Богочовек као судија. Есхатологија

Целокупну еванђелску благовест ο човеку и ο спасењу, ο обогочовечењу човека, Богочовек Господ Христос заснива на истини: човек је боголико, и зато бесмртно биће, биће саздано за живот вечни. Господ Христос поступа са човеком као са бесмртним бићем кога је смрт унаказила и учинила смртним, и кога треба лечити и спасавати од смрти бесмртношћу и животом вечним. Све се у Еванђељу своди на то, како да се човеку осигура бесмртност и живот вечни. То је основна благовест Богочовека.

Може се рећи: Христово Еванђеље је Еванђеље ο вечном животу човековом, животу који почиње на земљи а продужава се у другом свету. Спаситељ је и дошао у наш свет да уништи смрт и обасја живот човеков у обадва света, и у земаљском и у загробном.³⁰¹³ По Спаситељевом божанском учењу: овај живот на земљи јесте темељ на коме се зида живот вечни.³⁰¹⁴ Веровати у Богочовека Христа значи: непрестано се борити и мучити за живот вечни, на који је човек и позван када га је Бог створио боголиким.³⁰¹⁵ у самој ствари, сви хришћанинови напори, подвизи и врлине имају за циљ: помоћу њих достићи у васкрсење мртвих, осигурати себи живот вечни.³⁰¹⁶ Господ Христос је и дошао у овај свет: „да свему да живот вечни“.³⁰¹⁷

Својим Еванђељем Господ Христос је обухватио живот човеков и у овом и у загробном свету. Еванђеље Христово је не само блага вест за човека у овом свету него и у оном. Човеков живот иза гроба природна је и логична последица његовог живота у овом свету. То је једна од главних еванђелских истина. Спаситељева благовест ο загробном животу човековом казује нам шта бива са човеком када телом умре а бесмртном душом крене у онај свет, каква је њена тамошња судбина и каква њена вечност.

Смрћу се назива тајанствено раздвајање душе од тела, привремени растанак душе и тела. При томе тело губи животворну силу и предаје се трулежи и распадању, а душа остаје да живи сама у своме бестелесном бићу. Отуда се у Светом Писму смрт назива: одласком душе из тела,³⁰¹⁸ спавањем у коме тело заспи,³⁰¹⁹ повратком тела у земљу и бесмртног духа Богу.³⁰²⁰

У Откривењу је на врло јасан и очигледан начин показана и посведочена и смртност тела људског и бесмртност душе људске. Душа људска је бесмртна јер је боголика, јер је саздана по обличју бесмртнога Бога.³⁰²¹ Добивши дух од Бога, сваки је човек бесмртан душом.³⁰²² Као бесмртан, дух се по смрти тела човековог враћа Богу који га је дао.³⁰²³

Својом бесмртношћу душа људска је једина апсолутна вредност у свету човечанском; на њој се и зида сав богочовечански домострој божанске истине и спасења. Јер да је човек смртан душом, сав би Спаситељев подвиг био утопија и обмана, и хришћани би били најнесрећнији људи, пошто је њихов живот на земљи непрекидно страдање ради вечног живота на небу.³⁰²⁴ Ако је душа смртна, онда нема васкрсења мртвих; нема ли васкрсења мртвих, бесмислен је и Христос и вера у Њега.³⁰²⁵ Спаситељ управо на бесмртности душе људске заснива и могућност и саму стварност васкрсења мртвих, јер се душа не може убити.³⁰²⁶ Душа живи у иловачном телу да по смрти изиђе из њега и уђе у небески свет где вечност царује и влада.³⁰²⁷ Својом причом ο богаташу и Лазару Спаситељ показује да је бесмртна не само праведна душа Лазарева већ исто тако и грешна душа богаташева.³⁰²⁸

Природно је да Бог који је Творац, Спаситељ и Посветитељ буде у исто време и Судија. Јер као Творац, Он нам је дао живот; као Спаситељ, Он нас је спасао од греха, смрти и ђавола; као Посветитељ, Он нам је у Цркви дао сва средства за освећење, спасење и обожење; као Судија, Он цени, суди и просуђује како смо се користили животом који нам је дао и средствима спасења која нам је у Цркви оставио.

По учењу Светог Откривења Последњи суд над светом припада Господу Христу, пошто је Он Спаситељ света. у Светом Писму се вели: Бог Отац сав суд даде Сину.³⁰²⁹ Овај суд над светом Господ Христос ће обавити при Свом Другом доласку, јер ће онда доћи „да суди живима и мртвима“. И то ће бити завршни суд. Но и пре тога Господ врши претходни суд над сваким човеком чим умре и душа његова отиде из овог у онај свет. Овај суд се назива Посебни суд. На овом Посебном суду Господ одређује души удео у загробном животу све до општег васкрсења тела каје ће бити при Другом доласку Господа Христа.

На Посебном суду Господ додељује праведним душама привремено и непотпуно блаженство, а грешним душама – привремено и непотпуно мучење. При томе Бог узима у обзир целокупно морално стање душе у тренутку смрти: сву садржину душе са којом је она ушла у загробни свет. Но ту је од пресудног значаја однос човеков за живота на земљи према Тројичном Божанству, према спаситељском подвигу Господа Христа, и према Богочовечанском телу Његовом – Цркви.

Спаситељева прича ο богаташу и Лазару јасно показује да по смрти одмах настаје суд над душом свакога човека, после кога ова одлази или у место блаженства и радости, или у место мучења и жалости.³⁰³⁰ И једно и друго место додељују се с обзиром на земаљски живот човека.³⁰³¹

Неизмерно христочежњиви небовидац, свети Апостол Павле, који је за живота на земљи био узнесен до трећега неба, узнесен и у сами рај, и видео тајне загробног света, одређено и јасно учи ο Посебном суду: Људима је одређено једанпут умрети, а по том суд.³⁰³² Он на то указује још када говори ο наградама које се одмах после смрти добијају за еванђелске подвиге на земљи.³⁰³³

Сам начин на који се обавља Посебни суд, тајанственошћу својом понире у безобални бездани океан неизбројивих небеских тајни Божјих. Ради спасења нашег нама је донекле откривена Богом и тајна Посебног суда; и то откривена преко светих Апостола и светих Отаца, јер су они својим богоугодним животом постали присни Богу, „домаћи Богу“.³⁰³⁴ Својим охристовљеним умом („ми ум Христов имамо“ – 1Кор.2:16) они су проникли у ту небеску тајну, уколико се она може открити људској природи а да не нашкоди општем плану богочовечанског домостроја спасења. По свему што они благовесте ο томе, види се јасно да душу човекову, по њеном изласку из тела, сусрећу бестелесни духови, и свети Анђели и зли дуси, и прате је на путу кроз разна судска подручја, на којима она полаже рачун ο васцелом животу свом на земљи: ο свима својим мислима, осећањима, жељама, речима, поступцима, делима, на основу којих се њој додељује удео у загробном животу и свету.

Много је светопредањских сведочанстава ο томе. Споменућемо само нека од њих. Митарства су нека врста царинарница, на које наилазе душе умрлих људи улазећи ка престолу Небеског Судије. На митарствима стоје духови зла и траже од сваке душе царину или откуп за грехе које је починила. Та царина, тај откуп састоји се у добрим делима, супротним учињеном греху. Назив: митарства и митари (= царинарнице и цариници), позајмљен је из јеврејске историје. Код Јевреја митарима су се називали лица, одређена од Римљана за скупљање пореза. При том послу, митари су употребљавали сва могућа средства, само да би што више скупили дажбина. Митари су стајали код нарочитих царинарница, или трошаринских станица, и наплаћивали за преношену робу трошарину. Те трошаринске станице називале су се митнице, митарства. Овај назив хришћански писци су употребили и назвали митарствима она места у ваздуху између земље и неба, на којима зли дуси задржавају душе покојника при њиховом узлазу ка Престолу Господњем, истражују њихове грехе, старајући се да их окриве за све могуће грехе, и на тај начин низведу у ад.

Суштину учења ο митарствима богомудро је изразио Свети Кирил Александријски (+444) у овоме знаменитом спису: Реч ο исходу душе (Λογος περι εζοδον της ψυχης). Тамо се каже: „При разлучењу душе наше са телом, стаће пред нас, с једне стране, војска и Силе Небеске, с друге – власти таме, старешине ваздушних митарстава, изобличитељи наших дела. Угледавши их, душа ће задрхтати и устрептати; и у тој пометености и ужасу она ће тражити себи заштиту у Анђела Божјих. Но и примљена од Анђела и под њиховим окриљем пролазећи ваздушно пространство и улазећи на висину, она ће наићи на разна митарства која ће јој препречавати пут њен у Царство, заустављати и задржавати њено стремљење ка Царству. На сваком од ових тражиће се рачуна за посебне грехе… Свака страст, сваки грех имаће своје митаре и истјазатеље. При томе ће бити присутне и божанске Силе и збор нечистих духова; и док ће божанске Силе износити врлине, дотле ће нечисти дуси изобличавати грехе њене… И ако се душа због побожног и богоугодног живота свог покаже достојна награде, узеће је Анђели и она ће неустрашиво полетети κ Царству . .. Ако се пак, напротив, покаже да је она проводила живот у нераду и неуздржању, онда ће она чути онај страшни глас: Нека се узме безбожник, нека не види славе Господње;³⁰³⁵ тада ће је оставити Анђели Божји и узеће је страшни демони; и душа, везана нераздрешивим узама, строваљује се у тамнице пакла“.

Најпотпуније светопредањско учење ο митарствима налази се у „Житију преподобног Василија Новог“.³⁰³⁶ Блажена Теодора, ученица и добротворка Светог Василија Новог, по светитељевом благослову, у виђењу после смрти описује врлинском ученику светитељевом Григорију своју смрт и ходање по митарствима.

