Богочовек као Судија

Целокупну еванђелску благовест ο човеку и ο спасењу, ο обогочовечењу човека, Богочовек Господ Христос заснива на истини: човек је боголико, и зато бесмртно биће, биће саздано за живот вечни. Господ Христос поступа са човеком као са бесмртним бићем кога је смрт унаказила и учинила смртним, и кога треба лечити и спасавати од смрти бесмртношћу и животом вечним. Све се у Еванђељу своди на то, како да се човеку осигура бесмртност и живот вечни. То је основна благовест Богочовека.

Може се рећи: Христово Еванђеље је Еванђеље ο вечном животу човековом, животу који почиње на земљи а продужава се у другом свету. Спаситељ је и дошао у наш свет да уништи смрт и обасја живот човеков у обадва света, и у земаљском и у загробном (Ср. 2Тим.1:10). По Спаситељевом божанском учењу: овај живот на земљи јесте темељ на коме се зида живот вечни (1Тим.6:19). Веровати у Богочовека Христа значи: непрестано се борити и мучити за живот вечни, на који је човек и позван када га је Бог створио боголиким (1Тим.6:12). у самој ствари, сви хришћанинови напори, подвизи и врлине имају за циљ: помоћу њих достићи у васкрсење мртвих, осигурати себи живот вечни (Флп.3:8–14). Господ Христос је и дошао у овај свет: «да свему да живот вечни» (Ин.17:2).

Својим Еванђељем Господ Христос је обухватио живот човеков и у овом и у загробном свету. Еванђеље Христово је не само блага вест за човека у овом свету него и у оном. Човеков живот иза гроба природна је и логична последица његовог живота у овом свету. То је једна од главних еванђелских истина. Спаситељева благовест ο загробном животу човековом казује нам шта бива са човеком када телом умре а бесмртном душом крене у онај свет, каква је њена тамошња судбина и каква њена вечност.

Смрћу се назива тајанствено раздвајање душе од тела, привремени растанак душе и тела. При томе тело губи животворну силу и предаје се трулежи и распадању, а душа остаје да живи сама у своме бестелесном бићу. Отуда се у Светом Писму смрт назива: одласком душе из тела (2Тим.4:6; Флп.1:23; Иов.10:21), спавањем у коме тело заспи (Деян.13:16; Ин.11:12; Лк.8:52; Мф.9:24; Мк.5:39), повратком тела у земљу и бесмртног духа Богу (Еккл.12:7; ср. Быт.2:7; 3:19).

У Откривењу је на врло јасан и очигледан начин показана и посведочена и смртност тела људског и бесмртност душе људске. Душа људска је бесмртна јер је боголика, јер је саздана по обличју бесмртнога Бога (Быт.1:26; Притч.2:23). Добивши дух од Бога, сваки је човек бесмртан душом (Притч.12:1). Као бесмртан, дух се по смрти тела човековог враћа Богу који га је дао (Еккл.12:7; Ин.5:24; 3:16; 7:37–39; 14:19; 6:40; 3:36; 6:54; 20:31; 1Тим.6:12; 2Кор.4:18).

Својом бесмртношћу душа људска је једина апсолутна вредност у свету човечанском; на њој се и зида сав богочовечански домострој божанске истине и спасења. Јер да је човек смртан душом, сав би Спаситељев подвиг био утопија и обмана, и хришћани би били најнесрећнији људи, пошто је њихов живот на земљи непрекидно страдање ради вечног живота на небу (Ср. 1Кор.15:19,30–32; 2Кор.4:16–18). Ако је душа смртна, онда нема васкрсења мртвих; нема ли васкрсења мртвих, бесмислен је и Христос и вера у Њега (Ср. 1Кор.15:13–14). Спаситељ управо на бесмртности душе људске заснива и могућност и саму стварност васкрсења мртвих, јер се душа не може убити (Ср. Мф.10:28). Душа живи у иловачном телу да по смрти изиђе из њега и уђе у небески свет где вечност царује и влада (2Кор.5:1). Својом причом ο богаташу и Лазару Спаситељ показује да је бесмртна не само праведна душа Лазарева већ исто тако и грешна душа богаташева (Лк.16:22–31).

Природно је да Бог који је Творац, Спаситељ и Посветитељ буде у исто време и Судија. Јер као Творац, Он нам је дао живот; као Спаситељ, Он нас је спасао од греха, смрти и ђавола; као Посветитељ, Он нам је у Цркви дао сва средства за освећење, спасење и обожење; као Судија, Он цени, суди и просуђује како смо се користили животом који нам је дао и средствима спасења која нам је у Цркви оставио.

По учењу Светог Откривења Последњи суд над светом припада Господу Христу, пошто је Он Спаситељ света. у Светом Писму се вели: Бог Отац сав суд даде Сину (Ин.5:22). Овај суд над светом Господ Христос ће обавити при Свом Другом доласку, јер ће онда доћи «да суди живима и мртвима». И то ће бити завршни суд. Но и пре тога Господ врши претходни суд над сваким човеком чим умре и душа његова отиде из овог у онај свет. Овај суд се назива Посебни суд. На овом Посебном суду Господ одређује души удео у загробном животу све до општег васкрсења тела каје ће бити при Другом доласку Господа Христа.

На Посебном суду Господ додељује праведним душама привремено и непотпуно блаженство, а грешним душама – привремено и непотпуно мучење. При томе Бог узима у обзир целокупно морално стање душе у тренутку смрти: сву садржину душе са којом је она ушла у загробни свет. Но ту је од пресудног значаја однос човеков за живота на земљи према Тројичном Божанству, према спаситељском подвигу Господа Христа, и према Богочовечанском телу Његовом – Цркви.

Спаситељева прича ο богаташу и Лазару јасно показује да по смрти одмах настаје суд над душом свакога човека, после кога ова одлази или у место блаженства и радости, или у место мучења и жалости (Лк.16:23–25). И једно и друго место додељују се с обзиром на земаљски живот човека (Лк.16:25).

Неизмерно христочежњиви небовидац, свети Апостол Павле, који је за живота на земљи био узнесен до трећега неба, узнесен и у сами рај, и видео тајне загробног света, одређено и јасно учи ο Посебном суду: Људима је одређено једанпут умрети, а по том суд (Евр.9:27). Он на то указује још када говори ο наградама које се одмах после смрти добијају за еванђелске подвиге на земљи (Флп.1:21–24; 2Кор.5:1,2,6:8).

Сам начин на који се обавља Посебни суд, тајанственошћу својом понире у безобални бездани океан неизбројивих небеских тајни Божјих. Ради спасења нашег нама је донекле откривена Богом и тајна Посебног суда; и то откривена преко светих Апостола и светих Отаца, јер су они својим богоугодним животом постали присни Богу, «домаћи Богу» (Еф.2:19). Својим охристовљеним умом («ми ум Христов имамо» – 1Кор.2:16) они су проникли у ту небеску тајну, уколико се она може открити људској природи а да не нашкоди општем плану богочовечанског домостроја спасења. По свему што они благовесте ο томе, види се јасно да душу човекову, по њеном изласку из тела, сусрећу бестелесни духови, и свети Анђели и зли дуси, и прате је на путу кроз разна судска подручја, на којима она полаже рачун ο васцелом животу свом на земљи: ο свима својим мислима, осећањима, жељама, речима, поступцима, делима, на основу којих се њој додељује удео у загробном животу и свету.

Много је светопредањских сведочанстава ο томе. Споменућемо само нека од њих. Митарства су нека врста царинарница, на које наилазе душе умрлих људи улазећи ка престолу Небеског Судије. На митарствима стоје духови зла и траже од сваке душе царину или откуп за грехе које је починила. Та царина, тај откуп састоји се у добрим делима, супротним учињеном греху. Назив: митарства и митари (= царинарнице и цариници), позајмљен је из јеврејске историје. Код Јевреја митарима су се називали лица, одређена од Римљана за скупљање пореза. При том послу, митари су употребљавали сва могућа средства, само да би што више скупили дажбина. Митари су стајали код нарочитих царинарница, или трошаринских станица, и наплаћивали за преношену робу трошарину. Те трошаринске станице називале су се митнице, митарства. Овај назив хришћански писци су употребили и назвали митарствима она места у ваздуху између земље и неба, на којима зли дуси задржавају душе покојника при њиховом узлазу ка Престолу Господњем, истражују њихове грехе, старајући се да их окриве за све могуће грехе, и на тај начин низведу у ад.

Суштину учења ο митарствима богомудро је изразио Свети Кирил Александријски (+444) у овоме знаменитом спису: Реч ο исходу душе (Λογος περι εζοδον της ψυχης). Тамо се каже: «При разлучењу душе наше са телом, стаће пред нас, с једне стране, војска и Силе Небеске, с друге – власти таме, старешине ваздушних митарстава, изобличитељи наших дела. Угледавши их, душа ће задрхтати и устрептати; и у тој пометености и ужасу она ће тражити себи заштиту у Анђела Божјих. Но и примљена од Анђела и под њиховим окриљем пролазећи ваздушно пространство и улазећи на висину, она ће наићи на разна митарства која ће јој препречавати пут њен у Царство, заустављати и задржавати њено стремљење ка Царству. На сваком од ових тражиће се рачуна за посебне грехе… Свака страст, сваки грех имаће своје митаре и истјазатеље. При томе ће бити присутне и божанске Силе и збор нечистих духова; и док ће божанске Силе износити врлине, дотле ће нечисти дуси изобличавати грехе њене… И ако се душа због побожног и богоугодног живота свог покаже достојна награде, узеће је Анђели и она ће неустрашиво полетети κ Царству . .. Ако се пак, напротив, покаже да је она проводила живот у нераду и неуздржању, онда ће она чути онај страшни глас: Нека се узме безбожник, нека не види славе Господње (Ис.26:10); тада ће је оставити Анђели Божји и узеће је страшни демони; и душа, везана нераздрешивим узама, строваљује се у тамнице пакла».

Најпотпуније светопредањско учење ο митарствима налази се у «Житију преподобног Василија Новог»⁶⁶⁵. Блажена Теодора, ученица и добротворка Светог Василија Новог, по светитељевом благослову, у виђењу после смрти описује врлинском ученику светитељевом Григорију своју смрт и ходање по митарствима.

Чедо Григорије, говораше она, када се мој живот приближи крају, и настаде час разлучења од тела, ја видех где око одра мог стоји мноштво ђавола. Лица им беху црна као угаљ и катран, очи као жеравице, а поглед тако страшан као и сам пакао огњени. И они стадоше грајати и пометњу стварати: једни рикаху као марва и зверови, други лајаху као пси, трећи завијаху као вуци, четврти гроктаху као свиње, и ови бесно гледаху у мене, прећаху ми, наваљиваху на мене шкргућући зубима, жељни да ме одмах прогутају. И спремаху хартије као очекујући долазак неког судије, и отвараху књиге у којима беху описана сва моја зла дела. Тада убога душа моја беше у великом страху и трепету. И мало ми беху самртне муке, него ми и тај грозни призор страшних и опаких ђавола беше као друга свестрашна смрт. Одвраћах очи тамо-амо, да не гледам њихова одвратна лица, нити им глас чујем, али их не могох избећи, јер их безброј њих видех свуда како се деру и вичу, и не беше никога да ми помогне. У таквој невољи, сва изнемогла, ja угледах где ми долазе два светлоносна Анђела Божја у облику дивних младића, чију је лепоту немогуће исказати. Лица им беху веома светла, очи – пуне љубави, коса на глави као снег бела са златастим преливањем, одећа им беше као муња, златним појасима беху крстолико опасани преко груди. Приближивши се моме одру, они стадоше с моје десне стране, тихо разговарајући нешто међу собом. Кад их видех, срце ми се обрадова, и ја весело гледах у њих. Α они црни ђаволи, видевши их уздрхташе, и одступише подаље. И један светлоносни младић с јарошћу им довикну: О бестидни, проклети, мрачни и злобни непријатељи рода људског! Зашто свагда ви први дотрчите код оних који умиру и, надајући дреку, плашите и смућујете сваку душу која се разлучује од тела? Али, немојте се много радовати, јер овде нећете наћи ништа, пошто је са овом душом Божје милосрђе, и нема вам у њој удела ни исета.

Када то Анђео рече, одмах се демони ускомешаше, надајући силну дреку и вику. И стадоше износити зла дела моја од младости учињена, и говораху: Ништа у њој немамо, је ли? Α ови греси чији су? Не учини ли она те и те грехе? – Тако вичући они очекиваху смрт. И гле, смрт наиђе ричући као лав, веома страшна по изгледу; некако је личила на човека, али није имала меса на телу, сва је била састављена од голих костију људских. Α носила је разноврсна opуђa за мучење: мачеве, стреле, копља, косе, српове, остане, тестере, секире, тесле, чекиће, удице, и нека друга непозната оруђа. Угледавши тο, јадна душа моја уздрхта од страха. Α свети Анђели рекоше смрти: Шта оклеваш? Разреши ову душу од тела, разреши је брзо и кротко, јер нема велике терете греховне. – И она ми одмах приђе: узе мали чекић и стаде ми одсецати најпре ноге, затим руке, па онда ми другим оруђима одузе све остале делове тела. И ја не имађах руке ни ноге, и цело ми се тело умртви, те не могох више да се покренем. Затим узе теслу и одсече ми главу, те више не могох покренути главу, јер ми постаде туђа. После свега тога она направи у чаши неку течност, принесе ми је устима и натера ме да је попијем. Но тај напитак беше тако горак, да се душа моја сва устресе, и искочи из тела као силом истргнута. И одмах је светлоносни Анђели узеше на своје руке. И осврнувши се назад ја видех тело моје где лежи мртво, неосетљиво и непомично. Као кад неко свуче своје одело и баци га, па гледа на њега, тако и ја гледах на своје тело као на одело које сам свукла. И чуђах се веома.

Док су ме свети Анђели држали, опколише нас многи ђаволи, вичући: Та душа има мноштво грехова, она мора да нам одговара! – И показиваху моје грехе. Α свети Анђели стадоше тражити моја добра дела, и нађоше, колико сам благодаћу Господњом била учинила. И скупише сва добра што сам била учинила: милостињу што сам уделила убогима, или сам гладнога нахранила, или жеднога напојила, или голога оденула, или странца у дом примила и угостила, или светима послужила, или болесника посетила, или сужње у тамници обишла и помогла им; или кад сам с усрђем у цркву отишла и са умилењем и сузама се молила, или сам пажљиво слушала црквене молитве и песме, или сам донела цркви тамјан и свеће или неки други поклон, или сам јелеј сипала у кандила пред светим иконама, или сам иконе побожно целивала; или што сам постила среду и петак и све свете постове, и колико сам метанија направила и ноћна бденија одржала, и када сам од срца уздахнула κ Богу, и када сам плакала због грехова својих, и када сам исповедала Богу пред духовним оцем грехе своје и искрено се за њих кајала и испаштала; или што сам добро учинила ближњем, и што се нисам наљутила на непријатеље, и што сам отрпела неку увреду и злостављање, и што нисам злопамтила, и што сам за зло добрим узвраћала, и што сам се понизила, и што сам над туђом бедом уздахнула и сажалила се, и што сам саосетила патницима, и што сам утешила плачнога, и што сам коме помогла, и што сам коме у добром делу припомогла, и што сам неког од зла одвратила, и што очи своје окренух од таштине, и што језик свој уздржах од заклетве, лажи, клевете и празнословља; и сва друга моја, чак и најмања добра дела, свети Анђели сабираху, и спремаху се да их ставе на теразије насупрот мојим злим делима. Α ђаволи, видећи то, шкргутаху на мене зубима, јер су желели да ме одмах дограбе из руку анђелских и одвуку на дно пакла.

Блажена Теодора продужи казивати: у то време тамо се неочекивано појави преподобни отац наш Василије, и рече светим Анђелима: Господо моја, ова ми је душа много послужила у старости мојој. Стога се за њу молих Богу, и Он ми је подари. – Рекавши то, он извуче из својих недара црвену кесу пуну, и даде је светим Анђелима говорећи: Када будете пролазили ваздушна митарства, и зли дуси стану истјазавати ову душу, ви је откупљујте овим од њених дугова. Јер, благодаћу Божјом, ја сам богат. Својим знојем и трудом сабрао сам велико благо, и ову кесу поклањам оној души која ми је послужила. – Пошто то рече, он оде. Α зли дуси, видевши то беху у недоумици, и посташе невидљиви. У том опет дође угодник Божји Василије, доневши са собом много судова пуних чистога јелеја и скупоценог мира. И отварајући један за другим он их изливаше на мене, и ја се испуних духовног миомира, и осетих како се промених и постадох веома светла. Тада преподобни опет рече светим Анђелима: Господо моја, када све што треба свршите овој души, онда је одведите у дом који ми је од Бога уготовљен да тамо живи. – Рекавши то, он постаде невидљив. А свети Анђели ме узеше, и иђасмо по ваздуху на Исток.

Док смо путовали са земље ка небу, сретоше нас најпре ваздушни дуси првог митарства. На првом митарству се истражују греси, учињени речима људским, речима празним, бесмисленим, ружним, непромишљеним. И ми одмах застадосмо тамо. И ђаволи изнеше књиге, у којима беху записане све моје речи, које сам изговорила од младости: све што сам ма кад проговорила непотребно, и глупо, а нарочито све што сам ружно говорила, и шале из младости, и смешке, што је уобичајено код младежи. Видех тамо записане све моје луде речи, непристојне разговоре, световне безобразне песме, неумесне усклике, смејања и кикотања. И ђаволи ме оптуживаху због тога, указујући време и места и лица, када сам, где и са ким таште разговоре водила, и речима својим гневила Бога, а нисам то уписивала себи у грехе, нити исповедила духовном оцу, нити се кајала. Видећи то, ја сам ћутала као нема, немајући шта да одговорим злим дусима, јер су ме с правом оптуживали. Само сам се чудила у себи, како то они нису заборавили, а прошло је толико година, и ја сам све то давно заборавила, да ми ни касније на ум падало није. Α они ми све то потанко излагаху као да сам данас то говорила. И ја се присећах да је све то било тако. И док сам ја постиђена ћутала, и уједно дрхтала од страха, свети Анђели који су ме водили изнеше насупрот тим (мојим гресима нешто од мојих каснијих добрих дела, недостатак допунише од дара преподобног Василија, оца мог, те ме откупише, и ми кренусмо даље.

И приближисмо се другоме митарству, митарству за лаж. На њему се истражује свака лажна реч, а нарочито кривоклетства, празна призивања имена Господња, лажна сведочења, неиспуњавање завета датих Богу, нетачно исповедање својих грехова, и друге сличне лажне ствари. Духови овог митарства су љути и свирепи, упорни и цепидлаке. Чим нас зауставише, одмах ме стадоше подробно испитивати. И оптужише ме за две ствари: прво, понекад сам слагала у ситницама, а то нисам уписивала себи у грех, и друго. много пута нисам од стида све тачно исповедила пред својим духовним оцем. И због тога зли дуси ликоваху, и хоћаху да ме отму из руку мојих водилаца. Али свети Анђели ставише против тих мојих грехова нешто од мојих добрих дела, а остало надокнадише даром оца мог, и тако ме откупише. И ми несметано кренусмо навише.

Затим стигосмо, вели блажена Теодора, до трећег митарства, митарства за осуђивање и клевету. Кад нас тамо зауставише, ја увидех како је тежак грех осуђивати ближњега, и како је велико зло другога клеветати, осуђивати, срамотити, грдити и исмевати, и туђем се греху потсмевати а овоје грехе не видети. Јер такве опаки иследници опако испитују као антихристе, који су на себе узели улогу Христову, и прогласили себе судијама својих ближњих, док су сами заслужили безбројне осуде. Но благодаћу Христовом, у мени мало што тамо нађоше. Јер сам се целог живота свог будно чувала да никог не осудим, нити оклеветам, нити да се коме потсмевам, нити кога да грдим. Истина, понекад слушајући друге где осуђују, или клеветају, или се коме потсмевају, ја обратих извесну пажњу или из необазривости додадох по коју безначајну реч, па се одмах тргох у себи. Али, и то ми овде од иследника би оцењено као осуђивање и клевета. Но и ту ме свети Анђели откупише даром преподобног Василија, па кренусмо навише.

И дођосмо до митарства, званог митарство за стомакоугађање. И одмах изјурише пред нас ти опаки дуси. Лица им беху страховито одвратна, јер они изражаваху собом сластољубиве чревоугоднике и грозне пијанце. И једни од њих ношаху послужавнике с јелима, други чаше и бокале са пићима. у ствари та јела и та пића беху смрдљив гној и одвратна бљувотина. И прављаху се да су пресити и пијани, и играху уз музику, и све чињаху исмевајући грешне душе које довођаху на њихово митарство. Ови духови нас опколише као пси, и зауставише. И одмах изнесоше пред мене сва моја преједања, и када тајно једох, и када преко мере и потребе једох, и кад као свиња једох без молитве и не прекрстивши се, и кад за време светих постова једох пре но што је црквеним правилом прописано, и кад што због неуздржања окусих пре обеда, и кад за трпезом преко мере једох. Исто тако они ми показаше сва моја опијања, износећи ми чаше и бокале из којих сам пила, и број испијених чаша, и говораху ми: толико си чаша попила у то и то време, на тој и на тој гозби, са тим и тим људима. Α у друго време и на другом месту толико си чаша попила, и опила си се да ниси знала за себе, и повраћала си. Α тамо и тамо пила си вина и друга пића, и много си пировала, и уз свирку и музику играла, певала, скакала, једва су те кући одвели, толико си се била напила. Усто ми показиваху и оно што сам некад у недељне или празничне дане случајно попила пре свете Литургије. Све то и многа моја друга угађања. стомаку они ми изношаху, и истраживаху, и радоваху се, као да ме већ имају у својим рукама, жељни да ме у пакао одведу. Α ја дрхтах, видећи себе тако окривљену, и немајући чиме да се браним. Но свети Анђели, узевши колико треба од дара преподобног Василија, откупише ме. Α ђаволи на то повикаше, и силно се узнемирише, грајећи: Пропаде нам труд, пропаде нам нада! и бацаху по ваздуху хартије на којима беху исписани моји греси. Гледајући то, ја се радовах. И ми кренусмо одатле безбедно.

Затим стигосмо до петог митарства, митарства за лењост. На њему се истражују сви дани и часови, проведени у нераду, и задржавају готовани, који од туђег труда живе а сами неће да раде, и радници који примају плату а не раде колико треба. Тамо се истјазавају и они који се не старају око слављења Бога, и лење се у празничне и недељне дане да иду на јутрење, и на свету Литургију, и на друга богослужења. Тамо се испитује мрзовоља и нехат, и потанко истражује свачија лењост и нестарање ο души својој. И многи се одатле низводе у понор. И мене тамо много испитиваху, и не бих се могла ослободити дуга због грехова те врсте, да мој недостатак не би допуњен даром преподобног Василија. Тако откупљену, одведоше ме одатле.

И потом наиђосмо на шесто митарство, митарство за крађу. На њему нас кратко задржаше. И пошто нешто мало дадосмо, прођосмо. Јер ми не нађоше никакву крађу, осим неких врло ситних које сам у детињству починила из незнања.

Одатле дођосмо на седмо митарство, митарство за среброљубље и тврдичлук. Но и њега брзо прођосмо. Јер ме је Господ целог живота штитио; нисам се патила око многог стицања, нити сам била среброљубива; била сам задовољна оним што ми је Господ слао; нисам била тврдица, већ сам радо давала невољнима од онога што сам имала.

Идући навише, наиђосмо на осмо митарство, митарство за камату. Ту истјазавају оне што дају новац под интерес, и оне који нечасним начином зарађују, и зеленаше, и оне који туђе присвајају. Тамошњи иследници ме врло брижљиво испиташе, и пошто ништа не нађоше, шкргутаху на ме зубима. Α ми кренусмо даље, благодарећи Бога.

Онда стигосмо на девето митарство, митарство за неправду. На њему се испитују све неправедне судије, подмитљиве судије, и судије који криве ослобађају а невине осуђују. Тамо се истражује закидање плате радницима, и лажно мерење при трговању. Уопште, тамо се истражују сваковрсне неправде које су учињене. Но ми, благодаћу Христовом, прођосмо ово митарство без муке, давши нешто мало.

Исто тако и следеће митарство, митарство за завист, прођосмо не давши ништа, јер никоме никада не позавидех. Иако се тамо истраживаше и нељубав, мржња, недружељубље, ненавист, ипак се милосрђем Христовим обретох нeвина у свима тим испитивањима. Истина, ђаволи бесно шкргутаху на ме зубима, али се ја не бојах. И ми продужисмо пут радујући се.

На сличан начин прођосмо и митарство за гордост, на коме надмени духови горде истјазаваху за хвалисавост, високо мишљење ο себи, охолост, величање. Тамо се брижљиво испитује и то, да ли је човек указивао дужно поштовање родитељима, оцу и мајци, и властима од Бога постављеним; и ако се огрешио ο њих, колико пута и у чему. Уопште, испитују се и сва остала горда дела и таште речи. То митарство ми прођосмо, пошто врло мало одговарасмо, и ја бих слободна.

Затим стигосмо на дванаесто митарство, митарство за гњев и јарост. Тамо ваздушни иследници беху свирепи. Али од нас не добише много, и ми одосмо даље радујући се у Господу, који штити грешну душу моју молитвама преподобног оца мог светог Василија.

Потом нас срете тринаесто митарство, митарство за злопамћење. На њему немилосрдно истјазавају оне који у срцу свом држе злобу према ближњем, и оне који враћају зло за зло. Њих одатле злобни духови са великом јарошћу одводе у тартар⁶⁶⁶. Но милосрђе Господње и тамо ме заштити, јер нисам била злобна ни према коме, нити сам злопамтила учињене ми пакости, него сам чак и према непријатељима својим била незлобива и волела их колико сам могла, побеђујући зло добрим. И нађе се на том митарству да ништа не дугујем. И због тога тамошњи ђаволи кукаху, јер одлажах слободна из њихових опаких руку.

И ми продужисмо даље, вели блажена Теодора, веселећи се у Господу. И ја упитах моје водиоце, свете Анђеле: Молим вас, господо моја, реците ми , откуда ове страшне ваздушне власти знају сва зла дела ових људи који живе по целом свету, као и моја, не само она јавно већ и она тајно учињена, тачно знају и изобличавају? На то ми свети Анђели одговорише: Свакоме хришћанину на светом крштењу Бог додељује анђела чувара, који невидљиво чувајући човека, упућује га на свако добро дело и дању и ноћу у све дане живота његова све до самртног часа, и записује сва добра дела његова што учини у овом животу, да би дотични човек добио од Господа милост и вечну награду у Царству небеском. Исто тако и кнез таме, желећи да сав род људски одвуче у своју погибао, одређује по једног злог духа свакоме човеку, који стално прати човека, мотри на сва његова зла дела, на која га лукавствима својим и бодри, и скупља сво зло што човек учини. Затим све те грехе човекове односи одговарајућим митарствима, где се сваки грех записује, те су тако свима ваздушним кнезовима познати сви греси свих људи по целоме свету. И када се душа разлучи од тела, и хита да узиђе на небо ка Творцу свом, тада је они нечастивци спречавају, показујући записане грехе њене. И ако душа има више добрих дела него грехова, они је не могу задржати. Пронађу ли пак код ње више грехова него добрих дела, они је задржавају за време, и затварају у тамницу невиђења Бога, и муче је, уколико им сила Божја допушта да је муче све док та душа молитвама Цркве и милостињама својих ближњих не буде искупљена. Ако се пак која душа нађе толико грешна и одвратна Богу, да јој нема наде на спасење, већ је вечна погибао очекује, они је одмах низводе у бездан, где је и њима опремљено место за вечне муке, и тамо је држе до другог доласка Господњег, после кога ће се она са телом својим заједно са њима мучити у паклу огњеном.

Док ми свети Анђели ово говораху стигосмо на четрнаесто митарство, митарство за убиства. На њему се истражују не само разбојништва, него и свака рана, сваки ударац чим било и где било, по леђима или по глави или по врату или по лицу; све се то потанко испитује, и на теразије ставља. Али ми, и тамо мало ставивши, прођосмо добро.

И наиђосмо на петнаесто митарство, митарство за чарања, бајања, тровања, и призивања ђавола. Духови на овом митарству беху у обличју гмизаваца, шкорпија, змија, аспида и жаба, да их је било страшно и одвратно гледати. Али и тамо, благодаћу Господа мог, на мени се ништа не нађе, и ми прођосмо одмах не давши ништа. Α они духови се срђаху на мене и викаху: Доћи ћеш на место где се истражује блуд, видећемо да ли ћеш се и тамо извући!

Док смо одатле ишли навише, казује даље блажена Теодора, ја упитах свете Анђеле који ме вођаху: Господо моја, да ли сви хришћани пролазе ова митарства? И није ли могуће да човек прође овуда без истјазавања и страха који бивају на митарствима? Свети Анђели ми одговорише: Нема другог пута за душе верних што узлазе на небо; све оне пролазе овуда, али не бивају све тако истјазаване као ти, већ само слични теби грешници, који су непотпуно исповедали своје грехе, стидећи се и скривајући пред духовним оцем своја срамна дела. Α они који истински исповеде сва своја зла дела, и жале и кају се због учињених зала, њима се греси милосрђем Божјим на невидљив начин бришу. И кад таква душа долази овамо, ваздушни иследници отварају своје књиге, али ништа не налазе записано против ње, и не могу да јој учине никакву пакост, нити да је уплаше, и душа радујући се узлази κ престолу благодати. И да си ти потпуно и истински исповедила све своје грехе, и добила разрешење, не би била овако страшно истјазавана на митарствима. Али теби помаже то, што си давно престала да смртно грешиш, и што си остале многе године свога живота провела у врлинама; но нарочито ти помогоше молитве преподобног оца Василија коме си свим срцем много послужила.

Тако разговарајући стигосмо до шеснаестог митарства, митарства за блуд. На њему се истражује свако блудничење, и маштање умом ο блуду, и размишљање ο блуду, и пристајање у мислима на блуд, и наслађивање блудним помислима, и похотљива пипања, и страсни додири. Кнез овога митарства сеђаше на свом престолу, обучен у гадну и смрдљиву одећу, пеном крвавом оквашену, којом се он горђаше као царском порфиром. И мноштво ђавола стајаху пред њим. Они кад ме угледаше да сам стигла тамо, до њих, веома се зачудише. И онда изнесоше записана блудна дела моја, и изобличаваху ме, показујући лица са којима сам грешила, и време кад сам грешила дању и ноћу, и места на којима сам који грех учинила. И ја им не могох ништа одговорити, само дрхтах од страха, и стид ме поједе. Тада свети Анђели рекоше ђаволима у одбрану моју: Оставите та давнашња блудна дела; она је остало време свога живота провела подвижнички у чистоти и уздржању. Ђаволи одговорише: Знамо и ми да је она давно престала са грехом, али се није како ваља исповедила пред духовним оцем, нити је од њега добила прописане заповести за откајавање грехова. Зато је наша. Α ви: или нам је оставите, или је откупите добрим делима. – И положише свети Анђели много од мојих дела, но много више од дара преподобног Василија, те се тако једва избавих љуте беде. И онда продужисмо пут.

Затим стигосмо на седамнаесто митарство, митарство за прељубу. Ту се истражују греси супружника, који нису били верни у браку и нису постељу своју брачну очували неоскврнављеном. Исто тако се ту ислеђују отмице ради блуда, и силовања. Ту грозно истјазавају и она Богу посвећена лица, која су своју чистоту заветовала Христу, па пала у блуд. На том митарству се и ја показах као велики дужник, и бејах изобличена као прељубница, и погани дуси и немилосрдни иследници већ беху готови да ме отргну из руку Анђела и сведу на дно пакла. Али се свети Анђели много препираше с њима, и изнеше на средину све моје потоње трудове и подвиге, и једва ме откупише, не толико мојим добрим делима колико даром оца мог Василија. Од његовог дара врло много узеше и на теразије положише, и тако моја безакоња надмерише. Онда ме узеше, и ми настависмо пут.

