеном вечном Божанском Истином и Правдом. Еванђељем Својим Господ нас позива на заједницу са Њим, јединим истинитим Богом и Господом; и Он је веран да испуни сва обећања која нам даје у Своме Еванђељу (ср. 1Кор.1:9; Евр.10:23; 1Сол.5:24); и да нас утврди до самога краја у Вечној Истини Својој, у Вечној Правди Својој, у Вечној Љубави Својој, у Вечном Животу Свом, те нас на тај начин учини богочовечански вечнима и Себи савечнима (ср. 1Кор.1:8). А кад вас Он утврди у Свом божанском добру, ко ће вас моћи раставити од њега? ко отргнути? ко одвојити? ко завести? Утврдивши вас у Свом Божанском Добру, у Својој Божанској Истини, у Својој Божанској Правди, у Свом Божанском Животу, Он ће вас самим тим сачувати од свакога зла, и од свих зала скупа, и од самог врховног творца и началника зла у свима световима – ђавола, који је у правом и савршеном смислу зао = ὁ πονηρός. Свемоћни Господ једини вас и може избавити од лукавога, од нечастивога, зато нам је и наложено у Молитви Господњој да Му се молимо: „и избави нас од лукавога“ – ἀπὸ τοῦ πονηροῦ; зато вас Од једини и може сачувати од свакога зла, и од Свезла – ђавола. Само једини истинити Бог и Господ Исус Христос, који кроз свете тајне и свете врлине живи у вама, може вас сачувати од нечастивога, и од сваког његовог зла (ср. Ин.17:15). Јер само обучени у Њега, „у све оружје Божје“, ви ћете моћи „погасити све распаљене стреле нечастивога“ – τοῦ πονηροῦ (Еф.6:16), које он шаље на вас кроз искушења, кроз грехе, кроз страсти, кроз сласти. И не само то, него: утврђени Господом „у свакој речи и делу добром“ (2Сол.2:17), и испуњени Њиме (Кол.2:9–10), ви ћете моћи надвладати и самог Нечастивог – τὸν πονηρὸν, и сва зла што су у њему, од њега и иза њега ,(ср. 1Ин.2:13–14). У светом крштењу рођени од Оца кроз Сина у Духу Светом, ми знамо, ако будемо живели у свету као духовни и благодатни синови Божји, нас неће дохватити Нечастиви (ср. 1Ин.5:18), јер је Бог наш у нама, Бог наш који је огањ што спаљује свако зло. И када Сатана „са сваком силом“ удари на вас кроз наопаке и зле људе, веран је Господ да вас избави од наопаких и злих људи, који су добровољно и својим живљењем у злу постали „синови нечастивога“ = οἱ υἱοὶ τοῦ πονηροῦ (Мф.13:38). Господ који је кроз свету тајну крштења почео у вама добро дело, ваше вечно добро дело, које ће вас одвести у вечно Царство славе Божје, Он ће га и довршити у вама тја до дана Страшнога суда (ср. Флп.1:6; 1Кор.1:8).
3:4
Али само под једним условом: да оно што вам заповедамо ви и чините, и чинићете увек. Јер, иако је спасење ваше од Господа, ваше је да то спасење добровољно усвојите. Вера, чиме је вера у вама? Живљењем по тој вери. А ви живите вером, ако чините оно што вам заповедамо. А заповедамо вам само оно што нам је Господ дао кроз Своје свето Еванђеље. Све су еванђелске заповести свете и животворне: вршећи их, ви освећујете себе и оживљујете из мртвих. Благодат свете вере, дата вам кроз свето крштење, и јесте животворна сила у вама, којом треба и да мислите, и да осећате, и да хоћете, и да делате, и да цео живот свој водите. А кроз остале свете тајне даје вам се благодат на благодат, да бисте том изобилном благодаћу претворили свете тајне у свете врлине: у молитву, у љубав, у наду, у пост, у кротост, у смиреност, у трпљење. Кроз Своје свето Еванђеље Господ вас позива на Вечну Истину, ваше је да се на то добровољно одазовете – вером; Он вас позива на Вечну Љубав, на Вечну Правду, на Вечни Живот, ваше је да се на то одазовете опет – вером. А одазивате се истински вером, ако живите по свима заповестима свете вере Христове, вршећи их неуморно и истрајно.
