Црква свих светих

Грехом, смрћу и ђаволом људи су се отпадили од Бога и одродили. Но Бог и Господ Христос из безмерног човекољубља постаје човек, и занавек остаје међу људима као Богочовек, као Црква. Α Црква својим Богочовечанским домостројем спасава људе од греха, смрти и ђавола. Новозаветна је свеблаговест: Црква је тело Христово. И Пресвета Богородица, родивши нам Богочовека Господа Христа, у ствари је родила Цркву, јер је дала тело Цркви. Тако је Богородица у исто време Црквородица; Богомати је у исто време Црквомати. Зато света молитвена мисао Цркве исповеда и проповеда ову истину, ову свеистину: Богородица је «свесветла Црква Божија»⁵⁴³. Васцели Богочовечански домострој спасења обавља се Њоме и Њеним Божанским Сином. Богомудри Оци цркве благовесте ο Њој: Ваистину свету Марију ми с правом називамо Богородицом, јер ово име садржи сву тајну домостроја спасења – άπαν τό μνοτήριον της οικονομίας⁵⁴⁴. За молитвено и свеистинито осећање Православне Цркве Господ Христос и Његова чудесна Богомајка су два нераздвојна бића. у православном сазнању новозаветне вере спасоносни искупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа нераздвојан је од Пресвете, Пречисте, Преблагословене, Преславне Владатељке наше Богородице и Приснодјеве Марије.

Пресвета Богородица је мајка Бога, и отуда мајка свега божанског, свега светог, свега небеског, свега вечног, свега богочовечног, свега најбољег, свега најлепшег. Од свега доброг, Она је најбоља; од свега светог, Она је најсветија; од свега чистог, Она је најчистија; од свега дивног, Она је најдивнија; од свега врлинског, Она је најврлинскија. Ако ико, Она је у роду људском, после Господа Христа, најсавршенија богочовечанска Свеврлина. Нема сумње, Она је најсавршенији образац свега најбољег. Јер, кад је кроз Њу Бог ушао у свет, у човека, како да кроз Њу не уђе у човека све што је Божје, све што је небеско, све што је бесмртно, све што је вечно; све што је еванђелско, све што је анђелско, све што је блажено, све што је рајско? Због тога је Пресвета Богомајчица пречаснија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима. Због тога је Она и – Владарка Анђела (= Владичица Ангелов)⁵⁴⁵.

Неоспорно, Пресвета Богомајка је највећа и најбогатија Дародавка рода људског. Дала нам је, родила нам је Бога као човека, као Богочовека. И са Њим: Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечно Добро, Вечни Живот. И тиме дала све што вечито треба људском бићу у свим световима: спасење, охристовљење, обогочовечење, обожење, отројичење = све свете тајне и све свете врлине. Α кроза све то и у свему томе: најмилије чудо свих Божјих светова – чудесног и свечудесног Бога и Господа, Исуса Христа Богочовека. Због свега тога свеистинита је богонадахнута благовест светог Оца нашег Григорија. Паламе: «Нико не долази κ Богу сем преко Пресвете Богородице и од Ње рођеног Посредника, и ни један од дарова Божјих не даје се ни анђелима ни људима сем преко Ње… Дјева Мати је неупоредиво већа од свих и од свега: заједничари Божији постају преко Ње – δι αύτης – заједничари; Њу после Бога славе они који Бога славе. Она је основа Пророка, глава Апостола, храброст Мученика, темељ Учитеља, слава земаљског, радост небеског, украс сваке твари. Она је почетак и извор и корен неисказаних добара. Она је врхунац и савршенство свега светога –παντός αγίοу κορуφή και τελείwοις⁵⁴⁶. Преко Богомајке «светитељи примају сву њихову светост»⁵⁴⁷.

Боговођена мисао Светог Златоуста, величајући Пресвету Богородицу, благовести: Међу људима се не може наћи нико такав као што је Богородица Марија. Она је Мати спасења, јер је родила Спаситеља.

Богомудри Исповедник богочовечанске истине ο Пресветој Богородици, Свети Кирил Александријски, вели да је Она – «света Црква»⁵⁴⁸. «Свети Кирил спаја личност Пресвете Богородице са појмом Цркве – Црква се не може ни замислити ни постојати без Свесвете Мајке Спаса Христа. Пресвета Богородица је Црква и Црква је Пресвета Богородица. Када се рекне «Богородица», тиме се обухвата сва идеја Цркве, јер се именом Богородица у личности Приснодјеве Марије изражава сва божанска тајна Личности Исуса Христа»⁵⁴⁹ Да, да, да: без Пресвете Богородице нема Богочовека = нема Спаситеља = нема Цркве = нема спасења = нема обогочовечења – нема отројичења. И сав се свет претвара у најбесмисленији ужас, а човек – у најстраховитији пакао, пакао, пакао.

Пресвета Богородица је Мајка Бога, Мајка Богочовека, и тиме Мајка Цркве, јер је Мајка тела Богочовекова. Α тело Богочовеково је црква. По бесмртној благовести Св. Кирила Александријског: Пресветом Богородицом су «утврђене цркве по целој васељени»⁵⁵⁰. И уз то још долази и ова истина: Богородицом се остварује спасење, јер је Она: «радионица нашег спасења⁵⁵¹. Нема сумње, Пресвета Богородица је оно што и Њен Божански Син, јер нам је Благодат родила, и сама «Благодатна» постала (Ср. Ин.1:17; Лк.1:28).

Она је прво Еванђеље Господа Христа оваплоћено у нашем земаљском свету, Еванђеље свесавршено, времевечно, богочовечно. Јер Богочовека Христа родила, и заувек Богородица остала. Богочовека Христа, то «вечно Еванђеље. (Откр.14:6)» Еванђеље за све што се човек зове. Отуда Она, свечудесна: и јесте Црква Христова = тело Христово: увек сва у Богочовеку, и Он – увек сав у Њој, Богородици. Све Богочовеково припада прво, првенствено и непосредно Њој, и преко Ње васцелој природи људској, човечанској: јер Она дала човечанску природу Богочовеку Господу Христу; и преко Ње човечанство је Богочовеково. Све наше, човечанско и људско, иде ка Господу Богочовеку преко Ње. Она: свебезгранична Посредница; и стога Заступница и Спаситељница: сво Еванђеље, сва Црква, и све силе њихове. Њоме се извршује спасење и обожење сваког члана у Богочовечанском телу Цркве. Стога и молитвени клик ж. Њој: «Радуј се, испуњење Творчевог домостроја спасења!⁵⁵²» Нема сумње, Богородицом смо добили «свесавршено спасење.⁵⁵³» Ваистину, Она нам постаде Посредница свих добара. у Њој Бог постаде човек, и човек Бог –έν ΐαύτΐ] ό Θεόβ уtfev άνχίρωποβ και Θeos ό άνθρωποs⁵⁵⁴. Небеско име Пресвете Богородице јесте «Благодатна». Њега је од Трисветог Божанства донео Свети Архистратиг Небеских Сила Гаврил. То је Њено Еванђелско име. У њему је сва човекољубива милост Пресвете Тројице према роду људском. То је небеско Еванђеље Њено, Еванђеље вечног смирења њеног пред оваплоћујућим се Богом Логосом (Лк.1:26–38). Ο Благовестима у Њу се усели: «сва пуноћа Божанства телесно–благовољењем Оца и садејством Свесветога Духа.⁵⁵⁵» Уселивши се у Њу, Бог Логос као милосрдан «све људе обожи – άπαντας βροτοϋs θεώσει»⁵⁵⁶. Рађајући Богочовека, то најчудесније чудо земљино и свих светова, Пресвета Богородица постаје заиста једина Благовест свих људских бића у свима световима, јер постаје «Мати Живота»⁵⁵⁷, Мати Вечнога Живота, и тако уништава смрт, уништава грех, уништава ђавола. Α до Ње, и без Ње, и око Ње све сама смрт, смрт, смрт = грех, грех, грех = ђаво, ђаво, ђаво = пакао, пакао, пакао. Α са Њом и Кроз Њу у човечанске светове је ушао Бог, са свим Својим божанским даровима: Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечним Животом, Вечним Добром, Вечним Блаженством и осталим божанским добрима и благовестима. На Благовести Свети Дамаскин благовести: Данашњи дан је извор наших празника, и почетак нашег спасења. Данас је почетак и обновљење људске природе. Данас је извршено уништење првородног греха. Данас је освећена наша природа усељењем у њу Творца⁵⁵⁸. Кроз све радости Светих Благовести бруји бесмртна свеблаговест: «Бог постаје човек, да човека учини Богом»⁵⁵⁹. Α кроз њу брује све еванђелске благовести: охристовљење, обогочовечење, отројичење, обожење човека.

Све Христово, све Богочовеково почиње са пресветом Богородицом, и обавља се до краја Њоме у телу Цркве Христове, телу које је Богомати дала Господу Христу, и којим све што је Богочовеково живи у човечанским и свима световима Божјим. Сва тајна васцеле Благовести јесте Богочовек. Ваистину, Он је једина Свеблаговест свима бићима у свим световима: а са Њим и због Њега, и Пресвета Богоро дица је Свеблаговест, јер нам је родила Њега – Свеблаговесника. Богочовечански домострој спасења остварује се у Богочовечанском телу Цркве Христове – каква благовест! свето крштење – каква благовест! свето Причешће – каква благовест! света исповест – каква благовест! света љубав – каква благовест! света молитва – каква благовест! свака света тајна – каква благовест! свака света врлина – каква благовест! Еванђеље Спасово – каква благовест! Сам Господ Христос Богочовек – каква Свеблаговест! Пресвета Богородица која нам је Њега родила – каква Свеблаговест! Света Црква Божија – каква Свеблаговест! јер се њоме освећујемо, охристовљујемо, обогочовечујемо, отројичујемо, обожујемо, доживљујући као своје оно што око људско не виде, и ухо не чу, и срце не наслути (1Кор.2:9).

Није назван «Благовести» ни Божић, ни Ускрс, ни Богојављење, ни Преображење, већ Благовештење. Зашто? Казује нам црквена песма: «Вечна тајна открива се данас: Бог постаје човек, да човека учини Богом.⁵⁶⁰» Благовест: оваплоћење Бога, – то прва половина; а друга: обожење човека помоћу Богочовека. Тиме је најкраће изражен смисао света, земље и неба, човека и човечанства. у томе је целокупно Еванђеље Богочовеково: очовечење Бога и обожење човека. Да ли је оправдана и посведочена ова Благовест? Јесте. Јер Богочовек све то извршио, остварио: Он Сам постао човек; а људи се обожују постајући саставни делови Његовог тела – Цркве. Το значи: живећи у Цркви, човек постепено, помоћу светих тајни и светих врлина, потискује из себе све што је грешно, смртно, пролазно, а уноси оно што је свето, бесмртно, божанско. У ствари, постепено се обожује; постаје учесник у Божјој природи помоћу врлина (Ср. 2Пет.1:3–9). По богоносним Оцима: људи постају «Богови по благодати», док је Господ Христос једини – Бог по природи.

После Господа Христа – Свеблаговести, прва Благовест, прва свеблаговест? Пресвета Богородица. Јер Она у потпуности остварила Еванђеље Христово: и зато једина безгрешна у роду људскоме после Једино Безгрешног. Иако рођена са првородним грехом, Она је била слободна од сваког личног греха својим врлинским животом и слободном вољом. Α то постала својом надхерувимском чистотом, светошћу, безгрешношћу. Зато Она после Бога – најбожанственије, најчистије, најсветије, најмилостивије, најсавршеније биће. Отуда Благовести њен свепразник. Њоме Бог, поставши човек, пренео је у наш земаљски свет сва божанска савршенства, све божанске истине, све божанске стварности, те је Она несравњено узвишенија од Херувима и славнија од Серафима. Α Црква? Она и Свеблаговест, и све благовести скупа. Јер – Црква тело Христово, а Христос – глава Цркве. Значи: Сам Он Свеблаговест у Цркви; а са Њим, и у Њему, и због Њега у Цркви и – Пресвета Богородица.

У човечански свет греха, смрти и ђавола, Пресвета Богородица је увела Бога ради спасења нашег; увела Бога у васељену на обожење наше. То је мисао, света молитвена мисао Цркве која се радосно понавља у богослужењу Рођења Богородице⁵⁶¹. Судбина света је у рукама двеју жена: Еве и Свете Дјеве. Жена је пронашла и грех, и смрт, и ђавола; и увела их у свет. Најкобнији проналазач: она пронашла и болести, кроз грех, и трулеж. И још? пакао. Јер грех је страхотна сила која уводи у пакао. Али, жена је и спасла свет од греха, смрти и ђавола. Која? Света Дјева, родивши Бога Спаситеља света. Она: Бога родила, Бога у свет увела, и занавек оставила као Цркву. И Црквом се спасава свет од греха, смрти и ђавола. И преображава у рај. Зато је рођење Пресвете Богородице – «радост целе васељене»⁵⁶². Као Мати Бога, Пресвета Богородица је самим тим и Мати радости: «данас се рађа Мати радости»⁵⁶³. Богородице ради: «ми се обожисмо и од смрти бисмо избављени»⁵⁶⁴. Пресвета Богородица је «радост свих светова»⁵⁶⁵. Она је «општа радост Анђела и људи»⁵⁶⁶. Данас се на земљи роди Божије небо⁵⁶⁷. Богородица се рађа: «и свет се с Њом обнавља»⁵⁶⁸. Богородица је «спасење свих»⁵⁶⁹.

Богородица је «језгро догмата Христових»⁵⁷⁰, оличење, и живот, и бесмртност свих еванђелских истина Христових. Зато рођење Пресвете Богородице објави радост цело ме свету: јер из Ње сину Сунце Правде – Христос Бог наш, и разрушивши проклетство даде благослов, и уништивши смрт – дарова нам живот вечни⁵⁷¹.

Ради чега је Бог створио овај свет? Да буде храм Божји. Α живот у њему? – да буде богослужење. Α људи у Њему? – да буду Богослужитељи. Но људи су овај свет претворили у идолиште, у ђаволиште. Чиме? Грехом. Јер грехом се служи ђаволу, не Богу. Тако је живот људски од богослужења постао ђавослужење, а људи: од богослужитеља – ђавослужитељи. Господ Христос је дошао у овај свет, ради чега? – Да га освети, и од ђаволишта претвори у храм Божји: да људе преобрази од ђавослужитеља у богослужитеље, и њихов живот од ђавослужења у богослужење. Α то човекољубиви Господ Христос чини Црквом: јер је њоме сав свет постао храм Божји, а живот по светом Еванђељу – сав богослужење. Најсавршенији пример тога? Пресвета Богородица: живела и васпитавала се у храму, у цркви; и сав живот њен – непрекидно богослужење; даноноћно служење Богу: вером, молитвом, постом, љубављу, кротошћу, смиреношћу, трпљењем, милосрђем и осталим светим врлинама.

Пресвета Богородица – једино свесавршено људско биће после Богочовека Господа Христа. Јер? најпотпуније оваплотила Бога у себи. Α оваплотити Бога у себи, то и јесте смисао људског бића; ради тога је човек и створен боголиким. Створена по слици Божјој, душа је живи лик Божји у човеку, жива икона Божја, живи иконостас Божји у човеку. у ствари, човек је створен као живи, ходећи храм Божји, у коме боголика душа треба непрекидно да служи Богу. Међутим, човек је храм бића свог грехом претворио у ђавообиталиште, јер се кроз грехе ђаво увукао у њега, настанио у њему, сео на престо срца његовог. Тако се светилиште претворило у идолиште, то јест у ђаволиште. Обожавајући грехе и страсти као идоле, човек је храм душе своје претворио у идолослужилиште, и безумно унаказио иконостас бића свог. Бог Логос постао човек: ушао у човека, оваплотио се, учовечио се, да Бога зацари на престолу срца људског, да човека поново начини живим, ходећи храмом Божјим.