И приближисмо се осамнаестом митарству, митарству за содомију. На њему се истражују противприродни греси мушкараца и женскиња, и блуд са ђаволима, и са бесловесним животињама, и родоскрвење, и друге гадости што се тајом врше, које је стидно и споменути. Кнез овога митарства одвратнији је од свих одвратних и гадних демона, сав облепљен смрдљивим гнојем; а такве су и слуге његове. Смрад њихов беше неподношљив, наказност њихова неописива, и јарост и љутина њихова неисказана. Они нас брзо опколише. Али милошћу Господњом ништа такво у мени не нађоше, и постиђени побегоше, а ми радујући се настависмо пут. И рекоше ми свети Анђели: Видела си, Теодоро, страшна и одвратна митарства за блуд. Знај дакле, да их мало која душа прође без муке, пошто сав свет лежи у злу саблазни и поганштине, и сви су људи сластољубиви и блудољубиви, и мисао је човекова од младости његове наклоњенa злу, и једва ко чува себе од блудних нечистота. Мало је оних који умртвљују своје телесне пожуде, зато мало оних који ова митарства пролазе слободно. Велика већина који довде дођу, овде пропадају. Јер опаки иследници блудних дела дограбљују блудне душе и одвлаче у ад, мучећи их горко. И хвале се кнезови митарства за блуд, говорећи: Ми више од свих других митарстава испуњујемо пакао својом огњеном родбином! Но ти, Теодоро, благодари Бога што си већ, молитвама твога оца преподобног Василија, прошла та митарства, и одсада нећеш видети зла ни страха.

После тога, прича даље блажена Теодора, стигосмо на деветнаесто: митарство за јереси. Ту се истражују неправилна учења ο вери, отступања од Православног вероисповедања, маловерја, сумње у вери, хуле нa светињу, и остало томе слично. То митарство прођосмо без икаквог испитивања, и већ бесмо на домаку небеских врата. Али нас овде сретоше пакосни дуси последњег митарства, митарства за немилосрђе и тврдоћу срца. Ови иследници беху свирепи; кнез њихов љут, изгледао је мршав и мрзовољан, но од беса дисао је огњем немилосрђа. И ако се неко, који је извршио велике подвиге и постове и молитве и сачувао своју девственост и изнурио тело своје уздржавањем, нађе да је био немилосрдан и немилостив, њега са овог митарства одмах одвлаче доле и затварају у бездану пакла, где никад милост доживети неће. Но ми, благошћу Христовом, прођосмо и то митарство без муке, уз помоћ молитава преподобног Василија, који ми од својих добрих дела подари много за моје откупљење.

Избавивши се од горких митарстава, вели блажена Теодора, ми се затим с радошћу приближисмо самим вратима небеским. Α врата небеска беху као најблиставији кристал, блистала су неисказано, и на њима стајаху сунцолики младићи. Кад видеше да ме Анђели воде, они се силно обрадоваше што сам се, штићена милосрђем Божјим избавила од ваздушних митарстава, и с љубављу нас дочекаше и унутра уведоше.

Α шта тамо видех, и шта чух, ο чедо Григорије! то се не да описати! Ја видех што око људско не виде, и чух што уво људско никада не чу, и што ни једноме човеку на земљи у срце не дође, – таква блага, такве красоте! И бих приведена пред престо Божји неприступне славе, око кога стоје Херувими и Серафими и безброј небеских Војника, који непрестано славе Бога неизрецивим песмама. И павши, поклоних се невидљивом и непознатом Божанству. И запеваше Небеске Силе преслатку песму, прослављајући Божје милосрђе, које греси људски не могу победити. И дође глас од Велељепне Славе, који наређиваше светим Анђелима што ме воде, да ме воде да видим све обитељи Светих, а такође и све муке грешних, па да ме затим упокоје у обитељи блаженог Василија.

И свети Анђели ме проведоше овуда, и ја видех многа прекрасна насеља и обитељи, препуних славе и благодати, које је Бог уготовио онима који Га љубе. И моји водиоци ми показиваху посебно обитељи апостолске, посебно пророчке, посебно мученичке, посебно светитељске, и посебно обитељи сваког чина Светих. Α свака обитељ беше неисказане красоте, огромна по ширини и дужини, са многим пресветлим палатама нерукотворним. И свуда се по тим обитељима разлегаше глас радости и весеља духовног, и виђаху се лица ликујућих. И видећи ме, сви се радоваху моме спасењу, и грљаху ме, славећи Господа који ме избави од замки вражијих.

Пошто обиђосмо те обитељи, моји свети водиоци сведоше ме у преисподњу земље, и видех страшне неподношљиве љуте муке у паклу, приправљене за грешнике. Показујући ми их, свети Анђели ми говораху: Погледај, Теодоро, од коликих те мука избави Господ молитвама угодника Свог Василија. – И слушах тамо јаукање, плач и горко кукање оних у мукама: једни викаху: Тешко нама! Авај, љутих мука! трећи проклињаху дан овога рођења. Но не беше никога да се смилује на њих.

Затим ме изведоше отуда и доведоше у ову обитељ преподобног оца нашег Василија, коју видиш, и упокојише ме овде, рекавши ми: Сада преподобни Василије врши помен за тебе. – И мени би јасно да сам у ово место дошла за четрдесет дана по разлучењу мом од тела⁶⁶⁷.

Све то преподобна Теодора исприча Григорију у сну у виђењу, и показа му сву красоту те обитељи и духовна богатства, и насладе, и славу, и разноврсне вртове са златолистним и многородним воћкама, и све весеље духовно што све стече блажени отац Василије многотрудним подвизима својим.

Молитвена, богослужбена мисао Цркве серафимски ревносно и видовито прати душу човекову на свима животним путевима њеним, особито при растанку њеном са телом. Ту су од посебне важности: «Молепствије Господу нашем Исусу Христу и Пресветој Богородици при разлучењу душе од тела сваког правоверног», и «Молепствије за разлучење душе од тела када се човек дуго мучи».

У овим Молепствијама се надахнуто и потресно описује стање душе при разлучењу њеном од тела. Ту су свети Анђели, послани Богом да узму душу; ту и многи зли дуси, са списком грехова душиних, који силно граје тражећи дрско душу преплашену. Α она потресно вапије ка Спасу, ка Пресветој Богородици, ка светим Анђелима, ка Светитељима. Јадна душа цвили: Опколише ме мислени вуци урличући, и ишту да ме шчепају и растргну бесно; Ти Пречиста, зубе њихове и чељусти сломи, и спаси ме (Канон, песма 3). «Удостоји ме, Богородице, да одлазећи са земље несметано прођем поред ваздушног владара, насилника и мучитеља, који стоји на страшним путевима и изненада истражује сваку реч» (песма 4). И јадној души потребна је сврх свега спасоносна милост Просвете Богомајке; и она вапије: «Ποгледај одозго на мене, Мати Божија, и милостиво ме саслушај сада, и посети ме, да бих, видевши Те, изишао из тела радујући се» (песма 6). «Неподношљиву муку и тегобу причињава ми кидање вена и растављање целокупног телесног састава, склопљеног природним законима» (песма 6). «Свештеним и чесним рукама светих Анђела пренеси ме, Владарко, да, покривен њиховим крилима, не бих видео одвратни, смрдљиви и мрачни лик демона» (песма 6). И кукавна душа буди себе из свега смртнога покајним вапајем: «Душо моја, душо моја, устани, што спаваш? крај се приближује, ти треба да се страшиш; прени се дакле, да би те поштедео Христос Бог који је свуда и све испуњава» (Кондак).

Страхоте смрти, све сливене и згуснуте у ноћ смрти, чине човека беспомоћним на самртном одру. Ту је једина помоћ Васкрсла Богомајка, која нам је Васкрсење и Васкрслог Победитеља смрти родила. Зато κ Њој овај вапај: «Ноћ смрти, мрачна и без месечине, сустиже ме неспремног, и препуштајући неприпремљеног томе дугом и страшном путу, нека ми милост Твоја, Владичице, буде сапутник» (песма 7). – Тада је милосрђе Свемилостиве Богомајчице једино уточиште и прибежиште преплашеној души грешној, и она се вапајно моли: «Нека мноштво грехова мојих не потисне Твоје обилно милосрђе, Владичице, него нека ме опколи милост Твоја и нека покрије сва безакоња моја» (песма 7). «Удостој ме, Пресвета Богородице, да избегнем пукове бестелесних варвара, и прелетим ваздушне бездане, и на небеса узиђем да бих Те вавек славио» (песма 8). «Пресвета Богородице, отерај далеко од мене светодржца – управитеља горких митарстава – када треба да скончам, да бих Те увек славио» (песма 8).

У самртним мукама душа се сва претвара у потресни вапај, и преклиње: «Смилујте се на мене, свесвети Анђели Бога Сведржителза, и избавите од свих митарстава злих, јер немам добрих дела да их противставим злим делима мојим» (Канон, песма 7). «Сав у недоумици, ја горко уздишући ридајно вапијем κ теби, Чувару живота мог кукавног: види моју муку од вечних окова, и не престај молити се за мене» (песма 8). И очајни крик кукавне душе измучене: «Плачите нада мном и кукајте, дубино пакла и бездно и црве и тартаре; све муке јецајте нада мном, јер сам доведен овамо, и вама предат да се горко мучим» (песма 9).

У Осмогласнику Светог Јована Дамаскина, у Канону усопшима (субота, песма 9; Глас 2) пева се: Када се душа моја буде одвајала од тела, тада дођи к мени, Владарко, и разори умишљаје бестелесних непријатеља, и чељусти им размрскај, јер желе да ме немилосрдно униште. Учини то, Богоневесто, да бих несметано прошао у ваздуху обитаваjуhe кнезове таме. – И још: Дјево, у часу краја мог отми ме из руку демонских, и суда, и препирања, и страшнога испитивања, и горких митарстава, и кнеза љутога, Богомати, и вечне осуде (Глас 1).

У Канону Ангелу Хранитељу ми се молимо: Сав живот свој проведох у великој таштини, приближих се крају, молим те, Хранитељу мој, буди ми заштитник и непобедиви поборник када будем пролазио митарства љутога светодржца (песма 9).

Душе умрлих људи улазе у загробни живот са целокупном садржином својом: «Дела њихова иду за њима» (Откр.14:13). Улазе са свима мислима и осећањима, са свима врлинама и пороцима, са свима вредностима и манама, са целокупним својим моралним светом. И таквима какве јесу, какве су изишле из тела и земаљског живота, њима се и суди на Посебном суду и одређује привремено стање у загробном животу, стање од Посебног до Страшног суда.

Али као што је религиозно-морално стање душа људских различито за живота њихова на земљи, тако је оно различито и по изласку њиховом из тела и у загробном животу. Нема сумње, стање душа после смрти је слично моралном стању сваке индивидуалне душе за живота на земљи. Оно је природна последица и природно продужење живота на земљи. Јер када би смрт, или Посебни суд, потпуно мењали стање душе, губио би се континуитет личности, и у загробном животу Петар се не би осећао као Петар, или Павле као Павле.

Религиозно-морално стање душа не мења се коренито у загробном животу. Када би га Бог коренито изменио, учинио би насиље над неприкосновеношћу слободе људске душе и уништио оно што личност чини личношћу.

Али и сама душа у загробном животу, макар свим бићем својим хтела и желела да потпуно измени себе и почне нови живот који би се сасвим разликовао од њеног живота на земљи, не би могла да то учини. Α не би могла зато што јој у загробном животу недостаје тело које је неопходан састојак човечје личности за њено потпуно самостално опредељење и делатност, и што јој недостају земаљски услови и средства спасења. Другим речима: у загробном животу покајање је немогућно, јер тамо дозрева оно што је почето на земљи, и у правцу у коме је почето. На то указује Свето Еванђеље када живот на земљи назива сетвом, а живот у загробном животу жетвом (Ср. Гал.6:7–8).

Живот душа у загробном животу, како нам казује Божанско Откривење, састоји се или у непотпуном блаженству или у непотпуном мучењу, јер ће потпуно блаженство или потпуно мучење настати тек после Страшнога суда, пошто је душа без тела само душа а не потпун човек. На Посебном суду душе се деле у две врсте: душе праведне и душе грешне. Отуда су и у загробном животу могућна само два одговарајућа стања: стање блаженства и стање мучења, свако са својим многобројним нијансама; и два места: рај и пакао, опет свако са својим многим обитељима (Ср. Ин.14:2). Свето Откривење јасно и одређено учи да је у загробном животу могућа само двојака жетва: од тела – погибао, од духа – живот вечни (Гал.6:8). Но с обзиром на разне и многобројне степене моралног савршенства или порочности душа, разни су и многобројни су и степени блаженства и степени мучења душа у загробном животу.

Продужујући у загробном свету живот свим својим бићем, душе располажу потпуном личношћу и самосвешћу; оне осећају, сазнају, схватају, pacуђуjу, и уопште обављају све психичке радње. Очигледан пример за то имамо у Спаситељевој причи ο богаташу и Лазару: богаташ види и познаје Лазара и Аврама, осећа муку у пламену, моли за помоћ, сећа се своје браће на земљи и брине за њихову судбу на земљи и у загробном животу (Лк.16:23,24:27–28); патријарх Аврам живи у блаженству, објашњава богаташу природу раја и пакла, оправдава постојање блаженства и мука у загробном животу, указује на средства спасења (Лк.16:23:25–29).

Свети апостол Павле, који је још за живота на земљи био узношен у све светове у којима живи људско биће, благовести: да они који се у загробном животу налазе у преисподњи – «под земљом» (=τα καταχθόνια) могу се свесни и слободно определити за поклоњење Исусу као Богу и Господу (Флп.2:10). Свети апостол Петар говори ο Спаситељевој проповеди «духовима у тамници» (= душама умрлих); а то по казује да су они свесни и разумни, слободни и способни да проповед приме или одбаце (1Пет.3:19; 4:6). Христољубљени тајновидац, свети зналац небеских светова, види душе побијених за реч Божију и чује њихове речи, које изражавају њихову жељу и бојазан за оне који страдају на земљи у име Христово; а то показује да су оне свесна и лична бића (Откр.6:9–10; ср. Ин.8:56). И још: он у откривењу види и оне који су пред престолом Божјим и радосно служе Богу дан и ноћ (Откр.7:15; ср. 4:8:10). Душе у загробном животу радују се за оне на земљи који остају верни Еванђељу до саме смрти (Откр.12:11–12).

Богочежњивим душама праведника, Бог као свеправедни Судија, додељује блаженство, уводи их у светле обитељи радости рајске. То нам Свето Откривење показује и посведочава на разне начине. – У причи ο богаташу и Лазару Спаситељ вели да су душу многострадалног праведног Лазара, одмах после смрти, Анђели однели у наручје Авраамово, где се она теши (Лк.16:22–25). Пред Своје крсно страдање Спаситељ успокојава Своје ученике: Идем да вам приправим место. И када отидем и приправим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да и ви будете где сам ја (Ин.14:2–3; ср. Ин.17:24; 22–26). Α благоразумном разбојнику човекољубиви Господ са крста говори: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са миом у рају (Лк.23:43). Христочежњиви апостол Павле свом душом чезне: да се раздреши од тела и да с Христом буде (Флп.1:23). Α Коринћанима пише: више волим отићи од тела, и бити код Господа (2Кор.5:8). Ученику «кога љубљаше Исус» казане су и показане тајне загробног живота: видео је праведнике Божје у блеску славе пре но што је обављен последњи суд; видео је око престола Божјег двадесет и четири престола, и на њима двадесет и четири старца где седе, обучени у беле хаљине и са златним крунама на главама својим (Откр.4:4); видео је под небеским олтаром душе побијених за реч Божју и за сведочанство које имаху (Откр.6:9); и још: видео је народ многи, којега нико не може избројати, од свакога језика и колена и народа и племена, где стоји пред престолом и пред Јагњетом, обучен у хаљине беле (Откр.7:9; ср. 5:11).

Блаженство праведних душа у загробном животу проходи у неиспитаним тајанственим дубинама и висинама благодати Божије. Најсвеобухватнији назив тога јесте рај. Свети апостол Павле који је још за живота на земљи био узнесен у рај и видео његове незамисливе красоте, благовести: ο томе није слободно говорити човеку (2Кор.12:4). Овај блажени покој душа он сравњује са покојем који је за Бога Творца настао када је завршио стварање света (Евр.4:10).

Блаженство праведних душа у загробном животу долази од њихове благодатно-врлинске близине и општења са Господом Исусом, по речи Његовој светим ученицима Његовим на Тајној вечери: Доћи ћу, и узећу вас к себи да и ви будете где сам ја (Ин.14:3), и по молитви Његовој Оцу небескоме: Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да гледају славу моју (Ин.17:24). Спаситељ благовести: Који год верују у Њега – доћи ће и сести за трпезу са Авраамом и Исаком и Јаковом у Царству небеском (Мф.8:11). Анђели и праведници на небесима сачињавају једну Цркву – небески Сион, град Бога живога (Евр.12:22–23). У самој ствари,блаженствоправеднихдушапочињејошовденаземљиуњиховомхристочежњивом благодатно-врлинском охристовљењу и отројичењу, продужује се у загробном животу, и после Страшнога суда достиже пуноћу «са свима светима».

Но блаженство праведних душа у загробном животу је не само непотпуно већ и неподједнако, јер је сразмерно благодатно-врлинском развићу душа (Ср. Ин.14:2). На то нарочито указује благовест светог апостола Павла: Сваки ће примити своју плату по своме труду (1Кор.3:8).

Место у коме бораве праведне душе у загробном животу назива се у Светом Писму: рајем (Лк.23:43; 2Кор.12:4), Царством Божијим (Лк.13:28–29; Мф.6:33; 1Кор.15:50), Царством Христовим (2Пет1:11), Царством небеским (Мф.8:11; 5:3; 2Тим.4:18), наручјем Авраамовим (Лк.16:23), домом Оца Небеског (Ин.14:2), гором Сион, градом Бога живога, Јерусалимом небеским (Евр.12:12), Јерусалимом вишњим (Гал.4:26), небесима (Лк.12:33; Евр.10:34).

Драговољно сједињене са гресима и прожете њима за живота на земљи, грешне душе их се не могу механички ослободити изласком из тела или уласком у загробни свет; поготову не после праведне пресуде Посебног суда Божјег, на коме се ниједна грешна душа не ослобађа насилно својих милих грехова, које је за живота у телу претворила у неку врсту састојка свога бића. Отуда је стање грешних душа за гробом слично бившем стању њиховом на земљи; са том разликом што оне, лишене тела, сву стравичну стварност својих грехова држе у себи, преживљавају је као нешто своје, не могу никуда ван ње, нити имају предмет ван себе да је пренесу на њега. После Посебног суда грешне душе одмах одлазе у место туге и мучења, али је јачина осећања и сазнања те туге и тог мучења сразмерна степену њихове грешности. Осим тога, то мучење није потпуно, јер ће потпуно настати тек после Страшнога суда.

Ова тужна истина је Богом откривена, не човеком измишљена. Ο стварности постојања места мучења, а и самих мука, говори сама Истина – Господ Христос. Храбрећи Своје ученике на неустрашивост у проповедању Еванђеља, Он им вели: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити, него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мф.10:28). Α душу и тело убија грех, и његов творац и отац – Сатана, који и одводи грешне душе у своје мрачне обитељи. у причи ο богаташу и Лазару Спаситељ показује како грешна душа богаташева одмах после смрти би бачена у ад и подвргнута мукама (Лк.16:22–24). Натоварени гресима, грешници не могу, по речи Спасовој, узићи на небо, нити ући у дом Оца небеског, него умиру у гресима и са гресима који их држе далеко од Бога и од неба у своме страшном, адском ропству⁶⁶⁸.

Учење Светога Писма јасно изражава и очигледно посведочава стварност мучења грешних душа за гробом, но природу тог мучења покрива извесна нејасност. у главноме, то се мучење састоји у удаљености грешних душа од Бога, као извора блаженства, радости и светлости. Оне осећajу муку живећи живот без радости, без светлости, без блаженства. Нарочито се та мука појачава сазнањем и осећањем да је то мучење бесмртно неумртвљивом и неубивљивом бесмртношћу (Cр. Мф.7:23; 25:12; Лк.14:25,27; Мф.8:12; 22:13). Душе грешне налазе се у тамници духова (1Пет.3:19), у аду – εν τφ αδη (Лк.16:23; Откр.20:13) где несагориво сагоревају у огњу свог ђаволског самољубља и саможивости (ср. Мф.25:41; Лк.13:27–28), свесне свих својих грехова, разједане огњеним црвима очајања и гриже савести, но гриже савести која никада не може, због одсуства психофизичких благодатно-врлинских услова, одвести спасоносном покајању, као што ни Јуду није одвела правом покајању већ самоубиству, у коме врхуни тријумф греха (ср. Лк.16:24–25; Мк.9:43–44; Ис.66:24). Лишене тела и телесних предмета греха, грешне душе у загробном животу остају саме самците са својим гресима, голе у свом пламеном злу, у својим неугасивим страстима и похотама; оне пламте и отимају се ка телесним предметима на земљи, али одвојене од њих непрелетивом провалијом оне вечно обамиру у свом очајању, и никада не умиру, јер немају чиме да утоле своје пустињски жедне страсти, нити чиме да нахране своје адски гладне похоте. Њихово је мучење у толико веће што оне не само знају него и виде рајско блаженство⁶⁶⁹, али га не осећају као део себе већ посматрају као неку далеку, недосежну стварност, због чега је њихово неуспављиво сазнање – њихов неуспављив и неумољив мучитељ. Такво њихово мучење повећава још и сазнање, да се и пакао и све муке његове могао избећи врлинским животом на земљи (Ср. Лк.16:27–28). Језива провалија која зјапи између њиховог oceћањa и рајског блаженства као бескрајни удаљене и недосежне, но сасвим видљиве, стварности, чини њихову муку неиздржљивом (Ср.Лк.16:26). Налазећи се у друштву злосмрадних духова зла, грешне душе трпе разне, неисказане муке, у чијем су изналажењу зли дуси врло вични (Ср. Лк.16:23–24; Мф.22:13; 5:22–23; Лк.12:48).

Као што у овом животу постоје разлике у грешности и огреховљености људи, праведно је да постоје разлике и у мучењу грешних душа за гробом. Различите по порочности и степену искварености, грешне душе у загробном животу не трпе подједнаке муке него свака сразмерно својој грешности и огреховљености. Различним ступњевима моралне покварености одговарају разни степени мука (Ср. Мф.5:21–22; 11:21–24; Лк.19:22,27; 2Кор.9:6).

Место у које одлазе грешне душе после Посебног суда, лишено светлости, мрачно, у коме се не види), Светом Писму се назива: ад (αδης, од είδος и α = место лишено светлости, мрачно, у коме се не види) (Лк.16:23; Деян.2:27; Мф.11:23; Лк.10:15), тама најкрајња (Мф.22:13; 25:30), тамница духова (1Пет.3:19), бездна (Лк.8:31), преисподња (Флп.2:11), гејна (γέεννα = место мучења у аду) (Мф.5:22,29,30; 10:28; 18:9; 23:15,33; Мк.9:43,45,47; Лк.12:5; Иак.3:6), вечна мука (Мф.25:46).

Но сви ови називи, на разне начине, означавају једно исто; и то ово: грешне душе налазе се у загробном животу у месту осуде и гњева Божија, муче се, и то у извесном месту. При томе, иако се наша земаљска категорија просторности не може применити на загробни свет и живот, ипак је несумњиво да је ограниченост својство душе људске, јер је само Бог безграничан и свудаприсутан. Према томе, и место мучења грешних душа има извесних граница, које се не могу прелазити (Ср. Лк.16:26). Свето Писмо вели да је Јуда после смрти отишао «у своје место –εις τον τοπον τον ‘ίδιον’ (Деян.1:25); а грешни богаташ из ада моли патријарха Авраама да пошаље Лазара кући оца његова да посведочи његовој браћи, да не би и они дошли «у ово место мучења – εις τον τοπον τοϋτον τnς βασάνου» (Лк.16:28).

Основна је богочовечанска истина: у Цркви сви припадамо Господу Христу и преко Њега један другоме: «Јер ни један од нас не живи себи, и ни један не умире себи. Јер ако живимо, Господу живимо; ако умиремо, Господу умиремо. Ако дакле живимо, ако умиремо, Господњи смо. Јер за то Христос и умре и васкрсе и оживе да овлада и мртвима и живима» (Рим.14:7–9). И ми на земљи, и наши покојници у загробном свету сачињавамо једно Богочовечанско тело Цркве, које је «пуноћа Онога који све испуњава у свему» (Еф.1:23). И у том свеобухватном телу сваки од нас има своје место и учествује животом својим у саборном животу Цркве и живи у њему као лично биће.

Црква најречитије казује себе, своје богочовечанске истине и стварности преко молитве. Молитва је њен богонадахнути језик. У Цркви Христовој молитва је најважнија врлина. Она никад не престаје. Она је срце сваке врлине. Њоме и вера и љубав и све остале богочовечанске врлине расту и развијају се у све своје богочовечанске просторности и бесконачности. Отуда и од самог свемилостивог Спаса и од светих богомудрих Апостола неућутна истина еванђелска: «Молите се Богу без престанка» (1Фес.5:17). «Сваком молитвом и мољењем молите се Богу Духом без престанка, и уз то стражите са сваким трпљењем и молитвом за све свете (= за све хришћане)» (Еф.6:18). «у молитви будите једнако» (Рим.12:12). «Да вам не досади молитва; и стражите у њој» (Кол.4:2). «Треба се свагда молити, и не клонути» (Лк.18:1). «Стражите и молите се Богу» (Мф.26:41; Мк.13:13).

Свету тајну и свету силу молитве Православна Црква и има и зна. Отуда молитвена богочовечанска мисао Цркве многострано и христомудро описује живљење наших душа у загробном свету. И то она чини у својим заупокојеним службама, задушницама, молитвама, канонима, парастосима, поменима, светим литургијама. И летимичан поглед на то, речити је сведок тога. у овој ствари од посебне је важности реч Светог Макарија Александријског: Ο молитвама за покојнике. Тамо се вели:

Једном Свети Макарије Александријски упита Анђеле који су га пратили по пустињи: «Пошто је од светих Отаца предато да се у цркви врши принос Богу за преминулог у трећи, девети и четрдесети дан, каква онда од тога бива корист по душу покојника?» Анђео одговори: «Бог није допустио да ишта непотребно и некорисно бива у Његовој Цркви. Јер када у трећи дан бива у цркви принос, онда душа умрлога добија од чувајућег је Анђела олакшање у тузи коју она осећа због растанка са телом; добија зато што је за њу извршено у цркви Божјој славословље и принос, те се у њој рађа блага нада. Јер у току два дана души се дозвољава да заједно са Анђелима који се налазе поред ње хода по земљи где хоће. Отуда душа која љуби тело (= телољубива душа) лута понекад око куће у којој се растала са телом, понекад око гроба у коме је тело погребено; и тако проводи два дана као птица тражећи себи гнездо. Врлинска пак душа хода по оним местима на којима је обично творила правду. у трећи дан Онај који је васкрсао из мртвих наређује да се свака хришћанска душа, по угледу на Његово васкрсење, узнесе на небеса ради поклоњења Богу свих. Стога Црква има добар обичај вршити у трећи дан принос и молитву за душу. После поклоњења Богу, Бог наређује да се покажу души разна и пријатна насеља светих и лепота раја. Све то разгледа душа шест дана, дивећи се и прослављајући Творца свега, Бога. Α посматрајући све то, она се измењује и заборавља тугу коју је имала боравећи у телу. Али, ако је крива за грехе она, при посматрању благовања светих, почиње туговати и укоравати себе, говорећи: тешко мени! колико сам се оништавила у том свету! Заневши се задовољавањем пожуда, ја сам већи део живота провела у безбрижности, и нисам послужила Богу како треба, да бих се и ја могла удостојити ове благодати и славе. Тешко мени кукавној!… Α после разгледања у току шест дана свих радости праведника, Анђели је поново узносе на поклоњење Богу. Стога, добро чини Црква, вршећи у девети дан службе и принос за усопшег. После другог поклоњења, Владар свих наређује одвести душу у пакао и показати јој сва тамошња места мучења, разна одељења пакла, и разноврсна мучења непобожних, у којима находећи се душе грешника непрестано кукају и шкргућу зубима. По овим разним местима мука душа се носи тридесет дана дрхћући да и сама не буде осуђена на затвор у њима. У четрдесети дан душа се опет узноси на поклоњење Богу; и тада већ Судија одређује души место које одговара њој према њеним делима. Стога Црква поступа правилно чинећи у четрдесети дан помен за преминуле⁶⁷⁰.

По растанку са телом душу православног хришћанина прати Црква својим молитвама на њеном путу кроз загробни свет, молећи се Господу да јој опрости грехе и настани је у блаженству праведних. То сведочи «Опело» које се врши над православним хришћанином.

Црква се моли: да Спас упокоји душу слуге Свога са душама преминулих праведника у блаженом животу; да јој опрости сваки грех вољни и невољни; да јој подари царcтвo небеско; да је као Победитељ смрти настани у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора; јер је Својим Богочовечанским домостројем cпасењa постао васкрсење, и живот, и покој уснулог слуге Свог. И Он нам као Једини Човекољубац дарује «живот нестарив и вечни». И човек, мада носи ране грехове, слика је неизрециве славе Божије, и улазећи у небеске светове вапије: смилуј се, Господару, на своје створење, и очисти Својим милосрђем, и дај ми жељену отаџбину, чинећи ме опет житељем раја; врати ме богосличности, да се у првобитну лепоту обучем!

Окружујући покојника молитвама својим Црква се моли: упокој, Боже, слугу Твога, и смести га у рај где зборови Светитеља, Господе, и праведници сијају као звезде; упокој уснулог слугу Твог, не гледајући ни на какве грехе његове. – Благовест је «Опела»: У небеским дворима свети Мученици се једнако моле да Господ Христос удостоји вечних блага преминулога, кога је преместио са земље. – И онда уздисајна молитва Цркве: Са Светима упокој, Христе, душу слуге Твога, где нема болести ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни.

На догледу небеских светова Црква нам казује вечне богочовечанске истине ο бићу људском: На земљи све је слабије од сенке, све од снова варљивије; у трен ока, и све ово смрт узима. Него, Христе, у светлости лица Твога, и у наслађењу красотом Твојом, као човекољубац упокој. – Авај мени, какву борбу има душа када се одваја од тела! авај, колико тада плаче, и нема ко да се смилује на њу. Ка Анђелима подиже очи, узалуд се моли; κ људима пружајући руке, нема ко да јој помогне. Зато, мила браћо моја, сетивши се краткоће живота нашег, молимо од Христа покој престављеноме, и душама нашим велику милост. – Таштина је све људско што после смрти не остаје; не остаје богатство, нити права слава; јер кад смрт наиђе, све се то уништи. Стога завапимо Христу бесмртноме: престављенога од нас упокој, где је обиталиште свих који се веселе. – Где је приврженост свету? Где је маштање ο пролазноме? Где је злато и сребро? Где је мноштво слугу и врева? Све је прах, све пепео, све сенка. Но хајдете, завапимо Бесмртноме Цару: Господе, вечних Твојих добара удостој престављенога од нас, дајући му покој у неостаривом блаженству Твом.

– Плачем и ридам кад помислим на смрт и видим у гробовима нашу, по слици Божјој саздану, лепоту где лежи без облика, без славе, без изгледа. О чуда! Каква се тајна догоди с нама? Како се предадосмо трулежи? како се присајединисмо смрти? Ваистину, као што је писано, по заповести Бога који даје покој престављеноме.

Вера у распетога Бога осигурава души рај на молитвени вапај: Помени нас, Господе, када дођеш у царство своје!