Чедо Григорије, говораше она, када се мој живот приближи крају, и настаде час разлучења од тела, ја видех где око одра мог стоји мноштво ђавола. Лица им беху црна као угаљ и катран, очи као жеравице, а поглед тако страшан као и сам пакао огњени. И они стадоше грајати и пометњу стварати: једни рикаху као марва и зверови, други лајаху као пси, трећи завијаху као вуци, четврти гроктаху као свиње, и ови бесно гледаху у мене, прећаху ми, наваљиваху на мене шкргућући зубима, жељни да ме одмах прогутају. И спремаху хартије као очекујући долазак неког судије, и отвараху књиге у којима беху описана сва моја зла дела. Тада убога душа моја беше у великом страху и трепету. И мало ми беху самртне муке, него ми и тај грозни призор страшних и опаких ђавола беше као друга свестрашна смрт. Одвраћах очи тамо-амо, да не гледам њихова одвратна лица, нити им глас чујем, али их не могох избећи, јер их безброј њих видех свуда како се деру и вичу, и не беше никога да ми помогне. У таквој невољи, сва изнемогла, ja угледах где ми долазе два светлоносна Анђела Божја у облику дивних младића, чију је лепоту немогуће исказати. Лица им беху веома светла, очи – пуне љубави, коса на глави као снег бела са златастим преливањем, одећа им беше као муња, златним појасима беху крстолико опасани преко груди. Приближивши се моме одру, они стадоше с моје десне стране, тихо разговарајући нешто међу собом. Кад их видех, срце ми се обрадова, и ја весело гледах у њих. Α они црни ђаволи, видевши их уздрхташе, и одступише подаље. И један светлоносни младић с јарошћу им довикну: О бестидни, проклети, мрачни и злобни непријатељи рода људског! Зашто свагда ви први дотрчите код оних који умиру и, надајући дреку, плашите и смућујете сваку душу која се разлучује од тела? Али, немојте се много радовати, јер овде нећете наћи ништа, пошто је са овом душом Божје милосрђе, и нема вам у њој удела ни исета.

Када то Анђео рече, одмах се демони ускомешаше, надајући силну дреку и вику. И стадоше износити зла дела моја од младости учињена, и говораху: Ништа у њој немамо, је ли? Α ови греси чији су? Не учини ли она те и те грехе? – Тако вичући они очекиваху смрт. И гле, смрт наиђе ричући као лав, веома страшна по изгледу; некако је личила на човека, али није имала меса на телу, сва је била састављена од голих костију људских. Α носила је разноврсна opуђa за мучење: мачеве, стреле, копља, косе, српове, остане, тестере, секире, тесле, чекиће, удице, и нека друга непозната оруђа. Угледавши тο, јадна душа моја уздрхта од страха. Α свети Анђели рекоше смрти: Шта оклеваш? Разреши ову душу од тела, разреши је брзо и кротко, јер нема велике терете греховне. – И она ми одмах приђе: узе мали чекић и стаде ми одсецати најпре ноге, затим руке, па онда ми другим оруђима одузе све остале делове тела. И ја не имађах руке ни ноге, и цело ми се тело умртви, те не могох више да се покренем. Затим узе теслу и одсече ми главу, те више не могох покренути главу, јер ми постаде туђа. После свега тога она направи у чаши неку течност, принесе ми је устима и натера ме да је попијем. Но тај напитак беше тако горак, да се душа моја сва устресе, и искочи из тела као силом истргнута. И одмах је светлоносни Анђели узеше на своје руке. И осврнувши се назад ја видех тело моје где лежи мртво, неосетљиво и непомично. Као кад неко свуче своје одело и баци га, па гледа на њега, тако и ја гледах на своје тело као на одело које сам свукла. И чуђах се веома.

Док су ме свети Анђели држали, опколише нас многи ђаволи, вичући: Та душа има мноштво грехова, она мора да нам одговара! – И показиваху моје грехе. Α свети Анђели стадоше тражити моја добра дела, и нађоше, колико сам благодаћу Господњом била учинила. И скупише сва добра што сам била учинила: милостињу што сам уделила убогима, или сам гладнога нахранила, или жеднога напојила, или голога оденула, или странца у дом примила и угостила, или светима послужила, или болесника посетила, или сужње у тамници обишла и помогла им; или кад сам с усрђем у цркву отишла и са умилењем и сузама се молила, или сам пажљиво слушала црквене молитве и песме, или сам донела цркви тамјан и свеће или неки други поклон, или сам јелеј сипала у кандила пред светим иконама, или сам иконе побожно целивала; или што сам постила среду и петак и све свете постове, и колико сам метанија направила и ноћна бденија одржала, и када сам од срца уздахнула κ Богу, и када сам плакала због грехова својих, и када сам исповедала Богу пред духовним оцем грехе своје и искрено се за њих кајала и испаштала; или што сам добро учинила ближњем, и што се нисам наљутила на непријатеље, и што сам отрпела неку увреду и злостављање, и што нисам злопамтила, и што сам за зло добрим узвраћала, и што сам се понизила, и што сам над туђом бедом уздахнула и сажалила се, и што сам саосетила патницима, и што сам утешила плачнога, и што сам коме помогла, и што сам коме у добром делу припомогла, и што сам неког од зла одвратила, и што очи своје окренух од таштине, и што језик свој уздржах од заклетве, лажи, клевете и празнословља; и сва друга моја, чак и најмања добра дела, свети Анђели сабираху, и спремаху се да их ставе на теразије насупрот мојим злим делима. Α ђаволи, видећи то, шкргутаху на мене зубима, јер су желели да ме одмах дограбе из руку анђелских и одвуку на дно пакла.

Блажена Теодора продужи казивати: у то време тамо се неочекивано појави преподобни отац наш Василије, и рече светим Анђелима: Господо моја, ова ми је душа много послужила у старости мојој. Стога се за њу молих Богу, и Он ми је подари. – Рекавши то, он извуче из својих недара црвену кесу пуну, и даде је светим Анђелима говорећи: Када будете пролазили ваздушна митарства, и зли дуси стану истјазавати ову душу, ви је откупљујте овим од њених дугова. Јер, благодаћу Божјом, ја сам богат. Својим знојем и трудом сабрао сам велико благо, и ову кесу поклањам оној души која ми је послужила. – Пошто то рече, он оде. Α зли дуси, видевши то беху у недоумици, и посташе невидљиви. У том опет дође угодник Божји Василије, доневши са собом много судова пуних чистога јелеја и скупоценог мира. И отварајући један за другим он их изливаше на мене, и ја се испуних духовног миомира, и осетих како се промених и постадох веома светла. Тада преподобни опет рече светим Анђелима: Господо моја, када све што треба свршите овој души, онда је одведите у дом који ми је од Бога уготовљен да тамо живи. – Рекавши то, он постаде невидљив. А свети Анђели ме узеше, и иђасмо по ваздуху на Исток.

Док смо путовали са земље ка небу, сретоше нас најпре ваздушни дуси првог митарства. На првом митарству се истражују греси, учињени речима људским, речима празним, бесмисленим, ружним, непромишљеним. И ми одмах застадосмо тамо. И ђаволи изнеше књиге, у којима беху записане све моје речи, које сам изговорила од младости: све што сам ма кад проговорила непотребно, и глупо, а нарочито све што сам ружно говорила, и шале из младости, и смешке, што је уобичајено код младежи. Видех тамо записане све моје луде речи, непристојне разговоре, световне безобразне песме, неумесне усклике, смејања и кикотања. И ђаволи ме оптуживаху због тога, указујући време и места и лица, када сам, где и са ким таште разговоре водила, и речима својим гневила Бога, а нисам то уписивала себи у грехе, нити исповедила духовном оцу, нити се кајала. Видећи то, ја сам ћутала као нема, немајући шта да одговорим злим дусима, јер су ме с правом оптуживали. Само сам се чудила у себи, како то они нису заборавили, а прошло је толико година, и ја сам све то давно заборавила, да ми ни касније на ум падало није. Α они ми све то потанко излагаху као да сам данас то говорила. И ја се присећах да је све то било тако. И док сам ја постиђена ћутала, и уједно дрхтала од страха, свети Анђели који су ме водили изнеше насупрот тим (мојим гресима нешто од мојих каснијих добрих дела, недостатак допунише од дара преподобног Василија, оца мог, те ме откупише, и ми кренусмо даље.

И приближисмо се другоме митарству, митарству за лаж. На њему се истражује свака лажна реч, а нарочито кривоклетства, празна призивања имена Господња, лажна сведочења, неиспуњавање завета датих Богу, нетачно исповедање својих грехова, и друге сличне лажне ствари. Духови овог митарства су љути и свирепи, упорни и цепидлаке. Чим нас зауставише, одмах ме стадоше подробно испитивати. И оптужише ме за две ствари: прво, понекад сам слагала у ситницама, а то нисам уписивала себи у грех, и друго. много пута нисам од стида све тачно исповедила пред својим духовним оцем. И због тога зли дуси ликоваху, и хоћаху да ме отму из руку мојих водилаца. Али свети Анђели ставише против тих мојих грехова нешто од мојих добрих дела, а остало надокнадише даром оца мог, и тако ме откупише. И ми несметано кренусмо навише.

