Одељак други. Бог као Промислитељ

Пошто је свет премудра творевина доброте и љубави Божје, то се он и одржава у постојању дејством вечне доброте и љубави Божје. Зависай од Бога бићем свет је зависан од Њега и постојањем. Створивши свет са одређеним циљем Бог га и води остварењу постављеног циља својим непрекидним промишљањем (πρόνοια) о њему. Друкчије и бити не може, јер је Бог по природи добар и мудар, и зато промишља о свету, вели свети Дамаскин, јер није добар онај који не промишља. Као бесконачно добар Он дивно промишља о свему; као неисказано мудар Он се о свему стара на најбољи начин.¹⁵²³ Према томе, божански промисао је непрекидно дејство мудрости, доброте, љубави и свемоћи Божје; дејство којим Бог надгледа, чува и одржава биће и силе својих створова, упућује их крајњем циљу, помаже свакоме добру, а обуздава или исправља злоне спутавајући слободу твари.

Своје неизменљиво догматско учење о промислу Божјем Црква Христова је изразила у првом члану васељенског Символа вере једном речју: Сведржитељ (Παντοκράτωρ). Она је тиме исповедила своју веру и убеђење: да се све што постоји у свету, видљиво и невидљиво, држи, одржава и управља непрекидним дејством промисла Божјег, а што се зла тиче Бог га само предвиђа и допушта, али га не подржава, јер гаОн није створио. Зло пак које се већ десило, бива упућено нечем корисном од стране врховне Доброте, која сама не твори зла већ га само упућује ка бољем, уколико је то могуће.¹⁵²⁴

Промисао Божји је један и недељив по себи, јер је дејство једног и недељивог Бога, али, огледан у огледалу људског аналитичког духа, он се јавља у два главна облика: у чувању света и управљању светом. Чување (συντήρησις) света је оно дејство премудре и свемоћне воље Божје, којим Бог држи и одржава у постојању и трајању свој створени свет. Управљање пак светом јесте дејство премудре и преблаге воље Божје, којим Бог упућује и води духовни и вештаствени свет богоназначеном циљу света. У својој промислитељској љубави Тросунчани Господ промишља о васцелој творевини својој уопште и о свакоме створу посебно. У тајанственој суштини својој промисао Божји је недељив, јер Бог и о целини и о посебним тварима промишља простим, несложеним детством, али у огледалу људског аналитичког разума он се показује као општи и посебни; општи обухвата сав свет у целини, а посебни – сваку твар понаособ, од највеће до најмање, од Анђела до црва, од свезвежђа до атома.

По учењу Светога Писма Бог испуњује небо и земљу¹⁵²⁵; небо је престо његов а земља подножје ногама његовим¹⁵²⁶; Он све држи речју силе своје¹⁵²⁷; све оживотворава¹⁵²⁸; очински се стара о свима створењима, јер заповеда своме сунцу те обасјава и зле и добре, и даје дажд и праведнима и неправеднима¹⁵²⁹; од постанка света Он непрестано дела у свету¹⁵³⁰; све се Њиме држи¹⁵³¹; у његовој је руци душа свих бића, и дух свакога човека¹⁵³²; од Њега зависи и постојање и живот, и покрет: jep у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо¹⁵³³; Он одређује место и време за живот створова¹⁵³⁴, и даје им све што је потребно за постојање; Он свима даје живот и дихање и све¹⁵³⁵; без његове воље ни длака с главе не пада¹⁵³⁶; Он надгледа земљу и залива је; покрива небо облацима, даје дажд, производи траву, даје храну стоци и птицама, заодева поља пшеницом; Он све храни, све одржава, све надгледа¹⁵³⁷; нема ничега што је без Њега иван Њега: јер је од Њега икроз Њега и у Њему све¹⁵³⁸; Он је створио небо, небеса над небесима и сву војску њихову, земљу и све што је на њој, мора и све што је у њима, и Он оживљава све то¹⁵³⁹; Он сам надгледа све што је под небом, знајући шта је на земљи, све што створи¹⁵⁴⁰. У неизреченој промислитељској љубави својој Бог брине бригу свих створова, и највећих и најмањих¹⁵⁴¹; Он храни птице небеске, и одева их,анекмоли људе¹⁵⁴²; Он даје силе љиљанима у пољу те расту и одевају се красотом неисказаном¹⁵⁴³. Размишљајући са молитвеним дивљењем о свеопштем и многобрижном промислу Божјем, премудри Соломон се овако обраћа Богу: Ти љубиш сва бића и не гнушаш се ничега што си створио; јер када би нешто мрзео, Ти га не би створио. Како би пак ишта трајало, када Ти не би хтео? или како би се сачувало нешто што Ти ниси позвао (у биће)?¹⁵⁴⁴ Уопште, Божји промисао је тако очигледно откривен у Светом Писму, вели Климент Александриски, да то не треба ни доказивати, већ треба изобличавати и кажњавати онога који мисли да промисла нема¹⁵⁴⁵.