Ваше свето живљење по светој вери неће малаксати, и неће престати, знате ли када? Када веру своју подржавате и храните љубављу, а љубав молитвом, а молитву постом, а пост трпљењем, а трпљење кротошћу, а кротост смиреношћу, а смиреност самилошћу, а самилост милосрђем, а милосрђе ревношћу. Јер свака света врлина еванђелска живи једино ако је свим бићем повезана са свима осталим светим врлинама. Све оне сачињавају једно духовно тело, које се не може раздвајати, парчати, а да му се не нашкоди, и да га најзад не умртвимо. Свака од њих заиста је еванђелска и животворна и спасоносна, ако жели да се продужи кроз све друге, и да живи кроз њих и да расте и да се множи. Свака је од њих и делотворна и спасоносна, само ако живи у свима осталима и са свима осталима. Без осталих, свака се од њих сасуши, увене, спаруши, као лоза која није на чокоту. А када ревношћу свете вере творимо једну заповест, онда нас та извршена заповест орасположује и одушевљава да творимо и другу свету заповест, и трећу, и тако све редом до последње. Јер су и свете заповести органски повезане међу собом: и све сачињавају једну целину, недељиву, једносушну, спасоносну и животворну. И све свете тајне и све свете врлине имају један циљ: наше спасење кроз обожење, облагодаћење, охристовљење, отројичење.
Да у томе успете, ви и своје добровољне врлине не сматрајте својима већ Божјима. Јер Бог је што чини у вама да хоћете и чините оно што Му је угодно (Флп.2:13). Уствари, свете тајне и свете врлине, то су различне силе Божје, али је један Бог који чини све у свему – ὁ ἐνεργῶν τὰ πάντα ἐν πᾶσιν (1Кор.12:6). Кроз свете врлине ваше, то је Бог који вас води невидљивом благодаћу Својом, „чинећи у вама што је угодно пред њим“ (Евр.13:21). Јер свако наше добро свим бићем је везано за Вечно Божје Добро; од њега води своје порекло, и на њега се и своди свом садржином својом. И ми се уздамо у Господа за вас, уздамо се у Његово беспримерно и неизмерно човекољубље, да ће Он чинити и дејствовати у вама да ви увек и неуморно творите свете заповести Његове себе ради, спасења свога ради. Никад не дајте у души својој места охолости; ни за једно добро дело своје, или добру мисао своју, или добро осећање своје, или добру реч своју не помислите нити реците: ово је од мене, искључиво од мене. Не, наша способност, наша врсноћа је од Бога (2Кор.3:5). И ми нисмо способни од себе ни помислити што као од себе, него је наша врсноћа од Бога (2Кор.3:5). У свима својим подвизима спасења ми смо дужни свесмирено понављати себи чудесне и чудотворне и спасотворне речи Спасове: „Без мене не можете чинити ништа“ (Ин.15:5).
3:5
И када ревносно и усрдно чините оно што вам заповедамо, знајте да и онда то чини благодат Божја кроз вашу слободну вољу. Јер ми људи никада нисмо довољно Христови, довољно Божји: бездано је срце наше у нама, те ми и не слутимо колико је понора у њему, колико амбиса, који су све дотле празни и ужасни док их не испунимо Богом. Зато Господ да управи срца ваша на љубав Божју: јер Он једини зна колико је срце наше, шта је све у њему, и како се оно може сабрати уједно, и цело целцато водити ка Богу и свему божанском. Само је љубав Божја јача од срца нашег, и шира, и неизмернија. Зато га она једина и може сабрати, и ујединити му сва осећања, све мисли, сва хтења, и водити га кроз сва божанска дела и светиње и истине и правде. Љубав је по природи својој богочежњива и богоцентрична сила: она вуче човеково срце к Богу, јер Бог је љубав (1Ин.4:16:8), стога љубав и вуче к Њему. У самој ствари, љубав је и немогућа ван Бога и без Бога. Зато је Бог – „Бог љубави“ (2Кор.13:11), љубави истинске, праве, свете, бесмртне, вечне. И ми људи утолико смо способни љубити, уколико смо од Бога. Саздани Богом као боголика бића, ми у тој боголикости и имамо љубећу силу у себи: из те боголикости се и развија и расте божанска љубав у нама. И та наша љубав је све дотле несавршена, док сва не порасте у љубав Божију, док се не уподоби љубави Божјој. Од боголикости она мора проћи сав пут до богоподобности. Љубав Божја је мера љубави човекове, љубави наше, људске, човечанске; она и контрола, и поправљач, и васпитач, и вођ. Ми смо сазттани по образу Божјем; а то значи: и по образу љубави Божје. Пошто је Бог љубав. Тако је при стварању нашој природи људској дата клица, семенка те љубави Божје. Она треба да проклија кроз целу природу нашу људску, да расте све док не порасте у савршену љубав Божју: да прође сав пут од клице боголикости до савршене богоподобности. Савршени образац те божанске љубави у бићу људском јесте очовечени Бог Логос – Господ Христос, Богочовек. Зато Он Човек = Богочовек захтева од нас људи да и ми љубимо онако као што Он љуби нас, да наша љубав буде по Његовој љубави, од Његове љубави, у Његовој љубави (ср. Ин.13:14): да таквом љубављу љубимо један другог (Ин.15:12). Та љубав се и назива „Христова љубав“ (Еф.5:2). А она се развија у нама помоћу осталих светих врлина еванђелских, а најпре помоћу светих тајни црквених, из којих и извире. Она расте од семенке боголикости до савршене богоподобности, до савршене љубави Христове.
