Увод

У самом називу „догматика“ садржи се предмет догматике и појам ο њој, који собом намећу логичку дефиницију: догматика је наука ο догматима хришћанске вере. Али пошто се од стране разних хришћанских вероисповести догмати могу различито схватати и тумачити, то Православна Црква, излажући и тумачећи богооткривене догмате у духу еванђелском, апостолском и васељенском, назива своју догматику православном², и тиме је издваја и ограђује од нееванђелских, неапостолских, невасељенских, неправославних схватања догмата спасења. Према томе, православна догматика је наука која систематски и у духу једине, свете, саборне и апостолске Цркве Православне излаже и тумачи догмате хришћанске вере.

Догмати су богооткривене вечне истине вере, које се садрже у Светом Откривењу, а чува их, објашњава и саопштава Црква као божанска, животворна и неизменљива правила спасења. Сама реч догмат (δόγμα) грчког је порекла, и долази од глагола δοκεΐν (мислити, држати, сматрати, веровати) у његовом облику δέδογμαι (у 3. лицу δέδοκται = решено, одређено, опредељено), те етимолошки означава мисао одређену, утврђену као неоспорну логичку истину у ма којој области људске делатности: философској, религиjској, законодавној.

Стари грчки и римски писци употребљавају реч догмат у философском, етичком, законодавном смислу са значењем учења, правила, које је због своје неоспорне истинитости за многе добило значај логички и фактички обавезне истине, заповести, закона, наредбе³.

У Старом Завету реч догмат означава с једне стране политичке наредбе, државне указе и законе,⁴ а с друге – заповести Мојсејева закона,⁵ или заповести које се односе на религиозни живот уопште.⁶

У Новом Завету реч δόγμα употребљена је пет пута у двојаком смислу: политичком, и означава царске указе и законе⁷, и религиозном, означавајући прописе Мојсејева закона који су у своје време имали обавезну силу за сваког Јеврејина⁸, и новозаветне уредбе које су обавезне за све чланове Христове Цркве. Јер се у Делима Апостолским вели да Апостол Павле и Тимотеј учаху верне да држе догмате које прописаше Апостоли и старешине у Јерусалиму (φυλάσσειν τά δόγματα τά κεκριμενα ύπό των αποστόλων και τών πρεσβυτέρων τών έν Ιερουσαλήμ).⁹ Повлачећи разлику између прописа Мојсејевог закона и вечних новозаветних истина, догмата, апостол Павле вели да је Господ Христос „закон заповести (Мојсејевих) догматима укинуо“ (τον νόμον των εντολών έν δόγμασι καταργήσας)¹⁰.

На основу тога, још од апостолских времена формирао се црквени значај речи „догма“, као божанске, неоспорне, апсолутне и општеобавезне истине вере¹¹. Велики ревнитељ богоданог апостолског Предања, свети Кирил Јерусалимски, основне истине вере, које се садрже у Символу јерусалимске Цркве, назива неопходним догматима (των αναγκαίων δογμάτων)¹², благочестивим догматима (δογμάτων ευσεβών)¹³, а подвиг вере, којим се ови усвајају на спасење, назива догматичким обликом вере (είδος της πίστεως το δογματικόν)¹⁴. Целокупно новозаветно учење ο Богу он назива догматима ο Богу (τα περί θεού δόγματα), а лично и животворно усвајање ових догмата делотворном вером он сматра за неопходни услов спасења, због чега и вели: „Највећа је добит – изучавање догмата“¹⁵. Набројавши све новозаветне истине ο Богу, Сину Божјем, Духу Светом, ο добру, ο злу, ο домостроју спасења уопште, свети Григорије Богослов позива оглашене да своје добро, своје спасење, свој нови живот заснују на темељу ових догмата (έπι τούτω τω θεμελίω τών δογμάτων)¹⁶. Свети Григорије Ниски дели целокупно хришћанско учење на два дела: на етички део и на тачне догмате (εις το ηθικόν μέρος και την τών δογμάτων άκρίβειαν)¹⁷. Свети Златоуст под догматима разуме хришћанско вероучење¹⁸, а Викентије Лерински васељенску веру (universalis fides) назива васељенском догмом (catholicum dogma)¹⁹. Ha Васељенским саборима реч догма употребљавана је у значењу: истина хришћанског вероучења²⁰, и саборски Оци називају догматима своје одредбе о вери, а све остале одлуке и прописе – канонима, правилима. То се делимично огледа и у томе што Црква назива догматиком (δογματικόν) оне богослужбене стихире, које садрже у себи учење вере о Пресветој Богородици, о оваплоћењу Господа Христа, о двема природама у његовој једној Богочовечанској Личности.

Тако се на црквеном језику, у строгом смислу речи, догматима називају само оне богооткривене истине које се тичу вере, за разлику од богооткривених истина етичког, обредног и канонског карактера, али се притом никад несме губити из вида, да све оне, на крају крајева, сачињавају једну недељиву целину.²¹

Оно што догмате чини вечним божанским истинама, и што их карактерише као такве, јесу њихове нарочите особине: богооткривеност, црквеност, општеобавезност и неизменљивост.

а) Богооткривеност је основна особина која догмате чини догматима, јер потврђује њихово божанско порекло. Према томе, догмати нису само истине вере, већ истине вере самим Богом откривене. Њихово божанско порекло чини их непоречно истинитима, вечнима, спасоноснима, непостижнима, надумнима. Да их Бог није сам открио, до њих никада не би могао доћи никаквим напорима ни колективни ум човечанства, ни индивидуални ум појединих људи. Отуда су догмати предмет вере; они се примају вером као надумне божанске истине, што Црква показује почињући Символ вере речју: Верую. Божанског порекла, догмати садрже богооткривене истине о Тројичном Божанству и његовом творачком, промислитељском, искупитељском, осветитељском и судијском односу према свету и човеку. А у свету овоме Бог једини зна себе, зато Он једини и може открити себе и своје истине.²² И Он то чини кроз оваплоћеног Сина свог Јединородног,²³ у коме обитава сва пуноћа Божанства телесно (πάν το πλήρωμα τής θεότητος σωματικως),²⁴ а тиме и сва пуноћа божанских истина²⁵ које Он открива по своме божанском благовољењу онима који верују у Њега, живе Њиме и ради Њега.²⁶ Тиме што су Христове, ове догматске истине су божанске, вечите, неизменљиве и апсолутно истините.²⁷ Оне су савршено и завршно Откривење Божје, и претстављају последњу реч коју Бог непосредно објављује људима кроз Сина свог Јединородног²⁸.

Божанско порекло одликује хришћанске догмате као вечне божанске истине од догмата нехришћанских религија и философских учења као истина људских, релативних, пролазних. Ван Христовог Откривења нема вечних божанских истина догматских, нити их може бити. Једном за свагда божански догмати су дати у Светом Откривењу, и Црква их као такве чува и исповеда. Имајући у виду божанско порекло догмата, и све што из тога проистиче, свети Оци и Учитељи Цркве називају догмате – догматима Божјим (δόγματα θεοϋ),²⁹ догматима Христовим,³⁰ догматима Господњим³¹ догматима еванђелским,³² догматима божанственим,³³ догматима апостолским,³⁴ догматима истине,³⁵ догматима небеске философије.³⁶ Α свети Василије Велики пише: „Од догмата и проповеди, сачуваних у Цркви, једне имамо од писаног учења (тј. Светог Писма), а друге, који су дошли до нас од апостолског Предања примили смо тајно (έν μυστηρίω), но и једни и други имају подједнаку силу (την αυτήν ίσχΰν) за побожност“.³⁷

б) Црквеност је друга карактеристична особина сваког догмата. Самим тим што је дело Откривења, догмат је и дело Цркве. Јер је Црква тело Откривења. Нема сумње, Божанско Откривење садржи све догматске истине вере, али пошто се Откривење налази једино у Цркви, то уобличење и тумачење светих догмата припада Цркви као богочовечанском телу Христовом, које живи и дела Духом Светим. У овој делатности својој она је непогрешна, Јер је глава њена безгрешни Господ Христос, а душа њена – Свети Дух Истине који је уводи у сваку истину.³⁸ Очигледно је да је црквеност као особина догмата органски и логички условљена њиховом богооткривеношћу; и обратно. Но између богооткривености и црквености догмата као њихових особина никако се логиком људском не може повући гранична линија, као што се не може повући ни између Откривења и Цркве. Јер Откривење је Откривење Црквом и у Цркви, као што је и Црква – Црква Откривењем и у Откривењу. Неопходношћу својих природа они су унутрашње нераздвојно сједињени и међусобно условљени. Ван Цркве не може бити догмата, јер ван ње не може бити истинског божанског Откривења. Догмат је догмат само Црквом, у Цркви, кроз Цркву. Пошто је Црква једини Богом одређени чувар и тумач Светог Откривења, то је она једини ауторитативни судија, који по божанском дару и праву непогрешно разликује истинско Откривење од лажног, одређује канон светих Књига, и објављује богооткривене истине као догме.

Ван ње, без ње, мимо ње, и саме вечне истине Откривења губе своју божанску истинитост, постојанство и неизменљивост, и постају плен самовољних ћуди људских. Пример тога имамо у јеретицима, који се обично тиме одликују што вечне и надумне истине Откривења тумаче по свом разуму, а не по светом, саборном, апостолском, васељенском разуму Цркве. Господ Христос је Цркву учинио телом својим богочовечанским, испунио је Духом Истине занавек, и одредио је да буде столпь и утвержденiе истины (στύλος και έδραίωμα της αληθείας)³⁹ да би она кроза све векове била неустрашиви чувар и непогрешни тумач вечних божанских истина Светог Писма и Светог Предања. Као таква она не може грешити, ни обмањивати, ни обмањивати се. Њена реч је Божја реч у свима питањима Светог Писма и Светог Предања. Из ње и њоме говори Господ Христос Духом својим Светим и уводи у сваку божанску истину Светог Откривења. Први доказ тога налази се у Делима Апостолским, када Црква, у лицу својих претставника, руковођена Духом Светим, објављује догматске одлуке, обавезне за све чланове Цркве, под геслом: Изволися Святому Духу и намь (εδοξε τω άγίω Πνεύματα και ήμΊν).⁴⁰ По овом богооткривеном апостолском геслу и методу радили су сви свети Васељенски сабори Православне Цркве, непогрешно тумачећи и објављујући божанске догмате Светог Откривења. Због такве богодане власти и права Цркве у санкционисању светих догмата свети Оци називају догмате – догматима Цркве (τα της Εκκλησίας δόγματα),⁴¹ догматима црквеним (τα εκκλησιαστικά δόγματα).⁴² Отуда, члан Цркве може бити само онај који верује и прима све догмате вере онако како их Црква држи и тумачи; ко се томе противи, одбацујући или изврћући их, тога Црква отсеца од богочовечанског тела свог и одбацује. Набројавши све догмате претходних Васељенских сабора, свети Оци VI Васељенског сабора наређују: „Аще же кто либо изь всехь не содержить и не прiемлеть выше реченныхь догматовь благочестсiя, и не тако мыслить и проповедуеть, но покушается идти противу оныхь: тоть да будеть анаθема… оть сословiя христсанскаго, яко чуждый, да будеть изключень и извержень“.⁴³

б) Општеобавезност догмата, коју прописују свети Оци VI Васељенског сабора, природна је последица њиховог божанског порекла и неопходности за спасење сваког члана Цркве. Откривени Тросунчаним Божанством, санкционисани и објављени Црквом Христовом као вечне божанске истине, неопходне за спасење, догмата су самим тим обавезни за свакога који жели спасење. Одрицање од њих одрицање је од Спаситеља и његовог искупитељског подвига спасења. Усвајање догмата вером као вечних, спасоносних и животворних истина Божјих доноси сваком човеку спасење и живот вечни.⁴⁴ У богооткривеној чистоти и истинитости својој догмати су неопходни за спасење; ко хоће да их замени или измени, подводи себе под страшну апостолску анатему: Аще мы, или ангель сь небесе благовестить (εύαγγελίζηται) вамь паче, еже благовестихомь (εύηγγελισάμεθα) вамь, анавема да будеть.⁴⁵ Влашћу, даном јој од самог Господа Христа,⁴⁶ Црква је увек тако поступала и поступа.⁴⁷ Од свију који јој приступају она захтева исповедање свих божанских догмата вере; и док разноврсне грешнике трпи у себи, трудећи се да их исправи и спасе, дотле, сагласно Спаситељевој заповести,⁴⁸ одлучује од себе оне који се противе светим догматима или их изврћу.