Такав први, најраскошнији и најсавршенији храм постала Пресвета Богородица. Како? Оваплотивши, па онда родивши Богочовека. Сав Бог живео у Њој и родио се од Ње која је «храм Бога Логоса» (= Бога Речи). Α тај «свети храм Бога Речи», тај живи храм настао тиме што Она одрасла, живела и васпитала се у храму Јерусалимском од своје треће до дванаесте године. Храм: њена кућа, и школа и небо и земља и васиона, и сва њена вечност. Живећи и васпитавајући се у храму Божјем, Она сама постала живи храм Божји: очистила, осветила, припремила Себи да роди Бога – Спаситеља света. И родила. у томе њена божанска савршеност и јединственост и недостижност. Она родила Богочовека, да би Он нас начинио храмовима Божјим. Како? чиме? Целокупним Својим Богочовечанским домостројем спасења = Еванђељем = Црквом. Живећи у Богочовечанском телу Цркве људи постају храм Божји. Зато свети Апостол и благовести хришћанима: Ви сте храм Бога живога; тела ваша су храм Светога Духа који живи у вама, којега имате од Бога. Не знате ли да сте ви храм Божји, и Дух Божји живи у вама (2Кор.6:16; 1Кор.6:19; 1Кор.3:16)? Одлика храма = одлика цркве: непрекидно богослужење, непрекидно служење Богу. То је хришћанин, сваки прави хришћанин; на првом месту најсавршенији хришћанин свих светова – Пресвета Богородица. Да, да, да: непрекидно служити Богу светим мислима, светим осећањима, светим жељама, светим расположењима, светим делима, светим животом. Богослужење = васпитање. Пресвета Дјева дошла у храм: «воспитатисја во Свјатаја свјатих» (= васпитати се у Светињи над светима), воспитатисја божественноју благодатију» (= васпитати се божанском благодаћу).

Време и простор су категорије, саставни делови Цркве као Богочовечанског тела Христовог, али то су исто и вечност и надвременост. Кроз Богочовека и Богочовеком и једно и друго се освећује, обнавља, јер Црква је «сместилиште Бога»⁵⁷². Као милосрдан и Једини, ваистину Једини Човекољубац, Господ Христос је Пресветом Богородицом «извршио Свој неисказани и страшни домострој спасења»⁵⁷³. Зато молитвена мисао Цркве кличе Пресветој Богородици, као Оној којом је извршен Богочовечански домострој спасења: «Ти си, Богомати, једина обновила природу и време.⁵⁷⁴» И опет: «Тобом се обнавља и природа и време.⁵⁷⁵"

Пресвета Богомајка, први и најсавршенији хришћанин, прешла је сав Спаситељев богочовечански пут спасења, пут охристовљења, од оваплоћења до Васкрсења и Вазнесења. Сав њен живот на земљи био је богоживот. Она је прва, и то на најсавршенији и најпотпунији начин, доживела Спаситеља као спасење, као охристовљење, као обожење, као отројичење. Јер спасење није ништа друго него доживљавање Спаситеља помоћу светих тајни и светих врлина. Светопредањска богочовечанска истина Цркве ο Пресветој Богородици укратко је ово: као Адамов потомак, рођена са првородним грехом, Она је била подложна закону смрти, али је као безгрешна и Пресвета Богомајка васкрснута Њеним Божанским васкрслим Сином и узнесена у слави изнад Херувима и Серафима и пocaђeнa на престо изнад Светих Небеских Сила.

У Светом Предању смрт Богомајке назива се Успеније. То значи: уснуће, заснуће, починак, спавање смрт; од глагола κοιμάw заспати, успавати, умирити, спавати, почивати, умрети. Смрт тела као уснуће тела, као сан тела, као заспалост тела, то је благовест и стварност, коју је једино Богочовек Христос донео свету (Ср. Ин.11:11–44; Мф.9:24). Уснуће Пресвете Богородице још се назива «божанско пресељење, премештај – θεία μετάσταόις», «живоносна смрт.⁵⁷⁶» Пресвето тело Њено узноси се ка Јединородном и љубљеном Сину Њеном и Богу⁵⁷⁷. Свештено Успеније Пресвете Богородице не називамо смрћу већ пресељењем ка Господу⁵⁷⁸. Умрло тело Пресвете Богомајке предаје се гробу, а после три дана се узноси на небо⁵⁷⁹. Свети Дамаскин благовести: Пресвето тело Богоматере полаже се у преславни гроб; и из њега после три дана васкрсава и узноси се на небо⁵⁸⁰. Мати Божија је узвишенија од Анђелских Сила; Она је «радионица спасења нашег»⁵⁸¹. Господ Христос је Богородицом извршио Богочовечански домострој спасења⁵⁸². Стога: ништа милије од Мајке Божије⁵⁸³.

По особитом промислу Божјем један од Апостола, Свети Тома, не би присутан на преславном погребењу тела Пречисте Богородице, него тек трећег дана стиже у Гетсиманију. Свети апостол Тома силно жаљаше и туговаше што се не удостоји, као остали свети Апостоли, последњег благослова и целива Пречисте Богоматере; исто тако он много плакаше и зато што једини он не виде божанску славу дивних тајана и дела Божјих, јављених у време Успенија и свечаног погребења Богоматере. Свети Апостоли, сажаливши се на Њега, решише да отворе гроб, да би Свети Тома видео макар мртво тело Преблагословене Богородице, поклонио му се и целивао га, и тиме олакшао своју тугу и ублажио своју жалост. Но када свети Апостоли одвалише камен и отворише гроб, њих спопаде ужас: јер видеше гроб празан, у њему не беше тела Богоматерина већ само погребне ствари, из којих излазаше диван миомирис. Свети Апостоли стајаху зачуђени, и беху у недоумици шта то значи. И целивавши са сузама и побожношћу часну плаштаницу што беше остала у гробу, они се заједно молише Господу да им открије шта је са пречистим телом Пресвете Богородице.

Предвече свети Апостоли седоше да се мало поткрепе храном. Α у њих беше за време трпезе овакав обичај: они остављаху једно место празно, и стављаху на њега парче хлеба у Христову част, и као Његов део. Α пο завршетку трпезе, узносећи благодарност, они узимаху споменуто парче хлеба, звано Господњи део, подизаху га увис славећи велико име Пресвете Тројице, и завршаваху молитвом, говорећи: «Господе Исусе Христе, помажи нам»! И онда јеђаху то парче као Господњи благослов. Тако поступаху свети Апостоли не само када биваху заједно, него и сваки када је бивао сам. Α сада у Гетсиманији за време трпезе они ни ο чему не мишљаху и не разговараху него једино ο томе, како се не нађе у гробу пречисто тело Богоматере. И гле, када по завршетку трпезе свети Апостоли устадоше и стадоше по обичају подизати увис парче хлеба остављено у част Господа и славити Пресвету Тројицу, они изненада чуше ангелско појање. Подигавши очи, они угледаше на ваздуху Пречисту Матер Божију живу, окружену мноштвом Анђела. Она сијаше неисказаном славом и рече им: «Радујте се, јер сам с вама у све дане». Α свети Апостоли, испунивши се радости, уместо уобичајеног «Господе Исусе Христе, помажи нам», ускликнуше: «Пресвета Богородице, помажи нам!»

Од тога времена свети Апостоли се сами уверише, и сву Цркву уверише у то, да Пречиста Матер Божија би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога свог, и са телом узета у небо.

Светоопредањска молитвена мисао Цркве усхићено кружи око свете истине ο васкрсењу погребеног тела Пресвете Богоматере и ο њеном вазнесењу на небо и ο седењу њеном на престолу неисказане славе Божије. Тако се најпре и најпотпуније и најсавршеније продужује Богочовечански живот Господа и Спаса нашег Исуса Христа у безгрешној и Пресветој Богоматери, па онда и у сваком хришћанину по мери његове вере, и његовог охристовљења светим тајнама и светим врлинама у Богочовечанском телу Цркве.

Богоомолитвљени ум Цркве благовести: Погребено тело Пресвете Богородице, Син Њен и Спас душа наших Исус узвисивши узведе на небеса⁵⁸⁴. Свети Апостоли сабравши се, с радошћу ношаху у врт Гетсимански часно тело благословене Богородице⁵⁸⁵. За осећање и сазнање Цркве васкрснуто тело Пресвете Богородице узлази на небо; оно је «небошественое тело»⁵⁸⁶. Чудесна Богомајка, умревши, са Сином васкрсава и вечнује⁵⁸⁷. Гроб и умрлост не задржаше Богородицу, недремљиву у молитвама⁵⁸⁸. Као Син, указујући Матери поштовање, Господ Христос сачува у гробу тело Њено нетрулежним, и сапрослави божанским пресељењем⁵⁸⁹. Предавши свету душу своју у руке Сина свог и Бога, Пресвета Богомати ни тело своје не остави у гробу, јер после смрти пређе к Животу⁵⁹⁰. Чесно тело Свебеспрекорне Богомајке пресели се из смрти у рај⁵⁹¹. Умревши, Пресвета Богомати са Сином васкрсава из мртвих и вечнује⁵⁹². Свечудесна Богородица, то земно небо, настањује се у небеском и непролазном насељу⁵⁹³. Часно тело Пресвете Богомајке пресели се из гроба у рај⁵⁹⁴.

Богомисаони песник, Свети Јефрем Сирин, у молитвеној распеваности своје христочежњиве душе, казује нам дивне истине, вечне истине ο Пресветој Богомајци. Он осећа како се у Њој тајанствено преображава време у вечност кроз богочовечност; и како се земља преображава у небо; и, што је најважније, како се у Њој човек преображава у «Бога по благодати». Он богонадахнуто благовести:

Пресвета Владарко Богородице, само си Ти једина постала обитељ свеколике благодати Свесветога Духа… Владичице Богородице, Ти си једина превисоко уздигнута изнад целе земље; и ми Те, Богоневесто, са вером благосиљамо, са љубављу величамо, са страхом Ти се клањамо, јер си Ти почаст над почастима, висина над висинама… Пред Рођеним од Тебе Ти имаш велику слободу, какву нико други нема. Ти све можеш као Мати Божија, и ништа немогуће нема за Тебе, само ако Ти узажелиш… Потстакни мисао моју на покајање и руководи ме на путу спасења. Ступивши на њега, нека Тебе имам за сапутницу, да бих се уз Твоју помоћ спасао… Нема ми друге наде, нема ми другог прибежишта осим Тебе, једина утехо моја, радости душе моје, избављење од туге, откупљење из ропства, обожење смртних, препороде палих, обновљење душе моје и тела, лучезарни светиониче помрачене душе моје, прекиде ридања мојих, промено судбине моје. у тебе је сва нада: не лишавај нас Твога посредовања, него помагај и закриљуј нас! Молбе Твоје пријатне су Сину Твоме, јер Онај који је благоволео узети на себе обличје слуге, изобилује милошћу Својом према Теби која си Му послужила родивши Га на неисказан начин. Он се радује посредовањима Твојим, и сматрајући славу Твоју за своју сопствену, Он им радо излази у сусрет… Налазим се у неописивој тешкоћи; неизбежна опасност прети ми одасвуд; мисао и реч пресушују. Моћна Мајко Свемогућег и живог Бога, пружи руку помоћи мени лишеном помоћи, и подигни душу моју рекавши јој: «Ја сам твоје спасење»!… Дјево Владатељко, Богородице, родивши Творца и Владатеља свега видљивог и невидљивог, једног из Тројице, Бога и човека, Ти си постала Обиталиште Божанства, сместиште светиње и благодати, у коме је благовољењем Бога Оца и садејством Светога Духа телесно обитавала пуноћа Божанства; Ти имаш преимућство пред сваким створењем; Ти си слава и утеха и весеље Анђела, царски венац Апостола и Пророка, надприродно јунаштво Мученика, част и слава Преподобника, поборници у подвизима и податељка победа, непогрешива путеводитељка, наставница молитвеног тиховања, врата откривења и духовних тајни, извор светлости, двери вечнога живота, непресушна река милосрђа, неисцрпно море дарова и чудеса… Свесвета Владатељко Богомајко, преко Тебе познасмо ми Сина Божја, преко Тебе се јави усред нас Господ Сила, и удостојисмо се светог Тела и Крви Његове… Пресвета Владичице Богородице, Ти си благодатна Богородитељка, богоблагодатна Богомајка, сместиште Божанства; огњелики престо Јединородног Сина бесмртног и невидљивог Оца; Свебеспрекорна, Свепречиста, Свехвална, Свеблажена, Свенеприкосновена, Свечасна, Свеуважена, Свеблагословена, Свежељена Дјева душом, умом и телом; трон Цара који седи на херувимима; небеска врата, кроз која ми узлазимо на небо; Богоневеста преко које нам дође помирење са Богом; несхватљиво чудо, необјашњива вест, обелодањење сакривене тајне Божије, неодољиво посредништво, моћна заштита, живоносни извор, неисцрпно море божанских дарова; висина која надвишује Небеске Силе; дубина тајних мисли недоступна испитивању; после Тројице општа свих Владатељка; после Утешитеља општа свих Утешитељка; после Посредника општа Посредница за сав свет; колесница мисленог Сунца – истините светлости која обасјава свакога човека који долази на свет (Ин.1:9); носитељка Онога који речју Својом носи све; одећа Онога који се облачи у светлост као у хаљину; мост васељене који нас изводи ка надсветном небу; неупоредиво виша и славнија од херувима и серафима; украс анђела, спасење људи; Мајка и слушкиња Незалазне Звезде; бездан необјашњивог човекољубља Божјег; чврст ослонац праве вере; истинска лоза виноградна која је родила Плод живота; муња која обасјава душе; сигурност оних што бораве на висини; препород палих, подстрек лењих, крепост оних који бде, једномислије Цркве, мир васељене, чврстина Подвижника, радост Мученика… Ти си испунила свет доброчинствима. Ти отиреш сваку сузу са лица земље. Ти си обрадовала небеске и спасла земне. Ти си умилостивила Творца, приклонила анђеле, узвисила човечанство. Ти си помирила горње и доње. Ти си све променила на боље, све преобразила у најсавршеније. у Теби ми имамо нелажни признак нашег васкрсења; надамо се Тобом достићи у Царство небеско. Ти си нам открила прелаз у рај; Ти си нам олакшала узлаз на небо; Ти си нас учинила својима Сину и Богу Твом. Преко Тебе је, Пречиста, од Адама до свршетка века била, јесте и биће слава и част Апостола, Пророка Мученика, Праведника и због Тебе се, Благодатна радује сва твар, Тебе ради благосиљајући Једнога у Тројици Бога кроза све векове⁵⁹⁵.

