Црква – богочовечанско предање

Богочовек је Црква; Црква је Богочовек. То је једина свеистина – када је реч о Цркви у нашим човечанским световима. По свему и у свему Богочовек је врховна свевредност и врховно свемерило човека и рода људског у свима небоземним световима. Јер једино Он као Богочовечанска Личност, која је уједно и Црква, божански и човечански савршено решава све вековечне проблеме човекова духа, и свемилостиво води и премудро руководи човека својим богочовечанским путем у чаробне небеске светове, и проводи га кроз његове неисказане божанске милине. При свему томе човек осећа себе као свету и милу тајну Божију, којој се и Анђели Божији радују и диве. И још: раздрагано славослове чудесног Господа Исуса Богочовека што иловачно створење, какав је човек, преображава у дивно богочовечанско биће.

Таква је вера Православна ο Богочовеку Господу Христу и Његовој Цркви, јер таква вера Апостолска, јер таква вера Светоотачка, јер таква вера Светопредањска. То је вера Истине, вера Свеистине: обухвата васцелу Богочовечанску Истину = Богочовека Господа Христа и све што је Његово. Зато се и назива «вера истине» (2Фес.2:12). Нема еванђелске истине да није у њој. у њој је сва истина ο Богу, сва ο човеку, сва ο Богочовеку, сва ο Цркви, сва ο богочовечанском домостроју спасења, сва ο богочовечанском животу, сва ο свету, сва ο времену, сва ο вечности. у православној богочовечанској вери све је од чудесног Богочовека Господа Христа. Он је: «Оснивач и Завршитељ вере» (Евр.12:2). Зато ce у Светом Еванђељу она и назива: «Вера Исуса Христа» (Деян.3:22; ср. 3:26; Гал.2:16, 3:22,26; Иак.2:1 ).Она је сва: «вера – Њиме: η πίστις βι αύτοΰ» (Деян.3:16).

Богочовечанска вера има и зна Цркву као оваплоћеног Бога, као Богочовека; и Богочовека има и зна као Цркву. Због својих безбројних бесмртних драгоцености Црква је предмет вере, а не предмет површинског знања: рационалистичког, схоластичког, сензуалистичког, мистичког, дијалектичког, позитивистичког, и уопште хуманистичко-хоминистичког. у богочовечанској вери Христовој ништа није «по човеку» (Ср. Гал.1:11–12; ср. 1Кор.3:21; 2Кор.:10:17; Кол.2:8–10), већ све по Богочовеку. Једино таквом вером Црква је Црква. Ту истину богонадахнуто благовести Свети Максим Исповедник: «Васељенска (καθολική = католичанска, саборна) Црква је православно и спасоносно исповедање вере»¹. Ову истину небеском светлошћу залива Свети Дамаскин: «Онај који верује не по Предању Васељенске (της καθολικής = католичанске) Цркве… неверник је»².

Сав на богочовечанском путу Цркве Васељенске Свети Иринеј изјављује: Сва Црква у целоме свету има једну и исту веру. Примивши ту веру и њено учење, иако расејана по целоме свету, ревносно их чува, као да обитава у једноме дому; подједнако верује, као да има једну душу и једно срце; и све то сагласно проповеда, учи и предаје, као да има једна уста. у свету постоје разни језици, али је сила Предања једна и иста. Јер, пошто је вера једна и иста, то ни онај који много каже ο њој, не додаје јој ништа, и онај који мало каже ο њој, не умањује је тиме³. Црква широм целога света, имајући чврст почетак од Апостола, остаје при једном и истом учењу⁴. Апостоли и њихови ученици учили су онако како проповеда Црква, и постали су савршени – perfecti⁵. Који су ван Цркве, ван истине су – εκτός τής αληθείας⁶.

Нико није донео човеку и земљи оно што јс донео Господ Христос: донео је и дао човеку Себе, Бога Истинитог, и сва блага која има у Себи оваплотио у Цркви. Свети Иринеј пита: Шта је ново донео Господ доласком Својим? и одговара: Донео је све саму новину – omnem novitatem – тиме што је донео Себе сама. Јер од светих Пророка је и било претсказано баш тο, да ће доћи Ново, које ће обновити и оживотворити човека. И Господ, доневши људима Себе самога, даровао им је добра – bona – у која Анђели желе завирити. Доласком Својим Господ јe испунио сва обећања, и још их испуњује у Цркви⁷. Α Црква у целости чува «небеску веру» и истину, предате јој од Господа Христа преко светих Апостола⁸. И то Црква – «велико и славно тело Христово»⁹.

Бог Логос је свом Својом Божанском Истином постао тело, постао човек. Тако се човек по први пут обрео сједињен са васцелом Истином Божјом. Α претварањем тела Свог у тело Цркве Господ Христос је отворио пут спасења сваком бићу људском путем вере у Њега. Ту истину исповеднички благовести «Тринаести Апостол» Цркве Православне – Свети Атанасије Велики, говорећи: Ми се спасавамо као сутелесници – тела Христова, Цркве. Јер у том телу Господ постаје наш вођ у Небеско царство и ка Оцу Своме изјављујући: Ја caм пут (Ин.14:6) и врата, и кроз Мене треба сви да улазе (Ин.10:9)¹⁰.

Црква као тело Христово, првенствено је Црква оваплоћеног Бога Логоса. Али, самим тим она је и Црква Свете Тројице, пошто је Бог Логос вечито и неизменљиво Један од Свете Тројице, увек једносуштан са Богом Оцем и Богом Духом Светим, и увек свесавршена, вечна Друга Ипостас Пресвете Тројице. На крају свих крајева, сва делатност Бога Логоса као Цркве своди се на Свету Тројицу: све и сва у Цркви бива, и збива се, од Оца кроз Сина у Духу Светом. То је једногласно сведочанство светих Aпoстола и светих Отаца. Ту истину богонадахнуто благовести «Отац Православља», свети Атанасије Велики:

Сврх свега, ми смо дужни држати првобитно Предање, учење и веру Васељенске Цркве, веру какву нам је предао Господ, проповедали Апостоли, сачували Оци. Јер на тој вери је основана Црква – ή Εκκληόία, τεθεμελίαιται, и ко отпадне од ње, тај не може бити и звати се хришћанин. Дакле, постоји Света и савршена Тројица, која се познаје у Оцу и Сину и Светоме Духу. Она је увек равна Себи, недељива по природи, и једно је њено дејство –ή ενέρуεια. Јер Отац ради све Логосом у Духу Светом. И тако се одржава јединство Свете Тројице; и тако се проповеда у Цркви: «Један Бог, који је над свима, и кроза све, и у свима» (Еф.4:6): «над свима» као Отац, почетак и извор, «кроза све» Логосом, а «у свима» у Духу Светом. И Васељенска Црква ништа не одузима овоме учењу. Α да је таква вера Цркве, ево доказа: шаљући Апостоле, Господ управо то поставља као темељ Цркви – Οεμέλιον τή Εκκλησία, јер им наређује: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мф.28:19). Апостоли су тако и поступили; и таква је њихова проповед у свој Цркви под небом. Ова преда на нам вера у Свету Тројицу јесте једна и недељива. Као што је недељиво јединство Свете Тројице, тако је и вера у Њу једна и недељива. Благодат и дарови који нам се у Цркви дарују од Свете Тројице, дарују нам се од Оца кроз Сина у Духу Светом. Јер ништа не бива, и ништа се не збива, другачије него од Оца кроз Сина у Духу Светом. у ствари, учење Светих своди се на учење ο Светој нераздељивој Тројици. И то је једна и једина вера Васељенске Цркве. – Α ја сам, додаје Свети Атанасије, изложио ово сагласно са преданом нам од Отаца Апостолском вером, ништа не измисливши са своје стране, него чему сам се научио то сам и ставио на хартију¹¹. Таква је вера Васељенске Цркве. Господ ју је основао и укоренио у Светој Тројици¹².

По светом осећању и светом сазнању светих Отаца Црква је, као тело Бога Логоса, за род људски све и сва у свима световима. Отуда изјава Светог Василија Великог: Преда мном је један циљ: Све и сва устремљивати на сазидање Цркве¹³. Човеков ум, обесвећен и састарен грехом, освећује се и подмлађује се у Цркви Духом Светим, и то у свакоме који је члан тела Цркве Христове¹⁴. И сваки члан Цркве испуњује се богочовечанским силама, јер ма шта замислио умом, ма куда кренуо духом, налази да је све испуњено Богом, налази да је свуда распрострта Ипостас Сина, Ипостас Бога Логоса¹⁵. И у богочовечанском телу Цркве Своје свеблаги Господ свакоме додељује место према његовој заслузи¹⁶.

Херувимски задубљен у бездану тајну Цркве Спасове, учитељ васељене, Свети Василије Велики благовести: Речено је Цркви Божијој: «Ви сте тело Христово, и уди међу собом (1Кор.12:27) . Зашто? Зато што у Цркви држи и сједињује сваки члан у једнодушности са другима једна и ваистину јединствена Глава Цркве – Господ Христос. Ако пак међу члановима Цркве нема једнодушности, нема мира, не царује кротост у духу, него влада подвојеност, неслога и завист, онда би била велика дрскост такве чланове називати Христовима и рећи да су они под Христовом управом. у таквом случају може се смело тврдити да ту господари и царује телесно мудричење. Јер, по речи Апостола, када су међу вама зависти и свађе и неслоге, нисте ли телесни, и не живите ли по човеку (1Кор.3:3)? Нема сумње, телесно мудричење је непријатељство Богу (Рим.8:7). Стога је сасвим неопходно да васцела Црква Божија ревносно чува јединство духа у свези мира, да би се испунило речено у књизи Дела Апостолских: а у народа који верова беше једно срце и једна душа (Деян.4:8) . А то значи: нека се нико не држи своје воље, него нека сви заједнички у једноме Духу Светом иштемо вољу Господа Исуса Христа који је рекао: Сиђох с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца који ме посла (Ин.6:38). Јасно је из тога, да је за целокупну Цркву Божију неопходна једнодушност по вољи Христовој у Духу Светом. Када се тога будемо држали у нашем духовном друштву, онда смо уистини «тело Христово, и уди међу собом» (1Кор.12:27), и међу нама је дивна слога и спокојно духовно уједињење међу собом¹⁷.

У Богочовечанском телу Цркве свима нам је вера једна, живот један, срце једно, душа једна, те стога сваки живи у свима и кроза све, али и сви живе у свакоме и кроза сваког. Ту свету тајну саборности богочовечанског живота у Цркви Христовој дубоко ocећa Свети Василије, и води нас кроз њу са побожним страхом: Господ наш Исус Христос благоволео је сву Цркву Божију назвати телом Својим, и све нас, сваког посебно, начинити члановима међусобним, и свима нам даровао да будемо са свима у савезу, слично члановима сагласним међу собом. Стога смо ми, иако по месту живљења удаљени један од другога, по сили овог савеза блиски један другоме. Јер као што глава не може рећи ногама: не требате ми, тако и ви нећете нас одбацити, него ћете показати састрадалну љубав према нама који смо у невољама и страдамо што се држимо Отачких предања¹⁸.

У Цркви, једино у Цркви, човек је вистину Божанско величанство. Јер се удостојио, чега? Да му чудесни, и сведивни, и свемоћни, и свемилостиви Бог и Господ Исус Христос буде вечна Глава и управља њиме кроз сав живот на земљи и кроза сву вечност на небу. Та мисао блиста у души Светог Григорија Богослова, и он благовести: Као што у телу једно старешинује и као председава, а друго стоји под старешинством и управом; тако и у Цркви Бог је установио како је за кога корисније: да једни буду паства и подчињени, а други, према својим врлинама и близости к Богу, да буду Пастири и Учитељи на сазидање Цркве. Пастири и Учитељи имају се односити према пастви као душа према телу и ум према души, и да сједињени Духом Светим сачињавају једно тело, савршено и истински достојно самога Христа – Главе наше¹⁹.

Свети Григорије, Богослов Истине, казује нам истину ο поретку у Цркви: Од самог Господа Христа поредак је у Цркви овакав: једни су паства, а други су пастири; једни управљају, а друга су под управом; неко сачињава као главу, неко – ноге, неко руке, неко очи, неко – неки други од делова тела – ради устројства и користи целине. И у телу делови нису одвојени један од другога, него цело тело је једно, сложено из разних делова; и у свих делова није један начин делања, иако су сви подједнако потребни један другоме ради сложеног и узајамног делања. Тако, око не ходи него указује пут; нога не гледа него корача и преноси с једнога места на друго; језик не прима звуке, јер је то посао слуха; уво не говори, јер је то посао језика; нос oceћa мирисе; рука је орган који даје и прима; а ум је вођ свега: од њега је способност осећања, и к њему се враћа свако осећање. То исто је и у нас – у заједничком телу Христовом, Цркви. Јер сви смо једно тело у Христу, а по себи смо уди Христу и један другоме (Рим.12:5). Један старешинује и председава, а други се води и управља; оба делају не подједнако, него оба постају једно у једном Христу, састављани и слагани истим Духом Светим. Иако је Дух један, дарови нису подједнаки, јер нису подједнаки примаоци дарова (1Кор.12:8–12:28). Дарови су различни, раздељују се по мери вере. – Овај се поредак има поштовати и држати. Нека један буде слух, други – језик, неко – рука или што друго; нека један учи, друга нека се учи; нека неко ради својим рукама, да би могао дати потребитоме и невољноме²⁰.

Свака помесна Црква има свог посебног Анђела Чувара, као што ο томе сведочи свети тајновидац Јован Богослов (ср. Откр.2:1,8,12,19; 3:1,7:14)²¹. Природно да тело Бога Логоса – Цркву, напада свако зло, сваки грех, сваки ђаво. Њу брани сам Господ Христос, и ту преко Својих небеских и земаљских верника: Анђела и људи. – Неустрашиви борац и бранитељ Цркве, Св. Григорије Богослов изјављује: Не бојим се ја никаквих напада на Цркву, макар претили огњем, мачем, зверињем, урвинама, провалијама, и свим другим најстрашнијим мучитељским оружјима и казнама.

За све то ја имам један лек, један пут у победу: смрт за Христа²². Ништа страшније него бојати се ма чега више неголи Бога, и из тог страха постати издајица вере и истине²³.

У Цркви Христовој све је велико, и све највеће, зато што је у њој сав Богочовек Господ Христос, и зато што је она сам Богочовек Христос. Та мисао као бесмртна муња проходи и обасјава све наше људске тмине и помрачине. Том муњом Истине осветљује и просветљује нас философ Духа Светога – Свети Григорије Ниски: Не ретко Црква се од стране св. апостола Павла назива Христом. Α служитеље ове Божанске тајне св. Апостол назива стубовима Цркве. Тако се једним и истим именима називају Апостоли, Учитељи и Пророци. Јер нису стубови Цркве само Петар, Јован и Јаков; и не само Јован Крститељ «беше светило које гораше и светљаше» (Ин.5:35); него и сви који послужише утврђивању Цркве, и делима својим постадоше светила, називају се и стубовима и светилима. «Ви сте светлост света» (Мф.5:14), говори Господ Апостолима. Α бοжанствени Апостол и другима наређује да буду стубови, говорећи: «будите тврди, не дајте се помакнути» (1Кор.15:58). Исто тако, Апостол је и Тимотеја начинио прекрасним стубом и тврђавом истине Цркве (1Тим.3:15)²⁴.

Нема сумње, у нашем земаљском свету тело човечије је најчудеснија радионица и лабораторија Божја. Зато је Бог Логос и постао тело. Зато је тело Бога Логоса и постало Црква. И у њој уризничена сва непролазна богатства неба. И још више, несравњено више од тога: сва богатства Јединог Истинитог Бога. Над том светом тајном молитвено бди и богонадахнуто збори Свети Григорије Ниски: Сва Црква је «једно тело» Христово, и у једном телу уди су многи, али сви уди немају један посао (Рим.12:4–5). Напротив, Бог је саздао у телу Цркве једнога оком, другога увом, некога руком, некога ногом, те се у општем саставу тела Цркве могу наћи уста, зуби, језик, груди, трбух… Очи су у телу најглавнија чула. Њима припада највећа похвала: јер оне примају у себе светлост; помоћу њих распознајемо пријатеље и непријатеље, разликујемо своје и туђе; оне су нам наставници и учитељи у сваком пословању; оне су нам природни путеводитељи у непогрешивом гредењу. Исто тако, прва похвала у телу Цркве припада оним члановима који у њему заузимају место очију. То су у Старом Завету Пророци: у Новом – Светитељи. Но такође, по сили божанског значаја место очију у телу Цркве заузимају епископи. у правом смислу они се називају очима Цркве, ако непрестано гледају на Сунце правде, никада не кварећи вид мрачним делима. Посао је очију – распознавати пријатељско и непријатељско, те свим срцем и свом душом и свом снагом љубити истинског пријатеља, и потпуно мрзети врага живота. Као наставник и учитељ, епископ учи свему потребном и корисном, и руководи нас у нашем путовању ка Богу и узвишеном животу, и тако обавља посао чистог и здравог ока. Примивши власт у Цркви, епископ има успеха у духовном животу, ако се бави духовним стварима. Α такав живот се изграђује благодаћу Светога Духа. Стога овим очима Цркве – епископима припада највећа похвала, ако је њихов живот у складу са благодаћу Светога Духа²⁵.

У свима световима Божјим нема веће тајне од Цркве Христове. Ни за боговидне и богозрачне умове светих Анђела на небу и у наднебесју нема веће, и тајанственије, и бесконачније, и несхватљивије тајне, од пресвете Богочовечанске тајне Цркве Христове. Она као тело Његово преставља и за њих највећу тајну у свима световима. То је оно чему се они непрестано диве, и никада довољно надиве. Ο томе богославни мудрац, свети Григорије Ниски, благовести: Описујући велики домострој спасења, извршен оваплоћењем Бога Логоса, божанствени Апостол каже да је не само род људски био научен Божанским тајнама Богооваплоћења, него је и Поглаварствима и Властима Небеским постала позната многоразлична премудрост Божија, објављена Христовим домостројем спасења међу људима (Еф.3:10–12). И стварно, Црквом се казује Наднебеским Силама многоразлична премудрост Божија која чини велика чудеса кроз супротности: живот произлази од смрти, правда од греха, благослов од проклетства, слава од срамоте, сила од немоћи. у временима, која су претходила томе, Надсветске Силе знале су једну просту, једнолику премудрост Божију, која чини чудеса сагласно природи. И никакве разноликости није било у ономе што су оне гледале: природа Божја јесте сила која са влашћу свршује сваку твар, сваким покретом воље приводећи у постојање природу бића, и Својом добротом твори све «веома добро» (Быт.1:31). Многоразличној пак премудрости, исплетеној од супротности, сада су Небеске Силе јасно научене Црквом; научене су: како Бог постаје тело, како се живот меша са смрћу, како Бог Логос Својом раном исцељује нашу рану, како немоћ крста побеђује силу вражију, како се Невидљиво јавља у телу и како откупљује заробљенике, Он Сам – купац, и Сам служи телом за откуп, јер је Себе Сама дао за нас као откупну цену смрти. Он Себе и смрти предаје, али не оставља живот; Он и роб постаје, али и Цар остаје. Јер све то, и остало слично томе, дела су многоразличне премудрости; и небески пријатељи Женикови дознали су све то од Цркве. И они су помоћу Невесте (= Цркве) угледали лепоту Женика, и удивили се ономе што је за бића невидљиво и непојмљиво. Јер Онај Кога «нико никада видео није» (Ин.4:42), «нити може видети» (Рим.12:4–5) (Тим.6:16), учини Цркву телом Својим, и умножавањем спасаваних изграђуje је у љубави «док достигнемо сви у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Еф.4:11:15–16). Стога, ако Црква јесте тело Христово, а Христос глава телу, и Својим посебним цртама Οн образује лице Цркве, онда пријатељи Женикови, помоћу једног видећи другог, приљубљују се Њему срцем, јер у Цркви јасније виде Невидљивог. Као што људи који нису у стању гледати у само сунце, гледају његов лик у води; тако и ови, гледајући у лице Цркве као у чисто огледало, виде Сунце правде и схватају Га по ономе што виде²⁶.

Сва Црква стоји и постоји на Богочовеку Господу Христу: од Њега је све, у Њему је све, кроз Њега је све. У самој Богочовечанској Личности Његовој, богослови Свети Григорије Ниски, једно је нестворено а друго створено: нестворен је Бог Логос, створено је тело каје је Он постао ради нас људи. Оно што је нестворено у Господу Христу јесте предвечно и вечно, и за створена бића потпуно несхватљиво и неизразиво; а створено тело Његово може донекле ући у наше знање. Тело Своје, Цркву, Господ храни светим тајнама. Α вернике, чланове тела Свог Цркве, распоређује у телу Свом складно: једне као очи, друге као уста, као руке и као остале састојке. То чини те се чланови не сукобљавају са целином тела. У Цркви је Господ дао Апостоле, Пророке, Еванђелисте, учитеље и пастире ради сазидања тела Христова, да би помоћу њих узрасли у Христу који је глава Цркве (Еф.4:11:15–16). Стога, ко у Цркву гледа, тај у самога Христа гледа, Који умножавањем спасаваних сазидава и узрастава Себе Самога. У састав Цркве улази и сва творевина; у њој се прави ново небо, (Ис.65:17) припрема се нова земља, изграђује се нови, боголики човек. Тај нови свет кoји се саздаје у Цркви дело је Господа Христа. Свим тим сва Црква начињена је телом Женика; и све то сачињава лепоту тела Цркве²⁷. Свети Григорије Ниски још благовести: Господ Христос је васцелом телу Цркве подарио учење ο сакривеним и непрозирним тајнама. Тело Цркве дужно је делати и истином и делотворном силом. Јер ни созерцање истине само по себи не усавршава душу, нити делотворна философија довољно користи ако њеном делотворношћу не управља истинска побожност. Стога, κо је Богом постављен у телу Цркве уместо очију, ваља му се омити водом од сваке порочне нечистоте. Свака врлина је извор такве очиститељне воде. Колико врлина – толико таквих извора. На пример: здравоумље (целомудрије) је извор очиститељне воде; други такав извор је смиреноумље (ταπεινοφροσύνη ), истина, правда, храброст, жељење добра, удаљавања од зла. Воде ових врлина очишћују очи од сваке страсне нечистоте²⁸.