Затим стигосмо, вели блажена Теодора, до трећег митарства, митарства за осуђивање и клевету. Кад нас тамо зауставише, ја увидех како је тежак грех осуђивати ближњега, и како је велико зло другога клеветати, осуђивати, срамотити, грдити и исмевати, и туђем се греху потсмевати а овоје грехе не видети. Јер такве опаки иследници опако испитују као антихристе, који су на себе узели улогу Христову, и прогласили себе судијама својих ближњих, док су сами заслужили безбројне осуде. Но благодаћу Христовом, у мени мало што тамо нађоше. Јер сам се целог живота свог будно чувала да никог не осудим, нити оклеветам, нити да се коме потсмевам, нити кога да грдим. Истина, понекад слушајући друге где осуђују, или клеветају, или се коме потсмевају, ја обратих извесну пажњу или из необазривости додадох по коју безначајну реч, па се одмах тргох у себи. Али, и то ми овде од иследника би оцењено као осуђивање и клевета. Но и ту ме свети Анђели откупише даром преподобног Василија, па кренусмо навише.

И дођосмо до митарства, званог митарство за стомакоугађање. И одмах изјурише пред нас ти опаки дуси. Лица им беху страховито одвратна, јер они изражаваху собом сластољубиве чревоугоднике и грозне пијанце. И једни од њих ношаху послужавнике с јелима, други чаше и бокале са пићима. у ствари та јела и та пића беху смрдљив гној и одвратна бљувотина. И прављаху се да су пресити и пијани, и играху уз музику, и све чињаху исмевајући грешне душе које довођаху на њихово митарство. Ови духови нас опколише као пси, и зауставише. И одмах изнесоше пред мене сва моја преједања, и када тајно једох, и када преко мере и потребе једох, и кад као свиња једох без молитве и не прекрстивши се, и кад за време светих постова једох пре но што је црквеним правилом прописано, и кад што због неуздржања окусих пре обеда, и кад за трпезом преко мере једох. Исто тако они ми показаше сва моја опијања, износећи ми чаше и бокале из којих сам пила, и број испијених чаша, и говораху ми: толико си чаша попила у то и то време, на тој и на тој гозби, са тим и тим људима. Α у друго време и на другом месту толико си чаша попила, и опила си се да ниси знала за себе, и повраћала си. Α тамо и тамо пила си вина и друга пића, и много си пировала, и уз свирку и музику играла, певала, скакала, једва су те кући одвели, толико си се била напила. Усто ми показиваху и оно што сам некад у недељне или празничне дане случајно попила пре свете Литургије. Све то и многа моја друга угађања. стомаку они ми изношаху, и истраживаху, и радоваху се, као да ме већ имају у својим рукама, жељни да ме у пакао одведу. Α ја дрхтах, видећи себе тако окривљену, и немајући чиме да се браним. Но свети Анђели, узевши колико треба од дара преподобног Василија, откупише ме. Α ђаволи на то повикаше, и силно се узнемирише, грајећи: Пропаде нам труд, пропаде нам нада! и бацаху по ваздуху хартије на којима беху исписани моји греси. Гледајући то, ја се радовах. И ми кренусмо одатле безбедно.

Затим стигосмо до петог митарства, митарства за лењост. На њему се истражују сви дани и часови, проведени у нераду, и задржавају готовани, који од туђег труда живе а сами неће да раде, и радници који примају плату а не раде колико треба. Тамо се истјазавају и они који се не старају око слављења Бога, и лење се у празничне и недељне дане да иду на јутрење, и на свету Литургију, и на друга богослужења. Тамо се испитује мрзовоља и нехат, и потанко истражује свачија лењост и нестарање ο души својој. И многи се одатле низводе у понор. И мене тамо много испитиваху, и не бих се могла ослободити дуга због грехова те врсте, да мој недостатак не би допуњен даром преподобног Василија. Тако откупљену, одведоше ме одатле.

И потом наиђосмо на шесто митарство, митарство за крађу. На њему нас кратко задржаше. И пошто нешто мало дадосмо, прођосмо. Јер ми не нађоше никакву крађу, осим неких врло ситних које сам у детињству починила из незнања.

Одатле дођосмо на седмо митарство, митарство за среброљубље и тврдичлук. Но и њега брзо прођосмо. Јер ме је Господ целог живота штитио; нисам се патила око многог стицања, нити сам била среброљубива; била сам задовољна оним што ми је Господ слао; нисам била тврдица, већ сам радо давала невољнима од онога што сам имала.

Идући навише, наиђосмо на осмо митарство, митарство за камату. Ту истјазавају оне што дају новац под интерес, и оне који нечасним начином зарађују, и зеленаше, и оне који туђе присвајају. Тамошњи иследници ме врло брижљиво испиташе, и пошто ништа не нађоше, шкргутаху на ме зубима. Α ми кренусмо даље, благодарећи Бога.

Онда стигосмо на девето митарство, митарство за неправду. На њему се испитују све неправедне судије, подмитљиве судије, и судије који криве ослобађају а невине осуђују. Тамо се истражује закидање плате радницима, и лажно мерење при трговању. Уопште, тамо се истражују сваковрсне неправде које су учињене. Но ми, благодаћу Христовом, прођосмо ово митарство без муке, давши нешто мало.

Исто тако и следеће митарство, митарство за завист, прођосмо не давши ништа, јер никоме никада не позавидех. Иако се тамо истраживаше и нељубав, мржња, недружељубље, ненавист, ипак се милосрђем Христовим обретох нeвина у свима тим испитивањима. Истина, ђаволи бесно шкргутаху на ме зубима, али се ја не бојах. И ми продужисмо пут радујући се.

На сличан начин прођосмо и митарство за гордост, на коме надмени духови горде истјазаваху за хвалисавост, високо мишљење ο себи, охолост, величање. Тамо се брижљиво испитује и то, да ли је човек указивао дужно поштовање родитељима, оцу и мајци, и властима од Бога постављеним; и ако се огрешио ο њих, колико пута и у чему. Уопште, испитују се и сва остала горда дела и таште речи. То митарство ми прођосмо, пошто врло мало одговарасмо, и ја бих слободна.

Затим стигосмо на дванаесто митарство, митарство за гњев и јарост. Тамо ваздушни иследници беху свирепи. Али од нас не добише много, и ми одосмо даље радујући се у Господу, који штити грешну душу моју молитвама преподобног оца мог светог Василија.

Потом нас срете тринаесто митарство, митарство за злопамћење. На њему немилосрдно истјазавају оне који у срцу свом држе злобу према ближњем, и оне који враћају зло за зло. Њих одатле злобни духови са великом јарошћу одводе у тартар³⁰³⁷ Но милосрђе Господње и тамо ме заштити, јер нисам била злобна ни према коме, нити сам злопамтила учињене ми пакости, него сам чак и према непријатељима својим била незлобива и волела их колико сам могла, побеђујући зло добрим. И нађе се на том митарству да ништа не дугујем. И због тога тамошњи ђаволи кукаху, јер одлажах слободна из њихових опаких руку.

И ми продужисмо даље, вели блажена Теодора, веселећи се у Господу. И ја упитах моје водиоце, свете Анђеле: Молим вас, господо моја, реците ми , откуда ове страшне ваздушне власти знају сва зла дела ових људи који живе по целом свету, као и моја, не само она јавно већ и она тајно учињена, тачно знају и изобличавају? На то ми свети Анђели одговорише: Свакоме хришћанину на светом крштењу Бог додељује анђела чувара, који невидљиво чувајући човека, упућује га на свако добро дело и дању и ноћу у све дане живота његова све до самртног часа, и записује сва добра дела његова што учини у овом животу, да би дотични човек добио од Господа милост и вечну награду у Царству небеском. Исто тако и кнез таме, желећи да сав род људски одвуче у своју погибао, одређује по једног злог духа свакоме човеку, који стално прати човека, мотри на сва његова зла дела, на која га лукавствима својим и бодри, и скупља сво зло што човек учини. Затим све те грехе човекове односи одговарајућим митарствима, где се сваки грех записује, те су тако свима ваздушним кнезовима познати сви греси свих људи по целоме свету. И када се душа разлучи од тела, и хита да узиђе на небо ка Творцу свом, тада је они нечастивци спречавају, показујући записане грехе њене. И ако душа има више добрих дела него грехова, они је не могу задржати. Пронађу ли пак код ње више грехова него добрих дела, они је задржавају за време, и затварају у тамницу невиђења Бога, и муче је, уколико им сила Божја допушта да је муче све док та душа молитвама Цркве и милостињама својих ближњих не буде искупљена. Ако се пак која душа нађе толико грешна и одвратна Богу, да јој нема наде на спасење, већ је вечна погибао очекује, они је одмах низводе у бездан, где је и њима опремљено место за вечне муке, и тамо је држе до другог доласка Господњег, после кога ће се она са телом својим заједно са њима мучити у паклу огњеном.

Док ми свети Анђели ово говораху стигосмо на четрнаесто митарство, митарство за убиства. На њему се истражују не само разбојништва, него и свака рана, сваки ударац чим било и где било, по леђима или по глави или по врату или по лицу; све се то потанко испитује, и на теразије ставља. Али ми, и тамо мало ставивши, прођосмо добро.

И наиђосмо на петнаесто митарство, митарство за чарања, бајања, тровања, и призивања ђавола. Духови на овом митарству беху у обличју гмизаваца, шкорпија, змија, аспида и жаба, да их је било страшно и одвратно гледати. Али и тамо, благодаћу Господа мог, на мени се ништа не нађе, и ми прођосмо одмах не давши ништа. Α они духови се срђаху на мене и викаху: Доћи ћеш на место где се истражује блуд, видећемо да ли ћеш се и тамо извући!