Молитвено и смиреноумно уроњен у превелику тајну оваплоћеног Бога, Свети Теодор Студит Исповедник, богоречито нам казује истине ο Пресветој Богомајци, која је остварењем те тајне у земаљском свету постала најсветије, најузвишеније, најсавршеније, највеће и најважније после Бога биће у свим видљивим и невидљивим световима. Веран свима истинама богочовечанске вере, он богонадахнуто сведочи ο погребењу, ο васкрсењу, и пресељењу на небо Пресвете Богородице и ο Њеној свеспасоносној непосредној делатности у богочовечанском телу Цркве Христове. Веран еванђелским истинама он богомудро благовести у својој «Похвалној речи на празник Успенија Пресвете Богородице»:

Обучени у одећу врлина, празнујмо празник погребења и пресељења на небо Пресвете Богородице. Данас земно небо, обучено у одећу бесмртности, узноси се ка бољем, вечном обиталишту. Сада Богородица, склопивши своје телесне очи, доноси нам велика и блистава, никада незалазећа светила: бдење и молитвено посредовање за свет пред лицем Божјим. Сада, поставши бесмртна, Она подиже руке своје ка Господу за сву васељену. Узлетевши горе, чиста Голубица не престаје штитити нас доле. Отишавши телом, Она је с нама духом; узведена на небо, она одгони демоне, јер је молитвена заступница пред Богом. у старини смрт се зацари преко праматере Еве, дотакавши се блажене Кћери њезине, она је умртвљена, пошто је побеђена оним од чега је добила силу. Света Дјева је уснула; велим «уснула» а не «умрла», јер пренесена на небо, Она није престала штитити род људски. Каквим ћемо речима исказати Твоју тајну? Ум ce колеба, језик је слаб, јер је тајна славна, висока и превазилази сваки ум. Она нема ништа слично себи, да бисмо је могли објаснити ма чим нашим. Све Твоје је изнад нас. Ти си изменила природу неисказаним рођењем Твојим: је ли ко икад чуо да би Дјева бесемено зачела? О, чуда! Мајка која рађа у исто време је чедна Дјева, зато што је Онај који се од Ње рађа – Бог. Сама та чињеница разликује се од свега другог. Ти с правом имаш у животворном уснућу – бесмртност душе и тела… Је ли ико икада знао за такво пресељење каквог се удостојила Мати Господа? И то је сасвим правично: јер ко је изнад Оне која је изнад свих? Запрепашћење обузима дух мој када размишља о величини исхода Твог – о, Дјево! Диви се ум мој расуђујући ο чудесном уснућу Твом; језик се мој завезује када говори ο тајанству Васкрсењу Твог. И стварно, ко ће достојно испричати сва чудеса Твоја? Какав ће високи ум исказати, какав красноречиви језик описати вредности и дела Твоја, изложити и приказати тајанства, славе, празнике, хвале? Сваки језик малаксава и обамире да то учини. Јер Ти превазилазиш, несравњиво превишаваш величином Својом сваки највиши део неба, сијањем светлости – светлост сунца, заслугама – величанственост Анђела, и све Бестелесне Умне Силе⁵⁹⁶.

Молитвено – благодатно погружен у тајне Богочовечанског домостроја спасења Цркве Христове, Свети Симеон Нови Богослов открива нам тајну делатности Пресвете Богородице и Њену незаменљивост у спасењу рода људског. Он благовести:

Бог Отац начини свадбу Сину Своме. На који начин? Он посла с небеске висине једног од слугу Својих, Архангела Гаврила, да рекне Дјеви: Радуј се! – Архангел је одмах сишао на земљу и постао служитељ тајне говорећи Дјеви: Радуј се, благодатна, Господ је с Тобом! – И са овом речју уђе у утробу Дјеве сав ипостасни, једносушни и савечни Бог Логос (= Бог Реч), и преко силаска и садејства једносушног Му Духа прими тело од свете и чисте крви Њене, поставши савршен човек са телом и душом. Какво неисказано сједињење! Какав тајанствени брак Божји! Тако би остварен савез Бога са људима: Он прими тело и подари Божанство. Сам надсуштаствени и надприродни Бог сједини се несливено с трулежном и бедном природом и бићем нашим људским. Заче дакле Дјева, и чудесно роди у двема природама, Божанству и човечанству, једног Сина, савршеног Бога и савршеног човека, Господа нашег Исуса Христа. Но руковођени речима Светог Еванђеља можемо при овоме рећи нешто што тајанствено – бива са свима синовима светлости. Дакле, исто такав брак бива и са сваким верним сином дана: Бог се и с нама сједињује пречистим и пресветим браком и производи у нама неку тајну – μγότήριον, – већу од сваке људске силе. Α шта је то што Бог производи у нама? Ево шта. Као што се Син Божји и Бог, ушавши у утробу Пресвете Дјеве, и примивши од Ње човечанску природу, и поставши човек, роди од Ње као савршен човек и савршен Бог, притом Он један и исти и Бог и човек несливено. Тако и ми људи, чим поверујемо у Сина Божјег и Сина Приснодјеве и Богородице Марије, и верујући примамо са вером у срца своја реч ο томе и то исповедамо устима, и при томе се од све душе кајемо за све пређашње грехе своје, одмах онај Бог Логос Очев улази и у нас, као и у утробу Приснодјеве: ми примамо Њега, и Он бива у нама као семе. Слушајући ο овој страшној тајни, ужасавај се, али прими реч ο томе са вером и убеђењем. Тако и ми зачињемо Њега, не телесно, као што Га је зачела Дјева и Богородица Марија, него духовно – па ипак суштаствено И ми имамо у душама својим Оног истог кога је зачела и Пресвета Дјева. Ми се у Сина Божјег облачимо благодаћу Светога Духа, кога имамо у срцима својим. И ми када верујемо од све душе и кајемо се свескрушено, зачињемо у срцима својим Бога Логоса, као Дјева, имајући и ми душе наше девственима и чистима. И као што огањ Божанства није опекао Пресвету Дјеву, јер је била свебеспрекорна – ύπεράμωμος, – тако и нас не опаљује тај огањ када имамо срца чиста и беспрекорна, него се он у нама претвара у небеску росу, у извор воде живе, у поток живота вечнога. Α да ми примамо непокривени огањ Божанства, ο томе говори сам Господ: Ја дођох да бацим огањ на земљу (Лк.12:49). Α тај огањ јесте једносушни по Божанству Дух Свети, са којим заједно улази у нас и созерцава се и Син са Оцем. Но пошто се Син Божји и Бог већ оваплотио једном, и на неисказан и надуман начин родио од Ње телесно, и Њему је немогуће да се поново оваплоти, то шта Он ради? Он то само беспрекорно тело, које је примио од Пречисте Марије Богородице, и у коме се родио од Ње, даје у светој тајни Причешћа, и једући Га ми имамо унутра у нама, ако се достојно причешћујемо, васцелог оваплоћеног Бога и Господа Исуса Христа, Сина Божјег и Сина Дјеве, свебеспрекорне Марије, који седи с десне стране Бога и Оца, а по властитој речи Његовој: Који једе моје тело и пије моју крв обитава у мени и ја у њему (Ин.6:56). И обитавајући у нама, Он не произлази од нас, нити се рађа телесно од нас, нити је у нама као дете у утроби, као што је био у Пресветој Богородици. Он је бестелесно у телу, и сједињује се на неописив начин са нашим бићем и природом, и нас обоготворује – θεοποιεί, пошто ми постајемо сутелесници Његови, тело од тела Његовог и кост од костију Његових.

Свети Богослов наставља: у самој ствари Мајка Господа Христа јесте Пресвета Богородица, јер је Њега родила оваплоћеног на неисказан начин. Α светитељи сви зачињу и имају Њега у душама својим по благодати – κατύ χάριν. Од Свебеспрекорне Матере Своје Господ је позајмио пречисто тело, а Њој подарио Божанство у замену за тело које Му је Она дала. Α од Светитеља Он не позајмљује тело, него им даје Своје властито обожено тело. Од Богородице неизрециво се родио Син Божји; а од Њега су се родили, и paђajу ce, сви Свети. Пошто се Господ Христос први родио у Светоме Духу од Пресвете Богородице, а од Њега сви Свети, то Мати Божија јесте Мати свих Светих, Госпођа, Царица и Владарка, а сви Свети су слуге, слуге Матере Божије. Разуме се, и Светитељи су Њени синови, јер се причешћују пречистим телом Сина Њеног. Ово је сушта истина, јер тело Господње јесте тело Богородице. И када се ми причешћујемо овог тела Господњег, обоженог, ми исповедамо и верујемо да се причешћујемо живота вечнога. Тако су Светитељи сродници Богородице са три разлога: прво, они имају од исте земље тело, и од истог удахнућа Бо жијег душу; друго, Светитељи се причешћују телом, кoje је Христос примио од Ње; треће, сваки Светитељ освећењем и благодаћу Духа Светога, који силази на њих, прима и има у Себи Бога свесвега, као што је Пресвета Богородица примила и имала у Себи самој. Јер иако Га је Она родила телесно, нема сумње да је Она имала Њега и духовно у Себи; има Га и сада и сватда неодвојивог од Ње –άχwριότον⁵⁹⁷.

Равноапостолни владика Жички Николај (+1956), златоустовски речито, казује нам, попут светих песника Православне Цркве, бесмртне истине ο најдрагоценијем чуду рода људског после Господа Христа – Пресветој Богомајци, у својој богонадахнутој песми:

«ЦАРИЦА ТИШИНЕ»

Тихо и претихо Ти земљом хођаше,

Нечујно у свету живот провођаше

Дишући молитвом и ноћу и дању

Сањајући вечност у сну и спавању,

Тиша и од росе што свануће влажи,

Од сунчаних зрака ход Ти беше блажи,

Мирнија од летње плаветне висине,

Богата царице, царице тишине!

Улепшај ми душу ведром Ти тишином,

Покажи ми небо с Твојим царем Сином!

Нема такве буре које се Ти бојиш,

К’о звездани простор над бурама стојиш,

Раскош звезда скрива земна олујина

Открива је светлост и ведра тишина.

И тишина Твоја раскош неба јавља,

Тишина Те, Дево, види и прославља.

Ти нечујно расте к’о планинска трава,

Безгласна, безшумна, к’о висина плава,

Безгласна, безшумна, к’о морска дубина, –

Царице тишине, младост без година.

О, ко други може родит Божјег Сина

Осим таква здрава, царствена тишина?

О, ко други може мени мира дати

Сем Тебе, царице, реко благодати?

Бура се не бојиш, посред бура ходиш,

Кадифеном руком бродоломне водиш.

Греха се не бојиш, у кал греха сходиш,

Тихо као вечност бесне страсти крстиш.

Царице тишине, посети нас журно

И тишином Твојом стишај срце бурно⁵⁹⁸!

Пресвета Богородица – најмилије чудо свих светова, и самога Бога: најсветија, најдивнија, најраскошнија, најчудеснија светотајна Божија. Она нам дала Оно што је «једино потребно» свима људским бићима и свима створењима у свима световима (ср. Лк.10:42): дала нам Богочовека Господа Христа, Јединог Истинског Бога и Јединог Истинског човека. Са Њим Она нам је дала Цркву која је тело Његово, јер је Она дала тело Господу. Отуда Он – сав у Њој, сав од Ње по човечанству; и увек тако, и у Цркви Његовој увек тако. Са Црквом, телом Његовим, Она нам је дала: и спасење, и обожење, и Живот Вечни, и Истину Вечну, и Еванђеље Вечно, и охристовљење, и обогочовечење, и отројичење. Јер ми телом Цркве, које Господ Христос има од Ње, узлазимо Оцу кроз Духа Светога. Да, сав Богочовечански домострој спасења доживљује се у Богочовечанском телу Цркве Христове.

У самој ствари, спасење и није друго до подвиг уцрковљења и оцрковљења кроз свете тајне и свете врлине: од Оца кроз Сина у Духу Светом. у Богомајци је свака врлина савршена врлина, јер је Бога родила, од кога је и у коме је свака врлина у своме савршенству. Тако је и у Пресветој свака врлина у своме савршенству, по први пут Њоме у роду људском. По први пут после Христа, и то ради Христа, због Христа и Христом. Ваистину, у Цркви ништа не бива без благодати Пресвете Богомајке, јер је Она родила тело Цркве. И пресвета тајна над тајнама – Свето Причешће доживљује се Пресветом Богомајком. Стога молитвена мисао Цркве упућује Пресветој Богомајци ове захвалне речи: «Тебе ради Господ сила би с нама, и Тобом познасмо Сина Божијег и удостојисмо све светог Тела Његовог и Пречисте Крви Његове.⁵⁹⁹» Α христољубива душа Светог Јефрема Сирина овој благовести додаје свој христочежњиви клик: «Прими од нас смирених слугу Твојих даре који једино Теби доликују, Свесвета Владатељко Богомајко, која си изабрана из свих нараштаја и која си се показала узвишенија од свих земаљских и небеских створења. Преко тебе познасмо ми Сина Божја; преко Тебе се јави усред нас Господ сила, и удостојисмо се светог Тела и Крви Његове⁶⁰⁰.

Очигледна је истина и стварност: Пресвета Богомајка нам је омогућила спасење, јер је Спаситеља родила; Она нам је омогућила обожење, јер је Бога родила; Она нам је омогућила отројичење, јер је родила Једног од Свете Тројице. Тако је преко Пресвете Богомајке по први пут ушла «велика радост» у горки земаљски свет смрти, греха и ђавола (Лк.2:10–11). Нe само ушла већ Црквом занавек остала у свима човечанским световима, да вечном радошћу орадошћује свако људско биће за веру његову у Њеног чудесног човекољубивог Сина, Господа Исуса Христа. Отуда је не само Пресвета Богомајчица већ и сама икона Њена, по благовести Светог Серафима Саровског: «Радост свих радости». Свеколико искуство рода људског неодољиво сведочи: у човечанским световима нема истинске радости без Пресвете Богомајке. Ваистину, Она је једина истинска и једина бесмртна радост за људска бића измучена грехом, смрћу и ђаволом. Да, – Она: «Радост свих радости».