Примање догмата је општеобавезни, безусловни услов спасења још и зато што од тога зависи сав морални живот човеков.⁴⁹ Усвојивши вером вечне догматске истине Откривења, човек их еванђелским подвизима молитве, поста, љубави, наде, кротости, смирености, милосрђа, правдољубља, и светим тајнама, поступно претвара у своју природу, постепено расте растом Божјим, да би достигао у меру раста пуноће Христове.⁵⁰ Пошто су свети догмати вечне и спасоносне божанске истине животворном силом Тројичног Божанства, од кога и долазе, то је у њима сва сила новог живота по Христу, сва сила благодатног морала еванђелског. Они су заиста речи вечнога живота.⁵¹ И самим тим што су они Христове речи, дух су и живот су (πνεύμα έστι και ζωή έστι).⁵² Мимо вере у њих нико не може ни познати вечни смисао овога пролазнога живота, нити степи блажену бесмртност и живот вечни.⁵³ Једино када подвигом делотворне вере усвоји вечне догматске истине Христове, човек постаје лоза на божанском чокоту Христу, и кроз њега почињу да струје сокови вечног божанског живота, који га оспособљују да род многи роди за живот вечни.⁵⁴ То је једини начин, и другога нема, да човек, обесплођену грехом природу своју, оплоди бесмртношћу и вечношћу. У висину божанских савршенстава⁵⁵ човек може расти једино ако себе подвигом самоодречне вере учини заједничарем у корену (συγκοινωνός της ρίζης) божанских истина Христових.⁵⁶

У ствари, догмати су божанске заповести, божанска правила новог живота у Духу Светом, јер непролазном светлошћу својом осветљавају човеку вере сав пут из мрачне пећине тела у лазур Христове вечности. Отуда православна етика није друго до примењена у живот догматика. Нови живот у Христу сав је изаткан из догматских истина Светог Откривења.⁵⁷ Јер је Црква тело у коме божанске догматске истине струје као крв, оживотворавајући вечним животом све делове богочовечанског организма. Све што се налази у тајанственом благодатном телу Цркве повезано је животворном силом Духа Светог у једну чудесну богочовечанску целину. Ко православним подвигом вере учлани себе у богочовечанско тело Цркве Христове, тај свим својим бићем осећа да су догмати свете, животворне силе, које га постепено из смртног прерађају у бесмртног, из временог у вечног. И усто свом душом сазнаје да су догматске животворне истине најнеопходнија неопходност у сфери људског живота и мишљења, и да је Црква стога у пуном праву када одлучује од себе оне који поричу догмате или их изврћу и унакажују. Порицање или извртање догмата равно је духовном самоубиству, јер такав човек отсеца себе од животворног тела Цркве, прекида животну везу између себе и благодатних сила Цркве, које су једине у стању да човека испуне вечним божанским животом и преведу из смрти у живот вечни. Незаменљивост светих догмата чини оправданим сав ревносни догматизам Цркве у истинама вере, и објашњава сву њену богомудру одлучност у одбацивању оних који или поричу или изврћу божанске догмате. Када би Црква у овом постала равнодушна, престала би бити Црквом, јер би показала да је несвесна незаменљивости, животворности и спасоносности вечних божанских истина, које се садрже у светим догматима Откривења.

Догмати су општеобавезне истине вере још и зато што су они богодане норме правилног религиозног мишљења и правилног религиозног осећања. Помоћу њих сваки човек може развијати своје сазнање и осећање до неслућених божанских савршенстава; ван њих, он се стално дави у живом песку људског релативизма, док се најзад сасвим не удави.

Нигде, ни на земљи ни на небу, нема веће слободе ни више могућности за бесмртну делатност људског сазнања и осећања него што је има у божанским догматским истинама Цркве, јер оне уводе човека у царство Тројичног Божанства, у коме је све бесконачно, вечно и бездано. Зар има игде веће слободе него у безданим дубинама и бескрајним висинама Духа Божјег? Вечиту истину објављује Апостол када вели: Где је Дух, онде је слобода (ου δε το Πνεύμα, έκεΐ ελευθερία).⁵⁸

г) Неизменљивост као особина догмата истиче из њихове богооткривености, црквености и неопходности за људски живот и спасење. Као Богом дана правила вере, од чијег усвајања зависи спасење људи, догмати су неизменљиви и неприкосновени, због чега васељенска Црква Христова анатемом осигурава њихову неизменљивост од оних који јој прете⁵⁹. Као што се Бог не мења, тако се и истине његове не мењају. Пошто су догмати вечне божанске истине, то се не мењају, нити се могу мењати, јер су од Бога у кога нема промењивања ни мењања⁶⁰. Предани Цркви самим Богом, Црквом санкционисани и уобличени, догмати се не могу ни мењати, ни умножавати, ни смањивати. „Догмати Божји су неизменљиви“, вели свети Василије Велики⁶¹. Догмати небеске философије, пише Викентије Лерински, не могу се подвргавати никаквој промени, сасецању или извртању, као што је то случај са земаљским уредбама, које се могу усавршавати једино непрестаним поправкама и примедбама⁶².

Из поменутих особина, које карактеришу догмате као вечне божанске истине, следи закључак да су догмати истине Откривења, Богом уручене Цркви, као божанска, неизменљива и обавезна за све верне правила вере, без којих и мимо којих нема спасења, нити познања вечног живота и смисла животног.

Божанско Откривење је једини и јединствени извор дог­мата. Себе и своје истине Тројично Божанство је открило људима, да би они могли имати правилно сазнање о Њему, правилну веру у Њега, и живећи Њиме и његовим божанским истинама налазили себи спасење од зла и греха и живот вечни. Ово Откривење Бог је вршио доступно кроз свете старозаветне Патријархе и Пророке, да га најзад у потпуности објави и заврши Сином својим Јединородним, Господом нашим Исусом Христом. Многочастнѣ и многообразнѣ (πολυμερως και πολυτρόπως) древле Богъ глаголавый отцемъ во пророцѣхъ (έν τοΐς προφήταις), въ послѣдокъ дній сихъ гла­гола намъ въ Сынѣ (έν Υίω), егоже положи наслѣдника всѣмъ, Имже и вѣки сотвори⁶³. Објављујући своје Откривење, Бог није учинио накакво насиље над људским сазнањем и осећањем, јер је открио такве божанске истине, до каквих људи никад не би дошли силом свога сазнања и осећања. Духом својим Светим Бог је открио људима оно што око људско никада не би могло видети, ни ухо чути, ни срце осетити; открио је премудрост, сакривену у тајни (έν μυστηρίφ) његовог пресветог бића⁶⁴. Ова Божја премудрост (Θεού σοφία), вечна, бескрајна, надумна, могла је бити саопштена људима само непосредним откривењем (κατά άποκάλυψιν) Божјим⁶⁵. И што је најчудесније, она је не само саопштена речима, већ и показана оваплоћена у богочовечанској личности Господа Исуса, због чега Откривење показује и проповеда Христа = Божију силу и Божију премудрост (Χριστόν, Θεού δΰναμιν καί Θεού σοφίαν)⁶⁶, у коме су све ризнице премудрости и знања сакривене (πάντες οί θησαυροί τής σοφίας καί τής γνώσεως απόκρυφοι)⁶⁷. Отуда је Откривење Господа Христа јединствено по природи, по савршенству, по пуноћи, јер Он у личности својој богочовечанској реално показује Бога и све Божје истине, смештене у границама тела људског и у кате­горији временског и просторног живота људског⁶⁸. „Реч постаде тело“ (ό Λόγος σαρξ έγενετο)⁶⁹, а са Њом и све божанске истине, јер у Христу обитава сва пуноћа Божанства телесно (έν αύτω κατοικεί παν τό πλήρωμα τής Θεότητος σωματικώς)⁷⁰; и поставши тело, каза, објави, показа нам Бога, како нико никада ни пре ни после не учини, нити може учинити. Стога је Апостол у праву када благовести: Бога нико није видео никад: Јединородни Син (ό μονογενής Υιός), који је у наручју Оца, Он га објави (έξηγήσατο)⁷¹. О томе и сам Спаситељ сведочи: Никтоже знаетъ Сына токмо Отець, ни Отца кто знаетъ токмо Сынъ, и емуже аще водитъ Сынъ открити (άποκαλΰψαι)⁷².

Такво Откривење, по свему божанско, савршено, надум­но, служи као једини извор светих божанских догмата. „Нама није дата власт да тврдимо што нам је угодно, вели свети Григорије Ниски; ми се у сваком догмату користимо светим Писмом као правилом и законом… Стога се одрецимо да на­ше догмате утврђујемо по правилима дијалектичке вештине на основу закључака и разлагању појмова, изграђених знањем, пошто је такав начин у излагању непоуздан и подозрив при доказивању истине. Јер је свакоме јасно да дијалектичка виспреност има подједнаку силу и за једно и за друго: и за нисповргавање истине и за осуду лажи“.⁷³ Али пошто је Тројични Господ објавио Откривење на два начина: усмено и писмено, и уручио својој Цркви на чување, тумачење и проповедање, то се Божанско Откривење јавља као извор светих догмата у два своја облика: Светом Писму и Светом Предању, која у њиховој божанској чистота и пуноћи чува, објашњава и проповеда једина, света, саборна, апостолска, непогрешна Православна Црква Христова. О томе православни првојерарси овако говоре у новије време: „Православни хришћанин дужан је примати као тачно и несумњиво (VI Васељ. саб., Прав. 82) да су сви чланови вере васељенске и православне Цркве, предани јој од Господа нашег Исуса Христа кроз његове Апостоле, објашњени и утврђени од Васељенских сабора, и веровати у њих, као што Апостол наређује: тѣмже убо, братіе, стойте, и держите предаія (τάς παραδόσεις), имже научистеся, или словомъ или посланіемъ нашимъ (2Фес.2:15). Из овога се види, да чланови вере добијају своју важност и силу делом из Светога Писма, а делом из црквеног Преда­на и учења Сабора и светих Отаца. То јест догмата су двојаки: једни предани писмено, и садрже се у књигама Светога Писма, а други предани усмено од Апостола; а објашњени су били од стране Сабора и светих Отаца. На овим двојаким догматима оснива се наша вера… Ма да је Црква творевина Божја, састављена од људи, њој је ипак глава сам Христос, истинити Бог, и Дух Свети, који је непрестано упућује и чи­ни, као што говори Апостол, невестом Христовом, не имѣющею скверны или порока (Еф.5:27), и столпомъ и утвержденіемъ истины (1Тим.3:15); и њени догмата и учење потичу не од људи него од Бога. Отуда, када говоримо да верујемо у Цркву, ми разумемо да верујемо у света Писма, Богом јој предана, и у богонадахнуте догмате њене. Ово исто побуђује нас да верујемо не само у Свето Еванђеље, Црквом примљено, што је Христос заповедио рекавши: вѣруйте во Евангеліе (Мк.1:15), него и у сва друга Писма и Саборске одлуке“.⁷⁴„Ми верујемо, изјављују православни патријарси у својој Посланици о православној вери, да је Божанско и Све­то Писмо внушено Богом; стога смо дужни да му верујемо непоречно, и при томе не на неки свој начин, него управо онако, како га је протумачила и предала васељенска Црква. Јер и таштина јеретика прима Божанско Писмо, само га наопачке тумачи… Зато ми верујемо, да сведочанство васељенске Цркве има не мању силу од Божанског Писма. Пошто је један и исти Дух Свети виновник и једног и другог, то је онда све једно – учити се од Светог Писма или од васељенске Цркве. Човеку који говори од себе, могуће је грешити, обма­нута и бити обманут, али васељенска Црква, пошто никада није говорила и не говори од себе него од Духа Божија (којега она непрекидно има и имаће за свога учитеља довека), не може ни на који начин погрешити, ни обманута, ни бити об­манута, већ подобно Божанском Писму непогрешива и има свагдашњу важност.“⁷⁵

а) Догмати и Свето Писмо

Свето Писмо је извор светих догмата само у оном смислу, облику и садржини, како га од Господа Христа и светих Апо­стола има, чува и тумачи једина, света, саборна, апостолска Цр­ква Православна. Као богочовечанско тело Христово, које оживотворава Дух Свети, она једина има божанску силу и власт да светом равношћу чува и очува сву богооткривену садржину и смисао Светога Писма. Јер чувати Свето Писмо Божje у његовој божанској пуноћи и чистота, и непогрешно тумачити његове божанске истине, може само Црква Христова, која Духом Светим живи, мисли, креће се и јесте. Еванђелску исти­ну говори свети Иполит када вели да једино „дух Цркве“ може бити и јесте руковођ у чувању и тумачењу Светога Писма⁷⁶.

У тумачењу Светога Писма, као извора божанских дог­мата, не може бити руковођом и мерилом нико од људи, ни­ти ишта људско. Нико од људи, јер су сви саздани, сви ограничени, сви огреховљени, а истине Светога Писма су све вечне, све безграничне, све свете. Нити ишта људско, јер је све људско – релативно, мајушно, огреховљено, а истине Светога Писма су све – апсолутне, бескрајне, безгрешне.