– Разбојника, Христе, који Ти је на крсту завапио: «Помени мене», Ти си покајањем учинио житељем раја; удостој и мене недостојног. – Смрт није ништа друго до пресељење са земље у загробни свет. И пратећи душу људску при том пресељењу Црква се моли: Ти који господариш душама и телима, у чијој је руци дисање наше, утеха ожалошћених, упокој у насељу праведних слугу Твога кога си преселио. – Сада се руши житејско зло славље таштине. Јер дух напусти обиталиште, блато поцрне, сасуд се разби, безгласан, неосетљив, мртав, непокретан. Помолимо се Господу да вечни покој подари овоме кога шаљемо гробу. – Шта је наш живот? Уистини цвет, и дим, и јутарња роса. Приђите дакле, и загледајмо добро у гробове: где је телесна лепота? где младост? где су очи и облик телесни? Све је као трава свенуло, све је нестало. Ходите, припаднимо Христу са сузама. – Велики је плач и ридање, велико уздисање и мука растанак душе, ад и погибао; привремени живот – пролазна сенка, варљиви сан; труд живота земаљског – неблаговремено маштање. Побегнимо стога далеко од сваког земаљског греха, да бисмо наследили небо. – Приђите, потомци Адамови, погледајмо на земљи распростртог како напушта сву красоту лика нашег, расточеног у гробу гнојем, црвима, прогутаног тамом, покривеног земљом. Помолимо се Христу да да вечни покој овоме кога остављамо невидљива за очи наше. – Када страшни анђели силом отржу душу од тела, она заборавља све сроднике и познанике, и брине се како ће предстати суду за све таште и бедне телесне ствари. Ходите стога преклињући Судију, помолимо се сви да Господ прости оно што он учини. – Све сласти и славе овога живота заиста су таштина и трулеж:! Јер сви ишчезавамо, сви умиремо: и цареви и кнежеви, судије и силници, багати и сиромаси, и сва природа људска; јер се сада суновраћују у гробове они што беху у животу. Помолимо се да их Господ упокоји.

Свемилостива Богомајчица је највећа нада ових смртника. Црква јој се вапајно моли: Спасавај оне што се на Тебе надају, Мајко незалазног Сунца, Богородице. Молимо Ти се, молитвама својим умоли преблагога Бога да упокоји сада престављенога где духови праведних блаженствују; покажи их, Свебеспрекорна, као наследнике божанских добара у дворима праведних, у вечни спомен. – И покојник мери себе, мери људско биће на небоземним теразијама и потресно се исповеда: Гледајући ме где лежим безгласан и бездахан, плачите нада мном, браћо и пријатељи, сродници и познаници, јер јуче разговарах с вама, и изненада наиђе на мене страшни час смрти. Но приђите сви што ме волите и целивајте ме последњим целивом, јер нећу с вама више ходити, ни разговарати: одлазим Судији у кога нема пристрасности; пред Њим заједно стоје слуга и господар, цар и војник; богаташ и просјак. једнаки су, јер ће се сваки од својих дела или прославити или посрамити. Но молим све и преклињем, молите се непрестано Христу Богу за мене, да по гресима мојим не будем одведен у место мучења, него да ме смести где је светлост живота. – Упокој, Христе, уснулога слугу Твога молитвама Мајке Твоје, и Претече Твога, Апостола, Пророка, Јерараха, Преподобних и Праведних, и свих Светих. – Свакој души људској која креће из земаљског у загробни свет, и која има живети у том свету, потребан је васкрсли Господ и молитве свих Светих, да би она могла имати удела у блаженству праведних: Васкрсли из мртвих, Христос истинити Бог наш, молитвама Пречисте Матере Своје, светих славних и свехвалних Апостола, преподобних и богоносних Отаца наших, и свих Светих, нека душу слуге Свог који се од нас преставио, у насељима Праведних настани, у наручју Авраама упокоји, и са Праведнима уврсти, а нас помилује и спасе, као добар и човекољубив.

Богочовечанске тајанствене истине загробног живота употпуњује нам «Свештеничко опело». Црква молитвено благовести: Ужасна је и страшна тајна за све када се душа од тела разлучује: душа онда одлази наричући, а тело се предаје земљи и затрпава. Стога ми, дознавши за последњи одлазак, похитајмо Спаситељу, вапијући са сузама; помени и нас када дођеш у царство Своје. – Умрлога са надом на васкрсење удостој, Спасе, светога стајања с десне стране Тебе са изабранима Твојим, свесрдно Ти се молимо славећи Те, Човекољупче. – Избранога слугу Твога, Човекољупче, који се преселио са земље, удостој да се светло радује у драгоценом Царству небеском, прелазећи као милосрдан преко душевних сагрешења његових. – Притом, Пресветој Богомајци смерно се молимо: Сви те по дужности с љубављу славимо, Дјево пречиста Маријо Мати Божја, јер је око молитве Твоје неуспављиво. Избави нас сада од грехова и суда смртнога. – Онда потресни вапај: Што се без потребе кидаш, ο човече? Један час, и све пролази. Јер у паклу нема покајања, нити тамо има попуштања. Тамо је црв неуспављиви, тамo земља сва тамна и мрачна, где ја имам бити осуђен: јер се уопште не трудих да често говорим псалам: Алилуја. – Када требамо путовође идући у неку земљу, шта ћемо радити када пођемо у земљу коју не познајемо? Многo ти је онда потребно путовођа, много молитава да те прате, да би јадну душу сачувао док стигне до Христа и рекне Му: Алилуја. – Подложни телесним страстима, неће тамо никако имати одмора, јер су тамо страшни тужитељи; тамо се и књиге отварају. На коју ћеш страну онда погледати, човече? и ко ће ти тада помоћи тамо? Једино добро што си за живота чинио, и добро што си сиротама учинио, певајући: Алилуја. Ћутите, ο ћутите! умукните сада пред овим што лежи, и видећете велику тајну; јер је страшан час. Умукните, да би душа његова с миром отишла; у великој се борби находи, и у великом страху моли Бога: Алилуја. – Ми горимо од узбуђења слушајући само да је тамо вечна светлост, тамо – извор живота нашег, тамо – наслада вечна, тамо – рај коме се свака душа праведна радује. Стекнимо се сви у Христу и ми, да бисмо сви завапили Богу: Алилуја.

На догледу царства Христовог у ономе свету и неисказаних красота његових непролазних, Црква кличе: Ο радости Праведних, коју ће примити када Судија дође! Тамо је спремљен дворац, и рај, и цело Христово царство. Учини, Христе, да се у њему слуге Твоје веселе увек са Светима. – Свесрдно се, верни, помолимо Христу, да брата, уснулога у вери и нади на васкрсење, настани у насељима Светих, јер је суд тамо ужасан, и испитивање страшно, и нико сам себи помоћи не може, сем добра дела и заједничка молитва верних, – и завапијмо: немој се, Господе, судити са слугом Твојим. – у неостаривој слави Твојој и сладости рајској настани, Благи, од нас сада престављенога, јер Ти је православљем и покајањем прибегао у вери, и учини га изабраним учесником царства Твога. – Наиђе смрт као грабљивац; наиђе рушитељ и сруши ме; наиђе и показа ме као непостојећег; наиђе, и ја који сам земља, лежим као да ме нема. Заиста смо сан, заиста смо привиђење ми људи. Но ходите, завапимо Бесмртноме Цару: Господе, престављенога од нас удостој вечних добара Твојих, упокојавајући га у нестаривом животу.

Богонадахнута је служба за покојне: «Парастос или Панихида». у њој се сви чланови Цркве заиста осећају као чланови једног небоземног богочовечанског тела Христовог: једна им је душа, једно срце, један живот, један Господ, једна Глава: чудесни Спаситељ Богочовек Христос. Са страхом и трепетом ми се у умилењу молимо Господу живих и уснулих: за спасење душа наших; за опроштај грехова онима што се у блаженој успомени преставише; за њихов покој, тишину, блажену успомену; да се ослободе сваке патње, и туге, и уздисања, и да се настане где сија светлост лица Божија; да их стави под окриље Авраама, Исака и Јакова. – И онда, ујединивши све молитвене прозбе наше у једну саборну богоугодну молитву: измолимо милост Божију, и царство небеско, и опроштај грехова за све, сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Јер је Он васкрсење, и живот, и покој уснулих слугу Својих. – Гледајући људско биће са богочовечанских висина, Црква открива у њему богочовечанске стварности христолике и моли се у Парастосу: Једини Творче који дубоком мудрошћу све човекољубиво уређујеш, и свима дајеш оно што је корисно, упокој Господе душе слугу Твојих. – И још: Упокој, Спасе, с Праведницима слуге Твоје, и настани их у дворима Твојим, као што је писано, не гледећи као добар на сагрешења њихова вољна и невољна, и сва у знању и незнању учињена, Човекољупче! – И све то приводи нас «спасењу душа наших» – Пресветој Богородици, и ми Јој се вапајно молимо: Тебе имамо и као тврђаву, и као пристаниште, и као драгу молитвеницу Богу кога си родила, Богородице, верних спасење. – И несравњено више дарује нам свемилостива Богомајчица, дарује нам и спасење и рај: Радуј се, Чиста, која си родила Бога телом на спасење свију, и којом род људски нађе спасење, да бисмо Тобом нашли рај, Богородице чиста, благословена.

Опет и опет прибегавамо светој саборној молитви ради спасења наше једноверне и једноземне браће, ради њиховог христољубивог блаженствовања у загробном свету: Са дусима преминулих праведника упокој, Спасе, душе слугу Твојих, чувајући их у блаженом животу који је у тебе, Човекољупче. – у почивалишту Твоме, Господе, где почивају сви Твоји Светитељи, упокој и душе слугу Твојих, јер си Ти једини Човекољубац. – Ти си Бог који је сишао у ад, и ослободио окова сужње; сам и душе слугу Твојих упокој Спаситељу. – Једина чиста и беспрекорна Дјево, која си Бога безсемено родила, моли да се спасу душе слугу Твојих⁶⁷¹.

Но међу богослужењима за покојне врх изнад свих врхова, и савршенство изнад свих савршенстава, и моћ изнад свих моћи сачињава света Литургија. Основна је богочовечанска благовест и бесмртна богочовечанска стварност: сви верни и у земаљском и у загробном свету, сачињавајући једно богочовечанско тело Цркве Христове, у њему и њиме се освећују, спасавају, охристовљују, обогочовечују, обожују, отројичују, и то сваки по мери свога благодатно – врлинског ревновања и узрастања. Јер: «Исус Христос јуче је и данас онај исти и вавек» (Евр.13:8). Ако игде, ако икада ми живимо Господом Христом, ми то чинимо у светој Литургији и светом Литургијом. у њој ми «живимо Њиме (1Ин.4:9), и ходимо «као што је Он ходио» (1Ин.2:6; ср. Пет.1:14:16). И саборно «са свима светима» (Еф.3:18), и свима покојнима доживљујемо свету тајну Богочовечанског домостроја спасења који се светом Литургијом продужује и остварује. Она сведочи: сви се спасавамо јединим Спаситељем рода људског – Господом Христом, бoгочовечанским телом Његовим – Црквом. Сва је Црква, у васцелости својој присутна у светој Литургији: Пресвета Богомајка и сви Светитељи за Њом и са Њом, и сви живи и сви покојни. То сведоче: света Проскомидија, јектенија за покојне, и спомињање по освећењу Дарова свих покојних.

На светој Проскомидији се ваде честице: за Пресвету Богородицу која возглављује род људски; за Пророке, Апостоле, Јерархе, Мученике, Преподобне, Бесребренике, и све Свете; а после њих за живе и за покојне. И пошто се освете Дарови и постану тело и крв Господа Христа, онда се опет спомињу сви чланови Цркве.

«Још Ти приносимо ову разумну службу за преминуле Праоце, Оце, Патријархе, Пророке, Апостоле, Проповеднике, Еванђелисте, Мученике, Исповеднике, Испоснике, и за сваког праведног који је у вери преминуо. Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владарку нашу Богородицу и Увекдјеву Марију; за Светог Јована, Пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне Апостоле,… и за све Твоје Светитеље, чијим молитвама посети нас, Боже; и помени све преминуле у нади васкрсења живота вечнога, и упокој их, Боже наш, где сија светлост лица Твога,… и све и сва».

Посреди је најчудеснија и најчудотворнија саборност Бога и човека, богочовечанска саборност, богочовечанска свесаборност у Богу и Богом Христом Господом = Његовом Црквом; на челу рода људског и анђелског – Пресвета Богородица, а за Њом и сав род људски. Такав је наш, очигледно литургијски, домострој спасења света, извршен Јединим Човекољупцем, који је толико волео човека да је и сам постао човек, и као Богочовек – као Црква извршио богочовечански домострој спасења света, домострој – најсавршенији и једини свеобухватно и беспрекорно човекољубив. Таква је света тајна Христовог тела – Цркве, Христовог тела – Евхаристије, Богочовечанског тела – Цркве = тајна спасења = тајна обогочовечења = тајна охристовљења = тајна обожења = тајна отројичења.

Постигнут је божански и човечански циљ спасења света: Евхаристична жртва принесена је за све и сва. И за саму Пресвету Богородицу, иако је Она безгрешна. Јер Богочовек Господ Христос је једини Спаситељ света и рода људског, па и Пресвете Богородице, те најсавршеније Праведнице рода људског, савршеније и славније и од самих Херувима и Серафима. Јер нам је преко Ње безгрешне и свебеспрекорне дошао Спаситељ и спасење света, Обожитељ и обожење света, Васкрситељ и васкрсење света, и сви безбројни богочовечански дарови Јединог Човекољупца. Тако се добила једина савршена теодикеја и једина савршена антроподикеја: оправдан је Бог што је створио овакав свет, и оправдан је човек, јер је Богочовеком Христом = Његовом Црквом постигао вечни божански циљ свога бића и свога постојања.

Кроз све своје промене и мене сва твар хита своме завршетку. Кроз све дан и све ноћи сви људи, а са њима и за њима и сва твар, хитају последњем дану, у који ће се свршити тајна овога света и историје људске. Сви дани, као бели потоци, и све ноћи, као црни потоци, ломе се и пробијају кроз урвине и гудуре постојања носећи сва бића и сву твар ка последњем дану, у који се морају слити и завршити свој ток. Све што је живело и живи у крлетци времена, мора ући у тај последњи дан, мора се искрцати на његову обалу. Нема бића ни твари које поток времена, јурећи коритом простора, неће снети у тај последњи дан. Тим даном време ће завршити своје постојање, због чега се он у Откривењу и назива – последњи дан (Ин.6:39,40,44; 11:24; 12:48), велики дан (Деян.2:20; Иуд.1:6). Α пοшто је то Богом одређени дан у који ће Он судити васељени (Деян. 17:31), то се он и назива – дан суда (Мф.10:15; 11:22,24; 12:36; 2Пет.2:9; 3:7; Ин.4:17) дан гњева и откривења праведнога суда Божјег (Рим.2:5). Но пошто је сав суд предат Сину (Ин.5:22), и пошто се у последњи дан Син има јавити као судија у слави, то се овај дан назива још – дан Сина Човечјега (Лк.17:22,24:26), дан Господњи (2Пет.3:10; 1Фес.5:2; ср. Иез.13:5; Ис.2:12; Иоиль.2:31: Соф.1:14; Мал.4:1), дан Христов (2Фес.2:2; Флп.1:10; 2:16), дан Господа нашега Исуса Христа (2Кор.1:14; 1Кор.1:8; 5:5), дан суда и погибли безбожних људи (2Пет.3:7; 2:9). У тај многозначајни дан Господ ће изрећи Свој последњи завршни суд ο целокупној историји света и човека, ο свима људима укупно и ο сваком човеку посебно. И као што је Господ по завршетку стварања света извршио смотру над свим створеним бићима и тварима, и ο свему изрекао Свој суд да је «веома добро» (Быт.1:31), – тако ће Он и у последњи дан извршити смотру над свима бићима и тварима на завршетку њиховог пута кроз историју, и изрећи Свој суд ο свему и свачему. Тада ће Он коначно разлучити добро од зла, и повући између њих непролазну границу; тада ће Он у свима вредностима људским изрећи Свој непогрешиви суд; тада ће Он на савршено осетљивим и тачним богочовечанским теразијама правде и љубави Своје измерити сва дела људска, све мисли људске, све жеље људске, све речи људске; тада ће се «свршити тајна Божија – το μυστιηριον του Θεου» (Откр.10:7) ο човеку, ο твари, ο свету, о васељени; тада ће сви добри и све добро наследити вечно блаженство, вечни рај, а сви зли и све зло – вечну муку, вечни пакао.

Као што је време почело своје постојање Христом, тако ће га и завршити Њиме: последњи дан биће у исто време и дан другог доласка Христовог. у тај необични дан престаће да постоји време. Тада ће се збити чудна реч Светог Откривења: «Времена неће бити више» (Откр.10:6). На неки тајанствени начин време ће утонути у вечност. Али, док нам је у Светом Писму јасно откривено шта ће се све догодити у последњи дан, није нам откривен сам тренутак у који ће наступити тај дан. То је остало сакривено у неиспитаним дубинама Божанског ћутања, и сачињава недокучиву тајну Божију. Она је сакривена и од Анђела и од људи, и живи у неприступачној светлости Божјег свезнања. На непосредно питање светих Апостола ο томе, Спаситељ је одговорио: О дану томе и часу нико не зна, ни Анђели небески, до Отац мој сам (Мф.24:36; ср. Мк.13:22). Ову им тајну није казао ни онда када им je у времену између Свог Васкрсења и Вазнесења откривао тајне Богочовечанског домостроја спасења, и говорио им ο Царству Божјем (Деян.1:3). Α када су Га питали: Господе, хоћеш ли сада успоставити царство Израиљево? Он им је одговорио: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти (Деян.1:7–8). Ни великом Апостолу народа, коме је «по откривењу казана тајна» Еванђеља Христовог, и то казана самим Господом Исусом (Еф.3:3; Гал.1:12), није откривена тајна ο томе кога ће тренутка наступити последњи дан, дан другог доласка Христовог. Он пише Солунским хришћанима: За час. и времена, браћо, није потребно да вам се пише, јер сами добро знате да ће дан Господњи доћи као лупеж по ноћи (1Фес.5:1–2; ср. 2Пет.3:10).

Благовест је Светог Откривења: Господ ће по други пут доћи; а када – то не знамо. По промислитељском човекољубљу Божјем то је сакривено од нас, да бисмо даноноћно стражили над собом помоћу светих врлина очекујући Спаситељев долазак. На то указује Спасово упозорење Његовим следбеницима: Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мф.24:42; ср.24:44,50; Мк.13:33–35; Лк.12:35–40; 17:24–30); стражите, јер не знате дана ни часа у које ће Син Човечији доћи (Мф.25:13).

Таква промислитељска изненадност другог доласка Спасовог корисна је за праве хришћане, али не за оне који су душу своју раслабили, помрачили пороцима, загадили страстима, и на тај начин постали плен «окамењене неосетљивости»⁶⁷². Безбрижност и окамењена неосетљивост људи пред други долазак Господа Христа биће слична безбрижности и окамењеној неосетљивости људи у време Нојево, јер, по речи Спаситељевој, као што је било у време Нојево, тако ће бити и долазак Сина Човечијег; као што пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не осетише док не дође потоп и однесе све, – тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мф.24:37–39). Зато, будите готови, саветује Спаситељ, јер у који час не мислите доћи ће Син Човечији (Мф.24:44). Живећи тим саветом Спасовим, Апостоли га са много ревности предају хришћанима: Браћо, приближи се долазак Господњи (Иак.5:7–8), приближи се крај свему (1Пет.4:7); последњи је час (1Ин.2:18).

Но, иако нас је Господ, спасења нашег ради, оставио у неизвесности ο часу Свога другог доласка, није нас оставио у неизвесности ο знацима који ће претходити Његовом другом доласку и ο сигналима који ће наговестити близину Његовог доласка. Ти су знаци: проповедање Еванђеља свима народима, свој твари; обраћање Израиља Христу; појава Антихриста; велики потреси међу људима и у природи: ратови, револуције, глади, помори, земљотреси, велики знаци на небу.

Проповед Еванђеља свима народима, и све што она буде изазвала међу њима, биће сигнал другог доласка Спаситељевог, по речи Његовој: Проповедаће се ово Еванђеље ο Царству по свему свету, за сведочанство свима народима. И онда ће доћи крај (Мф.24:14). То значи: Еванђеље ће постати познато свима народима (Мк.13:10), али не значи да ће га сви народи и усвојити. На то указују речи: за сведочанство свима народима. Α оне значе: за сведочанство свима народима ο љубави Божјој према њима, ο искупитељском подвигу Јединородног Сина Божјег, ο Цркви и ο васцелом чудесном Богочовечанском домостроју спасења у њој, и у опште ο свима вечним истинама Божјим у њој. Стога нико неће имати оправдања за неверовање у Христа Бога; нико се неће моћи изговарати: нисам знао за Христа, за силу и моћ Његовог Еванђеља и за вечне истине Божје. То сведочанство свима народима ο Еванђељу даће могућности да у Цркву Христову, по речи Апостола народа уђе «пуноћа народа (Рим.11:25) тојест «сви предвиђени Богом незнабошци»⁶⁷³. С друге пак стране, многи ће, кад сазнаду за Еванђеље, бесомучно устати против њега, и тиме показати колико су људи заљубљени у зло, колико су постали робови греха и лажи, колико су постали оруђе сатанског зла против вечног Божјег добра (ср. Мф.24:9). И у тој општој борби за и против Еванђеља, наступиће тренутак када ће се, по речи Апостола, сав Израиљ спасти (Рим.11:26), и испуниће се пророштво старозаветног Еванђелиста: Доћи ће од Сиона Избавитељ и одвратиће безбожност од Јакова (Ис.59:20; ср. 27:9; Ос.3:5). Ово обраћање Израиља Христу, по претсказању пророка Малахије, извршиће пророк Илија Тесвићанин (Мал.4:54), који ће заједно с Енохом доћи с неба у дане Антихриста, и борити се против њега за правду Еванђеља Христова.⁶⁷⁴

Насупрот ширењу Еванђеља Христова, подвижници зла ће ширити и распростирати зло у свима могућим облицима. Да би омели успех Еванђеља, они ће мобилисати све лажи, сва зла, сва насиља, све ужасе, и натуткати их на хришћане, еда би саблазнили, ако је могуће, и изабране. Плиткоумни поклоници зла напредоваће у злу; у капи меда даваће отров зла; маскираће зло најпривлачнијим маскама; умножиће безакоња до ужаса; ронећи у дубине христоборачких душа, помамљено зло изазиваће потресе у њима, минирати их, и оне ће експлодирати безочном хулом на све што је Христово; «ад всесмјехливиј» – свеисмевајући ад исмејаће све што је Божје; тајна зла опчиниће многе, залудеће их; својим лажним сјајем и привременим успехом зло ће саблазнити многе.

Сво то махнито пировање зла Апостол назива тајном безакоња – το μуστήριον της ανομίας –која ради у синови ма противљења (1Фес.2:7), ради против свега Христовог и Божјег, и чини да људи одступају од Господа Христа (2Фес.2:3). Против тајне Божје, тајне Христове, – а то је Црква –, иставља се тајна Сатане, тајна зла. Вешто маскирајући себе, зло ће у последње дане дејствовати успешно кроз лажне христосе и лажне пророке (Мф.24:24). Описујући то време, Спаситељ говори: Многи ће доћи у име моје говорећи ја сам Христос. И многе ће преварити (Мф.24:5). И изићи ће многи лажни пророци, и превариће многе (Мф.24:11). Α свети апостол Павле, у својој пророчкој визији, као објашњавајући ове Спаситељеве речи, вели: Дух Свети разговетно говори да ће у последња времена одступити од вере слушајући лажне духове и науке ђаволске (1Тим.4:1). Разоривши лажју чак и савест своју, они ће живети по својим жељама ругајући се свему Христовом (1Тим.4:5; 2Пет.3:3; Иуд.18). Залуђени злом, они здраве науке неће слушати, него ће по својим жељама накупити учитеље који ће им ласкати, и одвратиће уши од истине, и скренуће се ка гаталицама (2Тим.4:3–4).

Посматрајући последња времена са своје богочовечанске небеске осматрачнице, и обиље зла у њима, апостол Павле пише Тимотеју: Знај да ће у последње дане настати времена тешка. Јер ће људи постати самољубиви, среброљубиви, хвалише, горди, хулници, непокорни родитељима, неблагодарни, неправедни, нељубавни, непримирљиви, клеветници, неуздржници, бесни, недоброљубиви, издајници, нагли, надувени, који више маре за сласти него за Бога, који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли (2Тим.3:1–5). Зло ће се силно размножити, минираће народе и царства, и устаће народ на народ, и царство на царство; настаће глади и помори и земљотреси и страхоте и буне (Мф.24:6,7; Лк.21:11; Мк.13:8), и невоља велика каква није била од постања света нити ће бити (Мф.24:21), и због умножених безакоња охладнеће љубав многих, и многи ће се саблазнити (Мф.24:12:10), мрзост опустошења биће на месту светом (Мф.24:15), и – Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк.18:8)?

Сва привидна привлачност, и огромност, и чаробност зла, са свима својим лажним чудесима, сабраће се, и оваплотити, и олицетворити у Антихристу, као противнику свеколиког добра Божјег, оличеног у Господу Христу и Његовим следбеницима. У Антихристу ће зло достићи своје крајње савршенство на земљи, и он ће бити генијално и неподраживо зло. Сва зла, растурена по свету, сакривена по гудурама људских душа и по провалијама ђаволских зловоља, он ће сабрати у себе, сјединити у себи, и јавити се као саборност зла, као васељенскост зла, као бог зла, као свезло. Он ће у свему бити супротност Христу: Христос је оваплоћено добро и истина, он ће се трудити да буде оваплоћено зло и лаж; Христос је апсолутно добро, он ће се трудити да буде апсолутно зло; Христос јe дао свету Еванђеље, он ће се трудити да да свету антиеванђеље. У њему ће бити сав ђаво, као што је у Христу сав Бог. Он ће у свему бити непомирљив противник Христов, трудећи се свим силама да свуда потисне Христа и замени Га собом. Кроз њега ће се најпотпуније и најбезочније испољити сва, вековима гомилана у људима, сатанска злоба, злоћа и мржња према Богу. Он значи завршни бунт против Бога, завршну борбу човека са Богом. Он ће показати најогорченије богоборство и христоборство, какво само људска природа, помогнута и подбадана Сатаном, може иставити против Бога и Христа у својој последњој битци са Њим. Све антихристовско, што је икада у људима тињало или тиња, или беснило и бесни, он ће сабрати у себе, апсолутизирати и иставити против Господа Христа. И пре њега је било, има их, и биће много антихриста, јер по речи Апостола љубави, антихрист је сваки који одриче да је Исус – Месија, Искупитељ (1Ин.2:22), сваки који одриче оваплоћење Бога у Христу (1Ин.4:2–3; 2Ин.1:7), сваки који одриче Свету Тројицу (1Ин.4:22–23). Но сви ови антихристи, у ствари су само претече главног Антихриста, Антихриста у правом смислу речи, који се има јавити пред крај света, за последњу, решавајућу битку са Христовом Црквом (2Фес.2:3–12). Велики тајновидац, Свети Јован Богослов, који је боље него ико од људи видео и Бога и ђавола, и рај и пакао, и тајну добра и тајну зла, издваја главног Антихриста од осталих многобројних антихриста, и овако пише: Антихрист ће доћи, и сад многи антихристи посташе (1Ин.2:18). «Треба знати, вели Свети Дамаскин, да Антихрист има доћи. Мада је антихрист сваки који не исповеда да је Син Божији дошао у телу, да је савршени Бог и постао савршени човек, не престајући бити Богом; али у сопственом смислу и изузетно Антихристом се назива онај што има доћи при крају света»⁶⁷⁵.

Антихрист he бити човек од душе и тела; и као такав – најпотпуније, најсавршеније оваплоћење људско-сатанског зла. Он ће дејствовати као човек; говориће људима као свој својима; говориће им у име човека, у име човечнога, чисто човечнога, попут Ничеовог: Menschliches all zu Menschlichеs; говориће им у име своје, и многи ће га примити. И збиће се пророштво Спаситељево, речено ο Антихристу: Ја дођох у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити (Ин.5:43). – Као човек, Антихрист ће се одликовати од других рђавих људи својом безмерном греховношћу, безграничном заљубљеношћу у зло, неисказаном мржњом и непријатељством према Христу Богу. Он ће бити оваплоћење зла, но не оваплоћење ђавола, јер се ђаво не може оваплотити у човека. «Не сам ђаво постаје човек, на начин на који је Господ постао човек – сачувај Боже! – него се рађа човек од блуда и прима на себе сву делатност Сатане. Јер Бог, знајући унапред исквареност његове будуће слободне воље, допушта ђаволу да се настани у њему», вели Св. Дамаскин⁶⁷⁶.

Добровољно примивши у себе Сатану, Антихрист ће се силом своје развраћене воље тако присно сјединити с њим, тако свесрдно саживети са злом и грехом, да ће сав по стати грех, и биће по преимућству «човек греха» (2Фес.2:3), а тиме и «син погибли» (2Фес.2:3), јер ће и себе и своје следбенике погубити смрћу иза које нема васкрсења. Логика зла и греха наћи ће у њему свог најумнијег апологета. Он ће умети генијално маскирати зло привидним добром, вешто премазивати отров смрти лажним медом бесмртности, уметнички прикривати ругобност греха тобожњим чудесима и знацима, магијски учинити грешне сласти саблажњиво привлачнима, да ће многе и многе преварити и душе им погубити (2Фес.2:9–12). Његово самољубље, распаљивано Сатаном, разбуктаће се у пοжар такве сатанске гордости, да ће он прогласити себе за Бога, уздижући себе изнад свега што се зове Бог и издавајући себе за Бога (2Фес.2:4). у њему ће се «сјединити и усредоточити сва сила богоодступништва»⁶⁷⁷, и он ће као Бог сести у храму Божјем, показујући себе да је Бог (2Сол. 2:4)⁶⁷⁸. Насупрот тајни побожности он ће иставити тајну безакоња (1Тим.3:16; 2Фес.2:6) са свима њеним сатанским дубинама (Откр.2:24), Саблажњивим привлачностима и привидним чарима.

Своје богоодступништво Антихрист ће нарочито пројавити у томе што ће потрти све Божанске законе, зацарити безакоње, починити хиљаде безакоња, и друге побуђивати на њих, због чега га Апoстол и назива у изузетном и нарочитом смислу безакоником – ό ανομος (1Сол. 2:8). Свесно, упорно и хвалисаво он ће отпасти од Господа Христа и Вечне Истине Његове, и трудиће се свом снагом да и друге одпади од Њега. Зато Апостол њега и целокупну делатност његову назива одступништвом, одпадништвом – η αποστασια (2Фес.2:3; ср. 1Тим.4:1; Иуд.18:19). Το Апостол чини с правом, јер ће у Антихристу бити оличено потпуно и завршно одступништво од Христа Бога. у њему ће сатанскољудско противљење Богу достићи своје савршенство, због чега му по преимућству припада назив: противник – ο αντικειμενος (2Фес.2:4) или: Богопротивник – αντιθεος= антибог = противбог⁶⁷⁹.

У хуљењу на Бога он ће бити ненадмашно виртуозан и безобзиран, зато се у Откривењу вели за њега: Отвориће уста своја за хуљење на Бога, да хули име његово, и на дом његов, и на оне који живе на небу (Откр.13:6).

Главна сила Антихристове христоборачке делатности биће уперена против Богочовечанског тела Његовог – једине, свете, саборне и апостолске Цркве, против Тројичног Божанства у њој. Јер борба против Цркве у ствари је борба против Свете Тројице на земљи (Ср. 1Ин.2:22–23). Благовест је над благовестима: у Цркви све и сва јесте и бива од Оца кроз Сина у Светоме Духу. За све чланове Цркве врхунац је спасења и обожења отројичење. Противник Тројичног Божанства, Антихрист ће бити противник свега Божанског, свега Богочовечанског у Цркви, трудећи се свим силама да потисне Бога и заузме место Божије у свету (Ср. 2Фес.2:4). Да би задобио и изабране, овај самозвани бог употребиће све врсте лажи, лажних чудеса и знамења. у томе ће га свесрдно помагати Сатана, јер ће сва делатност његова бити по дејству Сатане са сваком – κατ ενεργειαν του Σατανα – силом и знацима и лажним чудесима (2Фес.2:9).

Свети Кирило Јерусалимски пише: Сатана ће употребити Антихриста као своје оруђе, и сам ће лично дејствовати кроз њега. Јер, знајући да му на будућем Суду нема опроштаја, Сатана ће повести отворену борбу не кроз своје слуге, као обично, него ће сам кроз Антихриста ратовати са Христом и хришћанима помоћу сваковрсних знамења и лажних чудеса. Будући сам отац лажи, Сатана ће помоћу лажних дела обмањивати машту људи, те ће народу изгледати као да стварно види васкрснулог мртваца, док у ствари мртвац неће бити васкрснут; изгледаће народу као да види хроме где ходе и слепе где прогледају, док у ствари тих исцељења неће бити⁶⁸⁰.