Благодарећи Глави Цркве – Господу Христу –, све њене светиње, све њене божанске и човечанске особине преносе се путем перихорисиса и на тело њено због ипостасног сједињења двеју природа у Личности Богочовека Господа Христа, освећујући га, охристовљујући га, обогочовечујући га. Ο томе Свети Григорије Ниски богомудрује: Ко зна да је Христос «глава Цркве» (Еф.5:23), нека најпре размисли ο томе да је свака глава једне природе и једне суштине – са потчињеним јој телом, и да као неко сродство сједињује оделите чланове у једну целину, производећи саосећање и слогу целине са деловима.

Уколико се пак нешто налази изван тела, онда је свакако туђе и глави. Овом благовешћу Свето Писмо нас учи, да оно чиме је по природи Глава, то треба да буду и посебни чланови, да би били сродници Глави. Α ми смо чланови који сачињавамо тело Христово. Ако неко узме члана Христовог и начини га чланом блуднице (1Кор.6:15), он ће необузданом страшћу похотљивости, као мачем, одвојити тог члана од Главе. Тако и остале страсти, као мачеви, одсецају чланове од тела коме припадају, и сви се они одвајају од Главе = Христа. Тако дакле, да би тело остало цело по својој природи, неопходно је да и оделити чланови буду сједињени са Главом, пошто су у суштини исто што и Глава.

Ако Главу сматрамо бесмртном, онда се на сваки начин и чланови имају сматрати бесмртнима.

Тако и друге појмове које приписујемо Глави: мир, освећење, истину, и томе слично, дужни смо приписивати и члановима. Јер се све то преко Сина јавља у члановима, пошто Апостол сведочи да они имају природну везу са Главом, говорећи: Он је Глава: из Њега све тело складно састављано и склапано оним што сваки зглавак помаже, радећи према мери свакога члана, и чини да тело расте на сазидање самога себе у љубави (Еф.4:15–16). Чланови су дужни да следују путевођству Главе²⁹.

У човечанским световима насупрот паклу стоји Црква Христова, која богочовечанским силама својим разара грех, разара, смрт, разара пакао, разара и самог ђавола стварајући рај. А све то она чини дајући собом људима Господа Христа, Јединог Човекољубца, који и јесте једини рај за људско биће у свима световима. И не само рај, него је Он и Творац раја, и сам Бог са свима Својим савршенствима и свима Својим блаженствима. И Он у Богочовечанском телу Свом, Цркви, помоћу светих тајни и светих врлина обавља спасење, охристовљење, обогочовечење, обожење верних. Омолитвљена душа Светог Јефрема Сирина oceћa то свим бићем и благовести: Црква је духовни рај, у њој је дрво живота – свети жртвеник измирења, која точи живот вернима који су заволели живот³⁰. Јер Господ је основао на земљи свету Цркву по лику Небескога Царства³¹. Несхватљиво је али истинито ово: Господ Христос као Глава Цркве чини чланове Цркве саобразнима савршенству Своме³². Господ васељене је усред смртника оснивао Небеско Царство, и у смртницима показао наликост небеских Анђела. Наликост Анђела носе на себи свети у Цркви, и као небески грађани служе Богу усред земнородних. И у неуморној борби савлађују они телесне пожуде, и тело своје, по вољи Господа свог, израђују у сасуд светиње. И постају они обитељ Бога, и Он обитава у њима³³.

На најраскошнији еванђелски начин Свети Златоуст доживљује чудесно Богочовечанско биће Цркве. Сунце богочовечанске речитости блиста из свега што он благовести ο Цркви Христвој, ο њеној пресветој тајни. Сав саоваплоћен Господу Христу помоћу светих тајни и светих врлина, он најживотворније и најсвестраније доживљује све богочовечанске светиње Цркве Његове, све њене богочовечанске бескрајности и безданости и стварности и савршенства и чудотворности. У томе је он најревноснији и најбогонадахнутији ученик Светог Апостола Павла. Тог ненадмашно највећег у роду људском Црквовидца и Црквозналца³⁴. Нема сумње, својим богомудрим учењем ο Цркви Свети Златоуст је учитељ и Анђела, и Арханђела, и Херувима, и Серафима, и свих Небеских Поглаварстава и Власти (ср. Еф.3:8–10,15; 1Пет:1:12). Сву свевредност, и свемудрост, и свеспасоностност Цркве он ваистину богочовечански свестрано осећа и благовести; Он – свезлатна уста Христова, Он – богоречити језик Бога Речи.

Савршену богочовечанску истину ο Цркви благовести Свети Златоуст говорећи: Оваплоћењем Својим Господ Христос је «узео на Себе тело Цркве³⁵. Узео, и занавек Божанском Личношћу Својом сјединио Цркву са васцелим Божанством. Тако је Црква постала Богочовек Христос, и све Његово постало је Њено: и Мудрост, и Сила, и Бесмртност, и Вечност, и Истина, и Љубав, и Доброта, и Правда. Зато Цркви ништа Божанско није туђе, а и ништа човечанско, осим греха. Кроз свете тајне и свете врлине у Богочовечанском бићу Цркве све Спасово, по неизмерном Човекољубљу Његовом, постаје наше, људско, човечанско. И сваки човек, по мери своје ревности у светим тајнама и светим врлинама, постепено расте «у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Еф.4:13).

У Цркви је Богочовек све и сва; у њој све је од Њега, у Њему, и ради Њега. И тим самим и за човека и ради човека. Јер Црква поседује све и сва што је човеку потребно за вечни живот и на земљи и на небу. У њој сваки може наћи све што треба његовом боголиком бићу у свима Божјим световима. Свети Златоуст објављује бесмртну благовест и истину када вели: Нема ништа моћније од Цркве. Када ратујеш са човеком, ти или побеђујеш или биваш побеђен. Α када ратујеш са Црквом, немогуће ти је победити, јер је Бог моћнији од свих. Црква је моћнија од неба: «небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи» (Мф.24:35). Које речи? – «Сазидаћу Цркву своју, и врата паклена неће је надвладати (Мф.16:18). Но, ако не верујеш речима, веруј делима. Колико је било тирана, који су хтели да униште Цркву. Колико мучилишта, колико мучитеља, колико средстава за мучење! И нису је уништили. Сви су они умукли, сви заборављени. Α где је Црква? Она блиста јаче од сунца. Дела црквогонитеља су ишчезла, а дела Цркве су бесмртна. «Небо и земља проћи ће, али речи моје нeће проћи». И сасвим је тако: јер Богу је Црква милија од неба. Јер Он није тело неба узео на Себе, већ је узео тело Цркве. Небо је ради Цркве, а није Црква ради неба… Никаква сила не може победити Цркву. Црква је Божија, а Бог је моћнији од свега. Црква је виша од земље; она превазилази и само небо. Својим блеском Црква је превазишла блесак сунца³⁶.

Зато што је Црква – Богочовек Христос, на њу напада свако зло и сва зла, сваки ђаво и сви ђаволи. И збива се пророштво Спасово: «Ако мене изгнаше. и вас ће гонити» (Ин.15:20). Али, у свима борбама са Црквом, исход је увек један исти: победа Цркве над свима црквоборцима, у свако време, на свима бојиштима. Све тако – до Страшнога Суда. Јер је Црква – смрт греху, свакоме греху; смрт смрти, свакој смрти; смрт ђаволу, свакоме ђаволу. Историја сведочи истинитост Спасове истине: «У свету ћете имати невоље; али не бојте се, јер ја победих свет» (Ин.16:33). Та победа, та свепобеда Цркве јесте сва од Господа Христа, а од нас људи: вера. Свети Воанергес богогласи: «Вера је наша победа која победи свет» (1Ин.5:4). И то вера у Богочовека Христа, који је кроз ту веру у нама, и побеђује свет (1Ин.5:5, 4:2–4). Побеђује кроз нас, а пре свега кроз свете Апостоле и Мученике и Праведнике и све хришћане. Свети Златоуст наводи Спасову благовест: «На овоме камену сазидаћу Цркву Своју, и врата паклена неће је надвладати» (Мф.16:18). И вели: ма како разгледао ову реч, истинитост је њена очигледна као сунце. Није чудесно само то што је Господ Христос основао Цркву Своју у целој васељени, већ и то што ју је учинио непобедивом; и то непобедивом и онда када непријатељи нападају на њу са свих страна. Речи: «Врата паклена неће је надвладати», означавају опасности које сурвавају у пакао. Ове су речи сјајно оправдане делима. у овим речима је непобедива сила која извршује све. Само су три речи: «сазидаћу Цркву Своју», али је у њима огромно дело: напунити сву васељену црквама, обратити толика племена, убедити народе, уништити предачке обичаје, искоренити, укорењену навику, свргнути владавину сладострашћа и развејати силу безбожја као прах; жртвенике, идолишта, идоле и њихове службе, непристојне светковине и нечиста жртвоприношења растерати као дим; и подигнути цркве и олтаре истинитоме Богу свуда, широм целе земље. Ваистину огромно дело, ваистину доказ силе Божанске: отргнути васељену од порочних навика; одбацити оно што је из давних времена било примљено од отаца. дедова, прадедова и прастарих предака, од философа и учењака, и примити друге нове обичаје, нове подвиге. Господ Христос је изгонио раскош, заводио пост; изгонио грамзивост, заводио сиромаштвољубље; изгонио неумереност, заводио здравоумље; изгонио гњев, заводио кротост; изгонио завист, заводно дружељубље; одвраћао од пута широког и изводио па пут тесан, мучан и тежак. И Он је узео не неке друге људе, изван земље, и без споменутих навика, него је те исте људе, искварене у овом свету и заглибљене у блату неваљалства, узео и наредио им да иду путем тесним и мучним, тегобним и напорним и убедио их. И колико њих убедио? Не једног, не десет, не двадесет, не сто, него све што живе под сунцем. И убедио их преко кога? Преко дванаест људи неуких, простих, незнатних, сиромашних, који нису знали језике, који нису имали отаџбине, ни богатства, ни светске моћи, ни славе, ни знамените претке, ни силу речи, ни уметност красноречивости, ни преимућства учености; него су били прости рибари, занатлије. И преко њих је Господ устројио Своју Цркву, раширену с краја до накрај васељене! Притом, њих су гонили са свих страна. Гонили их: цареви, владари, простаци, слободњаци, робови, народи, градови. И гонили не само њих, него и оне који су примили њихово учење. Био је општи рат, и против ученика и против учитеља, пошто је то учење изгледало противно и царским наредбама, и отачким обичајима и навикама. Па ипак они су таком проповеђу устројили Цркву. Како и на који начин? Силом Онога који им је то наредио; Он сам био им је руководитељ; Сам је Он све тешко чини лаким. Да Божанска сила није сарађивала, ово дело не би имало ни свога почетка. И како би се оно могло извести? Али Онај који рече: нека буде небо! – и би тако; Који рече: нека постане земља, – и она стварно постаде; Који нареди: нека сине сунце! – и појави се светило; Који је све створио речју Својом, Тај је и установио Цркву; и Његова реч: «сазидаћу Цркву Своју», – извршила је све то. Такве су речи Божје, оне чине дела, дивна и чудесна. Некада је Он рекао: нека пусти земља из себе траву, биље (Быт.1:11), – и одједном све постаде врт; послушавши наредбу, земља се покри луговима и безбројним биљкама. Тако и сада Он рече: «сазидаћу Цркву Своју», – и то се зби са великом лакоћом³⁷.

Црква је тело – богочовечанско тело; у том телу је једно срце – богочовечанско срце, једна душа – богочовечанска душа, једна савест – богочовечанска савест, једна вера – богочовечанска вера, једна љубав – богочовечанска љубав, један живот – богочовечански живот. Ради чега? – Да би сваки caoceћao свима, и сви свакоме; да би сваки живео у свима, и сви у свакоме. Нема човеку ближег сродства од оног у Цркви: «једно срце и једна душа» (Ср. Деян.4:32). У Цркви је саборно све: и живот, и бесмртност, и вечност, и богочовечност. И сваки члан Цркве учествује у том саборном богочовечанском животу Цркве, пο мeри своје добре воље, оплемењене и освећене светим тајнама и светим врлинама. Ο томе Свети Златоуст благовести: Црква је тело; оно има очи, има и главу. Када пету убоде трн, око се спушта доле, јер је члан тела, и не говори: ја заседам на висини и не марим за нижи члан; напротив, око се спушта, не напуштајући своју висину. Јер, шта је ниже од пете, или висинскије од ока? – Ипак се та неједнакост исправља састрадалношћу, и све се уједињује љубављу.Такопоступајити: ако си окретан и вредан, али имаш брата који не може да те сустопице прати, онда нека се твоје уκο савије к пети и покаже сажаљење према члану који рамље, да он не би због спорости и твоје брзине остао без помоћи. Ти си богат?

Радујем се и усхићен сам; но твој брат је сиромах; нека не остане необогаћен твојим богатством³⁸.

У Цркви Христовој сви смо ми међусобно повезани једним богочовечанским животом као саставни делови једнога тела, богочовечанског тела Цркве: светитељи са грешницима, праведници са неправедницима, покајници са непокајницима, служећи једни другима. Свети Златоуст благовести: Мученици су страдали, а ми се радујемо; они су се подвизавали, а ми се веселимо; њихов је венац и слава општа, или боље: слава целе Цркве. Јер Мученици су наши органски делови и чланови. Крунише се глава – и цело се тело Цркве радује. Ми смо ноге, а Мученици су глава; но глава не може рећи ногама: не требате нам (1Кор.12:21). Прослављени су чланови, али их сјај славе њихове не отуђује од везе са осталим деловима тела: чланови су нарочито онда славни када се не одвраћају од везе са нама; тако и око, иако је светлије од свега осталог тела, очувава у најпунијој мери своју славу када се не одваја од осталога тела. Но, што ја говорим ο Мученицима? Та сам се Господ није постидео да буде наша Глава; утолико пре Мученици се не стиде да буду наши чланови. наши органски делови, јер је у њих укорењена љубав, а љубав обично сједињује и повезује оно што је раздвојено, и не води много рачуна ο заслугама. И као што Мученици састрадавају нама у гресима нашим, тако се и ми радујемо с њима њиховим подвизима. То нам и свети Апостол наређује, говорећи: Радујте се с радоснима и плачите с плачнима³⁹.

Богочовечанске тајне Личности Спасове у исто време су и тајне Цркве Његове. Нарочито тајна смрти Спасове. Пети Еванђелист, Свети Златоуст благовести: Када је Христос био узнесен на крст, прикован и умро, тада: један од војника прободе му ребра копљем, и изиђе крв и вода (Ин.19:34), и из те крви и воде постаде сва Црква. Сам Господ сведочи ο томе када говори: Ако се κо не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје (Ин.3:5). Крв Он назива духом. Ми се рађамо водом крштења, а хранимо се крвљу. Стога смо ми, по речи светог Апостола: уди тела његова, од меса Његова, и од костију Његових (Еф.5:30). И као што је у време сна Адамова била саздана жена, тако се и у време смрти Христове образовала Црква из ребра Његова⁴⁰.

Свети Златоуст богонадахнуто благовести: Црквом ја називам не само место него и нарави, не зидове цркве него законе Цркве. Када иштеш уточишта у Цркви, ти га не ишти у зидинама него у расположењу душе, јер Црква – није зид и кров, већ – вера и живот. Не напуштај Цркве. Напустиш ли је, Црква није крива већ твоја малодушност. Ништа нема равнога Цркви. Не говори ми ο зидовима и оружју; са временом зидови овештају, а Црква никада не стари; зидине разрушују варвари, а Цркву не побеђују ни ђаволи. Ове речи нису хвалисавост; ο томе сведоче дела. Колико је било оних који су нападали Цркву, па су сами изгинули! Α Црква се уздигла изнад небеса. Таква је величина Цркве: када нападају на њу, она побеђује; када јој раде ο глави, она надвлађује; добија ране – и не изнемогава; усред бесних валова – не тоне; у најсиловитијој бури – не трпи бродолом; у борби је непобедива, у битци непоразива⁴¹.

Не удаљуј се од Цркве, саветује Златоусти исповедник, јер ништа није јаче од Цркве. Твоја нада је Црква, твоје спасење – Црква, твоје уточиште – Црква. Она је виша од неба, огромнија од земље. Она никада не стари већ увек цвета⁴². Човече, нема ништа моћније од Цркве. Обустави рат твој против ње, да не би разрушио своје моћи; не преноси рат у небо⁴³.

Колико је непријатеља устајало против Цркве, вели Свети Златоуст, па ипак она никада није била побеђена. Колико властодржаца! Колико војсковођа! Колико царева! Устајали су против ње учењаци, устајали силници, и то од самог почетка њеног, и нису је искоренили. Сви су они предани забораву, а Црква се уздигла изнад неба. Иако се налази на земљи, Црква живи на небу. Откуда се то види? Од самих дела. Рат је вођен против једанаест ученика; сва је васељена ратовала против њих; но победили су они против којих се ратовало; овце су победиле вукове. Α то је учинио Христос Господ, да би нам показао да се то збива не на природан начин већ на надприродан. Црква је утврђена чвршће од неба. Лакше је сунцу угасити се неголи Цркви бити уништена. То објављује Онај који ју је основао: Небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи (Мф.24:35). И Он је то не само рекао него и испунио. Α зашто је Он основао Цркву тврђом од неба? Зато што је Црква скупоценија од неба. Ради чега је небо? Ради Цркве, а не Црква ради неба. Небо је ради човека, а не човек ради неба. То се види и из тога што је Господ сам учинио: примио је на Себе не небеско тело већ човечије⁴⁴.

Црква као Богочовечански организам, и стога као Богочовечанска организација, представља, и јесте најсавршеније људско друштво у небоземном свету. Све наше, осим греха, Господ Христос је учинио Својим, и све Његово, по неизмерном човекољубљу Свом, Он је учинио нашим, у Богочовечанском телу Свом – Цркви. Свети Златоуст благо вести: Ми смо једно тело, и удови и органски делови један другоме (Рим.12:5). Нека нико не иште своје; а иштући своје, нека сваки има у виду ближње; што је наше, то је и њихово. Не будимо раздвојени мећу собом. Нека нико не говори: тај и тај ми није пријатељ, није рођак, није сусед; ја немам ничег заједничког с њим. Но иако ти он није ни рођак, ни пријатељ, ипак је он човек, једне природе с тобом, имате једнога Господа; он је сароб, сажитељ твој, пошто живи у једном свету с тобом. Α ако је он још и једне вере с тобом, онда је он и члан твој, део бића твог. Које то пријатељство може произвести такво уједињење као сродство по вери? Ми смо дужни показивати не такву близост, имати међу собом не такво општење, као што показују и имају пријатељи с пријатељима већ као органски делови један са другим. Узвишеније од тога пријатељство и дружбу нико никада наћи неће. Ти исто тако не можеш говорити: откуда мени блискост и веза с тим и тим, као што не можеш рећи то ο своме брату, јер би то било смешно. Јер је речено: «Сви се ми крстисмо у једно тело» (1Кор.12:13). Због чега: «у једно тело»? Због тога, да се не бисмо раздељивали, већ да бисмо међусобном слогом и пријатељством чували везу целога тела. Зато, немојмо презирати један другог, да не бисмо пренебрегли саме себе, јер је речено: Нико не омрзну кад на своје тело, него га храни и греје (Еф.5:29). Ради тога нам је Бог дао један дом – овај свет; расподелио је све подједнако: запалио је једно сунце за све; распростро је један кров – небо; поставио једну трпезу – земљу; дао је и другу трпезу, далеко важнију од ове, но такође једну; учесници светих тајни знају ο чему говорим; даровао је свима један духовни начин рођења; у свих нас је једна отаџбина на небесима: сви се причешћујемо из једне исте чаше. Бог нити је богаташу дао нешто веће и драгоценије, нити сиромаху нешто мање и безвредније, него их је све подједнако призвао, и свима како телесна тако и духовна блага подједнако предао. Али, откуда толико неједнакости у животу? Од грамжљивости и надувености богаташа. Но, браћо, нека тако више не буде, Пошто је у нас заједничко оно што је најнеопходније, и што нас сједињује у једно, онда се немојмо делити због земаљских и ништавних ствари, мислим; због богатства, сиромаштва, порекла, непријатељства, пријатељства. Све је то сенка, и ништавније од сенке, за оне који се уједињују везама наујзвишеније љубави. Будемо ли чували те везе нераскидљивима, онда никакав зао дух неће моћи продрети у нас, да би разрушио такво јединство. Стога, нека у свима нама буде то јединство благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа⁴⁵.

То богочовечанско јединство међу собом ми постижемо у Богочовечанском телу Христовом – Цркви. Зато, благовести Свети Златоуст, да бисмо, не само љубављу него самом стварношћу, постали удови, живи органски делови тела Христова, треба нам причешћивати се тим телом. Α то бива преко хране (тојест преко светог Причешћа) коју нам је Господ Христос даровао, да би изразио своју велику љубав према нама. Ради тога је Он сјединио Себе са нама и растворио тело Своје у нама, да бисмо ми образовали нешто једно, као тело, сједињено са главом. И то је знак силне љубави. Господ Христос је, да би нас увео у присно пријатељство са Собом и показао Своју љубав к нама, дао онима који желе не само да виде Њега, него и да Га опипају, и једу, и зубима се дотичу тела Његова, и сједињују се с Њим, и засићују Њиме сваку жељу. Α од ове трпезе треба да одлазимо као лавови, дишући огњем, страшни за ђавола, стално мислећи ο нашој Глави и ο оној љубави какву је Он показао према нама. Родитељи често дају своју децу на одгој другима; а ја, вели Спаситељ, не радим тако, него вас храним Својим телом, предлажем вам Себе сама, желећи да сви будете племенити, и дајући вам наде на будућност. Онај који је даровао себе вама овде, утолико ће пре то исто учинити вама и тамо. Ја сам узажелео постати ваш брат; ја сам вас ради узео на Себе тело и крв; и то тело и крв, преко којих сам се ородио с вама, ја вам опет дајем. Та крв вам даје изглед цвећни и царски; рађа красоту неисказану; не допушта племенитости душе да увене, непрестано је напајајући и хранећи. Наша крв се образује од хране, и не постаје одједанпут крвљу, него постепено то постаје; а ова крв одмах храни душу и предаје јој неку велику силу. Ова крв, када се достојно прима, уклања и далеко одгони од нас демоне, а дозива нам анђеле и Господара анђела. Демони беже оданде где виде крв Господњу, а анђели се стичу туда. Та крв, проливена на крсту, омила је сву васељену. Та крв је спасење душа наших. Њоме се душа омива; њоме се украшује: њоме се запаљује. Она чини наш ум светлијим од огња. Она чини нашу душу чистијом од злата. Та се крв пролила и учинила небо доступним за нас.