Неки сматрају разум људски за мерило и руковођа у тумачењу Писма. Но разум људски, ограничен, не може аде­кватно објаснити безграничне истине Божје; релативан, не може достојно схватити апсолутне истине Откривења; помрачен ірехом, не може проникнута у вечни смисао безгрешних истина Христових. Руководство разума у овој ствари одводи човека у хаос и анархију, јер на крају крајева излази да светих Писама има онолико колико и људских разума. То се у ствари и догодило код протестантских рационалиста: прогласивши разум људски за мерило и руковођа у тумачењу Светога Писма, они су најзад дошли до тога, да у њих има онолико светих Писма колико и њих самих. Хаос и анархија, које ствара рационалистичко тумачење Светога Писма, неминовно завршава нихилизмом. Тумачећи Свето Писмо сваки по своме разуму, протестантски рационалиста су створили безбројна света писма, међу којима правог Светог Писма у ствари и нема. Али то није ни чудо, јер је то неминован крај свих јереси, које су управо увек ницале и ничу на попришту рационалистичког тумачења вечних божанских истина Све­тога Писма. „И таштина јеретика, вели се у Посланици православних патријараха, прима Свето Писмо, само га наопачке тумачи, употребљавајући алегоричке и сличне изразе и лу­кавства мудрости људске, стапајући оно што је немогуће стапати, и детињски се играјући са стварима које нису за шалу. Када би сваки стао тумачити Свето Писмо по своме нахођењу, васељенска Црква не би досад остала таква Црква, која једно мисли у вери и верује свагда подједнако и непоколебљиво, него би се изделила на безбројне делове, распала се у јереси, а уједно с тим и престала бити Црквом, стубом и тврђом истине, већ би постала црквом јеретика“⁷⁷.

Неки сматрају да руковођом у тумачењу Светога Писма може бити само Свето Писмо. Али и ово схватање је бременито пагубним последицама. Јер Свето Писмо није живо биће да би могло чути наша питања, наше недоумице, и одговарати на њих. Оно је просто – немо слово, нема буква. Узимати њега за руковођа у тумачењу њега самог, у самој ствари значи – посредно узети за руковођа свој сопствени разум, којим човек по своме нахођењу везује, спаја једна места Светога Писма са другима, и тако их објашњава. Но при таквом руководном нечелу у тумачењу Светога Писма, на крају крајева излази да тумачења светога Писма има онолико колико и људи који га тумаче. Овај метод контекстуалног тумачења Светога Писма може бити веома користан, али не у његовом рационалистичком издању, већ под руководством Цркве, као непогрешног вођа кроз све дубине и висине вечних божанских истина Светога Писма. Без благодатног руководства Цркве, ништа није лакше човеку него залутати у душегубне заблуде при тумачењу безданих истина Светог Откривења Божјег. То се види на сви­ма јеретицима, јер узимајући себе за вођа кроз понорне тајне божанских истина светога Писма, они падају у понор својих маштања и гину у својим трулежним мислима. Није доста позивати се на свето Писмо, већ се треба позивати на њега кроз Цркву и Црквом. Нема јеретика, вели свети Иларије, који се не би позивао на свето Писмо; али позивајући се на њега, јеретици га, у ствари, изврћу и хуле.⁷⁸ Апостолско учење о Цркви као једином сигурном и непогрешном руковођу у тумачењу Светога Писма налазимо код Викентија Леринског. На приговор: „Ако је писана реч Божја света, савршена и потпуно разумљива при довођењу у везу једних места са другима, каква је потреба додавати томе још и ауторитет црквеног разумевања Светога Писма“, он даје овакав одговор: „Та потреба се састоји у томе, што Свето Писмо, због саме његове узвишености, не схватају сви у једном истом смислу, него један тумачи његове речи овако, други онако, тако да се из њега, како изгледа, може извући скоро онолико смисала, колико има љу­ди. Свето Писмо по своме нахођењу објашњава Новацијан, по своме Савелије, по своме Донат, Арије, Евномије, Македоније, по своме Фотин, Аполинарије, Прискилијан, Јовинијан, Пелагије, Целестин, по своме најзад Несторије. Због тога је, при оваквом мноштву разноврсних заблуда, безусловно неопходно управљати ток тумачења пророчких и апостолских Писама по норми црквеног и васељенског поимања њиховог (secun­dum ecclesiastici et catholici sensus normam)“.⁷⁹

Најзад, неки сматрају да је озарење Светим Духом руко­водно начело у тумачењу Светога Писма. Али овакво начело отвара широк пут за сваковрсне ћуди у тумачењу Светога Писма. Јер сваки може, по својој вољи, објавити за озарење Духом Светим извесно своје расположење, и захтевати да се његово тумачење Светога Писма прими као такво. То се у ствари и дешава међу протестантским сектантима, који се овим методом служе у тумачењу Светога Писма. Они обично противрече један другоме, и тиме посведочавају, да су своја самовољна тумачења Светога Писма прогласили за истинити смисао његов. Истина, постоји еванђелско средство којим би овакви тумачи Светога Писма могли потврђивати своја тумачења као тачна и правилна, а то су: истинска чудеса. Али пошто то није случај са њима, то њихова тумачења остају занавек самовољни производ њихове маште. Сем тога, иза овог метода скрива се сатанска гордост, која пустоши душе оваквих тумача Светога Писма, јер опијени њоме, они самопоуздано и самовољно проглашују своја разна стања за озарење Духом Светим. А познато је, и посведочено је светим Писмом и светим Предањем, да се Дух Свети даје у изобиљу истински смиренима и истински светим људима, и то Црквом и у Цркви.⁸⁰ За правилно тумачење Светога Писма по­требно је благодатно просветљење Духом Светим, али се оно за многе еванђелске подвиге даје Црквом, што показује пример многих светих Отаца. „Онима који испитују Писма, вели свети Златоуст, потребно је просветљење одозго, да би пронашли оно што траже, и да би сачували оно што пронађу“.⁸¹

б) Догмати и Свето Предање

Као што је Свето Писмо извор светих божанских догмата, тако исто је и Свето Предање (ή αγία παράδοσις), јер је и оно жива реч Божија, само Свето Писмо – записано свето Предање, дотле је свето Предање – усмено свето Писмо. И једно и друго су истог божанског порекла, јер су Откривење једног истог Тројичног Божанства. Шта више, свето Предање је по времену старије од светога Писма. Како у Старом Завету, тако и у Новом, свето Предање претходи светим Књигама. Више од двадесет година Црква није имала записан Нови Завет, него је свето Предање било једино мерило вере и целокупног домостроја спасења. „Божанствени људи, пише блажени Теофилакт у предговору свога тумачења на Еванђеље по Матеју, учили су се не из списа и књига, него имајући чисти ум, просветљавали су се озарењем Пресветог Духа, и тако упознавали вољу Божију из разговора самога Бога са њима лице у лице. Такав је био Ној, Авраам, Исаак, Јаков, Јов, Мојсеј. Али када су се људи искварили и постали недостојни просветљења и научења од Светога Духа, тада је човекољубиви Бог дао Писмо да би се бар помоћу њега сећали воље Божије. Тако је и Христос испрва сам лично беседио са Апостолима, и послао им за учитеља благодат Светога Духа.Али пошто је Господ предвидео да ће се касније појавити јереси и наше нарави искварити, то је благоволео да Еванђеља буду написана, да би се ми, учећи се из њих истини, одупрли јеретичкој лажи, и да се наше нарави не би исквариле сасвим.“ У својој првој беседи ο Еванђељу по Матеју свети Златоуст благовести: „У ствари, ми не би требало да имамо никакву потребу за Писмом, него да водимо живот тако чист, да би место књига душама нашим служила благодат Духа, и сва срца наша била исписана Духом, као што су књиге мастилом. Али пошто смо ми одгурнули ову благодат, онда не остављајмо бар овај други пут. Α да је први пут био заиста бољи, то је Бог показао и речима и делима својим. Јер је Он са Нојем, са Авраамом и његовим потомцима, а и са Јовом и са Мојсејем беседио не путем Писма већ Сам лично, пошто је њихов ум био чист. Када је пак сав јеврејски народ потонуо у дубину безбожности, тада су већ постали неопходни: Писмо, таблице, и поуке кроз њих. И као што је познато, то се десило не само са старозаветним светитељима, него и са новозаветним. Јер и Апостолима није предано Богом ништа писано, већ им је место Писма обећана благодат Духа. Той, рекао им је Он, воспомлнеть вамь вся (Ин.14:26). Α да би знао, да је ово било далеко боље, чујмо шта Он говори преко Пророка: завещаю вамь заветь новь, дая законы Моя вь мысли ихь и на сердцахь ихь напишу я, и будуть вси научены Богомь (Иер.31:31–34; Ин.6:45). И Павле, показујући ово преимућство једнога над другим, говори да је он добио закон написан не на скрижалехь каменныхь, но на скрижалехь сердца плотяныхь (2Кор.3:3). Али када су се, по истеку многог времена, једни удаљили од правог учења а други од чистоте живота и наравствености, тада је опет настало писмено поучавање.“

По свему, Свето Писмо и Свето Предање су подједнако неопходни, подједнако важни, подједнако незаменљиви. Ту истоветност њихову истиче апостол Павле када пише Солуњанима: Браћо, стојте и држите предања (τάς παραδόσεις), којима се научисте или речју или посланицом нашом (είτε δια λόγου είτε δι επιστολής ημών)⁸². Тумачећи ове апостолове речи, свети Златоуст вели: „Из овога се јасно види, да Апостоли нису све предавали кроз посланице,негосумногосаопштавалиибез писања; али и једно и друго подједнако заслужују веру (έστιν αξιόπιστα). Стога ми сматрамо достојним вере и црквено Предање. Постоји предање, – ништа више не тражи (Παράδοσις έστι, μηδέν πλέον ζητεί)“⁸³. Обраћенима се није давала књига да изучавају истине Христове, него су их у почетку Апостоли и њихови ученици усмено поучавали; тек се касније јавила потреба да се један део Светог Предања запише у свете новозаветне књиге, док се већи део преносио у цркви живом речју, од Апостола и њихових ученика, путем апостолског прејемства. Али важност и значај и записаног и усменог Светог Предања остала је увек једна иста; и тек једно у другом, и једно са другим сачињавају пуноћу божанских истина спасења. Богомудро сведочанство о томе имамо у светог Иринеја који пише: „Шта би било да нам Апостоли нису оставили своја писања (Свето Писмо)? Зар не би требало следовати поретку Предања, које су они оставили онима, којима су и Цркве поверили? Овоме поретку следују многа племена варварска, која, поверовавши у Христа, имају спасење, написано у душама њиховим Духом, без хартије и мастила, и брижљиво чувају древно Предање… Такви људи, поверовавши без Писма, сматрају се за варваре због наречја, али што се тиче учења, нарави и живота, они су по вери веома мудри и угађају Богу, проводећи живот у свакој правди, чистоти и мудрости. Ако би им ко стао проповедати лажно учење јеретичко, они би одмах затворили уши, и побегли далеко, не желећи ни да чују богохулну беседу. Тако они, утврдивши се на древном апостолском Предању, и не пуштају до ума свог никакву таштину.⁸⁴

Због свега тога, васељенска Црква Христова са подједнаком ревношћу чува и Свето Писмо и Свето Предање у њиховој богооткривеној апостолској пуноћи, чистоти и неприкосновености. „Истину не треба тражити у других, саветује свети Иринеј, већ јој се треба учити у Цркви, у коју су Апостоли, као у богату ризницу, сложили све што може бити истинито. Ту ко хоће нека црпи себи животворно пиће; ту су врата живота; а сви други –лоповисуи разбојници, и зато треба бежати од њих а љубити оно што долази од Цркве, и примати од ње Предање истине (veritatis traditionem)… Где су сложени дарови Господњи, тамо се и треба учити истини. т.ј. у оних у којих се налази прејемство Цркве од Апостола и борави здрава, беспрекорна поука и неискварена, неповређена реч. Они чувају нашу веру,… и без опасности (од заблуда) излажу нам Писма (scripturas)“.⁸⁵ Ориген пише: „Нека се чува црквено Предање, које је путем прејемства предано од Апостола, и које досада борави у црквама. Само оној истини и треба веровати, која се ни у чему не разилази са црквеним апостолским Предањем“.⁸⁶ Свети Епифаније саветује: „Неопходно је држати сеи Предања, јер је немогуће наћи све у Светом Писму. Свети Апостоли су једно оставили у Светом Писму, а друго у Светом Предању, што сам Павле потврђује: якоже предахь вамь (1Кор.11:2)“.⁸⁷ Сачињавајући једну недељиву божанску Истину, Свето Писмо и Свето Предање се међусобно допуњују, условљују, објашњују и одржавају. За правилно разумевање Светога Писма неопходно је руководство Светога Предања. Свети Иринеј одлучно тврди: „Они који не знају Предање, не могу наћи истину у Писму“.⁸⁸ Климент Александриски вели да су „правило истине изгубили они који тумаче Свето Писмо противно црквеном Предању“.⁸⁹ Ориген учи да „не треба отступати од првобитног и црквеног Предања, и веровати Писмима друкче него како су нам путем прејемства предале Божје Цркве“.⁹⁰ „Предметом вере треба признавати само ону истину, која се ни у чему не разилази са црквеним и апостолским Предањем (in nullo ab ecclesiastica et apostolica discordat traditione)“.⁹¹ Свети Кипријан пише: „Ако се обратимо извору божанског Предања, одмах ће престати људска заблуда“.⁹² Свети Василије Велики благовести: „Од сачуваних у Цркви догмата и проповеди, неке имамо из записаног учења (έκ της έγγραφου διδασκαλίας), а неке смо примили од апостолског предања (έκ της των ‘Αποστόλων παραδόσεως) по прејемству у тајни (έν μυστηρίφ). И једни и други имају исту силу (την αυτήν ίσχύν) за побожност; и овоме неће противречити нико, ко је иоле упознат са прописима Цркве. Јер ако станемо одбацивати неписане обичаје, као да немају велики значај, онда ћемо неприметно оштетити Еванђеље у најглавнијим стварима, или шта више, од апостолске проповеди оставићемо пусто име“.⁹³ Свети Дамаскин, говорећи о неисказаној божанској важности Светог Предања, вели: „Ми не прекорачујемо вечне границе (δρια αιώνια), које поставите Оци наши, него држимо предања (τάς παραδόσεις), као што их примисмо. Јер ако станемо кварити устројство Цркве (την οίκοδομήν της Εκκλησίας) маиу најмањим стварима, оно ће се постепено разрушити цело“.⁹⁴ „Молимо народ Божји, народ свети, да се чврсто држи црквених предања (των εκκλησιαστικών παραδόσεων). Јер одбацивање из Предања најмањих ствари, као камења из зграде, убрзо ће срушити сву зграду“.⁹⁵