Очигледно је да свети догмат о промислу Божјем свом садржином својом извире из Светога Писма. По учењу Светог Откривења промисао је природна и логична последица стварања; Бог је промислитељ зато што је Творац; у промишљању Божјем о свету продужено је, на известан начин, стваралаштво Божје у свету, по речи Спасовој: Отецъ мой доселе делаетъ (εργάζεται), и азъ делаю (κάγώ εργάζομαι)¹⁵⁴⁶. Осим тога и сама циљност Богом створеног света захтева постојање Божјег промисла о свету. Ако свет има Богом одређени циљ, онда мора постојати промисао, који би упућивао остварењу тога циља¹⁵⁴⁷. Промисао Божји је непотребан ако свет нема циља. Створивши свет из небића, Бог га промислом својим кроз биће води ка циљу; а циљ је: да се твар усавршена сједини са Творцем, да Бог буде све у свему¹⁵⁴⁸. Пошто је Бог из љубави и по великој доброти створио свет, не може се не бринути о свету. Многобрижно промишљање његово о свету показује да је Он из љубави створио свет и да је Он неизменљиво и вечито добар. Васцело Свето Писмо, како у целини тако и у свима појединостима, јесте стварни летопис промишљања Божјег о свету. Створивши свет, Бог је остао у свету и са светом, ма да је и над светом; Он увек бди над њим и промислом својим упућује га божанском циљу¹⁵⁴⁹.

Истина о промислу Божјем, објављена у Светом Писму, свом божанском истинитошћу и бесмртношћу живи у богочовечанском телу Христовом – у Цркви кроз свето Предање. Оци и Учитељи Цркве хране њоме све душе, гладне Божје истине и правде. Тако Атинагора пише: „Ни на небу ни на земљи ништа није изузето од управљања и промисла Божјег, и старање Творчево простире се на све: видљиво и невидљиво, велико и мало, јер сва творевина укупно и свака твар посебно, сходно својој природи и циљу ради кога су створене, имају потребу у промишљању Творчевом“¹⁵⁵⁰. Отац Господа нашега Исуса Христа, вели свети Атанасије Велики, као најбољи управитељ, својом сопственом Премудрошћу и својом сопственом Речју, Господом нашим Исусом Христом, свиме спасоносно управља исве уређује (διακοσμεί) и чини како сам за најбоље налази¹⁵⁵¹. Отац је вечним Сином својим сву васељену (το πάν) створио и уредио (διεκόσμησε) и озарава је својим промислом (φωτίζει τη έαυτοΰ πρόνοια). Као добри Логос (αγαθός Λόγος) доброта Оца Он је удесио поредак у васељени спајајући супротности са супротностима (τα μεν εναντία τοις έναντίοις συναπτών) и из тога извлачећи пуну хармонију. Као Божја Сила и Божја Премудрост Он окреће небо, а земљу је учврстио не наслонивши је ни на шта. Њиме је сунце постало светлоносно и обасјава васељену. Од Њега и месец има своју меру светлости. Њиме се и вода држи у облацима, и дажд натапа земљу: Њиме је и море омеђено, и земља украшена разним биљкама¹⁵⁵². Природа створених твари, пошто је саздана из ничега, узета сама по себи (καθ’έαυτήν), јесте нешто трошно, немоћно и смртно. Пошто је свака саздана природа, уколико зависи од својих сопствених услова, нешто трошно и распадљиво, то да се васељена (το δλον) не би поново вратила у небиће (εις το μη είναι) добри Бог, који је сву твар створио својим Логосом, није оставио твар да се својом сопственом природом заноси и узбуркава, од чега би јој претила опасност да понова утоне у небиће, него као Добар управља васељеном (την σΰμπασαν) и подржава је у бићу Логосом својим, који је и сам Бог, да би твар, озаравана управом, промислом и уредбом Логоса, могла чврсто стојати у бићу и не подвргнути се ономе чему би се могла подвргнути (тј. небићу) када је Бог Логос не би чувао¹⁵⁵³. Свемоћни и свесавршени Логос Оца, проходећи све и свуда пројављујући своје силе, садржи све у себи и обухвата, те тако ништа не оставља без своје силе, него све и у свему сваку твар посебно и све твари укупно оживљава и чува у исто време… Од свега што постоји и бива нема ничег што није у Логосу и што Логосом није постало и било, по речи Еванђелиста: Въ начала бе Слово (о Λόγος), и Слово бе къ Богу, и Богъ бе Слово. Вся темъ быша,ибезъНегоничтожебысть (Ин.1:1:3). Као што музичар, наструнивши харфу, и вешто спајајући дубоке тонове са високима и средњима, производи једну мелодију, тако и Логос – Божја Премудрост, држећи васељену као харфу, и спајајући оно што је на небу са оним што је у ваздуху, сједињујући целину са посебним (τά δλα τοις κατά μέρος συναπτών) и надгледајући својим мигом и вољом, прекрасно и складно производи један свети један поредак у свету. То и јесте чудесно у Божанству Логоса, што Он једним и истим мигом, не у разна времена, него одједном и све скупа: и оно што је право и оно што је округло, и горње, и средње, и доње, и влажно, и хладно, и топло, и видљиво и невидљиво, води управља и уређује сваку ствар сходно њеној природи (κατά την εκάστου φΰσιν). Јер једним и истим мигом његовим оно што је право креће се као право, округло као округло, и средње се ставља у покрет онакво какво јесте, топло се загрева, суво се суши,исвесесаобразно својој природи, оживотворава и одржава Њиме, те се на тај начин Нзиме ствара нека чудесна и ваистину божанска хармонија (θαυμαστή τις και θεία αληθώς αρμονία).¹⁵⁵⁴ По једноме мигу Бога Логоса све се истовремено одржава у реду, те свака твар чини оно што јој је својствено и све твари скупа сачињавају један поредак¹⁵⁵⁵. Из овако разноврсних твари стварајући промислом својим један свет и један поредак у свету, Бог Логос не оставља изван себе и невидљиве Силе, већ и њих, као Творац, обухвата са осталим бићима, и оживотворава их и одржава својим промишљањем (τή εαυτού πρόνοια)¹⁵⁵⁶.