Ваистину су страшне тајне Цркве; ваистину је страшан жртвеник. Из раја је текао извор, из кога су се изливале вештаствене реке; а из ове трпезе истиче извор, који производи духовне реке. Крај овог извора су посађене не врбе неродне, већ дрвета која досежу до самога неба и доносе увек род зрео и неувенљив. Ако кога мучи жега, нека прибегне овом извору и расхлади себе, јер овај извор освежује све што је опаљено огњеним стрелама ђавола. Овај извор је с неба, и отуда се он напаја. Он има многе потоке. које изводи Утешитељ. а при томе посредник бива Син, стварајући у нама расположење. Овај извор је извор светлости, и излива зраке истине. К њему се слежу и Небеске Силе, да посматрају красоту његових потока, јер оне јасније виде и силу предложених дарова и њихово неприступно блистање. Када би могуће било ставити своју руку или језик у растопљено злато, они би се тог часа позлатили. Сасвим тако исто, и још много веће дејство производи и света тајна Причешћа. Силније од огња буја и јури ова река, али не спаљује већ само очишћује све чега се косне. Та крв је драгоценост васељене; њоме је Христос купио Цркву; њоме ју је сву украсио. Христос нас је и купио крвљу, и украсио крвљу. Они који се причешћују том крвљу стоје заједно са Анђелима, Арханђелима и Небеским Силама, обучени у царску одећу Христову и наоружани духовним оружјем. Но тиме ја још нисам рекао ништа велико; они бивају обучени у самога Цара⁴⁶. И још: у свакој Цркви и у свакој души свуда се налази сав Христос, и нигде не постоји само делић Његов. у свакој души је један и исти Христос⁴⁷.

На Крсту се збила највећа тајна: «одмах изиђе крв и вода» (Ин.19:34). Ови су извори потекли не без важности и не случајно, већ зато што је из једнога и из другога образована Црква. То знају они који су посвећени у тајну: водом се они препорађају, а крвљу и телом се хране. у ствари, одавде добијају свој почетак свете тајне. И стога, када приступаш страшној Чаши, приступај тако као да пијеш из самог ребра. Еванђелист објављује благовест: Онај који то виде, посведочи. и сведочанство је његово истинито (Ин.19:35), тојест: ја нисам чуо од других, него сам сам био присутан томе и видео, и сведочанство је његово истинито⁴⁸.

У Богочовечанском телу Цркве сваки се члан осаборњује, умножава себе, обогочовечује себе, живи у свима и кроза све, никада није сам већ увек «са свима светима» (Еф.3:18), са свима члановима Цркве, постепено испуњујући себе «сваком пуноћом Божијом» (Еф.2:19), освеврлинујући себе кроз свете тајне, и непрестано јачајући у Господу и у сили јачине Његове (Еф.6:10). Свети Златоуст благовести: Ништа се не може упоредити са једномишљеношћу и слогом; при томе и један човек постаје раван многима. На пример: ако два или десет њих буду једнодушни, онда један већ није један него сваки од њих бива десет пута већи, и ти ћеш у десеторици наћи једнога, и у једном – десеторицу. Ако они имају непријатеља, онда непријатељ напада не једнога, и бива побеђен као да је напао десеторицу, јер доживљује пораз не од једнога већ од десеторице. Ако је један осиромашио, он ипак није сиромах, јер има иметак у деветорици. И он не гледа само својим очима већ и очима осталих; не хода само својим ногама већ и ногама осталих; не ради само својим рукама већ и рукама осталих. Он има и десет душа, пошто се брине не само сам ο себи већ се и други брину ο њему. Када би њих било и сто, – опет бива то исто, моћ ће се још увећати.

То све ради еванђелска љубав; она једнога чини непобедивим и многобројним. При њој и један може бити у многим местима: један и исти човек и у Персији и у Риму. Што не може да учини природа, то може љубав. Једним делом ће он бити овде, а другим тамо; или тачније: он је сав овде, и сав – тамо. Ако пак он има хиљаду пријатеља или две хиљаде; помисли колико пута ће се онда увећати његова сила. Видиш ли какво повећање производи љубав? У самој ствари, необично је то што љубав од једнога прави хиљаду! Љубав је боља од власти и сваког богатства; она је скупоценија од здравља и од саме светлости; она је – основ добродушности⁴⁹. Ми смо један другоме не само браћа него и живи чланови, удови, једно тело. Ако ми ценимо име брат, утолико више треба да ценимо име – живи члан, органски члан⁵⁰.

Спасења нема ван Спаситеља, а Христа Спаситеља нема ван Богочовечанског тела Његовог – Цркве. Зато нема спасења ван Цркве. Ненадмашни Златоусти благовестник благовести: Спасење је у Христу; Христос је у дому Божјем – Цркви, која је по свој васељени. Многобројне цркве, које се налазе по градовима и разним земљама, сачињавају само једну Цркву: у њима је свуда један Христос, савршен и недељив. Апостол Павле вели да сви ми и сачињавамо једно у Христу што је «један Господ и једна вера» (Еф.4:5). У Христу, у жртви Његовој, ми имамо спасење. И све што јe било пре Његовог доласка сачињавало је припрему за Његов долазак, и ствар спасења васцелог човечанства постављена је била тако, као да се пред очима свих сво време обављала жртва Христова, приношена за све. Но као што нам је познато, то спасење припада једино и само Цркви, и нико не може ван Цркве бити заједничар Христу, нити се спасти. Знајући то, ми знамо да се спасење свега света обавља у Христу, и за безбожне јереси нема никакве наде, пошто немају заједнице са Христом, него узалуд прикривају себе спасоносним именима, називима, еда би завеле оне који више обраћају пажњу на назив и спољашњост него на истину. Стога, нека нико не мисли да се ико може спасти без Христа. Α оне који у наше време преиначавају и изврћу истину, оне који се ките сујетном и лажном сличношћу Цркви, сличношћу туђом Христу и истини, њих нека нико не назива хришћанима и не општи са њима⁵¹.

Пошто смо у Цркви сви једно тело, под једном Богочовечанском Главом, то смо сви одговорни за свакога, и сваки за све. Живо осећајући то, Свети Златоуст благовести: Ми сачињавамо једну Цркву, складно састављене удове, органске делове једне Главе; сви смо ми једно тело; ако један члан буде занемарен, онда се сво тело занемарује. Тако, непристојним понашањем једнога нарушава се побожна уредност свих. у цркви сви ми стојимо заједно са анђелима. С њима певамо, с њима хвале узносимо. Α ти стојиш непобожно. Па се и смејеш? Није ли чудновато што удар муње не пада не само на такве него и на нас? Стварно. то је достојно удара муње⁵².

Због своје Богочовечанске особености Црква је увек једна и јединствена, саборна, васељенска и недељива. Све Богочовечанске силе њене: свете Богочовечанске силе њене: свете тајне и свете врлине, и јесу увек уједињујуће и осаборњујуће силе њене, које увек неуморно и животворно делују у њеном небоземном телу под свемудром Главом сладчајшег Господа. Сав уцрквењен и оцрквењен, Свети Златоуст благовести из самог Богочовечанског срца Цркве: Црква се назива Божјом зато што у њој треба да буде јединство, јер ако је Божја, онда је сједињена и једна, не само у Коринту, него и у целој васељени. Име Цркве је не име раздељења него сједињења и слоге . Црква треба да буде свуда једна, и ако се налази у разним местима. Место раздељује, но Господ их сједињује, као заједнички свима. Због различитости места Цркве не губе слогу, jep их један Господ сједињује⁵³. Христос је темељ. Зидајмо на том темељу и држимо се на њему, као лоза на чокоту, и не одвајајмо се од Христа, јер одвојимо ли се од Њега, одмах ћемо пропасти. Лоза упија у себе сок, јер је сједињена са чокотом; и зграда стоји, јер је на темељу, а оно што се откине пропада, јер се ни на чему не држи. Стога, држимо се Христа не просто већ приљубљујући се уз Њега; одвојимо ли се од Њега, пропашћемо. Приљубљујмо се уз Њега делима. Многим упоређењима Господ нам препоручује сједињење с Њим. Ето: Он је глава,. ми тело; између главе и тела може ли бити каквог растојања? Он је темељ ми зграда; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста; Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је првенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот, ми живи; Он је васкрсење, ми васкрсавамо Њиме; Он је светлост, ми просветљавани Њиме. Све то означава сједињење, и не допушта никакво одвајање, чак ни најмање, пошто онај који се одвоји малчице, тај ће се потом одвојити и много. Тако тело, нанесе ли му се мачем макар и мала рана, квари се; зграда, напукне ли макар мало, сруши се; и грана, одломивши се од корена макар мало, није низашта. На тај начин, то мало већ и није мало, него је скоро све. Стога, када ми погрешимо у нечему мало, или се разлењимо мало, одмах обратимо пажњу на то мало; а не обратимо ли пажњу, то мало ће убрзо постати велико. Не обраћамо ли пажњу на своје мале грехе, ми ћемо упасти у велике. Грех је бездна, која одвлачи удубине и угушује⁵⁴.

Једино у Богочовечанском организму Цркве човек сазнаје сву тајну свога бића, и сву тајну своје сабраће – људи, и сву тајну свега што човек има, и сву тајну свих твари, и сву тајну Богочовека Христа, Његовог места у земаљском свету, и у свима световима. И тајна Бога и тајна човека доживљују се у Цркви на најсавршенији и најживотворнији начин; а кроз то и тајна свеколике творевине. Свети Златоуст, молитвено сав погружен у те свете тајне, благовести: Све смо добили од Христа; од Њега имамо и само биће, и живот, и дисање, и светлост, и ваздух и земљу. Ако би нас Он лишио ма чега од тога, ми бисмо пропали и иструлели, пошто смо дошљаци и странци. Изрази: моје и твоје – caмo су празне речи, а у ствари није тако. На пример: ако ти назовеш кућу својом, – то је празна реч, не одговара стварности, пошто Творцу припада и ваздух, и земља, и материјал, и ти сам који си сазидао кућу, и све остало. Ако је кућа у твоме поседу, – но и то није тачно, не само због смрти која ти претстоји већ и пре смрти – због пролазности ствари. Свесни тога, будимо мудри и стекнимо две важне одлике: будимо благодарни и када добијамо и када губимо, и немојмо робовати стварима пролазним и које не припадају нама. Лишава ли нас Бог имовине, Он узима Своје; лишава ли те части, славе, тела, душе, или сина, Он узима не твога сина већ Свога слугу, јер га ти ниси створио већ Он. И када ми сами нисмо своји, како онда остало може бити наше? у ствари, све је Божје. Душа твоја – није твоја; како је онда имовина – твоја? И како ти оно што није твоје траћиш на оно што не треба? Зар не знаш да ћемо ми бити осуђени што рђаво употребљавамо оно што нам је дано? Што није наше већ Господње треба да употребљавамо на сличне нама слуге. Зато је и богаташ био осуђен што није тако поступао, и они који нису нахранили Господа. Немој говорити: ја трошим своје и уживам своје. Али то није твоје већ туђе. Бог жели да оно што је уручено теби за браћу, постане твоје; туђе постаје твојим када га ти употребиш на друге; а када неумерено употребљаваш за себе, онда твоје постаје туђим. Све твоје јесте заједничко – за тебе и за твог ближњег, као што је заједничко – сунце, и ваздух, и земља, и све остало⁵⁵. У нас је све – Божје: и тело, и душа, и дух. Божје, не caмo зато што их је Бог створио, већ и зато што их је Бог, када су постали туђи Њему, поново вратио Себи скупоценом крвљу Сина Свога. Господ Христос је тело наше учинио Својим, и ми немамо право да срамотимо тело другога, нарочито када оно припада Господу⁵⁶. Тело је наше члан, органски део Христов, а Христос је васкрсао; значи: тело ће наше несумњиво следовати за Главом. Ти си се сјединио са Христом, – какав је крај томе? Велики и диван: будуће васкрсење, славно и неописиво⁵⁷. Ако смо ми «тело Христово и уди међу собом» (1Кор.12:27), а Он наша Глава, онда Он не може бити Глава оних који не сачињавају тело Његово и нису постали органски делови Његови⁵⁸. Ми сачињавамо само тело Христово. у Евхаристији шта је хлеб? Тело Христово. Шта постају причасници? Постају тело Христово, не многа тела него једно тело. Као што хлеб, састојећи се из много зрневља постаје један, и зрна, иако су у њему, не виде се, и разлика се њихова не примећује због њиховог сједињења, тако се и ми сједињујемо један са другим и са Христом. Ми се хранимо не један једним а друга другим, већ сви једним и истим хлебом⁵⁹.

Свети Златоуст апостолски богонадахнуто благовести: Црква је тело Христово. Као што тело и глава сачињавају једнога човека, тако су Црква и Христос једно. Као што је наше тело нешто једно – εντι мада се састоји из многих састојака, тако и у Цркви сви ми сачињавамо нешто једно – εν τι. Јер иако се Црква састоји из многих чланова, но сви су они једно тело. То је дело Духа Светога. Благовест је еванђелска: Јер једним Духом ми се сви крстисмо у једно тело, било Јевреји, или незнабошци, или робови, или слободни (1Кор.12:13). То значи: један Дух начинио је од нас једно тело и препородио нас; јер није крштен једним Духом један, а другим други. И није само Дух који нас је крстио један, већ је једно и оно у шта нас је Он крстио, тојест ради чега нас је крстио. Јер ми смо се крстили не да постанемо разна тела, него да бисмо сви ми на најсавршенији начин сачињавали једно тело међу собом; тојест: крстили смо се ради тога, да бисмо сви били једно тело. Рекавши: ми се сви крстисмо у једно тело (1Кор.12:13) свети Апостол је укључио и себе сама. И он као да вели: и ја, апостол немам никаквог преимућства у том погледу; и ти си тело онако као ја, и ја онако као ти, и сви ми имамо једну исту Главу и родили смо се подједнаким крштењем, стога и сачињавамо једно и исто тело. Но не само Јевреје већ и незнабошце, који су били тако далеко од нас, Бог је увео у састав једног истог тела⁶⁰. Тело човечије је најчудеснија лабораторија за коју зна људска свест; а то још више важи за Богочовечанско тело Цркве Христове. у том Богочовечанском телу је све божански узвишено и тајанствено, али и човечански приступачно и стварно. Кроз те загонетне тајне богомудро ходи и проходи христочежњива душа превеликог Златоуста са неугасивим херувимским буктињама божанске светлости. Христомудри Апостол благовести хришћанима: «Ви сте тело Христово, и уди међу собом"» (1Кор.12:27). Тело човечије по природи је онакво какво је, а наша усавршавања у телу Цркве зависе од наше слободне воље. И ми смо по слободној вољи својој дужни бити сложни онако како су то састојци тела људског сложни међу собом по природи. И ако у телу нашем не треба да буде неслоге, онда далеко више не треба да је буде у телу Христовом, нарочито стога што је благодат јача од природе. Пошто смо «уди међу собом», то смо ми не само тело него и органски делови међу собом. Сви ми сачињавамо нешто једно – εν τι, по примеру тела, и то једно састоји се из многога и налази се у многоме, а много се садржи у њему и добија могућност да буде много. Апостол је рекао: «тело»; али пошто сво тело сачињава не Коринтска Црква него васељенска, он је и додао: «Међу собом»; тојест: ваша Црква је део Цркве васељенске, тело које сачињавају све Цркве, стога сте дужни бити у миру не само један са другим, већ и са целом васељенском Црквом, ако сте истински удови, органски делови целога тела⁶¹.

У Богочовечанском саборном животу Цркве сви чланови Цркве учествују кроз свете тајне и свете врлине. у томе је и богочовечанска сила њихова. Свети Златоуст благовести: Велика је сила Цркве, нарочито молитвеног сабора Цркве. Гле, молитва Цркве ослободила је апостола Петра окова и тамнице. Свештенослужитељи и народ, сви се подједнако удостојавамо светих тајни. Свима се предлаже једно Тело и једна Чаша. И у молитвама суделује народ. При самом вршењу светих Тајни свештеник се моли за народ, а народ се моли за свештеника, јер речи: «и са духом твојим» означавају управо то. И шта је необично, ако се заједно са свештеником моли и народ, када он узноси свештене песме заједно са самим Херувимима и Небеским силама. То сведочи: сви смо ми једно тело, и разликујемо се један од другога колико се један органски део разликује од другог. И још ово: не треба све преносити на свештеника, него смо дужни и сами бринути се за сву Цркву као за заједничко нам свима тело – κοινού όώμ,ατος. Атο ће нас учврстити, и побудити на веће ревновање у врлинама… У Цркви нема ни надувености претпостављених, ни робовске покорности потчињених; у њој постоји власт духовна, која сматра за своју највећу добит: трудити се и бринути ο верницима, а не – тражити велике почасти. у Цркви треба живети као у једном дому; као они који сачињавају једно тело: сви су дужни бити расположени један према другоме. уколико је и крштење једно, и трпеза једна, и извор један, и биће једно, и Отац један⁶². У

Богочовеком Господом Христом Црква је увек нова, и зато je у њој све ново; и зато је сваки члан њен – нови човек, богочовечански човек, јер живи Вечном Истином, која је вечношћу својом увек млада; јер живи Вечним Добром, Вечном Љубављу, и осталим вечним врлинама божанским, коje cу вечношћу својом увек младе, и стога увек нове. «Нови човек» је сав од Христове Истине, од Христове Правде, од Христових богочовечанских врлина (Ср. Еф.22–24; Кол.3:9–12). Помоћу њих он je сав урастао у Христа, у Његово Богочовечанско тело, ухристовио се и охристовио се; и помоћу њих живи и у себи и са људима око себе. Јер у телу Истине Христове – Цркви, ми смо «уди један другоме» (Еф.4:25). Сачињавајући једно тело, ми и живимо једним духом, једним срцем, једном истином, једним животом. Све нам је саборно и заједничко: и бол и радост, и туга и жалост, и вера и љубав, и молитва и нада. Сваки живи у свима и ради свих; али и сви у свакоме и ради свакога. Припадајући Цркви, сваки припада свима и сви свакоме, јер смо сви једно тело, једна душа, једно срце. Зато је сваки дужан пазити на себе и на сваку своју мисао и реч и дело, и сав живот свој водити и руководити саборним духом Цркве и саборном савешћу Цркве (Ср. Еф.4:22–25; Рим.12:5; 1Кор.12:27).

Света и боговођена мисао Светог Златоуста овако ο тοме расуђује: Казавши Ефесцима укратко шта је стари човек, свети Апостол га затим описује подробно. И шта каже? «Зато одбаците сваку лаж». Какву лаж? Не подразумева ли он ту идоле? Не. Јер мада су и идоли лаж, но овде није реч ο њима, пошто Ефесци нису имали никакве везе са идолима. Он им говори ο лажи једног према другом, тојест ο лукавству и обманама: «говорите истину сваки са својим ближњим» (Еф.4:25), – и наводи потресни разлог за то: «јер смо уди један другоме» (Еф.4:25). Стога нека нико не обмањује ближњег свог. Ништа, заиста ништа толико не ствара непријатељство као лаж и обмана! Обрати пажњу како их свети Апостол свуда постиђује указујући им на узајамну верност удова у телу. Око, вели он, не обмањује ноге, нити нога око. Ако око угледа змију или звера, да ли ће обманути ногу? Неће ли је одмах обавестити ο томе, да би она, дознавши то од њега, ступала опрезно? Исто тако, када ни око ни нога немају средства да распознаду смртоносни отров, већ све буде зависило од чула мириса, зар ће оно слагати уста? Нипошто. Α зашто? Зато што би оно у таком случају погубило и себе. Напротив, како се чулу мириса буде показало, тако ће и саопштити. Α језик, зар ће обманути стомак? Не избацује ли он оно што му је одвратно, и не гута ли оно што му је пријатно? Ето каква је узајамна размена услуга међу удовима тела. Притом обрати пажњу како се верно и свесрдно обавља та узајамна предострожност. Тако и ми, немојмо лагати ако смо удови једнога тела. То ће бити доказ нашег пријатељства, а супротно томе – непријатељства⁶³. У Цркви свак дугује Господу Христу = Глави Цркве не само живот већ и саму везу са њом. Сва Црква, док има Главу, расте, и то «расте растом Божјим» (Кол.2:19). И то није проналазак људског разума већ дело Бога⁶⁴. Ако је брат твој стекао себи добар углед или речитошћу својом, или мудрим понашањем, или поступцима својим, ти узми удела у том његовом добром угледу, покажи да је он органски део твога бића. И реци: он је органски део бића мог, углед његов преноси се и на цело тело Цркве. Но допустиш ли себи завист према брату, ти идеш против Цркве, устајеш против Бога, јер са добрим угледом брата твога повезана је корист саме Цркве, и ти ниподаштавајући његов углед у ствари разараш и Цркву; и тако радећи на штету тела Христова, ти вршиш сатанско дело⁶⁵.

Нема сумње, Црква је стуб и тврђава Истине (1Тим.3:15) но исто тако, благовести Свети Златоуст: Истина је стуб и тврђава Цркве. И ми исповедамо: «Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у духу» (1Тим.3:16). Тојест: домострој нашега спасења – ή οικονομία η ύπρρ ημών. – Црква је стуб васељене. Размишљај ο тајни, и захватиће те језа: тајна побожности је велика и неопорецива, није подложна истраживању –ού ϊητογμένwς, јер је изнад сваке сумње. Благовест је: оваплоћени Бог «показа се анђелима» (1Тим.3:16). То значи: и анђели заједно с нама угледаше Сина Божјег, а пре тога Га не беху видели. Ваистину – велика тајна. Достојно је пажње: домострој нашега спасења Апостол свуда назива тајном. И с правом, јер она није била позната свима људима; или тачније рећи: чак ни анђелима није била откривена. Да није тако, зар би се рекло да је она откривена анђелима преко Цркве (Ср. Еф.3:10,15; Кол.3:16, 1Пет.1:12)? И заиста је она велика, јер Бог постаде човек и човек Бог; јави се човек безгрешни, човек се узнесе, би проповедан у свету; и с нама Га видеше анђели. Следствено, то је тајна. Стога, немојмо откривати тајну, немојмо трубити ο њој свуда; живимо достојно – άξίώς; – ове тајне⁶⁶.