Шести Васељенски сабор својим деветнаестим правилом санкционисао је једном за свагда апостолско учење васељенске Цркве Христове о тумачењу Светога Писма светим Предањем: „Предстоятели церквей должны по вся дни, наипаче же во дни воскресные, поучати весь клирь и народь словесамь благочестiя, избирая изь Божественаго Писанiя разуменiя и разсужденiя истины, и не преступая положенныхь уже пределовь и преданiя богоносныхь Отець: и аще будеть изследуемо слово Писанiя, то не инако да изеясняють оное, разве какь изложили светила и учители Церкви вь своихь писанiяхь, и сими более да удовлетворяются, нежели составленiемь собственныь словь, дабы при недостатке уменiя вь семь, не уклонитися оть подобающаго.“

Познато је да су сви Васељенски сабори, од првог до седмог, одбацивали јереси и утврђивали божанске догмате вере, не само на основу Светога Писма већ и на основу Светога Предања.⁹⁶ Свети Кирил Јерусалимски вели да се Црква назива васељенском (καθολική саборном), стога што без икаквог недостатка предаје све догмате (άπαντα τα δόγματα), κοје људи имају знати.⁹⁷

Из свега реченога јасно је зашто Црква Христова анатемише оне који одбацују Свето Предање и свете Васељенске саборе. „Отвергающимь преданiя, Божественному Откровенiю согласная, и православно-каволическою Церковш хранимая, анавема“.⁹⁸ „Отвергающимь же Соборы святыхь Отець и ихь преданiя, Божественному Откровенiю согласная и православно-каволическою Церковiю благочестно хранимая, анавема“.⁹⁹

Однос догмата према људском разуму детерминисан је њиховом обостраном природом и својствима. Док су догмати по природи божанске истине са божанским својствима вечности, бескрајности, неизмешьивости, дотле је разум људски по природи – тваран, са људским својствима релативности, ограничености, изменљивости. Осим тога, у својој емпириској даности разум људски проникнут је греховношћу, те се сва његова делатност креће у категорији греха. Посматрани ма с које стране, догмати се увек јављају као божанске истине, које у сваком погледу премашају и превазилазе разум људски. Нема догматске истине која се може сасвим сместити у чауру људског огреховљеног разума, те стога нема догмата који се може потпуно логички схватити, логички објаснити, логички образложити. Ставе ли се пред разум људски богооткривени догмати: о тројичности, о оваплоћењу, о крсту, о васкрсењу, о вечном животу, о Светој Богородици, о благодати, о првородном греху, о Страшном суду, или ма који други, – он неће бити у стању да продре у тајанствену природу ниједнога од њих. Пошто нам је Бог даровао блага, вели свети Златоуст, која превазилазе људско схватање, Он с правом захтева од нас веру. Сви наши најважнији догмати туђи су умовању (έρημα λογισμών) и доступни једино вери (πίστεως εχετοα μόνης). На пример: Бог је нигде и свуда. Шта је несхватљивије за разум од овога? И у једном и у другом има много необјашњивог. Бог се не затвара местом, и у Њему нема места. Он нити је постао, нити Себе створио, нити отпочео постојати. Какав разум (ποίος λογισμός) би примио ово, када не би било вере? И зар не би то изгледало смешно? А немати краја (τέλος), – зар то није теже од сваке загонетке? Бог је беспочетан, нерођен, неописан и безграничан, – и то је такође непостижно уму (άπορον). Или, можда би се могла објаснити умом (λογισμω έξετάσαι) бестелесност Божја? Расмотримо. Бог је бестелесан. Шта је то: бестелесан? Једна гола реч; разум (ή έννοια) ништа не извлачи из ње, и ништа не замишља. Када би ишта замислио, он би прешао вештаственом, ономе из чега се образује тело. Значи, када уста говоре о бестелесном, разум не појима о чему она говоре (ούκ οιδε δε ή διάνοια τί λέγει), или појима само толико да бестелесно – није тело… Или још: Божјој природи је несвојствено зло; али сваки бива добар једино по својој вољи; следствено, зало је својствено Божјој природи. Али то је немогуће рећи; сачувај Боже! И још: да ли Бог има биће по својој вољи (θέλων) или против своје воље (μη Φέλων)? Али и то је немогуће рећи. Опет: ограничава ли Бог васељену или не? Ако је не ограничава, онда она Њега ограничава; ако је пак ограничава, онда је Он безграничан по природи (άπειρος τη φΰσει). Још нешто: ограничава ли Бог сам Себе? Ако ограничава, значи: Он је беспочетан не у односу према Себи већ у односу према нама; следствено, беспочетан је не по природи. Тако, свуда долазимо до противречних закључака (πανταχού τά εναντία δει δούναι). Какав мрак, и како је свуда нужна вера (πανταχού πίστεως δει)! Једино је она чврста.¹⁰⁰

Пред сваким божанским догматом разум људски стоји немоћан; и ако је искрен, он мора свој однос изразити признанием: не разумем. Побуни ли се пак пред њиховом загонетном тајанственошћу, они постају за њега бесмислица и лудост, безумље и саблазан.¹⁰¹ Неспособан да схвати и разуме догматске истине, разум људски тиме сводечи да је неспособан бити њихов тумач и творац. Ограничен, релативан, изменљив, огреховљен, разум људски не може стварати безграничне, апсолутне, неизменљиве, безгрешне истине, нити их схватити. Оне прерастају његову категорију појимања и стоје над њим. Оне са сваке стране превазилазе његове силе и способности. Суштином својом догматске истине су сакривене у неиспитаним дубинама мудрости Божје, и, покривене покривалом божанске тајанствености, живе у неприступачној светлости Тросунчаног Божанства, јер разум људски не би могао издржати блесак њихове сунчане божанске тајне. Као што би човек не само ослепио већ и уништио себе, када би се приближио сунчевим протуберанцама, тако би и разум људски уништио себе, када би могао наг продрети у наднебеске висине Тројичног Божанства, где безбројна сунца вечних истина пламте. За пут међу њих, разум људски мора имати покривало вере, и бити обучен у свеоружје еванђелских добродетељи.

У самој ствари, однос разума људског према догматима као вечним истинама Христовим, детерминисан је односом самога Господа Исуса према разуму људском у његовој греховној даности. Шта Господ Христос уопште тражи од сваког човека као услов идења за Њим? – Једно, само једно: да се одрече себе и узме крст свој: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе (άπαρνησάσθω εαυτόν) и узме крст свој, и иде за мном.¹⁰² Одрећи се себе значи: одрећи се себе у целокупној психофизичкој стварности своје огреховљене личности, тј. одрећи се своје душе, своје воље, свога разума, свога ја, свога антропоцентричког, егоистичког закона живота и мишљења. А човек то постиже, када самоодречним подвигом вере у Христа распне себе греху и свему грешном у себи и око себе; када умре греху и смрти, да би оживео безгрешном и бесмртном Господу Христу.¹⁰³ Посебно пак, разум се одриче себе, када престане сматрати себе самобитним творцем истине, мерилом истине, вођом истине, и самоодречним подвигом вере преда себе Господу Христу, да му Он буде и творац истине, и мерило истине, и вођ истине. Човек ће сачувати себе за живот вечни једино ако саможртвеним подвигом вере изгуби душу своју ради Христа, преда је Христу, јер ће је у Њему поново наћи, и то – обновљену, облагодаћену, обесмрћену, овековечену. Јер то је смисао Спаситељевих речи: Ако ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је (εύρήσει αύτην),¹⁰⁴ спашће је (σώσει αυτήν),¹⁰⁵ сачуваће је за живот вечни (εις ζωήν αίώνιον φυλάξει αύτην).¹⁰⁶ Када се човек ради Господа Христа одрекне себе, своје грешне душе, свога грешног разума, свога огреховљеног ја, он свега себе поверава и предаје Господу Христу, умире ради Господа Христа, зрно личности своје сахрањује у Господу Христу. И тада се у божанским дубинама благодати Христове зрно човечје личности разједињује, обезобличује, распада, разлучује од свега греховног и смртног, ослобођава од егоистичке откинутости и осаме, умире за све што је пролазно и грешно, и човекољубиви Господ га оживљује својом бесмртношћу, овековечује својом вечношћу, испуњује својом истином, и тиме оспособљује да роди много божанског рода. Јер то значе Спаситељеве речи: Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, оно једно остане (αυτός μόνος μένει); ако ли пак умре (έάν δέ άποθάνη), много рода роди. Који љуби душу своју, изгубиће је; а ко мрзи душу своју у овом свету, сачуваће је за живот вечни.¹⁰⁷ Другим речима, ако човек не омрзне грешну душу своју, ако се самоодречним подвигом вере не одрекне ње у њеној греховној реалности, и не преда је Господу Христу, онда један остане, сам и усамљен остане, беспомоћан остане у греху свом и смртности својој, бесплодан и неродан остане са свим умом и разумом својим, са свом вољом и делатношћу својом. Ако ли подвигом надумне вере умре своме греху, своме егоизму, своме грешном разуму, и сву судбу своју преда у руке Господу Христу, онда – много рода роди: сачува себе, душу своју, разум свој за живот вечни, умножи и помножи себе бескрајним бројем Христових савршенстава, плиромом живота. Таква је награда за самоодречни подвиг еванђелске вере. Зато апостол Павле, који је на себи самом искусно сав трагизам и сву бесмисленост човека и света без Христа, и подвигом надумне вере познао сву дубину и ширину и дужину и висину љубави Христове,¹⁰⁸ и отада све сматрао за трице и штету према преважноме познању Христа Исуса Господа свога, којега ради је све оставио,¹⁰⁹ – проповеда, да је дужност хришћана, да поробљују „сваки разум на послушност Христу (πάν νόημα εις την ΰπακοήν τοΰ Χριστού)“.¹¹⁰ Предавши себе Господу Христу, и живећи у Њему и Њиме, човек постаје сутелесник Христов,¹¹¹ етернизира душу своју, стиче „ум Христов“, по смелом тврђењу великог Апостола: Ми ум Христов имамо (ημείς νουν Χριστού έχομεν),¹¹² тј. ум хришћана се у богочовечанском телу Христовом – Цркви, на неки неизречено тајанствен начин по дејству благодати, сједињује са умом Христовим, и тако оспособљује за познање Христових божанских истина. Ово благодатно познање вечних божанских истина, оличених и датих у богочовечанској личности Господа Исуса, природна је последица благодатно-подвижничког живота у Цркви Христовој. Ми веровасмо и познасмо (ημείς πεπιστεΰκαμεν και έγνώκαμεν) да си ти Христос, Син Бога живога,¹¹³ изјављују Апостоли Господу Христу, и тиме једном засвагда одређују однос између вере и знања, и постављају новозаветно правило о вери као средству познања вечних истина, откривених Господом Христом. Али и у томе чудесном процесу благодатног удубљивања сазнањем у вечне истине Христове човек апостолске вере у смирености својој драговољно се поверава руководству Цркве, њеном светом, саборном, апостолском, непогрешном разуму. Преображен Христовом вером, човек увиђа, види и признаје, да је саборно, богочовечанско сазнање Цркве једини непогрешни вођ за његово сазнање кроз бездане дубине и недогледне висине божанских истина Христових. И што више благодаћу Божјом и еванђелским подвизима својим понире у неисказано богатство многоразличне премудрости Христове, сложене у Цркви,¹¹⁴ утолико већма распознаје неиспитљиву тајанственост њене суштине, и заједно са Апостолом смирено признаје: Сада видимо као кроз стакло у загонетци (δί έσόπτρου έν αΐνίγματι).¹¹⁵ Таква је природа божанских истина догматских: ма колико благодаћу Божјом човек ушао у њих, никад их не може до дна испитати, сазнати, јер он увек остаје у границама своје људске природе, у категорији човечјега, а оне – изнад свих граница, у својој божанској бескрајности, вечности и неиспитљивости. И Христов човек се, са блаженим осећањем небеске радости, придружује Апостолу, који кличе: О дубино богатства и премудрости и знања Божјега! како су неиспитљиви његови судови и неистражљиви његови путеви!¹¹⁶

Вера никада не губи карактер вере; она остаје вером и у овом и у оном свету, јер је њен предмет – бескрајни, бесконачни, вечни Бог и Господ, са свима својим неисказаним и безбројним савршенствима. На крају свих крајева, Бог увек остаје тајна, вечита тајна и за најсавршеније благодаћу Божјом сазнање људско и разум људски. Тајна Божија никад не престаје бити тајном, зато и вера људска никад не престаје бити вером, већ увек остаје, и у вечном животу остаје. То сведочи Апостол, говорећи: А сад остаје (μένει) вера, нада, љубав, ово троје¹¹⁷, што значи, оне остају и никад не престају,¹¹⁸ ни у овом ни у оном свету, јер стално остају и никад не престају свете божанске истине и тајне, које сачињавају предмет вере наше, љубави наше, наде наше. Вера, љубав и нада јављају се и у овом и у оном свету као главне силе препорођене личности човекове, пошто је Тросунчани Господ обучен у такве бесконачне и неисказане тајне, да увек има премного разлога, да се и у вечном животу однос христочежњивих чланова Цркве нормира вером, љубављу и надом.