Господ нека упути срца ваша на љубав Божју: љубав Божју према свакој твари, а најпре према вашој сабраћи, људима. Као што Бог љуби, љубите тако и ви; то и јесте љубав Божја. А тој се љубави Божјој ми учимо кроз вршење заповести Божјих (ср. 1Ин.5:3). Што усрдније вршимо заповести Божје, то и љубав јаче расте у нама. Наше усавршавање у вршењу заповести Божјих, јесте уједно и наше усавршавање у љубави Божјој; савршена љубав Божја је у онима који држе реч Божју (1Ин.2:5). Држиш ли Спасову заповест о молитви, у теби расте љубав Божја; држиш ли Његову заповест о милостињи, у теби расте љубав Божја; држиш ли Његове заповести о посту, о смирености, о кротости, о трпљењу, о праштању, о целомудрију, о самоодречењу, кроз све њих расте љубав Божја у души твојој, у срцу твом, и пружа се ка свима Божјим световима и створењима, и воли их, и милује их, и састрадава им. А то ћеш постићи, ако вољу своју облагодатиш: ако слободу своју предаш благодати Божјој, и сву је потопиш у њој. Слобода облагодаћена – то је једина истинска слобода човекова, једина савршена слобода његова и у овом и у оном свету.
Љубав Божја што је у срцу вашем, када се окрене према људима, претвара се и преображава у свету љубав према њима; а када се окрене и упути према тварима, она се опет преображава у свету љубав према њима. А шта значи љубити Бога? То значи: Бога претпостављати свему, свакоме створењу, свакој твари, целоме свету, свима световима видљивим и невидљивим; и вршити заповести Његове. Где ти је срце? Погледај и види, ако није сво пошло за Господом, – немаш љубави к Њему. А душа, где ти је она? Ако сва не иде за Сладчајшим, – немаш љубави к Њему. А ум твој? а савест? а васцело биће твоје? Ако нису у потпуности пошли за Богом, – зар су здрави, зар читави, зар нормални? Где су? Растурени и развејани и расејани по свима путевима и беспућима земаљским. „Ко са мном не сабира, расипа“ (Лк.11:23): расипа душу, расипа савест, расипа ум, расипа снагу. Зато Господ нека управи срца ваша на љубав Божју: нека благодат Његова сабере и ум ваш и савест вашу и душу вашу и снагу вашу, да бисте их ви управили на љубав Божју, која исцељује и оцељује васцелог човека, води га свима путевима Божјим, изводи из сваког греха и пакла и уводи у спасење и Царство Божје. А када Господ управи срца ваша на љубав Божју, и ви благодаћу Божјом усрдно водите себе стазом спасења, онда неће залутати срце ваше ни у каква зла, ни у какве смрти, ни у какве заблуде, ни на какве странпутице, него ће увек ићи путевима који воде у Царство Божје.
Разуме се, да у томе успете, вама је потребно трпљење, и то – Христово трпљење. Сетите се чудесног Господа: како је, и због чега је показао толико трпљење у спасавању рода људског од греха, смрти, зла и ђавола? Само из љубави неизмерне и човекољубља беспримерног и јединственог. Заиста, само Једини Човекољубац могао је онако ненадмашно кротко и благо поднети толика страдања за род људски; а као свемоћни Бог и Господ могао је све Своје мучитеље и гонитеље за трен ока погледом Својим у прах и пепео претворити. Он је због тога и постао, и остао „Бог трпљења“ (Рим.15:5). А Бог трпљења према нама грешним људима, може бити само „Бог љубави“. Зато је Он наш вечни узор и савршени пример трпљења. Тај закон важи и за нас. Ако имамо љубави Христове, имаћемо и трпљење Христово; и моћи ћемо Христа ради показати то спасоносно трпљење у испуњавању светих заповести Његових, у живљењу по Еванђељу Његовом, у страдањима за истину Његову и правду, у мукама за Њега од христоборних људи. Јер наше „спасење постаје у трпљењу Христових страдања која и ми подносимо“ (2Кор.1:6). Јер душе људске „доносе род у трпљењу“ (Лк.8:15): род = свете врлине, које дају благодат Духа Светога; род Духа: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал.5:22; ср. Еф.5:9). Зато је увек нова и увек свеважна заповест Спасова: „трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лк.21:19).