У телу Цркве, благовести Свети Златоуст, ми смо органски делови један другога; спасење ближњега тиче се не само њега него целога тела; и несрећа ближњега не ограничава се само на њега него се муком својом протеже на цело тело.

Ако смо грађевина Божја (Ср. 1Кор.3:9; Еф.2:21), онда, када штета снађе један део, оштећује се и сва грађевина; а када је он чврст, онда се може држати и све остало. Тако и у Цркви. Показао си презрење према брату? Тиме си себе сама оштетио. Како? Тако, јер је твој органски део претрпео не малу штету. Јер када се онај који не удељује ближњему од свога иметка баца у пакао, онда се утолико више подвргава казни онај који види ближњега у великој опасности и не пружа му по моћ. Самољубив човек у ствари и не љуби себе; ко је пак братољубив, тај и љуби себе далеко више⁶⁷. Црква не зна за разлику између господара и роба; она разликује и једног и другог по врлинама и пороцима: у Христу Исусу нема роба ни господара, већ су сви једно⁶⁸. И тиме изнад греха и смрти, и јачи од греха и смрти. Вером у Јединог Истинитог Бога – Господа Христа ми постајемо «заједничари Христу – κοινωνοί» (Евр.3:14; ср. 2Пет.1:4). Сва је саткана од бесмртне истине Златоустовска мисао: Вером смо постали заједничари Христу; ми и Он постали смо једно; Он – Глава, а ми тело Његово, сунаследници и сутелесници; ми – једно тело с Њим, од меса Његова и од костију Његових. Вером ми постојимо, и рођени смо, и постали смо, тако рећи, једно биће са Њим⁶⁹. Јер Господ Христос, који нас је толико заволео, удостојио нас је таких блага, да нас је учинио Својим телом. Помислите само, чега смо се удостојили: ми и Христос смо једно. Ми смо «заједничари Христу», јер имамо удела у ономе што припада Христу⁷⁰. И ми сада идемо оним путем којим је Господ Христос прошао⁷¹. тојест доживљујемо све што је Спаситељево као своје спасење.

Црква је небоземно биће због своје богочовечанске стварности: у њој Бог постаје човек и човек Бог, небо постаје земља и земља небо. Доживљујући то, Свети Златоуст благовести: Црква је небеска, и није друго до небо⁷². У светој Евхаристији Богочовекова крв се меша са самим бићем душе наше, чинећи је крепком и чистом и доводећи је до неописиве красоте. Наша су свештенодејства небеска и на небесима, иако се извршују на земљи. Тако и анђели бивају на земљи, али се називају небеским; и херувими су се јављали на земљи, али су небески. И – «наше живљење је на небесима» (Флп.3:20), иако ми живимо овде, на земљи. Ми смо небески; то смо достојанство добили. Бојмо се остати на земљи. Но и сада ко хоће, може не бити на земљи. Јер бити или не бити на земљи зависи од наше воље и начина живота. На пример, ο Богу говоре да обитава на небу. То говоре не зато што је Он ограничен неким местом, и не зато што је земља лишена Његовог присуства, већ због блискости анђелима. Стога, ако смо и ми блиски Богу, онда смо и ми на небу. Но, шта је мени до неба када ја созерцавам Господара неба, када сам постајем небо. «К њему ћемо доћи, говори Господ, и у њему ћемо се настанити» (Ин.14:23). Стога, начинимо душу своју небом. Небо има сунце; и ми имамо Сунце правде. Рекох: могуће је начинити себе небом. Томе додајем: могуће је начинити себе бољим од неба. На који начин? Ако будемо имали Господара неба. Небо је свуда чисто и светло и не мења се ни у време буре ни у време ноћи; тако и ми не треба да се подвргавамо томе ни у време невоља ни у време искушења ђавољих, него да останемо чисти и светли. Небо је високо и далеко од земље; будимо и ми такви: одрешимо се од земље и узнесимо се на ту висину. Α како се можемо одрешити од земље? Ако будемо размишљали ο небеском. Будимо небо; узиђимо на небеску висину. Α на ту висину се најлакше улази помоћу врлина. Треба само хтети, па ћемо све постигнути. Ту се не може рећи: не могу. То би значило окривљавати Творца: јер ако нас је Он створио немоћнима, а захтева да творимо врлине, онда кривица пада на Њега. Рећи ћеш: зашто онда многи не могу? Зато што не желе. Α због чега не желе? Због лењости; а ако зажеле, разуме се, моћи ће. Јер нама сарађује и помаже Бог; наше је само да се одлучимо, само да приступимо делу, само да уложимо труд, само да имамо душевно расположење, – и све ће се успети⁷³.

На чему је сазидана Црква Христова? На Личности Богочовека Христа: сва у њој, сва на њој, сва ради ње. Само као таква, она је божански и човечански свеистинита, божански и човечански свеправедна, божански и човечански свебезгрешна, божански и човечански свеобухватна, божански и човечански свемоћна, божански и човечански свепобедна. То је Богочовекова благовест ο Цркви. То и Његов одговор на питање: Ко је Син Човечији? Ко? – Он је: Син Бога живога, Исус Христос = Богочовек, Богочовек = Црква. На тој Истини, и на вери у ту Истину, основана је и сазидана Црква: ,"и врата паклена неће је надвладати – ού κατιόχύσούσιν αύτης (Мф.16:18). Само као таква, Црква Христова je јача од свих богопротивних сила у свима световима и у свима временима. И од самих «врата паклених», која чувају најстрашнији и најбогоборнији демони. И они такви, не могу је надвладати ни сами, ни преко својих неизбројних црквоборних сарадника кроз векове и векове. То намнајубедљивијесведочинајречитијиисповедникиблаговестникистинеСпасове ο Цркви, и саме Цркве, Свети Златоуст. Наводећи Спаситељеве речи: «на овоме камену сазидаћу Цркву своју, и врата паклена неће је надвладати» (Мф.16:18), Свети Златоуст благовести: Ето стене, ето ограде, ето утврђења, ето пристаништа и прибежишта! Неразбивљивост ове стене види се из следећег. Господ Христос није рекао да стену (= Цркву) само напади људи неће надвладати него и саме злоћудности пакла – «врата паклена». Није Господ рекао: неће нападати на њу, него: «неће је надвладати», – нападаће, али је неће победити. Α шта значе речи: «врата паклена»? Да би нам то било јасно, упоредимо «врата паклена» са вратима града. Вратима града, капијом града се назива улазак у град; према томе и «врата паклена» означавају опасност која води у пакао. Тако је смисао ових Спаситељевих речи овај: макар јуришале и напале такве опасности које су у стању да нас одвуку у сами пакао, Црква ће остати непоколебљива. Господ је могао не допустити да се Црква подвргава опасностима. Α зашто је допустио? Зато што је далеко важније допустити искушења, па учинити да она не нанесу никакво зло, него ли не допустити их. Α Господ је допустио сва искушења, да би Цркву учинио искуснијом, јер «невоља трпљење гради, а трпљење искуство» (Рим.5:3–4). Да би пак очигледније показао Своју силу, Он Цркву отима од самих врата смрти. Ради тога је Он и допустио да бива бура, али није допустио да лађа потоне. Допустивши да Црква броди по васељени као лађа по мору, Господ није уништио олује и буре него је Цркву избављао усред њих, није утишао море него је обезбедио лађу; и то онда када су на све стране устајали народи као помамни валови, и зли дуси нападали на Цркву као силовити ветрови, и одасвуд урлала бура – Господ је снабдевао Цркву великом тишином; и што је ваистину чудесно, бура не само што није потопила лађу него је лађа укротила буру; непрестана гоњења не само нису потопила Цркву него су се сама сломила ο Цркву. Како? на који начин? због чега? – Због самих речи изговорених Господом: «врата паклена неће је надвладати». Незнабошци су се силно патили да обезсиле ове речи и одузму им моћ, али нису успели. Зашто? Зато што су то – речи Божје. Какве све злоумишљаје и грозоте нису чинили незнабошци против ових речи Божјих! Наваљивале су војске, употребљавана сваковрсна оружја, наоружавали се цареви, бунили се народи, устајали градови, љутиле се судије, измишљале се свакојаке смртне казне, није пропуштена ниједна врста мучења; и огањ, и гвожђе, и зуби зверова, и бацање са стена, и потопљење, и пучина, и дрвље, и камење, и крст, и пећ, и остало што се замислити може као средство мучења. Употребљавано је неизразиво мноштво претњи, безбројна обећања почасти, да би помоћу првих заплашили, а помоћу других раслабили и саблазнили. Није пропуштена ниједна вpста преваре и насиља. Очеви су издавали децу, и нарушавали су се закони природе. Но темељи Цркве нису се ни тада поколебали; иако се рат водио од стране најближих, ипак се није коснуо темеља Цркве, благодарећи речима Господњим: «врата паклена неће је надвладати». Бог је речју Својом утврдио небеса и речју основао земљу на водама (Пс.37:6; 103:5), уредивши тако, да се вештаство тврдо и тешко држи на лаком и житком; и море, незадрживо у јарости и бурама, Он је речју оградио са свих страна слабим зидом – песком. Зашто се онда чудити што је Онај који је речју утврдио небо, основао земљу и поставио границу мору, том истом речју оградио Цркву, која је драгоценија и од неба, и од земље, и од мора⁷⁴.

Богочовечански је истинита и бесмртна благовест Светог Златоуста: Црква не престаје трпети нападе и побеђивати, подвргавати се сплеткама и надвлађивати. Што је више нападају, она се све више множи; валови се разбијају, а камен стоји непокретно. Велика је корист од искушења. Као што киша, падајући на земљу, пробуђује семење; тако и искушења, улазећи у душу, побуђују усрђе. По речи Божјој – Црква је непоколебива: «врата паклена неће је надвладати (Мф.16:18). Ко напада на њу, тај убија самога себе, а Црква се показује свемоћна; ко напада на њу, тај разара своје властите силе, а наш ратни плен чини најсјајнијим. Славан је био Јов и раније, али је после страдања постао још славнији; није тако он био славан када је имао тело здраво, као што је постао славан када је био окићен гнојем рана. Никада се не треба бојати искушења, ако је душа припремљена за њих. Невоља не шкоди већ «гради трпљење» (Рим.5:3). Као што огањ не квари злато, тако и невоља не шкоди врлини. Шта чини огањ са златом? Очишћава га. Шта производи невоља у ономе који је подноси? Трпљење. Она га узвишује, одгони лењост, усредсређује душу, чини ум обазривијим. Непријатељи су подигли гоњење да би разјурили овце, а десило се супротно: оно је довело пастира. Не треба се никада бојати искушења. Ти си – камен? Онда се не бој валова, пошто ћу на ово ме камену, рекао је Господ, сазидати Цркву Своју, и врата паклена неће је надвладати (Мф.16:18). Бивају ратови некада споља некада унутра; но ништа неће потопити ову лађу⁷⁵.

Црква је циљ и смисао сваке твари и целокупне творевине. Свети Златоуст благовести: Бог је постао човек и примио тело, да би васељену начинио Црквом. Богу је веома мила Црква, ограђивана вером. Ради Цркве утврђено је небо, разливено море, распрострт ваздух, основана земља, засађен рај, дат закон, слати пророци, вршена чудеса, растављало се и сједињавало море, падала с неба мана и изненада постављана трпеза. Ради Цркве су се јављали пророци, ради ње и апостоли. И нашто много говорити ο томе? Ради Цркве је Јединородни Син Божји постао човек, као што ο томе говори апостол Павле: Бог «не поштеде Сина Свога» (Рим.8:32). Бог не поштеде Сина Свог, да би поштедио Цркву. Ради ње Он је пролио крв Сина Свог. Та крв орошава Цркву, стога саднице њене не могу увенути и не губе своје лишће. Благодат Светога Духа обрађује Цркву, стога је она неразрушива. Но није чудо што је она неразрушива, него је чудо што је она неразрушива иако мноштво непријатеља напада на њу. Од искони силно је мноштво непријатеља који нападају на њу. Ко то гаји наду да ће надвладати Цркву? Јасно је да то није у стању учинити нико. Господ Христос је објавио: «врата паклена неће је надвладати» (Мф.16:18). Лакше је уништити небо и погубити земљу него ли учинити да настрада Црква. Сам Господ Христос каже: небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи (Мф.24:35). И природно, јер је реч Божија моћнија од самога неба. Гле, небо је дело – речи. Бог рече: нека постане небо, – и Његова реч постаде дело. Живот природе је потекао и ништа јој није сметало, пошто је Господ природе Бог, који је могао и да је створи такву, и да је створену измени. Бог који је утврдио небеса, створио је природу. Али Бог Логос није ради небеса примио тело, да би људи схватили, да је Црква – драгоценија и од неба, и он анђела, и од сваке твари. Стога: «небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи». Које речи? Ове: «Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју» (Мф.16:18). Није Господ рекао: на Петру, јер је Он саздао Цркву Своју не на човеку, него на вери. Каквој вери? – «Ти си Христос, Син Бога живога» (Мф.16:16). Цркву је Господ назвао стеном; њу запљускују валови, али се она не колеба. Црква доживљује искушења, али је она не побеђују. Шта, дакле, значи: «на камену»? Значи: исповедање вере састоји се у речима. То исповедање не могу да надвладају ни демони. Ο томе сведоче Мученици, који нису изгубили своју веру, иако су им ребра стругали ножевима. О, невиђених и чудесних дела! Тело се руши, па ипак се вера не умртвљује. Усред најсвирепијих непријатељских напада Црква побеђује. Она ће и надаље побеђивати, и никада неће бити побеђена⁷⁶.

Сва ратовања против Цркве Христове увек су се завршавала, и завршавају се, поразом гонитеља. Свети Златоуст благовести: Гонећи Цркву, гонитељи су увек доживљавали пораз од гоњених страдалника, који су на сва гоњења одговарали трпљењем и страдањем. У томе се и састоји чудесни начин њене победе, могућ не за људе већ једино за Бога. у Цркви је достојно дивљења не само то што је она побеђивала, него и то што је на такав начин побеђивала. Гоњена, вијана, кидана на безброј начина, она се не само није смањивала него је расла; и само трпљење њено побеђивало је оне који су јој причињавали страдања. Такво је држање дијаманта према гвожђу: самим тим што дијамант добија ударе, он уништава силу онога који га удара⁷⁷.

Црква је лађа на земљином безобалном мору смрти; она прима људе, преображава их у бесмртнике, и искрцава на плаве небеске обале чудесног Царства Небеског. Свети Златоуст благовести: наша лађа – Црква – начињена је не од дасака него од божанских светих Писама; њу не руководе звезде с висине него Сунце управља њеним пловљењем; и ми седимо крај крме очекујући не дување ветра већ тихо лахорење Духа Светога⁷⁸. Нојев ковчег је праслика Цркве: ковчег је – Црква, Ноје – Христос, голуб – Дух Свети, маслинова гранчица – човекољубље Божије. Као што је Нојев ковчег спасао сва створења што су била у њему, тако и Црква спасава све заблуделе. Но ковчег је само спасавао, а Црква чини нешто више. На пример: ковчег је примио у себе бесловесна створења, и спасао их као бесловесне; Црква прима неразумне људе, и не само их спасава него их и преображава; ковчег је примио гаврана, и испустио гаврана; Црква прима гаврана, а испушта га као голуба; прима вука, а испушта га као овцу. Када у Цркву уђе човек грабљив, користољубив, и послушно прими божанско учење, онда он мења начин мишљења, мења дух свој, и од вука постаје овца⁷⁹.

У Цркви Христовој: апостоли су апостоли Богочовеком Господом Христом: Он је за њих све и сва, Он у њима све и сва; све што осећају, мисле, раде, све је од Њега и ради Њега. Откуда то? Отуда што је васкрсли Богочовек Господ Христос сав у њима, сав са свима Својим Богочовечанским силама и моћима, какве земаљски свет не виде пре њих. Свети Златоуст благовести: Откуда у светих Апостола такво богатство и власт и сила? Све је то дала њима она Спаситељева реч коју је Господ рекао њима шаљући их на проповед: «Ево ја сам с вама» (Мф.28:20). Он сам иде испред њих и уклања препреке; сам поравњује све и тешко чини лаким. Α пре тога све је дисало ратом, свуда кршеви и провалије, и нигде да се стави нога ни да се предахне; Сва су пристаништа била затворена, сви домови закључани, уши свих запушене; но чим су Апостоли изашли на проповед и почели благовестити, они су разрушили све препреке непријатеља, и слушаоци су предавали њима душе своје, и због тога подвргли себе безбројним опасностима⁸⁰.

Основна је еванђелска благовест и јединствена у земаљском свету новина, којом је Нови Завет и на земљи и на небу бесмртно нов: Не убијати грешника због греха; осуђивати грex a волети грешника спасавајући га од греха. Као боголико биће човек је увек несравњено већи од сваког свог греха, па и оног највећег. Пример и доказ? Спаситељев суд ο жени грешници, ухваћеној у прељуби: «ни ја те не осуђујем, иди, и одсада више не греши» (Ин.8:11). Поред свих својих грехова, ти си ипак у суштини боголико биће; иди, и одсада више не греши: јер у боголикој души човековој увек има божанске и богочежњиве силе која покајањем може убити сваки грех и осигурати човеку бесмртност и живот вечни. Свети Златоуст благовести: Јеретичка учења, несагласна са вером Цркве Христове, треба анатемисати и бежбожне догмате изобличавати, али људе неопходно је на сваки начин штедети и молити се за њихово спасење⁸¹. Сила Истине не треба никакве помоћи; и, макар је хиљаде њих гасили, она неће ишчезнути, него ће управо преко њих самих, који се старају да јој науде, промолити се још блиставија и узвишенија, подсмевајући се њиховом безумљу и узалудном труду. Хришћанима није допуштено обарати заблуду приморавањем и насиљем, него убеђивањем, речју и кротошћу обављати спасење људи⁸². Бог допушта да се Његова истинита и апостолска вера подвргава многим нападима, а јересима и идолопоклонству допушта да уживају спокојство. Због чега? Због тога, да би ти познао њихову слабост, када они, и неузнемиравани, пропадају сами од себе; и да би се ти уверио у силу вере која подноси нападе, и множи се преко самих противника⁸³.

Наш рат против јеретика, вели Свети Златоуст, и није рат који живе претвара у мртве, већ који мртве изводи у живот. Ја гоним не вештаственим оружјем већ речју; гоним не јеретика већ јерес; мрзим не човека већ заблуду, и хоћу да привучем себи заблуделог; ја водим рат не са створењем, јер је створење – дело Божије, него xoћу да исправим ум који је покварен ђаволом. Као што лекар, лечећи болесника, ратује не против тела већ уклања повреду тела, – тако и ја када се борим са јеретицима, борим се не са самим људима већ хоћу да истребим заблуду и очистим трулеж. Ја сам научен да трпим гоњење а не да гоним, да будем прогањан а не да прогањам. Тако је и Господ Христос побеђивао, не распињући него распет, не задајући ударце него примајући ударце⁸⁴.

Ο општењу са јеретицима Свети Златоуст вели православним хришћанима: Често сам вам пута говорио ο безбожним јеретицима, и сада вас преклињем: немојте са њима имати општење ни у чему: ни у храни, ни у пићу; не заводите са њима ни познанство, ни пријатељство, ни љубав. Ако пак неко чини тако нешто, онда он отуђује себе од васељенске Цркве⁸⁵. Спасење је у Христу. Но то спасење припада једино Цркви, и нико не може ван Цркве и вере бити заједничар Христу, нити се спасти. Свесни тога, ми знамо да безбожне јереси немају никакве наде на спасење, јер немају ни најмањег општења са Христом⁸⁶.

Животне силе у телу Цркве добијају се од Главе Цркве – Господа Христа. Од Њега је и наравствено учење, од Њега и догматско учење; од Њега и сва животворна сила њихова. Свети Златоуст благовести: Наравствено учење представља собом као тело, а сједињено с њим познавање догмата заузима место побожно уређене душе. И као што су органи тела, када су одвојени од душе, бескорисни, тако је и красота наравствености мртва, ако је не оживотворава сила догмата. Каква је корист од чедног начина живљења, када чедност не зна добро Судију чедности? Каква је добит од милостиње, када Судија милостиње негодује као одбаченик. Сва тековина врлине остаје бескорисна, ако у корену своме нема праве догмате. Плодови врлина треба да происходе из корена, а нерви се размрежују из главе. Држећи се те главе, и сачињавајући с њом органе добрих дела, ми и сачињавамо сво тело побожности, обухватајући главу тела – Христа, јер је Он, – каже се, – глава телу Цркве (Кол.1:18). Ту главу нису се удостојили имати јеретици⁸⁷.

Откако је Богочовек Господ Христос у земаљском свету као Црква, Он је за род људски постао, и занавек остао, непогрешиво мерило живота, истине, добра, вере, љубави, бесмртности, вечности, знања, савести, човека, Бога, душе, тела, земље, неба; речју свега видљивог и невидљивог. Новозаветна богочовечанска гносеологија, и тиме црквена гносеологија је сва у Њему и сва од Њега. Насупрот њој стоји незнабожачко-хуманистичка гносеологија: «човек je мера свих ствари». Стоји човек према Богочовеку. Човек, сав беспомоћан у свима својим тамама и помрчинама, без икаквог излаза из њих, све – док не поверује у васкрслог Богочовека и уђе у Његове чаробне светове, какве око људско не виде, и уво људско не чу, и срце људско не наслути (Ср. 1Кор.2:9). Свети Златоуст благовести: Ми смо научени веровати, не испитивати; верујући се просвећујемо; не подајући се радозналости, примамо крштење. Код јеретика крштење није – просвећење; они примају крштење телом, а душом се не просвећују. Безумље је јеретика: они умртвљују веру и уводе испитивање, и тиме умртвљују богословље, а у нас царује живи Господ Христос и ми Му се клањамо како треба. Јеретици се држе аристотелизма, претпостављају Платона Еванђељу. Одбацили су проповед вере, и увели неверујуће испитивање. Заиста је умрла истина у безбожних јеретика, и завладало аристотеловско учење⁸⁸.

На питање: треба ли мрзети непријатеље и незнабошце? Свети Златоуст одговара: разуме се, треба мрзети, али не њих него њихово учење; мрзети не човека него порочну делатност и покварену вољу. Човек је – дело Божије, а заблуда – дело ђавола. Међутим, ако треба мрзети непријатеље Божије, онда треба мрзети не само безбожнике него и грешнике; а у таком случају ми ћемо бити гори и од зверова, гнушајући се свих и надимајући се гордошћу, као фарисеј⁸⁹.