Док смо одатле ишли навише, казује даље блажена Теодора, ја упитах свете Анђеле који ме вођаху: Господо моја, да ли сви хришћани пролазе ова митарства? И није ли могуће да човек прође овуда без истјазавања и страха који бивају на митарствима? Свети Анђели ми одговорише: Нема другог пута за душе верних што узлазе на небо; све оне пролазе овуда, али не бивају све тако истјазаване као ти, већ само слични теби грешници, који су непотпуно исповедали своје грехе, стидећи се и скривајући пред духовним оцем своја срамна дела. Α они који истински исповеде сва своја зла дела, и жале и кају се због учињених зала, њима се греси милосрђем Божјим на невидљив начин бришу. И кад таква душа долази овамо, ваздушни иследници отварају своје књиге, али ништа не налазе записано против ње, и не могу да јој учине никакву пакост, нити да је уплаше, и душа радујући се узлази κ престолу благодати. И да си ти потпуно и истински исповедила све своје грехе, и добила разрешење, не би била овако страшно истјазавана на митарствима. Али теби помаже то, што си давно престала да смртно грешиш, и што си остале многе године свога живота провела у врлинама; но нарочито ти помогоше молитве преподобног оца Василија коме си свим срцем много послужила.

Тако разговарајући стигосмо до шеснаестог митарства, митарства за блуд. На њему се истражује свако блудничење, и маштање умом ο блуду, и размишљање ο блуду, и пристајање у мислима на блуд, и наслађивање блудним помислима, и похотљива пипања, и страсни додири. Кнез овога митарства сеђаше на свом престолу, обучен у гадну и смрдљиву одећу, пеном крвавом оквашену, којом се он горђаше као царском порфиром. И мноштво ђавола стајаху пред њим. Они кад ме угледаше да сам стигла тамо, до њих, веома се зачудише. И онда изнесоше записана блудна дела моја, и изобличаваху ме, показујући лица са којима сам грешила, и време кад сам грешила дању и ноћу, и места на којима сам који грех учинила. И ја им не могох ништа одговорити, само дрхтах од страха, и стид ме поједе. Тада свети Анђели рекоше ђаволима у одбрану моју: Оставите та давнашња блудна дела; она је остало време свога живота провела подвижнички у чистоти и уздржању. Ђаволи одговорише: Знамо и ми да је она давно престала са грехом, али се није како ваља исповедила пред духовним оцем, нити је од њега добила прописане заповести за откајавање грехова. Зато је наша. Α ви: или нам је оставите, или је откупите добрим делима. – И положише свети Анђели много од мојих дела, но много више од дара преподобног Василија, те се тако једва избавих љуте беде. И онда продужисмо пут.

Затим стигосмо на седамнаесто митарство, митарство за прељубу. Ту се истражују греси супружника, који нису били верни у браку и нису постељу своју брачну очували неоскврнављеном. Исто тако се ту ислеђују отмице ради блуда, и силовања. Ту грозно истјазавају и она Богу посвећена лица, која су своју чистоту заветовала Христу, па пала у блуд. На том митарству се и ја показах као велики дужник, и бејах изобличена као прељубница, и погани дуси и немилосрдни иследници већ беху готови да ме отргну из руку Анђела и сведу на дно пакла. Али се свети Анђели много препираше с њима, и изнеше на средину све моје потоње трудове и подвиге, и једва ме откупише, не толико мојим добрим делима колико даром оца мог Василија. Од његовог дара врло много узеше и на теразије положише, и тако моја безакоња надмерише. Онда ме узеше, и ми настависмо пут.

И приближисмо се осамнаестом митарству, митарству за содомију. На њему се истражују противприродни греси мушкараца и женскиња, и блуд са ђаволима, и са бесловесним животињама, и родоскрвење, и друге гадости што се тајом врше, које је стидно и споменути. Кнез овога митарства одвратнији је од свих одвратних и гадних демона, сав облепљен смрдљивим гнојем; а такве су и слуге његове. Смрад њихов беше неподношљив, наказност њихова неописива, и јарост и љутина њихова неисказана. Они нас брзо опколише. Али милошћу Господњом ништа такво у мени не нађоше, и постиђени побегоше, а ми радујући се настависмо пут. И рекоше ми свети Анђели: Видела си, Теодоро, страшна и одвратна митарства за блуд. Знај дакле, да их мало која душа прође без муке, пошто сав свет лежи у злу саблазни и поганштине, и сви су људи сластољубиви и блудољубиви, и мисао је човекова од младости његове наклоњенa злу, и једва ко чува себе од блудних нечистота. Мало је оних који умртвљују своје телесне пожуде, зато мало оних који ова митарства пролазе слободно. Велика већина који довде дођу, овде пропадају. Јер опаки иследници блудних дела дограбљују блудне душе и одвлаче у ад, мучећи их горко. И хвале се кнезови митарства за блуд, говорећи: Ми више од свих других митарстава испуњујемо пакао својом огњеном родбином! Но ти, Теодоро, благодари Бога што си већ, молитвама твога оца преподобног Василија, прошла та митарства, и одсада нећеш видети зла ни страха.

После тога, прича даље блажена Теодора, стигосмо на деветнаесто: митарство за јереси. Ту се истражују неправилна учења ο вери, отступања од Православног вероисповедања, маловерја, сумње у вери, хуле нa светињу, и остало томе слично. То митарство прођосмо без икаквог испитивања, и већ бесмо на домаку небеских врата. Али нас овде сретоше пакосни дуси последњег митарства, митарства за немилосрђе и тврдоћу срца. Ови иследници беху свирепи; кнез њихов љут, изгледао је мршав и мрзовољан, но од беса дисао је огњем немилосрђа. И ако се неко, који је извршио велике подвиге и постове и молитве и сачувао своју девственост и изнурио тело своје уздржавањем, нађе да је био немилосрдан и немилостив, њега са овог митарства одмах одвлаче доле и затварају у бездану пакла, где никад милост доживети неће. Но ми, благошћу Христовом, прођосмо и то митарство без муке, уз помоћ молитава преподобног Василија, који ми од својих добрих дела подари много за моје откупљење.

Избавивши се од горких митарстава, вели блажена Теодора, ми се затим с радошћу приближисмо самим вратима небеским. Α врата небеска беху као најблиставији кристал, блистала су неисказано, и на њима стајаху сунцолики младићи. Кад видеше да ме Анђели воде, они се силно обрадоваше што сам се, штићена милосрђем Божјим избавила од ваздушних митарстава, и с љубављу нас дочекаше и унутра уведоше.

Α шта тамо видех, и шта чух, ο чедо Григорије! то се не да описати! Ја видех што око људско не виде, и чух што уво људско никада не чу, и што ни једноме човеку на земљи у срце не дође, – таква блага, такве красоте! И бих приведена пред престо Божји неприступне славе, око кога стоје Херувими и Серафими и безброј небеских Војника, који непрестано славе Бога неизрецивим песмама. И павши, поклоних се невидљивом и непознатом Божанству. И запеваше Небеске Силе преслатку песму, прослављајући Божје милосрђе, које греси људски не могу победити. И дође глас од Велељепне Славе, који наређиваше светим Анђелима што ме воде, да ме воде да видим све обитељи Светих, а такође и све муке грешних, па да ме затим упокоје у обитељи блаженог Василија.

И свети Анђели ме проведоше овуда, и ја видех многа прекрасна насеља и обитељи, препуних славе и благодати, које је Бог уготовио онима који Га љубе. И моји водиоци ми показиваху посебно обитељи апостолске, посебно пророчке, посебно мученичке, посебно светитељске, и посебно обитељи сваког чина Светих. Α свака обитељ беше неисказане красоте, огромна по ширини и дужини, са многим пресветлим палатама нерукотворним. И свуда се по тим обитељима разлегаше глас радости и весеља духовног, и виђаху се лица ликујућих. И видећи ме, сви се радоваху моме спасењу, и грљаху ме, славећи Господа који ме избави од замки вражијих.

Пошто обиђосмо те обитељи, моји свети водиоци сведоше ме у преисподњу земље, и видех страшне неподношљиве љуте муке у паклу, приправљене за грешнике. Показујући ми их, свети Анђели ми говораху: Погледај, Теодоро, од коликих те мука избави Господ молитвама угодника Свог Василија. – И слушах тамо јаукање, плач и горко кукање оних у мукама: једни викаху: Тешко нама! Авај, љутих мука! трећи проклињаху дан овога рођења. Но не беше никога да се смилује на њих.

Затим ме изведоше отуда и доведоше у ову обитељ преподобног оца нашег Василија, коју видиш, и упокојише ме овде, рекавши ми: Сада преподобни Василије врши помен за тебе. – И мени би јасно да сам у ово место дошла за четрдесет дана по разлучењу мом од тела.³⁰³⁸

Све то преподобна Теодора исприча Григорију у сну у виђењу, и показа му сву красоту те обитељи и духовна богатства, и насладе, и славу, и разноврсне вртове са златолистним и многородним воћкама, и све весеље духовно што све стече блажени отац Василије многотрудним подвизима својим.

Молитвена, богослужбена мисао Цркве серафимски ревносно и видовито прати душу човекову на свима животним путевима њеним, особито при растанку њеном са телом. Ту су од посебне важности: „Молепствије Господу нашем Исусу Христу и Пресветој Богородици при разлучењу душе од тела сваког правоверног“, и „Молепствије за разлучење душе од тела када се човек дуго мучи“.

У овим Молепствијама се надахнуто и потресно описује стање душе при разлучењу њеном од тела. Ту су свети Анђели, послани Богом да узму душу; ту и многи зли дуси, са списком грехова душиних, који силно граје тражећи дрско душу преплашену. Α она потресно вапије ка Спасу, ка Пресветој Богородици, ка светим Анђелима, ка Светитељима. Јадна душа цвили: Опколише ме мислени вуци урличући, и ишту да ме шчепају и растргну бесно; Ти Пречиста, зубе њихове и чељусти сломи, и спаси ме (Канон, песма 3). „Удостоји ме, Богородице, да одлазећи са земље несметано прођем поред ваздушног владара, насилника и мучитеља, који стоји на страшним путевима и изненада истражује сваку реч“ (песма 4). И јадној души потребна је сврх свега спасоносна милост Просвете Богомајке; и она вапије: „Ποгледај одозго на мене, Мати Божија, и милостиво ме саслушај сада, и посети ме, да бих, видевши Те, изишао из тела радујући се“ (песма 6). „Неподношљиву муку и тегобу причињава ми кидање вена и растављање целокупног телесног састава, склопљеног природним законима“ (песма 6). „Свештеним и чесним рукама светих Анђела пренеси ме, Владарко, да, покривен њиховим крилима, не бих видео одвратни, смрдљиви и мрачни лик демона“ (песма 6). И кукавна душа буди себе из свега смртнога покајним вапајем: „Душо моја, душо моја, устани, што спаваш? крај се приближује, ти треба да се страшиш; прени се дакле, да би те поштедео Христос Бог који је свуда и све испуњава“ (Кондак).