Вечне догматске истине су предмет вере; а вера је подвиг који обухвата сву личност човекову, па самим тим и разум човеков. Вера је тиме вера, што вечне догматске истине Еванђеља претвара у живот човеков. Све еванђелске добродетељи, на челу са вером, јесу небески хлеб вечнога живота, којим хранећи се, човек обесконачује себе, освећује себе, обесмрћује себе, облагодаћује себе, усавршава себе до крајњих граница своје боголикости. При томе, и сам разум, као органски део човекове боголике личности, добија своју дубину и ширину и висину. У том процесу усавршавања себе благодатним подвизима еванђелским, догмати као вечне божанске истине постају нормативна и регулативна начела целокупног живота човековог, а тиме и целокупне мислене делатности његове. Благодатни живот човеков у Цркви неминовно постаје извором благодатног познања вечних истина догматских. Доживљујући их као суштину свога живота, човек постиже њихову истинитост, и неопходност, и спасоносност за људску личност уопште. Притом се може поставити еванђелско начело и правило, еванђелски категорички императив: Твори, да би познао. Јер то је смисао Спаситељевих речи: Ако ко хоће његову (тј. Бога Оца) вољу творити (το θέλημα αύτοΰ ποιεΐν), дознаће (γνώσετοα) је ли ово од Бога.¹¹⁹ Све што је Христово – остварљиво је, оваплотљиво је. Јер у Господу Христу нема ничег апстрактног, ничег иреалног; Његова је јединственост у томе, што је Он оваплоћени Бог и што су у Њему као таквом оваплоћене све божанске истине. А пошто се оваплотио Бог, и са Њим све божанске истине, то значи све су оне остварљиве, оваплотљиве у сфери људског живота, и то у границама времена и простора. О томе сведочи цео Нови Завет и сва историја Цркве Христове.

Претварајући благодатним подвизима вечне догматске истине у свој живот, Христов човек поступно улази у разумевање ових истина, али увек под руководством светог и саборног разума Цркве васељенске. Притом, сасвим природно: познање следи из вере; вера као начин живота и мишљења постепено води из знања у знанье. Али што више расте у благодатном разумевању догматских истина, подвижник вере се све више и више учвршћује у убеђењу, да је Откривење – Откривење, ане знање.

Овакво гледиште на однос између догмата и разума, вере и знања, налази своју пуну потврду у учењу светих Отаца и Учитеља Цркве. Тако, свети Кирил Александриски расуђује о томе: „Нужно је веровати, да би се разумело. А што се истине божанске примају вером, из тога не следи да се ваља потпуно отказати њихова проучавања, него се пре треба старати да се уздигнемо бар до оног не сасвим јасног разумевања ових истина, за које Апостол вели: видим као кроз стакло у загонетци. Стога добро чине када тврде, да не треба најпре познати па онда веровати, него стављајући прво веру, знање мећу на друго место. Јер знање следи за вером, а не претходи јој, по речима: аще не увeрите, ниже имате разумeти (Ис.7:9). Проста и нерадознала вера на тај начин сачињава неку врсту темеља, на коме се после већ зида знање, које нас мало по мало приводи у меру раста Христова и у човека савршена и духовна.¹²⁰ Тако гледа на однос између вере и знања и блажени Августин: „Верујемо, да бисмо познали; а не знамо, да бисмо поверовали“.¹²¹ Знање о Богу расте са вером у Бога. Уколико човек благодатним подвизима напредује у вери, утолико напредује у познању предмета и истина вере. Свети Златоуст благовести: „Вером се стиче знање о Богу (δια της πίστεως ή γνώσις), и без вере немогуће је познати Га.“¹²² При томе вера је критеријум (κριτήριον) знања о Богу и божанским догматима.¹²³ По Тертулијану, вера претходи знању, јер „упућује разум достигнућу истинитог знања“.¹²⁴ Наглашавајући недомислимост многога у учењу о Светој Тројици, свети Василије Велики види у томе разлог за што јачу веру у Њу, и пише против јеретичког рационализма Евномијевог: „Ако све будемо мерили својим разумом и претпостављали да оно што је непостижно за разум, сасвим не постоји, онда ће пропасти награда вере, пропашће награда наде. Чиме ћемо постати достојни оних блаженства, која су нам припремљена под условом вере у невидљиво, ако будемо веровали само ономе што је очигледно за разум?“¹²⁵ Као продужујући мисао светог Василија Великог, блажени Августин вели: „Вредност вере се и састоји у томе, што она верује не видевши. Јер шта је велико у томе, ако људи верују ономе што виде, по мисли самога Господа, који, изобличујући ученика, говори: яко видевь мя, вероваль еси; блажени не видешiи, веровавше“.¹²⁶ Вера је не ствар логичких доказа, већ поверења у Господа, као највишег извора свих истина вере¹²⁷. Суштина свих истина вере је погружена у невидљиво.¹²⁸ Онима који веру условљују доказима разума, свети Касијан вели: „Ти тражиш доказа ономе што је речено Богом? Ја ти га дати нећу. Бог је то казао; Бог је то рекао; за мене Његова реч и јесте највиши доказ. Доказе остављам на страну, клонећи се спорова; да бих веровао за мене је доста знати само Онога који говори. Вера ми не допушта да сумњам у речено, не допушта да га судим. Зашто да истражујем на који је начин истинито оно што је Бог казао, када не треба да сумњам у истинитост онога што је Богом казано“.¹²⁹ Разум је дужан да се према божанским истинама вере односи са побожним страхопоштовањем, јер Бог и све што је Божје несравњено превазилази наш разум.¹³⁰ Стога је основно правило за разум људски при третирању вечних догматских истина: не мудровати више него што ваља мудровати, него мудровати целомудрено (φρονεΐν εις το σωφρονεΐν) по мери Богом дане вере.¹³¹

У Господу Христу дате су једном за свагда вся божественныя силы, яже къ животу и благочестiю,¹³² и објављене све божанске истине спасења, те је Спаситељ на Тајној вечери и могао рећи ученицима својим: Вся, яже слышахъ отъ Отца моего, сказахъ вамъ.¹³³ Све што је Господ Христос открио и дао људима вечно је, непроменљиво је, апсолутно је, зато што је Он сам вечан, непромењив, апсолутан: Исус Христос је јуче и данас исти и вавек.¹³⁴ Али Његово неисказано човекољубље врхуни у томе, што је Он себе таква, и такво своје учење, у свој богочовечанској пуноћи оставио Цркви, као телу своме, коме је Он глава, и у коме борави непрестано.¹³⁵ Објављујући Црквом и из Цркве сву вољу Божју.¹³⁶ Апостоли бацају анатему на свакога који ма у чему изврће Еванђеље Христово и његове вечне, неизменљиве истине: Аще мы, или ангелъ съ небесе благовестить вамъ паче, еже благовестихомъ вамъ, анавема да будетъ.¹³⁷

Свесна тога, Црква Христова са серафимском ревношћу чува све догматске истине Откривења у њиховој божанској чистоти и неизменљивости. Али као Богом постављени чувар и тумач Светог Откривења, она, вођена Духом Светим, објашњава, тумачи и формулише догмате онако како је Дух Свети упућује и учи. Она то чини с обзиром на потребе својих верника, да би богооткривене истине догматске учинила приступачнијима људском сазнању и пријемчивости. Радећи тако она ништа ново не уноси у свете догматске истине, већ их само изражава на нов начин, даје им друкчију одору са вербалне стране. Али у овој делатности својој она је непогрешива, јер дејствује безгрешним Господом Христом у Духу Светом, који је чува од сваке заблуде и обмане.¹³⁸ Непрестано се бринући о спасењу својих верних, Црква је у борби са јеретицима на разне начина истицала и изражавала догматске истине Откривења, због чега је створила и нарочите изразе, којих нема у Светом Писму, али које је изазвала потреба времена, као на пример изразе: једносуштан (ομοούσιος), Богочовек (Θεάνθρωπος), оваплоћење (ένσωμάτωσις, ένσαρκος παρουσία), вачовечење (ένανΦρώπησις), Богородица (Θεοτόκος), Богомајка (Θεομήτωρ), Приснодева (Άειπάρθενος) и тд. Да би верне сачувала од јеретичких заблуда и саблазни, Црква је, нарочито на Саборима, раскривала, објашњавала и тумачила поједине догмате, као на пример: на I Васељенском сабору догмат о једносушности Лица Пресвете Тројице, догмат о Божанству Сина; на II Вас. сабору догмат о Божанству Светога Духа; на III Вас. сабору догмат о оваплоћењу Бога Речи и догмат о Светој Богородици; на IV Вас. сабору догмат о Богочовечанству Господа Христа; на V и VI Вас. сабору догмат о двема вољама и дејствима у Господу Христу; на VII Вас. сабору догмат о светим иконама; на Картагенском сабору догмат о првородном греху и благодати; на Лаодикиском сабору догмат о тајни миропомазања, и тд.

Оваквим својим радом Црква није ништа ново уносила у догматско учење Светог Откривења, нити га мењала; она је само у новом облику објављивала оне догмате, који су у њој одувек постојали као богооткривене истине и као опште, васељенско, апостолско вероучење. То потврђује и чињеница, што су Оци Сабора своје одредбе вере обично пропраћали усклицима: „То је вера апостолска! то је вера отачка! то је вера васељенска!“ Сазнање Цркве о апсолутној истинитости, неопходности и спасоносности светих догмата увек је било подједнако живо и силно, само га је Црква, изазивана разним потребама свог историског живота, изражавала на Саборима с новом силом и давала му нове изразе. Догмата су у Цркви увек били догмата, како за време Сабора, тако и пре и после њих; Црква их је увек подједнако и потпуно била свесна, само у својој богомудрој увиђаваности понекад је јаче наглашавала неке од њих, с обзиром на потребе својих верника. Оличавајући собом живо богочовечанско тело вечних догматских истина, Црква непрестано поседује оне исте богооткривене истине, које су јој још у почетку уручили сам Господ Христос и његови свети Апостоли. И када говори догматске истине, она – своје говори, као из Бога, пред Богом, у Христу говори.¹³⁹ Она мисли кроз догмате; она кроз њих и помоћу њих сазнаје и осећа себе као себе; ван њих она је немогућа, као и они ван ње. Свесна себе као живог тела догматских истина, она је самом природом свога светог, саборног и апостолског сазнања и осећања одређена да вечне истине Откривења разјашњава и формулише према потребама свога историског живота. Радећи тако, она поступа у духу и по духу Откривења, које поседује и чува. Јер ни Тројични Господ није одједном открио људима све истине Откривења, већ их је објављивао постпуно, према потребама људи и њиховој пријемљивости. То потврђује апостол говорећи: Многочастнь и многообразна древле Богъ глаголавый отцемъ во пророцехъ, въ последокъ днiй сихъ глагола намъ въ Сынь.¹⁴⁰ Зашто је Бог тако поступао? На то свети Василије Велики одговара овако: „Домостројитељ нашего спасења уводи нас у велику светлост истине после поступног навикавања на њу, јер штеди нашу немоћ. У дубини богатства премудрости своје и у неиспитаним судовима разума свог, Он је одредио за нас ово лако и згодно руководство, привикавајући нас испрва да гледамо сенке предмета и посматрамо сунце у води, да не би, приступивши одједном гледању чисте светлости, обневидели. На том је основу и измишљен закон, имый сень грядущихъ (Евр.10:1), и праслике у пророка – та претсказивања истине, ради обучавања очију срца, да би подесан постао за нас прелаз од њих ка премудрости у тајни сакривеној“.¹⁴¹ А свети Григорије Богослов овако расуђује о томе: „У току векова догодила су се два знаменита преображаја (μεταθέσεις) живота људског, који се називају два завета и, по познатој речи Светога Писма, потреси земље (σεισμοί γης, Агеј 2:7). Један је водио од идола Закону, а други од Закона Еванђељу… Али се са обадва Завета десило једно исто. Шта управо? Они су увођени не одједаред, не при првом потхвату за дело. Због чега? Да би сазнали, да нас не принуђују већ убеђују (μη βιασθωμεν, αλλά πεισθωμεν). Јер што није драговољно, није ни трајно, као што се поток или растиње не могу задржавати силом. Што је драговољно, трајније је и чвршће. И једно је дело онога који употребљава насиље, а друго је сопствено наше. Једно је својствено насилничкој власти, а друго – Божјем правосуђу… Стари Завет је јасно проповедао Оца, а мање јасно Сина; Нови Завет је открио Сина и указао на Божанство Духа. Сада борави с нама Дух, дајући нам јасније познање о Себи. Јер није било безопасно, пре но што се исповеди Божанство Оца, проповедати јасно Сина, и пре но што се призна Божанство Сина, – изразићу се мало смелије, – обремењивати нас проповеђу о Духу Светом и подвргавати нас опасности да изгубимо последње силе, као што бива са људима који претоваре себе прекомерном храном, или који још слаб вид свој управљају на сунчеву светлост. Требало је да светлост Свете Тројице озарава просветљаване постепеним додавањима (ταϊς κατά μέρος προσθήκαις), и, каκο говори Давид, восхожденiями (άναβάσεσι, Пс.83:6), наступањима из славе у славу и напредовањима“.¹⁴²