„Свака твар по промисли Божјој добила је и добија свој изглед, и ред, и број, и величину, те тако ничег узалудног и случајног није било нити бива“¹⁵⁵⁷.

Промисао Божји се огледа у свему. Разгледајте, саветује блажени Теодорит, природу видљивих твари, њихов положај, поредак, стање, кретање, сразмеру, складност, красоту, дивоту, величину, корисност, пријатност, разноврсност, промену; погледајте како промисао Божји из сваке части творевине навире на вас, очитује себе, објављује себе; погледајте, он је очигледан на небу и небеским светилима: сунцу, месецу и звездама; он је очигледан у ваздуху, у облацима, на копну и на мору, у свему што је на земљи; очигледан је у растињу, трави и семењу; очигледан је у бићима словесним и бесловесним, у гмизавцима, у птицама, у рибама, у водоземцима, у кроткима и свирепима, у питомима и дивљима. Расудите сами: ко држи небеске сводове? Како то да небо толико хиљада година постоји а није остарело, нити је време изазвало икакву промену у њему, ма да је оно по природи изменљиво, као што сведочи блажени Давид (Пс.101:27:38). Имајући изменљиву и трошну суштину, оно је досада остало онакво какво је створено, јер га подржава, чува и даје му трајност Логос Божји који га је створио… Творац управља творевином; будући сам бродоградитељ и производителе вештаства, Он не оставља без управе своју лађу, и не престаје управљати крмом¹⁵⁵⁸. Сама мисао о Богу као бесконачно добром Творцу неминовно одводи закључку да је Творац неизоставно и Промислитељ света, јер ради чега је створио свет ако неће да се брине о њему? Кад је Бог, чијој доброти нема мере, благоволео небићу даровати биће, како би могао занемарити своју творевину и не бринути се о њој?¹⁵⁵⁹

Одрицати промисао значи бити безуман. Они који не верују у постојање промисла Божјег, вели исти Отац Цркве, и безумно тврде да овај свет, који се састоји из неба и земље, без крманоша броди у оваком поретку и складу, личе на човека који седи на броду, плови по мору, гледа како крманош држи крму, окреће је како треба, час на лево час на десно, и управља лађу жељеном пристаништу, – па ипак почне заступати очигледну лаж говорећи да на крми не стоји крмонош, да лађа нема крме, да се не управља кретањем крме, већ сама по себи плови, савлађује таласе, побеђује ветрове, нема потребе за морнарима и за крманошем који командује морнарима. Тако и они који одричу промисао Божји: они јасно и очигледно виде да Господ васељене управља својом творевином, и све води и креће складно и у поретку; виде складност у свему што се дешава; виде красоту и корист у сваком саздању, и намерно се праве слепи и бестидно поступају, јер примајући дарове Промисла pyгajy им се и руже их, и чиме се користе тим самим устају против Промислитеља¹⁵⁶⁰. „Ми смо дужни веровати, изјављује свети Григорије Богослов, да је Бог Творац и Саздатељ свих твари, јер како би могао и постојати свемир (το πάν), да га неко није створио и уредио? Ми смо дужни веровати да постоји Промисао који све држи и спаја у свету, јер за бића за која је неопходан Творац, неопходан је у исто време и Промислитељ; иначе свет, ношен случајем као лађа олујом, морао би се због хаотичних струјања вештаства у трен ока разрушити, распасти и вратити у првобитни хаос и неред“¹⁵⁶¹. Као што река, вели Златоусти песник Христове истине, делећи се на мноштво рукава, натапа крај кроз који протиче, тако нас и промишљање Божје окружава са свих страна, обидно се изливајући, притичући и успуњујући све¹⁵⁶². Ниједна створена природа, видљива или духовна, не може се одржати без Божјег старања и промисла¹⁵⁶³. Због све га тога очигледно je да сваки који не признаје промисао Божји јесте уистини безбожник¹⁵⁶⁴.

Иако створен по лику Божјем, човек није био остављен самом себи. О носиоцу боголике душе, те највеће драгоцености у овом свету¹⁵⁶⁵, Бог је од самог почетка показао нарочито промишљање¹⁵⁶⁶. Створен од Бога безгрешан и релативно савршен, човек је имао циљ: да постигне божанско савршенство, да се уподоби Богу, чега ради је и створен¹⁵⁶⁷. У њему је била богодана клица савршенства, коју је требало у благопријатним условима развијати до потпуног узраста и расцвата. То је човек могао постићи само уз промислитељску помоћ Божју. Њему је било неопходно руководство Божје, јер је његова богочежњива душа на дугам путу ка вечној Истини могла слободним хтењем својим скренути с пута у беспуће. Једино вођен промислом Божјим, откривењем Божјим, он је могао поуздано ићи из мањег савршенства у веће, из већег у највеће, и из непотпуног знања у потпуније, из потпунијег у најпотпуније¹⁵⁶⁸. Богочежњив, он је могао испунити себе сваком пуноћом Божјом само уз благодатно – промислитељску помоћ Тројичног Божанства¹⁵⁶⁹.