Органско, бесмртно, небоземно јединство Цркве као Богочовечанског тела, богочовечанског организма, богочовечанске организације налази се у самој Личности Богочовека Господа Исуса Христа. То јединство је сво присутно у богочовечанској апостолности светих апостола и њихових наследника – епископа; сво присутно и у богочовечанској светости светих апостола и њихових наследника – епископа; сво присутно и у богочовечанској саборности светих апостола и њихових наследника – епископа. Таква је Богочовечанска Црква Христова од почетка до данас; таква ће бити кроз сву историју земље и неба: једна, света, саборна и апостолска; Она = бесмртни и вечни Богочовек Господ Христос кроза све божанске вечности. Ту истину свом душом осећа и свим срцем зна и богомудро казује свети Кипријан Картагенски:

Ко се не држи јединства Цркве, нема ни веру Цркве. Ко се противи и поступа насупрот Цркви, не налази се у Цркви. Расуђујући ο томе, божански апостол Павле казује тајну тог јединства говорећи: једно тело, један дух, један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог (Еф.4:4–6). Овог јединства ваља да се држимо сви и да га бранимо, нарочито епископи, који првенствују у Цркви, да би показали да је и само епископство једно и нераздељиво. Епископство је једно, и сваки епископ целостно учествује у њему. Исто тако и Црква је једна, иако се умножава и шири прираштајем. Гле, и сунце има многе зраке, али је светлост једна; много је грана на дрвету, али је стабло једно чврсто се држећи на корену. Одвој сунчев зрак од његовог извора, – јединство неће допустити да постоји одвојена светлост; одломи грану од дрвета, – одломљена грана изгубиће способност да расте. Тако и Црква, озарена светлошћу Господњом, распростире зраке своје по целоме свету; али светлост, разливајући се свуда, једна је, и јединство тела остало је нераздељиво. По свој земљи Црква шири гране своје, обремењене родовима; обилни потоци њени теку по огромном пространству: но при свему томе глава остаје једна, један извор, једна мати, богата духовном чељади. Од ње се ми рађамо, њеним се млеком хранимо, њеним се духом напајамо. Она нас чува за Бога, припрема за Царство небеско своју чељад. Сваки који се одваја од Цркве, постаје туђ њених обећања; који напусти Цркву Христову, лишава се награда припремљених Христом: он је за њу туђ, непотребан, непријатељ њен.

Не може Бога имати за Оца онај коме Црква није мајка (Habere non potest Deum Patrem qui Ecclesiam non habet matrem). Ko je ван Цркве не може се спасти, као што се нико није спасао ко je био ван Нојевог ковчега. Господ говори за поуку нама: Који није са мном против мене је; и који не сабира са мном, просипа (Мф.12:30). Који сабира на другом месту а не у Цркви, расипа Цркву Христову. Тај није на путу спасења⁹⁰.

Апостолска је и светоотачка вера, апостолска je и светоотачка догма, апостолска је и светоотачка истина богочовечанска: ван Цркве нема спасења, јер ван Цркве нема Христа, нема Спаситеља, у коме је и васцело спасење. Блажени Теодорит Кирски благовести: Нама се спасење предаје Црквом; а ко је ван Цркве, тај неће добити живот вечни⁹¹. Цркву Божију сналазе искушења од стране људи и демона, зато се промишља ο њој. Сем тога, сва Црква Божија састоји се не само од савршених чланова него се у њој налазе и они који живе немарно и воле лењствовање, као и они који воле распусан живот. И пошто је тело Цркве једно, оно обухвата и једне и друге⁹². Грешници су болесни чланови у телу Цркве; а такве чланове старамо се лечити на доличан начин⁹³. Лице Цркве у правом смислу јесте сам Господ Христос, јер је Он глава телу Цркве⁹⁴. На целој земљи Црква је једна. Но и она се дели по градовима, насељима и селима. Као што сваки град има у себи много засебних домова, али се ипак назива један град: тако је и безброј цркава на острвима и копну; али све заједно, сједињаване држањем истинитих догмата, сачињавају једну Цркву⁹⁵. У Цркви постоји овај «савршени устав побожности: они који верују у Бога, дужни су и живети по Богу»⁹⁶. Цркве по свој земљи и на мору, називају се телом Господа Христа и од Њега примају изворе освећења⁹⁷. Ο Педесетници на свештене Апостоле је ниспослана животворна роса Свесветога Духа, од које сви верници примају вечно cпaceњe⁹⁸. Хришћани су се удостојили називати се телом Господа Христа, те су стога органски делови један другоме, и дужни су састрадавати један другоме: плакати с плачнима и радовати се с радоснима⁹⁹. Благодат учитељства, дарована светим Апостолима, није престала са њима него је прешла и просветила њихове наследнике, те тако и до данашњега дана у црквама Божјим тече извор Свесветога Духа и раздељује људима богодане дарове¹⁰⁰. Верници су једно тело, и сваки од нас испуњује дужност органског дела¹⁰¹. Пошто сачињавамо једно тело Господа Христа ми треба да смо једномислени¹⁰². На одвојене и одлучене од тела Цркве, напада ђаво пошто су лишени благодати¹⁰³. У Ποсланици Коринћанима (1Кор.12:12) свети Апостол назива Христом заједничко тело Цркве, зато што је глава овога тела Господ Христос. Са тог разлога Апостол наређује размотрити тело и познати да је оно, иако сложено из разних делова, ипак једно тело, и назива се једно; и помоћу тога дознати да и Црква, мада се назива телом Господа Христа, ипак има многе и разне чланове, од којих су једни важнији од других, већи по части од других, али су сви неопходни и корисни¹⁰⁴. Све верујуће свети Апостол назива једним човеком, јер је у свих једна глава – Господ Христос, а тело сачињавају еви који су се удостојили спасења¹⁰⁵. Као што глава свима деловима тела доставља осећајну силу, јер је мозак извор осећајне силе, тако и Господ Христос, сачињавајући главу, раздељује духовне дарове, састављајући делове тела у једну складну целину¹⁰⁶. Тело Цркве садржи у себи све, и мужеве и жене, и очеве и децу, и старешине и потчињене¹⁰⁷. У телу Цркве Христос је глава наша по човечности. Α глава је једносушна са телом. Тако је и Он једне суштине с нама као човек¹⁰⁸. Свети Апостол у преносном смислу назива Господа Христа главом, а састав Цркве – телом. Јер као што у човечјем телу мозак главе јесте корен дамара, и тело преко дамара добија осећаје, тако тело Цркве прима од Господа Христа и изворе учења и стихије спасења¹⁰⁹.

Ретко је ко тако свестрано и свеобухватно доживео Богочовечанску истину Цркве и Богочовечанску истину ο Цркви, и тако је херувимски неустрашиво и богомудро исповедао као Свети Максим Исповедник. Све дубине боголиког бића човековог он је пророчки и апостолски видовито сагледао и испитао у богочовечанским дубинама Богочовечанског бића Цркве. Исто тако он је кроз Богочовечанско биће Цркве открио тајанствену логосност и логичност свих видљивих и невидљивих светова Божјих. И тако се јавио као изузетни сведок и премудри исповедник ове основне истине новозаветне: «тајна Христова» је тајна Цркве Христове, и у њој сва тајна човека и свих видљивих и невидљивих светова Божјих, јер су све тајне свих бића и свих твари дане и разјашњене Богочовеком Христом у Његовом Богочовечанском телу – Цркви.

У Цркви је оваплоћени Син Божји, Богочовек Христос све и сва. Стога Свети Максим благовести: Господ назива васељенском, саборном, католичанском Црквом – правилно и спасоносно исповедање вере у Богочовека¹¹⁰. На тој вери Господ је сазидао, и непрекидно зида Цркву Своју.

«Истински жива вера, вера делатна и делотворна је она, по којој се Логос Божји показује у творцима врлина, оваплоћаван кроз заповести, помоћу којих Он као Логос узводи делотворце ка Оцу, у коме је Он по природи»¹¹¹. Бог Логос, као Богочовек, судиће свој твари, пошто је Творац твари, и као такав, творац сваког закона, установе и поретка у видљивим тварима, чији је Он почетак, средина и крај, као Логос Творац¹¹².

Реч Светога Писма, вели Св. Максим, назива тајну Христову Христом. То јасно сведочи велики Апостол говорећи: Тајна која је била сакривена од векова и нараштаја, сада се објави (Кол.1:26), тојест Апостол поистовећује тајну по Христу са Христом. Ова пак тајна очигледно јесте неизрециво и незамисливо сједињење по ипостаси Божанства и човечанства у Богочовеку Христу. Ово сједињење доводи човечанску природу у потпуно поистовећење са Божанском по начелу Ипостаси, и од обадвога чини једну сложену Ипостас –τήν ϋηόϋταοιν σύνθετον, не наносећи никакво уопште ума њене при њиховој по природи суштинској разлици. На тај начин, и Ипостас им је постала једна и природна разлика је остала неповређена, те се при тој разлици и после сједињења очувава неумањена природна величина сједињених природа. Јер тамо, где при сједињењу није дошло ни до какве промене или поремећаја у сједињеним природама, остао је целостан суштински принцип – λόγος – сваке од сједињених природа. Код ствари пак, код којих суштински принцип остаје целостан после сједињења, њихове природе остају потпуно неповређене, пошто ниједна од њих није ни на који начин при сједињењу одбацила своја својства. Творцу пак свега доликовало је, кад је постао природно по домостроју спасења оно што није био, да сачува непроменљивим и Себе што беше по природи и оно што постаде природно по домостроју спасења. Свакако је немогуће да у Богу постоји промена, пошто се у Њему уопште не да замислити никакав покрет, по коме у бићима која се крећу долази до промене.

То је та велика и сакривена тајна. То је тај блажени циљ, ради кога је све постало. То је божански циљ, који је предзамишљен пре стварања бића, који циљ дефинишемо овако: предзамишљени циљ, ради којега је све а он ни ради чега¹¹³. У тај циљ гледајући, Бог је произвео суштине бића. То је несумњиво врхунац самог промишљања и онога ο чему Бог промишља, врхунац по коме ће бити возглављење – άνακεφαλαiωσiς – у Богу створења која је Он створио. То jе тајна која садржи у себи све векове и објављује надбескрајни – ύπεράπειρον – Велики Савет Божји, који неограничено и бескрајно постоји пре векова. Овог Савета постаде Весник сам по суштини Логос Божји, поставши човек и објавивши најунутрашњију дубину Очеве доброте, и у Себи показавши циљ –τό τέλος– ради којег су очигледно створења добила почетак постојања. Јер ради Христа, тојест ради тајне Христове, сви векови, и оно што је у тим вековима, добили су у Христу почетак бића и крајњи циљ. Јер је замишљено пре векова сједињење ограничења и неограничености, мере и безмерја, краја и бескраја, Творца и твари, стајања и кретања, које сједињење настаде у Христу, јављеном у последња времена, и оно даде собом испуњење предзнања Божјег, да би се тако зауставила бића по природи покретна око Бога који је по суштини непокретан, и на тај начин потпуно престала бића од покрета према себи и другима, и опитно добила истинско познање Онога у којем су се удостојила стати, које познање је непроменљиво и исто и даје бићима наслађивање Оним кога су познали¹¹⁴.

Ова тајна Христова, тајна Цркве, би предзнана пре свих векова Оцем и Сином и Духом Светим: Оцем по благовољењу, Сином по личном остварењу, Духом по сарадњи. Јер је једно знање Оца и Сина и Светога Духа, пошто је и једна суштина и сила. Јер оваплоћење Сина није било непознато Оцу или Духу Светоме, пошто у васцелом Сину, који кроз оваплоћење лично остварује тајну нашег спасења, беше васцео по суштини Отац, не оваплоћаван већ благоволећи Синовљем оваплоћењу, и у васцелом Сину васцео по. суштини Дух Свети беше, не оваплоћаван него сарађујући Сину у неизрецивом ради нас оваплоћењу.

Ο овоме, дакле, назвали ми то Христом или тајном Христовом, има по природи предзнање једино Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети. Притом нека се нико не чуди како Христос, будући један од Свете Тројице, бива предзнан од Ње. Треба знати: Христос је предзнан не као Бог него као човек, тојест предзнано је Његово по домостроју спасења оваплоћење ради човека. Јер ο Њему, који свагда јесте и који је надузрочно и надразумно из свагда постојећег Оца, никада не бива предзнање. Јер предзнање бива ο ономе што има узрок за почетак свога бића. Дакле: Христос је предзнан не оним што беше по природи за Себе него оним што је по домостроју спасења постао ради нас.

Заиста је требало да Онај који је по природи Творац суштине бића, буде и лични остваритељ – αvτοvργός – благодатног обожења посталих бића, да би се Давалац бића показао и као Дародавац вечног добробића¹¹⁵.

Бог Логос као Глава васцелог тела Цркве дарује Цркви енергије Духа Светога, тојест дарове Духа. Јер се вели у Светом Писму: На њему ће почивати Дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савета и силе, дух знања и побожности; испуниће га дуг страха Божјег (Ис.11:2–3). Имајући у виду човечанску природу Господа Христа, Он је глава Цркве. Дакле, Он Цркви даде енергије, силе Духа Светога као Бог, Он који Духа Светога има по природи. Јер ради мене – човека, Бог Логос постаде човек, и ради мене остварује васцело спасење, узвративши ми преко мога оно што је Његово по природи. Ради мене Он и човек постаде, и као примајући ради мене дарове Светога Духа Он у ствари пројављује Своје сопствене, и у безмерном човекољубљу Свом сматра Својом благодат која је мени намењена. Он приписује мени силу Својих добара коју Он има по природи, мени ради којега се вели да Он сада добија Духа који Му је по природи својствен беспочетно и надразумно. Јер Дух Свети, као што природно по суштини – φύόει κατ’ ού6ίαν– је Бога Оца, тако је и Сина природно по суштини, пошто од Оца суштински – кроз Сина рођеног, неизрециво исходи – , и светиљци, тојест Цркви као светиљке дарује сопствене енергије. Јер попут светиљке која разгони таму, свака енергија Духа Светога изгони из Цркве и развејава многоструко настајање греха. Тако: мудрост као дар Духа Светога уништава безумље, разум прогони неразумност, савет искорењује нерасудљивост, моћ изгони немоћ, знање развејава незнање, побожност затире незнабожност и лукавство њених дејстава, а страх разара окорелу охолост. Јер су светлост не само заповести Духа него и његова дејства¹¹⁶.

Пут Богочовека Христа јесте пут који свако људско биће треба да прође. Јер идући за Господом Христом кроз свете тајне и свете врлине човек постиже богопрописани циљ људскоме бићу: обогочовечење = охристовљење = обожење. Свети Максим благовести: Ако је Бог Логос, Син Бога Оца зато постао човек да људе начини боговима и синовима Божјим, верујмо да ће се то са нама десити тамо где је сада сам Христос као Глава васцелог тела Цркве и где је постао ради нас претеча ка Оцу телом Својим човечанским. Јер на сабору богова, тојест спасаваних, стајаће Бог у средини, раздајући блага тамошњег блаженства, не будући просторно удаљен од достојних¹¹⁷.

Називамо се тело Христово, вели Свети Максим, по ономе: Ми смо тело Христово, и уди међу собом (1Кор.12:27), не на тај начин што постајемо Његово тело губљењем нашег тела, нити пак Господ Христос по Ипостаси прелази у нас, или се постепено сецка, него по подобију – καθ’ ομοιότητα – тела Господњег одбацивањем трулежности греха. Јер као што Христос по природи и телом и душом, по којима се сматра човеком, беше безгрешан, тако и ми који смо поверовали у Њега и кроз Духа се обукли у Њега, можемо бити по слободној вољи без греха у Њему – κατά προαίρεσιν έν αύτω χωρίς αμαρτίας είναι δύνάμεθα¹¹⁸.

Πο Светом Максиму, епископ треба да тајну архијерејства украшава хитоном врлина, изатканом Духом Светим, хитоном који никада не могу раздрати демони који нас распињу мноштвом искушења. Епископ треба да се стара да расејану децу Божију сабере у једно, јер је то својство божанске доброте, и да као глава чесног тела свете Цркве Божије удове складно слаже међусобно неимарством Духа Светога – διά τnς άρχιτεκτονία; τοϋ Πνεύματος, и да као проповедник божанских поука громким гласом сазива оне близу и оне далеко, и да их себи привезује неразрешивом везом љубави Духа¹¹⁹.

Објашњавајући на који је начин Света Црква слика и обличје Божје, Свети Максим благовести: Света Црква је обличје и слика Божја – τύπος και είκών Θεοϋ, пошто по подражавању и обличју има са Богом једно исто дејство – τήν αύτην ένέργειαν. Јер као што Бог, који је све безграничном силом саздао и привео у биће, држи и сабира и обухвата то све, и промислитељски тесно повезује и међусобно и са Собом, тојест и духовне и вештаствене твари, и одржава око Себе, као узрока и почетка и краја, све што је по природи међусобно раздвојено, и чини да стреми једно другоме по једној сили односа њиховог према Њему као свом почетку, по кojoj сили бива вођено све и сва у истоветност неразорног и несливеног покрета и постојања, те се на тај начин ниједно од бића не противи и не одваја од другога по некој претходној природној разлици или покрету. Тако сва бића бивају међусобно несливено сједињена по једном и истом неразоривом односу и одржавању од стране њиховог јединог почетка и узрока – Бога. Α тај Божји однос према бићима прекида и прекрива све и свакојаке посебне односе, који се опажају у природи сваког од тих бића, али не као да их тај однос разара и уништава и чини да и не постоје, него побеђујући их и превазилазећи их, као целина делове, или још показујући се над том целином као њен узрок. Α по том узроку та целина и ти делови целине показују се и постоје имајући изнад себе узрок свој који их надсијава, те као што сунце надмаша и природу и силу звезда, тако и њихов Узрок препокрива постајање њих као Њиме проузроковане. Чињеница је: из целине делови и из Узрока проузрокаване ствари имају у главном и биће и познају се, и њихово својство престаје када, захваћени повратком ка своме узроку, бивају њиме потпуно оквалификовани по једној истој сили односа према њему. Будући све у свему Бог, који је безмерним мерама изнад свега, јединствено – μονωτάτος – ће бити виђен од стране чистих умом, када ум созерцајно – θεωριτικάως – сабравши логосе бића достигне до самог Бога, као узрока почетка и краја стварања и постања свега и безмерне дубине која обухвата све и сва.

На исти начин и Света Божја Црква ради са нама оно исто што и Бог са бићима попут слике у односу на свој оригинал. Пошто се у Цркви налазе многи и скоро бројем безбројни људи, и жене, и деца, који су међусобно раздељени родом и врстом, народношћу и језицима, живљењима и узрастима, схватањима и занимањима, наравима и обичајима, занатима и знањима, положајима и судбинама, карактерима и навикама, и који су због свега тога међу собом веома различити, а од Цркве препорађани и пресаздавани Духом, она свима њима подједнако даје и дарује божански лик – θείαν μορφήν – и назив: да од Христа јесу и називају се. Исто тако Црква им даје један и исти прост и недељив и нераздвојан однос по вери, који многе и безбројне разлике које сваки од њих има чак и не допушта да се примети да постоје, благодарећи саборном односу и окупљању свих ка њој и у њој. По том односу према њој, нико од њих ни по чему није сам одељен од заједничког тела, јер су сви међусобно спојени и сједињени по једној истој простој и нераздељивој благодати и сили вере. Јер се каже: У свих бејаше једно срце и једна душа (Деян.4:32). На тај начин из многих удова једно тело и постоји и види се, и ваистину је достојно самога Христа, истинске главе наше. Ο томе говори божанствени Апостол: У Христу Исусу нема ни мушкога рода ни женскога, ни Јеврејина ни Грка, ни обрезања ни необрезања, ни дивљака ни Скита, ни роба ни слободњака, него све и у свему Христос (Гал.3:28; Кол.3:11). Он по једној истој простој и бескрајно мудрој сили доброте све Собом обухвата, као што центар садржи радијусе који излазе из њега по једном истом, простом и јединственом узроку и сили. Христос као такав не допушта да се почетци бића удаље заједно са крајевима, обухватајући кружно њихова простирања и приводећи к Себи све разноликости бића која је Он саздао, да не би нипошто била међусобно туђа и непријатељски расположена створења и саздања једнога Бога; тојест, да не би, немајући чиме да покажу међусобну љубав, мир и истоветност, довела себе до опасности да им и само биће падне у небиће одвојивши се од Бога¹²⁰.

Света Божја Црква је обличје и слика – τύπος και εϊκων – васцелог света који постоји од видљивих и невидљивих суштина, јер се на њу може применити исто сједињење и разликовање. Као што је Црква по грађевини један дом, она по форми и облику овог положаја и својства показује и разлику, делећи се на место које припада једино свештеницима и осталим црквеним служитељима, које место називамо светилиште, и на место приступачно свима верним људима, које место називамо храмом. Но при свему томе Црква је по бићу ипак једна, не делећи се заједно са својим деловима, који су различити међусобно, него она и те своје делове њиховим односом према њој као једној целини ослобађа и саме те разлике по називу, и показује их као истоветне међу собом. Она показује да свако од ово двоје, тојест и светилиште и храм, може бити оно друго: храм може бити, по сили, светилиште, посвећиван својим односом ка крајњем циљу мистагогије (тј. литургије); и обратно: светилиште може бити храм по дејству, имајући храм за почетак своје мистагогије. Тако Црква кроз обоје једна иста остаје. На исти начин и васцели свет бића који је од Бога постао, делећи се на свет духовни који сачињавају духовне и бестелесне суштине, и на овај вештаствени и телесни свет, који је савршено мудро састављен од многих врста и природа, јесте на неки начин друга нерукотворена Црква.

Тако се кроз рукотворени храм постепено обелодањује свет, имајући за светилиште горњи свет, који је додељен Вишњим Силама, а за храм – доњи свет који је дат вештаственим живим бићима. Но при свем том свет је један, не раздељујући се заједно са својим деловима. Напротив, он обухвата и природну разлику тих својих делова кроз њихов однос према себи једноме као нераздељивој целини. Те своје делове, тојест духовни и материјални свет, овај целосни свет показује да су узајамно несливено истоветни сваки са собом и са оним другим, и да сваки од њих васцело наскроз прожима онај други део, и да оба та дела сачињавају један целостан свет као делови Његови, а и он њих као целина своје делове једнообразно и свецело испуњава. Јер сав духовни свет мистички се показује онима који могу да виде да је утиснут символичким облицима у васцелом материјалном свету. И с друге стране, сав материјални свет, показује се сазнајно по уму, да простирући се логосима својим улази у васцели духовни свет. Јер у оном, тојест у духовном свету, овај свет присутан је преко својих логоса – λόγοις –; а онај у овоме – отисцима, одразима. Α дело им је једно: као точак у точку, у визији чудесног видиоца узвишених ствари, пророка Језекиља, што се односи на обадва света. Α то исто говори и божанствени Апостол када каже: Јер што се на њему не може видети, од постања света могло се познати и видети на створењима (Гал.3:28; Кол.3:11).