Своме љубимцу Антихристу Сатана ће дати: «силу своју, и престол свој, и област велику» (Откр.13:2), и он ће делати «са сваком преваром» (2Фес.2:10), претварајући се чак у Ангела светла (2Кор.11:14) да би придобио што већи број присталица. «Доћи ће свегадни, – вели Свети Јефрем Сирин –, као лупеж у таком облику, да би преварио све; доћи ће смирен, кротак, тобож мрзитељ неправде, гадиће се идола, привидно побожан, добар, љубитељ убогих, веома благолик, према свима љубазан. Но при свему томе предузеће лукаве мере да угоди свима, да би га заволели људи. Он ће обмањивати свет, док се не зацари. И при томе ће са великом влашћу чинити знамења, чудеса, застрашивања… И када многи сталежи и народи угледају такве његове врлине и силе, сви ће одједном прихватити једну мисао и с великом радошћу прогласити га за цара, говорећи један другоме: зар се може још наћи човек толико добар и праведан?⁶⁸¹"

Понесен сатанском гордошћу и силом, Антихрист ће по Божјем допуштењу и попуштењу, заграбити власт над многим народима, и поклониће му се сви који живе на земљи, чија имена нису записана у животној књизи Јагњета (Откр.13:8; 2Фес.2:10). На хришћане пак Антихрист ће подићи нечувена гоњења, и ратоваће са светима, и победиће их, и учиниће да се побију сви који му се не поклоне. Међутим, хришћани ће се борити са Антихристом вером и трпљењем (Откр.13:10), јер ће то бити, као што је увек било, њихово оружје, њихово свеоружје Божје (Еф.6:11–18). Антихрист ће (најзад убити два велика сведока Истине Христове, два света пророка: претечу другог доласка Христовог – пророка Илију и Еноха⁶⁸². Обучени у вреће, ова ће два сведока посред свих мука и ужаса, сведочити веру Христову и прорицати хиљаду и двеста шездесет дана; огањ ће излазити из уста њихових; имаће. власт да затворе небо, да ударе земљу сваком муком; и кад сврше своје сведочанство, Антихрист ће их победити и убити (Откр.11:3:5–7). Али ће их Бог после три дана оживети и узети на небо (Откр.11:11–12). У те дане хајка на хришћане биће таква, да нико који јавно не признаје Антихриста и не носи знак његов на себи, неће моћи ништа ни купити ни продати, нити ће се користити икаквим правима (Откр.13:16–17). Који се год не поклоне Антихристу и не приме жиг његов на челима својим и на руци својој, биће побијени (Откр.20:4). Α Црква Христова, гоњена и мучена, скриваће се по пустињи, рађајући у мукама верна чеда Божија (Откр.12:1–2:6). У то време човечанство ће утонути у тајанствене поноре зла; сви облици греха и све врсте зла гмизаће по земљи пустошећи душе људске, и зло ће се утврдити као у време пред потоп. И Антихрист ће осионо царовати. Али, по промислу Божјем, његово царство биће краткотрајно. Благодатни тајновидци Старог и Новог Завета веле да ће оно трајати три и по године (Дан.7:25; 12:17; Откр.12:14), или четрдесет и два месеца (Откр.11:2; 13:5), или – хиљаду двеста шесдесет дана (Откр.13:3; 12:6), или – мало времена⁶⁸³.

За време тог страшног царовања Антихристовог, Цркву ће бранити, осим двојице споменутих сведока, још и седам Анђела Божјих, који ће чаше гњева Божјег изливати на антихристовски свет (Откр.15:1). По неисказаном човекољубљу Свом, Бог ће благодаћу Својом задржавати и ублажавати ужасе зла за време Антихриста. Јер се под Апостоловом речју: τό κατέχον = оно што задржава (2Фес.2:6), подразумева благодат Божја, која задржава налет и напад Антихристовог сатанског зла на срца људска; а под речју: ό κaτέχων = онај који задржава, подразумева се Бог (2Фес.2:7). Тиранија зла и сила греха биће тако велика, каква није била од постања света, нити ће бити; и када се дани не би ократили, нико не би остао, али избраних ради скратиће се дани они (Ср. Мф.24:21–22). Α скратиће се на тај начин, што ће се Господ Исус јавити, и духом уста Својих убити Антихриста, и искоренити га светлошћу доласка Свог (2Фес.2:8; ср. Откр.19:19–21; Ис.11:1:4).

У историји света најважнији су два догађаја: први долазак Господа Христа и Његов други долазак. Први је сетва, други жетва; први је показао и дао роду људском све божанске истине и силе за спасење људи од греха, смрти и ђавола, други има да објави и обелодани како се тиме користио род људски. Посреди је целокупно Спасово Еванђеље, и све што је оно изазвало, и изазива, у душама људским: сав Бог и сав човек, у свима њиховим истинама и бесконачностима. Зато нико од људи не може знати када ће род људски сазрети за Последњи суд Христов. То је тајна, света тајна ка којој хришћанин смирено греди кроз молитву и наду на човекољубивог Спаса, водећи еванђелски живот (Ср. 2Фес.2:34).

Христос у свету? – Бог у свету, сав Бог са свима божанским савршенствима у телу. То је бескрајна радост за људе, али бескрајна мука за ђаволе. «Што си дошао да нас мучиш?» – стално се чујно и нечујно отима из мрачних и смрдљивих уста свих ђавола, који су кроз грехе начинили од овог земаљског света игралиште смрти и мука и патњи, и претворили га у предворје пакла. у отпор на божанска Христова добра у овом свету ђаволи непрестано мобилишу сва своја зла, улепшавају их, маскирају их, еда би их учинили привлачнима за људе. Њихов је главни, и најглавнији, посао у земаљском свету: борити се са Христом кроз људе. Знају они, из горког искуства знају, да ни у ком случају не могу победити Господа Христа, али им је највећа радост одвраћати људе од Христа, не дати им прилазити Христу, саблажњавати их ο Христа, јер су свесни да тиме обарају људе у сваки пад, и у онај највећи – отпад. Отпадне ли човек од Христа, он отпадне од јединог сигурног темеља, сигурног против смрти, греха и зла, и овда га ђаво витла сваком олујом греха и страсти и искушења, и најзад одковитла у своје царство – пакао. Оно чиме се човек држи за небо, за бесмртност, за вечност, за вечну истину, за вечни живот, јесте вера у Господа Христа. Зато је сав пакао кроз сва своја зла кренуо против вере Христове. И кад успе да ма ког човека одврати од те вере, одвратио га је од Бога и отиснуо кроз своја зла у све духовне смрти, иза којих се простире бескрајно царство гнојавог и смрдљивог мрака – пакао. Отпадне ли од Христа: човек отпада од јединог истинитог Бога, и неизоставно постаје плен лажних богова; отпада од Вечне Истине и тоне у живи песак псевдоистина, назовиистина; отпада од Вечног Живота и пропада у безброј смрти; отпада од раја и сурвава се у пакао. Што већа код људи вера у Христа, то већи бес демона против те вере, и већи напади на Христове људе. И сва стратегија Сатане је у овоме: грех учинити што заводљивијим за људе путем најсавршеније козметике коју може измислити савршени у злу ум Сатане, и тако ловити људе, придобијати за отпад од Христа. Ко је савршено отпао од Христа – Бога Логоса? Сатана. У роду пак људском најсавршенији отпад од Господа Христа представљаће Антихрист. То ће бити најсавршенији у људском облику образац отпадништва од Христа Бога, од Његове Истине, од Његове Правде, од Његове Љубави, од Његове Мудрости, од Његове Богочовечности, од Његове Вечности. Но и свако отпадање од Христа има у себи нечег антихристовског, и тиме сатанског. Али, историја рода људског неће се завршити док Сатана не покаже на земљи сву силу свога зла. И показаће је најсавршеније и најпотпуније у лицу Антихриста. Са циљем: да одврати од Христа што већи број људи, и да преко њих бије последњу и завршну битку против Господа Христа. И када Антихрист буде био у земаљском свету, и извео у борбу против Христа сва зла сатанског царства; и када та зла буду по казала сву своју силу и по себи и кроз људе који их драговољно буду употребљавали; тада ће се догодити најмногобројније отпадање од вере Христове у роду људском, јер ће лажни пророци и учитељи преварити многе, и што ће се безакоња умножити, охладнеће љубав многих (ср. Мф.18:8), тако да када Господ по други пут дође – «хоће ли наћи веру на земљи» (Лк.18:8).

Антихрист је антибог: јер будући сав против Христа, он је самим тим против јединог истинитог Бога. Поред тога, у своме христоборству и богоборству Антихрист ће бити против сваког божанства, против сваке вере у ма какве богове. Он ће радити на томе да собом замени не само Христа, да буде место Христа (άνπ = уместо), него да собом замени свако божанство, сваког бога, у које људи буду веровали када он буде дошао на земљу. Са свесним и планским циљем: да сам постане свима бог, свебог. То је природно за грех, за «човека греха». Јер грех вуче свако биће ка крајњем сатанизму, ка крајњем самообоготворењу, као штο је најпре одвукао Сатану. Јер, шта је Сатана? Сатана је самозвани самобог: сам себи бог. Α то је начинио себе гордошћу, отпадом од Бога: самољубљем, самообожавањем. Најсавршенији пример таквог самољубља, самообожавања, самобога у роду људском биће Антихрист. Он ће се противити сваком богу, а најпре истинитоме Богу – Господу Христу, и гордо уздизати себе изнад сваког Бога, а најпре изнад исинитог Бога и Господа – Исуса Христа. И трудиће се да заседне, – и засешће, у хришћанским храмовима као Бог, и објављиваће себе као Бога – јединог и свеистинитог. у томе ће га свесрдно помагати сам Сатана: и он ће по дејству Сатане чинити велика чудеса, опсенарска и лажна, и велика дела, опсенарски велика и грандиозна. Он ће деловати веома саблажњиво и заводљиво, да би саблазнио, ако је могуће, и избране. И саблазниће многе премноге, засевши у хришћанским храмовима као Бог и имајући сву земаљску силу и власт. Антихрист – издаваће себе за јединог Христа, антибог – издаваће себе за јединог бога, антигоспод – издаваће себе за јединог господа, антиистина – издаваће себе за једину истину, антиправда – издаваће себе за једину правду, антиљубав – издаваће себе за једину љубав, антиживот – издаваће себе за једини живот, антидобро – издаваће себе за једино добро, антибесмртност – издаваће себе за једину бесмртност, античовекољубац – издаваће себе за јединог човекољупца. Због свега тога Антихрист ће у ствари бити најкрволочнији античовек: издавајући се за јединог правог и савршеног човека, он ће плански разноврсним гресима убијати човека у васцелом бићу његовом: убијати у човеку све што је боголико, и тиме убијати све што сачињава суштину човека, човечности, човечјег; убијаће у човеку све што је богочежњиво, христочежњиво, небочежњиво, и све то замењивати супротним разорним силама. Кроз све то Антихрист, тај титански античовек, трудиће се да оствари свој крајњи циљ: да човека ођаволи, ођаволичи: да му душу испуни ђаволикошћу место боголикости, ђавочежњивошћу место богочежњивости; и тако насупрот Богочовеку створи од човека ђавочовека, насупрот Христовим благодатним богољудима створи ђавољуде. Антихрист ће се и кроз науку, и кроз философију, и кроз уметност, и кроз све делатности људске трудити да покаже себе: као јединог бога, а у ствари биће лажни бог; као јединог христа, а у ствари биће лажни христос; као једину истину, а у ствари биће лаж; као једину правду, као једини живот, као једини рај, а у ствари биће неправда и смрт и пакао; трудиће се да покаже себе: као јединог човека, а у ствари биће – нечовек, као јединог човекољупца, а у ствари биће – најкрволочнији човекоубица.

Страшна истина ο Антихристу спада у најважније истине Еванђеља Спасова. Ο њој се мора говорити као и ο Господу Христу (Ср. 2Фес.2:5). Да је она прећутана у Еванђељу Спасовом, колико би онда делатност Антихристова у роду људском била опаснија! Ми хришћани знамо из Еванђеља Спасова шта Бог мисли ο нама људима и шта хоће са нама; али исто тако свемудри Господ нам је у Своме Еванђељу казао шта и Сатана мисли ο нама људима и шта он хоће са нама (Ср. 2Кор.2:11; 11:14); и шта његов главни апостол – Антихрист мисли ο нама и хоће с нама. Нама хришћанима ништа божанско није непознато, али исто тако и ништа сатанско, да бисмо се знали чувати и бранити од сатанских искушења и зала. Ми смо људи створени за благодатне богољуде; Господ Христос је и постао човек, и као Богочовек показао како се све што је Божје може остварити у животу људском на земљи, а избећи и уништити све што је против божје: греховно, зло, сатанско, антихристовско. И ми знамо да смо по свему јачи од Сатане и његових црних анђела: јачи смо Христовом благодаћу, јачи Његовом светом Црквом, у којој непрекидно као у телу Свом живи и животвори Богочовек Господ Христос са свима Својим божанским силама благодатним, којима се ми непрекидно причешћујемо кроз свете тајне и свете врлине, и побеђујемо свако сатанско зло, и грех, и смрт, и пакао. Бог који је с нама кроз свете тајне и свете врлине несравњено је јачи од ђавола који је у гресима и страстима и смртима и пакловима. Зато у хришћана нема страха ни од Сатане ни од Антихриста: у свему их побеђујемо Господом Христом, који у светој Цркви Својој свемоћно дејствује у нама кроз свете тајне и свете врлине.

Шта је то што спречава, што задржава Антихриста да се јави сада, или сутра, или ма када сем «у своје време?» – Богочовечански домострој спасења, план Божји ο спасењу света (Ср. 2Фес.2:6). По том плану, Антихрист се има јавити «у своје време», на завршетку света. Α дотле ће га задржати да се не јави? – Црква Христова: благодатна делатност Цркве Христове у свету, благодатна сила и власт њена: власт над нечистим дусима (Мф.10:1); власт да изгони ђаволе из људи, из света (Мк.3:15) власт и сила да сузбија свако зло и разраста свако добро; власт да спасава људе од греха, смрти и ђавола; власт над паклом (Мф.16:18). Еванђеље спасења и јесте сила која задржава да се Антихрист јави пре времена; и то Еванђеље треба да се претходно проповеда свима народима (Мф.28:19), те да оно буде сведочанство овима народима ο путу спасења и ο једином Спаситељу света (Мф.24:14), Спаситељу за кога сви народи представљају једно стадо, које треба добровољно, под благодатним дејством светог Еванђеља, да пође за јединим Добрим Пастиром свих људи (Ин.10:16). Вера људи у Христа такође је сила која задржава и спречава да се јави Антихрист. Али, када се у роду људском буде нагло почела гасити вера у Господа Христа; када се већина људи у својој слободи буду драговољно опредељивала за зло, и чинили зло, и волели зло; и када их Бог, по жељама срца њиховог, буде пустио да потону у нечистоту, у срамне сласти, у покварен ум, и они буду чинили сваку неправду, сваки грех, са свесним богоборством и злољубљем (Ср. Рим.1:24–31); и када кроз сва та добровољна људска зла ђаволи овладају већином људи који су се одрекли вере у јединог Спаситеља света Господа Христа; – тада ће Господ допустити да се јави и њихов врховни вођ христоборства – Антихрист, коме они хрле и јуре кроз своја добровољна зла. Боголику слободу своју људи ће у последња времена толико злоупотребљавати, да ће је готово сву трошити на зло и сатанизам, а не на веру и спасоносне еванђелске подвиге, који једини спасавају људе од греха, смрти и ђавола, – зато Спас и вели да кад буде по други пут дошао на земљу: «хоће ли наћи веру на земљи? (Лк.18:28)» Због умножених безакоња, због свесног одбацивања јединог истинитог Бога и јединог истинитог Спаситеља света – Господа Христа, због христоборства и христохулства, Дух Свети одступиће од људи, и благодат Његова, το κατέχον, која задржава и спречава да се јави Антихрист, повући ће се, и тако ће бити остављен широм улазак свакоме злу и ђаволу, оличеном у Антихристу.

Ово свесно и драговољно одрицање од Христа Бога, но исто тако свесно и драговољно опредељивање за зло, Бог је у свезнању и предзнању Свом предвидео у роду људском, и зато по свемудром промислу Свом и одредио баш то време за појаву Антихриста и долазак Господа Христа. Долазећи тада, Антихрист ће заиста доћи «у своје време»: људи ће му отворити своја срца кроз зле жеље, своје умове кроз зле идеје, своје воље – кроз зла хтења, своје душе – кроз зла дела, и он ће ушетати у њих са сваким сатанским злом и грехом.

Антихрист има своје безбројне претече: они су се почели јављати још у прве дане хришћанства, у лицу разноврсних христобораца и христомрзитеља и христогонитеља (Ср. 1Ин.2:28), и продужују се јављати кроз ову историју хришћанства. Шта је циљ тих Антихристових претеча? Да потисну Господа Христа, да разоре дело Његово, да униште Цркву Његову, и тиме онемогуће спасавање људи помоћу јединог Спаситеља рода људског. У ствари, они једно желе, и на једном троше душе своје: да нестане Богочовека Христа са земље. Зашто? Зато што је у Богочовеку сва тајна вере наше, побожности наше, и сва сила њена. Јер шта је «тајна вере το μυστηριον της πιστεως– «тајна побожности – το της ευσεβειας μυστηριον? Ово: «Бог се јави у телу» (1Тим.3:9:16), тојест: Бог се јави као човек, као Богочовек, да би Собом, Богом, потиснуо из човека сваку злу силу, сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, и тако спасао човека од греха, смрти и ђавола, даровавши му благодаћу Живот Вечни, Истину Вечну, Правду Вечну, Љубав Вечну. у Богочовеку Христу је јављена роду људском свесвета тајна Тројичног Божанства (Кол.2:2), која је била сакривена од постања света и нараштаја, Црква, која је тело Христово (Ср. Кол.1:24–26). «Богата је слава тајне ове», божански богата (Ср. Кол.1:27); у њој је «ово благо премудрости и знања сакривено» (Кол.2:3). Зато се сав богочовечански подвиг Господа Христа назива «ή οικονομία τοϋ μυότηρίου = домострој τοϋ μυότηρίου = домострој тајне, од постања света сакривене у Богу» (Еф.3:9). «Тајна Христова» (Еф.3:4) садржи у себи све свете тајне, неопходне бићу људском у свима његовим световима, и у свима његовим животима. «Тајна Христова»? Христос: једини истинити Бог, и у Њему сва тајна Истине – Свеистине; сва тајна Правде – Свеправде; сва тајна Добра – Сведобра; сва тајна Мудрасти – Свемудрости; сва тајна Живота – Свеживота; сва тајна Бога – Свебога. у тајни Христовој је сва «тајна Еванђеља» Христова (Ср. Еф.6:19), сва тајна Еванђеља спасења, које и није друго: до обожење, охристовљење, отројичење бића људског кроз живљење у Богочовеку Спасу помоћу светих тајни и светих врлина еванђелских. Тако се у Цркви Христовој, тој свеобухватној свесветој тајни Христовој, том телу Христовом, ради, израђује, извршује спасење људи кроз свете тајне и свете врлине; и људи се у Богочовеку Христу освећују, преображују, охристовљују, и на тај начин постају «богови по благодати», богољуди по благодати.

Насупрот томе у нашем човечанском свету ради «тајна безакоња, ради кроз срца људска, кроз душе људске, кроз савести људске, кроз тела људска. И то ради кроз сваку христоборну мисао, христоборно осећање, христоборну жељу, христоборно дело. Са једним јединим циљем: да омете, да онемогући спасење што већем броју људи у једином Спаситељу рода људског. Огромна «тајна безакоња» расипа се својом псевдосветлошћу, назовисветлошћу, кроз сва људска зла, кроз сва људска безакоња, кроз све људске грехе, и маскира сваки грех, свако зло тајанственошћу, да би што више заголицала радозналост ума људског. Но цела целцата тајна безакоња, сва је у Сатани. «Дубине Сатане = τά βάθη του Σατανά су бездане и понорне, те се у њима може лако удавити сваки ум људски, и срце људско, и савест људска, да није благодати Христове, разливене по природи људској оваплоћењем Бога Логоса, у коме су «све дубине Божје = τά βάθη τοΰ Θεοΰ ». Πрοтив Христове свете «тајне вере», «тајне побожности» ради Сатана на безброј тајанствених начина у роду људском кроз неизбројна безакоња. Α шта је безакоње? Грех, сваки грех. Α шта је грех? Грех је све што није од вере: тојест све што није од Христа, од Његовог Еванђеља, од Његове Цркве; а поготову све што је против Христа, против Еванђеља, против Цркве. Сада јасно знамо: грех је све што је без Христa, против Христа; и у томе је суштина, вечна суштина безакоња: и врховног безаконика Сатане, и свих његових сарадника међу људима, свих христобораца, ванхристоваца, безхристоваца, противхристоваца, а на првом месту Антихриста. Сад знамо тајну безакоња: сва је од Сатане, у Сатани, кроз Сатану, ка Сатани. Отуда је еванђелска богочовечанска истина ово: «Сваки који чини грех и безакоње чини». Да, у Сатани је сва тајна зла, сва тајна греха, сва тајна безакоња. у свему томе људи су само ученици његови. Но од свега тога је само један лек, само један спас – Богочовек Христос, Једини Човекољубац. Јер «Христос даде себе за нас, да нас избави од сваког безакоња (Тит.2:14). На једној страни Богочовек Христос, на другој Антихрист. «Шта има правда с безакоњем? Какву заједницу има видело с тамом? Христос с Велијаром» (2Кор.6:14–15)?

Својом неизмерно човекољубивом благодаћу и љубављу и милошћу Господ Христос задржава појаву Антихриста, док се не изврше Богом одређена времена и рокови; Он је ό κατέχων (2Фес.2:7). Зато је људима много лакше да помоћу Спасове благодати отклоне од себе свако безакоње, сваки грех, свако зло, и да не сарађују на Сатаниној «тајни безакоња», која непрестано ради у људима који се добровољно и свесно потчињавају Сатани својим христоборством, христоневерјем, маловерјем, кривоверјем, неверјем, безбожништвом. Јер откако је сав Господ Бог Христос у свету међу људима кроз Своју свету Цркву и свето Еванђеље, људи су обично добровољни и свесни сарадници злу и ђаволу: драговољно постају «робови безакоњу» (Рим.6:19). Јер сваки човек има у Цркви Спасовој најсигурнија средства да се ослободи свакога греха и сваког безакоња, само ако хоће да поверује у Господа Христа (Ср. Ин.8:32). Очигледна је истина: «Сваки који чини грех – роб је греха» (Ин.8:34). Α од греха, од сваког греха, па и од оног највећег, може избавити и ослободити само Једини Безгрешан – Господ Христос (Ср. Ин 8:32,36; Гал.5:1; 2Кор.3:17:12). И та истина над истинама путује кроз нараштаје рода људског, и нико неће имати изговора на дан Страшнога суда за своје робовање греху и безакоњу; зато ће тада Господ свеблаги и рећи безаконицима: «Идите од мене који чините безакоње! никада вас нисам знао» (Мф.7:23). Јер безакоње, и свесно робовање безакоњу обезбожују човека, потискује из њега све божанско, боголико, небеско, анђелско, а зацарује у њему оно што је демонско, сатанско, ђаволско.

По бескрајном човекољубљу Свом, и по неиспитаним човекољубивим разлозима божанског промишљања Свог ο роду људском и свету земаљском, Господ Христос благодаћу Својом зауздава и задржава да се сатанско безакоње кроз разноврсне грехе и зла не одомаћи потпуно код већине људи: дајући им и нудећи им кроз Цркву Своју сва потребна средства за спасење од греха и зла и ђавола. Сва средства, тако потребна и тако природна за биће људско, да помоћу њих може водити вечни живот још овде на земљи, а затим и горе на небу, међу Светитељима и Анђелима Божјим (Ср. 2Пет.1:3). Јер их та света средства – а то су свете тајне и свете врлине – испуњују свим божанским силама, које их обожују, отројичују, чине «заједничарима у Божјој природи», што за њихову боголику природу сачињава вечну радост и вечно блаженство (Ср. 2Пет.1:4–8).

Бог је закон бића, закон постојања, закон живота. Хтети постојати, хтети живети без Бога, ван Бога, и јесте безакоње, а оличење тога јесте безаконик. Бог је закон човекова бића: а хтети бити човек ван Бога и без Бога, то је безакоње. то безаконик. Бог је закон човекова ума, човекове душе, човекове савести, човекове воље; а хтети имати и држати ум свој, савест своју, душу своју, вољу своју ван Бога и без Бога, јесте безакоње које човека претвара у безаконика. у ствари, безакоње је све оно што је против Бога, без Бога, ван Бога. Безаконик је онај који то безакоње прогласи за свој закон, и живи по њему. Најсавршенији образац таквог безакоња у роду људском биће Антихрист, зато ће он по преимућству бити ό άνομoς = Безаконик (2Фес.2:8).

Целокупна делатност Антихриста и свих претеча његових у роду људском има један циљ: да све законе Божје, законе Христове прогласи за лоше, за опасне, за убитачне по људе, по род људски. Зато их треба одбацити и заменити другим законима, супротне садржине и супротног смисла: Христа заменити Антихристом, све Његове законе – Антихристовим законима. Све што је Господ Христос, Богочовек, објавио роду људском као закон светог живота, као закон истине, као закон правде, као закон љубави, као закон савести, као закон душе људске, као закон ума људског, као закон воље људске, – све ће то Антихрист ставити ван закона, и тако зацарити безакоње он, ваистину: Безаконик. Али, он то неће силом наметнути људима, него ће се јавити у земаљском свету онда, када већина људи буду својим сластољубљем и грехољубљем добровољно огрезли у безбожности, у безакоњу, у богоборству, у христоборству. Таквим људима ће и доћи и јавити се Безаконик = Антихрист: њихов идеал, њихов вођ, њихов челник – врховни војсковођа свих зала и свих грехова и свих безакоња и свих смрти и свих ђавола у свету земаљском. Антихрист ће бити савршено оличење безакоња које је измислио и остварио Сатана, само оличење у границама људске природе и у сфери рода људског. По обличју и по бићу Антихрист ће бити човек; а по вољи, по делатности, по циљевима, он ће сав бити – противчовек, нечовек, рашчовек, ђавочовек.

Антихрист ће бити најсавршенији ђавочовек у роду људском: сила ће његова бити огромна, моћ његова поразна, власт његова скоро неодољива. Кроз све своје поклонике, и следбенике, и присталице, и робове, он ће трубити једно: Не треба роду људском Богочовек Христос! Не треба роду људском Еванђеље Христово! доле небо! доле Бог! Човек је ваистину човек само када је без Бога и против Бога, када је без Христа и против Христа! Човек – самостални господар и врховни свевладар земље и неба! Човек – «чист човек»! без ичег божанског и оностраног! Све божанско је само отров, само опијум, само дрога! Човек је довољан себи! и не треба му никакав други свет сем земаљског, и никакав други живот сем земног! Човече, буди сам себи Бог, јер никаквог другог Бога и нема! На непрегледном гробљу богова, ти си у ствари једини Бог! Буди горд што си човек, јер си тиме Бог! И највећи си онда када себе сматраш Богом! Јер тиме показујеш и доказујеш да нико и ништа није веће од тебе у свету и световима! Човече, буди охол и срећан, јер си ти једини Бог у свима световима! Α дотле – дижите споменике Јуди Искариотском свуда, свуда, свуда широм земље, и широм неба, и широм небеса над небесима! Споменике, споменике, споменике – Јудама Искариотским, њима! њима! само њима!

И док ђавочовек буде таквим славопојкама и заглушним слављима величао и лагао човека, јавиће се Богочовек и дахом уста Својих убити ђавочовека (Ср. 2Фес.2:8). Сам дах Богочовека Христа биће јачи, недостижно јачи од свих безакоња Безаконика, и од самог Безаконика. Тада ће се видети јасно и свеочигледно: да су сва Антихристова зла, сва безакоња, сва чудеса, у ствари – паучина према сили и јачини Богочовека Христа, и свакога човека који је уз Богочовека, сваког хришћанина који вером стоји уз Богочовека и у Богочовеку. Тада ће се сасвим јасно разумети откуда Светитељима Христовим она свемоћна сила за живота њихова на земљи, коју им је невидљиво даривао Богочовек. Тада ће се открити сва тајна вере Христове, и сва сила што је у њој; сва тајна љубави Христове, и сва сила што је у њој; сва тајна наде Христове, и сва сила што је у њој; сва тајна молитве, поста, трпљења, милосрђа, покајања, кротости, смирености, и осталих светих врлина еванђелских, и сва сила што је у њима; сва тајна Свете Тајне Причешћа, и сва сила што је у њој; и сва тајна свих осталих Светих Тајни у Цркви Христовој, и сва сила што је у њима.

Осионог Антихриста, тог човека = ђавочовека, Богочовек Христос ће уништити светлошћу доласка Свог (2Фес.2:8). Светлост – убица! сваки зрак – по смрт, по хиљаде смрти за безакоња и Безаконика! «Светлост тиха», «Светлост живота» = Богочовек Христос, Господ и Бог наш, при другом доласку Свом јавиће се као огањ који cпаљујe, и искоренити све Антихристово: и дела, и идеје, и замисли. И испуниће се пророштва пророкована за утеху следбеницима Христовим: мачем уста Својих Господ ће војевати с Антихристом и његовим поклоницима и победити их (Откр.2:16). Јер је жива реч Божја, и јача, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране (Евр.4:12): убија све што је противбожје, антихристовско, зло, сатанско. Ништа се не може одржати пред тим мачем; нема оклопа, нема панцира који може заштитити од њега. «Од дихања Божјег гину, и од даха ноздрва његових нестаје их» (Иов.4:9). «Духом уста својих убиће безбожника» (Ис.11:4): врховног и најсавршенијег и најогорченијег и најмоћнијег безбожника у роду људском – Антихриста, јер Господ «убија речима уста својих» (Ос.6:5).

Од светлости лица Господња растапа се као восак свако безакоње, сваки безаконик, сви безаконици (Ср. 2Фес.2:9): погибао вечна спопада, вечна смрт, вечито умирање у мукама богоборства и христоборства. Јер у светлости Својој присутан је сав чудесни Господ и Бог наш Исус Христос са свима својим стваралачким силама, од којих бежи и распада се све што су људи или ђаволи створили против Бога, без Бога, ван Бога.

Тако ће Антихрист завршити своју самозвану мисију у свету човечанском. Христос и Антихрист, Богочовек и ђавочовек: два супротна бића, две супротне личности, два супротна циља. Кроз сву своју делатност у свету човечанском, од Адама до Антихриста, ђаво је једно хтео, једно радио: да човека претвори у ђавочовека, људе у ђавољуде; а Једини Човекољубац, Богочовек Исус Христос, сав је у једној жељи, свежељи: да човека претвори у благодатног богочовека, људе у благодатне богољуде. На своме: ђаво ради кроз сва зла, кроз све грехе, кроз све страсти; а Господ: ради у Цркви Својој кроз све свете тајне и свете врлине. На људима је да се добровољно опредељују за једно или за друго. Победа? Несумњиво на страни Богочовека.

И кроз најмањи свој грех човек capaђуje ђаволу, јер је ђаво проналазач и творац греха у суштини; али исто тако кроз сваки грех ђаво сарађује човеку, јер је ђаво сав од греха, сав у греху, те грешити за њега је исто што и живети, и кроз све грехе он невидљиво делује (Ср. Ин.8:44). Кроз грех човек се opођуje с ђаволом; отуда истина светог Еванђеља: «који чини грех – од ђавола је, јер ђаво греши од почетка» (1Ин.3:8). Разуме се, ђаво нема ни власти ни силе да човеку наметне грех, него се човек по својој слободној вољи опредељује за грех, и за сва безбројна зла која грех носи у себи и води за собом. При сваком човековом греху ђаво се труди да грех учини што већим, обмањујући и опчињујући човека привидним заслађивањем греха. Сваки грех је удаљавање човека од Бога; а највећи грех, свегрех – и јесте највећа удаљеност од Бога, потпуна откинутост од Бога, као што је случај код апсолутног свегрешника – Сатане, и његових црних анђела – ђавола.