Та поступност у откривању божанских истина огледа се и у проповеди самог Господа Христа, који говори час у причама, час у сликама, час отворено и јасно, а час прикривено и алегорички. Угледајући се на Њега, поступају и свети Апостоли.¹⁴³ По угледу и на Њега и на њих, поступа и Црква Православна, када божанским истинама Откривења у разним временима даје разне изразе и објашњења. А када се указивала потреба, да се извесне догматске истине Светог Откривења обуку у неизменљиве формуле, она је и то чинила. Такав је случај са никео-цариградским Симвољом вере. Саставивши га као руководство и образац вере за сва времена, Црква је објавила да је он неизменљив не само по садржини већ и по облику, по букви (=по слову).

У свој разноврсној догматској делатности својој Црква проповеда и исповеда једно и исто Откривење, једне и исте догматске истине. То се ни у ком случају не може и не сме сматрати ни као промена суштине, ни као еволуција догмата. „Као што је сунце, то саздање Божије, у целом свету једно исто, тако и проповед истине свуда сија и просвећује све људе који желе да дођу до познања истине. Ни најсилнији у речи од претставника Цркве неће рећи више него што је речено самим учењем (Христовим), јер нико није већи од Учитеља, нити ће слаб у речи умањити Предање. Пошто је вера једна и иста, то и онај који о њој много каже не додаје, и ко мало каже не умањава је. Веће или мање знање неких, по мери разумевања, састоји се не у мењању саме садржине, не у томе да се измишља други Бог… или други Христос, или други Јединородни, већ у томе да се марљиво испита мисао казанога у причама и да се доведе у сагласност са садржином вере и да се открије ток дела домостроја Божјег односно рода људског“.¹⁴⁴ Од нарочитог је значаја у овом погледу мишљење Викентија Леринског. Задржавајући се на речима апостола Павла: Предаше сохрани (1Тим.6:20), он овако расуђује: „Предање, вели Апостол, сачувај. Шта је Предање? То што ти је поверено, а не што си ти пронашао; то што си примио, а не што си сам измислио; то није дело ума него учења, није приватна својина него свенародна предаја; дело које је до тебе дошло, а не тобом откривено; у односу према њему ти ниси проналазач него стражар, нисти оснивач него следбеник, ниси вођ него вођен. Предаше, говори Апостол, сохрани, то јест, талант вере васељенске сачувај у потпуности, неповређености. Што ти је поверено, то и нека остане у тебе, то ити предаји. Добио си злато, злато и предаји. Нећу да ми подметнеш место једнога друго; нећу да ми место злата преваром потуриш олово или бакар; нећу злата на изглед, дај га у природи… Учи томе чему су тебе учили, и говорећи ново, не реци новачење… Можда ће стога неко рећи да у Цркви Христовој не треба да буде никаквог напредовања вере. Напротив, оно мора бити, и притом највеће… Само ово напредовање мора бити стварно напредовање а не промена вере (vere profectus sit ille fidei, поп permutatio). Напредовање је када се ова или она ствар развија (amplificetur) сама у себи, а промена – када се нешто из једнога претвара (transvertatur) у друго. Треба, дакле, да расте и развије се у току векова до највишег степена разумевање, знање, мудрост, како сваког хришћанина, тако и свих заједно, како једнога човека, тако и целе Цркве, али само – у истом роду, тј. у једном и истом догмату, у једном и истом смислу, у једном и истом предмету схватања. Вера је дело душе, али у овом погледу личи на тела. Са умножавањем година тела се развијају, али остају то што су била. Цветно доба детшѢства и зрели старачки узраст веома су међу собом различии; па ипак, старци постају они исти који су пређе били деца, тако да, и ако се раст и изглед једног те истог човека мења, ипак природа човекова остаје неизмењена и личност иста…. Колико има делова тела у детета, толико их је и у одраслога; и ако се што додало у току времена, опет је све то и раније постојало у зачетку, те се тако после у стараца не јавља ништа ново што се није раније тајило у деце… Том закону напредовања неопходно треба да следи и догма хришћанске вере. Нека и она с годинама јача, са временом се шири, са вековима уздиже, али ипак остаје неразрушива и неповређена, цела и савршена у свима подразделима својих делова, у свима, тако рећи, органима и чувствима својим, без и најмање промене, без икаквог губитка у свом садржају, без икакве измене у својим одредбама… На црквеној њиви преци наши су посејали у старини зрневље пшенице, – вере… А пошто крај и почетак не треба да противрече један другоме, то ће бити законито и доследно ако од пшеничког усева ми пожњемо род, род догматске пшенице. Нека се првобитне саднице, у току времена развијајући се постелено, и сада ђубре и негују; но својства њихова ни у ком случају не могу бити измењена. Нека им се додаје облик, изглед, рашчлањавање, али природа сваке врете мора остати иста… Само оно што је земљоделством Божјим по вери отаца засађено у Цркви, нека се старањем синова негује и чува, нека цвета и зри, нека напредује и усавршава се. На тај начин треба догмате небеске философије (caelestis philosophiae dogmata) у току времена учвршћавати, углађивати, очишћавати (excurentur, limentur, poliantur); али их не треба мењати, ни сасецати, ни унакажавати“.¹⁴⁵

Како су свети Оци схватали рад Цркве на санкционисању и формулисању догматских истина Светог Откривења показује нам акт IV Васељенског сабора (451 год.), упућен цару Маркијану. У њему свети Оци саборски пишу: „Вера никејска довољна је за верне; али се мора стати на пут онима који покушавају да кваре веру, не што би се никејској вери нешто ново додало, него да би се новачење јеретика обелоданило. Тако је, на пример, православна вера односно Светога Духа исказана довољно за верне још у речима (никејског Символа): верујем у Светога Духа; али су Оци (II Васељенског сабора) због духобораца додали томе још: Свети Дух је Господ и Бог, и од Оца исходи. Исто тако се и наука о оваплоћењу још у никејском Символу садржала речима: Он сиђе и йостаде тело и човек; али сатана некоје заведе, те једни порекоше рођење Бога од Деве и одбацише израз Богородица (Θεοτόκος), а друга објавише да је Божанство Сина променљиво и подложно страдању,… једни тајну сједињења (двеју природа у Господу Христу) порекоше и индивидуалну појаву (Господа Христа) показаше као проста човека или пророка, а друга истакоше разлику природа, ради чега су Оци: Василије Велики, папа Дамас и Сабори: у Сардици и Ефесу, нашли за потребно да помисле и на нова објашњења старе никејске вере. Али се не сме казати: овде би се могло стати и остати, јер ни јеретици на том не застају, као што је и свети Кирил у својој посланици западњацима, Проклу цариградском и Јовану антиохиском, нашао за потребно да помисли на нове допуне у погледу вере“.¹⁴⁶

Једини извор догмата јесте Свето Откривење. Али пошто су извесни догмата Светог Откривења у току времена излагани од стране Цркве у кратким, сажетим обрасцима вере или символима, у одредбама Васељенских и Помесних сабора, и у вероисповедањима светих Отаца, то ови служе као непосредни извор догматичкој науци.

а) Символи. Потстакнута потребама верних или изазвана заблудама јеретика, Црква је још од апостолских времена изражавала своју богооткривену веру у облику кратких символа, које је затим на првом и другом Васељенском сабору заменила општеобавезним Симвољом вере, званим Никеоцариградски.

Ма да су у Апостолским Црквама још од почетка постојали символи у облику предања, ми их тек касније, нарочито од четвртог века, налазимо записане код светих Отаца и Учитеља Цркве. Тако, свети Кирил Јерусалимски назива символ Јерусалимске Цркве „светом и апостолском вером“,¹⁴⁷ и тиме посведочава његову апостолску древност. Символ гласи: „Верујем у једнога Бога Оца, сведржитеља, творца неба и земље, свега видљивога и невидљивога. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божија јединороднога, рођенога пре свих векова од Оца, Бога истинога; кроз којега је све произашло; који се оваплоти и вачовечи, распетога и погребенога; који васкрсе из мртвих у трећи дан; који узиђе на небеса и седе с десне стране Оца, и који ће доћи у слави да суди живима и мртвима, чијем царству неће бити краја. И у јединога Светога Духа, Утешитеља, који је говорио кроз пророке. И у једино крштење ради опроштаја грехова; и у једину свету васељенску Цркву; и у васкрсење тела; и у живот вечни.“¹⁴⁸ Символ Александриске цркве свети Александар александриски назива „апостолским догматима цркве.“¹⁴⁹ Наводећи символ Антиохиске Цркве, свети Јован Касијан примећује да је „у овом символу изложена вера свих Цркава,… пошто је вера једна за све Цркве.“¹⁵⁰ О символу Римске Цркве Руфин пише да је апостолског порекла.¹⁵¹ Износећи пред Оце I Васељенског сабора символ Кесаријске Цркве, Јевсевије кесариски се овако изражава: „Како смо примили од епископа који су нам претходили, и како смо се при првом оглашењу и при примању крштења научили из Божанских Писама, како смо веровали и учили у презвитерству и у самом епископству,тако верујемо и сада, и износимо пред вас нашу веру.“¹⁵² Излажући и бранећи символ Кипарске Цркве, свети Епифаније говори поборницима православља: „Нека умукну јеретици против свете Деве, чисте невесте Христове, то јест, матере наше свете Цркве, јер синови њени чувају веру по прејемству од својих светих Отаца, то јест од светих Апостола, који су им такође заповедили да је предају и проповедају и својој деци. Будите и ви синови Апостола и предајите ово учење својој деци;… поучавајте их, руководите, упућујте непроменљиво у овој светој вери васељенске Цркве, коју је од Апостола Господњих примила на чување света и једина Дева Божја.“¹⁵³

По свима овим символима древних Апостолских Цркава види се да је у њима опширније разрађена и изложена Спаситељева еванђелска формула крштења: Во имя Отца и Сына и Святаго Духа. То је чињено не стога што је вера апостолска била недовољна, већ штосу опширније излагайте ове вере у облику символа изискивале потребе Цркве при спремању и крштавању оглашених и при сузбијању лажних учења јеретичких. Иако се ови символи донекле разликују по слову, они су једно по духу. Али саборно сазнање васељенске Цркве, побуђено потребама времена, саставило је, на основу божанског учења Светог Откривења и символа древних Апостолских Цркава, општеобавезни, завршни, неизменљиви Символ вере на првом (325 г.) и другом (381 г.) Васељенском сабору, који је по местима где су ови Сабори држани назван Никеоцариградски. У њему су једном за свагда изложене главне догматске истине богооткривене вере апостолске, због чега га је васељенска Црква објавила за неизменљиви образац вере свих времена. Општу обавезност и неизмешѢивост Никеоцариградског символа потврдили су потоњи Васељенски сабори. Тако су Оци IV Васељенског сабора халкидонског (451 г.), по прочитању овог Символа, једнодушно и једногласно изјавили: „То је вера Отаца! То је вера Апостола! То верујемо сви ми; то верују православии! Анатема ономе који друго верује“!¹⁵⁴

б) Одлуке Васељенских и Помесних сабора. Поред символа за догматику су од велике важности одлуке Васељенских, као и оних Помесних сабора који су потврђени од стране Васељенских,¹⁵⁵ у којима су свети Оци, дејствујући благодатно по васељенском разуму Цркве, подробније изложили извесне догмате вере, који се налазе у Светом Писму и Светом Предању. У овим се одлукама обично садрже закључци, до којих су саборски Оци долазили после дугах расправљања и многобрижних истраживања дотичних догматских истина у Светом Писму и Светом Предању васељенске Цркве. Стога су такве одлуке израз светог, апостолског, саборног сазнања и осећања васељенске Цркве Христове, која живи и дејствује богооткривеним истинама Светога Писма и Светога Преданна. Такве су одлуке: I Васељенског сабора о лицу Господа Исуса Христа, II Васељенског сабора о Божанству Светога Духа, III Вас. сабора о Пресветој Богородици, IV Вас. сабора о двема природама у Господу Христу, петошестог Вас. сабора о двема вољама и дејствима у Господу Христу, VII Вас. сабора о светим иконама.Свесеовеодлуке јављају као потребно разјашњење Никео-цариградског Символа вере. Такву важност има и оно догматско учење Цркве, које се местимице налази у појединим правилима Светих Апостола, Васељенских и девет Помесних сабора. На пример, учење: о Светој Троици,¹⁵⁶ о бесеменом рођењу Господа Исуса Христа,¹⁵⁷ о првобитној природи човека,¹⁵⁸ о прародителѢском греху,¹⁵⁹ о благодати,¹⁶⁰ о Цркви,¹⁶¹ о крштењу,¹⁶² о миропомазању,¹⁶³ о Евхаристији,¹⁶⁴ о покајању,¹⁶⁵ о свештенству,¹⁶⁶ о браку,¹⁶⁷ о светим иконама,¹⁶⁸ итд.