Своје промишљање о човеку до грехопада Бог је показао на неколико начина. Он је човека ради створио рај, настанио га у рају¹⁵⁷⁰, где га је сва природа, свим створењима и силама својим, благонаклоно помагала у усавршавању и узрастању растом Божјим у човека савршана у меру раста пуноће Христове, у човека христолика, ради чега је и био саздан по лику Божјем¹⁵⁷¹. Бог је човека ради засадио усред раја дрво живота¹⁵⁷², од чијег би рода човек, по дејству благодати, остао и телом безболестан и бесмртан. Бог се јављао нашим прародитељима, удостојавао их непосредних откривења својих, беседио с њима, учио их вољи својој, истини својој, давао им знање на знање, мудрост на мудрост, благодат на благодат¹⁵⁷³. Ради човековог вежбања у добру и духовног усавршавања, као и ради телесног обесмрћења, Бог је дао човеку заповест да не једе са дрвета познања добра и зла¹⁵⁷⁴. Испуњењем ове заповести човек је имао да се утврди у послушности вољи Божјој као највишем, најсавршенијем и најсветијем закону, и тиме занавек практички да призна вољу Божју за свагдашњи закон, идеал и мерило своје воље и целокупне животне делатности.

1. По великом човекољубљу свом Бог није престао да промишља о човеку ни после његовог пада. Шта више, и у самој казни за грех: смрти, огледа се Божје промишљање о палом човеку, јер се смрћу пресеца човеково бесконачно грешење и распростирање зла и непрекидно живљење у мучним, тешким и проклетим условима живота, које је створио грехопад. „Смрћу Законодавац зауставља распростирање греха, вели свети Кирил Александријски, и у самој казни пројављује човекољубље. Пошто је Он, дајући заповест, са преступавшем заповести сјединио смрт, и пошто је преступник потпао под ову казну, то Он и удешава тако да сама казна служи на спасење. Јер смрт разорава ову животну природу нашу, и на тај начин, с једне стране зауставља дејства зла, а с друге – избавља човека од болести, ослобађа га напора и труда, пресеца његове невоље и бриге, и чини крај страдањима телесним. Ето каквим је човекољубљем Судија разблажио саму казну“¹⁵⁷⁵. Сама казна на смрт прелази у човекољубље, вели свети Григорије Богослов, јер је смрт пресецање грешења (το διακοπήνοα την άμαρτίαν), да зло не би постало бесмртно (ίνα μή άθάνατον ητό κακόν).¹⁵⁷⁶ Божје промишљање о палим људима огледа се у томе што им Бог даје све што је потребно за одржање живота,¹⁵⁷⁷ што се брине о свима и свакоме,¹⁵⁷⁸ што шиље помоћ,¹⁵⁷⁹ упућује срца,¹⁵⁸⁰ укрепљује душе,¹⁵⁸¹ сарађује трудбеницима,¹⁵⁸² човекољубиво одређује границе животу и раду свакога човека,¹⁵⁸³ брижно прати живот свакога човека од утробе материне до гроба,¹⁵⁸⁴ стара се о сваком човеку са више љубави него мајка,¹⁵⁸⁵ располаже свима догађајима у животу људском,¹⁵⁸⁶ чини добра свима људима без разлике,¹⁵⁸⁷ нарочито помаже праведнике,¹⁵⁸⁸ заклања их штитом милости своје.¹⁵⁸⁹ „Јасно је, дакле, да нема ни једнога човека о коме Бог не промишља. А ако се Бог и не стара о свима на исти начин, и то је велики знак Његовог промисла, јер Он пројављује промисао свој према користи свакога“¹⁵⁹⁰.

Божје промишљање о палим људима огледа се нарочито у томе што човекољубиви Господ свакоме човеку даје Анђела хранитеља, који га крили и чува, који га избавља од зла не спутавајући слободу његову, који се моли Богу за њега и верно га као сапутник прати кроз живот¹⁵⁹¹. По учењу светих Отаца, Анђели „служе Богу у делима његовог божанског промисла“¹⁵⁹². Чувајући људе, Анђели припомажу њихово успевање у добру, вери и побожности, и подржавају их на путу спасења¹⁵⁹³. Хранителiе спасенiя благочестивыхъ Ангели“¹⁵⁹⁴. „Велико је достојанство људских душа, јер свака од њих од самога рођења има одређеног Анђела хранитеља“¹⁵⁹⁵. Нарочито и преимућствено то важи о хришћанима, јер су им у њиховом подвигу спасења Анђели хранитељи неопходни као помоћници, наставници, молитвеници и заступници пред Богом¹⁵⁹⁶.

2. Као промислитељ Бог промишља о народима и царствима, упућујући удес њихов својим циљевима. Као Цар све земље, Он царује над народима, влада над царствима, дајући их коме хоће¹⁵⁹⁷; Њиме цареви царују и владари постављају правду¹⁵⁹⁸; срце царева је у Његовој руци, Он их поставља, Он и свргава¹⁵⁹⁹. Сагласно моралном стању народа и својим божанским циљевима Бог им или изобилно даје земаљска блага¹⁶⁰⁰ и тих и миран живот¹⁶⁰¹, или глад, поморе, земљотресе¹⁶⁰², ропство и остале невоље¹⁶⁰³. По његовој се вољи једна царства дижу а друга падају¹⁶⁰⁴. „Бог сам раздаје земаљска царства и добрима и рђавима, и раздаје их не без намере, не случајно, него саобразно току дела и времена, који је за нас сакривен и за Њега потпуно известан“¹⁶⁰⁵. Особито Божје промишљање о народима огледа се у томе што Бог народима, као посебним целинама, даје Анђеле хранитеље: свето Откривење нам показује како се Анђео јеврејског народа и Анђео персиског народа моле Богу сваки за свој народ¹⁶⁰⁶. Као хранитељи народа они се брину о њима, о постизању циљева које је Бог народима поставио, одвраћају народе од зла, упућују их добру, заузимајући се молитвено за њих пред Богом и внушавајући на разне начине оно што служи на добро народима¹⁶⁰⁷. О Анђелима хранитељима читавих народа Оци Цркве уче да „они чувају покрајине земаљске и управљају народима и земљама како их је одредио Творац“¹⁶⁰⁸.