Антихрист? То ће у роду људском бити човек = свегрех; у њему ће грех достићи сва своја савршенства, сву своју власт. Свом душом својом, свим срцем својим, свим умом својим, свом снагом својом он ће сарађивати Сатани и Сатана њему. Њихове воље одушевљено ће се слити у једну вољу, и они ће свим бићем радити против Богочовека Христа. Добровољно предан и одан Сатани, Антихрист ће и живети и мислити и радити «пο дејству Сатанину – κατ’ ένέργειαν τοϋ‘ Σαтανά» (2Фес.2:9), пο чињењу Сатанину. У њему ће све бити осатањено: и душа и савест и ум и воља и тело. И када буде сматрао и тврдио да дела и ради потпуно самостално и независно као «чист човек», као «прави човек», Антихрист ће у ствари делати «по чињењу Сатанину». Главна стваралачка сила у његовој души, у његовом срцу, у његовом уму, у његовој савести, у његовој вољи – биће Сатана. Васцелим бићем својим Антихрист ће бити радионица Сатане, најсавршенија радионица Сатане у роду људском. И његов ум биће радионица Сатане, и његова савест – радионица Сатане, и његово срце – радионица Сатане, и његова воља – радионица Сатане. Зато ће му и све мисли бити сатанске, и сва осећања сатанска, и сва хтења сатанска, и сва дела сатанска.

Нема сумње, Антихрист ће бити веома моћан, и његова ће делатност бити «са сваком силом – ev πά6n δуνάμει (2Фес.2:9), не само људском него и сатанском, јер ће му Сатана дати «силу своју и власт своју» (Откр.13:2). Α сатанска је сила огромна, тако да ће удивљавати и заводити све безверне, маловерне, неверне, све који нису окусили божанску силу Господа Христа. «Сваком силом» својом Сатана ће наоружати Антихриста, те ће он чинити «велика чудеса», и учиниће да «и огањ силази с неба на земљу пред људима» (Откр.13:13). «Πο дејству Сатанину «Антихрист ће делати међу људима «са сваком силом и знацима и лажним чудесима» (2Фес.2:9). Са једном жељом, свежељом: да људе обмане, превари, заведе, поведе за собом као истински спаситељ и месија рода људског, као једини човек који може заузети место Христово у роду људском, заменити Христа и учинити Га непотребним и сувишним и штетним и убитачним. Сва разноврсна делатност Антихриста сводиће се на то једино: да он собом замени Христа. И. тако оствари најграндиознију обману и лаж, и људе зароби том свеубитачном лажју. Јер шта је најубитачније за човека, за људе, за род људски? Одбацити Христа, тог јединог Спаситеља рода људског од греха, од смрти, од ђавола. Α на томе, на тој лажи радиће Антихрист «са сваком силом» сатанском, «и знацима и лажним чудесима». Сва ће његова чудеса у ствари бити опсена и обмана, која ће грехољубиве људе поробљавати најстрашнијој и најубитачнијој лажи: да Христос није једини истинити Бог, није једини истинити Спаситељ рода људског.

Сатана ће Антихристу ставити на располагање сав свој богоборни арсенал, све своје оружје против Бога и Господа Христа. у то «свеоружје» његово спада на првом месту превара. И Антихрист ће «пο дејству Сатанину» делати на земљи «са сваком преваром»: да би, ако је могуће, пре варио и изабране, тојест оне који су вером еванђелском пошли за Христом и живе Њиме и ради Њега (2Фес.2:10). Преваром је Сатана увек делао на земљи: преваром је завео наше прародитеље у рају. Дела он преваром, али ретко кад лично и непосредно и отворено, већ скоро увек преко других: у рају – преко змије; на крају историје рода људског делаће пре ко Антихриста; а дотле дела кроз све Антихристове претече. Свуда и у свему – превара, обмана, која има само је дан циљ: да људе одвоји од јединог истинитог Бога и Спаситеља – Господа Исуса Христа, Богочовека. Варати људе односно Бога и света Божјег, то је главни посао Сатане, а то главни посао његовог верног и највернијег слуге и сарадника: Антихриста. Зато је у ствари друго име Сатане – обмањивач, варалица. у Светом Откривењу за њега се вели да је он: ό πλανών την οίκοуμένην ολην = онај који вара сав васиони свет (Откр.12:9). Вара са циљем: да људе увуче у највећу неправду која је сва пуна хуле на Бога, на јединог истинитог Бога и Господа Исуса. Од ове неправде нема веће на земљи и у роду људском. Α Антихрист «по чињену Сатанину» и дела «са сваком преваром неправде» (2Фес.2:10). Јер сам Сатана, та врховна неправда у свима световима, и шири своју неправду у нашем човечанском свету «сваком преваром», нарочито ће је ширити преко врховне неправде на земљи, оличене у Антихристу.

Но сва ова саблажњива и чудотворна и страшна делатност Антихристова «по чињену Сатанину» имаће успеха једино «међу онима који гину» (2Фес.2:10), гину у неверју, у безверју, у покварености, у богоборству, у христоборству, у грехољубљу, у сластољубљу, у демонизму, у сатанизму. Гину у нееванђелском животу, иако око себе и пред собом у току векова и векова историје људске имају безброј сведока ο Христу као свеблагом и свемилостивом Богу и Спаситељу рода људског, ο спасоносности Његовог Еванђеља, ο светости Његових следбеника, ο чудотворности Његовој и њиховој, ο Његовом безмерном човекољубљу, свеопраштању, самилости, ο чудесној праведности и светости и милостивости и жалостивости Његових светих Угодника. Гину добровољно, изабравши не Христа Господа и Спаситеља него Антихриста: «јер љубав истине не примише, да би се спасли» (2Фес.2:10); спасли греха, смрти, ђавола, Антихриста. Љубав према Истини, која је Христос, «не примише», да би живели Истином = Христом, и ради Истине = Христа, ослободивши себе од греха, од смрти, од ђавола = од лажи, и од оца лажи (Ср. Ин.8:44; 32:36), испунивши се сваком Христовом правдом и добротом и милосрђем. Господ Христос је и Љубав и Истина (Ср. Ин.4:16,8; 5:20; Ин.14:6): и Он спасава људе Љубављу и Истином. Α многи Га не признају, јер им већма омиле тама него светлост. Α омиле им тама због грехољубља њихова, због злих жеља срца њихова (Ср. Рим.1:22–26; Ин.3:19–21). Само људи, чији је ум разорен страстима и срце сластима, одбацују јединог истинитог Бога и Спаса Христа: зато их Бог и предаје «у покварен ум да чине што не ваља» (Рим.1:28), и да «држе истину у неправди» (Рим.1:18): да ο Христу, јединој Истини, говоре и лаж и превару. За иоле нормалан, здрав људски ум, здраво људско срце, Господ Христос је неупоредиво потребнији и кориснији људском бићу него Антихрист. Али, многи људи стају и остају уз Антихриста а против Христа, јер сластољубиво срце и страстоносни ум људски више воле греховне сласти и заводничке страсти, да у њима вечито гину и бесмртно умиру, наслађујући том заслађеном горчином изопачене прохтеве своје огреховљене природе. Такви људи сами бацају покривало неверја преко очију ума свог, и неће да виде да је једино у Господу Христу спасење бића људског од греха, од страсти, од смрти (Ср. Мф.9:12–14).

Огромна је, неизмерна је слобода човекова, када он може по вољи својој одбацити Бога. Он, створење Божје, може одбацити Бога! у томе је и божанска величина човекова и сатанска погибија његова: стане ли уз Бога, Творца свога, он је божански велики и величанствен; стане ли уз Сатану, убицу свога, он је ђаволски бедан и одвратан. Ово утолико више важи за човека после доласка на свет Богочовека. Јер у Богочовеку је на најочигледнији за чула људски начин, на најубедљивији за ум људски и за савест људску и за срце људско начин, показан и доказан једини истинити Бог и Господ, једини истинити Спаситељ рода људског. И када човек, и после Богочовека и поред Богочовека, може да одбаци Бога, заиста је његова слобода и огромна и самостална и независна. Α од ње зависи сав човек, сав његов живот, и сва његова вечност. Одбацујући Господа Христа, људи немају изговора за тај основни грех – свегрех, јер се роду људском не може дати ни бољи ни савршенији Бог, пошто не постоји. Зато је Господ Христос јасно и недвосмислено и објавио то за опомену свима људима, рекавши: Да нисам дошао и говорио им – греха не би имали; а сад изговора неће имати за грех свој. Да нисам творио међу њима дела која нико други не твори, греха не би имали; а сад и видеше, и омрзнуше на мене (Ин.15:22:24).

Не примајући Господа Христа, тог јединог истинитог Бога, тог јединог истинитог Спаситеља, ту једину истиниту Истину, ту једину истиниту Правду, тај једини истинити Живот, ту једину истиниту Љубав, ту једину истиниту Радост, људи у ствари одбацују оно што их једино може спасти смрти, спасти греха, спасти свакога зла и свакога ђавола, спасти мука и овога и онога света. Шта онда остаје таквим људима? Лаж, смрт, грех, пакао – њихов добровољни избор, њихови добровољни изабраници. Због свега тога Бог ће им послати силу преваре (2Фес.2:11); и плод дејства те силе, која је увек сатанска: они ће умом и срцем веровати лажи, Антихристовој лажи ο Христу. Α та лаж је свелаж: јер све што он, као и све претече његове, буде говорио ο Христу јесте лаж, увек пореклом од исконског оца лажи, који не може ни говорити ни творити истину, пошто је васцелим бићем отпао од Истине, испао из ње, и сав се претворио у лаж (Ср. Ин.8:44). Одбацивши Богочовека Христа под дејством, под утицајем сатанске силе преваре, људи ће веровати Антихристу, који ће их водити само путевима што воде у погибао, у пропаст, у царство зла, у пакао. И ту Антихристову свелаж ο Христу, људи који гину у самољубљу и грехољубљу сматраће као најсигурнију истину и најстварнију стварност; а њу ће Господ Христос уништити – дахом уста Својих! Толика је стварно немоћ њене моћи, њене «свемоћи».

Када људи свесно и упорно неће јединог и истинитог Бога и не служе Му, онда их Бог «пο жељи њихових срца» предаје «у покварени ум» (Ср. Рим.1:18,24:28), те они верују лажи, и поквареним умом својим правдају и бране ту веру своју у лаж, и живот свој у тој лажи, и стварају читаве философије лажи и апологије лажи. у свему томе Бог не чини никакво насиље над слободом њиховом, нити им намеће грех, зло, смрт, ђавола; Он их само препушта «жељама срца њихових». у самој ствари, то је најјезивији пад бића људског: боголики ум људски, створен да верује у Вечну Истину – Бога, и да живи Њиме, верује у лаж, и живи њоме, и правда је, и апологира је, и сматра је својим вечним царством, својом истином. Α та га лаж увек одводи у загрљај «оца лажи» (Ин.8:44), из кога се никада отети не може. Једино је за ђавола лаж природна, и «када говори лаж, своје говори: да је лажа и отац лажи» (Ин.8:44). Пад је, сатански пад бића људског, ума људског, када човек сматра лаж за истину и живи њоме, и мисли њоме, и брани је као нешто своје, као нешто природно. Од гордости – људи «залуде у мислима својим» и «потамни неразумно срце њихово», те они претварају «истину Божју у лаж» (Рим.1:25). По природи својој «никаква лаж није од истине» (Ин.2:21), већ увек од оца лажи – ђавола. Царство Христово, царство Божје, царство је Вечне Истине, и после Страшнога суда остаће ван њега, напољу – «сваки који љуби и чини лаж».

На Суду, на Страшном суду Христовом, шта ће доживети Антихристова лаж и свелаж ο Господу Христу, и њени поклоници? лаж – на Суду Вечне Истине? Природно је: биће осуђена и она, и ови они који су јој се добровољно потчинили и изједначили се с њом. Α пред њима је за живота на земљи био избор: или Христова Истина или Антихристова лаж. И они су изабрали лаж, и све неправде које она са собом носи, све ђавоље неправде, насупрот Божјој, Христовој Правди. Α Христова Истина? Која је то истина у историји рода људског – тако силно, тако свеубедљиво, тако свеочигледно посведочена као божанска и истинита и вечна? Која је то истина људска осветила и просветила толике људе и људе, испунила их божанским светим силама, почевши од светих апостола (Ср. Ин.17:17), па надаље кроз све нараштаје рода људског до Страшнога суда? у роду људском нема истине, сем Христове, која се показала бесмртна – у cвимa смртима, вечна – у свима временима, непобедива – у свима биткама. Само се Истина Христова у историји земље показала јача од свакога греха, и ослобађала људе од свакога греха. и тиме даривала људима једину истинску и вечну слободу (Ср. Ин.8:32,34:36). Откуда то? Отуда, што је Истина – васкрсли Богочовек Христос: у исто време и Истина и Живот, Вечна Истина и Вечни Живот (Ин.14:6; 1Ин.5:20). Да, Богочовек – Један од Свете Тројице, у коме је сва Божанска Истина цела целцата; сва у Њему, сва у Оцу, сва у Духу Светом који се због Њега јавио свету и постао као душа Цркве Његове: да као Дух Истине – приводи људе Богу и Човеку Истине = Христу (Ср. Ин.14:17); да као Дух Истине – упућује људе на сваку истину (Ин.16:13), које се гранају из Свеистине = Христа кроз безброј следбеника Христових у светој Цркви Његовој.

Α кад људи не верују таквој Истини, шта заслужују? «Да буду осуђени сви који не вероваше Истини, него волеше неправду» (2Фес.2:12). Јер измећу Христа и Антихриста изабраше Антихриста; између Истине и лажи изабраше лаж; јер између Правде и неправде изабраше неправду. Волети неправду, и претпостављати је Христовој Правди, Христовој Истини, – шта показује то? Показује и доказује да је човек срце своје предао и поверио лажи, неправди, неистини. То још показује да се човек сродио с ђаволом, да је усвојио његову философију света, његову философију човека, његово схватање Бога и Господа Христа. Ако је до чудеса, зар Христова нису славнија и стварнија и боготворнија од Антихристових? Ако је до моћи, до силе, зар Христова моћ није свемоћ и Христова сила није свесила када се упореде са силом и моћи Антихриста? Ако је до добра, до љубави, до правде, зар Христово добро и Христова љубав и Христова правда нису увек заувек неизмерно кориснији по људе од сваког Антихристовог назовидобра, од сваке Антихристове назовиљубави, од сваке Антихристове назовиправде? Α када људи и поред свега тога верују лажи а не Истини, више воле неправду него Правду, одбацују Господа Христа а пригрљују Антихриста, онда је то доказ – да се у тих људи потпуно изопачила природа људска, ум људски, срце људско, савест људска. Изопачила, јер ођавољила. Само ођавољени ум људски може Антихриста претпоставити Христу; само ођавољена савест може изабрати Антихриста, а одбацити Христа; само ођавољено срце може волети Антихриста, а не волети Христа; само човек, који је упорним грехољубљем и самољубљем преобразио себе удобровољног ђавочовека, може одбацивати чудесног Богочовека Христа и служити одвратном Антихристу = Антибогочовеку = Античовеку.

Када у личности и делатности Антихриста зло буде на врхунцу своје стравичне моћи и власти, доћи ће Господ Христос у неописивој слави и сили Свога Богочовечанског добра. То ће бити највеличанственији тренутак у историји земље: сусрет апсолутног Богочовечанског добра, оличеног у Господу Христу, са апсолутним ђавочовечанским злом, оличеним у Антихристу. Тада ће Господ Христос бити толико надмоћнији од Антихриста, да међу њима борбе ни бити неће, јер ће Господ самом појавом Својом убити Антихриста и искоренити и њега и његово зло светлошћу доласка Свог (2Фес.2:8). Тиме ће се окончати дуга историјска борба Божанског добра и сатанског зла кроз тела људска на по пришту ове помрачене звезде Божије, и завршити садашњи временско-просторни поредак живота и твари. Зато се у Светом Откривењу овај дан по преимућству назива даном Господа нашега Исуса Христа (2Кор.1:14; 1Кор.1:8; 5:5), даном Христовим (2Фес.2:2; Флп.1:10; 2:16), даном Господњим (2Пет.3:10).

Као што је време ушло у постојање светлошћу првог дана Божјег (Ср. Быт.1:3:5)тако ће и завршити своје постојање светлошћу последњег дана Божјег (Ср. 2Фес.2:8). Обучен светлошћу као ризом, Господ Исус ће доћи у таквој сили и слави, какву око људско видело није, ни ухо чуло, нити срце људско наслутило. То ће бити потпуна, свесавршена слава Тројичног Божанства, јер су пресвета уста Спаситељева изрекла да ће Он доћи «у слави Својој и Очевој и Светих Анђела» (Лк.9:26). Јер је слава Очева у исто време и Његова. Као Јединородни Син Божји, Он је у свему раван Оцу; и све што има Отац Његово je: Његова је и предвечна Божанска слава. За првог доласка Свог, смирени Господ Исус скривао је ту предвечну Божанску славу Своју завесом тела Свог многострадалног (Ср. Евр.11:20); но при другом доласку Свом, Он ће ту Божанску славу показати кроз прослављено тело Своје. Јер Он, вечни Син Божји, оваплоћењем је постао Син Чавечији, и остаће такав за навек. Зато, говорећи ο другом доласку Свом, Господ Исус непрестано наглашава богочовечански карактер Личности Своје: Доћи ће Син Човечији у слави Оца свога са анђелима светим (Мф.16:27; ср. Зах.14:5); доћи ће Син Човечији у слави својој и сви свети анђели с њим, и сешће на престо славе своје (Мф.25:31); и угледаће Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом (Мф.24:30). –Пошто ће при другом доласку Господ Исус открити сву неизречену силу и сјај Божанства Свог и искупитељског подвига Свог, то се овај долазак Његов и назива у Светом Писму откривењем Господа нашега Исуса Христа (1Кор.1:7:8), откривењем славе Његове (1Пет.4:13).

Непосредни сигнал другог доласка Спаситељевог биће појава крста на небу, као символа спасења нашег, као знака искупитељског подвига Спасовог: Тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу (Мф.24:30; ср. Откр.1:7). Свети Златоуст благовести: Тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу, тојест крст, који је светлији од сунца. Јер сунце се помрачује и скрива, а крст се јавља; он се не би јавио када не би био далеко светлији од сунчаних зракова. Но ради чега се јавља овај знак? Ради тога да потпуно посрами бестидност Јевреја. Јер ће Христос доћи на овај Суд, имајући највеће оправдање – крст, показујући не само ране него и срамну смрт⁶⁸⁴.

И сви ће тада распознати у крсту знак Христов, и проплакаће сва племена на земљи (Мф.24:30; ср. Откр.1:7): проплакаће верни од радости и усхићења што им се остварила нада; проплакаће неверни од туге и очајања што нису поверовали у спасоносност крста Господњег него су га сматрали саблазном и безумљем (Ср. 1Кор.1:17:23). И одмах за крстом јавиће се сам Господ Исус, и сви ће угледати Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом (Мф.24:30; ср. Мк.14:62; Мф.26:64; Откр.1:7). Угледаће оног истог историјског Исуса, оваплоћеног Бога, Богочовека, Сина Човечијега, за кога су анђели при Вазнесењу рекли: Овај Исус, који се од вас узе на небо, тако ће доћи као што видесте да иде на небо (Деян.1:11; ср. 1Фес. 1:10; Дан.7:13). Тада ће богочовечанска стварност Личности Спаситељеве бити очигледна за све људе, па и за оне који су Га на земљи осудили на смрт и распели (Откр.1:7). И сви ће земнородни увидети јасно да Бог узвиси Исуса, и дарова Му име које је веће од свакога имена, и поклониће Му се свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, и сваки ће језик признати да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца (Флп.2:9–11).

Божанска слава Спаситељева при другом доласку Његовом, не може се описати никаквим језиком, ни људским ни анђелским. Сва слава неба, и небеса над небесима, јавићe се тада на земљи. Са Њим ће доћи сви свети анђели, јер је сам Господ обећао: Доћи ће Син Човечији у слави својој и сви свети анђели с Њим (Мф.25:31; ср. Мк.8:38; Лк.9:26; Мф.16:27; 24:30; Иуд.14; Ис.66:18). Неотступно верне слуге Спасове, анђели ће Га пратити и при другом доласку Његовом (Ср. Мф.13:41; 24:31; 25:31; Мк.8:38; Лк.9:26), који ће бити као муња, и зато видљив за све и одасвуд⁶⁸⁵. Α муњу, ко може пратити, ако не анђели? Ко може служити таквоме Богу и Господу, који долази као муња, ако не анђели? Стога свети Апостол благовести: Сам ће Господ са заповешћу, кад се заори глас арханђелов и затруби труба Божја, сићи с неба (1Фес.4:16). Господ ће првом арханђелу, Светом Архистратигу Михаилу, том чувару народа Божјег (Деян.9:21; 10:5; 13:21), издати заповест ο васкрсењу мртвих и Суду; он ће је објавити осталим небеским војницима, који ће је помоћу труба Божјих обзнанити свима бићима неба и земље, од краја до краја небеса (Мф.24:31). И ови ће, живи и мртви, изаћи у сусрет Господу; и сам ће Господ у последњој труби сићи с неба (1Кор.15:52; 1Фес.4:16).

Ова богооткривена истина ο другом доласку Господа Христа сачињава један од главних догмата богочовечанске вере Христове, који је Црква одувек уносила у своје Символе, и његову неопходност за наше спасење одогматила на сва времена уневши га у васељенски Никеоцариградски Символ вере, благовестећи ο васкрслом и вазнесеном Господу Исусу: да ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја.

Објашњавајући ову вечну истину вере православне, свети Оци су говорили: «Ми проповедамо не само један долазак Христов него и други, који ће бити далеко славнији од првог. Јер при првом Он је доказао Своје трпљење, а при другом – носиће круну Божанског Царства. При првом доласку Он је лежао у јаслима, повијен пеленама; при другом – Он ће се оденути светлошћу као одећом. При првом доласку претрпео је крст не марећи за срамоту; при другом – доћи ће у слави, праћен анђелском војском. Ми се стога не задржавамо на првом доласку само, него и други очекујемо… Доћи ће Спаситељ не да Му поново суде него да суди онима који су Га осудили. Он, који је некада ћутао када су Му судили, потсетиће законопреступнике који су при крсту показали дрскост своју, и рећи: Ви сте то чинили, ја ћутах (Пс.49:21). Онда је Спас дошао ради домостроја спасења – δι’ οίκονομίαν –, поукама учећи људе, а тада ће се они по неопходности, макар и не хтели, покорити Његовом царству⁶⁸⁶.

Васкрсење мртвих збиће се при другом доласку Господа Христа: поновни долазак Победитеља смрти и Обновитеља живота изазваће васкрсење мртвих. Ο томе сведочи сам Спаситељ: Иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјег, и изићи ће који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда (Ин.5:28–29). Васкрсење ће се састојати у томе што ће се тела свих умрлих људи поново сјединити са својим душама и постати духовна и бесмртна. Ο томе свети Апостол Павле благовести: Сеје се тело телесно, а устаје тело духовно. Јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се ο6уче у бесмртност (1Кор.15:44:53). «Васкрсење је, нема сумње, поновно сједињење душе и тела, и поновно васпостављање распаднутог и палог живог бића»⁶⁸⁷.

Васкрсење мртвих је темељ хришћанског учења ο вечном животу и циљу људског бића, на коме се зида вечно постојање човечије личности. Васкрсењем Господа Христа Богочовека неопходност васкрсења мртвих је постала сасвим природна и логична. Васкрснувши из мртвих, Господ је као Богочовек, као родоначелник новог човечанства ставио у људску природу зачетак васкрсења, начело васкрсења, и на тај начин постао прворођени из мртвих (1Кор.15:20–23; Кол.1:18), – коме ће пο неопходности следовати сви мртви у последњи дан.

Ако ичим, Нови Завет је нема сумње беспримерно нов фактом васкрсења Христовог, које је својом природом, карактером и стварношћу јединствени и небивали у историји света догађај. Васкрсења мртвих која су се десила у Старом (3Цар.17:21–22; 4Цар.4:32–36; 4Цар.13:21), као и она у Новом Завету (2Ин.11:44; Мф.9:25; Лк.7:14–15; Деян. 9:40), нису савршена, јер су васкрснуте личности поново морале умрети. Само је васкрсли Господ Христос постао «првина савршеног васкрсења – απαρχή τής τελείας άναότάόεως, које више не подлеже смрти»⁶⁸⁸. Искључива и јединствена новина Спаситељеве Богочовечанске личности и састоји се управо у томе што је васкрсењем из мртвих постала вечна и бесмртна као Богочовечанска Личност. Он је васкрсао победивши смрт Собом за сав род људски; Његово је васкрсење бесмртно; иза њега нема више смрти, смрт више не може овладати Њиме. Тако је Спаситељ Своје учење ο васкрсењу мртвих посведочио и потврдио Својим бесмртним, Својим вечним васкрсењем. И иза Његовог учења ο васкрсењу мртвих стоји богочовечански догађај, богочовечански доживљај, богочовечанска стварност, као уосталом и иза сваке Његове божанске речи. у Његовој Богочовечанској Личности, остварен је потпуно и савршено живот вечни на земљи, и тиме је Он као Богочовек дао залог и силу за вечни живот и васкрсење сваког човека, због чега је Он једини између рођених на земљи имао право и смео рећи за Себе: Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре живеће (Ин.11:25). Владајући животом и смрћу као Бог, оживотворавајући живе, васкрсавајући мртве, Господ Христос је с правом говорио: Заиста. заиста вам кажем: иде час, и већ је настао, кад ће мртви чути глас Сина Божјега, и чувши оживети. Иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега, и изићи ће који су чинили добро у васкрсење за живот, а који су чинили зло у васкрсење за суд (Ин.5:55,28:29).

Васкрсење мртвих је у вечном плану Божјем ο човеку и свету. То Спаситељ објављује благовестећи: Ова је воља Оца који ме посла, да све што ми даде ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан (Ин.6:39; ср. 6:40,44; 10:28; 12:49–50). Но и далеко пре последњег дана, још за живота Свог на земљи Господ васкрсава Лазара, Јаирову кћер и сина Наинске удовице, показујући тиме да Он хоће и може васкрсавати мртве (Ср. Ин.5:21). Штавише, Спаситељ нам делимично открива тајну ο начину живота васкрснутих из мртвих, благовестећи: Они који се удостоје добити онај свет и васкрсење из мртвих нити ће се женити ни удавати; јер више не могу умрети; јер су као анђели; и синови су Божији кад су синови васкрсења (Лк.20:35–36; Мф.22:30; Мк.12:25).

Силом своје вечне вредности и неодољиве важности, васкрсење Господа Христа постало је темељ на коме се зида живот свих хришћана уопште, и сваког хришћанина посебно. Циљ је човекова живота на земљи стећи живот вечни победивши смрт живљењем у Богочовечанском телу Цркве васкрслога Господа кроз свете тајне и свете врлине. Васкрсење Христово, а због њега и са њим и васкрсење свих људи, јесте то што Еванђеље чини Еванђељем. Отуда, прοповедати Еванђеље и није друго до проповедати васкрсење кроз победу над грехом и смрћу (Ср. Деян.17:18,32; 23:6). Еванђеље без васкрсења не би имало права звати се Еванђељем = Благовешћу, јер би главна горчина живота – смрт остала у души и телу човечанства, загорчавајући и онемогућавајући остварење сваког сношљивијег смисла живота и постојања. Ако Еванђеље Христово није Еванђеље васкрсења; ако вера у њега не осигурава људима васкрсење из мртвих и живот вечни, онда је оно непотребно и бескорисно, и треба га одбацити као обману. Јер ако Христос не васкрсе – узалуд вера наша, узалуд живот наш, узалуд васељена, узалуд савест, узалуд ум, узалуд разум, узалуд сви светови, узалуд све, јер је грех остао непобеђен, а са њим и највећи непријатељ човека, највећа мука човека и човечанства – смрт (Кор.15:14,17:26). Без васкрсења Христовог као темеља морала – немогућ је новозаветни морал, немогућ нови живот у Христу и по Христу; и не само немогућ него и бесмислен, јер ако нема васкрсења– нема бесмртности, нема вечнога живота; у том случају најприроднији је и најлогичнији морал: да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети (Ср. 1Кор.15:30–32). Свеистинита је благовест Светог Дамаскина: «Ако нема васкрсења, чиме се онда разликујемо од неразумних животиња? Ако нема васкрсења, онда треба да сматрамо срећнима звери пољске, које проводе безбрижан живот. Ако нема васкрсења, онда нема ни Бога, ни промисла»⁶⁸⁹.

Васкрсење Господа Христа је најочигледније и најубедљивије посведочено као историјски факт, а тиме и васкрсење мртвих уопште (Ср. 1Кор.15:1–10; Деян.10:41; 13:31; Рим.1:4; 1Кор.15:12–13,16:22). Свети Апостоли, испуњени Духом Светим, сву проповед ο Господу Христу заснивajу на Његовом васкрсењу; то наглашавају као најважније сведочанство ο Његовом Божанству и ο искупитељској сили Његовог крсног подвига. Они неустрашиво проповедају васкрсење свих људи у Христу Исусу док их Јевреји бацају у тамнице «што они уче људе и јављају у Исусу васкрсење из мртвих» (Деян.4:2; ср. 23:6). Страшни Христоборац Савле, обраћен у хришћанство виђењем васкрслог Господа Исуса, сву пламену и неустрашиву проповед своју заснива на васкрсењу Христовом (1Кор.15:14,17; Деян.17:18:32). Ради васкрслог Господа Христа он подноси неописане муке, проходи надчовечанске подвиге, еда би како достигао у васкрсење мртвих (Флп.3:7–11). Кроз све своје христочежњиве жеље он се ка томе пружа, и само у томе види смисао свеколиког живота људског. За њега је немогуће оправдање људског живота без васкрсења мртвих, као што је немогуће хришћанство без васкрсења Христовог. Једно је условљено другим. «Кад се Христос проповеда да васкрсе из мртвих, како говоре неки међу вама да нема васкрсења мртвих? Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос не васкрсе. Α ако Христос не васкрсе, онда је узалуд – κενή (= празна, бесциљна) проповед наша, а узалуд – κενή (= празна, бесциљна) и вера ваша. Α налазимо се и лажни сведоци Божји, јер сведочимо за Бога да Он васкрсе Христа, кога не васкрсе, ако мртви не устају. Јер, ако мртви не устају, ни Христос не уста. Α ако Христос не уста, узалуд вера ваша» (1Кор.15:12–17; ср. Рим.8:11; 2Тим.2:18).

Неминовност васкрсења мртвих је природна и логична последица јединства природе рода људског у личности васкрслог Богочовека Христа, као што је смрт природна и логична последица јединства природе рода људског у Адаму:

«Христос уста из мртвих, и поста првина онима који уснуше. Јер пошто кроз човека би смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети» (1Кор.15:20–22). – Васкрсењем Својим из мртвих Господ Христос је, зато што је Богочовек, постао првина васкрсења свеопште људске природе. Због чега? Треба поновити: зато што је Богочовек. Човечанска природа се први пут у Њему, Богочовеку, обрела у потпуној заједници са Богом, са Бесмртним, са Вечним. Њиме је људска природа ушла у састав Његове Богочовечанске Личности, постала «тело Божје», тело Бога Логоса. И на тај начин показала прави пут људској природи ка њеном савршенству, свесавршенству, ка њеној крајњој мети. То што је дато човечанској природи у Богочовеку Христу, и то што се десило с њом у Њему, дато је и десило се ради целокупне природе људске. Зато је човечанска природа у Господу Христу првина у новом животу, првина у бесмртности, у васкрсењу. За њом треба да следи сва људска природа, разливена кроз сва људска бића, диференцирана и индивидуалисана у сваком човеку посебно, као у одвојеној личности. Људска природа у сваком људском бићу, на тајанствен начин везана је са човечанском природом Богочовека Христа, по самој природи своје човечности и људскости, зато што је Он истинити човек, и у Њему је природа човечанска – стварна, истинита, људска, свељудска. Онако исто, као што је сваки човек својом човечанском природом везан на тајанствен и генитиван начин са родоначелником рода људског, природе људске, Адамом. То што је у Богочовеку Христу човечанска природа нераздељиво сједињена са Богом, и даје људској природи божанске васкрсне силе, које је не остављају у смрти. Та човечанска природа у Господу Христу је наша, општељудска природа; у њој има свакога од нас, по сили саме људскости наше природе. Као што смо по тој истој сили и у Адаму сви ми људи скупа, и сваки од нас посебно. То је закон под којим стоји и постоји род људски.