Нема сумње, Пресветом Богомајком се у свима нама, и у свакоме од нас, остварује богочовечански домострој спасења. Њоме нам Спас постаје наш, вечито наш; и све Његово постаје наше, на сву вечност наше. Α у томе је за људско биће блаженство над блаженствима и радост над радостима. у томе и рај, и охристовљење, и освећење, и преображење, и васкрсење, и вазнесење, и спасење, и обогочовечење, и отројичење, и оцрковљење. Зато се православни хришћани свесрдно моле Пресветој Богомајци овом свеобухватном молитвом:

О, Пресвета Богородице, Дјево Господарице, узвишенија од Анђела и Арханђела, и драгоценија од целокупне творевине, велико удивљење Анђела; узвишена проповеди Пророка; свеславна похвало Апостола; дивни украсе Светитеља; чврста тврђаво Мученика; спасоносна наставо монаха; несустајуће уздржање постника; чистото и славо девственика; тихо весеље матера; мудрости и васпитање деце; хранитељко удовица и сирочади; одећо нагих; здравље болесних; ослобођење заробљених; тишино морепловаца; тихо пристаниште буром витланих; неуморна наставнице заблуделих; удобни прелазе путника; благи одморе трудбеника; брза заштитнице оних у опасностима; заклоне и уточиште тлачених; надо надајућих се; помоћнице оскудних; непотрошиво богатство убогих; свагдашња утехо уцвељених; љубавно смирење ненавиђених; спасење и орођење с Богом грешника; силно утврђење свих православних; непобедива заштито и потпоро, – Тобом нам, Владарко, Невидљиви постаде видљив; и Теби Госпођо, молбу приносимо ми грешне слуге Твоје. О, свемилостива и свечудна Царице умне светлости, Ти си нам родила Цара – Христа Бога нашег, Животодавца свих; Тебе што је небеско слави, и што је земаљско хвали. Уме анђелски; звездо светозарна; најсветија међу светима; царице царица; владарко свих твари; Дјевице боголика; невесто чиста; палато Пресветог Духа; огњени престоле Цара невидљивога; кивоте небески; носиљко Речи Божије; колеснице пламенолика; почивалиште живога Бога; неизрециви саставе тела Христова; гнездо орла небескога; грлице богогласна; голубице кротка, тиха и незлобива; мајко чедољубива; бездно милости која растура облак гњева Божјег; дубино неизмерива; тајно неизразива; чудо несазнајно; нерукотворна Цркво јединога Цара свих векова: каде миомирисни; скерлете скупоцени; порфиро боготкана; рају душевни; шибљико живоносног дрвета; цвете прекрасни који си нам исцветао небеску радост; грозде спасења нашег; чашо Цара небеског у којој се измеша од Духа Светога вино неисцрпне благодати; посредници Закона; почетку истините вере Христове; стубе непоколебљиви; поморе јеретика; мачу јарости Божије на богопротивнике; страху ђаволима; по бедо у биткама; истинска чуварко свих хришћана, и сигурно спасење целога света! О, свемилостива Госпођо, Владарко Богородице, услиши нас који Ти се молимо, и покажи милост своју на људима Твојим; моли Сина свог да се избавимо од сваког зла; и обитељ нашу, и сваку обитељ, и град и земљу верних, и људе који побожно прибегавају и призивају свето име Твоје, – сачувај од сваке напасти, погибије, глади, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезда туђинаца, и међусобног рата, од сваке болести и од сваке беде, да ни болести, ни претње, ни помор, нити какав гњев Божји не тамане слуге Твоје, него нас чувај и спасавај милошћу својом, Госпођо, која се молиш за нас; и подај нам увек погодно време за напредовање усева. Помогни, подигни и помилуј, свемилостива Господарице, оне што су у разним опасностима и невољама. Опомени се слугу Твојих, и не презри сузе и уздахе наше; и обнови нас благодаћу милости своје, да бисмо се нашавши у Теби помоћницу, с благодарношћу тешили. Сажали се, Госпођо пречиста, на немоћне људе своје, надо наша: расејане сабери, заблуделе на прави пут изведи, отпале од благочестиве отачке вере опет поврати, старост подржи, младеж научи, децу васпитај; и прослави оне који Тебе славе; нарочито пак Цркву Сина Твог чувај и брани у све дане. О, милостива и свемилостива Царице неба и земље, Богородице Приснодјево, помилуј све православне хришћане, чувајући их под окриљем милости своје; и заштити их чесном ризом својом, и моли Христа Бога нашег који се из Тебе оваплотио без семена, да нас наоружа небеском силом против туђинаца и сународника наших који устају на нас и на веру нашу православну. Спаси и помилуј, Госпођо, пресветог патријарха нашег, Свети Синод, и преосвећене митрополите, архиепископе и епископе православне, свештенике и ђаконе, и сав клир црквени, и све православне људе, који се клањају и моле пред чесном иконом Твојом; погледај на све нас погледом милостиве помоћи Твоје; подигни нас из дубине греховне, и просвети очи срца да гледају на спасење; милостива нам буди овде; и на Страшном суду моли за нас Сина Твог; оне слуге Твоје што су се у побожности преставили из овог живота, уврсти у вечном животу са Анђелима и Арханђелима и са свима Светима да стану са десне стране Сина Твог и Бога; и молитвом својом удостој све православне хришћане да са Христом живе и да се у небеским насељима наслађују радости анђелске. Јер си Ти, Госпођо, слава небеских и нада земаљских бића. Ти си наша нада, и заштитница свих који Ти прибегавају и ишту Твоју свету помоћ; Ти си наша усрдна молитвеница пред Сином Твојим и Богом нашим; Твоја материнска молитва може много да утиче на Њега; и по Твоме заступништву усуђујемо се приступати престолу благодати пресветих и животворних Тајни Његових, иако смо недостојни. Стога, гледајући на икони свечасни лик Твој и како на рукама својим држиш Сведржитеља, ми се грешни радујемо, и са умиљењем припадамо, и с љубављу је целивамо, очекујући, Госпођо, да помоћу Твојих светих богопријатних молитава достигнемо бесконачни живот, и непостиђени станемо на дан Суда с десне стране Сина Твог и Бога нашег, славећи Га заједно са беспочетним Оцем и Пресветим и благим и животворним и једносушним Духом кроза све векове, амин⁶⁰¹⁶⁰².

Самом природом Цркве одређен је однос мећу члановима Цркве, па били они на земљи или у загробном свету. Пошто сви чланови Цркве сачињавају једну тајанствену недељиву органску целину – Богочовечанско тело Господа Христа, коме је сам Он бесмртна Глава, пуноћа која све испуњава у свему (Еф.1:10:22); и пошто као таква Црква никада не умире нити подлеже смрти, то телесна смрт земаљских чланова Цркве не прекида везу која постоји између земаљских и преминулих чланова њених, већ је она увек жива и непрекидна. Чудом благодатне вере и христолике љубави сједињени и сљубљени у једно Богочовечанско тело Христово, сви небески и земаљски чланови Цркве су сутелесници Христови (Еф.3:6): њих оживљава један бесмртни живот, једна благодат Светога Духа, домаћи су Богу и сажитељи светима (Еф.2:19), и опште међу собом као делови једнога тела, као житељи једнога града Божјега – Јерусалима Небеског (ср. Евр.12:22–23), који је мати свима (Гал.4:26). Но однос земаљских чланова Цркве није подједнак према свој усопшој браћи нашој по вери: друкчији је према светитељима, то јест према оним преминулим члановима Цркве који су својим благодатно-врлинским животом на земљи постигли еванђелско савршенство душе, због чега их је Бог прославио; друкчији пак према осталим несавршеним члановима.

Побожно поштовање Светитеља састоји се у молитве ом односу према њиховим христоликим личностима, у прослављању њихових богочежњивих врлина, у смиреном подражавању светог живота њиховог, и у молитвеном призивању њихове благодатне помоћи. Прослављајући свете подвижнике вере, Црква их прославља као прославитеље Бога, као богоносце, као оне у којима је Бог неисказано диван: «диван је Бог у Светима Својим» (Пс.67:36). Величајући њихове благодатне подвиге на земљи, Црква их велича као неуморне трудбенике и испунитеље Еванђеља Христова, као Христоносце, као оне у којима Христос живи и обитава (Ср. Гал.2:20; Ин.14:23; 1Кор.11:1; 4:16). У самој ствари, указујући побожно поштовање Светитељима, ми га указујемо Богу у њима, Богу «који у Светима обитава»; указујемо га Христу у њима, Христу који живи у светим душама. Поштујући Светитеље побожно и молитвено, ми их ни у ком случају не боготворимо, не поштујемо као богове, већ као угоднике Божје, као пријатеље Божје, као пријатеље Христове, као домаће Богу, као сажитеље Богу, као сунаследнике Христове, као посреднике и заступнике наше пред Богом. То своје побожно поштовање ми им указујемо на разне начине: празновањем њихових празника, подизањем храмова у њихово име, угледањем на њихове врлине и подвиге, молитвеним призивањем.

Божанска светост је циљ људског живота на земљи. Ради тога је Бог и постао човек, да нам као Богочовек покаже како се може постати божански свет. Помоћу чега? помоћу светих тајни и светих врлина. Ради тога је Бог и створио човека боголиким: да би за њега било природно живети у Богочовеку Господу Христу, у Богочовечанском телу Цркве, и тако постати божански свет. Та благовест бруји кроз свето Еванђеље. Свети апостол Петар, позивајући хришћане да буду свети као што је и сам Бог и Господ Христос свет, благовести: По Свецу (то јест по Господу Христу) који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу. Јер је писано: будите свети, јер сам ја свет (1Пет.1:15–16; ср. Лев.11:45; 19:2). Сам Спаситељ наређује Својим следбеницима: Будите савршени, као што је caвршен Отац ваш небески (Мф.5:48). Сав у срцу богочовечанских благовести Спасових свети апостол Павле благовести хришћанима: Сам Бог мира нека вас потпуно освети (1Фес.5:22). Јер шта Бог хоће од вас? – Светост. Воља Божја је светост ваша (1Фес.3:3).

Светитељ је у ствари једини прави човек. Господ Христос је зато и постао човек, да као Богочовек развије човека у благодатног богочовека. Богочовечанско тело Христово, Црква и јесте божанска радионица која помоћу светих тајни и светих врлина преображава људе у свете људе, у благодатне богољуде. У њој се сваки освећује по мери свога живљења у светим тајнама и светим врлинама. У томе су најревноснији Светитељи, који подвизима својим постају чудотворни христоносци, богоносци. И ми, побожно поштујући њих, и угледајући се на њих, величамо у њима јединог истинитог Бога и Господа рода људског Исуса Христа, који је једини извор божанске светости за бескрајно загонетно биће што се човек зове.

Колико је светост Светитеља драгоцена и важна у очима самога Бога, показује то што сам Бог велича и слави праведнике који су својим богоугодним животом постигли светост (Прем.11:20; Пс.5:12–13; Иов.1:8; 2:3; 42:7–8). Њих божанско Откривење назива пријатељима Божјим, јер су свеврлинском вером постали блиски и домаћи Богу (Ср. 2Пар.20:7; Ис.41:8; Иак.2:23; Ин.15:15; Лк.12:4). Сам Бог толико воли праведнике, толико их цени, да због њих спасава читаве безаконе градове и снисходи њиховим молитвама (Быт.18:23–32). Када свесавршени и свемоћни Господ тако уважава праведнике, онда је природно што им Црква указује побожно и молитвено поштовање. Јер поштујући Светитеље, ми у ствари поштујемо Онога у њима који је једини свет, и који једини има љубави и моћи да Светитеље чини светима. Следећи заповестима Божјим, побожни људи Старога Завета побожно су поштовали праведнике не само за њихова живота за земљи (Цар.1:23; 2Цар.24:30; 3Цар.18:7; 4Цар.1:13), већ и после њихове смрти. Вечна је старозаветна благовест: Праведник ће се спомињати вечно (Пс.111:6; ср. Притч.10:7; Сир.44:1–50). Под укор и осуду падали су они који нису одавали дужно поштовање праведницима и после њихове смрти (Притч.2:16,21:22). Сећање на њих треба да је бесмртно, јер је врлина бесмртна, и њу признају и Бог и људи (Притч.4:1).

У Новом Завету сам Творац Богочовечанског домостроја спасења даје нову заповест ο побожном поштовању Христоносних Апостола и Подвижника вере. Он говори Својим Ученицима: Ви сте пријатељи моји… Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него вас назвах пријатељима, јер вам све казах што чух од Оца свога (Ин.15:14–15). Који вас прима, мене прима, а који прима мене, прима онога који је мене послао (Мф.10:40). Ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао (Лк.10:16).

Нема сумње, ове божанске речи Спасове траже указивање побожног поштовања Христоносцима и Богоносцима. Указивано њима, оно се указује Њему у њима, а преко Њега – Његовом Небеском Оцу. Такав смисао имају и друге Спасове речи, упућене Апостолима: Ви сте светлост света; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свећа и меће под суд него на светњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима (Мф.5:14–16). – Ове Спасове речи значе: Апостоли – Светитељи нису по себи светлост већ преноситељи истините Светлости – Христа, који вели за себе: Ја сам светлост света (Ин.8:12; ср. 1:9; 9:5; 12:35). – Међутим, Апостоли су помоћу вере и љубави упалили душе своје том Светлошћу, и они светле њоме. Отуда се прослављањем њих, слави Господ Христос у њима, јер је Он њихова слава и светлост. Такав смисао имају и Спаситељеве речи ο поштовању које људи указују пророцима и праведницима: Који прима пророка у име пророчко, награду пророчку примиће; и који прима праведнике у име праведничко, награду праведничку примиће (Мф.10:41).

Христоумни апостол Павле, који је рекао: «јединоме Богу част и слава кроза све векове» (1Тим.1:17), поставља као правило вере: «слава, част и мир свакоме који чини добро» (Рим.2:10), тојест свакоме верноме слузи Божјем који веру своју пројављује у богоугодним делима светих богочовечанских врлина, и тиме прославља Бога у себи и у онима око себе. Христоносни апостол не кори Галаћане већ им одобрава што су њега, проповедника Еванђеља, примили «као ангела Божја, као Христа Исуса. (Гал.4:13–14)» Исто тако он богонадахнуто велича, поштује и слави све свете подвижнике вере, стављајући њих изнад свега и ценећи њих више него сав свет, њих – «којих не беше достојан сав свет. (Евр.11:4–12:1)» Горећи побожним поштовањем према светим подвижницима вере, он даје јасну заповест како се хришћани имају односити према њима: Сећајте се наставника ваших који вам казиваше реч Божју; гледајте на свршетак њихова живота, и угледајте се на веру њихову (Евр.13:7; ср. 1Фес.5:12–13). Свети апостол Јаков благовести: Молитва праведнога може много помоћи (Иак.5:16).

У Богочовечанском телу Цркве сваки живи у свима и и сви у свакоме. Све им је саборно, богочовечански саборно: сви су сутелесници један другоме, под једном Главом – Господом Христом, Богочовеком (Ср. Еф.3:6:17–19). Сваки саосећа свима, и сви свакоме, и то по мери благодатно-врлинске развијености своје душе. Светитељи саосећају неисказано шире и дубље и осетљивије него обични чланови. Они далеко саосећајније осећају муку грешника од њихове грешности него сами грешници. Зато је природна и спасоносна нада и уздање грешника у спасоносну силу молитава Божјих Светитеља. И непрекидна у Цркви Спасовој. Очигледна је чињеница: сва богослужеља у Цркви препуна су молитава, упућених Светитељима: да се моле за спасење наше, за обожење наше, за охристовљење наше, за отројичење наше. Το непобитно сведоче: и Октоих, и Минеји, са свакодневним службама разним Светитељима. Но најречитије и најубедљивије то сведочи света Литургија. Разуме се, то сведоче све молитве, и оне личне и оне саборне, даноноћно упућиване од стране Цркве светим Угодницима Божјим.

Из тог безобалног мора црквене молитвености да наведемо само једну, са Литијског вечерња, молитву: Спаси Боже људе Своје и благослови наслеђе Своје, посети свет Твој милошћу и добротом, прослави православне хришћане, и ниспошљи нам милост Своју обилату: молитвама свепречисте Владарке наше Богородице и Приснодјеве Марије; силом часног и животворног Крста; молитвеним посредовањем чесних Небеских Сила Бестелесних; чесног славног пророка, претече и крститеља Јована; светих славних и свехвалних Апостола; светих Отаца наших и великих васељенских учитеља и светитеља: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста; светог оца нашег Николаја, архиепископа Мирликиског, Чудотворца; светих равноапостолних Кирила и Методија, учитеља словенских; светог равноапостолног великог књаза Владимира; светих Отаца наших целе Русије чудотвораца: Михаила, Петра, Алексија, Јоне и Филипа; светих српских просветитеља и учитеља: Симеона Мироточивог, светитеља Саве, Арсенија, Максима, Василија и Петра; светих славних и добропобедних Мученика; преподобних и богоносних Отаца наших; светих и праведних богородитеља Јоакима и Ане (и име светога чији је храм, и име светога чији је дан), и свих Светих, – молимо Те, многомилостиви Господе, услиши нас грешне који Ти се молимо, и помилуј нас.