3. Богоотркивена је истина да и помесне Цркве имају своје Анђеле хранитеље који их руководе у њиховој богочовечанској делатности у свету¹⁶⁰⁹. „Ја сам уверен, изјављује свети Григорије Богослов, да нарочити Анђео штити (προστατέΐν) сваку Цркву, како ме томе учи Јован у Апокалипсису“¹⁶¹⁰. На такву делатност светих Анђела указује Црква у своме молитвеном богословљу: Велия Ангелъ твоихъ сила, Христе; безтелесни бо суще Мiръ протичутъ, сахраняюще Церкви силою, яже отъ Тебе, Владыко, и Тебе молятся о вселенней“¹⁶¹¹.

4. У суштини својој начин промишљања Божјег о свету је недостижан уму људском као и начин стварања света, али по облику дејствовања промисао Божји о људима изводи се, у главноме, на два начина: природни и натприродни. Природни начин промишљања Божјег о свету састоји се у томе, што се све твари у васељени крећу, бивају и јесу по природним законима, које је Бог у почетку установио, само под промислитељским надзором Божјим; ту Бог помаже људе упућује их остварењу циља њиховог живота помоћу природних средстава, тј. помоћу сила и закона који се налазе у самој природи човековој или у природи око човека и помоћу природног тока ствари и догађаја у свету.¹⁶¹² Натприродни начин Божјег промишљања о свету састоји се у томе што Господ ради нашег оздрављења и спасења употребљава натприродна средства: чудеса (τέρατα)¹⁶¹³, знамења (σημεία)¹⁶¹⁴, силе (δυνάμεις)¹⁶¹⁵, помоћу којих „побеждается естества чинъ“¹⁶¹⁶. Целокупно Откривење Старог и Новог Завета најбоља је илустрација натприродног промишљања Божјег о свету, а нарочито Богочовечански домострој спасења, извршен чудесном личношћу Господа Исуса Христа.

5. Промишљање Божје о свету, као и стварање света, није дело само једнога Лица Пресвете Тројице, већ сва Три Лица. Отац промишља кроз Сина у Духу Светоме; Њихово је промислитељско дејство нераздељиво и заједничко¹⁶¹⁷. Тројично Божанство у својој једносушној и нераздељивој природи промишља о спасењу људи и шиље Спаситеља у лицу Једнородног Сина који извршује спасење у Духу Светом¹⁶¹⁸.

6. Ова богооткривена истина је саставни део једне, свете, недељиве богочовечанске истине Цркве Христове која просијава кроз свете Оце. Свети Атанасије Велики пише: „Отац све чини кроз Сина у Духу Светом, и на тај начин чува јединство Свете Тројице, а у Цркви се проповеда Један Бог“¹⁶¹⁹. Свети Василије Велики богословствује: „Дух Свети је у сваком дејству сједињен и нераздвојан са Оцем и Сином“¹⁶²⁰.

У тајанственој суштини својој однос промисла Божјег према слободи разумних бића недоступан је аналитичком суду људском, али донекле доступан облагодаћеном, оцрквењеном уму хришћанском. Оно што се да схватити облагодаћеним умом и светим искуством јесте: да слобода разумних бића не смета промислу Божјем, нити промисао Божји смета слободи. Промисао помаже разумнослободна бића, али им тим помагањем не нарушава, не уништава, не спутава слободу, пошто је сама слобода дар Божји, дар који сачињава срж природе разумних бића, дар који их чини оним што јесу, дар који им је Богом дат као неприкосновена, неотуђива, лична својина. Ту нема, нити може бити сукоба и неспоразума, јер Бог као неизменљиво Добар не уништава нити спутава даровану слободу, већ као Свезнајући – унапред зна све жеље и намере слободноразумних бића, као Премудар – увек налази начина да о свему промишља не умањујући слободу разумних бића. Промислом својим Тросунчани Господ свагда и свуда дејствује тако да слобода његових створова остане вазда неприкосновена. „Треба знати, пише свети Дамаскин, да постоје многи начини Божјег промишљања, и они се не могу ни речима објаснити ни умом схватити“¹⁶²¹. Човек не може да схвати начине промишљања Божјег о свету, учи свети Златоуст, јер се у главноме Промисао и састоји у томе што су узроци за нас недокучиви. Када то не би превазилазило наше схватање, неко би још могао уобразити да је човек узрок света¹⁶²².