3:6
Шта је хришћанство? Хришћанство је доживљавање Христа од стране верних; хришћанство је живљење Христом, живљење у Христу; хришћанство је Христос у хришћанима, и хришћани у Христу. То је сасма нови живот, живот богочовечански: у њему је Богочовек све и сва у души човековој, у савести човековој, у уму човековом, у срцу човековом, у васцелом бићу човековом; и тиме све и сва у човековом животу у породици, у друштву, у роду људском, у овом свету, и у оном свету. Поставши човек, Бог и Господ Христос је као Богочовек живео међу људима на земљи и сав занавек остао у Цркви Својој са васцелом Својом Богочовечанском Личношћу, са васцелим Својим богочовечанским животом, са свима богочовечанским силама које тај живот и чине новим и бесмртним и вечним. То је живот којим и хришћани живе у овом свету, сваки по мери вере своје и светих подвига својих. Да, ви сте хришћани позвани да живите достојно Бога и Господа Христа (ср. Кол.1:10): да живите Њиме и у Њему и ради Њега; да живите достојно Еванђеља Христова (Флп.1:27); да живите достојно Бога који вас је призвао у Своје царство и славу (1Сол.2:12). У томе богочовечанском животу: Бог је увек на првом месту у свему и свачему, а човек на другом, увек се управљајући по Богу, мислећи Њиме, осећајући Њиме, делајући Њиме, живећи Њиме у свему и свачему. Ту све бива и све се збива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Тај нови живот богочовечански, са свима својим благодатним силама, и сачињава Еванђеље Спасово које вам ми апостоли проповедамо: проповедамо и усмено и писмено. А све то скупа сачињава предање наше, предање свето, богочовечанско, сво у Цркви Христовој. Живети по том светом предању, то и значи бити хришћанин. Тим предањем свакоме се хришћанину предаје животворна благодатна сила, која га оспособљава да живи Христом, да живи Богом, да живи Духом Светим. У том светом предању ништа није од нас људи, већ све од надсуштаствене Тројице. Предајући вам Еванђеље Спасово, ви знате ми вам са њим предајемо и учење Богочовечанско, и силе божанске које вас оспособљавају да по том учењу живите и бесмртујете и вечнујете. Ово свето богочовечанско предање, васцело у Богочовечанском телу Христовом, Цркви, предаје се вама благодаћу Духа Светога кроз свете тајне, које у вама проклијавају и расцветавају се у свете врлине, те сте у стању водити нов богочовечански живот, живот у Духу Светом. У Духу Светом, који ради Христа сиђе у свет, и вечито борави у Богочовечанском телу Његовом.
Све у овом светом предању, и у појединостима и у целини, сачињава заповест самог Господа Христа. И бити хришћанин није друго до живети по овој заповести Господа Христа. Ко не живи по овом светом предању, тај и није хришћанин. Чим неко почне де се греши о свето предање, за њега од тог тренутка почиње смртна опасност: да изгуби спасење, ако се не покаје, и свим бићем не врати светом предању и не узаживи њиме. Све је у светом предању од јединог истинитог Спаситеља и Бога Господа Христа, зато све и сачињава божанску заповест Његову, која се мора испуњавати ако се жели бити хришћанин и постићи спасење кроз благодатно охристовљење и обожење. Свето предање, то је богочовечански ред и поредак у нашем животу; нарушење тога поретка и јесте убитачна неуредност, која најзад доноси смрт души. Зато вам заповедамо, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа, који нам је и оставио у Цркви Својој свето богочовечанско предање новог живота, да се одвојите од сваког хришћанина који живи неуредно – ἀτάκτως – а не по предању – καὶ μὴ κατὰ τὴν παράδοσιν – које примише од нас, Његових апостола.