Страхоте смрти, све сливене и згуснуте у ноћ смрти, чине човека беспомоћним на самртном одру. Ту је једина помоћ Васкрсла Богомајка, која нам је Васкрсење и Васкрслог Победитеља смрти родила. Зато κ Њој овај вапај: „Ноћ смрти, мрачна и без месечине, сустиже ме неспремног, и препуштајући неприпремљеног томе дугом и страшном путу, нека ми милост Твоја, Владичице, буде сапутник“ (песма 7). – Тада је милосрђе Свемилостиве Богомајчице једино уточиште и прибежиште преплашеној души грешној, и она се вапајно моли: „Нека мноштво грехова мојих не потисне Твоје обилно милосрђе, Владичице, него нека ме опколи милост Твоја и нека покрије сва безакоња моја“ (песма 7). „Удостој ме, Пресвета Богородице, да избегнем пукове бестелесних варвара, и прелетим ваздушне бездане, и на небеса узиђем да бих Те вавек славио“ (песма 8). „Пресвета Богородице, отерај далеко од мене светодржца – управитеља горких митарстава – када треба да скончам, да бих Те увек славио“ (песма 8).

У самртним мукама душа се сва претвара у потресни вапај, и преклиње: „Смилујте се на мене, свесвети Анђели Бога Сведржителза, и избавите од свих митарстава злих, јер немам добрих дела да их противставим злим делима мојим“ (Канон, песма 7). „Сав у недоумици, ја горко уздишући ридајно вапијем κ теби, Чувару живота мог кукавног: види моју муку од вечних окова, и не престај молити се за мене“ (песма 8). И очајни крик кукавне душе измучене: „Плачите нада мном и кукајте, дубино пакла и бездно и црве и тартаре; све муке јецајте нада мном, јер сам доведен овамо, и вама предат да се горко мучим“ (песма 9).

У Осмогласнику Светог Јована Дамаскина, у Канону усопшима (субота, песма 9; Глас 2) пева се: Када се душа моја буде одвајала од тела, тада дођи к мени, Владарко, и разори умишљаје бестелесних непријатеља, и чељусти им размрскај, јер желе да ме немилосрдно униште. Учини то, Богоневесто, да бих несметано прошао у ваздуху обитаваjуhe кнезове таме. – И још: Дјево, у часу краја мог отми ме из руку демонских, и суда, и препирања, и страшнога испитивања, и горких митарстава, и кнеза љутога, Богомати, и вечне осуде (Глас 1).

У Канону Ангелу Хранитељу ми се молимо: Сав живот свој проведох у великој таштини, приближих се крају, молим те, Хранитељу мој, буди ми заштитник и непобедиви поборник када будем пролазио митарства љутога светодржца (песма 9).

Душе умрлих људи улазе у загробни живот са целокупном садржином својом: „Дела њихова иду за њима“.³⁰³⁹ Улазе са свима мислима и осећањима, са свима врлинама и пороцима, са свима вредностима и манама, са целокупним својим моралним светом. И таквима какве јесу, какве су изишле из тела и земаљског живота, њима се и суди на Посебном суду и одређује привремено стање у загробном животу, стање од Посебног до Страшног суда.

Али као што је религиозно-морално стање душа људских различито за живота њихова на земљи, тако је оно различито и по изласку њиховом из тела и у загробном животу. Нема сумње, стање душа после смрти је слично моралном стању сваке индивидуалне душе за живота на земљи. Оно је природна последица и природно продужење живота на земљи. Јер када би смрт, или Посебни суд, потпуно мењали стање душе, губио би се континуитет личности, и у загробном животу Петар се не би осећао као Петар, или Павле као Павле.

Религиозно-морално стање душа не мења се коренито у загробном животу. Када би га Бог коренито изменио, учинио би насиље над неприкосновеношћу слободе људске душе и уништио оно што личност чини личношћу.

Али и сама душа у загробном животу, макар свим бићем својим хтела и желела да потпуно измени себе и почне нови живот који би се сасвим разликовао од њеног живота на земљи, не би могла да то учини. Α не би могла зато што јој у загробном животу недостаје тело које је неопходан састојак човечје личности за њено потпуно самостално опредељење и делатност, и што јој недостају земаљски услови и средства спасења. Другим речима: у загробном животу покајање је немогућно, јер тамо дозрева оно што је почето на земљи, и у правцу у коме је почето. На то указује Свето Еванђеље када живот на земљи назива сетвом, а живот у загробном животу жетвом.³⁰⁴⁰

Живот душа у загробном животу, како нам казује Божанско Откривење, састоји се или у непотпуном блаженству или у непотпуном мучењу, јер ће потпуно блаженство или потпуно мучење настати тек после Страшнога суда, пошто је душа без тела само душа а не потпун човек. На Посебном суду душе се деле у две врсте: душе праведне и душе грешне. Отуда су и у загробном животу могућна само два одговарајућа стања: стање блаженства и стање мучења, свако са својим многобројним нијансама; и два места: рај и пакао, опет свако са својим многим обитељима.³⁰⁴¹ Свето Откривење јасно и одређено учи да је у загробном животу могућа само двојака жетва: од тела – погибао, од духа – живот вечни.³⁰⁴² Но с обзиром на разне и многобројне степене моралног савршенства или порочности душа, разни су и многобројни су и степени блаженства и степени мучења душа у загробном животу.

Продужујући у загробном свету живот свим својим бићем, душе располажу потпуном личношћу и самосвешћу; оне осећају, сазнају, схватају, pacуђуjу, и уопште обављају све психичке радње. Очигледан пример за то имамо у Спаситељевој причи ο богаташу и Лазару: богаташ види и познаје Лазара и Аврама, осећа муку у пламену, моли за помоћ, сећа се своје браће на земљи и брине за њихову судбу на земљи и у загробном животу;³⁰⁴³ патријарх Аврам живи у блаженству, објашњава богаташу природу раја и пакла, оправдава постојање блаженства и мука у загробном животу, указује на средства спасења.³⁰⁴⁴

Свети апостол Павле, који је још за живота на земљи био узношен у све светове у којима живи људско биће, благовести: да они који се у загробном животу налазе у преисподњи – „под земљом“ (=τα καταχθόνια) могу се свесни и слободно определити за поклоњење Исусу као Богу и Господу.³⁰⁴⁵ Свети апостол Петар говори ο Спаситељевој проповеди „духовима у тамници“ (= душама умрлих); а то по казује да су они свесни и разумни, слободни и способни да проповед приме или одбаце.³⁰⁴⁶ Христољубљени тајновидац, свети зналац небеских светова, види душе побијених за реч Божију и чује њихове речи, које изражавају њихову жељу и бојазан за оне који страдају на земљи у име Христово; а то показује да су оне свесна и лична бића.³⁰⁴⁷ И још: он у откривењу види и оне који су пред престолом Божјим и радосно служе Богу дан и ноћ.³⁰⁴⁸ Душе у загробном животу радују се за оне на земљи који остају верни Еванђељу до саме смрти.³⁰⁴⁹

Богочежњивим душама праведника, Бог као свеправедни Судија, додељује блаженство, уводи их у светле обитељи радости рајске. То нам Свето Откривење показује и посведочава на разне начине. – У причи ο богаташу и Лазару Спаситељ вели да су душу многострадалног праведног Лазара, одмах после смрти, Анђели однели у наручје Авраамово, где се она теши.³⁰⁵⁰ Пред Своје крсно страдање Спаситељ успокојава Своје ученике: Идем да вам приправим место. И када отидем и приправим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да и ви будете где сам ја.³⁰⁵¹ Α благоразумном разбојнику човекољубиви Господ са крста говори: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са миом у рају.³⁰⁵² Христочежњиви апостол Павле свом душом чезне: да се раздреши од тела и да с Христом буде.³⁰⁵³ Α Коринћанима пише: више волим отићи од тела, и бити код Господа.³⁰⁵⁴ Ученику „кога љубљаше Исус“ казане су и показане тајне загробног живота: видео је праведнике Божје у блеску славе пре но што је обављен последњи суд; видео је око престола Божјег двадесет и четири престола, и на њима двадесет и четири старца где седе, обучени у беле хаљине и са златним крунама на главама својим;³⁰⁵⁵ видео је под небеским олтаром душе побијених за реч Божју и за сведочанство које имаху;³⁰⁵⁶ и још: видео је народ многи, којега нико не може избројати, од свакога језика и колена и народа и племена, где стоји пред престолом и пред Јагњетом, обучен у хаљине беле.³⁰⁵⁷

Блаженство праведних душа у загробном животу проходи у неиспитаним тајанственим дубинама и висинама благодати Божије. Најсвеобухватнији назив тога јесте рај. Свети апостол Павле који је још за живота на земљи био узнесен у рај и видео његове незамисливе красоте, благовести: ο томе није слободно говорити човеку.³⁰⁵⁸ Овај блажени покој душа он сравњује са покојем који је за Бога Творца настао када је завршио стварање света.³⁰⁵⁹

Блаженство праведних душа у загробном животу долази од њихове благодатно-врлинске близине и општења са Господом Исусом, по речи Његовој светим ученицима Његовим на Тајној вечери: Доћи ћу, и узећу вас к себи да и ви будете где сам ја,³⁰⁶⁰ и по молитви Његовој Оцу небескоме: Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да гледају славу моју.³⁰⁶¹ Спаситељ благовести: Који год верују у Њега – доћи ће и сести за трпезу са Авраамом и Исаком и Јаковом у Царству небеском.³⁰⁶² Анђели и праведници на небесима сачињавају једну Цркву – небески Сион, град Бога живога.³⁰⁶³ У самој ствари,блаженствоправеднихдушапочињејошовденаземљиуњиховомхристочежњивом благодатно-врлинском охристовљењу и отројичењу, продужује се у загробном животу, и после Страшнога суда достиже пуноћу „са свима светима“.