Дејствујући на човекову слободну вољу божански тајанствено, промисао Божји не приморава је на зло, него је јача и орасположује за добро не спутавајући њену слободу. Он не присиљава покрете наше воље, него их помаже ка добру, а оставља их саме када хрле ка злу. Ако воља по своме слободном избору тежи добру, онда промисао помаже ту њену тежњу; а ако воља слободним хтењем тежи злу, промисао је напушта да би она радила самостално. „Дела промисла бивају или по благовољењу (κατ’ εύδοκίαν) или по допуштењу Божјем (κατά συγχώρησνν). По благовољењу бивају она која су неоспорно добра, а по попуштењу – супротна… Избор дела зависи од нас, а исход њихов зависи од Бога. Притом, исход добрих дела зависи од помоћи Божје, јер Бог по своме предзнању (κατά την πρόγνωσιν) праведно помаже оне који са правом свешћу избирају добро; а исход рђавих дела зависи од остављености човека Богом, пошто Бог по предзнању своме праведно оставља човека“¹⁶²³. Бог тако дејствује својим промислом, да је све зло од нас, а све добро – како од нас тако и од његове помоћи. Бог не жели зла и не чини га, али га допушта, и оно бива по нашој вољи.¹⁶²⁴ „Божанско Писмо и учење истине признају једног Бога који, иако над свим влада својом моћи, ипак много трпи по своме благовољењу. Он влада и над идолопоклоницима, али их трпи по својој незлобивости. Влада и над јеретицима који су Га се одметнули, али их трпи по своме великом снисхођењу; влада и над ђавољом, али и њега трпи: трпи га не по немоћи, као да је побеђен од њега. Јер ђаво је начало созданiя Господня (Иов.40:14); он је постао предмет потсмеха, не за самога Бога (пошто је то недостојно Бога) него за Анђеле Њиме створене. Бог је допустио ђаволу да продужи живот из два разлога, то јест: да би се ђаво, пошто буде побеђен, подвргао великој срамоти, а људи добили венце. О премудрог промисла Божјег! Он злу вољу претвара у средство спасења верујућих. Јер као што је мрску намеру браће Јосифове обратио у средство свога сопственог домостроја, и, допустивши им да из мржње продаду брата, нашао прилику да уздигне на царство онога кога је сам хтео, тако је и ђаволу допустио да војује против људи, да би се људи, победивши га, удостојили венаца, и да би се по одржаној победи сам ђаво, као побеђен од најслабијих, подвргао великој срамоти, а људи веома прославили као поборници онога који је некада био Арханђео“.¹⁶²⁵

Иако Бог допушта слободној вољи људској да хоће и чини зло, ипак не допушта да се зло сасвим укорени и прошири и потпуно потисне добро. Последице злих дела Господ промислом својим упућује крајњем добру, ради кога су људи и створени. При томе људска воља није притешњена нити спутана, пошто се правилна употреба слободе састоји управо у томе да она тежи и греде крајњем богоназначеном циљу живота и света. Сагласно превечној намери својој о свету Бог упућује силе моралних бића циљу ради кога су и саздана. Али тим упућивањем Промислитељ не смета сазданој слободи разумних бића, него је потпомаже у правилном развићу њеном. Сазданој слободној вољи остављена је слобода делања. Она може несметано да изабира и чини добро или зло, али последице злих дела промисао Божји упућује крајњем циљу света.

2. Што важи за однос промисла Божјег према слободи сазданих бића, важи и за однос промисла према злу, јер је зло пород злоупотребљене слободе. У ствари, однос зла сазданих бића према промислу Божјем детерминисан је односом слободе сазданих бића према промислу. У суштини својој зло је једно: морално, а физичко зло је само последица, само пројекција, само рефлекс моралног зла у сфери вештаства. По природи својој зло није само голо одрицање добра, него стварно нарушавање богозданог поретка у свету духовном и физичком, стварно устајање против Творца, стварно богоборство, па било оно свесно или несвесно, промишљено или спонтано. Но при свему томе оно не уништава нити спутава Промислитеља света. А слобода сазданих бића има као главну одлику то што може хтети и чинити добро и зло, јер иначе добро или зло, учињени по неопходности, не би могли имати никакву моралну вредност. Бог допушта зло због неприкосновености човекове слободе која чини човека слободним моралним бићем. Хотећи и чинећи зло, човек као морално биће злоупотребљава богодану слободу своју, и тиме ради против воље Божје која претставља савршену пуноћу добра и савршени закон слободе¹⁶²⁶, због чега Бог не може чинити зло, нити злом кушати разумна бића¹⁶²⁷. Али и дејствујући против воље Божје, човек не иступа из сфере промисла Божјег, јер је то немогуће. „Упамти, препоручује Ориген, да ништа не бива без промисла Божјег, ма да не (?) без воље. Много шта бива без воље Божје, а ништа без промисла“¹⁶²⁸.

Премудри Промислитељ допушта морално зло, пошто је могућност греха неодељива од слободе разумних бића и не онемогућује дејствовање промисла. Али, с друге стране, преблаги Промислитељ употребљава све да слободу твари одврати од греха не одузимајући јој оно што је чини слободом: законом забрањује грех¹⁶²⁹, прети грешницима и преступницима закона¹⁶³⁰, обуздава их казнама, и ублажава последице зла. Бог не онемогућује зло у свету, јер би тиме онемогућио слободу разумноморалних бића, коју им је сам дао; нити пак спречава зло у свету, јер би тиме ограничио слободу дејствовања моралних бића. У овом погледу, дејство промисла Божјег своди се само на допуштање греха, али ни у ком случају не помаже нити подржава грех. Али и само допуштање греха ни у ком смислу не сме се схватити као Божји немар према судбини сазданих бића, већ једино и само као Његова жеља да не повреди његову слободу и да им маха да се самостално опредељују или за добро или за зло, гредући добровољно једном или другом. А како је велика љубав Божја према људима и како многобрижно старанье Божје о њима и о васцелој творевини уопште, види се из тога што је Бог од самога пометка људског постојања на земљи, давао људима савете, заповести, законе, предочавао им пагубне последице греха и пустошно дејство зла. Али у свему томе Бог је само предлагао, а није приморавао људе на вршење Његове свете воље. Врхунац Божјег неисказаног човекољубља сачињава то што је људима за борбу са грехом и победу над њим дао старозаветно и новозаветно Откривење, слао у свет Пророке и изабранике, па најзад послао и Сина свог Јединородног, ау Њему иса Њим пружио људима и сва натприродна средства и све благодатне силе за победу над злом и задобијање вечног живота и блаженства¹⁶³¹.