3:7
Хоћете ли да знате какав изгледа и какав јесте тај нови живот по светом предању, онда – угледајте се на нас, апостоле. Наш живот – сав је по светом предању Христовом: наше душе, наша срца, наше савести, наше воље води и руководи Господ Христос Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Дух Свети који као душа Цркве живи у Богочовечанском телу Христовом, облагодаћује сав наш живот, живи кроз нас, живи у свему нашем; и ми нисмо своји, већ увек и у свему Христови. Ми не живимо ни собом ни себе ради, већ Христом и Христа ради; не живимо по човеку, већ по Богочовеку; не живимо по човечанским законима, већ по богочовечанским. У свему томе није тешко угледати се на нас, јер и ми смо људи, од исте грађе од које и ви. Вама је потребна само одлучна вера, да бисте могли живети новим животом у Духу Светом, богочовечанским животом. И вашој одлучној вери долетеће у помоћ благодат Светога Духа, облагодатиће ваше срце, ваш ум, вашу душу, вашу вољу, и ви ћете с радошћу испуњавати свете заповести Еванђеља Христова, и тако живети по светом и спасоносном предању. Живот по светом предању не допушта никакву неуредност, ништа што је супротно богочовечанском поретку живота. Ви сте то могли видети, и видели сте на нама, посматрајући наш живот док бејасмо међу вама. „Ви сте сведоци и Бог како свети и праведни и беспрекорни бисмо вама“ (1Сол.2:10). Ето, сами знате како треба да се угледате на нас, апостоле, као што се ми угледасмо на Христа. Живећи у свему по Еванђељу Господа Христа, живећи у свему богочовечанским животом, живећи свим бићем у Господу Христу и ради Господа Христа, ми апостоли имамо дужност и право да вас позивамо да се угледате на нас. И сваки апостол има право да вам каже: „Угледајте се на мене, као и ја на Христа“ (1Кор.11:1). А Христос је једини истинити Бог и Господ. Зато опет сваки апостол има право да тражи од вас ово: „Угледајте се на Бога“ (Еф.5:1), на оваплоћеног Бога, на Бога који је постао човек, да би као човек предао нама људима нови живот: живот божански, свети, бесмртни, вечни. И ви се заиста „угледасте на нас и на Господа“ (1Сол.1:6), али не сви. Но ми смо и сада дужни да вас из даљине позивамо и саветујемо и да вам заповедамо да се угледате на нас, јер не живесмо неуредно међу вама. Неуредно? Све што није по светом предању и од светог предања, и јесте неуредно. Ту спада порочни живот уопште, живот у страстима и сластима и заблудама овога света (ср. 1Кор.5:11; Рим.16:17); ту спада и беспосличење, лењост, нерад.
3:8
Јер беспосличење је извор многим пороцима; и оно најпре доноси духовну смрт самом беспосличару. Беспосличење је доказ да човек неозбиљно и наопако схвата и себе и живот. Време, и живот у времену, дати су човеку да помоћу њих стекне вечност, живот вечни. Зато је сваки тренутак времена важан за човека као вечност: јер је сваки тренутак нашег времена златник којим се купује парче вечности, а каткад и цела вечност (ср. Рим.5:14–20). Време је вечност, – то је еванђелско учење о времену, то еванђелско схватање времена, то – смисао времена и непролазна вредност његова. Тако ми апостоли и живимо; тако живе и сви хришћани: сваки тренутак времена везује нас са вечношћу, уједињује са њом. Ви сте сами сведоци о томе, док бејасмо међу вама: ми не једосмо забадава хлеб ни у кога, него у труду и послу, дан и ноћ радећи, да не будемо на терет никоме од вас. Јер Еванђеље Христово учи нас светом раду, и то непрекидном светом раду, којим и душу и тело обрађујемо, преображавамо, освећујемо, припремајући их за живот вечни у Царству Господа Христа.
3:9
Ми вам проповедасмо Еванђеље и богонадахнутим речима и светим радом, да бисмо вам дали пример да се угледате на нас – εἰς τὸ μιμεῖσθαι ἡμᾶς, да нас подражавате. Беспосличење, трчкарање од једног до другог, преношење вести и гласова, лакомислено траћење времена, о! па то су загушљиве јаме које душу трују сваким отровом, да је најзад отрују вечном духовном смрћу, при којој душа не осећа ништа Божје, не ради ништа Божје, не жели ништа Божје, не воли ништа Божје. А свим тим душа само једно ради: убија себе. То пак и јесте оно што ђаво најсвесрдније жели од човека: да га умртви за Бога, и привуче к себи, и одвуче у царство своје. А ми апостоли, зато смо апостоли Господњи да вас научимо Његовом Еванђељу и светом, божанском животу, који сједињује са јединим истинитим Богом и одводи у Царство Божје, у Царство славе и истине и радости.