Богонадахнути апостол благовести свеопшту истину када каже: Као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети (1Кор.15:22). При самом стварању, првом човеку, Адаму, била је дата Логосна сила, животворна и животодавна. И сваком човеку уопште који се рађа на овај свет даје се та Логосна сила (Ср. Ин.1:3,4:9), која је у роду људском грехољубивом под притиском смрти, обамрла, онемоћала. Господ Христос, Бог Логос оваплоћени, као Богочовек васкрсава из мртвих, и даје васкрсне силе обамрлој Логосној сили у сваком човеку да се ослободи смрт и уђе у васкрсење. То је квасац васкрсења, од кога има да ускисне целокупно тесто људске природе, од кога смо сви ми умешени. Васкрсли Богочовек не намеће нешто ново роду људском када му омогућава свеопште васкрсење из мртвих, јер је први човек, Адам, носилац и извор свуколике природе људске, саздан са Логосном силом као саставним делом њеним, као језгром њеним: а у том Логосном језгру њеном је и бесмртност њена. Васкрсењем Својим Богочовек Христос повраћа животворну и животодавну силу том обамрлом језгру бесмртности, и изводи га на пут који кроз свеопште васкрсење из мртвих води у свеопшту бесмртност. у самој Логосности својој људска природа носи своју бесмртност не само као могућност него и у сржи. Бог Логос, оваплоћен сав у човеку, даје тој бесмртности потребну пуноћу и савршенство. Васкрсење Богочовека Христа из мртвих осигурава свеопшту бесмртност људској природи, као саздању Божјем. Зато ће у пοследњи дан васкрснути сви људи, и добри и зли (Ср. Ин.5:28–29; Мф.25:27).

Васкрсла тела, иако ће бити духовна и бесмртна, неће изгубити своју суштину, оно што тело чини телом, јер васкрсење није стварање новог тела него оживљење и преображење старог. Својом свемоћном силом Бог ће васкрснути иструлела и распадљива тела. Јер Он, који је у почетку створио тело од земље, може то исто тело, иако се распало у земљи и претворило у земљу, опет обновити и оживети. Нешто слично дешава се и у природи; посејано зрно, пошто се распадне у земљи, проклија, класа и доноси род (1Кор.15:36–44).

Главна разлика између садашњих и будућих васкрснутих тела и њихових својстава састојаће се поглавито у томе, што ће васкрснута тела бити бесмртна и духовна, и што ће дејствовати на духован начин. Бесмртност ће се њихова састоји у томе, што неће моћи да умру; а духовност, што ће живети као анђели (Лк.20:35–36). Истоветност и разлика садашњих тела и васкрснутих личиће на истоветност и разлику које постоје између посејаног зрна и класа; битна, генетичка истоветност остаје, али и огромна разлика настаје (1Кор.15:36–38:42–44). Садашњи живот је као семе будућег, вели Свети Григорије Ниски. Али оно што очекујемо, разликује се много од садашњег, разликује се толико колико се клас разликује од зрна из кога је произашао. Садашњи живот је налик на зрно; очекивани живот јавиће се у красоти класа⁶⁹⁰.

У ствари, сама суштина тела као материје, као вештаственог бића, ограђена је не мање непроницљивом тајанственошћу неголи сама суштина душе као духовног бића. Како суштина душе, тако и суштина тела, последњом тајном својом измичу људском разуму и недосежне су за људске познајне моћи. Корење њиховог бића уврежено је у свету неприступних тајни Божјих које живе изнад свих врхова људског сазнања.

Да ће васкрснута тела бити суштаствено истоветна са садашњим телима, показује и сама реч άνά6τα6ις, што значи устајање, тојест устајање онога што је легло, пало, заспало, а не устајање нечег сасвим новог. Када би пак васкрснута тела била сасвим нова, онда васкрсење не би било устајање већ поновно стварање, и васкрснута тела не би имала ничег заједничког са умрлим телима. у том случају континуитет личности би се прекинуо, и тиме сав земаљски живот чове ков у телу изгубио сваки смисао. Васкрсење се не састоји у стварању новога него у обнављању онога што је већ било. Јер, по речима Светог Григорија Ниског, васкрсење није ништа друго до васпостављање старога – ή εις το άρχαϊον άποκατάστασις⁶⁹¹ – тојест онога што је било. Сам Спаситељ је васкрсао у оном истом телу у коме је на земљи живео, страдао ,распет био, пробадан копљем, и сахрањен. И по васкрсењу Свом Он се нарочито стара да убеди Своје ученике да је Његово васкрсло тело оно исто тело које је пре распећа и погреба имао (Ин.20:26–27; Лк.24:37–43). Α пре васкрсења Свог, проповедајући Еванђеље, Господ Исус јасно учи да ће у последњи дан васкрснути управо мртва тела људска у којима су људи живели на земљи као са саставним делом својих личности: Иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјег, и изићи (Ин.5:28; ср. Откр.20:13). Апостол Павле пак у свом учењу ο васкрсењу мртвих нарочито истиче да ће се ово смртно – го θνητόν – тело обући у бесмртност, и ово распадљиво – τό φθαρτόv – тело обући у нераспадљивост (1Кор.15:53). Α залог тога он види у васкрсењу Христа Господа: Онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна тела (Рим.8:11).

Погружен у тајну васкрсења, Свети Јефрем Сирин благовести: Када наступи васкрсење мртвих земља ће претставити тело људско онаквим каквим га је примила, макар га биле растргле звери, појеле птице, разнеле рибе; неће недостајати чак ниједна длака људска⁶⁹². Земном праху биће заповеђено да издвоји прах умрлих, и неће остати ниједне трунчице која се не би јавила пред Судијом. Ко је прогутан морем, кога су дивље звери прождерале, кога су птице покљувале, ко је у огњу изгорео, – за трен ока сви ће се пробудити, устати и јавити се… Они који се нису виђали овде, видеће се тамо; и мајка ће распознати свога сина, и син распознати своју мајку⁶⁹³… Сви ће, уставши нетрулежни⁶⁹⁴, добити тело, саобразно својим сопственим делима. Тело праведника засијаће седмоструко јаче од сунца; а тела грешника биће мрачна и испуњена злосмрадијем; и тело свакога показаће дела његова, јер сваки од нас носи дела своја у сопственом телу свом⁶⁹⁵.

Сажимајући богочовечанско учење ο природи васкрснутих тела, Свети Дамаскин благовести: Васкрснуће нераспадљивим оно исто тело које се распало и иструлело. Јер Онај који га је у почетку саставио из праха земљиног, моћи ће га опет васкрснути, пошто се оно, по одлуци Творца, опет распало и вратило у земљу, из које је узето⁶⁹⁶. Сеје се тело телесно, тојест грубо и смртно, а устаје тело духовно (1Кор.15:44); тојест онакво какво је тело Господа по васкрсењу: пролази кроз затворена врата, не умара се, не нуждава хране, сна и пића… Васкрснућемо: душе ће се поново сјединити са телима која ће постати нераспадљива свукавши са себе распадљивост, и предстаћемо страшном судишту Христовом⁶⁹⁷.

Духовност васкрснутих тела биће налик на духовност васкрслог тела Спасовог, које је при свој провереној телесности својој пролазило кроз затворена врата (Ин.20:19:26), јер ће Господ, по речи светог Апостола, преобразити наше понижено тело, да буде саобразно телу славе Његове (Флп.3:21). Α видовити орао богословља, гледајући са апокалиптичког зенита други долазак Господа Христа и васкрсење мртвих, благовести: Знамо да ћемо, када се јави, бити слични њему (1Ин.3:2; ср. Рим.8:29). Јер као што носимо обличје земљанога, носићемо и обличје небескога (1Кор.15:49). Очувавши суштину своје вештаствености, васкрснута тела ће зрачити благодатном, божанском светлошћу, по речи Господа Исуса: Тада ће праведници засјати као сунце у царству Оца свога (Мф.13:43). Та божанска светлост и слава неће бити подједнаке у свима васкрснутим телима праведника већ сразмерно степену светости самих праведника, по речи светог Апостола: Друга је слава сунцу, а друга слава месецу, и друга слава звездама; јер се звезда од звезде разликује у слави. Тако и васкрсење мртвих (1Кор.15:41–42).

Што се пак тиче природе и својстава васкрснутих тела грешника Свето Откривење показује да ће и она бити духовна и бесмртна. Свети Апостол сведочи: уједанпут, у трен ока затрубиће, и мртви ће устати нераспадљиви (1Кор.15:52: ср. Ин.20:26–27; 1Кор.15:53). Нема сумње да ће природа и својства васкрснутих тела грешника бити саобразна природи и карактеру вечних мука (ср. 1Кор.15:37–38; Мф.13:27–30,38:40). Свети Јефрем Сирин богочовечански истинује: Сви ће добити тело саобразно делима својим. Тело праведника сијаће седмоструко јаче од сунца, а тела грешника биће мрачна и испуњена злосмрадијем; и тело свакога показиваће дела његова, јер сваки од нас носи дела своја у сопственом телу свом⁶⁹⁸. Ο томе Свети Кирил Јерусалимски благовести: Ми ћемо васкрснути имајући сви вечна тела – αιώνια τύ σώματα, али не сви слична. Ко је праведан, добиће тело небеско, да би могао достојно општити са анђелима; ко је пак грешан, добиће вечно тело које ће бити способно да подноси муке вечито горећи у огњу но никада не сагоревајући⁶⁹⁹.

Последњи дан за човечанство биће у исто време последњи дан и за сву природу; свршетак времена биће у исти мах свршетак простора, у оваквој категорији у каквој нам се сада јавља. Пошто је судба видљиве природе од почетка свог постојања под властним утицајем човековим, то је и њен завршетак у самом завршетку човекове историје у овом свету. Тајанствено органски везана са човеком као боголиким створом Божјим, природа је суштином свога живота зависна од човека, и увек се креће у правој сразмери према човеку. Када је човек изабрао пут греха и смрти за свој пут кроз историју, за њим је, по неодољивој унутрашњој зависности од човека, пошла и сва природа (Рим.8:19–23). Пад човеков био је у исто време пад природе; проклетство човеково постало је проклетством природе (Ср. Быт.3:17–18). И од тада човек и природа као два нераздвојна близанца, ослепљени истим мраком, осмрћени истом смрћу, натоварени истим проклетством, рука под руку иду кроз историју по понорним беспућима греха и зла; заједно се спотичу, заједно падају, заједно и дижу, непрестано стремећи ка далеком крају своје тужне историје.

Пошто ће се у последњи дан, доласком Господа Христа, упразнити грех и смрт, то ће се и сва природа ослободити робовања греху и смрти, преобразити се и заблистати својом првобитном, допадном, безгрешном и бесмртном красотом. Васкрсење мртвих биће крај смрти не само у људима него и у видљивој природи, која се подвргла смрти и распадљивости по грехољубивој вољи свога осионог господара – човека (Ср. Рим.8:20). Грех, зло, болест, смрт, све су то злосмрадни наноси човекови, којима је он премазао и унаказио безгрешно лице природе. Али ће Господ Исус светлошћу доласка Свог

Све то спрати са прекрасног лица богоздане и боготкане природе, и она ће поново заблистати у својој безгрешној доброти и неисказаној лепоти (Ср. Быт.1:37). Васпостављањем човека у првобитно стање, Господ ће васпоставити и природу у њено првобитно, безгрешно стање (Рим.8:21). Тада ће не само христочежњиви људи «древнеју добротоју возобразитисја = древном лепотом обновити се»⁷⁰⁰, него и сва природа, пошто ће дејством благодати Божије избацити из себе, и збацити са себе све грехе ,сво зло, све последице греха и зла, и са њима и саму смрт. Тако ће настати ново небо и нова земља где правда живи (Ср. 2Пет.3:13; Откр.21:1).

Свети Кирил Јерусалимски благовести: Господ наш Исус Христос доћи ће с неба при завршетку овога света у последњи дан. Јер настаће свршетак овога света, и овај створени свет опет ће се обновити. Пошто је овај свет препун разноврсних грехова, то да не би занавек остао пун безакоња проћи се овај свет, да би се поново јавио бољим. Немојмо туговати што умиремо; и звезде ће престати постојати, па ће се опет јавити. Господ ће савити небеса, али не да их уништи већ да их поново јави у бољем виду. Као што очекујемо васкрсење умрлих људи, исто тако очекујемо и неку врсту васкрсења небеса⁷⁰¹. Свети Амвросије вели: у Христу је васкрсао свет; у Њему је васкрсло и небо; у Њему је васкрсла и земља⁷⁰². Блажени Августин пише: Овај свет проћи ће не у смислу потпуног уништења већ у смислу промене ствари; стога и Апостол говори: Пролази обличје овога света (1Кор.7:31). Уништиће се обличје света, али не природа⁷⁰³.

Чудесним оваплоћењем Својим Господ Христос је донео Еванђеље, донео Благу вест, не само људима већ и свој твари (Ср. Мк.16:15; Кол.1:23; Рим.8:19:21) Еванђелско превирање и еванђелски крај човечанства је у исто време еванђелско превирање и еванђелски крај целокупне твари. Нови Завет нам потресно описује крај света који у злу лежи, али и његово преображење у самом том завршетку. Сам Спаситељ много говори ο крају света (Мф.24:3–25,46; 13:40–43,49–50; Мк.13:4–37; Лк.21:7–36). Али говори ο крају света као жетви; а жетва не значи уништење већ сабирање зрелог класја, вршење и вејање, при чему се одваја пшеница од кукоља (Ср. Мф.13:39–42; ср. Откр.14:15). Крај света, који Спаситељ назива и крајем века (Мф.13:39; 24:3; 28:20), означава крај зла и греха и смрти у богозданој природи, крај света у сваком облику, по богонадахнутој речи свог Апостола: пролази обличје овога света (1Кор.7:31), тојест пролази обличје света у коме је помешано зло и добро, смрт и бесмртност, но не пролази богоздана суштина његова, за коју је Бог, створивши је, рекао да је веома добра (Ср. Быт.1:31).

Крај света биће праћен страшним потресима, земљотресима, грчевима природе, јер ће се зло помамно борити да занавек остане на њој и у њој. Невоље ће нагрнути са свих страна; смрт ће махнито јуришати на све живо; зло ће заиграти своју пустошну завршну игру на срцу природе, и сва ће се природа узбудити и узбунити: сунце ће помрачити, месец своју светлост изгубити, звезде с неба попадати, силе се небеске покренути, море ће се узнемирити, свака гора и острво с места својих покренути се, небо ће се измаћи као књига кад се савије, и људи ће умирати од страха и од чекања онога што иде на земљу (Ср. Мф.24:29; Мк.13:25; Лк.21:25,26; Откр.6:12–14). – Но све ће то бити знак да су зло и смрт на издисају, да је сазрело жито земаљско, да је стигло време жетве (Ср. Откр.14:15), и да наступа преображај природе кроз ослобођење од зла, греха и смрти доласком безгрешног и бесмртног Господа и наступањем царства Божијег у васцелој природи: Гледајте на смокву и на сва дрвета, поучава Спаситељ; када видите да већ потерају, сами знате да је близу лето. Тако и ви кад видите да се ово збива, знајте да је близу Царство Божије (Лк.21:29–31; ср. Мф.24:32–33).

Погружен у тајну преображаја целокупне природе славним доласком Господа Христа, Свети апостол Петар благовести: Садашња небеса и земља чувају се за дан Суда и погибли безбожних људи . .. Доћи ће дан Господњи као лупеж ноћу, у који ће небеса с хуком проћи, стихије се од ватре распасти, а земља и дела што су на њој изгорети … Небеса ће се спалити и раскопати, и стихије од ватре растопити (2Пет.3:7,10:12). – Из овог васељенског пожара, у коме ће сагорети сва зла, изаћи ће ново небо и нова земља, где правда живи (2Пет.3:13). То значи: на новом небу и новој земљи неће бити неправде, ни зла, ни греха, ни болести, ни смрти, јер ће се све то огњем спалити, и богоздано биће природе, прекаљено божанским огњем, заблистаће у новој, неизразивој красоти. Да ће се ова козмичка катастрофа завршити преображењем а не уништењем света, показује још и то што свети Апостол сравњује крај света са потопом. Α потоп није уништио свет. већ га је само умио од прљавштине греха и зла, и обновио га (2Пет.3:6:7).

Осећајући трагизам света као нико од људи, јер је, узнесен у рај, видео красоту безгрешног света, Свети апостол Павле са великим поуздањем објављује благу вест ο ослобођењу твари од греха и смрти, ο њеном обновљењу и преображењу дејством благодати Божје на њу кроз благодатно-врлинске синове Божије – свету и светлу браћу Христову. Свети Апостол благовести: Чекање твари чека да се јаве синови Божији, јер се твар покори таштини – τη ματαιοτητι не по својој вољи него по вољи онога који је покори, у нади да ће се и сама твар ослободити ропства распадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар – πασα η κτισις – уздише и тужи с нама до сад (Рим.8:19–22). – Својим грехопадом човек је сву природу повукао за собом и предао је у ропство греху и смрти; и сва богоздана твар непрестано уздише и тужи због тога, чекајући своје ослобођење из ропства греху и смрти, које ће јој Господ Исус подарити у последњи дан, преобразивши је Богочовечанским домостројем спасења у ново небо и нову земљу, где правда живи (Ср. Ин.8:34–36). – Христочежњиви тајновидац, Апостол Апокалиптичког краја света и преображења твари, Свети Јован Богослов, удостојен је био, у нарочитом Божјем откривењу, да види то будуће ново небо и нову земљу, где правда живи. И видех, објављује он, небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше (Откр.21:1).

Богочовечанска истина ο преображају природе непрекидно живи у Богочовечанском телу Православне Цркве Христове, и живеће вавек. Она је увек нова, јер је вечна; а вечност не стари. Свети Иринеј благовести: Пошто су људи истински људи, то и место њиховог боравка мора бити истинско, и не претварати се у ништавило, већ напредовати у свом постојању. Јер се ни битност ни суштина твари не уништавају, пошто је истинит и веран Онај што ју је устројио. Али, пролази обличје света, тојест оно у чему је извршен преступ, јер је човек овештао у томе. Када пак буде прошло ово обличје света, и човек се буде обновио и устао за нераспадљивост тако да већ неће моћи овештати, онда ће се јавити ново небо и нова земља, на којој ће боравити нови човек⁷⁰⁴.

Тумачећи благовест светог апостола Павла ο зависности твари од човека (Рим.8:20–21), Свети Златоуст наводи Апостолове речи: «да ће се и сама твар ослободити ропства распадљивости» (Рим.8:22)! па вели: Шта значи то: сама? Значи: не ти само него и оно што је далеко ниже од тебе, и нема ни разума, ни чувства, и то ће с тобом учествовати у благу. Твар ће се ослободити од робовања распадљивости, и престаће бити распадљива, и постаће саобразна лепоти човекова тела. Јер као што је твар постала распадљива када је тело човеково постало распадљиво, тако ће и онда, када тело човеково буде постало нераспадљиво, твар последовати за њим и постати саобразна њему⁷⁰⁵.

Свети Епифаније благовести: При крају света сва твар ће се подвргнути своје врсте тешкој смрти. Али само зато да би устала обновљена, и да би заједно са синовима Божјим служила вавек не распадљивости и греху већ једино правди. Небо и земља се, у време последњег пожара, неће претворити у првобитни хаос, или потпуно уништити, него ће се само обновити, услед чега ће земља наставити да буде обиталиште, али обиталиште много савршеније, и за житеље најсавршеније⁷⁰⁶.

Ово богооткривено учење ο преображају природе Црква је запечатила саборски једанаестом одлуком Петог Васељенског Сабора. Она гласи: Ако ко говори да Последњи суд значи потпуно уништење тела, и да ће крај свега бити невештаствена природа – άϋλος φύσις, и да у будућем веку неће бити ничег материјалног него сами голи ум , нека буде анатема⁷⁰⁷.

Што се тиче оних људи који се при другом доласку Господа Христа буду затекли живи на земљи, њихова ће се тела у трен ока изменити у духовна и бесмртна. Ο томе свети Апостол Павле, благовести: «Ево вам казујем тајну: нећемо сви уснути – κοιμηθησόμεθα (= умрети), али сви ћемо се изменити – άλλαуησόμεθα – у једанпут, у трен ока, при последњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће устати нераспадљиви, и ми ћемо се изменити» (1Кор.15:51–52). – Овим је казана васцела тајна људског бића; свако људско биће путује кроз смрт у васкрсење мртвих. Α од Господа Христа смрт је постала уснуће тела, спавање тела, и свеопште васкрсење мртвих пробудиће наша мртва тела из смрти као из сна. «Нећемо сви уснути» тојест умрети, јер ће свеопште васкрсење мртвих затећи многе људе живе на земљи. Шта ће се онда десити са њима? Они ће се «сви изменити», тојест тела њихова добиће особине духовног тела, какве ће имати и тела васкрслих из мртвих. Тако ће се сви људи изједначити: сви ће добити духовна тела, пошто ће се тела телесна преобразити у тела духовна. И то преображење, та промена тела извршиће се «у једанпут, у трен ока, при последњој труби». Како? Силом васкрслог Господа Христа, јер ће Он Својом свемоћном божанском силом извести из мртвих сва тела свих умрлих и – «мртви ће устати нераспадљиви»: оно што је умрло, – а то је тело –, устаће нераспадљиво. Тојест устаће нераспадљивим оно што сачињава суштину тела, оно што ће тело моје чинити мојим, и твоје твојим, и његово његовим, и свачије свачијим. Иако ће то бити «духовна тела», ипак ће то бити она иста тела која су била умрла, и сад васкрсла. Тако исто у оних који су при свеопштем васкрсењу мртвих затекну живи на земљи, остаће иста тела, само ће се из телесних променити у духовна. Све ће се то тако обавити, да ће Петар остати Петар у своме телу, и Павле – Павле такође у своме телу, и Марко – Марко опет у своме телу.

«Мртви ће устати нераспадљиви»: тела ће постати нераспадљива; у њима неће бити ничег што подлежи смрти, стога нераспадљивост постаје бесмртно својство тела људског. Васкрсна сила васкрслог Богочовека прострујаће кроз сва људска тела обесмрћујом силом. Свеопште васкрсење ће се и састојати у томе да оно што је мртво не само оживи него се и обесмрти, те да никад више не умре. То ће бити најсудбоноснији доживљај људског тела, које је у овом земаљском свету, благодарећи греху, навикло на смрт као на нешто природно и логично. На Страшном суду тело ће људско ући у живот коме нема краја. Иако у овом свету распадљиво, оно ће постати нераспадљиво, и при свем том неће престати бити тело, јер ће задржати оне битне особине које га чине телом. При свеопштем васкрсењу Бог ће задржати у телу оно што тело суштински чини телом, иако ће се оно обући у нераспадљивост. «Јер ово распадљиво – треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност» (1Кор.15:53).

Ова богочовечанска благовест доказује да ће при свеопштем васкрсењу васкрсна тела бити она која су умрла, која су због греха била смртна. То неће бити нека потпуно нова тела већ ова наша земаљска тела, само свеживотворном силом васкрслога Богочовека преображена у духовна: «распадљиво» ће се обући у «нераспадљивост», трулежно тело постаће нетрулежно. И тако ће се десити нешто небивало, нешто што ми на земљи назиремо у светим моштима светитеља. Јер светитељи још на земљи облаче «ово распадљиво», тојест тело, «у нераспадљивост». И тиме нам овде на земљи сада посведочавају основну благовест Богочовекову ο телу: да је и они за нетрулежност, за бесмртност, за Господа (Ср. 1Кор.6:12–20). у томе је тајна тела, и са њим тајна материје уопште: да се «ово смртно» – «обуче у бесмртност». То је дар васкрслог Богочовека природи људској као Првенца из мртвих, – «первенец мертвих бист»⁷⁰⁸, као првог Човека који је васкрсао да затим никад више не умре.

«Α када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово се смртно обуче у бесмртност онда ће се збити реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа (1Кор.15:54–55; ср. 2Кор.5:4)?» Збило се пророштво светог пророка Осије (Ос.13:14); победа је прождрла смрт. Која победа? Васкрсење Христово. То је једина победа која је победила непобедивог победиоца: смрт. Јер до васкрсења Христовог ништа се људско није могло отети смрти: свако људско биће било је под неумитним законом смрти. Сваки човек, па био победилац на свима бојним пољима: војним, научним, философским, религиозним, уметничким, културним, увек је напослетку бивао побеђен од непобедивог победиоца: смрти. у самој ствари, васкрсење Христово је једина стварна победа на нашој планети. Све друге људске победе, у строгом смислу речи, и не заслужују тај назив. «Всејадица смерт (свепрождрљивко смрт)» – доживела је своју смрт, свој пораз, своју пропаст: прождрла ју је сила васкрсења Христовог. Очигледно, сва историја рода људског сведочи: нема победе мимо победе над смрћу, и нема победника мимо победитеља смрти – Богочовека Христа, ваистину јединог Спаситеља кукавног рода људског.

«Где ти је, смрти, жалац?» – жалац који се заривао у свако људско биће, и изливао отров од кога није било лека. И ко се од људи могао одбранити од зоље смрти, која је својим жалцем несметано разливала отров смрти по свеколикој природи људској? Нико. Α шта је жалац смрти? Грех. Чим се жалац греха зарио у душу Адама и Еве, одмах се у природу људску излио отров смрти, и намах разлио по васцелом бићу људском, те није било лека од смрти ни за људе, ни за природу људску. И све тако од Адама до Христа Богочовека. Са Господом Христом настаје у томе потпун преврат: васкрсењем Својим богочовечанским Он је «отупио жалац смрти» – грех. И смрт је постала мртва. Отуда при свеопштем васкрсењу дар васкрслог Христа целокупној природи људској биће ово: смртно се облачи у бесмртност. Оно што је за светог пророка било пророштво, за нас је постало стварност. И то основна стварност. Да, та стварност је темељ целокупне стварности хришћанске. Да, и темељ бића људског. Без победе над смрћу, без васкрсења Христовог, зар биће људско није било без темеља? Та, где смрт може бити темељ? Као темељ она је несигурнија од живог песка, несигурнија од сенке. Васкрсењем Христовим је обновљен рај на земљи и враћена бесмртност роду људском, јер је бићу људском завршно и вечно дат сам Бог у личности васкрслог Богочовека Христа, у телу Његовом свеживотворном – Цркви, која охристовљује, обогочовечује све кроз свете тајне и свете врлине. Зато свети Апостол и пита:

«Где ти је, пакле, победа?». Јер, победа пакла, шта је? – Смрт и грех. Грехом пакао побеђује људе, увлачи их у смрт, поробљава смрти. Јер где је смрт, где је грех, тамо је и пакао. Нема сумње: пакао је царство вечне смрти и вечног греха, вечног зла. То значи: царство ђавола. Пакао смрћу гута, прождире људе. Смрт, то је његова чељуст, његово ждрело. Α у ту чељуст, у то ждрело људе убацује грех. Пошто је васкрсењем Својим чудесни Господ Христос победио и смрт и грех, то је тиме и пакао обезоружан и побеђен. Свепобедни победници у нашем човечанском свету, смрт и грех, претрпели су у васкрсењу Богочовека вечни пораз, од кога се никад више не могу опоравити. Да, смрт и грех не могу никада више устати из мртвих. Њихов пораз је ваистину вечити пораз, и њихова смрт – ваистину вечита смрт.

Сверадосна је благовест богочовечанска: «Богу хвала који нам даде победу кроз Господа – διά τοΰ Κуρίοу (= Господом) нашег Исуса Христа» (1Кор.15:57). Даде нам победу над паклом, те победнички смело можемо питати: «Где ти је, пакле, победа?» Даде нам победу над смрћу, те и њу можемо неустрашиво питати: «Где ти је, смрти, жалац?» Даде нам победу над грехом, те смо у стању савладати, победити и умртвити сваки грех, и онај највећи и онај најмањи. Разуме се, само – «кроз Господа нашег Исуса Христа». Јесмо ли са Господом Христом у Богочовечанском телу Цркве Његове, онда помоћу светих тајни и светих врлина побеђујемо и смрт, и грех, и пакао. Α када нам се Господом Христом даје победа над паклом, смрћу и грехом, тим нашим најљућим и највећим непријатељима, онда нам се утолико пре даје победа и над свим што служи греху, смрти и паклу, и што води у грех, у смрт, у пакао. у свима невољама, у свима тугама, у гоњењима, у глади, у голотињи, у опасностима: «у свему томе побеђујемо Оним који нас је љубио», тојест Господом Христом (Рим.8:35–36). Уистини Он нас једини стварно и љуби, јер је за нас и место нас победио непобедиве непријатеље наше: грех, смрт и ђавола. И увек нам даје божанске силе и моћи да их и ми побеђујемо.

При Свом другом доласку Господ Христос ће, пошто васкрсне све мртве, обавити Општи и последњи суд. Овај ће суд обухватити све људе свих времена: нико га од људи неће моћи да избегне. Ο томе свети Апостол Павле пише: Свима нама се ваља јавити на суду Христову, да примимо сваки шта је који у телу учинио, добро или зло (2Кор.5:10). – Сви људи, хтели или не, хитају кроз капију смрти ка Свеопштем суду и Вечном Судији – Христу. Зашто Он Вечни Судија? Зато што је Он у васцелом роду људском и у свима човечанским световима Једини Безгрешан, и стога Једини Непогрешан. На Суду Свом Он неће погрешити нити се ο икога огрешити, или икоме неправду нанети. Јер је свезнајући и свевидећи. Све, од најкрупнијег до најситнијег у нашем људском животу, у нашој људској души, у нашем људском свету, Њему је до најтананијих танчина познато. Α Његова јединствена свеправедност и свемилостивост јемство је да ће Његов суд ο свакоме од нас бити и свеправедан и свемилостиван, и безгрешан и непогрешан. Срећа је рода људског, и то изузетна срећа, што управо Господу Христу, Богочовеку, припада суд над нама, а не неком нижем бићу, које би самим тим што није Богочовек, морало бити погрешиво, или у сваком случају несвезнаjућe и несвевидеће, у својим судовима ο тако неисказано сложеном и загонетном бићу као што је човек.

Као Сведржитељ, Господ Христос држи све светове под Својом влашћу, па и свет зла: пакао и ђаволе. Зло се не може излити ван граница које му је Он поставио. у тим границама зло слободно дела; и сва се разумна бића опредељују слободно, по својој вољи, за зло и добро. Тако и људи: у телу, у првом и пробном животу свом, на земљи, опредељују се по својој вољи за добро и за зло. Α Бог никога не приморава ни на добро ни на зло. Исто тако ни ђаво не може никога приморати на зло. Човеку се предлажу и добро и зло. И он бира и чини једно или друго за живота у телу. Зато ће се и Суд вршити над свима без изузетка: «да сваки прими што је у телу учинио, или добро или зло». Наш људски живот, то је живот у свету Божјем, на имању Божјем. Α и сами смо дело руку Божјих, творевина Божја: јер су нам и душа и тело од Њега. И стога је природно да Он на крају свих крајева прегледа и види, оцени и процени, и пресуди како смо живели на Његовом имању Његовом творевином, тојест душом и телом. И тако нам одреди свеправедно и свемилостиво судбину надаље кроз сву вечност. Јер ће и то Он учинити безгрешно и непогрешиво: сваки ће добити оно што заслужује и оно што највише воли. Ко се за живота на земљи опредељивао за зло, и душом и телом га чинио, томе ће Он дати да му и душа и тело иду за својим злом. Нема сумње на том Суду свезнајућег и непогрешивог Судије, неће се ничије ни добро ни зло нити увећати нити умањити, него ће сваки примити «што је у телу учинио, или добро или зло». И то ће бити очигледно за сваког: сваки ће видети у целокупности и у појединостима и своје добро и своје зло; и ништа му се неће ни подметнути ни наметнути. И сваки ће се уверити да је Христов Суд и свеправедан и свемилостив, и безгрешан и непогрешан. Онда ће сваки сагледати сву тајну и добра и зла; и свакоме ће бити јасно све што је и у њему самом добро а шта зло. Сваки ће увидети да се свакоме суди по ономе «што је у телу учинио», па «било добро или зло». То ће бити најочигледнија стварност: све саме голе чињенице, све сама дела – духовно-телесна и телесно-духовна. Јер је у Божјој Књизи речено: «Тада ће вратити свакоме по делима његовим» (Мф.16:27).