Да, чудесна богочовечанска света саборност, увек: сви Свети; увек: на челу свих Светих Пресвета Богомајка; увек: сав живот и свака молитва у Цркви «са свима Светима» (Еф.3:18). То сведочи и Еванђеље Спасово преведено у живот људски: «Житија Светих». Та саборност и држи и подржава код хришћана свете врлине, нарочито храбру врлину наду: «јер се надом спасосмо» (Рим.8:24). Због грешности наше спасавамо се надом, у којој је наша молитва, маша љубав, наша милостивост, и свака наша богочовечанска врлина. Када у пас грешних малаксава у нама нада или због слабе вере наше, или због грехова наших, онда нас од дављења у мору грехољубиве немоћи наше спасава једино нада у свете молитве самилостивих и жалостивих Светитеља Божјих којих је пуна и препуна Црква Божија. Свакога дана имамо безброј помоћника наших у Светитељима Божјим које празнујемо.

При томе је потребно: да вера наша, и свака врлина наша расте њиховом вером, њиховом врлином. Спасење верних, нарочито оних грешних, у многоме се састоји у молитвеном призивању Светитеља Божјих, увек неизмерено самилостивих и бесмртно човекољубивих самилошћу и човекољубљем Јединога Човекољубца. Α кроз све то, и у свему томе, наше ревносно благодатно-врлинско живљење «са свима светима». То је нада наша, то љубав наша, то спасење наше, то охристовљење наше, то обожење наше, то отројичење наше, то све наше у свима световима Божјим. Под молитвеним условом Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владарку нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајемо.

Нема сумње, материја је најзагонетније, најтајанственије и најсложеније заступљена у људском телу. Мозак!? – Каква се све чудесна тајанства збивају између његове материје и душе! Свеколико је искуство рода људског: ничим се та тајанства не могу докучити ни осазнати. Тек нештонешто од тога доступно је људском чулноразумном испитивању. Исто тако и срце човеково – саткано све од самих небоземних тајни. Тако саткани и – свака ћелија у телу људском, и сваки молекул, и сваки атом. Све и сва је на овом тајанственом путу ка Богу, ка Богочовеку. Јер створена Богом Логосом, материја је самим тим богоцентрична. Поред тога, Својим доласком у наш земаљски свет, и Својим целокупним Богочовечанским домостројем спасења света: Господ Христос је очигледно показао да је не само душа него и материја створена од Бога и за Бога, и да је Богочовек: и за њу све и ова као и за душу. Јер саздана Богом Логосом материја је сва својим најунутрашњијим нервом – бoгoчeжњивa, христочежњива.

Очигледан доказ тога је то што је Бог Логос постао тело, постао човек (Ин.1:14). Тиме је материја узвеличана божанским величањем, и ушла у благодатно-врлински подвиг обогочовечења, охристовљења. Бог је постао тело, постао човек, да би се сав човек, све тело испунило Богом, и Његовим чудотворним силама и моћима. Са Богочовеком Господом Христом, са Његовим телом материја је сва кренула Христовим путем: путем обогочовечења, преображења, освећења, васкрсења, вазнесења, ка надхерувимској слави и вечности. И све то бива и све се то збива кроз Богочовечанско тело Цркве, која и јесте Богочовек Христос у васцелој пуноћи Своје Богочовечанске Личности, пуноћи «која све испуњава у свему"(Еф.1:23). Тим богочовечанским живљењем својим у Цркви тело се, као материја, као вештаство, освећује Духом Светим, и тако отројичује Светом Тројицом. На тај начин материја постиже свој врховни божански смисао и циљ, своје вечно блаженство и своју богочовечанску бесмртну радост.

Светост Светитеља, светост и њихове душе и њиховог тела је од њиховог ревносног благодатноврлинског живљења у Богочовечанском телу Цркве Христове. Таква, светост обухвата целокупну личност човекову: сву душу и тело, све што улази у тајанствено устројство човекова бићa. Светост Светитеља се не задржава само у души њиховој, већ се неминовно распростире и на тело њихово, те је у Светитеља свето и душа и тело. И ми, побожно поштујући Светитеље, поштујемо целокупну личност њихову, не раздељујући при томе свету душу од светог тела. Отуда је побожно поштовање светитељских моштију природан саставни део побожног поштовања и молитвеног призивања Светитеља. Све то сачињава један недељиви подвиг, као што душа и тело сачињавају једну недељиву личност светитељску. Очигледно, Светитељ за живота на земљи непрекидном и једнодушном благодатно-врлинском сарадњом душе и тела свог, постиже светост личности своје, испуњује и душу и тело благодаћу Светога Духа и тако их претвара у сасуде светих тајни и светих врлина. Стога је сасвим природно указивати побожно поштовање и једном и другом светом сасуду Божје благодати. Јер благодатна сила Христова прониче, облагодаћује свe састојке човекове личности и сву личност као целину. Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Духа (1Кор.6:19; 3:17). Уселивши Христа вером у срца своја (Еф.3:17), а Бога Оца делотворном љубављу и испуњавањем заповести (Ср. 2Кор.13:13; Гал.5:6; Ин.14:28), утврдивши се у Духу Светом благодатним подвизима (Ср. Еф.3:16; 3:3; 1Кор.2:12), Светитељи се отројичују, постају обитељи Свете Тројице (Ср. Ин.14:23; 17:21–23), храмови Бога живога (2Кор.6:16), и сав им живот протиче: од Оца кроз Сина у Духу Светом. И поштујући побожно свете мошти светитељске, Црква поштује храмове Светога Духа, храмове Бога живога, у којима Бог благодаћу живи и после телесне смрти Светитеља, и по премудром благовољењу Свом чини чудеса из њих и кроз њих. И та чудеса, која бивају од светих моштију, посведочавају да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу.

Побожно поштовање светих моштију, засновано на њиховом чудотворству, води порекло из Божанског Откривењa. – Још у Старом Завету Бог је благоволео да свете мошти неких Својих угодника прослави чудесима. Тако је од додира светих моштију пророка Јелисеја васкрснуо мртвац (4Цар.13:21; Сир.48:14–15). Гроб и кости пророка, који је Јеровоаму претсказивао разрушење идолских олтара, били су у великом поштовању код Јудејаца (4Цар.23:18; ср. 3Цар.13:32). Патријарх Јосиф оставља завештање синовима Израиљевим да чувају кости његове у Египту, и при одласку однесу их у земљу oбeћану (Быт.50:25).

Нови Завет је уздигао тело људско на небивалу, божанску висину, и прославио га славом какву немају Херувими и Серафими. Благовест је Новог Завета ο телу: смисао и циљ тела људског јесте да заједно са душом стекне и наследи живот вечни у блаженству вечном. Господ Христос је дошао да спасе = охристови = обожи = обогочовечи целога човека, то јест и душу и тело, и да им васкрсењем осигура победу над смрћу и живот вечни. И нико никада није тако прославио тело људско као што је то учинио Господ Христос васкрсењем Својим са телом и вазнесењем тела на небо и вечним седењем у њему с десне стране Бога Оца. На тај начин Васкрсли Господ је унео залог васкрсења у природу људског тела и – «сваком телу пропутио пут у живот вечни»⁶⁰³. Од тада човек зна да је тело створено за вечност кроз богочовечност, и да је божански посао његов на земљи: заједно са душом борити се за живот вечни (Ср. 1Тим.6:12; 2Кор.4:18) борити се свим благодатно-врлинским средствима, и тако облагодатити себе, испунити себе благодаћу Божјом, претворити себе у храм Духа Светога, у храм Бога живога (Ср. 1Кор.3:16–17; 6:19; 2кор.6:16).

Имајући у виду да је овакав новозаветни циљ тела људског постигнути остварен у личностима Светитеља, хришћани и указују побожно поштовање телима светитељским, светим моштима њиховим – као светим храмовима Духа Светога који благодаћу Својом борави у њима. Но Свето Откривење показује да по неизмерном човекољубљу Свом Дух Свети борави благодаћу својом не само у телима Светитеља већ и у одећи њиховој. Тако, убруси светог апостола Павла исцељују болеснике и изгоне нечисте духове (Деян.19:12); плаштом својим пророк Илија удара по води, раздваја воду Јордана и сухим коритом прелази Јордан са својим учеником Јелисејем (4Цар.2:8); то исто са истим плаштом чини сам пророк Јелисеј, по узећу Илијином на небо (4Цар.2:14). Α све то има своју божанску потврду и објашњење у божанској сили која је боравила у хаљинама Спаситељевим, које су обавијале Његово пречисто божанско тело (Ср. Мф.9:20–23). Штавише, по неисказаном човекољубљу Свом, Божански Господ чини да слуге Његовог Божанства чине чудеса не само телом и оделом већ и сенком тела свог, што сведочи догађај са светим апостолом Петром: његова сенка исцељује болеснике и изгони нечисте духове (Деян.5:15–16).

Бесмртна благовест Светог Откривења ο светим моштима и њиховом побожном поштовању посведочена је, и непрекидно се посведочава Светим Предањем од Апостолскога доба до данашњега дана. Безбројне су свете мошти светих Угодника Божјих широм православнога света. Чудеса њихова су неизбројна. Побожно поштовање њихово од стране православних хришћана је посвеместно. И то несумњиво зато што свете мошти чудотворством својим побуђују њих иа побожно поштовање њихово. Од самог почетка, у апостолско доба, хришћани су побожно чували чесне мошти Светог Претече и светих Апостола, те су оне могле доћи до нас; а за време гоњења они су склањали и скривали по домовима својим свештене остатке тела светих Мученика. И од тада па све до данашњега дана свете мошти светих Угодника Божјих чудесима својим разливају бесмртну радост богочовечанске вере наше по срцима православних хришћана. Сведочанства ο томе безбројна су; навешћемо само неколико.

Како су свечано преношене и сретане свете мошти Светитеља, дирљиво описује Свети Златоуст у својој Похвалној речи ο Светом Игњатију⁶⁰⁴: Ви, житељи Антиохије, отпустили сте епископа и примили мученика; отпустили сте га с молитвама а примили с венцима; и не само ви него и сви житељи успутних градова. Замислите, шта су све сви они морали осећати при повратку светих остатака његових! каквом су се слашћу наслађивали! у каквом усхићењу били! како су се радовали! каквим су похвалама одасвуд обасипали венценосца! Као што храброг ратника, који је победио све своје противнике, и у триумфу иде са бојишта, усхићено сусрећу гледаоци, не дају му чак ни на земљу да стане, него га подижу и на рукама носе дома, обасипајући га безбројним похвалама, – тако исто су и овог Светитеља сви житељи градова, почињући од Рима, једни за другима носили на својим раменима и предали нашем граду, славећи венценосца, хвалећи победника… у то време свети Мученик је даровао благодат свима тим градовима, утврдио их у побожности; а од тога доба па све до данас он обогаћује ваш град.

Говорећи ο чудотворној сили светих моштију, Свети Јефрем Сирин вели ο светим Мученицима: Они и по смрти дејствују као живи, исцељују болне, изгоне ђаволе, и силом Господњом одбијају сваки зли утицај њихов. Јер је светим моштима свагда присутна чудотворна благодат Светога Духа⁶⁰⁵.

При открићу светих моштију Светога Гервасија и Протасија Свети Амвросије се обраћа слушаоцима и говори са побожним усхићењем: Ви сте дознали, и чак сами видели многе који су се ослободили демона, а још више таквих који су се само руком коснули одеће Светих, и одмах се излечили од својих болести. Обновила су се чудеса древних времена од онога доба откако се доласком Господа Исуса излила на земљу благодат преизобилна: ви својим очима видите многе где су се исцелили као неком сенком Светих. Колико се убруса предаје из руке у руку! колико хаљина, које су биле положене на свештене остатке и од самог додира постале лековите, траже верни једни од других. Сви се труде да их се макар мало дотакну, и ко их се дотакне, оздрављује⁶⁰⁶. Образлажући зашто хришћани указу ју побожно поштовање светим моштима, Свети Амвросије благовести: у телу Мученика ја поштујем ране примљене за име Христово; поштујем успомену онога који живи бесмртношћу врлина; поштујем освећени прах исповедањем Господа; поштујем у праху семе вечности; поштујем тело које ме поучава љубити Господа и не бојати се смрти за Њега… Да, ја поштујем оно тело које је Христос удостојио мучеништва, и које има царовати са Христом на небу⁶⁰⁷.

Говорећи ο чудотворству светих моштију, блажени Августин вели: Ο чему другом сведоче та чудеса ако не ο вери која проповеда да је Христос васкрсао у телу и вазнео се са телом на небо? Јер и сами Мученици били су мартири = сведоци те вере. За ту веру они су положили живот свој, и добили могућност да све ово измољују од Господа за чије су име окусили смрт. Ради те вере они су претходно показали необично трпљење, да би се затим појавила таква сила њихова у свим чудесима⁶⁰⁸.

Свети Дамаскин, сумирајући животворно учење Светога Писма и Светога Предања ο побожном поштовању светих моштију, херувимски благовести из олтара своје богоносне христолике душе: Светитељи су постали по благодати – χάριτι – оно што је Господ Христос по природи – φύσει. Тојест постали су богови по благодати: чиста и жива обиталишта Божја. Јер говори Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог (2Кор.6:16; Лев.16:12). Притом, Свето Писмо говори: Душе праведника су у руци Божјој, и смрт их се неће дотаћи (Притч.3:1). Јер смрт Светаца је пре сан неголи смрт. И: Драгоцена је пред Господом смрт светаца његових (Пс.119:6). Према томе, шта је драгоценије него бити у руци Божјој? Јер Бог је живот и светлост, и који се налазе у руци Божјој налазе се у животу и светлости. Α да Бог и преко ума – διά τοv νοv – обитава и у телима Светаца, сведочи свебожји Апостол: Не знате ли да су тела ваша храм живећег у вама Духа Светога (1Кор.3:16)? Господ је Дух (2Кор.3:17). И још ова еванђелска истина: Ако ко поквари храм Божји, поквариће њега Бог: јер је храм Божји свет – а то сте ви (1Кор.3:17)! Стога, како не поштовати побожно одухотворење Божје, одухотворена телесна жилишта Божија? Јер они, будући живи, са смелошћу стоје пред Богом. Господ Христос нам је даровао мошти Светаца као спасоносне изворе који точе разноврсна доброчинства и изливају миро слаткомирисно. Нека нико у то не сумња! Јер када је по вољи Божјој из кршевите и тврде стене у пустињи потекла вода за жедни народ (Исх.17:6), и из магареће чељусти – за жеднога Самсона (Суд.15:14–19), зар је онда невероватно да из моштију светих Мученика изобилно тече миомирисно миро? Несумњиво тече, по свемогућству Божјем и по Божјем поштовању и уважавању Светаца. По старозаветном закону, ко се дотакао мртвога тела сматран је за нечистог седам дана (Чис.9:11). Али Свеци нису мртви. Јер од како је Онај, који је сам Живот и Виновник живота, био убројан у мртве, ми већ не називамо мртвима оне који су уснули, преминули у нади на васкрсење и са вером у Ње га, ми их не називамо мртвима. Та и како може мртво тело творити чудеса? И на који се начин кроз свете мошти изгоне демони, удаљују болести, лече болни, прогледају слепи, очишћавају губави, прекраћују искушења и невоље, и сваки добри дар од Оца светлости (Иак.1:17) силази на оне који моле са чврстом вером⁶⁰⁹.