Еванђеље Христово је лек од сваке смрти, а најпре – од духовне. Зато оно у свету човечанском преставља највећу вредност: јер спасава од смрти, и васкрсењем осигурава бићу људском живот вечни. Зато ми апостоли ништа друго и не знамо, и нећемо, осим Христа, и Њега распета и васкрсла, и Његово свето Еванђеље, преко кога нам даје све Своје: јер Бог је и постао човек, да би човеку дао оно што је Божје. Такво Еванђеље и јесте једина блага вест за људе, за то беспомоћно робље смрти и греха, беспомоћно све до доласка Господа Христа Бога у наш земаљски свет. Отуда, ништа драгоценије за род људски од Благовести, од Еванђеља Господа Христа. Њиме, једино њиме се спасавамо од свих зала и свих смрти, и стичемо сва божанска блага, бесмртност и живот вечни. Стога је проповедање Светог Еванђеља важније за род људски и од најважнијег. То је разлог што је Господ Христос и дао заповест: „да они који Еванђеље проповедају од Еванђеља живе“ (1Кор.9:14; ср. Мф.10:10; Лк.10:7; Гал.6:6; 1Тим.5:17). Тако и поступамо ми апостоли. Међу вама ја то право нисам хтео да користим, да бих својим примером многе од вас излечио од идолопоклоничког недуга беспосличења и нерада, који ако се размноже међу вама могу извршити страшан покољ душа.
3:10
Због свега тога, још кад бејасмо код вас, ми вам много пута у име Господа заповедасмо: да ако ко неће на ради, да и не једе. Јер лењост је не само порок, него клицоноша многих порока. Ти нећеш да радиш; то значи у теби је малаксала, или оболела, или нестала ревност вере, вере која увек кроз љубав дёла, те тако ти самом лењошћу својом већ нарушаваш заповест Господњу о вери, и љубави, и милостињи. Твоја лењост је увек двострука: не радиш за тело, не радиш за душу; осуђујеш на сигурну глад душу, а тело такође, сем ако те добри људи, испуњујући заповест Господњу о милостињи, не прехрањују. А лењост, зар није куга која или изгони из душе или умртвљује у души сваку еванђелску добродетељ: и пост, и молитву, и кротост, и смиреност, и целомудрије, и братољубље, и милосрђе. Лењ си, нерадник си? О, та сва су врата душе твоје широм отворена за све саблазни, пороке и грехе. Реци, зар лењост није распадање душе? Ох, та она и није друго до злочиначко саморазарање душе, и свих њених стваралачких сила. Зар нисте приметили: беспосличење отискује човека у многе лакомислене и бесмислене ствари?
3:11
Ето, чујемо да неки неуредно живе међу вама, ништа не радећи, него се баве узалудним стварима. Човек, створен од Бога, да из себе изгради малог бога по благодати, – бави се узалудним стварима! Та зар то није лудо изигравање себе самог? Та зар то није безумно одбацивање божанског смисла нашег људског живота, нашег људског бића? Мрави, мрави, о мрави! похитајте и заузмите све катедре људских наука, и научите људе основној врлини живота, и она ће их због боголикости душе њихове уврстити међу анђеле Божје, као што је вас начинио беспрекорним сарадницима Божјим. Пчеле, пчеле, о пчеле! улетите у душе лењиваца и изројите у њима неуморне силе радилице, да би и они, угледајући се на вас, ревносно испуњавали еванђеље Божје о раду. Ко је безуман у роду људском? Онај који олако узима душу своју, душу која му је дата за божанску вечност. А то је, на првом месту, лењивац, сваки лењивац. Лењивче, отиди к мравима! отиди к пчелама! и научи се од њих озбиљном схватању живота и света, и свога постојања у свету. Похитај, док твоја лењост није одгајила душегубне пороке, који душу строваљују у вечну погибао. Али једно знај: кроз твоју лењост ради онај који је највећи непријатељ твоје душе – ђаво. Не допусти му да ти душу претвори у радионицу душеубилачких порока и страсти.