У суштини својој физичко зло је последица моралног зла, тј. последица злоупотребљене слободе, слободе која је по своме самоопредељењу напустила вољу Божју као закон свога делања и пошла за богоборачком таштином духа зла и смрти¹⁶³². Под физичким злом разумеју се: болести, земљотреси, помори, суше, глади, невоље, страдања разних врста у свету вештаственога. У односу свом према физичком злу Промислитељ показује бескрајно човекољубиву мудрост: разне облике његове обраћа у средства и лекове за лечење слободно – моралних бића од зла и греха и за усавршавање у добродетељи¹⁶³³. „Промисао Божји управља свим; и што се сматрало казном, показује се као лек“¹⁶³⁴. „Болести по градовима и народима, вели свети Василије Велики, суше, неродице и невоље које свакога сусрећу у животу, заустављају растење греха. И свако зло такве врсте Бог шаље да би предупредио појаву истинских зала. Јер су и телесна страдања и спољашње невоље смишљене ради обуздања греха. Дакле, зло није од Бога, него Бог истребљује зло, као што лекар истребљује болест а не уноси је у тело. Рушење пак градова, земљотреси, поплаве, војнички порази, бродоломи, свако уништење многих људи које се дешава од земље или мора, од ваздуха или огња, и од свакога другога узрока, бивају ради тога да се остали опамете, јер Бог свенародне пороке лечи свенародним казнама“¹⁶³⁵.

3. Поред многобрижног промишљања Божјег о људима ипак се у овом свету често догађа да праведници страдају а грешници благују, што код неких изазива сумњу у праведност Божјег промишљања, а каткад и сумњу у постојање промисла уопште. При решавању овога проблема треба најпре установити шта је мерило праведног и грешног. Постоје, у главном, два таква мерила: људско и Божје. Људско мерило праведног и грешног, којим људи мере људе и деле их на праведнике и грешнике, због људске ограничености, несавршености и грешности није апсолутно и непогрешиво већ релативно и погрешиво, зато се не може узети као меродавно и пуноважно. Божје пак мерило праведног и грешног дато је, у свој савршености и непогрешности својој, у личности, животу и раду Богочовека Господа Исуса. Као једини безгрешан и једини свезнајући Он зна најсакривеније покрете душе и срца људског: зато и може непогрешно судити о људима, делити их на праведне и грешне, због чега сав суд (ή κρίσις πάσα) припада Њему¹⁶³⁶. Осим тога, треба имати на уму да постоји разлика између људског и Божјег мерила о томе што је благо и благостање. Људи често под благом и благостањем разумеју само земаљска добра и материјално благостање, трошно, пролазно, мољчаво, а Бог разуме благо духовно: истину, правду, милосрђе, смиреност, кротост, љубав, молитву, пост, трпљење, страдање за истину Христову, једном речју: духовно благостање које се поклапа са духовним савршенством и блаженством, и које је вечно, непролазно, небеско, те га ни мољац ни рђа не може покварити, нити лупежи поткопати и украсти¹⁶³⁷. Јер се истинско благостање човеково, и богатство, и блаженство састоји у богаћењу Богом¹⁶³⁸.

Бог понекад допушта и чини да праведници страдају на земљи, и то ради њихове користи – спасења душе. При томе треба имати на уму да на земљи нема ниједног праведника који би био потпуно чист од свакога греха и прљавштине¹⁶³⁹. Невоље и искушења, које промислом својим Бог допушта или шиље на људе, јесу чистилиште своје врсте, у коме се људи чисте и прекаљују као злато въ гориниле¹⁶⁴⁰, и проналазе у себи силе за нове добродетељи као што су трпљење, великодушност, кротост, истрајност, које благодаћу изграђују унутрашњег, новог човека, човека кога Господ саздаје у правди и светињи истине“¹⁶⁴¹. „Промисао Божји често допушта, вели свети Дамаскин, да праведник западне у невоље, да би се другима показала добродетељ која се скрива у њему, као што је случај са Јовом… Понекад Бог допушта да свети, побожни човек тешко страда, да не би отпао од праве савести нити пао у гордост због дароване му силе и благодати, као што је случај са апостолом Павлом“¹⁶⁴². У свом промислитељском домостроју људског спасења Бог је невоље и страдања поставио као пут у Царство небеско¹⁶⁴³. Христоносни апостол објављује „да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје“¹⁶⁴⁴.

Бог често према рђавим људима, безбожницима и грешницима, нарочито показује своју очинску љубав и доброту, обасипа их земаљским благом са промислитељском жељом да загреје и раскрави окорело срце њихово, да их разбуди на вечни циљ живота, да им отвори очи душе за небеске и вечне вредности,даихизблатаи муља смртности изведе у лазур бесмртности, да изазове у њима спасоносно осећање тронутости и лековите сузе покајања и умиљења, да душегубно зло њихово савлада својим божанским добром¹⁶⁴⁵.

Не треба заборављати еванђелску истину: сваки који зло чини – мрзи на добро и истину¹⁶⁴⁶; а зли људи, потстицани грехом у души, устају на праведнике, на добро и правду у њима, гоне их, муче, бију, па чак и убијају, и Бог промислом својим све то допушта, јер не жели да слободну делатност слободне воље људске спречи или уништи¹⁶⁴⁷. А судбина христоносних праведника над којима бди многобрижни промисао Божји изражена је апостолским речима: Сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу биће гоњени¹⁶⁴⁸. Природно је што тако бива, јер свет који у злу лежи¹⁶⁴⁹ не може и неће да љуби и поштује носиоце вечнога добра: христоносне праведнике. Али преблаги Промислитељ, и она зла која грешници чине праведницима, обраћа у корист по ове, јер они на бојиште са злом изводе своје дивне добродетељи: кротост, трпљење, праштање, молитву за гонитеље, благосиљање непријатеља, благодушност. А при томе силази на њих благодат Божја у изобиљу, теши их Утешитељ Благи, и они се осећају блажени и радостни у страдањима својим за правду Христову¹⁶⁵⁰. Безбожнике пак често и потајно мучи савест због злих дела њихових¹⁶⁵¹.