Васељенску веру Цркве ο побожном поштовању светих моштију потврдили су богоносци Оци Светога Седмог Васељенског Сабора својом одлуком: Господ наш Исус Христос подарио нам је мошти Светитеља као спасоносне изворе који изливају разноврсна доброчинства на немоћне. Стога они који се дрзну одбацити мошти Мученика: ако су епископи – да се свргну, а ако су монаси и световњаци – да се лише општења⁶¹⁰. – у Правилу 7 истог Васељенског Сабора вели се: Ако су који свети храмови освећени без светих моштију Мученика, наређујемо да се у њима положе мошти уз уобичајену молитву⁶¹¹.

Да је побожно поштовање светих моштију саставни део Богочовечанског домостроја спасења сведоче и ове чињенице: од најдубље светопредањске старине храмови су зидани на гробницама и моштима Светитеља, и света Литургија се врши једино на антиминсу у коме се налазе честице светих моштију. Поред тога, богослужбене књиге, нарочито Минеји, препуни су молитава и песама које се односе на побожно поштовање светих моштију. Α Житија Светих изобилују сведочанствима ο њиховом чудотворном делању, разливајући по срцима православних хришћана бесмртну радост вере наше православне = богочовечанске.

Све у свему: тајна светих моштију је у срцу новозаветне светајне: оваплоћења Бога (Ср. 1Тим.3:16). Јер васцела тајна човечијег тела објашњена је оваплоћењем, отеловљењем Бога: Богочовеком Господом Исусом Христом. Отуда благовест, свеблаговест ο телу: «Тело је за Господа, и Господ за тело» (1Кор.6:13). Α кроз тело човеково и сва твар, сва материја добила је свој божански смисао, богочовечански свесмисао (Ср. Рим.8:19–23). Јер човеком, освећеним у Цркви светим тајнама и светим врлинама, освећује се, охристовљује се и твар, и материја. Α уз то иде и ова радост: мироточивост многих светих моштију. То мило чудо дато је светим моштима да покаже да су хришћани заиста «Христов мирис Богу» (2Кор.2:15), миришу на Бога, на небо. Еванђелска је истина: грех је човеков – смрад пред Богом; и сваки грех смрди на ђавола. Кроз свете тајне и свете врлине хришћани постају «Христов мирис Богу». Отуда се и свете мошти Светитеља мироточиве.

Род људски на земљи није друго до најраскошнији иконостас Божји. Овај свет, ови светови, ова васиона, ове безбројне васионе и јесу величанствени храм Божји, а људи – иконостас тога храма. Јер сваки је човек посебна икона Божја, слика Божја, обличје Божје. у тој боголикости је божанско величанство човека, свевредност човека, неуништива бесмртност човека, и ничим незаменљивост човекова бића. Отуда је божански смисао и циљ човекова бића: ту боголикост развити и усавршити до највећег савршенства. Очигледно: човек је створен као потенцијални богочовек, да би из себе и собом усавршио човека у благодатног богочовека.

Тајна живота је божанска и света: човеку је дат живот да потпуно обоголичи себе, измала себе у савршену свету икону Божју, да постане потпуно боголик, потпуно христолик, да потпуно охристоличи себе. Зато је Бог и постао човек да нам као Богочовек, као Црква да сва средства да у њој и њоме постигнемо тај богопостављени узвишени циљ. Јер је Богочовекова благовест над благовестима и заповест над заповестима: Будите савршени као што је савршен Отац наш небески (Мф.5:48; Лк.6:36). Α то постићи, како? Помоћу светих тајни и светих врлина. Јер се помоћу њих расте «у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Еф.4:11–13).

Но та боголикост, та првоздана христоликост постала је унакажена у човеку. Чиме? – Грехом, смрћу, ђаволом. Α грех, сваки грех личи на ђавола, и ођавољује човека. Светоотачка је, златоустовска је мисао: «грех је ђаво». Да, сваки грех је ђаво: мали грех – мали ђаво, велики грех – велики ђаво. Нема сумње, ђаво је главни проналазач и творац и зачетник греха. И он се свим силама труди да ођаволичи човека, да у души његовој потисне боголикост и измала ђаволикост. И тако човека начини иконом ђавола, сликом ђавола. И уместо слике Божје у души се грехољубљем намала слика ђавола. И човек живи водећи себе између боголикости и ђаволикости. Боголикост – обоголичење; ђаволикост – ођаволичење. Сваким. својим грехом човек ођаволичује себе; а сваком врлином и сваком светом тајном обоголичује. И тако непокајно грехољубиви људи постају – «деца ђавола» (1Ин.1:10:8–9), а христољубиви – деца Божија (Ин.1:12). Ођаволичење бива кроз грехе и страсти; обоголичење – кроз свете тајне и свете врлине: док се Христос не уобличи у нама (Гал.4:19; ср. Рим.8:29.).

Сваки човек је иконописац, јер душу своју иконопише, богопише или ђавопише. Да, човек је или богописац или ђавописац: кроз богољубље – богописац, кроз грехољубље – ђавописац. Јер сваки грех носи на себи слику ђавола,и неминовно одсликава у души човековој своју слику, те се тако душа претвара у ђавољи иконостас. Обоголичити васцелог човека помоћу Богочовека, – то је бесмртна мисија Цркве. И Црква непрекидно то ради, и на томе ради: да се васцели род људски усавршава у богоживљењу, у обоголичењу: да све људе преобрази у дивне иконе Божје, чисте од греха и страсти, и да ове у њима буде вечно и богочовечно. Отуда у Цркви кроз сву историју њену стална борба за молитвено и побожно поштовање светих икона. Не треба заборављати: ђаволу је главно: лишити човека боголикости, богосличности, унаказити у њему икону Божју, лик Божији, слику Божију. Насупрот томе сво Апостолско-светоотачко Предање јасно и исповеднички одлучно проповеда и исповеда: побожно поштовање светих икона. И кроз то указује васцелу тајну Богочовечанског домостроја спасења: Господ Христос је дошао у свет, постао човек – да у човеку васпостави и обнови пали лик Божји, икону Божју, образ Божји⁶¹².

Срцем свога бића побожно поштовање Светитеља Божјих извија се у молитвено поштовање њихових светих икона. Престављајући обличје светог тела Светитељског, тог свештеног сасуда благодати Божје, тог храма Духа Светога, тог храма Бога живога, свете иконе изазивају молитвено расположење у нама и појачавају поштовање према самим Светитељима. То се поштовање изражава: молитвеним созерцањем светих икона, побожним клањањем, целивањем, кађењем светих икона, и паљењем свећа пред њима. Но као што побожним поштовањем Светитеља – не боготворимо Светитеље, и побожним поштовањем светих моштију – не боготворимо мошти, тако и молитвеним поштовањем светих икона – ми не боготворимо иконе, јер поштовање указујемо не вештаству од кога су направљене, већ свештеном лику као потсетнику на прволик, на оригинал⁶¹³. Другим речима, побожним поштовањем светих икона ми одајемо молитвено поштовање живим личностима Светитеља које оне изображавају, а који стварно живе на небесима као молитвеници и заступници наши пред Богом. у таквом смислу поштујемо и иконе самог Господа Христа и светих Небеских Сила Бестелесних. Мада по Божанској природи Својој неописан и неописљив, и изнад сваке људске претставе, и речи, и слике, Господ Христос је Својим оваплоћењем, Својим учовечењем благоволео описати Себе, уобличити Себе у људско обличје⁶¹⁴, урамити Себе у тело људско, и на тај начин постати видљиво обличје, видљиви лик, видљива икона Бога невидљивога⁶¹⁵. Црква ту благовест богонадахнуто казуjе у благодатним молитвама својим: «Ти, Господе, који си Божанском природом Својом неописан, оваплотивши се у последње време, изволео си описати Себе; а примањем тела – узео си на Себе сва својства његова⁶¹⁶. «Пресвета Богородице, неописани Логос Очев описа Себе оваплоћењем из Тебе»⁶¹⁷.

Све то даје нам могућности и права да Господа Христа, који је видљиво обличје Бога невидљивога, изображавамо на светим иконама, клањајући им се с молитвеним умилењем и усхићењем. Јављања пак светих Анђела у људском облику дала су Цркви и разлога и права да и њих изображава на светим иконама.

Молитвено поштовање светих икона је не само у сагласности са Божанским Откривењем него и проистиче из њега као свог првобитног извора. – у Старом Завету Господ Бог наређује пророку Мојсеју да начини ковчег завета, опточи га златом, и постави у најважнијем делу старозаветног храма – у Светињи над Светињама, да би он био видљиви знак невидљивог присуства Божјег (Исх.25:10,22; 26:33; Мод.10:1–5). Уз то Господ наређује да се на заклопцу ковчега завета начине два херувима златна, и поставе на два краја заклопцу, обећавајући Мојсију да ће се састајати са њим и говорити «са заклопца између два херувима» (Исх.25:18–22). И још Бог наређује да се на завеси, која одваја Светињу над Светињама од светилишта, извезу херувими, као и на свих десет других завеса које су се налазиле у скинији (Исх.26:31:1).

Тако направљен ковчег, и тако украшен херувимима, сведочио је ο присуству невидљивога Бога, побуђивао верне на побожно страхопоштовање пред Богом и ревносно испуњавање Његових заповести, окриљавао им душе на молитвено узлетање к Богу, на даноноћно херувимско служење Господу. То утолико пре што су Јевреји побожно поштовали свете Анђеле као блажене слуге Божије, и своје заступнике, посреднике, помоћнике (Ср. Быт.3:24; 24:7; 28:12; Нав.5:13–15; 2Цар.24:16; 4Цар.19:35; Иов.33:23; Пс.17:11; 33:8; 90:11; Ис.37:36; Иез.10:2–22; Дан.3:54; 6:22; 7:10; 8:11; 10:13; 12:1; Сир.48:24; 1Макк.7:41; 2Макк.15:22). Када је ковчег полазио на пут, Мојсије говораше: устани, Господе, и нека се разаспу непријатељи твоји, и нека беже испред тебе који мрзе на тебе. Α кад се ковчег заустављао, говораше: уврати се, Господе, κ мноштву тисућа Израиљевих (Чис.10:35–36). Када пак Израиљци, предвођени Исусом Невином, претрпеше пораз од Гајана, – «Исус раздрије хаљине своје и паде лицем на земљу пред ковчегом Господњим, и лежа до вечера, он и старешине Израиљеве», на што му се Господ јави и рече шта треба да ради, да би се одржао пред непријатељима својим (Нав.7:6–15). Α када се за царовање Давидова ковчег завета преношаше из дома Аведарава у град Давидов, и «Давид из све снаге играше пред Господом», подругну му се Михала, кћи Саулова, на што јој Давид рече: «Играо сам, и играћу пред Господом; и још ћу се већма понизити, још ћу мањи себи бити» (2Цар.6:12,14,16,21:22). Подразумевајући под подножјем Божјим ковчег завета, Давид призива и друге да му се клањају: Узвишујте Господа Бога нашега, и клањајте се подножју његову, јер је свето (Пс.98:5; 1Пар.28:2). – Α када Соломон сагради велељепни храм Богу, он «начини два херувима у Светињи над Светињама; десет лаката беше висок сваки; а све зидове храму унаоколо искити резаним херувимима» (3Цар.6:23,29; ср. 2Пар:3:7:10–13). И такав храм Господ Бог освети и благослови, ο чему је у Светој Књизи написано: И јави се Господ Соломону, и рече му: услишио сам молбу твоју и молитву твоју, којом си ме молио: осветио сам храм овај који си сазидао да ту наместим име своје до века; и очи ће моје и срце моје бити онде вазда (3Цар.9:23). И Јевреји су се клањали Господу и храму, и указивали дужно поштовање како ликовима херувима тако и осталим свештеним принадлежностима храма као обличју и сенци небеских ствари (Исх.33:10; Евр.8:5).

Побожно кађење пред светим иконама засновано је на непосредној заповести Божјој Аарону, да намести златни олтар кадиони пред ковчегом завета и да свако јутро кадом миомирисним кади ковчег завета и херувиме на њему, као и завесу пред ковчегом завета на којој су били извезени херувими (Исх.40:5; 30:7–8; 40:26–27; ср. 2Дн.26:16–19; 1Цар.3:14; Пс.140:2; Лк.1:9). Уједно са заповешћу ο кађењу Господ је дао заповест и ο паљењу свећа пред светим иконама (Исх.30:7–8; 27:20; 31:8; 39:27; Лев.24:2–4; 1Цар.3:3).

Но за неке настаје питање, да ли такви ликови херувима, и побожно поштовање које им је указивано, не противречи другој заповести Божјој у Декалогу: Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити (Исх.20:4:5). – Ни у ком случају, јер су и ликови херувима израђени по заповести Божјој, а и побожно поштовање им је указивано по заповести Божјој. Они нису престављали собом никаква божанства, нити су их Јевреји сматрали божанствима. Они су претстављали собом бића која служе једином истинитом Богу, бића која се јављају као најближе слуге Божије, као најревноснији вршиоци воље Божије. И само као таквима указивано им је побожно поштовање. Α под ликовима резаним (= кумирима) у другој заповести Декалога разумели су се идоли, којима би људи хтели да потисну истинитог Бога, да га замене њима, и ставе њих на место Божје (Ср. Втор.4:15–19).

Нема сумњe да су се ликови херувима налазили и у обновљеном храму јерусалимском, који је Господ Исус таκο ревносно посећивао ради молитве, и никада ниједном речју није осудио свештене принадлежности његове. Напротив, Он их је са искључивом ревношћу штитио, тако штитио да је у Свом земаљском животу само два пута по дигао бич на људе, и оба пута у заштиту чистоте и светости храма као дома молитве и дома Оца Свог небеског, и то подигао на оскврнитеље храма (Ср. Мф.21:12–13; Мк.11:15–17; Лк.19:45–46; Ин.2:13–17). По угледу на овога Господа и Учитеља, Апостоли су, по силаску Светога Духа на њих, многократно одлазили у исти храм на молитву (Деян.2:46; 3:1,8; 21:26) и проповед Еванђеља (Деян.5:20; 2:11–26), што указује да и они нису видели ничег идолопоклоничког у ликовима херувима. Говорећи ο старозаветној скинији и њеним богослужењима као обличју и сенци небеских ствари, Апостол Павле подржава мисао да новозаветни хришћански храм својим устројством мopa још више личити на небеску нерукотворену скинију (Ср. Евр.8:5; 9:23; 12:22; 9:11; 10:1).

Ово учење Светога Писма ο светим иконама постаје очигледније и бесмртније и при летимичном осврту на учењe Светог Предања ο томе. Свето Предање сведочи: сам Господ Христос благоволео је на чудесан начин изобразити лик свој на убрусу и послати га цару едеском Авгару. Ο то ме Свети Дамаскин пише: Авгар је послао живописца да изради лик Господа. Но када живописац није могао то учинити због силног сјаја лица Његовог, тада је сам Господ, приневши убрус на Своје Божанско и животворно лице, изобразио на њему лик Свој, и послао га Авгару⁶¹⁸. Ово предање потврдили су као истинито свети Оци Седмог Васељенског Сабора⁶¹⁹. – Исто тако, по сведочанству Светог Предања, свети Еванђелист Лука, који је био лекар и живописац, радио је и оставио после себе иконе Пресвете Богородице, које су се с побожношћу предавале у Цркви из века у век.

Иако гоњени у прво време, хришћани су ипак по тајним молитвеним домовима и катакомбама употребљавали извесна изображења, символе, иконе, као: пастира, рибу, крст, и указивали им молитвено поштовање. Да не би на то окретали пажњу незнабожаца који су их свирепо гонили, они су избегавали да пишу ο томе. Само у изузетним приликама, принуђени потребама, они су по нешто писали ο томе⁶²⁰. Тертулијан јасно сведочи да су незнабошци, потцењујући хришћане, називали их поклоницима крста (religiosi crucis)⁶²¹, служитељима крста (antistites crucis)⁶²². Α то пοказује да су хришћани одавали побожно поштовање крсту Спаситељевом и клањали му се. Јевсевије пише да су хришћани имали при себи не само изображења светих Апостола већ и самога Господа Христа, која су они поштовали не по незнабожачки већ по хришћански⁶²³.