3:12
Зато, таковима заповедамо и молимо их Господом нашим Исусом Христом, да мирно радећи свој хлеб једу. Заповест је од Господа, а од нас молба. Свака Његова заповест, извршена од човека, васкрсење је душе из мртвих. Лењост, нерад је смрт душе; васкрсни ти који спаваш душом у гнојавом наручју лењости, и обасјаће те Христос. А васкрснућеш, ако примораш себе на рад, на рад у име Господа Христа, који ти је и дао руке да би њима радио, и ум да би њиме мудро умовао, и очи да би њима пут прави видео. Чим примораш себе на то основно, почетно добро, теби ће дотрчати у помоћ нада, носећи у себи ревност, и ти ћеш убрзо заволети рад, и трудољубље ће постати твоја пријатна и мила мука, корисна и спасоносна. Тако радећи, ти ћеш испунити заповест Господњу о новом, богочовечанском начину живота, поретку живота, живота по светом предању. И онда неће бити греха јачег од вас, ни порока, ни смрти, ни злодуха, ни страсти. Јер ваш живот по светом предању испуниће вас благодатним силама Духа Светога, које су огањ који спаљује све грехе и изнутра и споља, све страсти, све саблазни, све смрти. Главно је: јачајте у еванђелском трудољубљу, и вама ће се све додати, све што вам је потребно и у овом и у оном свету.
3:13
Но иако има људи који злоупотребљавају добро које им се чини, вама, браћо, нека не дотужи добро чинити. И тиме ћете доказати да је ваше добро од Једино Доброг (ср. Мф.19:17), и стога не пропада никад у овоме свету, већ вашом вером отиче у живот вечни, и тамо вас чека умножено, устостручено. Ваше добро, увек везано са Једино Добрим, не пропада, иако је, рецимо, учињено рђавом човеку; оно остаје добро по себи и пред Богом; а да ли ће онај коме си га ти учинио претворити у своје добро, то је ствар његове слободне воље. Чинећи добро, ви се увек угледајте на Господа свакога добра, који чини те сунце Његово греје и зле и добре, и даје дажд и праведнима и неправеднима (Мф.5:45). Зато је нама, свима нама хришћанима, и дата заповест од Господа Христа: Будите милостиви као и Отац ваш небески што је милостив (Лк.6:36). Будете ли тако радили, ваше добро биће јаче од сваког туђег зла. А треба се томе учити: да ваше добро буде све јаче и јаче од сваког зла што је у свету. Човекољубиви Господ Христос је зато и дао себе за нас: „да очисти себи народ избрани који чезне за добрим делима“ (Тит.2:14). Зато који су хришћани „нека се уче напредовати у добрим делима“ (Тит.3:14). Добро је тиме добро што увек добре родове рађа, и оно не обраћа пажњу на то ко те родове користи. Тако и ви, рађајте увек добра дела из своје душе, неговане Христовом вером, љубављу, молитвом, милосрђем. Тога ради нека вам не дотужи добро чинити и – беспосличарима, и лењивцима, еда би их ваше добро побудило на васкрсење из мртвила нерада. Чините им добро, а лица своја – одвратите од њих, одвојте се од њих, да би они дошли к себи и пожелели друштво добрих и светих. Нека њихово зло не надјача ваше добро. Увек се трудите да зло надвладате добром.
3:14
А ако ко не послуша речи наше, тога посланицом означите и не мешајте се с њим, да се посрами. То нека буде ваша, и наша, казна за њега; то наш начин да га поправимо и излечимо од његовог зла, које је бременито свима духовним смртима. Таквога не треба оставити потпуно сама, насамо са његовим злом, јер нехрањен нашим добром он може постати још гори, и због тога пасти у очајање. А очајање – то је готова смрт душе. Доста је да се он посрами од добра које му чините, и од љубави којом га обасипате; и тада ће покајање грануги у његовој души, и он ће се љубављу вратити к вама, и опет узаживети заједно с вама истим христочежњивим животом, и тако ћемо сви скупа радосно хитати путем спасења ка чудесном Царству Спаситеља нашег Господа Исуса Христа.