Света Црква Божја је слика – εΐκών – и самог видљивог света, узетог посебно, његов символ: божанско светилиште јој је небо, а красота храма је земља. Исто тако, и свет је Црква: небо личи на светилиште, а красота земље на храм¹²¹.

Света Црква Божја символички изображава човека, и она од њега бива изображавана као човек. Стога Црква Божја је човек: светилиште јој је душа, божански жртвеник јој је ум, а храм – тело. На тај начин Црква је слика и прилика човека сазданог по слици и прилици Божјој – τοϋ κατ’ εικόνα Θεοϋ καί όμοίωοίν; кроз храм као кроз тело она излаже моралну философију; кроз светилиште, као кроз душу, духовно тумачи природно созерцање; кроз божански жртвеник, као кроз ум, ступа у мистичку теологију. И обратно: човек је мистичка Црква, врлински обасјавајући кроз тело као кроз храм делатни део душе вршењем заповести, по етичкој философији; кроз душу пак као крoз светилиште приносећи Богу преко ума чулне логосе – τοϋς κατ’ αισθησιν λόγους – чисто у душу обрезане од материје, по физичком созерцању; а умом, као преко жртвеника, призивајући, кроз некакво своје говорљиво и многоречиво ћутање, сакривено, многохваљено, невидљиво, непознато, громогласно ћутање Божанства, и тако, по мистичкој теологији, сједињујући се с Њим уколико је то могуће човеку, и постајући онакав какав приличи да је онај који се удостојио посете Божје и који је обасјан Његовим свесветлим обасјањима¹²².

Сва Црква Божја је слика и обличје душе, замишљене саме по себи. Света Црква није само слика целог човека, постојећег спојеношћу душе и тела, него је и слика (εΐκάν=: икона) са ме душе, посматране умом посебно.

Пошто је душа уопште састављена од умне и животне силе, од којих се умна сила самостално по својој вољи креће, а животна сила остаје као што јесте по природи – ванвољна – άπροαιρέπως. И опет: умна сила има созерцатељни и делатни део: созерцатељни део назива се умом, а делатни – логос = разум. Умну силу покреће ум, а ο животној промишља логос = разум. Ум јесте и назива се мудрошћу, када на сваки начин очувава непромењеним своја кретања ка Богу; а такође логос = разум јесте и назива се разумношћу, када целомудрено животну силу, којом он управља и ο којој промишља, покаже непристрасном, присајединивши је уму делатностима, и тако је покаже да и она као и ум носи на себи једну иcту и истоветну ознаку Божију кроз врлину – δι αρετής.

Ова пак ознака Божја природно се раздељује и на ум и на разум, те се тако душа још више показује да је претходно сачињена од ума и разума, тојест да је умна и разумна¹²³.

Све тајне човекова бића, и свих видљивих и невидљивих бића што су у њему и око њега, у времену и у вечности, казују себе човеку једино кроз учовеченог Бога Логоса – Богочовека Господа Исуса Христа. Казују и показују да су оне и временско и вечно блаженство за биће људско једино доживљаване човеком у Богочовечанском телу Цркве Христове кроз свете тајне и свете врлине богочовечанске. Свети Максим богомудро благовести: Ми смо удови и тело и пуноћа Христа Бога –πλήρωμα τοΰ Χριστοϋ τοΰ Θεοϋ– који све испуњава у свему, возглављивани по, пре свих векова скривеном циљу у Богу и Оцу, кроз Сина Његовог и Господа Исуса Христа Бога нашега. Јер тајна, сакривена од векова и нараштаја, сада се јави кроз истинско и савршено очовечење Сина и Бога, који је по Ипостаси присајединио Себи нераздељиво и несливено нашу природу, и нас Себи приљубио кроз наше и од нас узето Своје свето, умно и логосно и одухотворено – έψϋχωμένης (= душеносно, душеимано) тело, као кроз првину, и удостојио нас да једно и исто будемо с Њим по Његовом човечанству. Јер смо на то предодређени пре векова да будемо удови тела Његова, и Он нас саусклађује Себи и повезује са Собом у Духу попут душе с телом, и води нас у меру духовног узраста Његове пуноће. Тиме Он показа да смо ми ради тога саздани, као и предвечни свеблаги циљ Божји ο нама. При томе овај циљ није претрпео никакво преиначење у себи, а испуњен је међутим увођењем једног другог новијег начина. Јер је требало, с једне стране, да Бог који нас је створио Себи сличнима (поседовањем у себи тачних обележја Његове доброте кроз заједничарење). и који нас је пре векова назначио да у Њему будемо и дао нам средство које нас води том свеблаженом циљу кроз добру употребу природних сила, а пошто je, c друге стране, човек добровољно одбацио ово средство злоупотребом природних сила, те да он не би био далеко отуђен од Бога, требало је уместо овога средства применити друго средство, чудесније и богоприличније, и то утолико уколико је надприродно више од природног. То јесте тајна најтајанственијег доласка Божјег к људима, као што сви верујемо. Јер божанствени Апостол вели: да је први Завет био без мане, не би се другоме тражило места (Евр.8:7). Нема сумње, свима је јасно да је тајна, која се у Христу збила на крају века сигуран и очигледан доказ и испуњење онога што је у почетку века промашено у прародитељу¹²⁴.

Објашњавајући речи Светог Григорија Богослова из његове проповеди на Богојављење: «Закони природе се новотворе; требало је испунити горњи, небески свет» – вели: Ако је Христос у односу на Бога Оца као човек првина наше природе и у неку руку квасац васцелог теста, а у односу на Бога Оца, имајући у виду Његову човечанску природу, Он као Логос никада није одступио од сталног борављења у Оцу, немојмо онда да не верујемо да ће се испунити оно што је Он молио од Оца, да ћемо ми бити тамо где је Он – првина нашег рода. Јер као што је Он постао доле, на земљи, непроменљиво ради нас човек по нама изузев једино греха и разрешио надприродно законе природе, тако ћемо и ми, по истом току ствари, бити горе, на небу, ради Њега и богови по Њему – θεοί κατ’ αυτόν – тајном благодати, не мењајући ништа од своје природе. Тако се ето испуњује горњи, небески свет, по речима мудрог учитеља, Светог Григорија Богослова, пошто се удови тела скупе по достојанству ка Глави.

Сваки уд ће складно добити кроз архитектонику Духа одговарајуће му место по близини Богу врлином, и испуњавајући тело Онога који све испуњава у свему, тело које све испуњава и од ових се испуњава.

Тако дакле, као што смо рекли, горњи, небески свет ће се у сваком испунити, по речи Светог Григорије Богослова, и то: било по духовном препороду оних који се по Христу рађају; било по испуњењу у Христу и кроз Христа мистичких бројева из Еванђеља: ο божанственој стотини разумних оваца, ο мистичкој десетини духовних драхми, и οчесној двојици синова; било пак по окупљању удова тела ка сопственој Глави и теста ка својој Првини. Овај горњи, небески ће се, по светом учитељу, на сваки начин испунити, и већ је испуњен у Христу; а у онима који су по Христу испуниће се касније, када постану учесници васкрсења Његовог они који су већ постали учесници подобија смрти Његове кроз истоветна страдања¹²⁵.

Сви почетци сваког живота по Христу, и њихово развијање до свих богочовечанских савршенстава, одвијају се у свеживотворном телу Цркве Христове. И то кроз свете тајне и свете врлине. Свети Максим благовести:

Немојмо се одвраћати од Свете Цркве Божије, која садржи у себи толике тајне нашег спасења, које се врше по светом поретку божанских символа, и преко којих она свакога од нас, који се особито добро подвизава, разборито себе изграђује по Христу, и дани нам кроз свето крштење у Духу Светом дар усиновљења обелодањује да је по Христу доживљаван. Стога свом снагом и ревношћу треба да се покажемо достојни божанских дарова, угађајући притом Богу кроз добра дела. Тако живећи моћи ћемо стићи до краја божанских обећања са добром надом, испунити вољу Његову коју смо познали, и у овакој мудрости и разумности духовној плодотворити и узрастати у познању Господњем; сваком силом окрепљавани по моћи славе Његове, на свако изграђивање и дуготрпељивост са радошћу, благодарећи Оцу који нас је удостојио удела у наслеђу светих у светлости¹²⁶.

Кроз света богочовечанска тајанства Цркве и кроз свете еванђелске врлине ми Духом Светим учествујемо, по мери своје ревности, у васцелом животу Спаситеља Христа који је сав у Цркви Својој. Свети Максим благовести: Ако се Логос Божји распео за нас по немоћи а васкрсао по сили Божјој, очигледно је да Он духовно ради нас свагда то и чини и доживљује, пошто је свима постао све, да спасе све. Стога је божанствени Апостол добро рекао Коринћанима који беху слаби, да ништа не зна међу њима осим Исуса Христа, и Њега распета (1Кор.2:2). Ефесцима пак, као савршенима, пише: Бог нас саваскрсе и сапосади на небесима у Христу Исусу (Еф.2:6). Према томе, распиње се Христос онима који су jош почетници у делима побожности, прикивајући на крст њихова страсна дејства божанским страхом. Васкрсава пак и улази на небо онима који су свукли са себе васцелог старог човека који се распада у демонским страстима, и обукли свецело новог који се изграђује Духом Светим по слици Божјој; и још онима који су се уздигли ка Оцу благодати што је у њима, уздигли: изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе и Господства и сваког имена што се може назвати било у овом свету, било у будућем (Еф.1:21). Јер све што је после Бога: и ствари и имена и Достојанства биће испод онога који буде благодаћу у Богу¹²⁷.

Наш живот у Богочовечанском телу Цркве Христове, због Ипостасног јединства наше човечанске природе са Божанском природом у Њему, одсликава на себи, према мери наше благодатно-врлинске охристовљености, све богочовечанске одлике Његове; а исто тако, по неизмерном човекољубљу Свом, сладчајши Господ одсликава на Себи и наше људске слабости и недостатке. И тако нас исцељује од њих. Свети Максим благовести: Уколико сам ја несавршен и непокоран, не слушајући Бога кроз вршење заповести и не постајући савршен умом по знању, утолико се Христос ради мене по мени сматра несавршен и непокоран, јер Га ја умањујем и скраћујем, не растући заједно с Њим по духу, пошто сам тело Његово и уди понаособ¹²⁸.

У Богочовечанском бићу Цркве све извире из Богочовека и увире у Богочовека. То важи за сваког члана Цркве, од најсветијег до најгрешнијег. Што светији човек, осећа и сазнаје то све више и више, све дубље и дубље, све свестраније и потпуније. Уживљавање у Богочовечански живот Цркве, и доживљавање њених богочовечанских светиња и истина, зависи од нашег добровољног учешћа у светим богочовечанским тајнама и светим богочовечанским врлинама. При томе све бива и све се збива богочовечански саборно, увек под вођством и руководством Богочовечанске Главе Цркве – Господа Исуса Христа Богочовека. Стога је сваки члан Цркве увек потенцијални богочовек, блатодатно-врлински богочовек, позван да у саборном телу Цркве саборно «са свима светима» расте «у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Еф.3:18; 4:13). Свети Теодор Студит благовести: Ми сачињавамо тело Христово, и уди смо међу собом (Ср. 1Кор.12:27). И још: Спаситељ је чокот, а ми лозе. Очигледно, лозе припадају чокоту и живе њиме¹²⁹. Вазнесењем Својим на небо Господ Христос је нашу убогу и ништавну природу људску узвео на царски престо, и њој се клањају све Небеске Силе. Помишљајући на то, имајмо страха и побожно поштујмо величину дара, и водимо живот достојан Главе наше, као удови Христови, као сутелесници и саучесници и сунаследници Његови: «у чистоти, у знању, у дуготрпељивости, у доброти, у Духу Светом, у љубави истинитој» (2Кор.6:6–7). У сваком послушању и смиреноумљу, у свакој ревности и стражењу, ништа не радећи против заповести. Стога, ко оскврнављује тело већ није орган Христов, злопамтило није орган Христов, ко је подложан ма којој страсти није орган Христов, и зато је недостојан Светог Причешћа. Тога ради, освештајмо себе и очистимо себе, да бисмо се достојно називали органима, удима Христовим¹³⁰.

Свети Теодор Студит апостолски благовести: Многи смо једно тело, а по себи смо уди један другоме (Рим.12:5): један заузима место ока, други – ува, онај – носа, овај – језика; неко – руке, а неко – ноге. Но ако удови не буду обављали што им је својствено већ буду то оспоравали један другоме, те око хоће да – чује, уво да – мирише, нос да – говори, језик да – пипа, рука да – ходи; зар онда неће пропасти и разрушити се васцело тело? Пошто је то тако, онда нека сваки врши своју службу, и какав је дар примио од Бога, нека њиме и служи на општу корист, имајући у мислима то, да све што нама припада, налази се у руци Божјој¹³¹.

У телу Цркве, вели Свети Теодор Студит, ми смо дужни слушати један другога, помагати један другоме, да бисмо сачували између себе однос удова. Јер ако око не буде водило руку, сама рука неће подржавати другу, нога неће служити целоме телу за кретање, него ће сваки уд чинити што му се хоће; због тога и он сам неће остати здрав, и својом пропашћу повући ће и друге удове у распадање и слом. Стога онај који се мучи више од других, ко зебе, ко кисне на киши, пече се на сунцу, итд., нека се и радује више. Α кο ништа не ради, нека плаче и нека се кида, јер виси на телу као неспособни уд, и као сулуд и нерадан, те заслужује једно: да буде одсечен¹³².

Еванђелску истину казује Свети Теодор говорећи: Ко у Цркви заузима место главе, нека се брине ο целом телу, Они који обављају дужност уста, нека буду света уста; нека говоре што хоће Бог, а не лакомислено и неумесно. Који раде, то су руке моје¹³³. Радите, руке моје, и не престајте напрезати се на дужности својој, јер ће вас рука Господња подржавати и у духовним и у телесним трудовима вашим. Зато што ви својим радом задовољавате потребе васцелог тела, не допуштајте себи устајати против других својих удова. Ви надзорници, ви сте очи моје; стога будно мотрите и упозоравајте на опасност оне који падају, да бисте се сами показали достојни божанског надзора. Ја имам и ноге. Ноге моје, стојте на правом путу заповести Господњих. То су они који јуначки и храбро носе бремена остале братије (Ср. Гал.6:2). Ако они остану такви, биће пренесени у вечни покој. Сви до једнога, радите све благообразно, угледајући се на најбоље међу вама. Сви улазите у положај један другога, и указујте узајамну помоћ. Чеда моја, по божанској речи, ви сте тело Христово и уди међу собом (1Кор.12:27). И ја тако верујем, зато што је глава наша – Христос. Αпошто је Он – наша глава, кога вам се онда бојати¹³⁴?

Потресно је објашњење Св. Теодора Студита манастира и братије као једнога тела, тела мале Цркве, по угледу на тело Васељенске Цркве. Он благовести: Чеда моја и Оци, немојмо тежити да стекнемо на земљи удобан и безболан живот. Напротив, радујте се онда када страдате; ликујте када се трудите; трпите оскудицу, тегобе и немање разних потребних ствари: новца, смештаја, хране, вина, обуће, одеће итд. Јер у томе се састоји наше мучеништво, и на тај начин се прославља онај који се подвизава у послушању као свакодневни страдалник. Вршећи послушања искрено, ви живите славно, по анђелски, имајући ослонац на руку Господњу и подршку Светога Духа и помоћ од стране светих ангела и свих богоблажених мученика и преподобника. Уједињени међу собом чврстом љубављу, помажите један другоме. Очигледно је, сваки од вас улази у положај другога, као да раздељује себе и слива се са својим ближњим: сељак се сједињује у једну душу, у једно срце и у једно тело са грађанином, јаки са слабим, ревносни са мање усрдним, онај што послује дома са оним што ради у пољу; и ја, ваш бедни и грешни отац, делим себе међу свима и допуњујем себе помоћу свих вас¹³⁵. Чеда моја, ја као да се разливам и раздељујем свакоме од вас понаособ, и састрадавам свакоме од вас у његовом телесном и, нарочито, у духовном труду. Један је Бог у свих нас, један и ја, ништавни, у вас отац; и ви сте, са своје стране, у свему стекли међу собом једно срце, – постаните такође за мене једно цело и истинско тело самога Христа, истинитог Бога нашег¹³⁶. Ви сте сви као једно моје око, једно моје срце и једно тело. Но с друге стране, ви удови, ви органи, превазилазите у мене један другог, или се показујете угледнији један од другога, као што ми видимо у телу. Стојмо свакодневно у својим послушањима. Имајући то у виду, подчињавајте се сви мени, да буде у свих нас једна душа, чак и једно срце, као и једна воља, да би у нас био савршен поредак у свему¹³⁷. Речју: имајући Господа Христа за своју главу, будите сви у Њему једна душа, једно срце и једна воља¹³⁸. У самој ствари, ми сви сачињавамо једну душу, једну вољу¹³⁹.

Моје тело, вели Свети Теодор Студит, сачињава онај који је окретан и вредан у своме послушању; моја сила, јунаштво и крепост је онај који је силан, смирен и богобојажљив; он је душа моја, и срце, и расудак¹⁴⁰. Апостолска је заповест: бринути један ο другоме као ο органским деловима једнога тела¹⁴¹. Сви ми имамо сва преимућства, уколико сачињавамо једно тело¹⁴². Ми смо сви – једна целина; ви у мени и ја у вама; ваши и моји успеси су узајамни¹⁴³. Будите у мени и ја у вама; а сви заједно, не гледајући на растојање које нас дели, – у Христу Исусу, Господу нашем¹⁴⁴. Сво тело ваше нека буде свето тело и удови његови – удови Христови¹⁴⁵. Нека у нас не буде личних прохтева и посебних жеља, јер је све то рђаво, него нека буде општа, уједињујућа сва нас једна воља и исто тако једна жеља, пројављиване као у једном и једним телом. Јер у томе се и састоји суштина општежића, цркве, и једино на такав начин ми можемо показати да је глава у нас – Христос¹⁴⁶.

Црква је једно тело, благовести овај Свети Исповедник, иако има много душа, много срдаца, много умова. Но при свему томе, то је тело једномислено и једнодушно, не ради неког злог дела већ ради испуњења воље Божије и служења Светој Тројици. То тело не може разорити и убити не само неки необичан човек него ни световна власт – велможе и цареви, па чак ни сам старешина демона. Наш узвишени начин живота је исто тако славан као и велика чудеса. Но, осим тога, ако ми узажелимо водити строг живот, то ће се и у нас јавити дивна дела. Зар се у нас, на пример, не изгоне демони? То бива скоро сваки дан; и то не само у ретким случајевима. Το бива када сваки од нас почиње чудотворити и изгонити из себе час демона блуда, час демона мрзовоље, час демона гњева, час демона злопамћења, час демона клевете, час демона роптања, или других страсти. Тада демони плачу, дрече и ужасно кукају. Као што видите, и ви, ако хоћете, можете тако исто бити чудотворци¹⁴⁷.

У огромном Богочовечанском организму Цркве сваки има своје место, своје достојанство, своју вредност. Свети Теодор Студит благовести: Свакоме треба признавати његово достојанство, пошто смо сви удови једнога тела, иако разум захтева не подједнако поштовање за све делове. Јер друкчије се цени око, које је, слично светиљки, постављено на врху тела, а друкчије – рука, као извршилац посебног посла, још друкчије – нога, као ослонац на коме лежи тежина свих делова тела. Уво чује, нос мирише, грло оцењује укус хране; и уопште, сваки посебни орган, вршећи овој сопствени посао, уноси свој удео у општу корист. И ти се органи не распадају међу собом, него сложно узајамно дејствују како је свакоме одредио Бог. То се исто може видети и посматрати и на нама: јер ми смо тело Христово и Његови органи, који се усклађују и уједињују међу собом заједничарењем Светога Духа¹⁴⁸.

Свети Теодор Студит још благовести: Ми сви, сачињавајући једно тело, својом делатношћу указујемо љубав један другоме, и услуге једнога лица другоме прелазе на све, као што се то може видети на органима тела. Уста, зато што производе звук, говоре и наређују, нису због тога против ногу што ове заузимају у трупу тела најниже место и обављају посао хођења. Исто тако и око, зато што види и смештено је на врху тела, не горди се над рукама што оне служе само за работу; и уопште, виши органи не горде се над нижим органима, него дају један другоме оно што сваки заслужује и како треба, – и сво тело при томе остаје једна целина, готово на сваки потребан рад. Потпуно исто тако и ми смо дужни замишљати у односу на нас, и Цркву Божи ју. У њој не треба да буде никаквог деловања из личних рачуна и по самовољи: гле, уво и нос нису сами по својој вољи заузели своје место, исто што су тако саздани Богом Саздатељем. И као што је слава главе у исто време и слава очију, и слава руку је такође и слава ногу; и уопште, сваки орган има своју славу са другим; тако и у братству – у свих је подједнака част и слава, и сада, и у будућем веку. Стога, ако сам ја – рука, нисам због тога лишен учешћа у слави ока; исто тако, ако сам ја – нога, нисам због тога искључен из части, одређеној устима. Јер, ја сам у – свему, и имам удела у заједничкој части и сраму. Томе уче Свети Оци наши¹⁴⁹.

Сви смо ми тело Христово, изјављује још овај богославни Исповедник Православља, и призивамо једнога Оца, благог Бога нашег, те смо тако сви браћа мећу собом и сутелесници, и саучесници, и сунаследници¹⁵⁰.

Истински хришћанин није друго до подобије и печат Христа; и треба да буде у тако блиском односу с Њим, у каквом је сваки телесни орган са главом и лоза са чокотом¹⁵¹. Као што је један Господ, једна вера, један Бог, тако је, разуме се, и једна Црква¹⁵².