Α када је почетком четвртога века хришћанство добило слободу вероисповести, иконе су се почеле слободно и јавно умножавати, употребљавати и побожно поштовати на све стране, по храмовима и домовима. Тиме је продужена свештена пракса Цркве из најранијег доба. Јер да до Миланског едикта нису биле у употреби свете иконе, Црква их сигурно не би могла нити смела почети употребљавати тек од четвртог века. Таква новина би била немогућа када се има у виду са колико се обазривости, строгости и ревности пазило да се богооткривено учење Светога Писма и Светога Предања очува у својој апостолској чистоти и неприкосновености.

Светоотачка сведочанства ο побожном поштовању светих икона многобројна су од четвртог века па надаље. Ево неколико од њих. Свети Атанасије Велики пише: Ми верни клањамо се иконама не као боговима већ само показујемо своје расположење и љубав према лицу које је изображено на икони. Стога ми често пута, када се лик на њој изглади, спаљујемо је као непотребно дрво… Ми се клањамо и целивамо децу и родитеље своје, тојест да им изразимо љубав душе своје. Тако су се и Јудејци клањали таблицама Закона и двама златним херувимима, поштујући тиме не камен и злато већ Господа који је наредио да се то начини⁶²⁴. – Побожно поштујући свете иконе, Свети Василије Велики вели да су оне «предане од светих Апостола и изображавају се у свима црквама»⁶²⁵. «Поштовање лика (– иконе) прелази на прволик (= првоикону)»⁶²⁶. Свети Григорије Богослов пише да су сводови величанственог храма у Назијанзу били покривени иконама, и да су иконе употребљаване по домовима⁶²⁷. – Блажени Теодорит и историчар Филосторг сведоче ο томе како хришћани побожно поштују свете иконе, пред којима се клањају, пале свеће и каде⁶²⁸.– Ο свеопштој распрострањености на Западу икона Спаситељевих, Апостолских, Пророчких и осталих сведочи Блажени Августин⁶²⁹. – Из шестога века имамо сведочанство Светог Анастасија Синајита који пише ο чуду иконе Светог Теодора: Сарацени су је оскрнавили, и одмах их је снашла смрт⁶³⁰.

За време иконоборства догмат ο побожном поштовању светих икона запечаћен је крвљу многих светих Мученика и апостолском неустрашивошћу многих светих Исповедника. Α писаном речју бранили су га нарочито Герман, патријарх цариградски, Григорије папа римски, а изнад свега Свети Јован Дамаскин. Сакупивши древно богооткривено учење Светог Писма и Светог Предања ο побожном поштовању светих икона, Свети Дамаскин је написао три знамените Речи ο светим иконама. у њима он богонадахнуто благовести: «Пошто нас неки укоравају што се клањамо и указујемо поштовање икони Спаситеља и Владичице наше Богородице, а и осталих Светитеља и Угодника Христових, то нека они чују да је Бог у почетку створио човека по лику Своме (– κατ’ εικόνα = по образу, по слици). Отуда се ми, не ради тога ли, клањамо један другоме што смо створени по образу Божјему? Јер поштовање, указивано образу, прелази на првообраз. Првообраз је оно што се изображава, са чега се врши снимање. Сам је Бог први начинио икону, јер је првога човека створио по образу Божјему».

Духоносни Оци Седмог Васељенског Сабора, потврдивши печатом сагласности богооткривено учење Светога Писма и Светога Предања ο побожном поштовању светих икона, осудили су икоиоборце свих времена и донели богонадахнуту одлуку: «Ми неприкосновено чувамо сва црквена предања, потврђена писмено или не писмено. Једно од њих заповеда да правимо живописана иконска изображења. Пошто је ово сагласно са историјом еванђелске проповеди, служи за потврду тога да се Бог Логос истински и не привидно оваплотио, и служи нам на корист; јер такве ствари, које узајамно објашњавају једна другу, без сумње и доказују узајамно једна другу. На том основу, ми који гредимо царским путем и следимо божанственом учењу светих Отаца наших и предању католичанске (= васељенске, саборне) Цркве, – јер знамо да у њој обитава Дух Свети –, са сваком брижљивошћу и обазривошћу одређујемо да се чесне иконе предлажу за поклоњење њима онако исто као и изображење чесног и животворног крста, па биле оне направљене од боја или мозаичких плочица или од неког другог вештаства, само да су направљене на доличан начин, и находиле се оне у светим црквама Божјим, на светим сасудима и одеждама, на зидовима и на дашчицама, или у домовима и поред путева; а исто тако биле то иконе Господа и Бога Спаситеља нашег Исуса Христа, или беспрекорне наше Пресвете Богородице, или чесних Ангела и свих Светих и Праведних мужева. – Уколико чешће помоћу икона они буду били предмет нашег сазерцања, утолико се више они који гледају на ове иконе потстичу на сећање ο самим првообразима, стичу више љубави к њима и бивају већма побуђивани да им указују поштовање, целивање и поклоњење, али никако не оно истинско служење које, по вери нашој, доликује једино Божанској природи. Они бивају побуђени да приносе иконама тамјан у част њихову и да пале свеће пред њима, као што то чине у част изображења часнога и животворнога крста, светих Ангела и других свештених приноса, како се то, из благочестивих побуда, чинило и у старини; јер се поштовање, указивано икони (= образу, лику) односи на њену првоикону (= првообраз, прволик), и они који се клањају икони, клањају се ипостаси на њој изображенога. Такво се учење налази у светих Отаца наших, тојест у Предању католичанске (= васељенске, саборне) Цркве, у којој је Еванђеље наслеђем прелазило од једнога Оца другоме»⁶³¹.

Свака света икона је жариште и обиталиште чудотворне благодати Божје која очишћује човека, освећује, обогочовечује, охристовљује, обожује, отројичује. Света догматска истина ο побожном и молитвеном поштовању икона налази своје благодатно-опитно оправдање и сведочанство у безбројним чудесима која се одвајкада догађају у Цркви од чудотворних, и уопште светих икона широм православнога света. Нарочито од чудотворних икона Пресвете Богородице. Међу њима има и мироточивих. Као, на пример: света икона Успенија Богоматере у Малевитском манастиру у Грчкој, у средишном Пелопонезу, која и данас точи из себе миро дивног небеског мириса.

Своју веру, и догму, и благовест ο побожном поштовању светих икона Црква је занавек запечатила у пет чинова освећења и благосиљања икона. И то: 1) Чин благосиљања и освећења иконе Пресвете Тројице; 2) Чин благосиљања и освећења иконе Христове; 3) Чин благосиљања и освећења иконе Пресвете Богородице; 4) Чин благосиљања и освећења иконе Светитеља; 5) Чин благосиљања и освећења разних икона. Постоји и посебни: Чин благосиљања и освећења крста за ношење на грудима.

У Чину освећења иконе Пресвете Тројице свештеник се моли Пресветој Тројици: Ставивши ову икону са побожном намером пред Твоје величанство, ми просимо, молимо и преклињемо Твоје милосрђе: погледај милостиво на њу, и пошљи јој Свој небески благослов, и благослови је и освети је у Своје трисвето име, да би они, који је побожно буду поштовали и пред њом се Теби смирено клањали и са вером молили, обретали милост и добијали благодат, и ослобађали се свих невоља и тешкоћа, и добијали опроштај грехова, и удостојавали се царства небеског, благодаћу и добротом и човекољубљем Тебе, једног у Тројици слављеног Бога, Оца и Сина и Светога Духа. – И три пута кропећи унакрст икону освећеном водом свештеник говори: Освећуje се икона ова благодаћу Пресветога Духа кропљењем воде ове освећене, у име Оца и Сина и Светога Духа, амин.

У Чину освећења иконе Христове свештеник се моли Тросунчаном Господу: Знајући да поштовање лика прелази на прволик, ми припадамо Теби и усрдно се молимо: погледај милостиво на нас и на икону ову, и ради оваплоћења и јављења Јединородног Сина Твог, у чији спомен ову икону начинисмо, пошљи јој Твој небески благослов и благодат Пресветога Духа, и благослови је и освети, подај јој исцељујућу силу и одбојну за све ђаволске замке, и испуни је благослова и моћи оног светог нерукотворног лика, коју он изобилно доби од додира светог и пречистог лица љубљеног Сина Твог, да би и она чинила силе и чудеса на утврђење православне вере и спасење верних људи твојих, и да би сви који се буду Теби, и Јединородном Сину Твом, и пресветом и животворном Духу Твом, пред овом иконом клањали, и са вером призивали, и усрдно се молили, били услишени и милост човекољубља Твог издејствовали и благодат добили. – И још се свештеник моли: Чуј, Господе Боже мој, из светог обиталишта и са престола славе царства Твога, и милостиво пошљи свети благослов Свој на ову икону, и кроз кропљење овом освећеном водом благослови је и освети, и дај јој исцелитељну силу од сваке болести и немоћи, и одбрамбену од свих ђаволских замки, за оне који јој прибегавају, и пред њом Теби се клањају, моле и прибегавају; и да Ти њихова молба увек буде пријатна и услишена.

У Чину освећења иконе Пресвете Богородице свештеник се моли Трисветом Богу и Господу: Господе Боже наш, Ти си нашао за добро да се Твој сапревечни и једно сушни Син и Логос оваплоти од Пречисте Приснодјеве Марије, и начинивши је Богородицом помоћу Његовог пречистог рођења од Ње, Ти си је учинио заштитницом, помоћницом и молитвеницом за ове верне, – погледај сада на нас који Ти се смирено молимо, и њу истински Богородицом називамо, и верујемо да она то јесте, и њу призивамо са вером на молитву Теби, и учини да наша искања и молбе молитвама њеним буду услишени, и пошљи благодат Пресветога Духа Твог на икону ову, коју слуге Твоје начинише у част и спомен њен, и благослови је и освети небеским благословом Твојим, и дај јој силу и моћ да чини чудеса, учини да буде лечитељка и извор исцељења свима који јој у болестима прибегавају и ишту помоћ од Тебе Богородице ради; и све оне који пред овом иконом буду достојно поштовали преблагословену Дјеву и Матер Господа нашега Исуса Христа, љубљеног Сина Твог, и као заштитницу рода хришћанскога буду у невољама и несрећама својим призивали на молитву κ Теби и у помоћ, удостоји да добију заштиту и брзу помоћ, и милостиво им подај опроштај грехова, и учини да искану од Тебе благодат брзо добију и обрету жељену од Твога човекољубља милост, – милосрђем родившег се од Ње телом Јединородног Сина Твог, оваплоћеног Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, са којим Теби приличи свака слава, част и поклоњење, са пресветим, благим и живототворним Твојим Духом, сада и увек и кроза све векове. – И још ова молитва: Чиста Дјево, онима што с љубављу поштују твоју свету икону, и сложно Те као истиниту Мајку Божију исповедају, и са вером Ти се клањају, буди чуварка и моћна заштитница, отклонећи од њих свако зло као Она која може све.

У Чину освећења иконе Светитеља свештеник се моли: Господе Боже Сведржитељу, Боже отаца наших, Ти си давно у Старом Завету наредио да се у Скинији сведочанства начине ликови херувима од дрвета, злата, и везени, и сада не одбацујеш ликове и иконе светих Угодника Твојих него их примаш, да би верне слуге Твоје, гледајући на њих, прослављали Тебе који си њих прославио, и старали се подражавати живот и дела њихова, помоћу којих се они удостојише благодати Твоје и царства, – Теби се молимо, погледај сада на икону ову, израђену у част и спомен Твога светог (име), и благослови је и освети, и свима који је поштују, и пред њом Теби се клањају и моле и светог (име) на молитву Теби призивају као слугу и пријатеља Твога, буди милостив слушалац и добар и дарежљив дародавац, избављајући их од сваке невоље и беде, и од сваке немоћи душевне и телесне, удостојавајући их Твоје жељене благодати и милосрђа, молитвама Твог светог (име). Јер си Ти извор освећења и давалац добара, и Теби славу узносимо, са Јединородним Твојим Сином, и с пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и кроза ове векове. – И још се свештеник моли: Господе Боже наш, Ти си саздао човека по лику и по прилици Својој, а пошто је непослушношћу првозданога био унакажен, Ти си, очовечењем Христа Твога који узевши обличје слуге на очи нађе се као човек, обновивши лик, привео га у Светима Твојим у првобитно достојанство, чије ми иконе побожно поштујући, Светитеље који су Твој лик и прилика чествујемо. Α поштујући њих, ми поштујемо и славимо Тебе као прволик. Стога Те молимо: пошљи благодат Твоју, и кропљењем воде ове освећене благослови и освети икону ову у славу Твоју, а у част и спомен Твога Светитеља (име), и све који икону ову поштују, и пред њом Ти молбе своје упућују, благослови и милостиво удостој да обрету пред Тобом благодат.

У Чину освећења разних икона свештеник се моли: Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, у Тројици Светој слављен и обожаван, Тебе нити ум може постигнути, нити реч може исказати; Тебе никада нико од људи видео није; но као што од Светога Писма научисмо, тако верујемо и тако исповедамо Тебе, Бога Оца беспочетног, и Сина Твог једносушног, и Духа Твог сапрестолног. Ти си се у Старом Завету у јављењу Твом патријарху Авраму у виду Три Анђела, а у последње дане по оваплоћењу Јединородног Сина Божјег, Господа нашега Исуса Христа од Приснодјеве Марије, у крштењу од Јована на Јордану, у пресветлом Преображењу на Тавору, и у преславном Вазнесењу на Елеону, јавио, и обличје нам Пресвете Тројице показао; а још си нас научио да поштујемо и нерукотворни лик Господа нашега Исуса Христа, који је Он на чудесан начин изобразио на убрусу и Едеском књазу Авгару послао и њиме њега и многе друге разне болеснике исцелно; исто тако иконе и ликове Твојих Светих Угодника не одбацујеш него примаш. – Ти сам и сада погледај на иконе ове које слуге Твоје начинише у част и славу Тебе једног у Тројици Светој слављеног Бога, и Јединородног Сина Твог Господа нашег Исуса Христа, и пречисте и преблагословене Матере Његове, Владарке наше Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије и у спомен Твојих Светих (имена), благослови их и освети, и подај им силу исцелитељну, одбрамбену од свих ђаволских замки, и учини да сви који се пред њима буду молили, буду услишени, и милост човекољубља Твог привуку, и благодат добију. Јер си Ти освећење наше, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза све векове.