в) Вероисповедања светих Отаца и Учитеља Цркве. Потстицани потребама времена поједини Оци и Учитељи Цркве излагали су у нарочитим вероисповедањима догмат ске истине, које се, кратко и сажето изражене, налазе у символима и одлукама Васељенских и Помесних сабора. Сва таква вероисповедања, која је васељенска Црква одобрила и потврдила као истинити израз свога светог, саборног и апостолског учења, имају велику важност за догматику. Такво вероисповедание, прво по времену и важности, припада светом Григорију Чудотворцу, епископу неокесариском (III век). Оно је уживало особити углед у неокесариској цркви, а одобрено је и утврђено на VI Васељенском сабору.¹⁶⁹ У старој Цркви било је такође у великом уважењу вероисповедање светог Лукијана Мученика, презвитера, у коме је необично силно била изражена вера Цркве у Свету Тројицу, насупрот јеретичком учењу Савелија и Павла самосатског.¹⁷⁰ Од велике је важности вероисповедание светог Василија Великог, уперено против савремених му лажних учења о Светој Тројици.¹⁷¹ Важно је тако исто „Кратко изложение православне вере“ светог Атанасија Синаита (+700), које има облик кратког катихизиса, као и светог Софронија, патријарха јерусалимског, исповедање вере у Свету Тројицу и две природе у Господу Христу, које је одобрено на VI Васељенском сабору.¹⁷² Од важности је такође и исповедање вере Теодора, патријарха јерусалимског, у коме се јасно и разговетно излаже учење о триипостасности и једносушности Тројичног Божанства. Ионо је одобрено на VII Васељенском сабору.¹⁷³

Треба споменути још вероисповедание, познато под именом Символа светог Атанасија Великог. Оно ужива нарочити углед међу римокатолицима и протестантима. У њему се јасно и језгровито излаже учење о разлици и једносушности трију Лица у Богу, и о начину сједињења двеју природа у личности Богочовека Христа. Али очигледно је да ово вероисповедание не припада светом Атанасију, ни његовом веку, јер је цело уперено против несторијанског и монофизитског учења јеретичког, што сведочи да се није могло појавити пре петога века.¹⁷⁴

Од каснијих изложења вере, која нису одобрена нити утврђена на Васељенским саборима, те према томе имају вредности само уколико се слажу и уколико изражавају једино, свето, саборно и апостолско учење васељенске Цркве Христове, изражено у символима и вероисповедањима древне Цркве, споменућемо неколико.

1) Изложење православне вере, од светог Григорија Паламе, архиепископа солунског (XIV век); 2) Исповедање православне и неповређене вере Христове, од Генадија, патријарха цариградског, које је он саставио на захтев султана Мехмеда II, по заузећу Цариграда;¹⁷⁵ 3) Катихизис, од Мелетија Пиге, патријарха цариградског; 4) Три догматичке посланице патријарха цариградског Јеремије, упућене виртембершким протестантским богословима (15761581 год); 5) Исповедање, од јерусалимског патријарха Доситеја, које је 1672 г. одобрио Јерусалимски сабор, а године 1723 послато руском светом Синоду од стране свих православних патријараха као образац тачнога изложења вере.¹⁷⁶ Примљено од стране руског светог Синода, оно је њиме касније издато (1838 год.) на руском језику под насловом: Посланiе патриарховъ православнокаволическiя Церкви о православной вере; 6) Православное исповеданiе, од митрополита кијевског Петра Могиле, које је било расматрано и исправљано на Саборима: у Кијеву (1640 год.) у Јашу (1643 год.), и затим одобрено од свих православних патријараха, и издано под насловом: Православное исповеданiе каволической и апостолской Церкви восточной.

Задатак догматике je да у систему изложи свете догмате Откривења, онако како их има, чува, предаје и објашњава једина, света, саборна и апостолска Црква Христова. Она несме уносити ништа ново у вечне догматске истине Цркве, али јој је дужност да их излаже што је могуће приступачније и пријемљивије за религиозно сазнање верних. Она потире свој задатак и престаје бити православном науком ако при систематском излагању светих догмата наруши у ма ком погледу догматско учење Православне Цркве.

Да би догматика испунила свој задатак, неопходно је потребно да у своме бескрајно одговорном послу има не само стручног већ и непогрешног руковођа. Такав руковођ не може бити човек, нити ишта човечије, због ограничености, релятивности, огреховљености свега људскога. Не може бити ни само Свето Откривење, због разлога које смо напред изнели при расматрању питања о односу између Откривења и догмата, и између Откривења и Цркве. Такав руковођ може бити само Једина, Света, Саборна и Апостолска Црква Христова, која живи изнад свих људских релативности на висинама богочовечанске непогрешности и коју Дух Свети води кроз мрачну и страшну историју овога света путем безгрешне истине Христове, држећи њено васељенско сазнање и осећање у границама божанске непогрешности. Стога је православии догматичар дужан да се у своме раду руководи искључиво тим васељенским сазнањем и осећањем Цркве. Он то може постићи ако благодатним подвизима еванђелским постане сутелесник у вечно живом богочовечанском телу Цркве, јер само на тај начин биће у стању да непрестано осепа и сазнаје све божанске истине, којима се храни и живи васељенско сазнање и осећање Цркве Христове.¹⁷⁷ Верско сазнање и осећање савремене Цркве Православне у суштини је продужење оног светог, саборног и апостолског сазнања, које Цркву од пометка карактерише као богочовечанско тело Христово. Оно је увек свето, увек саборно, увек апостолско, увек богочовечанско, увек васељенско; његов се континуитет не може никад прекинути ничим, јер га силом својом божанском етернизира Дух Свети, који у Цркви непрекидно борави. И оно, Духоносно и Духоношено, путује кроз све историске мене и промене, остајући у суштини једно, свето, саборно, апостолско и васељенско. Отуда је за догматичара насушна неопходност да се свом душом, свим срцем, свим умом молитвено погрузи у то свето, саборно, апостолско и васељенско сазнање Цркве, да би њиме и из њега нормирао сав свој рад на пољу догматичке науке. Притом он несме заборављати благословену реч Господа Исуса, да само чисти срцем виде Бога и вечне истине Божје.¹⁷⁸

Нема сумње да свето саборно, апостолско, васељенско сазнање Цркве нарочито пројављује себе на Васељенским саборима, у списима богомудрих Отаца, у богослужбеним књигама и благочестивим обичајима и веровањима, заснованим на древном апостолском Предању. Добро је при томе имати на уму Оригеново правило: „Предметверетребадабуде само она истина, која се ни у чему не разилази са апостолским и црквеним Предањем“.¹⁷⁹ О неопходности богомудре опрезности у разликовању богооткривених догматских истина Светог Писма и Светог Предања од апокрифних и подметнутих истина и истиница људских, необично мудро пише учитељ црквени Викентије Лерински: „Характерна је особина православних да чувају предања и завете светих Отаца, осуђујући непотребна новачења по поновљеној речи Апостола: Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примнете, нека буде анатема (Гал.1:8)… И тако,чимсе покаже трулеж какве заблуде,… одмах ваља сабрати мишљења предака… Али, ваља купити мишљења оних Отаца, који су живели, учили и боравили у вери и васељенској заједници: свето, мудро, непрекидно, и удостојили се да с вером отпочину у Христу, или да блажено умру за Христа. А њима треба веровати по овом правилу: то што сви, или многи, једнодушно примају, држе и предају отворено и стално, као по каквој претходној међусобној сагласности учитеља, – то треба сматрати потпуно поузданим и несумњивим“.¹⁸⁰ У истом врло значајном спису, само на другом месту, овај учителе Цркве пише: „У самој васељенској Цркви треба се на сваки начин држати онога што су свагда, што су свуда, што су сви веровали (quod semper, quod ubique, quod ab omnibus creditum est); jep у ствари и у правом смислу само то и јесте васељенско, што потпуно све собом обухвата, као што показује и само значење ове речи. А овоме правилу ми ћемо бити верни једино тако, ако будемо следовали свеопштости, древности, сагласности. Следовати свеопштости значи признавати за истину само ону веру, коју исповеда сва Црква на свом земном шару; следовати древности значи ни у ком случају не отступати од учења, којега су се несумњиво држали наши свети Оци и преци; следовати, најзад, сагласности значи у самој древности примати само оне одредбе вере и решења, којих су се држали сви, или, у крајњем случају, готово сви пастири и учитељи“.¹⁸¹

Сви догмати сачињавају једну недељиву органску целину. Сваки од њих има исти извор; сваки има своје живо и животворно место у богочовечанском телу Цркве; свакоме припада бескрајна божанска вредност, и неизменљивост, и сила. При систематском излагаљу догматског учења Цркве догматичар мора, на првом месту, водити рачуна о тој органској, унутрашњој повезаности светих догмата. А то ће постићи, ако их буде посматрао из богочовечанске перспективе васељенске Цркве Христове. Тиме обухвата и порекло светих догмата, и њихово место у историји васељенске Цркве. Према томе, најцелисходнији метод православне догматике јесте: догматско-историски. Према овом методу сваки се догмат има расматрати: у његовој црквеној дефиниции, затим у Светом Откривењу као извору, и, најзад, у његовој историчности. То значи, сваки се догмат има расветлити у свој његовој онтолошко-историској битности: изнети његову дефиницију од стране Цркве, и показати на основу чега је Црква из Светог Откривења дала дотичну дефиницију. Утом циљу, сваки се догмат има да расветли, објасни и протумачи доказима из Светог Откривења, при чему се и Стари и Нови Завет има тумачити онако како их тумачи Православна Црква кроз Васељенске и Помесне саборе, и свете Оце и Учитеље. А то значи да се сваки догмат има разгледати у светлости сведочанстава Светог Преданна, како је оно изражено у одлукама Васељенских и Помесних сабора, у списима светих Отаца и Учитеља Цркве, у богослужбеним књигама и древним обичајима свете, саборне, апостолске Цркве васељенске. На тај се начин сваки догмат у потребној мери осветљава и са историске стране, и показује какво је место у које доба заузимао у животу Цркве. Притом се догматика стара да изнесе заблуде, које су у разна времена ницале око разних догмата. То значи, њена је дужност да у потребној сразмери изложи разна јеретичка учења.

Пошто су предмет догматике вечне догматске истине Светог Откривења, које говоре о Богу у његовој суштини, и о Богу у његовом односу према свету и човеку, то се и догматика дели у два дела, од којих сваки има своје подразделе. Први део расматра Бога у суштини, а други расматра Бога у његовим односима према свету и човеку. Према томе, у први део улазе догмати: о постојању Бога, о каквоћи и степену богопознања, о бићу Божјем и његовим својствима, о јединству бића Божјег и о Светој Тројици. А у други део улазе догмати: о Богу као Творцу света, о Богу као Промислитељу, о Богу као Спаситељу, о Богу као Осветитељу, и о Богу као Судији.

Историја догматике дели се на два периода: први обухвата време од апостолског доба до светог Јована Дамаскина (VIII век), други – од светог Дамаскина до данас.