Црква зна Истину = Свеистину; Црква има Истину = Свеистину; Црква је Истина = Свеистина. Зато је она врховно и непогрешиво мерило свега: и неба и земље, и анђела и људи, и правде и неправде, и истине и лажи, и добра и зла, и Бога и ђавола. Ништа пуније и савршеније од ње, јер је сва пуна Бога Логоса, а кроза Њ Светом Тројицом. Она – оваплоћење Бога Логоса, и Он Глава њена, а она тело Његово. Стога је Црква врховни и непогрешиви судија у нашем земаљском свету, и у свима световима у којима се креће људско биће. То је благовест и богочовечанска истина објављена Главом Цркве, свеблагим и свеистинитим Господом Христом: «кажи Цркви», њен суд је непогрешива богочовечанска пресуда у свима људским односима према Богу и свима осталим бићима и тварима (Мф.18:17). Ко не слуша Цркве, незнабожац је и цариник, тојест окорели непокајани грешник. Јер ван Цркве, ван њеног Богочовечанског бића су: незнабошци и непокајани грешници.

Васцелим бићем својим и историјом својом Црква најочигледније посведочава ову небоземну благовест: Богочовек је Истина = Црква је Истина, стога је Истина увек иста, за све светове иста, за сва бића иста, и за анђеле и за људе иста. Црквом као Богочовеком Истина је Истина, и добро – Добро, и правда – Правда, и Бог – Бог, и бесмртност – Бесмртност, и вечност – Вечност, и рај – Рај, и човек – Човек. зато је у Цркви Истина увек органски свецела и недељива.

На рачун Цркве, и њених богочовечанских светиња и истина, не могу се правити никакви компромиси, никаква уступања и одступања. Апостолска, светоотачка верност свему њеном, то је врховно правило у нашем односу према Цркви и свему њеном: верност = άκρβεια = тачност = васцелост. Никакви се греси не смеју благосиљати, никакве ствари чинити које би ма чим нарушавале Истину – Свеистину Цркве, Богочовечанско биће Цркве. У Цркви је све богочовечанско: и биће, и живот, и средства, и циљ, и бесмртност, и вечност. Ту нема места никаквој «економији», чисто људској, хуманистичкој, хоминистичкој, јер би то било одступање од богочовечанске Истине Цркве: од њене богочовечанске апостолности, од њене богочовечанске светости, од њеног богочовечанског јединства, од њене богочовечанске саборности.

Ту свету богочовечанску истину и стварност апостолски богомудро исповеда свети Теодор Студит. Он изјављује: Ми православни одбацујемо сваку јерес и примамо све признате Васељенске и Помесне саборе, као и прописана од њих канонска правила. Јер није потпуно, већ упола православан, онај који сматра да држи праву веру а не руководи се божанственим правилима¹⁵³. Постоје божанствени закони и правила, који руководе сваког побожног човека; њима се не сме ништа ни додати ни одузети¹⁵⁴.

Бранећи своју исповедничку борбу, Св. Теодор Студит пише: Ми нисмо отпадници од Цркве Божије. Иако смо одговорни за многе друге грехе, ми ипак сачињавамо једно тело с њом, и отхрањени смо божанским догматима, и старамо се држати њена правила и прописе¹⁵⁵. Ми смо православни у свему; одбацујемо сваку jepec и примамо сваки признати сабор васељенски и помесни, а тако исто чврсто држимо и прописана од њих свештена и канонска правила. Јер не држи сасвим тачно реч истине онај који сматра да држи праву веру а не руководи се божанским правилима. Осим тога ми примамо и закониту, повремено употребљавану од стране светих, економију¹⁵⁶. Цар је склопио незаконити, прељубочински брак. Они који се не покоравају Господу назвали су то нарушење закона и Еванђеља спасоносном за Цркву Божију економијом¹⁵⁷. Одобравати незаконит брак царев, и ту прељубу правдати економијом, није друго до – изопачење истине називати економијом¹⁵⁸. Претпостављати вољу царева вољи Божијој, то је нарушити Стари и Нови Завет. Тиме се спроводи антихристовско разрушење свега, и стога оно што је у њих Сатана назвао економијом с правом се може назвати претечом Антихриста¹⁵⁹. Нема разлике између божанских правила и Еванђеља Христова; они су једно исто. Стога Св. Василије Велики, и њему равни светитељи, примали су ова правила као апостолска, и следовали им, ни најмање их не мењајући, него их допуњујући према потреби¹⁶⁰. Α нарушиоци тих божанских правила сматрају нарушење њихово – светом економијом¹⁶¹. Није допуштено ни нашој Помесној цркви, ни другој, да ишта ради супротно прописаним законима и правилима¹⁶².

Свети Теодор богомудро сматра и исповеда: Црква је у Истини, и у живљењу том Истином, и у проповедању и у исповедању те Истине. Стога и тврди: Црква Божија се може састојати и из тројице православних¹⁶³.

Херувимски огњене богочовечанске вере, Свети Теодор је у свему остао веран до смрти њеној Богочовечанској Истини: «и никада ни у чему није одступао од строге верности њој, од ακρίβεια¹⁶⁴.

Сав предан Господу Христу, он се никада није повијао према временским приликама, нити је уступао властима овога света ни у најмањим стварима¹⁶⁵. Неустрашиви Исповедник говори цару прељубочинцу: «Царе, ти треба да се покајеш за учињени грех и да не остављаш зло без лека»¹⁶⁶. Цару иконоборцу он апостолски неустрашиво збори: Царе, како си се усудио узнемиравати и потресати Цркву Божију која борави у миру?… Црквени послови припадају свештеницима и учитељима, а цару припада управљање спољашњим, грађанским пословима¹⁶⁷.

Црква је оваплоћење и оличење Свеистине = Бога Логоса. То је њена основна благовест = Свеблаговест. «Еванђеље – није по човеку» (Гал.1:11) већ по Богочовеку. То исповедати кроз свете тајне и свете врлине, тиме и ради тога живети бесмртно и вечно, и јесте права вера, вера апостолска, вера светоотачка, вера богочовечанска, вера православна. Све што ту богочовечанску веру квари, искривљује, унакажује, уништава јесте јерес. Сав у тој вери, Свети Теодор Студит исповеднички изјављује: Ми, утврђујући се на апостолском учењу, а такође и на учењу светих Отаца наших, – јер и они, сложно са Апостолима, говоре то исто –, уздржавајмо се од општења са јеретицима и заведеним од њих издајницима, и држимо се тачног исповедања вере, у коме стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије (Рим.5:2), извршујући правила и сва друга усавршавања, да будемо: савршени и цели без икакве мане (Иак.1:4), и мир Божји, који превазилази сваки ум, да сачува срца наша у Христу Исусу Господу нашем¹⁶⁸. Сваки православни у свему, делатношћу својом, ако не речју, анатемише сваког јеретика¹⁶⁹. Храм, оскврнављен од јеретика, није свети храм Божији, него обичан дом, како вели Свети Василије Велики, пошто је налазећи се у њему анђео, присутан свакој цркви, одступио од његa. Стога и жртва, која се врши у њему, не прима се од Бога¹⁷⁰. Господ Христос забрањује ратове, крвопролића, и убиства; зато ни јеретике не треба убијати. И не само није дозвољено убијати јеретике, него нам чак није допуштено желети им зла. Напротив, треба се молити за њих, као што је то сам Господ показао у време крсног страдања Свог рекавши Оцу Своме: Опрости им грехе, јер не знају шта раде¹⁷¹. Црква се не свети мачем¹⁷². Да, Цркви Божјој није својствено светити се за себе бичевањима, прогонствима и тамницама. Црквени закон никоме не прети ни ножем, ни мачем, ни бичем¹⁷³. Хлеб јеретички није тело Христово¹⁷⁴. За хришћане је неопходно зближити се љубављу, нарочито када се тело Христово (тј. Црква) сече од ђавола мачем јереси¹⁷⁵.

Као Богочовек, Господ Христос је први и једини у роду људском показао и доказао шта је прави и савршени човек. И божански мудро и човечански стварно занавек решио проблем човека. Са Њим и Њиме једино ми људи и знамо шта је човек у свима својим световима и просторима. И све то знамо и све то имамо у Богочовеку као Цркви. У Цркви Он нам је дао Себе – васцелог Бога, и у Себи све силе и сва средства помоћу којих сваки човек може прерадити себе из бића смртног у биће бесмртно, из бића грешног у биће безгрешно, из бића ђавољубивог у биће христољубиво, из бића ђаволиког у биће боголико. Те силе и та средства су за све људе иста и свима људима приступачна; то су: свете тајне и свете врлине. На челу свију њих налази се вера, та богочовечанска светајна, та богочовечанска свеврлина. Из ње се роје, и њоме живе, бесмртују и вечнују свесвете богочовечанске тајне еванђелске и све свете богочовечанске врлине еванђелске. То је свети наук и опит еванђелски, свети наук и опит апостолски, свет и наук и опит светоотачки, свети наук и опит православни. То је васцело Предање Богочовечанско: и оно писано и оно усмено. На томе стоји и кроз то постоји и сва Црква Христова: и у њој сав Богочовек Господ Исус Христос: «исти јуче и данас и вавек» (Евр.13:8). Он – са васцелом Богочовечанском Личношћу Својом и свима безбројним сутелесницима Својим (Еф.3:6).

Да, посреди је тајна над тајнама, светајна; и у њој светајна најзагонетнијег после Бога бића у свима Божјим световима: човека. И кроза све то благовест сверадосна и свеблажена: човековом усавршавању у Богочовечанском телу Цркве Христове нема краја. Јер бескрајност Божија нема краја. Отуда: човековом благодатно – врлинском охристовљењу, обожењу, обогачовечењу, отројичењу нема краја. То је најрадоснија и најблаженија благовест ο бићу човековом у свима временима и у свима световима, у свима бесмртностима и у свима вечностима. Ту благовест громогласе својим учењем свети Оци, нарочито Свети Симеон Нови Богослов. Он благовести:

Што је болест у телу, то је грех у души. Када тело оболи, болесник се не брине ни ο чему другом: ни ο богатству, ни ο слави, ни ο задовољствима, већ му је једина брига како повратити здравље телу. Тако и када душа оболи од греха, треба сву бригу усредсредити не на што друго: ни на богатство, ни на славу, ни на задовољство, већ једино на излечење душе од њене болести – греха, и тиме јој повратити здравље. Α да то човек постигне, потребна му је надприродна и надсуштаствена сила. Α та сила јесте Господ наш Исус Христос – Богочовек, који је, да би излечио слично сличним, благоволео примити на себе здраву човечанску природу. И када се човек вером приљуби Христу, тада се Христос сједињује са њим и Својим Божанством и Својом здравом човечанском природом, и кроз такво сједињење васпоставља у њему првобитно истинско здравље. Јер целокупно Божанско Писмо, и Старог и Новог Завета, руководи оболелу природу људску ка Исусу Христу, који је једини лекар душа и тела наших. Ко не постане заједничар Његове божанске благодати, тај остаје и неизлечен; а ко заједничари у Његовој благодати, душа му се излечује од болести. Бог је зато постао човек, да би преко Њега душа могла примити здравље своје. Према томе, у кога душа није здрава, тај још није постао прави хришћанин. Душа пак постаје здрава божанском силом и светлошћу благодати, која се Христом дарује нама преко наше вере¹⁷⁶.

Хришћани су они, вели Св. Симеон Нови Богослов, који у самоме Христу живе, и крећу се, и јесу¹⁷⁷. Сви се Светитељи сједињују са Христом, постају једно са Њим. На који начин? Сви Светитељи су уистини органски делови, удови, чланова Христа Бога, и као такви спојени са Њим, и сједињени са телом Његовим, те им је Христос Глава, а Светитељи – органски делови Његови, и сви они скупа сачињавају једно тело Христово, такорећи једнога човека. Једни од њих врше дужност руку, радећи непрекидно и творећи пресвету вољу Христову кроз преображавање недостојних у достојне и привођење њих опет Господу Христу. Други од њих заузимају место рамена у телу Христовом, и носе бремена један другога; или на раменима доносе Христу изгубљену овцу, и тако испуњују закон Христов. Неки од њих претстављају груди: они за гладне и жедне правде Божије лију из себе најбистрију воду речи премудрости и знања, тј. уче их речи Божјој, и дају им мислени хлеб – τόν άρτον τόν νοητόν, који свети Анђели једу, наиме: истинско богословље, као премили љубимци Христови. Понеки пак од њих јесу на месту срца: они с љубављу пригрљују све људе, примају у душу своју дух спасења, и служе као чуварница неисказаних и надумних Тајни Христових. Други пак претстављају кости и ноге: они показују јунаштво и трпљење у искушењима, као Јов, непоколебљиво стоје у добру, и не малаксавају ни у каквим тешкоћама. Ето, на такав начин се складно саставља тело Цркве Христове из Светитеља Његових од памтивека, и бива здраво и целостно, да би сви синови Божји били једно. У телу Цркве сваки добија место које му Господ Христос додељује према његовој заслузи¹⁷⁸.

Кроз причешће Пречистим Тајнама Господ нас чини једно са самим Собом, благовести Св. Симеон Нови Богослов. Ово сједињење са Господом бива богодолично, као што доликује Богу при сједињењу са Црквом. Α то је и несхватљиво и неизрециво. И опет: Црква се сједињује са љубљеним јој Богом, и јесте тесно спојена са Њим, као што је тесно спојено тело са својом главом. И као што тело не може ни у ком случају живети без главе, тако исто и Црква, скуп верних, тојест синова Божјих, не може да буде здраво и васцело тело Божје без главе своје – Христа Бога нашег, нити може да живи истинитим и вечним животом ако се свакодневно не храни од Њега насушним хлебом – Светим Причешћем, кроз који хлеб примају од Господа Христа истинити живот сви који Га љубе и расту у човека савршена, у меру раста висине Његове¹⁷⁹.

Ради чега је васцели Богочовечански домострој спасења – όλη ή ενσαρκος οικονομία? Св. Симеон Нови Богослов одговара: Ради тога да нас Богочовек Господ Христос начини заједничарима и наследницима Свога Божанства и Свога Царства, и то помоћу вере у Њега и држањем заповести Његових¹⁸⁰.

Христоликом природом бића свог, сваки је човек потенцијални Христос, и то благодатно-врлински Христос. У тοме је бесмртно божанско величанство сваког човека. Бог Логос је зато и сишао у овај свет и постао Богочовек, постао Црква, да би сав био у сваком човеку помоћу светих тајни и светих врлина. Св. Симеон Нови Богослов апостолски благовести: Ми смо хришћани дужни гледати на све хришћане као на једног, и сматрати да је у свакоме од њих Христос, и имати такву љубав к њему да смо готови положити за њега живот свој. Стога не треба уопште говорити или мислити да је неко рђав, него гледати на ове као на добре. Приметиш ли да некога узнемиравају страсти, ти мрзи, не брата него страсти које га узнемиравају. Α када видиш човека кога раздире похота и рђава навика, сажали се што више на њега, да не би и ти сам био искушан слично њему, пошто си биће подложно променама¹⁸¹.

Спасење је у Спаситељу: у Богочовеку Господу Христу – у Богочовечанском телу Његовом = у Цркви. У ствари, спасење није друго до оцрквењење. Спасти се и није друго до: постати сутелесник Богочовечанског тела Христовог = Цркве. То је једини пут спасења бићу људском у земаљском свету, и у свету који иде. Зато је немогуће спасење непокајаним грешницима, који кроз веру и покајање не оцрквене себе у овоме свету. Без тога онај свет им не може донети спасење. Свети Симеон Нови Богослов благовести:

Бог постаде човек, уједини се с људима, узе удела у човечанству, даде Себе свима који верују у Њега и показују веру из дела заједничарењем у Божанству Његовом – Θεότητος αύτοϋ της μετούσίας. Према томе, спашће се само они који узимају удела у Његовом Божанству, као што Он, Творац свеколике твари, узе удела у нашој природи. Апостол Павле сведочи да је Црква Христова – тело Господње и Божје без мане и недостатка, и без икакве мрље, какви треба да буду верни; а глава је тела Христос (Еф.5:27)… Господ Христос се зато и назива Спаситељ што даје спасење овима са којима се сједини. Спасење пак јесте избављење од свих зала и вечно обретење у Спаситељу свих блага. То спасење дарује место смрти живот, место таме светлост, место робовања страстима и срамним делима – савршену слободу. Дарује све то свима који су се сјединили са Христом – Спаситељем свих. И они тада стичу сваку неодузимљиву радост, свако весеље и свако радовање (Еф.5:27).

За Светог Симеона Новог Богослова благодатно – органско охристовљење, обогочовечење је најнепосреднија и најочигледнија стварност и најличнији доживљај. Хришћани помоћу светих тајни и светих врлина доживљавају Господа Христа у свима Његовим богочовечанским стварностима и размерама. Хришћани постају по благодати оно што је Богочовек Христос по природи. Сваки хришћанин, по мери творења светих врлина, доживљује апостолско-еванђелску истину: «Ја више не живим, него живи у мени Христос» (Гал.2:20). Свети Симеон Нови Богослов благовести:

Ми постајемо органски делови Христа – μέλη Χρίστού, а Христос – органски делови наши: μέλη ημών. И рука мене свекукавног Христос, и нога Христос; а ја кукавац – и рука Христова и нога Христова. Покрећем руку, и рука је моја сав Христос – Χρίστος όλος, јер Божанствено Божанство је недељиво; покрећем ногу, и гле, она блиста као и Он. Не реци да ја богохулствујем, него прими ову стварност, и поклони се Христу који те чини таквим. Јер и ти, ако усхтеднеш, постаћеш органски део Његов – μέλος αύτοϋ. И на тај начин, сви органски делови свакога од нас постаће органски делови Христови, и Христос – органски делови наши; и све неприличне делове Он ће начинити приличнима, украшавајући их лепотом и славом Свога Божанства; и ми, живећи заједно са Богом, постаћемо богови, не примећујући уопште неприличност у телу нашем, него васцелим телом нашим поставши слични Христу, сваки део тела нашег биће васцели Христос – όλος Χριστός. Јер постајући многи делови, Он остаје један и недељив; а сваки део посебно јесте сам васцели Христос… Он. ваистину васцели Бог, постаде васцели човек; Он један, нераздељив, ваистину савршен човек. но и Он исти јесте Бог, сав у свима деловима

Тако је било и сада у последња времена бива. Ето, Свети Симеон Побожни, Студит¹⁸², имађаше васцелог Христа, и сам сав беше Христос, и све своје органске делове и делове сваког другог посебно и свих скупа, он свагда посматраше као Христа, и остајаше чврст, неповредив и бестрастан; и пошто сам беше васцели Христос, то он гледаше као Христа ове крштене и у васцелог Христа обучене¹⁸³.

Спасење се састоји у органском благодатно-врлинском сједињењу човековом са Спаситељем, Богочовеком Господом Христом. Α преко Њега са васцелом Светом Тројицом. Тиме пак дарује се човеку све најбоље и најсавршеније што постоји у свима световима Божјим, а најпре у самом Тросунчаном Божанству. Свети Симеон Нови Богослов благовести:

Господ се неизменљиво и неисказано оваплотио и произашао од Свете Дјеве ради спасења свих нас. Α спасење се наше састоји у овоме: Јавила се Велика Светлост, на земљу је сишло Царство Небеско; или боље рећи: дошао је Цар свих, јер је пожелео усличити се нама, да бисмо ми, ујединивши се с Њим као са Светлошћу, јавили се као друге светлости, сличне Првој Светлости, и поставши заједничари Царства Небеског, били заједничари славе Његове и уједно наследници вечних блага, која нико никада видео није. Α та блага, уверен сам, верујем, и говорим јесу: Отац, Син и Дух Свети – Тројица Света. То је извор блага; то живот свега постојећег; то утеха и спокојство; то одећа и слава; то радост неизразива и спасење свих који су постали заједничари Његовог сјаја и осећају да имају општење с Њим. Не ма сумње, Он се зато и назива Спаситељ што даје спасење свима са којима се сједини. Спасење пак јесте избављење од свих зала и вечни проналазак у Њему свих блага; оно нам место смрти дарује живот, место таме светлост, место робовања страстима и срамним делима савршену слободу; и то дарује свима који су се сјединили са Христом – Спаситељем свих, који стичу тада сваку неодузимљиву радост, свако весеље и свако радовање¹⁸⁴.

У Богочовечанском телу Цркве Свети Симеон Нови Богослов доживљује себе као богочовечанско биће кроз богочовечанске свете тајне и богочовечанске свете врлине. Све човечанско прожето је божанским; све човечанско налази своје савршенство у божанском. Α збивањем свега тога увек је у категорији богочовечанског, стога увек надумно и надизразиво. Ту човеку преостаје једино муцање. И кроз такво свето муцање Свети Симеон благовести:

О, како је неизмерно милосрђе Твоје, Спаситељу! Како си Ти удостојио мене да постанем члан Твој, органски део Твој – мене нечистог, пропалог и блудног? и какосиобукаоменеупресветуодећукојаблистаблескомбесмртностиипретвара усветлост све моје органе? Јер пречисто и Божанствено тело Твоје сво блиста огњем Божанства Твога, растворивши се у Њему и неизрециво помешавши се с Њим. И тако, Ти си и мени даровао њега, Боже мој, јер ово трулежно обиталиште моје, тело моје, сјединио си са пречистим телом Твојим, и крв моја помешала се с крвљу Твојом; знам да сам се ја сјединио и са Божанством Твојим, и постао тело Твоје свечисто, члан Твој свеблистав, члан ваистину свет, члан светао, прозрачан и светозаран. Ја видим красоту Твоју, видим блистање као у огледалу, видим светлост благодати Твоје, и дивим се неисказаној светлости, и запрепашћен сам видећи себе од каквог сам постао овакав¹⁸⁵. Који Тебе има, Господе, ваистину има у Теби све и сва¹⁸⁶. Сав Богочовечански домострој спасења има за циљ: начинити човека Богом¹⁸⁷.

Новозаветни савез Бога са људима остварен је на овај начин: Бог Логос узео је на Себе тело и подарио Божанство¹⁸⁸. И то само свечисто тело које је Он примио од Пречисте Марије Богородице, и у коме се од Ње родио, Он нам даје у Светој тајни Евхаристије, и једући га ми имамо унутра у себи, сразмерно достојности свакога од нас причасника васцелог оваплоћеног Бога – όλον τόν σαρκοθέντα Θεόν – и Господа нашег Исуса Христа. По речи Његовој: Који једе моје тело и пије моју крв, борави у мени и ја у њему (Ин.6:56). Усељујући се у нас, Он се на неисказан начин сједињује са нашим бићем и природом, и обоготворава нас – μας θεοποιεί –, пошто ми постајемо сутелесници Његови, и јесмо тело од тела Његова и кости од костију Његових¹⁸⁹.