У Чину освећења крста за ношење на грудима свештеник се моли: Господе Исусе Христе Боже наш, Ти си добровољно зажелео да ради спасења нашега будеш прикован на крсно дрво, и изволео да ово осветиш пречасном крвљу Својом; Ти си крстом Својим искупио свет од робовања ђаволу, и древну обвезницу непријатеља нашег ђавола крстом поцепао, и род људски од насиља његовог крстом ослободио, – Тебе смирено молимо: погледај милостиво на ово крсно знамење, и пошљи Свој божански благослов и благодат, и дај му силу и крепост, да се сваки који га буде на себи носио у спомен Твојих спасоносних страдања и Твоје животворне смрти, и ради чувања и заштите душе и тела, удостоји добити небески благослов и помоћ. И као што си жезал Аронов благословио да одбија противничка неверја и уништава враџбинска маштања, тако благослови и ово крсно знамење, и улиј у њега помоћ Твоје заштите против свих ђаволских сплетки, да свакоме који га на себи носи благодаћу Твојом буде спасоносна заштита и одбрана од свакога зла душе и тела и на умножење у њему Твојих дарова и хришћанских врлина. Јер Ти благосиљаш и освећујеш све, Христе Боже наш… И још се свештеник моли: Господе Исусе Христе, Боже наш, Ти на висинама живиш и на смирене гледаш, ми недостојне слуге Твоје приклонисмо Теби вратове срца свог и тела, и смирено Те молимо: пошљи Свој небески благослов на ово крсно знамење, и у кропљењу освећеном водом испуни га силе Твоје и крепости ради прогоњења и уништења сваке ђаволске замке, а свакоме верноме слузи Твоме који га буде носио на себи дај да буде заштита душе и тела од видљивих и невидљивих непријатеља и од свакога зла, и на умножење благодати Твоје. Јер си Ти освећење наше, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и кроза све векове. – И три пута кропећи унакрст крст освећеном водом свештеник говори: Благосиља се и освећује ово крсно знамење кропљењем воде ове освећене, у име Оца и Сина и Светога Духа, амин.

Боголикост човекова бића и јесте првоеванђеље, праеванђеље, бесмртно еванђеље, неуништиво еванђеље, природно еванђеље сваакога човека који долази на свет (Ср. Ин.1:9). У тој боголикости је: и човеково осећање Бога, и човекова свест ο Богу, и човекова чежња за Богом, и човекова огромна слобода, и човеков вечни живот, и човеково отимање од смрти, и човеково неуморно хрљење ка свему што је вечно. У боголикости је суштина човекова бића, суштина неуништива и бесмртна. Она и сачињава језгро човекове личности, човекове ипостаси. Она и чини њега изузетним бићем, оним чиме човек и јесте човек. Њоме је човек свестан себе као себе. И он њоме осећа себе као себе и у рају, и у паклу, и у васцелом животу свом. Отуда пакао и његова зла муче човека, муче боголику суштину његове личности. То је за њу неприродно, супротно њеној природи. Напротив, за њу боголику природно је бити у оном што је Божје, што је од Бога и у Богу. Јер да је човек по природи ђаволик, греси и њихова зла не би мучила човека: били би му природни и логични. Но пошто је човек по природи боголик, њему су природни и пожељни: рај и све неисказане христолике красоте и дивоте у Царству Тросунчаног Божанства.

Нема сумње, боголикост човекова бића је најсавршенија у Богочовеку Господу Христу, у Богочовечанском телу Цркве Његове. Отуда благовест над благовестима: охристоличити себе до крајњих граница свога боголиког бића растући помоћу светих тајни и светих врлина: «у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Еф.4:13). Α то бива, и то се збива живљењем у Цркви Христовој «са свима светима» (Еф.3:18). Јер живот у Цркви није друго до саборно рашћење «растом Божјим» (Кол.2:19) помоћу светих тајни и светих врлина – «у човека савршена, у меру раста висине Христове» (Еф.4:13).

Свети Златоуст благовести: Ако ме ко упита шта је необично учинио Христос, онда ћу ја оставити небо, земљу, море, васкрсење многих мртваца, и остала чудеса што је творио, па ћу указати једино на крст, који је славнији од свега осталога⁶³². Α Свети Дамаскин, као допуњујући ову благовест, вели: Свако дело и чудо Христово је превелико, и божанствено, и чудесно, али је часни крст Његов чудеснији од свега⁶³³.

Нови Завет је сав у свештеној и неизрецивој тајни крста Христовог. Све новозаветне истине и сва новозаветна добра корене се у тајни Богочовекова крста и црпу из ње своју спасоносну и животворну силу, али и своју божанску тајанственост. Једно је очигледно: свеспасоносна сила крста Христовог пружа се за човеком у свима његовим понорима, и страстима, и пороцима, и гресима, и слабостима, обухвата га целог, спасава, искупљује, очишћује, освећује, обогочовечује, охристовљује.

Својим богоочишћеним, и богоосвећеним, и богопросвећеним умом сав погружен у понорне дубине Богочовековог подвига спасења света, Свети Василије Велики благовести: Крстом је извршен Христов домострој спасења⁶³⁴. Α Свети Григорије Палама христомудри, сабирајући све апостолско-светоотачке благовести у једну благовест, у једну свеблаговест, благовести: у крсту Господњем показан је сав домострој спасења – πάόαντήν οίκονομίαν, извршен за време боравка Господњег на земљи, и сва тајна тога домостроја садржи се у њему⁶³⁵. Отуда и светоотачка богомудра благовест: Крст је темељ Цркве, тврђава васељене. Крст је сила немоћнима, лекар болнима. Крст је очишћење губавима, опорављење раслабљенима. Крст је хлеб гладнима, извор жеднима. Христос је сав био на крсту, и у исто време сав боравио у свему⁶³⁶. – Премудри философ Духа Светога, Свети Јован Дамаскин, благовести: Крст Христов нас обуче у ипостасну премудрост Божју и силу – τήν ένуπόστατον τοϋ Θεοϋ σοφίαν καΐ δύναμιν⁶³⁷. Ненадмашни Златоусти благовестник благовести: Шта то крст није учинио? Он је дао учење ο бесмртности душе, ο васкрсењу тела, ο презирању земаљских блага, ο чежњи за будућим благом; он је људе начинио анђелима; њиме су сви и свуда постали философи и способни за сваку врлину⁶³⁸. Крст је основао Цркву. Крст је темељ врлинама. Крст је отворио рај⁶³⁹.

Зато што је чудесни Спаситељ сву своју спасоносну и животворну силу усредсредио у крсту, и сву Личност своју унео у њега, крст је постао: знак Сина Човечијег (Мф.24:30; ср. Откр.1:7), знак Његов и на земљи и на небу, знак по коме Га познају и распознају сва земаљска и небеска бића. Пошто је Господ Христос, са свима својим бескрајним божанским моћима, и истинама, и тајнама, сав у крсту свом, то је Његов часни крст постао свепобедни победник у свима световима, свепобедни спаситељ од свих грехова, од свих смрти, од свих ђавола. У крсту је «неизреченое смотрение», неисказани домострој спасења, зато је тајна крста недокучљива: непостижимое распјатија таинство⁶⁴⁰.

Због недокучљиве, но и свеспасоносне тајанствености часнога крста, сва богослужења Страсне седмице, нарочито она на Велики Четвртак и Петак, испуњена су молитвеним дивљењем и дирљивом захвалношћу распетом Богочовеку, Спаситељу. И дивљење и захвалност захваћени су усхићењем, које сваку молитву завршава ридајним: непостижиме Господи! – Да, ваистину је непостижно уму, ваистину несхватљиво: да Богочовек страдањем и крстом спасава свет, и смрћу сатире грех, смрт и ђавола. Да, непостижно и несхватљиво, али истинито и стварно: истинито најубедљивијом истинитошћу и стварно најнеуклонљивијом стварношћу, јер је богочовечанска реалност и истинитост бескрајно шира од ума људског и логике људске. По среди је неизмерна тајна спасења рода људског Трисветим Божанством. Крст је саставни део те пресвете тајне спасења. Она се корени у Тросунчаном Богу, пружа се кроз оваплоћеног Логоса и размрежује у човеку, у твари, у свима бићима. Све то тоне у слатку тајну Богочовекове Личности.

Све богочовечанске силе часнога крста, сва свеспасоносност крста, сва свенеопходност крста, сва чудотворност крста, сва свепобедност крста описане су апостолски богонадахнуто и светоотачки богомудро у молитвеном богословљу Цркве. У то речито убеђује најлетимичнији осврт на тај раскошни рај црквене богомудрости, рај бесмртне миомирисне богочовечности.

Часним Крстом својим Господ Христос је ђавола посрамио, и васкрсењем жаоку греха отупио, и од смрти нас спасао⁶⁴¹. Спас је крстом ад заробио, смрт уништио, свет просветио⁶⁴². Васкрсе Исус из гроба, као што прорече, даде нам живот вечни и велику милост⁶⁴³. Господ је крстом својим отворио разбојнику рај⁶⁴⁴. Крстом би уништена идолопоклоничка заблуда и демонска сила смрвљена⁶⁴⁵. – Голгота постаде рај онога тренутка када дрво крстно би пободено, и одмах роди грозд живота – Спаса Христа⁶⁴⁶. Певајмо добровољно распетога Спаса и Избавитеља нашег, јер прикова на крст грехе људске избављајући од заблуде род људски⁶⁴⁷. – Драговољно претрпевши распеће, Спасе, ослободио си људе смртности и просветио нас силом крста, подаривши нам живот⁶⁴⁸. – Родивши живот и Господара смрти, Свебеспрекорна, ти си зауставила јуриш смрти; моли Њега да умртви грехе наше и спасе душе наше.

Ми се молимо распетом Господу: Крст Твој Христе, иако је као вештаствена стварност видљив, али је одевен божанском силом; притом јављајући се свету као вештаствена стварност, он мислено чудотвори наше спасење; клањајући се њему; ми Те славимо, Спасе⁶⁴⁹. – Подигао си се на крст, и стропошта се враг; и ми пали подигосмо се, и постадосмо житељи раја, Христе, славећи силу царства Твога⁶⁵⁰. – Силом крста Твога, Христе, утврди помисао моју, да бих певао и славио Твоје распеће⁶⁵¹. – Господе, крст Твој јесте живот и васкрсење људима Твојим; надајући се на њега. певамо Тебе васкрслог Бога нашег: помилуј нас⁶⁵². – Крст Твој, Господе, отвори рај роду људском; и избавивши се од смртности, ми певамо Тебе, распетог телом Бога нашег, помилуј нас⁶⁵³. Ограђивани крстом ми се противимо ђаволу, не бојећи се његових замки и лајања⁶⁵⁴. Крстом својим Господ је разрушио смрт, и отворио разбојнику рај⁶⁵⁵. – Крстом сишавши у ад, Господ је мене саваскрсао⁶⁵⁶. – Охрабрени Спасовим крстом и васкрсењем ми се смело молимо: Господе, дао си нам оружје против ђавола – крст: јер ђаво дрхти и тресе се не будући у стању гледати на силу његову; крст мртве подиже, и смрт обезоружава. Тога ради клањамо се погребу Твоме и васкрсењу⁶⁵⁷. – Господе, васкрсао си, и дао си бесмртност душама нашим⁶⁵⁸. – Пострадао си крстом, Нестрадални Божанством, да нас ослободиш од робовања ђаволу, и обесмртивши животвориш нас, Христе Боже васкрсењем Твојим, Човекољупче⁶⁵⁹. – Узневши се на крст, Христе Боже, спасао си род људски⁶⁶⁰. Христос крстом спасава свет као Бог⁶⁶¹. Рај, затворен грехом човековим, отвори се распетим и васкрслим Господом Христом. Зато се ми са вером и надом молимо: Крстом Твојим, Спасе, отвори се рај, и осуђени човек опет уђе у њега, величајући Твоју доброту⁶⁶². – Крстом Твојим Христе, постаде једно стадо од Анђела и људи, и једна Црква – και μία ‘Εκκλησία; небо и земља весели се; Господе, слава Теби⁶⁶³.

Са посебном богонадахнутошћу слави се и велича крст у богослужењима ο празнику Крстовдан, од 13. до 21. септембра. Молитвена мисао Цркве богоречито казује богочовечанске истине о крсту. Прва очигледна крстовданска истина: Крст – «непобедива победа побожности», побеђује све демоне, сва искушења, све грехе, сва зла, све смрти. Крст – «врата раја»; «Њиме се смртност разори, и уништи сила смрти, и узнесосмо се са земље на небо». Крст је: наставник слепих, лекар немоћних, васкрсење свих умрлих; крстом процвета бесмртност. Крстом бива спасење и обожење: земни се крстом обожише; ђаво би потпуно смрвљен; крст благодаћу освећује оне који га целивају, јер је извор светиње и свима узрок обожења. Крстом се ум наш просвећује; грлећи преславни крст Господњи, ми се просвећујемо и страсти одгонимо. Христос крстом посред срца прободе ђавола, и адских окова ослободи све. Сунцезрачан је крст Господњи, целивајући га са вером, душе нам се просвећују. Крст је извор бесмрћа, избављење целога света. у многим молитвама ми се крсту обраћамо као живом бићу, просто као некој живој личности. Тако, ми се молимо: Крсте свечасни, целивајући те уснама и срцем, ми црпимо освећење, здравље и спасење свагда.

Крстовданска молитвена мисао својом богочовечанском свеистинитошћу бруји из Цркве небом и земљом: На крсту Господ уби онога који је нас убио, оживе умртвљене, украси их, и као милосрдан удостоји их живети на небесима. Крст: похвала Bepниx, тврђава страдалника, спаситељ свих преподобних. Данас, на Крстовдан, крст се уздиже, и демони беже; данас се сва твар ослободи смртности: јер нам ради крста засијаше сви дарови. «Крст је сила и тврђава Цркве» И отуда наш молитвени узлет ка небу и наднебесју: «Kpcтe Христов, узданицо хришћана, наставниче заблуделих, пристаниште витланих буром, победо у биткама, тврђаво васељене, лекару болесних, васкрсење мртвих, помилуј нас»,

«Знак Сина Човечијег» = Знак Богочовека Христа Знак Цркве Православне – Крст, на свему је Богочовечијем; и свепобедна сила његова лије се на сву твар видљиву и невидљиву, и чува је од свега смртног, од свега демонског. од свега злог, и обогаћује бесмртношћу, врлинама, богочовечношћу. И ми радосно кличемо: «Крст је чувар целе васељене; крст је красота Цркве; крст је моћ владара; крст је тврђава верника; крст је слава анђела и помор демона».

Богочовечанска је истина и стварност: Крстом би потпуно прождрта смрт. Крст је лествица којом узлазимо на небеса. Крст је савршено избављење палога Адама. Усред земље Бог је устројио спасење: крст и васкрсење. Крст је свеоружје побожности. Крст је поборник праведних и спаситељ преподобних. Христос као Бог крстом спасава род људски. у крсту је занавек васкрсење свету. Крст Господњи јесте васкрсење свих. Крст се уздиже, и демони се разгоне; разбојник отвара врата Едема; смрт се умртвљује, и сада је она пуста. – И онда овај молитвени вапај: Умртвивши страсти тела и духа, постарајмо се уздигнути се крстом од земаљског у небеско, сараспевши се Господу Христу.

Нема сумње, крст и васкрсење сачињавају двоједну стварност, двоједну истину, двоједну силу Спасовог Богочовечанског домостроја спасења, Богочовечанског домостроја обожења. И зато светолитургиски исповедамо и благодаримо: Видевши васкрсење Христово, поклонимо се светоме Господу Исусу, јединоме Безгрешноме. Крсту Твоме клањамо се, Христе, и свето васкрсење Твоје певамо и славимо, јер си Ти Бог наш, и осим Тебе другога не знамо, име Твоје именујемо. Ходите сви верни, поклонимо се светом васкрсењу Христовом. Јер, гле, кроз крст дође радост целоме свету. Увек благосиљајући Господа, певајмо васкрсење Његово; јер ради нас, претрпевши крст, смрћу смрт разруши.

Опет и опет: Крсту Твоме клањамо се, Господе, и свето васкрсење Твоје славимо⁶⁶⁴.