1. Први период. У овом периоду разрађен је огроман догматски материјал. Свестрано су догматске истине Светог Откривења разјашњаване, излагане, формулисане, санкционисане. Сав црквени живот испуњен је живом догматском вером, која се пројављује у многостраној делатности Цркве. Мученици умиру за догматске истине вере; Исповедници их неустрашиво исповедају; Оци и Учитељи Цркве их свестрано изучавају, излажу, објашњавају, бране и богомудро проповедају. Сав многоструки живот Цркве своди се на што потпуније остварење и изложење светих истина догматских. На тај начин се шири и учвршћује богоотривена апостолска вера, а сузбија лаж незнабожачких и јеретичких учења и живота. И мишљу и делом остварују се у благодатном животу Цркве вечне истине догматске у свеукупној њиховој интегралној датости, само разрађене у личне подвиге и претворене у лично достојање сваког сутелесника Богочовечанског Тела Христовог. Напоредо се продубљује и благодатно црквено сазнање и благодатно црквено искуство: и идејна и емпириска стварност узраста у новој догматској категорији живота и мишљења, богочовечанској категорији, у којој се и сав живот човеков и мишљење креће и бива и јесте од Оца кроз Сина у Духу Светом. Жива побожност, и временом и срцем ближа чудесном Спаситељу, уобличавала је своја дубока и нова благодатна доживљавања богооткривених догматских истина у превасходне облике речи и мисли; устостручавала род еванђелског семења небеских истина догматских, засејаног Спаситељем по благодатној њиви Цркве; упетостручавала и удвостручавала таланте небеских дарова; увећавала богочовечанско богатство света, и све то слагала у пребогате догматске ризнице једине, свете, саборне и апостолске Цркве Христове, да се њима богате и издржавају до краја времена сви гладни и жедни вечних истина Божјих у овом свету многострадалном.

Више или мање систематско излагање светих догматских истина почиње Оригеновим списом О начелима (Περί άρχων = De principiis). Састоји се из предговора и четири књиге. У предговору се говори о изворима догмата: Светом Писму и Светом Предању, и истиче као руководно начело при истраживању догматских истина вере ово правило: „Само ону истину треба веровати, која се ни у чему не разилази са апостолским и црквеним Предањем.“ У првој књизи говори се о Светој Тројици, о разумним бићима и првобитном стању свега сазданога, о бестелесним и телесним суштинама, о анђелима, њиховој слободи и паду; у другој: о узроцима постанка света и о самом постању, о оваплоћењу Господа Христа, о делатности Светога Духа, о души и делатности разумних бића и о њиховом паду, о васкрсењу, о суду, о казнама; у трећој: о слободи човечије воље, о средствима моралног усавршавања, о постанку света у времену и његовом крају; у четвртој: о богонадахнутости Светог Писма и о томе како га ваља читати.

Централна идеја, око које Ориген групише своје систематско излагање догматских истина, јесте: да је Бог све у свему. Али у овом свом раду, Ориген је, дајући сувише места философском мудровању, у неким стварима отступио од богооткривеног учења Цркве и пао у тешке заблуде. Тако је заблудно учио о постанку света, о постанку душа (преегзистенција), о превечном паду, о апокатастасису свега, па и ђавола у првобитно безгрешно стање. Са чисто пак формалне стране недостатак је овог дела у томе, што је Ориген пропустио да расматра догматско учење Цркве о светим тајнама, о јерерхији, о својствима Божанске суштине, а чисто исагошкохерменевтичким проблемима посветио читаву четврту књигу. Али када се ови недостаци одбију, ово Оригеново дело има великог значаја у историји догматике као науке.

По времену други систематизатор догматског учења Цркве јесте свети Кирил Јерусалимски (+386) са својим списом Катихезе. Катихеза има двадесет и три; у осамнаест излаже се оглашенима догматско учење по члановима Символа вере јерусалимске цркве; а у пет, које се називају мистагогичке (μυσταγωγικοί), свети Отац уводи новопросветљене (τους νεοφώτιστους) у црквено учење о светим тајнама крштења, миропомазања и евхаристије. Ово дело излаже богооткривене догматске истине потпуно у духу једине, свете, саборне и апостолске Цркве васељенске. Али иако је као систем потпуније од Оригеновог, оно ипак није потпуно. Осим тога, писано је у проповедничком тону.

Од великог је значаја спис светог Григорија Ниског: Велика катихетичка реч (Λόγος κατηχητικός ό μέγας). Има 40 глава; садржи догматско учење о Светој Тројици, о оваплоћењу Господа Христа, о греху и злу, о првобитном стању човековом, о спасењу, о крштењу и евхаристији као средствима препорођаја и обесмрћења, и о последњој судби човека. Свети Григорије се нарочито зад ржава на оним догматима које су у његово време били угрозили јеретици, као догмат о Светој Тројици, о оваплоћењу и искупљењу. Али ни овај спис није потпун, јер не обухвата многе догматске истине.

Кратко изложење божанских догмата(Θείων δογμάτων επιτομή) блаженог Теодорита Кирског (+ 457) претставља врло озбиљан покушај да се да догматски систем. У овом спису говори се о Светој Тројици и божанским именима, о стварању света, анђела и човека, о промислу, о спасењу, о својствима Божјим, о крштењу, васкрсењу, суду, о Антихристу, о другом доласку Господа Христа, о девичанству и браку, итд. Али и овај спис, који се одликује сажетошћу и разговетношћу, не обухвата све догматске истине вере.

На западу је блажени Августин први покушао да систематски изложи догматско учење Цркве, и то у списима: Ручна књига Лаврентију о вери, нади и љубави (Enchiridion ad Lavrentium sive de fide, spe et caritate), и О хришћанском учењу (De doctrina christiana). Али док први спис има више катихизички карактер, дотле други има више херменевтички. Може се споменути још и спис De civitate Dei, у коме блажени Августин расматра многе догмате црквене, али са философскоисториског гледишта.

Систематскије излагање догматског учења Цркве припада на западу ученику Августиновом Фулгенцију, епископу руспенском (+ 533 год.). Он je то учинио у спису: О вери или о правилу вере (De fide seu de regula fidei). У њему он излаже учење о Светој Тројици, о оваплоћењу Логоса, о Творцу, о постанку духовног и материјалног света, о првобитном стању човековом, о паду и наследности првородног греха, о суду, о васкрсењу, о оправдању, о вери, о крштењу, о благодати, о Цркви.

Тек половином осмога века јавља се дело које чини епоху у историји догматике. То је Тачно изложење православне вере („Εκθεσις ακριβής της ορθοδόξου πίστεως) светога Јована Дамаскина (+ 780 г.). Оно претставља у пуном смислу изванредан догматски систем учења васељенске Цркве Христове. Одликује се стројношћу, сразмерношћу, прецизношћу и апсолутном верношћу богооткривеном догматском учењу Светог Писма и Светог Предања, онако како га једина, света, саборна и апостолска Црква Христова поседује, чува, објашњава и тумачи својим богочовечанским, благодатним и васељенским сазнањем и осећањем. Дело је подељено у четири књиге. У првој се излаже учење о Богу, његовој непостижности, постојању, о јединству његове суштине и Тројичности Лица, и о својствима његовим; у другој; о постању света невидљивог и видљивог, о промислу, о предвиђању Божјем и предодређењу, о човеку и његовом првобитном сташу; у трећој: о божанском домостроју нашег спасења, о оваплоћењу Бога Речи, о двема природама у Господу Христу, о општењу њихових својстава, о једној ипостаси Бога Речи, о двема вољама и дејствима у Господу Христу, о искупитељском подвигу Спаситељевом, о силаску у ад; у четвртој: о Спаситељевом васкрсењу, вазнесењу и седењу с десне стране Оца, о вери, о крштењу, о евхаристији, о побожном поштовању Светитеља, светих моштију и светих икона, о Светом Писму, о греху и злу, о закону Божјем и закону греховном, о Антихристу, о васкрсењу, судуи вечној судби људи.

Поред свих својих ненадмашних преимућстава овај догматски систем светог Дамаскина има извесне недостатке. Они су у томе што њиме нису обухваћени сви догмата Цркве, као: о благодати, о тајнама: миропомазању, покајању, свештенству, браку, јелеосвећењу; и што је делимично унесен чисто психолошкогносеолошки материјал. Када се то изузме, онда се свети Дамаскин јавља у својој неупоредивој догматичарској величини, коме нема такмаца на пољу догматичке науке. Очистивши душу и срце многотрудним еванђелским подвизима, овај велики подвижник вере, при излагању светих догмата, понире својим облагодаћеним умом у светилиште Божанског Откривења, и сваки догмат образлаже светим Писмом и расветљује светлошћу светог, апостолског, саборног Предања васељенске Цркве. Као богопослана пчела он је покупио божански мед догматских истина, сложен у благодатном учењу Светог Откривења, светих Васељенских и Помесних сабора, светих Отаца и учитеља Цркве, нарочито Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Богослова, Златоуста, расподелио га у саћу свога догматског система, да њиме вечито храни духове гладне божанских истина. Таквим својим радом свети Дамаскин је постао, и занавек остао, најбољи и најсигурнији вођ сваком православном догматичару кроз неисказана тајанства светих догматских истина Цркве Православне.

2. Други период. После светог Дамаскина догматичка наука у Православној Цркви креће се у кругу његовог утицаја. Ни на Истоку ни на Западу нико није могао достојно наставити дело светог Дамаскина, акамоли надмашити га. Он непрестано остаје ненадмашни исполин на пољу догматичке науке.

Од радова у овом периоду споменућемо оне који имају већу важност за догматичку науку Православне Цркве.

Догматично свеоружје православне вере Πανοπλία δογματική της ορθοδόξου πίστεως) монаха Јевтимија Зигабена (XII век) еклектичког је карактера, и претставља неку врсту зборника светоотачких мишљења о појединим догматима. На овом делу радили су многи Зигабенови савременици, али је он прикупљени материјал систематски средио. Ризница православна (Θυσαυρός ορθοδοξίας) Никите Хонијата (+ 1206 г.) спис је догматско-полемичког карактера, уперен против Јереси, са циљем да се заштити учење Православне Цркве.

Падом Византије под власт Турака наступио је застој у развићу догматичке науке, да се тек после два века појави јачи рад на њој у Руској цркви. Почетак је дао митрополит кијевски Петар Могила, који је 1631. године основао у Кијеву „Колегију“, у којој се, поред осталога, предавало и догматично богословље. Али све до 1711. године оно се предавало на латинском језику и у схоластичком духу. Те године Теофан Прокопович почиње предавати догматично богословље у кијевској Академији, ради на ослобођењу догматике од схоластике, и полаже темељ догматици као систематској науци. Свој догматски систем он дели на два дела: у првом говори о Богу по себи (de Deo ad intra), у другом: о Богу према спољњем свету (de Deo ad extra). Но он није успео да заврши свој рад.

Тежња да се догматика у Русији ослободи схоластике, учинила је да се у XVIII веку она почиње предавати на руском језику. Први који је догматику написао на руском језику био је митрополит кијевски Платон. Она се зове: Сокращенная христганская богословгя; састоји се из три дела, од којих догматика заузима у ствари други део.

После се ређају мањи системи и уџбеници догматички. Међу њима се издваја својом јасноћом, тачношћу и сажетошћу уџбеник догматичког богословља архимандрита Антонија (1848 г.). Потом се један за другим појављују три најзначајнија догматска система у Руској цркви. То су: Православно догматическое богословiе (1849–1853 год.) Макарија, митрополита московског; Православное догматическое богословiе (1864 год.) Филарета, архиепископа черниговског, и Опытъ православного догматическаго богословiя (1884 год.) Силвестра, епископа-ректора кијевске Духовне академије. Догматика митрополита Макарија одликује се систематичношћу, свестраношћу третирања догматских проблема и изобиљем светоотачког материјала. Рађена философско-критичким методом догматика архиепископа Филарета даје много места апологетско-рационалном образложењу и оправдању догмата. Догматика пак епископа Силвестра истиче се осветљавањем догматских истина са историске стране. У најновије време запажен је рад протојереја Η. Малиновског: Очеркъ православнаго догматического богословiя (1910 год.).

У Грчкој цркви рад на догматици је у последње доба достојно заступљен у лицу Зикоса Роси и X. Андруце. Роси је издао само први део догматике, под насловом: Догматски ситем Православне саборне Цркве (Σύστημα δογματική της ‘Ορθοδόξου καθολικής ‘Εκκλησίας, Έν ‘Αθήναις 1903). Има више апологетскофилософски карактер. – Дело професора Андруце: Догматика Православне источне Цркве (Δογματική της ‘Ορθοδόξου ‘Ανατολικής Εκκλησίας, Έν ‘Αθήναις, 1907) одликује се концизношћу, али даје много места философском третирању догматских истина.

У Српској цркви од радова на догматичном пољу имамо: Тeло теологическо, од Рајића, у 5 књига; Наука православне вере, од митрополита Михаила; Догматичко богословље, од архимандрита (касније митрополита скопљанског) Фирмилијана; Православна догматика, од протојереја Саве Теодоровића, уџбеник; Догматика, од професора Љубомира Рајића, уџбеник; Догматика, од протојереја Милоша Анђелковића, уџбеник. Нарочито се истиче , од протојереја С. М. Веселиновића, ректора Богословије св. Саве (Београд 1912 год.), од које је, на жалост, изашла само књига прва.