Највише што је Бог могао даровати свету, даровао је: Себе – Богочовека, Себе – Цркву, Себе – Спаситеља, Себе – Обожитеља, Себе – Васкрситеља, Себе – Вечно Добро, Себе – Вечну Истину, Себе – Вечну Љубав, Себе – Вечну Правду, Себе – Вечни Живот. Све бесмртне животворне силе лију се непрекидно из Њега, и дају нам Њега васцелог. Дају нам Га у свему и кроза све што припада Цркви. И у најмањем делићу Богочовечанског тела Цркве, гле – васцели Господ Христос са свима Својим безбројним и бескрајним Божанским истинама. И најмањи проблем Цркве решава се увек, посредно и непосредно, васцелим Богочовечанским Господом Христом. Јер и сама Црква, и само Свето Откривење, и само Свето Писмо, и само Свето Предање није друго до – Богочовек Христос, који у Себи носи сва решења свих људских проблема у свима световима, решења – Богом и у Богу, очовеченим Богом и у очовеченом Богу. Увек – решења Цркве, у свему и по свему Богочовечанске, Главе њене чудесне и свечудотворне: свесладчајшег Господа Исуса Христа, Богочовека, коме се с правом клањају сва бића у свима световима небеским, земаљским и преисподњим (Ср. Флп.2:10). Свети Симеон Нови Богослов, сав у том Богочовечанском осећању и сазнању Цркве, благовести Вечну Истину Цркве Христове говорећи:

Господ наш и Бог, желећи научити нас да се Богу треба приближавати помоћу неког посредника и јемца, сам нам је показао пример и образац тиме што je сам постао први посредник и заступник људске природе, и принео то у Себи Оцу Своме и Богу. Затим је за слуге овога посредништва и заступништва поставио Своје свете Апостоле који су и приводили Господу Христу све поверовавше у Њега. Апостоли су опет из средине ових избирали најдостојније и њих рукополагали за наследнике себи, да буду служитељи тог посредништва. Ови су опет избирали и рукополагали друге, а ови оне који су им следовали. И на тај начин ово се чува до сада путем наслеђа –кατα διαδοχήν. И Бог неће да ми преступамо и газимо такву Његову заповест и предање, већ жели да живимо по закону и предању које нам је Он прописао. Стога Господ говори: Нико не може доћи к мени ако га не привуче Отац који ме посла (Ин.6:44); и опет: Нико неће доћи к Оцу до кроза ме (Ин.14:6). Исто тако, нико не долази к вери у свету и једносушну Тројицу, ако не буде неким учитељем научен догматима вере; такође, нико не бива крштен, и нико се не причешћује Божанским Тајнама сам без свештеника. Α кο се не крсти и не причешћује Пречистим Тајнама, тај, по речи Господњој, неће добити живот вечни (Мк.16:16; Ин.6:53). Тако дакле, без светог крштења и без причешћивања Божанским Тајнама ниједан се хришћанин не може удостојити вечнога живота. Ове пак тајне предају се нама не преко светих Апостола и не преко светих Отаца што су били после Апостола, него се предају преко освећених лица која постоје и живе међу нама. Стога је очигледно да ми не можемо и не треба да се туђимо њиховог посредништва у делу нашега спасења. Оно што су Оци који су живели у ранија времена предавали верницима, то исто предају и нама наши духовни оци: свети Оци су крстили водом и Духом, то исто чине и ови оци сада; они су предавали тело и крв Христову, то исто предају нама и ови. Оно што су Апостоли у своје време чинили за верне и чему су их учили, то исто чине и за нас сада оци наши духовни – архијереји и јереји: учећи нас потпуно свему ономе чему су и свети Апостоли учили. И пошто се они у овом погледу ничим не разликују од Апостола, то су они несумњиво синови Апостола и Апостоли за нас. И они који њих не примају, и речи њихове не слушају, нека чују шта таквим лицима говори Господ наш Исус Христос: Заиста вам кажем: лакше ће бити земљи Содомској и Гоморској у дан Страшнога суда неголи вама (Мф.10:15; 11:12). Господ је рекао Својим Апостолима: Који вас прима, мене прима (Мф.10:40); ко вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао (Лк.10:16). Ове се Спасове речи односе и на сличне њима, наследнике њихове, и на оне који сада живе, и на оне, сличне њима, који ће живети касније. Разуме се, они који њих не примају и не слушају их, него их одбацују – не примају и не слушају самога Христа Господа него Га одбацују. Α одбацујући Њега, они одбацују Бога Оца који Га је послао. Црква Божја, каква је била у древна времена, таква је и сада. И као што је онда Бог одредио за њу најпре Апостоле, друго Пророке, треће Учитеље, и остале набројане светим Павлом (Еф.4:11; 1Кор.12:28), тако и сада они бораве у лицу наследника својих, старешина црквених, да би сваки примао неке као Апостоле, неке као Пророке, неке као Учитеље¹⁹⁰.

Човек је саздан од Бога боголиким бићем. Са једним божанским циљем: да се у васцелом животу свом уподобљава Богу, живећи Богом, мислећи Богом, хотећи Богом, радећи Богом. Α то значи: да се непрекидно и бескрајно усавршава Богом.

Зато је Бог и Господ постао човек, и јавио се и остао Црквом у свету као Богочовек. Са циљем? Да обожи човека, да га начини богом по благодати, богочовеком по благодати. Како? Учинивши човека сутелесником Својим у Своме Богочовечанском телу – Цркви: и на тај начин испуњујући га свим Својим богочовечанским силама, оживљујући га, обесмрћујући га, обогочовечујући га, дајући му васцелог Себе кроз свете тајне и свете врлине. И тиме оспособљујући човека: да у Богочовечанском телу Цркве непрекидно расте растом Божјим «у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Еф.4:13; Кол.2:19; ср. Мф.5:48). И то непрекидно рашћење, то христолико усавршавање почиње на земљи, али се продужује у оном свету бескрајно, кроз сву вечност која није друго до Христова Богочовечност. Да, богочовечанско усавршавање човека Христом Богом нема краја. Бог је сав бескрајан на свима тачкама Свога бића. И човек је боголикошћу својом бескрајан у христоликом усавршавању свом. У Христу Богу човек се увек, и у овом и у оном свету, у васцелом бићу свом осећа боголико бескрајним. Нема сумње, у Богочовеку Христу, у Богочовечанском телу Цркве Христове човек увек доживљује све нова и нова блаженства, све нове и нове благовести, јер доживљује Бога и Господа Христа, чије су божанске бескрајности неизмерно бескрајније од наших боголиких бескрајности. И зато никада и нигде краја Божјим бескрајностима, па стога никада и нигде краја човековом христоликом усавршавању. То је животно искуство и опитна благовест свих светитеља Божјих. Нарочито Светог Симеона Новог Богослова. њиме је свеубедљиво посведочена еванђелска истина: човековом усавршавању Христом Богом нема краја у вечности. Он богомудро благовести:

Ο чудеснога дела! ο дивног дара доброте! – људи бивају у обличју Бога, и у њима се уобличује Онај који је за све несместив: Бог по природи неизменљив и непроменљив, који благоволи обитавати у свима достојнима, да би сваки имао унутра у себи Цара свега, и само Царство, и све што се односи на Царство, и блистао јаче од светлости видљивога сунца, као што је заблистао васкрсли Бог наш. И стојећи пред Оним који их је тако прославио, они ће боравити у дивљењу од преизобилне славе и непрекидног узрастања у њима Божанске светлости. Јер напредовању вавек неће бити краја – ουδε γар τελος εδεται προκοπής είς αιώνας, пошто ће заустављање у узрастању учинити крај Бескрајноме, потпуно Несхватљивог учинити схватљивим, и Несместивог свима учинити предметом засићености. Но пуноћа и слава светлости Његове биће бездан усавршавања и почетак без краја Као што светитељи, имајући Бога унутар себе уобличена, стоје пред самим Њим који блиста неприступном светлошћу; тако у њих крај означава почетак славе, или јасније: у крају они ће имати почетак и у почетку крај. Савршено Пуни нема потребе за допуном, и они који иду за Бескрајним не достижу краја – τό τέλος μή φθάνειν. Јер ако човек пређе ово видљиво небо и земљу и све што је на земљи, може ли пронаћи место где би нашао крај вештаственом свету или бар умом обухватити невештаствени свет? Но све је то бескрајни бездан, са свих страна подједнако бескрајан; и све је то испуњено Божанственим Божанством. Према томе, они који постају заједничари Његови и у Њему обитавају, како могу Њега васцелог обухватити, да би се чак заситили Њиме? Или, како они могу достићи крај Бескрајнога? – То је немогуће и потпуно неоствариво. Таква мисао апсолутно не може ни на ум пасти светима, било онима што су на земљи у телу или онима што су се преселили ка Господу. Јер поплављени светлошћу Божанске славе, сијајући и блистајући, и наслађујући се њоме, они са потпуном и савршеном убеђеношћу ваистину знају, да ће усавршавање њихово бити бескрајно и напредовање њихово у слави вечно –άτέλεστος ή τούτων τελειότης και ή της δόξης προκοπή άένναος. Ηο настаје питање: где ће стајати они што су отпали од Бога и далеко се налазе од Онога који се налази свуда? – Нема сумње, и они ће се налазити унутар «свега», али свакако изван Божанске светлости и ван Бога. Јер као што слепци, иако са свих страна обасјавани сунцем, у ствари су изван светлости, пошто су од ње удаљени чувством и видом, – тако и божанска светлост Свете Тројице јесте у «свему», али грешници, закључани у тами, и усред светлости не виде светлост и уопште немају божанског познања и чувства; и они, паљени и осуђивани својом савешћу, имаће неисказано мучење и неизразиву тугу вавек¹⁹¹.

Будући узрок свему, вели Свети Симеон Нови Богослов, Господ је свуда у свему, и сав испуњује ове по суштини и по природи; исто тако и по Ипостаси Бог је свуда, као живот и давалац живота. Нема сумње, Он је и усред свега и изван свега; нема сумње, пошто је Сам светлост, куда би се Он сакрио испуњавајући све? Α ако Га ти не видиш, по томе познај да си ти слеп и усред светлости сав испуњен тамом. Јер Он бива видљив за достојне, а види се не потпуно, него се види невидљиво, као један зрак сунца; зрак видљив, Сунце невидљиво¹⁹².

Живот у Цркви је увек живот у Богочовеку Христу, живот у Богочовечанском телу Његовом, телу коме је Он Глава. Све Његово постаје наше кроз свете тајне и свете врлине, јер се саоваплоћујемо Њему, постајемо Његови «сутелесници (Еф.3:6) Тиме учествујемо у Његовом оваплоћењу, у пресветој и превеликој тајни Његовог Богооваплоћења. Α оваплоћење Бога је најважнији догађај за људска бића у свима световима и у свима временима, као и у свима бесмртностима и у свима вечностима. Саоваплоћавањем оваплоћеном Богу ми стичемо богочовечанске светиње и силе: богочовечански живот и богочовечанско богопознање. По Светом Григорију Палами, нема другог средства да се позна свеистинити Бог него: накалемити себе новим рођењем – крштењем на Телу оваплоћеног Бога Логоса, у ствари, свети су «они који су рођени од Бога Логосом по благодати у Духу и који чувају боголикост и сличност Богу, чувају помоћу боготворећих сила што су у телу Цркве»¹⁹³. То нарочито бива кроз свету Евхаристију. Призивајући светом Причешћу своју паству, свети Архиепископ Солунски подсећа их да су они дужни бити са Христом не само Један Дух него исто тако и једно Тело. Притом их упозорава да су они «тело од тела Његова и кост од костију Његових», и да је такво сједињење које нам Господ Христос нуди преко Евхаристијског Хлеба. Узевши на Себе наше тело и нашу крв Он се изједначио с нама. Он нас је везао за Себе и прилагодио Себи постајући једно тело с нама, кроз причешће Евхаристијском Крвљу. Ходите, вели Господ Христос, једите Тело моје, пијте Крв моју, да бисте не само били слика Божија, него да бисте постали богови и цареви, вечити и небески, облачећи се у мене, Цара и Бога¹⁹⁴.

По светом Григорију Палами: Црква је заједница стварна и видљива. Крштење нас обавезује не само да видимо Христа у нама самима, него исто тако и у нашој браћи. Носећи Христа у себи, сваки хришћанин носи у себи сву своју браћу: када се чини добро једном хришћанину, чини се Христу и васцелој Цркви; јер ко ће раздвојити оне који су једно, – сагласно молитви Спаситељевој (Ин.17:21), сједињени са Богом јединим помоћу Логоса јединог у Духу једином. Црква = заједница је чувар откривене Истине: Бог жели да ми који смо рођени од Њега благодаћу останемо нераздвојно с Њим и једни са другима. Сваки од нас који се називамо хришћани јесте члан целе Цркве, нека казује оно што је стварност и што је истина, иначе он није друго до варалица и непријатељ, и није члан Цркве¹⁹⁵.

Свети Григорије Палама апостолски благовести: Грех нас несумњиво одваја од Цркве, и једино нас покајање измирује са њом; и грех против истине је тежак свима. Па и caми епископи, овлашћени учитељи истине, не изузимају се од овог правила: ако остану верни Предању и раде у сагласности са васцелом Црквом, ако остају у својим епархијама, тада су они у истини. Но одвоје ли се од учитељства, они губе не само своје учитељство него и само својство хришћанина, и њихове анатеме немају никакву вредност. Не само епископи, него и читаве помесне Цркве могу се одвојити од истине, тако се Црква латинска није још вратила Православљу. Црква, стуб и тврђава истине, није мање непоколебљива и чврста, ослањајући се темељно на оне који држе истину. И заиста они који припадају Цркви Христовој јесу сви у истини, а они који су једном засвагда напустили истину, самим тим су напустили Цркву. Чудо непогрешивости Цркве остварује се у телу васцеле Цркве. То значи: непогрешивост Цркве остаје коначно искључиво привилегија Христа, право Христа, Главе Цркве, који дајући људима дарове Духа – нарочито апостолско учитељство – којега се сви могу показати недостојни, продужује да живи и да се пројављује у Његовом Телу као целини. Црква, Тело Христово обухвата подједнако анђеле и праведнике свих времена¹⁹⁶.

Ми у земаљском свету знамо, од Богочовека знамо: Истина је Богочовек; Истина је оваплоћени Бог Логос; Истина је тело Богочовека Христа = Црква. Ту благовест објавио је сам Свеистинити Бог и Господ Христос, и показао је Собом остварену у земаљоком свету, који се давио у безобалном мору лажи: «Ја сам Истина» (Ин.14:6). И то Истина која је једини Пут у Живот Вечни, а и сам Живот Вечни са свима божанским светињама и красотама, какве око људско не виде, и ухо не чу, и срце човеково не наслути (Ин.14:6; 1Кор.2:9–12). Све што је Богочовеково, са свих страна је бескрајно и безгранично. И Богочовек – Истина ослобађа људско биће од свих убиствених ограничења. Α то су: грех, смрт и ђаво. Они се свим силама труде да човекове боголике бескрајности и богочежњиве безграничности ограниче, раслабе, опатуље, заробе, паралишу, униште, сведу на небиће, и тако човека потопе у свој страшилни богоборачки пакао, у коме нема краја ни мукама, ни ужасима, ни страхотама, ни злоћама. Ослобођење од тога? Једино Господ Христос, и Богочовечанска слобода што је у Њему. Зато је Он, једини у свима човечанским световима, објавио благовест: «И познаћете Истину, и Истина ће вас ослободити» (Ин.8:32). Чега? – греха, смрти и ђавола.

И заиста, свемилостиви Господ Христос je ослободио род људски свеужасне тројице, антитројице: греха, смрти и ђавола. И непрекидно ослобађа свакога човека који то хоће. Отуда у светог Апостола благовест и заповест: «Стојте у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити» (Гал.5:1). Α то је могуће свакоме који верује. По обећању Свемилостивога и Свеистинитога: «Све је могуће ономе који верује» (Мк.9:23).

У Богочовеку Господу Христу Истина и Живот су једносушни. Живљењем у Истини и живљење Истином даје нам тачно богопознање = христопознање = црквопознање. Ко се саоваплоти Богочовеку = Цркви, тај има Истину и зна Истину, јер живи њоме и њеним богочовечанским силама. Α то саоваплоћавање бива вером и осталим светим врлинама, које су увек од вере и увек безизлазно у вери, и њеним бескрајностима. «Јер вером ходимо а не видом» (2Кор.5:7). Са људске стране, једино еванђелска, богочовечанска вера усељује Господа Христа у срца наша, и нас у Њега (ср. Еф.3:17,12; Евр. 4:16). И онда сваки од нас, по мери вере своје, доживљује свету еванђелску истину: «Ја више не живим, него живи у мени Христос» (Гал.2:20). Све богочовечанске бескрајности боголиког бића људског живе Богочовеком = Црквом, и обухватају васцелог Богочовека Господа Христа, те је Он за нас хришћане све и сва у свима световима и у свима вечностима. Зато је од свега у човеку најважнија вера у Богочовека, јер она и јесте богочовечанска сила која обогочовечује све у човеку: и ум, и срце, и вољу, и савест, па и само тело припремајући га за васкрсење из мртвих и за живот вечни у Христовој Вечности = Богочовечности. Отуда и благовест у светом Еванђељу Богочовековом: «Све што није од вере грех је» (Рим.14:23).

Са свих тих богочовечанских разлога, у стварима вере нема компромиса. То је основни догмат апостолско – светоотачке православне христологије = сотериологије – еклисиологије = алитиологије. Нема никакве гносеолошке, ни никакве онтолошке везе између Истине и лажи. Знамо, од оваплоћеног Бога знамо: Истина је Бог. Α лаж? Лаж је ђаво.

Следећи свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом светим Апостолима и светим Оцима и светим Васељенским саборима, богоносни Отац наш Свети Марко Ефески, Исповедник, не допушта никакав компромис у стварима вере, никакво одступање и уступање. Када су на Флорентинском сабору православне присталице Уније с латинима викали к њему, апостолски богомудром и одлучном противнику Уније: «Нађи нам излаз, икономију», он је одговарао: «Ствари вере не допуштају икономију. То је исто као и рећи: одруби себи главу, па иди куда хоћеш. – Између истине и лажи нема ничег средњег. Оно што се односи на Цркву (τά εκκλησιάστηκα) никада се не решава путем компромиса. Нека нико не господари у нашој вери: ни цар, ни архијереј, ни псевдо-Сабор, нити ико други, него сам једини Бог, који нам је предао њу и Сам и преко Својих Ученика»¹⁹⁷.

Свети Марко благовести: Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сво Божанско Свето Писмо саветују нам да бежимо од оних који неправославно мисле и одступају од општења с нама. Канон Другог Антиохијског сабора наређује: «Који општи са одлученима од општења, Нека и сам буде одлучен од општења». Св. Василије Велики вели: Ако неки уображавају да исповедају здраву веру, но притом опште са неправославнима, ако и после савета не престану тако поступати, онда треба и њих саме не само сматрати за одлучене, него их ни браћом не називати¹⁹⁸.

Свети Исповедник Ефески пише: «Ми у свему следујемо свештеним Учитељима и древним Апостолским предањима». Α патријарху Цариградском, који такође учествује на Флорентиском сабору, Свети Марко пише: треба да се боримо не плашећи се ничега и не стидећи се ничега: ни спољњих непријатеља, нити међу нама православнима налазећих се псевдохришћана, нити непријатеља Духа; и да са великом смелошћу исповедамо до последњег даха драгоцени залог светих Отаца: Исповедање Βере, познато нам из детињства, и са којим ћемо, на крају, и отићи одавде, односећи ако ништа друго онда – Православље, Православну Веру, која ни у чему нема ни најмањег недостатка¹⁹⁹.

Свети Исповедник Марко благовести: Молим, да сачувамо истиниту и од Отаца предану нам Веру нашу као добар залог, ништа не додајући и ништа не одузимајући; јер до сада ми смо имали Веру без икаквих недостатака, и не осећамо потребу за Сабором или Актом Уније, да бисмо се научили чему новијем, ми који смо синови и ученици Васељенских сабора и Отаца који су заблистали на њима и после њих. Хвала наша је Вера наша, добро наслеђе Отаца наших. Са њом ми се надамо предстати Богу и добити опроштај грехова; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај пак који ради на томе да ми одбацимо нашу Веру и заведемо другу, новију веру, макар он био и Анђео с неба, проклет да буде (ср. Гал.1:9), и нека нестане и сваки спомен ο њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у вери нашој: ни цар, ни архијереј, ни псевдо-Сабор, нити ико други већ само – једини Бог, који нам је предао њу и Сам и преко Својих Ученика²⁰⁰.

Што је Свети Атанасије Велики – «Тринаести Апостол», «Отац Православља» за Православну Цркву у четвртом веку, то је Свети Марко Ефески Исповедник за њу у петнаестом веку. И као што је у Светом Атанасију била сва истина Православља, а не у многобројним аријанствујућим и полуаријанствујућим епископима, тако је и у Светом Марку Ефеском била сва истина Православља а не у осталим латинствујућим учесницима псевдо-Сабора Флорентиског. Богомудри и неустрашиви Исповедник Ефески и на самртном часу оставља пред сведоцима исповедничко завештање: да му ни Цариградски патријарх нити ико од његових присталица, који је потписао и примио Унију са латинима у Флоренцији, не долази на погреб нити учествује у погребним богослужењима. Он изјављује: Ја говорим и сведочим пред многима овде присутним и угледним људима: ја нипошто нећу и не примам општење с Патријархом и онима што су с њим ни у овом мом животу, ни после смрти, пошто не примам ни Унију са латинима, ни латинске догмате, које је примио он и његови једномишљеници. Ја сам потпуно уверен да што даље стојим од њега и сличних њему, утолико бивам ближе Богу и свима Светима; и уколико одвајам себе од њих, утолико сам сједињенији са Истином и са Светим Оцима, Богословима Цркве. Исто тако сам убеђен да њихове присталице далеко стоје од Истине и блажених Учитеља Цркве. Стога и говорим: као што сам у току целог живота свог био одвојен од њих, тако и у време одласка свог, па и после моје смрти, ја се одричем општења и уједињења с њима и проклињући заповедам: да се нико од њих не приближи ни моме погребу ни моме гробу²⁰¹.