Зато што је такав Судија, и такав Суд, сва људска бића скупа, и свако посебно, доживеће своју најпунију правду. И са тог Суда нико неће моћи изостати и не јавити се: «јер ћемо сви изаћи на суд пред Христа» (Рим.14:10). Сви народи, и они најмногобројнији и они најмалобројнији, даће тада завршне рачуне ο својој историји, јер је речено: «И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца» (Мф.25:32). «Зато се и старамо, изјављује свети Апостол у име свих хришћана, били у телу или изван тела, да будемо Њему угодни» (2Кор.5:10). Сва вечност наша зависи од Њега, или боље: од нас, од дела наших. Он има само да их оцени завршном оценом, да да Свој завршни суд ο њима.

Као свезнајући, свемилостиви и свеправедни Бог, Господ Христос ће свима и свакоме судити по божанској правди и милости. Тада ће се обелоданити не само наша дела него и све наше мисли, осећања, жеље и речи. И ми ћемо морати пред свевидећим и свеправедним Судијом дати одговор за све. И Он ће нас осудити не само за рђава дела, него и за рђаве мисли, и за нечиста осећања, и за ружне жеље, и за рђаве речи. Јер је Он рекао: Кажем вам, да ће за сваку празну реч коју рекну људи, дати одговор на дан Суда (Мф.12:36).

Последњи свеопшти суд биће суд апсолутне правде и апсолутне милости Божје, јер ће Господ свима и свакоме судити по Својој бескрајној правди и бесконачној милости, тако да нико неће моћи кривити Бога за неправду или за немилост. Свезнајући и свемоћни Господ ће учинити очигледним све што је ко урадио у телу са боголиком душом својом, са божанским талентима својим (Мф.25:15–30). Сва дела свих људи, како добра тако и зла, и све мисли, жеље, осећања и речи, биће потпуно обелодањени и непогрешно измерени на теразијама вечне правде и вечне милости Божје (Ср. Мф.25:31–46; 2Кор.5:10; Рим.2:6–7). Свемилостиви Господ Исус изнеће на видело све што је сакривено у тами, објавиће савете срдачне, откриће савест свакога човека и што је у њој, душу и што је у њој, срце и што је у њему, и изрећи ће Свој свеправедни суд ο свему томе (Ср. Евр.4:12–13; 1Кор.4:5; Мф.12:36; Иуд.15).

Пошто на Страшном суду ништа неће бити изостављено, заборављено и превиђено, то ће сваки човек посебно и сви људи скупа осетити и увидети сву праведност и сву милост Божју и према праведницима и према грешницима (Ср. Рим.2:5–8; Евр.10:27; Откр.2:23). И при непоречној очигледности доказа грешници се неће изговарати и правдати (Ср. Мф.25:41–47). При томе ништа неће бити ни преувеличано, ни умањено, већ све непристрасно утврђено и непогрешно измерено, јер Бог не гледа ко је ко (Ср. Кол.3:25; Рим.2:11; Еф.6:9; Деян.10:34; 1Пет.1:17; Втор.10:17; Иов.34:19). И свима ће људима, како праведницима тако и грешницима, бити сасвим очигледна савршена праведност суда Божјег; и сви ће јасно увидети, да би свеправедни Господ престао бити Бог када би другачије судио (Ср. Мф.25:37–39, 44–45; 1Кор.3:13).

Страхота и ужас Страшнога суда за грешнике састојаће се нарочито у томе што ће сви они у том тренутку јасно сазнати и очигледно увидети: да се Исус Христос заиста оваплотио ради спасења свих, пострадао за све, дао свима у Цркви благодатна средства спасења – свете тајне и свете врлине, да је заиста Он једини Спаситељ људи, да је Његово Свето Еванђеље заиста једини прави смисао и циљ човекова живота на земљи, да је Његово име заиста једино име којим се људи могу спасти грозне бесмислице греха и смрти, и избећи вечне муке у вечном царству греха и зла – паклу (Ср. 1Фес.1:6–10). Тада ће сваки, који за живота на земљи није поверовао у Христа као Бога и Спаситеља, неодољиво осетити свим својим бићем, да је тим самим још на земљи осудио себе на вечне муке (Ин.3:18; 5:24).

На Страшном суду, пошто одвоји праведнике од неправедника, Господ ће праведницима доделити вечно блаженство у Царству Божјем, а неправедницима – вечне муке у царству ђавољем. Он ће праведницима рећи: Ходите, благословени Оца мога, примите царство које вам је приправљено од постања света (Мф.25:34). Α неправедницима ће рећи: Идите од мене, проклети, у огањ вечни, приправљен ђаволу и слугама његовим (Мф.25:41). И отићи ће ови у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мф.25:46).

Последњим, свеопштим судом казана је завршна благовест Еванђеља Спасовог. При свеопштем васкрсењу мртвих, пошто се обави Страшни суд, престаће стара земља и што је на њој радило, било, власти и силе имало. Сва ће се драма земљина завршити. Не само на земљи, него и на небу, укинуће се потпуно и завршно свака власт и сила смрти, греха и ђавола. Све што је противбожје и небожје, антихристовско и нехристовско, биће сатерано у своје вечно царство: пакао. Тамо ће бити сва њихова власт и сила. Α свуда другде, по свима бескрајностима и безграничностима Божјих светова, биће вечно царство и власт и сила Тросунчаног Бога и Господа, Господ Христос, који као Богочовек, од оваплоћења Свог, врши сву власт и силу у нашем свету, после Страшнога суда предаће то све, то царство Своје Богу и Оцу (1Кор.15:24). Предаће као човек, јер Њему као Богу припада сва власт, и сила, и слава, која и Богу Оцу и Богу Духу Светом. Смирени Богочовек предаће се Богу Оцу добровољно, не принудно: Он ће сам укинути «свако поглаварство, и сваку власт и силу», који су по попуштењу Божјем радили у свету. Но док траје света, све до Страшнога суда, над свим тим ипак царује Богочовек Христос. И Њему се као човеку «даде сав суд» над светом (Ин.5:22:27). «Јер Њему ваља царовати док не положи све непријатеље под ноге своје» (1Кор.15:25). Α то ће коначно и завршно учинити на дан Страшнога суда: сатрће све непријатеље Своје, положиће их све под ноге Своје. Непријатељи Његови, ко су? – Грех, смрт и ђаво. И сви добровољни и непокајани грехољупци, смртољупци. Тако ће се уништити све што је у нашем свету ратовало против Богочовека Христа. Α највећи непријатељ човеков у свету, и Христов зато што је Богочовек и Спаситељ, јесте смрт. Јер је смрт главна сила која непријатељствује против Христа Бога и свега Божјег. На дан Суда: «Последњи непријатељ ће се укинути, смрт» (1Кор.15:26). Пре ње ће бити уништени сви мањи непријатељи, њени сарадници. Смрт је већ уништена у васкрслом Богочовеку; она је уништена и у душама светих. Али на дан Суда она ће бити уништена потпуно у свету божанских бића и преображене твари, и сва сатерана у своје бедно царство – царство смрти: да тамо вечито постоји једући себе саму и да вечито умире не могући умрети. Само је Богочовек на земљи уништио смрт, не човек, не људи. И то уништење Он ће потпуно довршити на дан Страшнога суда.

Као Богочовеку, Бог Отац је покорио Господу Христу сва бића због Његове безграничне љубави и човекољубља.

Ништа није оставио ван круга те љубави, те моћи: «јер све покори под ноге његове» (1Кор.15:27). За живота Свог на земљи, и за деловања Свог у свету кроз Цркву, Богочовек је покоравао људска бића љубављу, не силом ни насиљем. у томе је битна одлика Његова од свих земаљских и адских завојевача света. И још: као Богу Логосу, Створитељу свега постојећег и живог (Ин.1:3–4), Христу је подложно, покорно и покорено све. То ће се у најпунијој мери показати, и постати очевидно за све и сва, тек на Страшном суду, и после њега. Да, Њему је све у створеним световима покорено. «А кад вели да је све њему покорено, јасно је да се изузима онај који му покори све» (1Кор.15:27). тојест Бог Отац, и са Њим Свети Дух, јер су они равнославни и равномоћни.

«А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити ономе који му све покори» да буде Бог све у свему – ό θεός τά πάvτα εv παοιν» (1Кор.15:28). Син Божји, Господ Христос, покориће се добровољно Богу Оцу као Син Човечији. Α и као Син Божји, у бескрајној љубави синовској, Он се смирава пред Богом Оцем, који је опет због Своје безграничне љубави очинске у свему једнак са Сином и Светим Духом. Јер све што има Отац, припада Сину; и све што има Син припада Оцу. По Божанству све Им је заједничко и опште: ту нема ни већег ни мањег, ни првог ни другог, већ у свему потпуна једнакост, и сила, и власт. И као троједна суштина, као Пресвета Тројица, Бог ће бити «све у свему»: све у свима световима, све у свима боголиким и богочежњивим бићима. Тада ће се коначно обелоданити сва тајна свих бића, и видети да је једина и свеобухватна стварност, бескрајна и безгранична, вечна и свеблажена: «Бог – све у свему».

Јасно је: иза свих наших земаљских тама, и помрачина, и драма, и трагедија, и грехољубља, и грехопада, стоји као завршетак свега: «Бог – све у свему». То што ће на дан Страшнога суда постати очигледно за сва бића, очигледно је и сада, у земаљском свету и животу, светим људима. Што светији човек, све јаче и неодољивије осећа свестварност ове благовести: Бог је све у свему. Људи мање светости, мање вере, то мање осећају. Α рђави људи, људи грехољубиви, и људи без вере, то и не осећају. Па чак то и поричу, и одричу. Не само Бог није све у свему, него и – нема Бога. Ακο је он да у свету – све у свему? Сигурно Његов противник, ђаво. И заиста, греху је ђаво све и сва, тако и упорном грехољупцу. Упорно грехољубив човек не воли да постоји Бог, зато што Бог не воли грех, неће грех, ocуђуje грех. Често пута грех толико сузи и смањи умне видике човеку, да он не види у свету ни Бога ни ћавола, већ само себе: човека. То је нова врстa демонизма, ђаволизма, који је човек измислио. у ствари, то је нова врста идолопоклонства; најбестиднијег идолопоклонства: човекопоклонства. Τу човек осионо замењује собом и Бога и ђавола, одричући и једног и другог. Да на Страшном суду тек угледа сву, страшну по њега истину: да је за њега у ствари ђаво био све и сва, а за људе Христове и христољубиве: Бог је био и остао све и сва у свима живо тима и у свима световима.

«Бог – све у свему»: све у нашим мислима, у нашим душама, у нашим осећањима, у нашим савестима, у нашим васкрслим телима; Бог – све и сва у свима бићима и у свима световима око нас. Шта је то? Рај, блаженство, царство Божије, Богочовечанско тело Цркве Христове, неисказана радост, вечна и безгранична. Једном речју: то је оно «што око не виде, и ухо не чу, и усрце човеку не дође», а исто уготови Бог онима који Га љубе (1Кор.2:9).

После Свеопштег суда настаће вечни живот како за праведнике тако и за грешнике. За праведнике ће се овај живот састојати у вечном блаженству, а за грешнике – у вечним мукама.

Вечно блаженство праведника ми не можемо ни приближно замислити ни осетити. Свети апостол благовести: Што око не виде, што ухо не чу, и у срце људско не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе (1Кор.2:9). Α то је? – Све Божје, од најмањег до највећег, од највидљивијег до најневидљивијег: Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, у коме «живи сва пуноћа Божанства телесно» (Кол.2:9). Да, Богочовек Христос, и све што је Он Собом донео нашем човечанском свету, и јесте оно «што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође». До Христа, око људско не виде ни живот Бога у телу, ни дела Бога у телу. Не виде: ни вечну божанску Истину у људском телу, ни вечну божанску Правду, ни вечну божанску Љубав, ни остала вечна божанска Савршенства. Не виде сву ту «мудрост Божју у тајни сакривену» (1Кор.2:7). Зато је божанствени Спаситељ и говорио Својим светим ученицима: «Благо очима које виде што ви видите. Јер вам кажем заиста да су многи пророци и праведници желели видети што ви видите, и не видеше; и чути што ви чујете, и не чуше» (Лк.10:23; Мф.13:17).

Α свечудесну, и за нас људе свеспасоносну, тајну Богочовека Христа: «нама је Бог открио Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије» (1Кор.2:10). – За веру у Христа и христољубље Бог даје Духа Свог Светог, Духа Истине, који христољубиву душу уводи у сву истину ο Богочовеку Христу, и открива јој све «дубине Божије» које су у Њему. Дух Свети отвара вид човеку те види «што око не виде», и слух – те чује «што ухо не чу», и срце – те осећа и сазнаје «што у срце човеку не дође». На дан Свете Педесетнице Дух Свети је открио светим Апостолима сву Христову тајну, и од тада су они као надсмртна бића ишли за Њега у све смрти, у све опасности, у све муке. Оставши заувек у Цркви, Дух Свети и надаље открива Христову тајну свакој христољубивој души (Ср. Ин.14:16–17,26; 16:13; Еф.1:17; Деян.4:31; 10:47; 11:15). Он је главни апостол Христов: Свеапостол. Он даје богољубивим душама најсавршеније знање ο Господу Христу, за какво је само способно људско биће. Зато духоносни благовесник пише хришћанима: «Имате помазање од Светога, и знате све – οϊδατε πάντα (1Ин.2:20)»: знате све што човек може знати ο Богу, ο свету, ο човеку, ο животу, ο вечности. Само духоносци знају Богочовечанску тајну. То су, на првом месту, Светитељи. Нема сумње, сваки хришћанин кроз свете тајне и свете врлине постаје духопримац и духаносац. Само, Светитељи задржавају у себи Духа Светога светим еванђелским врлинама, светим еванђелским животом, а ми Га гресима огорчавамо, па и изгонимо из себе. Зато што имају у себи Духа Светога који им открива «дубине Божије» које су у Господу Исусу, свети Оци и јесу једини прави и веродостојни богомудри тумачи Светога Писма и Личности Богочовека Христа.

Колико нам је у Светом Откривењу казано, блаженство праведника у вечном животу долазиће од њихове близине са Богом, од општења са Њим, од живљења у Богочовечанском телу Цркве Христове, од заједничарења у светлости и слави јединог Победитеља смрти и греха и ђавола – Господа Христа. Јер је Он – непресушни извор савршеног и вечног блаженства. Ο томе Спаситељ благовести: Тада ће праведници засјати као сунце у царству Оца свог (Мф.13:43). Наш вечни живот састојаће се у томе што ћемо «свагда с Господом бити» (1Фес.4:17; ср. Ин.14:13), живети у Њему и Њиме, и тиме се охристовити, охристоличити, постати христолики и – «бићемо као и Он» (1Ин.3:2–3). Пребивајући у светим тајнама и светим врлинама, ми ћемо пребивати у самом Господу, јер: «Бог је љубав, и који обитава у љубави, у Богу обитава и Бог у њему обитава» (1Ин.4:16). у вечном животу нашем савршено ће се остварити молитвена жеља човекољубивог Господа: да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби; да и они у нама једно буду. Ја у њима и Ти у мени; да буду сасвим у једно (Ин.17:21:23). Погружени у неисказана савршенства Тројичног Божанства, праведници ће у вечном животу сијати као сунце у царству Оца небеског, и радости њихове нико неће моћи узети од њих (Ср. Мф.13:43; Ин.16:22:24). Хранећи и душу и тело божанским истинама и добрима, праведници неће више ни огладнети ни ожеднети, и неће на њих пасти сунце, нити икаква врућина (Откр.7:16; ср. Ис.49:10). И у себи и изван себе они ће налазити изворе вечне радости, јер смрти неће бити више ни у њима ни око њих да им загорчава живот (Откр.21:4). Њихова ће се радост нарочито увећати тиме што ће они живети на новом небу и новој земљи, где ће све блистати божанском безгрешношћу својом, и где ће сва богоздана твар радосно учествовати у блаженству и слави синова Божјих (Ср. Откр.21:1; 2Кор.12:4; Рим.8:21). Телом својим безгрешним и бесмртним, они ће бити саобразни телу славе Христове (Ср. Флп.3:21); општиће са анђелима као са светом браћом својом, јер ће приступити к Сионској гори, и ка граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, и многим хиљадама анђела, к свечаном сабору и Цркви првенаца који су написани на небесима (Евр.12:22–23). Као деца једнога Оца, они ће кроз Господа Христа у Духу Светом бити благодатна браћа међу собом, житељи једнога дома, и Бог ће бити «све у свему» (Ср.Ин.14:2; 1Кор.15:28). Но ово неисказано блаженство праведника једино може дочарати пророчко виђење Христољубљеног тајновидца Јована Богослова. Са апокалиптичких висина он благовести: И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше.

И ја Јован видех град свети, Јерусалим нов, где силази од Бога с неба, приправљен као невеста украшена мужу своме. И чух глас велики с неба где говори: ево скиније Божје међу људима, и живеће с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима Бог њихов. И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више (Откр.21:1–4).

Чудесним васкрсењем Својим Господ Христос нам је даровао не само Живот Вечни, и са њим и у њему Истину Вечну, Правду Вечну, Љубав Вечну, Доброту Вечну, Радост Вечну, него и сва добра Божја, безбројна божанском безбројношћу; него и сва блаженства Божја, безбројна божанском безбројношћу. Све то доживљавати и преживљавати у вечности благодаћу Божјом, и сачињава «велику милост» Божју према нама људима, милост која нам се дарује и овог и оног света Јединим Човекољупцем: Господом Христом, Богочовеком = Спаситељем. Зато Црква Христова благовести ову своју истину, сву свеистину: «Васкрснувши Исус из гроба, као што прорече, даде нам живот вечни и велику милост». Богонадахнутом црквеном песнику као да је мало било што је рекао: «даде нам живот вечни», него још додаје: «даде нам… и велику милост». Овим речима он наговештава и све друге неслућене и ненаслућиване пребогате бескрајности вечног живота и свих светих блаженстава. То је и Спаситељ наговестио својим богочовечанским речима: «Ја дођох да имају живот (= вечни живот), и то у изобиљу – και περισσόν έχωοιν» (Ин.10:10). – Многобројне су стихире и молитве у којима ми молимо да нам Господ свемилостиви подари ту «велику милост»: да све што је Божје ми доживљујемо и преживљујемо као дар Божији у вечноме животу; и то доживљујемо и преживљујемо бескрајно и вечито, вођени благодаћу Божјом кроз божански неизмерне бескрајности Божје, према којима су наше људске бескрајности сићушне и мајушне.

У томе блаженству вечног живота богочовечанског праведници ће учествовати целокупном својом личношћу, тојест и телом и душом. Јер ће и њихово преображено тело бити прослављено и способно да учествује у вечној слави Божјој.

Вечно блаженство праведника неће бити подједнако. Степен блаженства зависиће од степена праведниковог моралног савршенства. Сваки ће учествовати у том блаженству по мери свога моралног савршенства: по мери своје освећености, своје обогочовечености, своје отројичености, своје оцрквењености. Степен, јачина, пуноћа суделовања у вечном блаженству зависиће од пуноће, јачине, степена моралног савршенства сваког праведника. Као што ο томе пише свети Апостол Павле: Друга је слава сунцу, а друга слава месецу, а друга слава звездама; јер се звезда од звезде разликује у слави. Тако и васкрсење мртвих (1Кор.15:41–42).

Вечни живот праведника, у ствари, биће вечно служење Богу, вечно богослужење, вечна Небеска Литургија, вечно причешћивање Господом Христом, који и јесте живот вечни. По светој благовести Његовој: који једе тело моје и пије крв моју има живот вечни (Ин.6:54); који једе моје тело и пије моју крв обитава у мени и ја у њему (Ин.6:56). И тако кроза сву вечност: евхаристијско служење Господу Христу, евхаристијско живљење Господом Христом, евхаристијско блаженствовање у Њему. Зато се молимо овде, на светој Литургији, после светог Причешћа, Господу Христу: «Дај нам да се присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога».

Ово свесвето, ово свеблажено охристовљење праведника почиње овде на земљи кроз свете тајне и свете врлине у Богочовечанском телу Цркве Христове, да се вечито продужи у вечном животу, који сав и јесте и бива: од Оца кроз Сина у Духу Светом.

Вечна судба грешника биће у свему супротна вечној судби праведника. Сваки ће од њих према своме моралном стању суделовати у вечним мукама. Вечно мучење њихово долазиће од тога што ће они вечито живети у царству зла и у друштву твораца зла: ђавола. Ο томе сведоче Спаситељеве речи, које ће на дан Суда бити упућене грешницима; Идите од мене, проклети, у огањ вечни, приправљен ђаволу и слугама његовим (Мф.25:41). И ови ће отићи у муку вечну (Мф.25:46). Заљубљени у зло, они ће, по свеправедном суду Божјем, такви ући и у вечни живот, и том љубављу према злу живети кроз сву вечност као што су њоме добровољно живели на земљи. Јер би Бог престао бити Богом, када би их насилно отргао од зла и греха.

Вечно мучење грешника неће бити подједнако; оно ће зависити од каквоће и степена грешникове грешности. Степен вечних мука биће за сваког грешника сразмеран степену његове моралне искварености (Ср. Мф.16:27; Рим.2:6; Лк.12:47–48).

Када се човек пробуди из иловаче тела свог на духовне стварности, онда осети да су вештаствене стварности утолико стварне уколико их његов дух сазнаје као такве. И убрзо долази до необичног сазнања: људи, као нарочита врста бића, сазнају стварности у вештаственом свету помоћу духа који нема својства вештаствених стварности, већ је нешто што се не може вештаствено објективирати, нити показати као трансубјективна вештаствена стварност, нити чулима опипати. Али, иако неухватљив у облике вештаствене стварности, дух је ипак својом невидљивом суштином мерило свих видљивих стварности у свету материје. И човек све неодољивије осећа и сазнаје да је мисао духа, иако неопипљива, невидљива, нематеријална, ипак стварнија од сваке трансубјективне стварности у области материје. Штавише: све стварности заснивају своју реалност на мислима духа, који је по себи нематеријалан. у томе је и преимућство, и загонетност, и величина људскога духа. И пробуђен човек, вођен нематеријалним духом својим кроз тајанства материјалног, физичког света, све више увиђа да је његов дух – његова највећа и најнепосреднија и најстварнија стварност, а самим тим и његова највећа вредност. у таквом расположењу човек ускоро осети неодољиву истинитост Спаситељевих речи ο души човечијој као највећој стварности и највећој вредности, стварности – стварнијој од васцелог видљивог света, и вредности – вредноснијој од свих сунчаних система: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? или какав ће откуп дати човек за душу своју (Мф.16:26; ср. Мк.8:36–37; Лк.9:25)? Другим речима: у видљивом свету нема вредности која је равна вредности душе људске, или вредности којом се душа људска може проценити и исплатити; она више вреди него сви светови скупа.

У самој ствари, цео свој видљиви живот, живот у времену и простору, човек заснива на невидљивостима, тојест на души, на њеним мислима, на њеној свести, на њеној савести. у свету видљивих стварности и збивања човек се оријентише својом мишљу; њоме све мери и процењује, њоме која је и за њега самог невидљива. Утолико је онда прирадније и логичније да се њоме оријентише и у свету духовних стварности и духовних вредности. Човек је мишљу скопчан не само са светом видљивих, вештаствених стварности, него и са светом духовних стварности. Чак и крајњи сензуалисти у гноселогији не могу то порећи. Мора се признати: човечији дух је чудотворна лабораторија, у којој се на несхватљив начин чулни утисци прерађују у надчулне мисли.

Озбиљан посматрач света, ма с које стране приступио вештаственим или духовним стварностима, мора осетити присуство бескрајне тајанствености у свима појавама. То је данак који сваки мислилац мора платити загонетној мистерији света. Нема сумње, правилна оријентација у овом загонетном свету зависи од духа којим се човек оријентише; или тачније: од природе духа. Α природу своју дух човечији казује и показује кроз искуство које делатношћу својом ствара. Из васцелог искуства тог избија чежња духа људског за бескрајношћу у свима изразима: у знању, у животу, у постојању. Дух људски неуморно чезне за бескрајним знањем, за бескрајним животом, за бескрајним постојањем. Α кроза све то он једно хоће: да савлада пролазност, коначност, ограниченост, а омогући и осигура непролазност, бесконачност, безграничност. у свима културама и цивилизацијама, на крају свих крајева, све муке духа људског сливају се у један гигантски напор: савладати смрт и смртност, а осигурати бесмртност и живот вечни, осигурати ма по коју цену.

Али, зар нас све то не подстиче на питање: откуда у духу људском та чежња и тежња за бескрајношћу у свима правцима? Шта је то што мисао људску гони из проблема у проблем, из бескрајности у бескрајност? Ако се ова чежња за бескрајношћу и може наметнути слабијем човеку, онда откуда она код најсамосталнијих мислилаца? Штавише, она је у њих разрађена у најсложенију проблематику. Све то показује и сведочи да се чежња за бескрајношћу налази у самој природи духа људског. Природа самог сазнања тежи за бескрајним знањем; природа самог осећања тежи за бескрајношћу осећања; природа самог живота тежи за бескрајним животом. Сав дух човеков: и кроз сазнање, и кроз осећање, и кроз вољу, и кроз живот хоће да је бескрајан, а то значи: хоће да је бесмртан. Глад за бескрајношћу, глад за бесмртношћу је исконска, метафизичка глад духа људског. Она је дух људски гонила ка бескрајности и бесмртности кроз многобројне религије, философије, науке, муке и подвиге. Једном речју: дух људски хоће бескрајност, хоће бесмртност по сваку цену и ма у ком облику.

Очигледно је да ову чежњу за бескрајношћу није могла наметнути човеку вештаствена природа, пошто је сама ограничена, и нема у себи те чежње. Исто је тако очигледно да је духу људском није могло наметнути ни тело човечије, пошто је и само ограничено. Као једини логичан излаз остаје поставка: људска чежња за бескрајношћу, за бесмртношћу налази се у самој суштини духа људског. Саздан по лику Божјем, човек је сав у тој чежњи. Јер боголикост и јесте оно у бићу људском што чезне за бескрајним истинама Божјим у свима световима. Иманентна, урођена духу људском, ова боголикост подстиче човека да се богочежњиво пружа и сеже за свима бескрајностима Божјим. Природно је за боголику душу да чезне за Богом као за својим оригиналом. Ово није априористички закључак, већ по свему апостериористички, јер свеколико искуство рода људског сведочи ο тој моћној и тајанственој чежњи духа људског за бескрајношћу, за бесмртношћу, за вечним животом, било у овом или у оном свету» Ако се ослонимо на свеопште искуство рода људског и сведемо човека на његове основне елементе, на праелементе, сигурно ћемо наићи на ову чежњу за бесмртношћу као на најосновнији елемент, на коме почива и у коме се онтолошки, суштински састоји сав човек.

Стварајући човека по лику свом, Бог је самим тим по бићу његовом разлио чежњу за божанском бескрајношћу живота, за божанском бескрајношћу сазнања, за божанском бескрајношћу савршенства. Стога се ова неизмерно гладна чежња бића људског не може потпуно задовољити и заситити ничим до Богом. Објављујући божанско савршенство за главни циљ човековог постојања у свету: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мф.5:48), Господ Христос је одговорио на основни захтев и потребу боголиког и богочежњивог бића човековог.

Боголикост природе људске има свој онтолошки и телеолошки смисао: антолошки, јер је у њој дата суштина бића човекова; телеолошки, јер је њоме одређен човеку као циљ живота: Бог са свима својим бескрајним савршенствима. Боголикост је суштина суштине човекова бића, на којој и по којој човек има да израђује и изграђује себе у овом свету. у самој ствари: у бићу човековом Бог је прво а човек – друго; другим речима: човек је саздан као потенцијални богочовек, као потенцијално богочовечанско биће коме је стављено у задатак да, вођено својом боголиком душом, у свему уподоби себе Богу, стварно изради себе у богочовечанско биће, достигне «у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Еф.4:13). И тако вечито живи у свима божанским, богочовечанским, бескрајним савршенствима, у телу Христовом, које је Црква – «обличје Пресвете Тројице» (Еф. 4:11–13; Кол.2:8–10; Еф.1:23; 3:16–19). Али уместо да боголикошћу душе прожме сав свој емпириски, свакодневни живот, човек је одвојио дух свој од свега Божјег у себи, и отиснуо се кроз тајанства овога света без Бога, тојест без свога природног путовође. И наишао у овоме свету на непремостиве провалије и језиве раселине.

У суштини својој пад се човеков састоји у томе што је човек устао против боголиког устројства свога бића, напустио Бога и Божје, и свео себе на чисто вештаство, на «чистог човека». Првом побуном против Бога, човек је донекле успео да истера Бога из себе, из свога сазнања, из своје воље, и да остане при чистој човечности, при чистом хуманизму. Horribile dictu, но – хуманизам је у ствари основно зло, првобит но зло човеково. у име тог првобитног хуманизма човек је протерао Бога у надчовечанску трансцендентност, и сав остао при себи и у себи. Али, при свему томе, човек није могао да потпуно обезбожи себе, да потпуно избаци из себе боголике одлике свога духа; оне су остале да се и у његовом хума низму појављују у облику чежње за бескрајним прогресом, за бескрајним знањем, за бескрајним усавршавањем, за бескрајним постојањем. Свесно и несвесно, у свима борбама које човек води у своме хуманизму, он тежи да поврати себи изгубљену боголикост. И у томе делимично успева, успева толико колико је потребно да осети и сазна, како он сам по себи, при својој чистој, обезбоженој човечности, не може никада исправити дух свој, васпоставити боголикост бића свог. Кроза све своје хуманистичке тугованке човек у ствари вапије за – Богочовеком.

Отуда је појава Богочовека Христа у овом свету била и природна, и логична, и неопходна. Јер само Богочовек у потпуности одстрањује све муке духа људског, оболелог и обезбоженог хуманизмом. Он једини утољава све глади боголиког бића људског: и глад за бескрајним животом, и глад за бескрајном правдом, и глад за бескрајном истином, и глад за бескрајним добром, и глад за свима уопште божанским бескрајностима.

Најбитнији суштински захтеви и потребе човечијег бића задовољени су једном за свагда у личности Богочовека Христа. Јер на све захтеве и потребе духа људског, који се односе на свет изнад човека, Богочовек одговара Богом на човечански начин; а на све захтеве и потребе духа људског, који се односе на свет око човека и испод човека, Он одговара човеком на божански начин. Урођене силе богочовештва у бићу људском, које су спутане тиранијом богоборачког хуманизма, Богочовек ослобађа и даје им моћи да се остваре у бесмртној пуноћи својој. Човек, вођен Богочовеком, све своје нормира Богом, и у овом загонетном свету живи Богом, те тако достиже идеално савршенство, и собом претставља најидеалнију синтезу и равнотежу Божјег и човечјег, духовног и вештаственог, овостраног и оностраног.

Појава Богочовека Христа у свету земаљских стварности људских, ни са онтолошког, ни са психолошког, ни са историјског гледишта није изненађење за људску природу. Напротив, она је задовољила основне чежње и потребе човечијег бића: чежње и потребе за божанским савршенством и вечним животом. Богочовек не само није нешто неприродно и непотребно за човека, него је, напротив, потребнији човеку од свега другог, толико потребнији, да је сам свеистинити Бог и Господ Исус објавио да је Он, Богочовек – «једино потребан» роду људском (Лк.10:42). Зашто? Зато што је Он најсавршеније, и најприродније, и најцелисходније, и најлогичније решио проблем Бога и човека. Како? Показавши нам реално, земаљски реално у себи Бога, који је апсолутна Истина, апсолутно Добро, апсолутна Правда, апсолутна Љубав, апсолутна Мудрост, у савршеном јединству са човеком; а са тим и кроз то показавши нам и човека у његовој безгрешности, бесмртности и савршенству. Богочовек је подједнако реално показао и Бога у његовом савршенству, и човека у његовом савршенству. Када се непристрасно разматра историја рода људског, мора се признати: нема у роду људском бољег човека од Исуса; а то значи: нема ни бољег Бога, јер је Исус само као Богочовек био и јесте најбољи човек, тојест човек без греха, без зла. Само као такав, као Једини Безгрешан, Господ Христос је и могао неустрашиво питати своје најљуће непријатеље: «Који ме од вас кори за грех?» (Ин.8:46): и нико од њих није могао указати ни на какав грех у Њему. Α човек без греха је истовремено и најидеалнији и најреалнији човек, јер само као такав он је истински савршен, бесмртан и вечан.