Но блаженство праведних душа у загробном животу је не само непотпуно већ и неподједнако, јер је сразмерно благодатно-врлинском развићу душа.³⁰⁶⁴ На то нарочито указује благовест светог апостола Павла: Сваки ће примити своју плату по своме труду.³⁰⁶⁵

Место у коме бораве праведне душе у загробном животу назива се у Светом Писму: рајем,³⁰⁶⁶ Царством Божијим,³⁰⁶⁷ Царством Христовим,³⁰⁶⁸ Царством небеским,³⁰⁶⁹ наручјем Авраамовим,³⁰⁷⁰ домом Оца Небеског,³⁰⁷¹ гором Сион, градом Бога живога, Јерусалимом небеским,³⁰⁷² Јерусалимом вишњим,³⁰⁷³ небесима.³⁰⁷⁴

Драговољно сједињене са гресима и прожете њима за живота на земљи, грешне душе их се не могу механички ослободити изласком из тела или уласком у загробни свет; поготову не после праведне пресуде Посебног суда Божјег, на коме се ниједна грешна душа не ослобађа насилно својих милих грехова, које је за живота у телу претворила у неку врсту састојка свога бића. Отуда је стање грешних душа за гробом слично бившем стању њиховом на земљи; са том разликом што оне, лишене тела, сву стравичну стварност својих грехова држе у себи, преживљавају је као нешто своје, не могу никуда ван ње, нити имају предмет ван себе да је пренесу на њега. После Посебног суда грешне душе одмах одлазе у место туге и мучења, али је јачина осећања и сазнања те туге и тог мучења сразмерна степену њихове грешности. Осим тога, то мучење није потпуно, јер ће потпуно настати тек после Страшнога суда.

Ова тужна истина је Богом откривена, не човеком измишљена. Ο стварности постојања места мучења, а и самих мука, говори сама Истина – Господ Христос. Храбрећи Своје ученике на неустрашивост у проповедању Еванђеља, Он им вели: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити, него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу.³⁰⁷⁵ Α душу и тело убија грех, и његов творац и отац – Сатана, који и одводи грешне душе у своје мрачне обитељи. у причи ο богаташу и Лазару Спаситељ показује како грешна душа богаташева одмах после смрти би бачена у ад и подвргнута мукама.³⁰⁷⁶ Натоварени гресима, грешници не могу, по речи Спасовој, узићи на небо, нити ући у дом Оца небеског, него умиру у гресима и са гресима који их држе далеко од Бога и од неба у своме страшном, адском ропству.³⁰⁷⁷

Учење Светога Писма јасно изражава и очигледно посведочава стварност мучења грешних душа за гробом, но природу тог мучења покрива извесна нејасност. у главноме, то се мучење састоји у удаљености грешних душа од Бога, као извора блаженства, радости и светлости. Оне осећajу муку живећи живот без радости, без светлости, без блаженства. Нарочито се та мука појачава сазнањем и осећањем да је то мучење бесмртно неумртвљивом и неубивљивом бесмртношћу.³⁰⁷⁸ Душе грешне налазе се у тамници духова,³⁰⁷⁹ у аду – εν τφ αδη³⁰⁸⁰ где несагориво сагоревају у огњу свог ђаволског самољубља и саможивости,³⁰⁸¹ свесне свих својих грехова, разједане огњеним црвима очајања и гриже савести, но гриже савести која никада не може, због одсуства психофизичких благодатно-врлинских услова, одвести спасоносном покајању, као што ни Јуду није одвела правом покајању већ самоубиству, у коме врхуни тријумф греха.³⁰⁸² Лишене тела и телесних предмета греха, грешне душе у загробном животу остају саме самците са својим гресима, голе у свом пламеном злу, у својим неугасивим страстима и похотама; оне пламте и отимају се ка телесним предметима на земљи, али одвојене од њих непрелетивом провалијом оне вечно обамиру у свом очајању, и никада не умиру, јер немају чиме да утоле своје пустињски жедне страсти, нити чиме да нахране своје адски гладне похоте. Њихово је мучење у толико веће што оне не само знају него и виде рајско блаженство,³⁰⁸³ али га не осећају као део себе већ посматрају као неку далеку, недосежну стварност, због чега је њихово неуспављиво сазнање – њихов неуспављив и неумољив мучитељ. Такво њихово мучење повећава још и сазнање, да се и пакао и све муке његове могао избећи врлинским животом на земљи.³⁰⁸⁴ Језива провалија која зјапи између њиховог oceћањa и рајског блаженства као бескрајни удаљене и недосежне, но сасвим видљиве, стварности, чини њихову муку неиздржљивом.³⁰⁸⁵ Налазећи се у друштву злосмрадних духова зла, грешне душе трпе разне, неисказане муке, у чијем су изналажењу зли дуси врло вични.³⁰⁸⁶

Као што у овом животу постоје разлике у грешности и огреховљености људи, праведно је да постоје разлике и у мучењу грешних душа за гробом. Различите по порочности и степену искварености, грешне душе у загробном животу не трпе подједнаке муке него свака сразмерно својој грешности и огреховљености. Различним ступњевима моралне покварености одговарају разни степени мука.³⁰⁸⁷

Место у које одлазе грешне душе после Посебног суда, лишено светлости, мрачно, у коме се не види), Светом Писму се назива: ад (αδης, од είδος и α = место лишено светлости, мрачно, у коме се не види),³⁰⁸⁸ тама најкрајња,³⁰⁸⁹ тамница духова,³⁰⁹⁰ бездна,³⁰⁹¹ преисподња,³⁰⁹² гејна (γέεννα = место мучења у аду),³⁰⁹³ вечна мука.³⁰⁹⁴

Но сви ови називи, на разне начине, означавају једно исто; и то ово: грешне душе налазе се у загробном животу у месту осуде и гњева Божија, муче се, и то у извесном месту. При томе, иако се наша земаљска категорија просторности не може применити на загробни свет и живот, ипак је несумњиво да је ограниченост својство душе људске, јер је само Бог безграничан и свудаприсутан. Према томе, и место мучења грешних душа има извесних граница, које се не могу прелазити.³⁰⁹⁵ Свето Писмо вели да је Јуда после смрти отишао „у своје место –εις τον τοπον τον ‘ίδιον’;³⁰⁹⁶ а грешни богаташ из ада моли патријарха Авраама да пошаље Лазара кући оца његова да посведочи његовој браћи, да не би и они дошли „у ово место мучења – εις τον τοπον τοϋτον τnς βασάνου“.³⁰⁹⁷

Основна је богочовечанска истина: у Цркви сви припадамо Господу Христу и преко Њега један другоме: „Јер ни један од нас не живи себи, и ни један не умире себи. Јер ако живимо, Господу живимо; ако умиремо, Господу умиремо. Ако дакле живимо, ако умиремо, Господњи смо. Јер за то Христос и умре и васкрсе и оживе да овлада и мртвима и живима“.³⁰⁹⁸ И ми на земљи, и наши покојници у загробном свету сачињавамо једно Богочовечанско тело Цркве, које је „пуноћа Онога који све испуњава у свему“.³⁰⁹⁹ И у том свеобухватном телу сваки од нас има своје место и учествује животом својим у саборном животу Цркве и живи у њему као лично биће.

Црква најречитије казује себе, своје богочовечанске истине и стварности преко молитве. Молитва је њен богонадахнути језик. У Цркви Христовој молитва је најважнија врлина. Она никад не престаје. Она је срце сваке врлине. Њоме и вера и љубав и све остале богочовечанске врлине расту и развијају се у све своје богочовечанске просторности и бесконачности. Отуда и од самог свемилостивог Спаса и од светих богомудрих Апостола неућутна истина еванђелска: „Молите се Богу без престанка“.³¹⁰⁰ „Сваком молитвом и мољењем молите се Богу Духом без престанка, и уз то стражите са сваким трпљењем и молитвом за све свете (= за све хришћане)“.³¹⁰¹ „у молитви будите једнако“.³¹⁰² „Да вам не досади молитва; и стражите у њој“.³¹⁰³ „Треба се свагда молити, и не клонути“.³¹⁰⁴ „Стражите и молите се Богу“.³¹⁰⁵

Свету тајну и свету силу молитве Православна Црква и има и зна. Отуда молитвена богочовечанска мисао Цркве многострано и христомудро описује живљење наших душа у загробном свету. И то она чини у својим заупокојеним службама, задушницама, молитвама, канонима, парастосима, поменима, светим литургијама. И летимичан поглед на то, речити је сведок тога. у овој ствари од посебне је важности реч Светог Макарија Александријског: Ο молитвама за покојнике. Тамо се вели:

Једном Свети Макарије Александријски упита Анђеле који су га пратили по пустињи: „Пошто је од светих Отаца предато да се у цркви врши принос Богу за преминулог у трећи, девети и четрдесети дан, каква онда од тога бива корист по душу покојника?“ Анђео одговори: „Бог није допустио да ишта непотребно и некорисно бива у Његовој Цркви. Јер када у трећи дан бива у цркви принос, онда душа умрлога добија од чувајућег је Анђела олакшање у тузи коју она осећа због растанка са телом; добија зато што је за њу извршено у цркви Божјој славословље и принос, те се у њој рађа блага нада. Јер у току два дана души се дозвољава да заједно са Анђелима који се налазе поред ње хода по земљи где хоће. Отуда душа која љуби тело (= телољубива душа) лута понекад око куће у којој се растала са телом, понекад око гроба у коме је тело погребено; и тако проводи два дана као птица тражећи себи гнездо. Врлинска пак душа хода по оним местима на којима је обично творила правду. у трећи дан Онај који је васкрсао из мртвих наређује да се свака хришћанска душа, по угледу на Његово васкрсење, узнесе на небеса ради поклоњења Богу свих. Стога Црква има добар обичај вршити у трећи дан принос и молитву за душу. После поклоњења Богу, Бог наређује да се покажу души разна и пријатна насеља светих и лепота раја. Све то разгледа душа шест дана, дивећи се и прослављајући Творца свега, Бога. Α посматрајући све то, она се измењује и заборавља тугу коју је имала боравећи у телу. Али, ако је крива за грехе она, при посматрању благовања светих, почиње туговати и укоравати себе, говорећи: тешко мени! колико сам се оништавила у том свету! Заневши се задовољавањем пожуда, ја сам већи део живота провела у безбрижности, и нисам послужила Богу како треба, да бих се и ја могла удостојити ове благодати и славе. Тешко мени кукавној!… Α после разгледања у току шест дана свих радости праведника, Анђели је поново узносе на поклоњење Богу. Стога, добро чини Црква, вршећи у девети дан службе и принос за усопшег. После другог поклоњења, Владар свих наређује одвести душу у пакао и показати јој сва тамошња места мучења, разна одељења пакла, и разноврсна мучења непобожних, у којима находећи се душе грешника непрестано кукају и шкргућу зубима. По овим разним местима мука душа се носи тридесет дана дрхћући да и сама не буде осуђена на затвор у њима. У четрдесети дан душа се опет узноси на поклоњење Богу; и тада већ Судија одређује души место које одговара њој према њеним делима. Стога Црква поступа правилно чинећи у четрдесети дан помен за преминуле.³¹⁰⁶

По растанку са телом душу православног хришћанина прати Црква својим молитвама на њеном путу кроз загробни свет, молећи се Господу да јој опрости грехе и настани је у блаженству праведних. То сведочи „Опело“ које се врши над православним хришћанином.

Црква се моли: да Спас упокоји душу слуге Свога са душама преминулих праведника у блаженом животу; да јој опрости сваки грех вољни и невољни; да јој подари царcтвo небеско; да је као Победитељ смрти настани у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора; јер је Својим Богочовечанским домостројем cпасењa постао васкрсење, и живот, и покој уснулог слуге Свог. И Он нам као Једини Човекољубац дарује „живот нестарив и вечни“. И човек, мада носи ране грехове, слика је неизрециве славе Божије, и улазећи у небеске светове вапије: смилуј се, Господару, на своје створење, и очисти Својим милосрђем, и дај ми жељену отаџбину, чинећи ме опет житељем раја; врати ме богосличности, да се у првобитну лепоту обучем!

Окружујући покојника молитвама својим Црква се моли: упокој, Боже, слугу Твога, и смести га у рај где зборови Светитеља, Господе, и праведници сијају као звезде; упокој уснулог слугу Твог, не гледајући ни на какве грехе његове. – Благовест је „Опела“: У небеским дворима свети Мученици се једнако моле да Господ Христос удостоји вечних блага преминулога, кога је преместио са земље. – И онда уздисајна молитва Цркве: Са Светима упокој, Христе, душу слуге Твога, где нема болести ни жалости, ни уздисања, но где је живот бесконачни.

На догледу небеских светова Црква нам казује вечне богочовечанске истине ο бићу људском: На земљи све је слабије од сенке, све од снова варљивије; у трен ока, и све ово смрт узима. Него, Христе, у светлости лица Твога, и у наслађењу красотом Твојом, као човекољубац упокој. – Авај мени, какву борбу има душа када се одваја од тела! авај, колико тада плаче, и нема ко да се смилује на њу. Ка Анђелима подиже очи, узалуд се моли; κ људима пружајући руке, нема ко да јој помогне. Зато, мила браћо моја, сетивши се краткоће живота нашег, молимо од Христа покој престављеноме, и душама нашим велику милост. – Таштина је све људско што после смрти не остаје; не остаје богатство, нити права слава; јер кад смрт наиђе, све се то уништи. Стога завапимо Христу бесмртноме: престављенога од нас упокој, где је обиталиште свих који се веселе. – Где је приврженост свету? Где је маштање ο пролазноме? Где је злато и сребро? Где је мноштво слугу и врева? Све је прах, све пепео, све сенка. Но хајдете, завапимо Бесмртноме Цару: Господе, вечних Твојих добара удостој престављенога од нас, дајући му покој у неостаривом блаженству Твом.

– Плачем и ридам кад помислим на смрт и видим у гробовима нашу, по слици Божјој саздану, лепоту где лежи без облика, без славе, без изгледа. О чуда! Каква се тајна догоди с нама? Како се предадосмо трулежи? како се присајединисмо смрти? Ваистину, као што је писано, по заповести Бога који даје покој престављеноме.

Вера у распетога Бога осигурава души рај на молитвени вапај: Помени нас, Господе, када дођеш у царство своје!

– Разбојника, Христе, који Ти је на крсту завапио: „Помени мене“, Ти си покајањем учинио житељем раја; удостој и мене недостојног. – Смрт није ништа друго до пресељење са земље у загробни свет. И пратећи душу људску при том пресељењу Црква се моли: Ти који господариш душама и телима, у чијој је руци дисање наше, утеха ожалошћених, упокој у насељу праведних слугу Твога кога си преселио. – Сада се руши житејско зло славље таштине. Јер дух напусти обиталиште, блато поцрне, сасуд се разби, безгласан, неосетљив, мртав, непокретан. Помолимо се Господу да вечни покој подари овоме кога шаљемо гробу. – Шта је наш живот? Уистини цвет, и дим, и јутарња роса. Приђите дакле, и загледајмо добро у гробове: где је телесна лепота? где младост? где су очи и облик телесни? Све је као трава свенуло, све је нестало. Ходите, припаднимо Христу са сузама. – Велики је плач и ридање, велико уздисање и мука растанак душе, ад и погибао; привремени живот – пролазна сенка, варљиви сан; труд живота земаљског – неблаговремено маштање. Побегнимо стога далеко од сваког земаљског греха, да бисмо наследили небо. – Приђите, потомци Адамови, погледајмо на земљи распростртог како напушта сву красоту лика нашег, расточеног у гробу гнојем, црвима, прогутаног тамом, покривеног земљом. Помолимо се Христу да да вечни покој овоме кога остављамо невидљива за очи наше. – Када страшни анђели силом отржу душу од тела, она заборавља све сроднике и познанике, и брине се како ће предстати суду за све таште и бедне телесне ствари. Ходите стога преклињући Судију, помолимо се сви да Господ прости оно што он учини. – Све сласти и славе овога живота заиста су таштина и трулеж:! Јер сви ишчезавамо, сви умиремо: и цареви и кнежеви, судије и силници, багати и сиромаси, и сва природа људска; јер се сада суновраћују у гробове они што беху у животу. Помолимо се да их Господ упокоји.

Свемилостива Богомајчица је највећа нада ових смртника. Црква јој се вапајно моли: Спасавај оне што се на Тебе надају, Мајко незалазног Сунца, Богородице. Молимо Ти се, молитвама својим умоли преблагога Бога да упокоји сада престављенога где духови праведних блаженствују; покажи их, Свебеспрекорна, као наследнике божанских добара у дворима праведних, у вечни спомен. – И покојник мери себе, мери људско биће на небоземним теразијама и потресно се исповеда: Гледајући ме где лежим безгласан и бездахан, плачите нада мном, браћо и пријатељи, сродници и познаници, јер јуче разговарах с вама, и изненада наиђе на мене страшни час смрти. Но приђите сви што ме волите и целивајте ме последњим целивом, јер нећу с вама више ходити, ни разговарати: одлазим Судији у кога нема пристрасности; пред Њим заједно стоје слуга и господар, цар и војник; богаташ и просјак. једнаки су, јер ће се сваки од својих дела или прославити или посрамити. Но молим све и преклињем, молите се непрестано Христу Богу за мене, да по гресима мојим не будем одведен у место мучења, него да ме смести где је светлост живота. – Упокој, Христе, уснулога слугу Твога молитвама Мајке Твоје, и Претече Твога, Апостола, Пророка, Јерараха, Преподобних и Праведних, и свих Светих. – Свакој души људској која креће из земаљског у загробни свет, и која има живети у том свету, потребан је васкрсли Господ и молитве свих Светих, да би она могла имати удела у блаженству праведних: Васкрсли из мртвих, Христос истинити Бог наш, молитвама Пречисте Матере Своје, светих славних и свехвалних Апостола, преподобних и богоносних Отаца наших, и свих Светих, нека душу слуге Свог који се од нас преставио, у насељима Праведних настани, у наручју Авраама упокоји, и са Праведнима уврсти, а нас помилује и спасе, као добар и човекољубив.