3:15
Али све дотле, ви нипошто таквога брата не сматрајте за непријатеља, него га светујте као брата. Та он је већ самим својим грехом стекао себи највећег непријатеља, и најопаснијег. Кога? Себе сама. Јер човек је сам себи или највећи пријатељ или највећи непријатељ. Зашто? Зато што, на крају свих крајева, коначна судбина, вечна судбина његова у овом и оном свету зависи од њега, од његове слободне воље и делатности. Јер ни сам ђаво не може приморати човека на грех, на зло; човек сам изабира грех и чини грех, изабира зло и чини зло, и тиме постаје себи највећи непријатељ, и сам себе гура у духовну смрт, у пакао, у вечно царство зла и греха. Ви сте позвани, Христом позвани, да таквог брата спасавате од његовог најљућег непријатеља: од њега самог, тојест од греха који он чини и у коме остаје. Светујте га као брата из наше свете породице, Христове породице, брата који је залутао, који је рањен, који је болестан, који у греху лудује, и коме је неопходан лек од нас: наша брига за њега, наша љубав, наша молитва, наша милост, наша благост, наше добро. Дајте му лек против смрти у коју га је гурнуо његов грех: ваше бесмртно добро, Христово добро; јер лек од смрти је бесмртна љубав Христова, бесмртна истина Христова, бесмртна самилост Христова, бесмртни живот Христов. А све савете сведите на најглавнији савет: Господ Христос је једини истински пријатељ сваком човеку у роду људском, тако и теби, наш саблажњени брате; јер нас једини Он ослобађа нашег највећег непријатеља, троједног и троглавог непријатеља: греха, смрти и ђавола. Само Му треба од све душе припасти покајањем, и Он ће те свемилостиво спасти те свепрождрљиве троглаве аждаје, и увести у дивно царство љубави Своје. Тако ћете увести мир у душу брата свог; љубављу својом протераћете из ње грех његов, зло његово; и међу вама ће зацарити онај мир који Господ обећава онима који Га љубе и испуњују Његове божанске заповести (ср. Ин.14:23–27).
3:16
Тај мир је увек од Господа Христа само. Зато је наша молитвена жеља и молитва: Сам Господ мира нека вам свагда на сваки начин да мир. Мир према Богу: постићи ћете када уклоните грех из себе; мир према браћи: постићи ћете када их љубите светом и молитвеном љубављу; мир према непријатељима: постићи ћете када за њих молитвом посредујете пред Богом. Господ је „Бог мира“ (2Кор.13:11), и Он једини излива ненарушиви мир у све богољубиве душе које се труде да живе по Његовим светим заповестима. Господ са свима вама! Јер кад је Он са вама, онда је са вама сва божанска љубав, сва божанска правда, сва божанска истина, и сва божанска добра и овога и онога света. А Господ ће бити са свима вама, ако Га ви призовете у своју средину, и држите Га у својој средини својом љубављу, својом молитвом, својим постом, својим светим врлинама; речју: својим еванђелским животом.
3:17–18
Завршетак Посланице са поздравом увек пишем својом руком, да не би неко под мојим именом потурао и растурао немоје посланице. Такав је мој обичај и правило: да своје посланице завршавам молитвеном жељом и молитвом. И то оваквом: „Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама“. То је сва молитва наша, и циљ свих молитава наших: благодат Христова. Јер у њој су све божанске силе Христове под једним именом, силе које, усвајане нашом вером, нашом љубављу, нашом молитвом, нашим постом, нашим бдењем, свима нашим светим врлинама, а пре њих и упоредо са њима и свима нашим светим тајнама, израђују у нама наше спасење, које није друго до наше препорођење, прображење, освећење, охристовљење, обожење, отројичење. Амин! Амин! Амин!
Света обитељ Ћелије
Васкрс
1955
* * *
При корекцији овог авиног „Тумачења 2. посланице Солуњанима Св. апостола Павла“ користили смо издање манастира Ћелије код Ваљева, Београд 1986; а за корекцију старогрчког текста посланице користили смо: Η ΚΑΙΝΗ ΔΙΑΘΗΚΗ, ΕΓΚΡΙΣΕΙ ΤΗΣ ΜΕΓΑΛΗΣ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ, ΑΔΕΛΦΟΤΗΣ ΘΕΟΛΟΓΩΝ „Ο ΣΩΤΗΡ“ ΑΘΗΝΑΙ – ΙΑΝΟΥΑΡΙΟΣ 1980, и интернет издање Myriobiblos Home of the Greek Bible Library of the Church of Greece, на линку: http://www.myriobiblos.gr/bible/nt2/default.asp (Зор. А. Ст.).
Видети Поговор на крају књиге „Тумачење Посланице Прве и Друге Коришћанима Св. Апостола Павла“ (изд. Ман. Ћелије, Београд, 1983, стр. 481492), који у свему важи и за ово издање. – Прим. уредника.
овога [τῆς] нема у изворном тексту посланице (Зор. А. Ст.).
Св. Златоуст: Παραδόσίς ἐστι, μηδὲν πλἐον ζὴτει (Постоји предање – ништа више не тражи) – In Ерist. 2 Тhess., аd lос.; Р. gr. t. 62, соl. 488.