Оваплоћењем Бога Логоса ушла је у природу људску свесавршена Мудрост Божанска, свесавршена Логика Божанска, свесавршени ум Божански. «Логос постаде тело» (Ин.1:14); то значи: све трансцендентне вредности Божанске постадоше иманентне природи људској, јер су сродне суштини човечије боголике душе. Све те вечне божанске вредности, оваплоћене у човеку, стапају се, на крају крајева, у једну неизмерну и ненадмашну свевредност: Богочовека Христа. Отуда је Богочовек прва, и највећа, и најосновнија вредност у свету човечанском. Јер ништа није човечанскије од Господа Христа, који оличава у Себи најидеалније савршенство свега истински људског, истински човечанског. И не само то, него је Он, као Богочовек, најсавршенија синтеза Божјег и човечјег, овостраног и оностраног, природног и надприродног, физичког и метафизичког, реалног и идеалног. у Њему је, као у Богочовеку, најидеалније остварена и сачувана равнотежа између Божјег и човечјег; а уједно са тим очувана како неповредивост човечијег, људског тако и аутономија Божјег, божанског.

У Богочовечанској личности Господа Исуса постигнут је најрадикалнији, најлогичнији и најпотпунији монизам живота овостраног и оностраног, а кроз то: монизам сазнања овостраног и оностраног, монизам осећања човечјег и божанског. Α то значи: и живот, и мисао људска, и осећање људско премостили су понор који зјапи између човека и Бога, између овог и оног света. Стога Христов човек живо осећа и монизам овога света са оним, Бога са човеком, овостраног са оностраним, природног са надприродним. Он снажно осећа и јасно сазнаје како је у њему извршен прелаз из смртног у бесмртно, из временског у вечно. То осећање вечнога живота омогућује и осигурава Христовом човеку и вечност мисли и бесмртност осећања. Но и ако је на тај начин Христов човек продужен, и проширен, и удубљен до божанских бескрајности, он ипак не губи своју човечност, своју индивидуалност, него и надаље остаје човек, само човек – савршен, обогочовечен. Једном речју: човек постаје благодатни богочовек. Очигледно: у Богочовеку Христу човек је уздигнут на највиши степен савршенства, на врх изнад свих врхова. Јер нико није прославио људску природу, људско биће као Богочовек Господ Христос. у његовој Богочовечанској личности учињена је човеку највећа правда, највећа могућа правда. Нигде ни у чему није потцењен човек на рачун Бога, нити Бог на рачун човека. Да, да, да: такав је човек, такав је Бог, једино у Цркви Христовој, која је тело Богочовека Христа, а Он глава њена и све њено: и Богочовечанска вечност, и Богочовечански живот, и Богочовечанска истина, и Богочовечанска вера, и Богочовечанска Љубав, и Богочовечанска правда, и Богочовечански рај, и Богочовечанско блаженство, – и то кроза све векове и кроза све богочовечанске вечности…

Нема сумње, проблем добра и зла један је од најтежих и најмучнијих проблема за људско сазнање. Но и он је коначно и завршно решен тек у личности Богочовека Христа. И то решен не вербалистички, теориски, дијалектички, него суштаствено, прагматички, богочовечански. Јер се Господ Христос у целокупном животу свом показао као оваплоћењe, као очовечење бескрајног, свесавршеног и апсолутног Добра. Ни највидовитије око не би могло пронаћи у Њему ни трунке зла, јер Он «греха не учини, нити се обмана нађе у устима његовим» (1Пет.2:22). Имајући пред собом у лицу Богочовека Христа апсолутно божанско Добро у границама људског бића, људске природе, људско сазнање тек од Њега и Њиме одређено зна, и људско срце одређено осећа шта је добро а шта зло. Добро је, вечно добро – све штο Христос јесте у својој богочовечанској стварности, све што је богочовечанско. Као Једини Безгрешан и свемоћан, Господ Христос је дао људској природи благодатне силе да може до савршенства успевати у божанском добру а савлађивати грех и зло до коначне победе над њима. Због тога је Богочовек Исус највиша вредност и врховна свевредност у свима световима, у којима се креће људска мисао и осећање.

Кроз сву своју историју човек се показује као нарочита врста бића тиме што неуморно тражи основну и главну истину, истину на којој стоји и ради које постоје сви светови, па и човечански. у том тражењу истине, човек је решавао проблем истине и митолошки, и философски, и теистички, и атеистички, и спиритуалистички, и материјалистички. И није га решио, јер га је решавао у категорији чистог, обезбоженог хуманизма. Тек у чудесној личности Богочовека Христа јавила се сва вечна Истина без остатка. И проблем истине решен је појавом апсолутне божанске Истине у границама људске природе. Зато је из уста Богочовека Христа изашла најсмелија изјава коју је икада људско биће дало, изјава: «Ја сам Истина» (Ин.14:6). Α то значи: Богочовек Христос је истина као личност у свој својој богочовечанској пуноћи и стварности.

Али оно што Богочовека Христа нарочито чини вредношћу изнад свих вредности јесте то што је Он први и једини потпуно решио проблем живота и смрти, решио га прагматички, реално, показавши у Богочовечанској личности својој оваплоћену, очовечену бесмртност и живот вечни. То је пак изузетно силно показао и доказао својим васкрсењем из мртвих и вазнесењем у вечни живот Божанства. И уопште, целокупни богочовечански живот Господа Христа до и после васкрсења очигледан је доказ да је Он заиста оличење бесмртности и вечнога живота, а тиме и господар над смрћу. Васкрсењем својим Он је људској природи заувек осигурао победу над смрћу, а вазнесењем својим – живот бесмртни у вечности Тросунчаног Божанства. Зато је Он једини у роду људском имао права рећи за себе: «Ја сам васкрсење и живот» (Ин.11:25). Богочовечанском личношћу својом Он је васкрсење и живот, зато што је безгрешан. Где нема греха, нема ни смрти, јер једино грех производи смрт.

У људском сазнању тајна света такмичи се са тајном човека. Непрозирни мрак покрива сву твар, и људска мисао никако да проникне у њен основни смисао, никако да схвати зашто постоји овакав свет у оваквом облику. Тек обасјан светлошћу Богочовека Христа, свет нам отвара круницу свога бића, и у њој свој прави смисао и вредност. Зато је Спаситељ и рекао за себе: «Ја сам светлост света» (Ин.8:12; ср. 9:5). У Богочовеку и његовој светлости човек је истински прогледао и прави смисао света сагледао. Нека божанска разумност и целисходност разливена је по свој твари. Разливена самим Господом Христом као вечним Логосом Божјим, због чега је и речено у Светом Еванђељу: «Све што постаде – кроза Њ постаде» (Ин.1:3). Та логосност и логичност овога света, и свега што је створено, постаје очигледна тек у светлости оваплоћеног Бога Логоса. Људско сазнање, једино обасјано светлошћу оваплоћеног Бога, може сагледати божански, логосни смисао твари, и убедити се у истинитост Апостолових речи: Све се кроз Христа и ради Христа сазда (Кол.1:16). То значи: смисао је сваке твари посебно и свих твари укупно, да Богочовекову истину и правду остваре у себи до крајњих могућности. Небо и земља неће проћи док се на њима не испуни сав закон Бога Логоса (Ср. Мф.5:18). У Богочовеку Христу почело је оздрављење твари, реинтеграција твари, која се разболела и охаосила присуством и дејством људског греха и зла у њој.

Пошто је Господ Христос највиша вредност као Богочовечанска личност, то је Он као таква личност у исто време и највиши критеријум, највише мерило свих правих вредности. у овом свету никакво биће, мање од Богочовека, не може бити истинско мерило вредности, када је највиша вредност – личност Богочовека. Не може бити мерило човек, јер је далеко нижа вредност од Богочовека. Тиме што је највећа вредност, Богочовек је најбољи и најсигурнији критеријум свега Божјег и човечјег и у овом и у оном свету. Историја ове планете не зна ни за бољег Бога од Христа, ни за бољег човека од Христа. Богочовек је у исто време савршено открио Бога и савршено открио човека. Стога нема Бога мимо Богочовека; нити има човека мимо Богочовека.

Шта је истина? питао је Пилат оваплоћену, оличену Истину, и хтео ушима да чује оно што није очима видео, као да није једна и иста душа и из ушију његових слушала и из очију његових гледала. у ствари, Богочовек је Истина, не као реч, не као учење, не као делатник, већ као свесавршена и вечно жива Богочовечанска личност. Једино као таква Личност Он је и мерило Истине. Зато је Богочовек рекао за себе не само: Ја сам Истина (Ин.14:6), него и: Ја сам Пут (Ин.14:6), пут у саму Истину, мерило саме Истине, суштина саме Истине. Мерило Истине је сама Истина; а Истина је Богочовек Христос. Стога све што није од Њега, није од Истине. Ван његове Богочовечанске личности Истина је онтолошки немогућа.

У хришћанству Истина није дискурсивни појам, нити теорија, нити учење, нити збир учења, већ жива Богочовечанска личност – историјски Исус Христос (Ин.1:14; Еф.4:20–21). До Христа, људи су наслућивали Истину, али је нису имали; са Христом, као оваплоћеним и очовеченим Богом Логосом, вечна Божанска Истина сва улази у овај свет. Зато је и речено у Пресветом Еванђељу: Истина постаде – έγένετο – кроз Исуса Христа (Ин.1:17); «постаде» – као да је до појаве Богочовека Христа није ни било у свету.

Шта је живот, прави, истински живот, и мерило живота? – Опет личност Богочовека Христа, а не његово учење, одвојено од његове чудотворне и животворне Личности. Нико никада од људи није смео рећи: ја сам живот, – јер је сваки смртан. Α Богочовек је рекао: Ја сам Живот (Ин.14:6). И с правом рекао, јер је васкрсењем победио смрт, и показао себе вечно жива вазнесењем на небо и седењем с десне стране Оца. Стога је Богочовек и Живот и мерило Живота. Све што није од Њега – смртно је. у Њему живот има своју логосност и своју логичност, јер има своју божанску вечност. Као вечни Божански Логос, Он је живот и свеживот (ср. Ин.1:4; Кол.1:16; Евр.2:10), јер је живот – Њиме живот. Где Њега нема, ту се живот претвара у смрт, јер је Он једини који живот чини живим. Отпадање од Њега који је Живот, увек се завршава умирањем и смрћу. Стога се у Њему, као Логосу и Логици живота налази једино могуће логичко оправдање људског живота у категорији времена и простора.

Вечни живот се храни и одржава вечним добром, и вечном правдом, и вечном истином, и вечном мудрошћу, и вечном светлошћу. И када је Спаситељ објавио: Ја сам Живот, самим тим Он је ο себи објавио и ово: ја сам Добро, ја сам Правда, ја сам Истина, ја сам Мудрост, ја сам Светлост. По што је Он све то у исти мах, то је Он и највише мерило свега тога. Својом свесавршеном личношћу безгрешни Богочовек претставља у роду људском једини непогрешни и непогрешиви критеријум и живота, и добра, и правде, и истине, и мудрости, и светлости. Све у свему: Богочовек је највиша и најсавршенија вредност, једина вечита вредност, а тиме и због тога највиши и најсавршенији критеријум, једини вечити критеријум истине, живота, правде, светлости, доброте и мудрости.

Целокупно своје учење и делање Господ Христос своди на своју Богочовечанску личност, и објашњава њоме. Стога и апостолска, Православна Црква Христова све у хришћанству своди на животворну личност Богочовека: и учење, и истину, и правду, и добро, и живот. Лик Богочовека Христа је њена највиша вредност и највећа драгоценост. Све остале вредности она изводи из Њега, као зраке из сунца. Не треба се варати: хришћанство је хришћанство Богочовеком; у томе је његов изузетни значај, и вредност, и сила. Господ Христос је себе сама, своју Богочовечанску личност оставио као Цркву. Стога је Црква – Црква само Богочовеком и у Богочовеку. Све што је новозаветно слива се у једну огромну, свеобухватну истину: Богочовек је и суштина, и циљ, и смисао, и свевредност Цркве; Он је и душа њена, и срце њено, и живот њен, и бесмртност њена; Он је – сама Црква у свој пуноћи богочовечанској, јер Црква није друго до Богочовек Христос продужан у све векове: «Ево ја сам с вама у све дане до свршетка века» (Мф.28:20). Богочовек је глава телу Цркве (Кол.1:18; ср. Еф.1:22; 5:23), једина глава; као такав, Он је и спаситељ телу Цркве (Еф.5:23), једини спаситељ. Њиме, једним, јединственим и недељивим Богочовеком Црква је увек једна, јединствена и нераздељива. Јер васцело тело Цркве Он као Богочовек држи у нераздељивом јединству благодати, истине и живота. Тело Цркве расте Њиме у све бескрајности божанског живота: «расте растом Божијим» у меру раста пуноће Богочовечанске, јер се све кроза Њ и за Њ сазда (Кол.2:19; 1:16; Еф.4:15–16; 4:13). Благодатном силом својом Он кроз свете тајне и свете врлине све чланове Цркве тајанствено води обогочовечењу, јер је смисао и циљ постојања Цркве: богочовечанском вером све довести у меру раста висине Христове, све обогочовечити.

Због свега тога Црква је кроз све своје Апостоле, и Мученике, и Светитеље, и вернике, неустрашиво исповедала, проповедала и бранила више свега и изнад свега: Богочовештво Господа Исуса, његову чудесну и незаменљиву Личност. Милосрдно снисходљива према грешницима, Црква је увек била ревнитељски неумољива и одлучна у осуђивању и одбацивању свију оних који су ма на који начин или порицали или одбацивали или унакажавали Богочовештво Господа Христа. Бранећи пречисти и пресветли лик Богочовека Христа, Црква је увек радосно готова да пође на сва апокалиптичка мучеништва, само да Њега не изда.

Шта је суштина Православља? – Богочовек Христос. Отуда све што је православно има богочовечански карактер: и сазнање, и осећање, и воља, и мишљење, и етика, и догматика, и философија, и живот. Богочовештво је једина категорија у којој се крећу и збивају све манифестације Православља. Бог је у свему на првом месту, човек на другом; Бог води, човек је вођен; Бог ради, човек сарађује. И то не неки трансцендентни, апстрактни, деистички Бог, већ Бог најнепосредније историјске стварности, Бог који је постао човек, живео у категорији нашег, људског живота, и у свему се на земаљски очигледан начин показао апсолутно безгрешан, апсолутно свет, апсолутно добар, апсолутно мудар, апсолутно праведан, апсолутно истинит. Као савршеном Богочовеку, Њему ништа људско није непознато (Ин.24–25; Евр.2:14:17–18). Он је и постао човек, остајући Богом, да би као Бог дао људској природи божанске силе, која би људе одводила најприснијем, богочовечанском јединству са Богом. И та божанска сила његова непрекидно ради у Богочовечанском телу његовом – Цркви, сједињујући људе са Богом кроз благодатни и свети живот. Јер Црква и није друго до чудесни и чудотворни богочовечански организам, у коме се сарадњом благодати Божије и слободне делатности човекове обесмрћује, обогочовечује све што је човечије, све – осим греха. у богочовечанском организму Цркве сваки верник је као жива ћелија која постаје саставни делић његов и живи његовом животворном богочовечанском силом. Јер бити члан Цркве значи: саоваплотити се Богочовеку, постати сутелесни његов (Еф.3:6), органски део богочовечанског тела његовог (Еф.5:30; 1Кор.12:12–13); једном речју: обогочовечити се у васцелој реалности своје човечанске личности. Постигне ли се то, човек је постигао богочовечански монизам живота, и има живо и бесмртно осећање, да је прешао из смрти у живот (Ср. Ин.5:24; 3:36; 11:25–26). Притом он свим бићем непрестано осећа, да је Црква, као богочовечански организам, Богочовек продужен у све векове. Као Богочовечанска личност – Господ Христос је непоновљив, али као богочовечанска сила и живот – Он се непрестано понавља у сваком хришћанину као органском делу свога Богочовечанског тела – Цркве.

Називајући Цркву телом Христовим (Еф. 1:23; 1Кор.12:12–30), свети Апостол доводи у везу њено биће са тајном оваплоћења Бога Логоса, и показује да се живи и непроменљив основ видљивости Цркве налази управо у томе што: Логос постаде тело⁷⁰⁹. И још показује да Црква, зато што је тело Христово, непрекидно и непосредно зависи од оваплоћеног Бога Логоса у свему што је чини Црквом. Неизмерну пуноћу богочовечанских дарова и моћи и силе и власти она добија од Њега, који све што је њено испуњује собом (Еф.1:23; Кол.2:9).

Пошто свим бићем својим и свом делатношћу својом потпуно зависи од оваплоћеног Бога, Црква се сва заснива на историјској стварности еванђелске благовести: «Логос постаде тело», тј. постаде Богочовек. Ова истина је основна истина Цркве, темељ Цркве. Стога је Црква у свему и по свему богачовечански организам на првом месту, а затим богочовечанска организација. Сва природа Цркве у овима пројавама својим има богочовечански карактер. Из тога логички следи и њено богочовечанско делање у свету: све што је Богочовеково – оваплотити у човеку и човечанству. Мисија Цркве је у самој природи Цркве: остварити све богочовечанске вредности у свету човечанском. Оваплоћење Бога је завршно и интегрално откривење Бога оваквом бићу какво је човек. Јер, поставши човек а не неко друго биће, Бог је показао да је Богочовек: природа природе човекове, логика логике човекове, доброта доброте човекове, истина истине човекове; једном речју: суштина, смисао и циљ боголике душе човекове, а преко ње и самог тела човековог. Исповедајући Богочовека, Црква уједно са тим исповеда правог, истинског, интегралног, боголиког човека. Јер изван Богочовека нема правог човека.

Како Православна Црква чува највећу драгоценост: пресвету личност Богочовека Христа? Чува је својом јединственом, светом, саборном и апостолском вером. Јединством вере Православна Црква кроз векове чува јединство и јединственост богочовечанског живота и истине; светошћу она чува јединствену светост живота и истине у свом богочовечанском телу; саборношћу она чува целосност богочовечанског живота и истине; апостолношћу она чува неприкосновеност и непрекидност историске стварности и животворности богочовечанског тела и дела Христовог. Само «са свима светима», по речи светог апостола Павла (Еф.3:18), може се познати чудесна тајна личности Христове; а то значи: може се истински и правилно веровати у Богочовека Христа. Једино живећи са свима светима у саборном јединству вере, човек може бити прави хришћанин, прави следбеник Богочовека Христа. у ствари, живот у Цркви је увек. саборан, увек у заједници са свима светима. Отуда истински члан Цркве живо осећа: да је једне вере са Апостолима, Мученицима и Светитељима свих векова; да су они вечно живи; и да све њих једновремено прожима једна иста богочовечанска сила, један исти богочовечански живот, једна иста богочовечанска истина. Нема саборности мимо црквености, јер само стварно живљење у Цркви ствара у човеку осећање саборности вере, истине и живота са свима члановима Цркве свих времена.

«Стећи саборно устројство духа немогуће је друкче него улажењем и уживљавањем у Цркву. Сав смисао православног владања над временом и живе везе са светоотачким временом састоји се управо у нумеричкој истоветности Цркве, једне и јединствене у свом васељенском, саборном и свевременом бићу, у непрекидности јерархиске наследности, обављања Тајни, општења вере и дејствујућег у њима једног Духа и једне благодати. То је јединство Тела Христовог, јединство дома Божјег, у коме су не само некада живели, него и сада живе и обитавају сви они који су умрли у побожности и вери, и свети подвижници и Оци Цркве. И сваки сада свештеник, који врши свету Литургију, не само понавља оне исте речи које је некада узносио пред олтаром Св. Василије Велики или Св. Златоуст, него и у стварном, мада недокучивом општењу, у буквалном смислу заједно са њима саслужи Богу. На сваком богослужењу невидљиво присуствује цела Црква, као истинско «једно стадо», заједно и једнодушно узносећи молитве и благодарности Господу Исусу Христу и Оцу његовом. То није психолошка, субјективна веза с прошлошћу, већ онтолошко јединство живота. у Цркви се зауставља време, јер ту нема смрти, и престанак постојања не раскида живу везу поколења»⁷¹⁰.

У Цркви је прошлост увек савремена; садашњост у Цркви је садашњост увек живом прошлошћу, јер Богочовек Христос, који је јуче и данас онај исти и вавек (Евр.13:8), у своме богочовечанском телу непрекидно живи истом истином, истом светошћу, истим добром, истим животом, и сву прошлост увек чини садашњицом. Отуда су живом православном осећању и сазнању сви чланови Цркве, почевши од светих Апостола па до јуче преминулих, увек савремени, јер увек живи у Христу. И данас сваком истински православном човеку савремени су сви свети Апостоли, и Мученици, и свети Оци. Штавише, они су за њега стварнији од многих његових савременика по телу.

То осећање свејединства вере, живота и сазнања сачињава суштину православне црквености. Ово сазнање обелодањује истину: Богочовек је непрекидна животворна сила, која се непрестано пројављује у богочовечанском животу Цркве кроз јединство, светост, саборност, апостолност вере, живота и истине. Јер шта значи бити православан? То значи: бити у непрестаном подвигу од човека ка Богочовеку; бити у непрестаном изграђивању себе светим богочовечанским тајнама и светим богочовечанским врлинама. При то ме човек никада није сам: свако његово осећање, и дело, и мисао је лично – саборна, никада само лична, никада само саборна. Када православни хришћанин мисли мисао, он је мисли са страхом и молитвеним трепетом, јер зна да у томе на тајанствен начин учествује сав скуп Светитеља, сав лик свих чланова Цркве. Он никада није свој, никада не припада себи, већ свима Светима, а кроз њих – пресветом Господу Исусу. Када разматра дух свој, православни хришћанин говори себи: дух је мој ништа, ако га не испуним и не усавршим Духом Светим. у православног хришћанина ништа не бива по човеку, већ све по Богочовеку; кроз непрекидне еванђелске светотајинске и световрлинске подвиге он очишћуje себе од свакога греха и од сваке страсти, и сабира себе у Богу: дух се његов сабира Духом Божјим, и душа, и воља; све се његово сабира и осаборњује у Богу. И он свим бићем својим осећа, да је православна црквеност увек света и увек саборна, и да је категорија багочовечности неизменљива категорија црквености, православности.

Православни су тиме православни што непрекидно имају ово осећање богочовечанске саборности, загревајући га и чувајући га молитвом и смиреношћу. Они никада себе не проповедају, никада се не хвале човеком: никада не остају при голој човечности; никада не идолатризирају хуманизам. Свети, христоносни Апостоли дали су једном за свагда формулу богочовечанске црквености: «Нађе за добро Дух Свети и ми» (Деян.15:28). Прво Дух Свети, па онда ми; ми утолико уколико допуштамо Духу Светоме да дела кроз нас. у овој богооткривеној апостолској формули садржи се сав метод богочовечанске делатност Цркве у свету. Овај су метод прихватили Мученици и Исповедници, свети Оци и Васељенски сабори. Одступили се од њега, одступа се од Духа Светога, одступа се од светих Апостола и Мученика, од светих Отаца и Васељенских сабора, одступа се од јединства, светости, саборности и апостолности богочовечанске вере Христове; једном речју: одступа се од Господа Христа. Православна Црква је једна, света, саборна и апостолска зато што не одступа од овог свештеног метода. Она је православна тиме што непрекидно исповеда, држи и чува не само богочовечанску, апостолско – саборску, васељенску идеологију хришћанства, него и богочовечанску, апостолско – саборску, васељенску методику хришћанства. Богочовечанска идеологија хришћанства може се очувати једино богочовечанском методиком хришћанства. Господ Исус је и Истина и Пут. Одступи ли се од богочовечанске методике, неминовно се одступа и од богочовечанске идеологије, одступа се од Богочовека Христа.

Православна Црква поседује целосну идеологију Богочовека Христа, јер неодступно стоји уз богочовечанску методику светих Апостола и Васељенских сабора. Човек православне, апостолске, светоотачке вере осећа и зна, да су православни људи само сарадници Духу Светоме, сарадници који непрестано молитвом ослушкују шта Он вели, који непрестано творе што Он жели, који непрестано своје мисли и речи и дела проверавају Њиме. Пошто је свејединство богочовечанске Истине увек присутно саборном сазнању Православне Цркве, то свети Оци и Учитељи Цркве непрекидно учествују у богочовечанском животу Цркве благодатним дејством Духа Светога, због чега православни Патријарси у новије време изјављују у својој Посланици: «Дух Свети учи Цркву кроз свете Оце и Учитеље саборне Цркве… Црква се учи од свеживотворног Духа, али не друкчије него преко светих Отаца и Учитеља… Саборна Црква не може грешити или варати се или исказивати лаж уместо истине, јер је Дух Свети, који увек дејствује кроз Оце и Учитеље који верно служе, чува од заблуде»⁷¹¹.

На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно је Богочовек сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешивог човека у Риму, и не мање непогрешивог човека у Берлину. Тако је постао западни хришћанско-хуманиетички максимализам који од Христа узима све, и западни хришћанско-хуманистички минимализам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у хришћанско-хуманистичком максимализму и у хришћанско-хуманистичком минимализму на место Богочовека стављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, његовог дела и његовог учења. Истрајно и упорно трудио се хришћанско-хуманистички максимализам да Богочовека замени човеком, док у догмату ο непогрешивости човека, Богочовек није заувек замењен непогрешивим човеком. Јер овим догматом човек је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека него и од светих Апостола, и од светих Отаца, и од светих Васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од Васељенске Цркве, овај максимализам је превазишао Лутера, творца хришћанско-хуманистичког минимализма. у самој ствари, први, радикални протест против једне, свете, саборне и апостолске Цркве треба тражити у западном хришћанско-хуманистичком максимализму – папизму, не у лутеранизму. У том првом протесту је и први протестантизам.

Не треба се варати: западни хришћанско-хуманистички максимализам – папизам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека. И то прогласио за најглавнији догмат, а то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило. Протестанти су пак само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. у самој ствари, протестантизам није ни шта друго до генерално примењени папизам, чије је основно начело спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог човека у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризирани папизам, само лишен мистике, ауторитета и власти.

Свођењем хришћанства, са свима његовим бескрајним истинама богочовечанским, на човека, учињено је то, да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово је парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историјском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. Α да је тако, показује то, што је Богочовек потиснут на небо, а на његово упражњено на земљи место постављен његов заменик, Vicarius Christi. Каква трагична нелогичност: свудаприсутном Богу и Господу Христу Постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству.

Све ове чињенице наводе на закључак: хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест против Богочовека и његове аксиологије и критериологије. Истина, и у овоме провејава омиљена тежња европског човека, да све сведе на човека као на основну вредност и основно мерило. Α иза свега тога стоји један идол, најглавнији идол свих хуманизама: Menschliches Allzumenschliches. Свођењем хришћанства на хуманизам, хришћанство је, нема сумње, упрошћено, али исто тако и – упропашћено. Пошто је извршен «глајхшалтунг» хришћанства са хуманизмом, данас се погдегде у Европи помишља да се хуманистичко хришћанство замени древним многобоштвом, древним идолопоклонством. Покличи појединаца у протестантском свету: Zuriick zum Jesus! Back to Jesus! само су немоћни крици у мрклој ноћи хуманистичког хришћанства, које је напустило богочовечанску аксиологију и критериологију, и сада се гуши у очајању и немоћи. Α из дубине векова брује горке речи сетног пророка Божјег Јеремије: Проклет човек који се узда у човека (Иер.17:5)!

У широкој историјској перспективи западњачки догмат ο непогрешивости човека није друго до покушај, да се умирући хуманизам оживи и обесмрти. То је последњи преображај и пресмртно прослављење хуманизма. После рационалистичке просвећености осамнаестог века и кратковидог позитивизма деветнаестог века, европском хуманизму није било остало ништа него да се распадне у својој немоћи и у својим противречностима. Али у трагичном моменту религиозни хуманизам му је притекао у помоћ, и својом догмом ο непогрешивости човека, спасао европски хуманизам од немиле смрти. Но иако догматизиран, западни хришћански хуманизам није могао не задржати у себи све погубне противречности европског хуманизма, које су једнодушне у једној жељи: у протеривању Богочовека са земље. Јер је хуманизму главно и најглавније: да човек буде врховна вредност и врховно мерило.

Све у свему: хришћанство је хришћанство Богочовеком, његовом богочовечанском идеологијом и богочовечанском методиком. То је основна истина на рачун које се не могу правити никакви компромиси. Овом основном истином је условљена и детерминисана сва хришћанска аксиологија и критериологија. Само као Богочовек, Христос је врховна вредност и врховно мерило. Треба бити искрен и доследан до краја: ако Христос није Богочовек, онда је он најбезочнији самозванац, јер проглашује себе за Бога и Господа. Али еванђелска историјска стварност непобитно показује и доказује да је Исус Христос по свему и свачему савршени Богочовек. Стога се не може бити хришћанин без вере у Богочовека и његово Богочовечанско тело – Цркву, у којој је Он оставио сву чудесну Личност своју. Спасоносна и животворна сила Цркве Христове јесте у вечноживој и свудаприсутној личности Богочовека. Свако замењивање Богочовека ма каквим човеком, и свако одабирање из хришћанства само онога што се свиђа човековом индивидуалном укусу и разуму, претвара хришћанство у површни и беспомоћни хуманизам.

Све је старо под сунцем осим личности Богочовека Христа. Она је једино нова и вечито нова. То је оно што Нови Завет чини увек новим, и новозаветну истину увек новом и вечном. Зато што је вечито млада и нова у своме богочовечанском савршенству, личност Богочовека Христа се не може ни мењати ни замењивати. Она је увек себи равна и себи доследна. Стога је и Еванђеље увек исто, и свуда исто: исто и за људе на земљи и за Анђеле на небу. Отуда је Богочовек Христос једини логос, једини разум, једини смисао човека и свих небоземних твари. Без Њега је немогућа иоле прихватљива теодикеја у оваквом свету и оваквом човеку. Са дубоко онтолошког гледишта, Богочовек није чудо већ неопходност оваквог света и оваквог човека. Зато је у Светом Еванђељу речено да Бог Логос, поставши човек, «к својима дође» (Ин.1:11). Α чиме су Му људи своји, ако не боголиком душом? Још је речено: «ми смо род његов» (Деян.17:28). Не другче него боголиком душом. Још једном је речено: Бог Логос је светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет (Ин.1:9). Зато кад се оваплотио и постао човек, није дошао међу туђинце него међу своје. И ми, исповедајући Богочовека, посредно исповедамо христоликог човека, божанско порекло човека, божанску узвишеност човека, а тиме и божанску вредност и неприкосновеност човечије личности. Да није тако, по чему бисмо ми то били «своји» Богу. Логосу, и «род» Божји? у ствари, борба за Богочовека је борба за човека. Не хуманисти, већ људи богочовечанске вере и живота боре се за правог човека, човека боголиког и христоликог, човека обогочовеченог и вечног, човека охристовљеног.

Изузетна важност хришћанства за род људски састоји се у његовој животворној и неизменљивој богочовечности, којом оно осмишљава човечност уопште, изводећи је из ништавности небића у светлост Свебића. Једино својом богочовечанском силом хришћанство је со земље, со која чува човека да не иструли у греху и злу. Расплине ли се у разне хуманизме, хришћанство обљутави, постане обљутавела со, која, по свеистинитој речи Спаситељевој, није ни за шта, осим да се проспе и да је људи погазе. Свака тежња и покушај да се хришћанство изједначи, «глајхшалтује» са духом времена, са пролазним покретима извесних периода историских, па чак и са политичким партијама, одузима хришћанству ону посебну вредност, која га и чини јединственом богочовечанском религијом у свету. Не саображавање Богочовека Христа духу времена, него саображавање духа времена духу Христове вечности, Христове богочовечности, – то је једина истинска мисија Цркве, Цркве апостолске и православне. Једино тако Црква ће моћи сачувати животворну и незаменљиву личност Богочовека, ту највишу вредност у свима световима, видљивим и невидљивим, и у свима временима, досадашњим и будућим.