Богочовечанске тајанствене истине загробног живота употпуњује нам „Свештеничко опело“. Црква молитвено благовести: Ужасна је и страшна тајна за све када се душа од тела разлучује: душа онда одлази наричући, а тело се предаје земљи и затрпава. Стога ми, дознавши за последњи одлазак, похитајмо Спаситељу, вапијући са сузама; помени и нас када дођеш у царство Своје. – Умрлога са надом на васкрсење удостој, Спасе, светога стајања с десне стране Тебе са изабранима Твојим, свесрдно Ти се молимо славећи Те, Човекољупче. – Избранога слугу Твога, Човекољупче, који се преселио са земље, удостој да се светло радује у драгоценом Царству небеском, прелазећи као милосрдан преко душевних сагрешења његових. – Притом, Пресветој Богомајци смерно се молимо: Сви те по дужности с љубављу славимо, Дјево пречиста Маријо Мати Божја, јер је око молитве Твоје неуспављиво. Избави нас сада од грехова и суда смртнога. – Онда потресни вапај: Што се без потребе кидаш, ο човече? Један час, и све пролази. Јер у паклу нема покајања, нити тамо има попуштања. Тамо је црв неуспављиви, тамo земља сва тамна и мрачна, где ја имам бити осуђен: јер се уопште не трудих да често говорим псалам: Алилуја. – Када требамо путовође идући у неку земљу, шта ћемо радити када пођемо у земљу коју не познајемо? Многo ти је онда потребно путовођа, много молитава да те прате, да би јадну душу сачувао док стигне до Христа и рекне Му: Алилуја. – Подложни телесним страстима, неће тамо никако имати одмора, јер су тамо страшни тужитељи; тамо се и књиге отварају. На коју ћеш страну онда погледати, човече? и ко ће ти тада помоћи тамо? Једино добро што си за живота чинио, и добро што си сиротама учинио, певајући: Алилуја. Ћутите, ο ћутите! умукните сада пред овим што лежи, и видећете велику тајну; јер је страшан час. Умукните, да би душа његова с миром отишла; у великој се борби находи, и у великом страху моли Бога: Алилуја. – Ми горимо од узбуђења слушајући само да је тамо вечна светлост, тамо – извор живота нашег, тамо – наслада вечна, тамо – рај коме се свака душа праведна радује. Стекнимо се сви у Христу и ми, да бисмо сви завапили Богу: Алилуја.

На догледу царства Христовог у ономе свету и неисказаних красота његових непролазних, Црква кличе: Ο радости Праведних, коју ће примити када Судија дође! Тамо је спремљен дворац, и рај, и цело Христово царство. Учини, Христе, да се у њему слуге Твоје веселе увек са Светима. – Свесрдно се, верни, помолимо Христу, да брата, уснулога у вери и нади на васкрсење, настани у насељима Светих, јер је суд тамо ужасан, и испитивање страшно, и нико сам себи помоћи не може, сем добра дела и заједничка молитва верних, – и завапијмо: немој се, Господе, судити са слугом Твојим. – у неостаривој слави Твојој и сладости рајској настани, Благи, од нас сада престављенога, јер Ти је православљем и покајањем прибегао у вери, и учини га изабраним учесником царства Твога. – Наиђе смрт као грабљивац; наиђе рушитељ и сруши ме; наиђе и показа ме као непостојећег; наиђе, и ја који сам земља, лежим као да ме нема. Заиста смо сан, заиста смо привиђење ми људи. Но ходите, завапимо Бесмртноме Цару: Господе, престављенога од нас удостој вечних добара Твојих, упокојавајући га у нестаривом животу.

Богонадахнута је служба за покојне: „Парастос или Панихида“. у њој се сви чланови Цркве заиста осећају као чланови једног небоземног богочовечанског тела Христовог: једна им је душа, једно срце, један живот, један Господ, једна Глава: чудесни Спаситељ Богочовек Христос. Са страхом и трепетом ми се у умилењу молимо Господу живих и уснулих: за спасење душа наших; за опроштај грехова онима што се у блаженој успомени преставише; за њихов покој, тишину, блажену успомену; да се ослободе сваке патње, и туге, и уздисања, и да се настане где сија светлост лица Божија; да их стави под окриље Авраама, Исака и Јакова. – И онда, ујединивши све молитвене прозбе наше у једну саборну богоугодну молитву: измолимо милост Божију, и царство небеско, и опроштај грехова за све, сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Јер је Он васкрсење, и живот, и покој уснулих слугу Својих. – Гледајући људско биће са богочовечанских висина, Црква открива у њему богочовечанске стварности христолике и моли се у Парастосу: Једини Творче који дубоком мудрошћу све човекољубиво уређујеш, и свима дајеш оно што је корисно, упокој Господе душе слугу Твојих. – И још: Упокој, Спасе, с Праведницима слуге Твоје, и настани их у дворима Твојим, као што је писано, не гледећи као добар на сагрешења њихова вољна и невољна, и сва у знању и незнању учињена, Човекољупче! – И све то приводи нас „спасењу душа наших“ – Пресветој Богородици, и ми Јој се вапајно молимо: Тебе имамо и као тврђаву, и као пристаниште, и као драгу молитвеницу Богу кога си родила, Богородице, верних спасење. – И несравњено више дарује нам свемилостива Богомајчица, дарује нам и спасење и рај: Радуј се, Чиста, која си родила Бога телом на спасење свију, и којом род људски нађе спасење, да бисмо Тобом нашли рај, Богородице чиста, благословена.

Опет и опет прибегавамо светој саборној молитви ради спасења наше једноверне и једноземне браће, ради њиховог христољубивог блаженствовања у загробном свету: Са дусима преминулих праведника упокој, Спасе, душе слугу Твојих, чувајући их у блаженом животу који је у тебе, Човекољупче. – у почивалишту Твоме, Господе, где почивају сви Твоји Светитељи, упокој и душе слугу Твојих, јер си Ти једини Човекољубац. – Ти си Бог који је сишао у ад, и ослободио окова сужње; сам и душе слугу Твојих упокој Спаситељу. – Једина чиста и беспрекорна Дјево, која си Бога безсемено родила, моли да се спасу душе слугу Твојих.³¹⁰⁷

Но међу богослужењима за покојне врх изнад свих врхова, и савршенство изнад свих савршенстава, и моћ изнад свих моћи сачињава света Литургија. Основна је богочовечанска благовест и бесмртна богочовечанска стварност: сви верни и у земаљском и у загробном свету, сачињавајући једно богочовечанско тело Цркве Христове, у њему и њиме се освећују, спасавају, охристовљују, обогочовечују, обожују, отројичују, и то сваки по мери свога благодатно – врлинског ревновања и узрастања. Јер: „Исус Христос јуче је и данас онај исти и вавек“.³¹⁰⁸ Ако игде, ако икада ми живимо Господом Христом, ми то чинимо у светој Литургији и светом Литургијом. у њој ми „живимо Њиме,³¹⁰⁹ и ходимо „као што је Он ходио“.³¹¹⁰ И саборно „са свима светима“,³¹¹¹ и свима покојнима доживљујемо свету тајну Богочовечанског домостроја спасења који се светом Литургијом продужује и остварује. Она сведочи: сви се спасавамо јединим Спаситељем рода људског – Господом Христом, бoгочовечанским телом Његовим – Црквом. Сва је Црква, у васцелости својој присутна у светој Литургији: Пресвета Богомајка и сви Светитељи за Њом и са Њом, и сви живи и сви покојни. То сведоче: света Проскомидија, јектенија за покојне, и спомињање по освећењу Дарова свих покојних.

На светој Проскомидији се ваде честице: за Пресвету Богородицу која возглављује род људски; за Пророке, Апостоле, Јерархе, Мученике, Преподобне, Бесребренике, и све Свете; а после њих за живе и за покојне. И пошто се освете Дарови и постану тело и крв Господа Христа, онда се опет спомињу сви чланови Цркве.

„Још Ти приносимо ову разумну службу за преминуле Праоце, Оце, Патријархе, Пророке, Апостоле, Проповеднике, Еванђелисте, Мученике, Исповеднике, Испоснике, и за сваког праведног који је у вери преминуо. Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владарку нашу Богородицу и Увекдјеву Марију; за Светог Јована, Пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне Апостоле,… и за све Твоје Светитеље, чијим молитвама посети нас, Боже; и помени све преминуле у нади васкрсења живота вечнога, и упокој их, Боже наш, где сија светлост лица Твога,… и све и сва“.

Посреди је најчудеснија и најчудотворнија саборност Бога и човека, богочовечанска саборност, богочовечанска свесаборност у Богу и Богом Христом Господом = Његовом Црквом; на челу рода људског и анђелског – Пресвета Богородица, а за Њом и сав род људски. Такав је наш, очигледно литургијски, домострој спасења света, извршен Јединим Човекољупцем, који је толико волео човека да је и сам постао човек, и као Богочовек – као Црква извршио богочовечански домострој спасења света, домострој – најсавршенији и једини свеобухватно и беспрекорно човекољубив. Таква је света тајна Христовог тела – Цркве, Христовог тела – Евхаристије, Богочовечанског тела – Цркве = тајна спасења = тајна обогочовечења = тајна охристовљења = тајна обожења = тајна отројичења.

Постигнут је божански и човечански циљ спасења света: Евхаристична жртва принесена је за све и сва. И за саму Пресвету Богородицу, иако је Она безгрешна. Јер Богочовек Господ Христос је једини Спаситељ света и рода људског, па и Пресвете Богородице, те најсавршеније Праведнице рода људског, савршеније и славније и од самих Херувима и Серафима. Јер нам је преко Ње безгрешне и свебеспрекорне дошао Спаситељ и спасење света, Обожитељ и обожење света, Васкрситељ и васкрсење света, и сви безбројни богочовечански дарови Јединог Човекољупца. Тако се добила једина савршена теодикеја и једина савршена антроподикеја: оправдан је Бог што је створио овакав свет, и оправдан је човек, јер је Богочовеком Христом = Његовом Црквом постигао вечни божански циљ свога бића и свога постојања.