При решавању овога проблема не треба губити из вида нарочито то, да овај садашњи живот није време у коме се одређује и досуђује потпуна и вечна награда за добра или казна за зла дела, већ је то свеправедним и премудрим промислом Божјим остављено за дан Страшнога суда. „Када нам је отворено Царство небеско, вели свети Златоуст, и обећана награда у будућем животу, онда је већ непристојно испитивати зашто праведници овде трпе невоље, а рђави људи живе у задовољствима. Јер када тамо свакога очекује награда по заслугама, нашто се узбуђивати овдашњим срећним или несрећним догађајима? Помоћу овдашњих невоља обучава Бог Њему покорне као јуначке борце, а слабије, нерадније и неспособне да поднесу ишта тешко уразумљује претходно на добра дела“¹⁶⁵². Свети Златоуст набраја осам разлога због којих Светитељи страдају: 1) да не би због величине својих заслуга и чудеса пали у гордост; 2) да други не мисле о њима више него што доликује људској природи, сматрајући их за богове а не за људе; 3) да би се сила Божја показала кроз људе слабе и узама везане; 4) да би се јасније обелоданило њихово трпљење као трпљење људи који служе Богу не ради награде, него испољавају такву благодушност да и после великих невоља показују чисту љубав према Богу; 5) да бисмо размишљали о васкрсењу и били убеђени да ће они после овдашње смрти добити награду за овдашње трудове; 6) да би сви, када их снађу недаће, имали утеху и олакшање гледајући на њих и сећајући се њихових невоља; 7) да бисмо их подражавали као људе који имају исту природу с нама, и 8) да бисмо знали кога треба сматрати блаженим, а кога јадним и кукавним¹⁶⁵³. „Човекољубиви Бог, пише свети Василије Велики, употребљава суровост демона за наше исцељење као што мудри лекар употребљује змијин отров за лечење болесника“¹⁶⁵⁴. Погружен мишљу у тајанствене дубине промисла Божјег свети Златоуст вели: „За све о чему смо у недоумици ми ћемо говорити: судьбы Твоя бездна многа (Пс.35:7). Јер и то што ми не знамо све, јесте дело премудрости Божје. Када би се ми покоравали Богу зато што знамо узроке догађајима, онда не би била велика награда наша, и наше покоравање Богу не би било израз вере; а када се ми, не знајући узроке, с љубављу покоравамо свима Божјим наредбама по истинској послушности и искреној вери, онда веома много користимо душама својим. Ми треба да смо убеђени у једно само: да Бог све шаље ради наше користи; а када нам сам начин није познат, не истраживати га, и не роптати, и не падати духом. Знати га – за нас је немогуће, и некорисно; немогуће, јер смо смртни; некорисно, јер се брзо подајемо гордости“¹⁶⁵⁵. И као резимирајући своја видовита размишљања о узроцима тајанственог дејствовања промисла Божјег исти свети учитељ васељене вели: „Има још много и других узрока, али су они скривени од нас а познати Творцу нашему – Богу“¹⁶⁵⁶.

Насупрот богооткривеној догматској истини о промислу Божјем стоје лажна учења разних јеретика о промислу, како оних рационалистичког правда тако и оних мистичког. Тако су у другом и трећем веку гностици и манихејци учили да светом влада судбина а не промисао; живот и смрт, богатство и сиромаштво, болест и здравље, и сви догађаји уопште зависе од судбине. У петом веку порицао је Пелагије да Бог промислом потпомаже разумне и слободне створове, јер је сматрао да се промисао коси са њиховом слободом, спречава је, онемогућава и уништава. У шеснаестом веку Цвингли и Калвин, као и сви предестинацијани, толико су потенцирали утицај промисла на разумна бића, да су порекли слободу ових и Бога прогласили виновником свију човекових поступака, без обзира на то јесу ли добри или рђави.

Промишљање Божје о човеку почиње превечном мишљу Божјом о стварању човека, због чега је оно разливено по неиспитаним дубинама мудрости Божје. Биће човеково је такво да ни у једном стању свога постојања не може опстати и остати у категорији човечности без промисла Божјег. Нарочито се промисао Божји појачава и разноврсно испољава када је у питању пали човек, пало човечанство. Предвиђајући још пре стварања човека да ће овај по слободном дејству воље своје пасти у грех и залутати у беспућа и поноре зла, Бог је, побуђен човекољубљем, решио да палог човека спасе у своје време. Тога ради решило је Тројично Божанство да се паломе човеку пружи средство спасења оваплоћењем Јединородног Сина Божјег; ово спасење пали човек имао би да усвоји драговољно подвигом живе делотворне вере у оваплоћеног Сина Божјег. Ова превечна и неизказано тајанствена одлука Свете Тројице о спасењу рода људског и предодређењу средства за то спасење, назива се у Светом Писму: саветом и предзнањем Божјим (βουλή και πρόγνωσις του Θεού)¹⁶⁵⁷, тајном воље Божје (το μυστηριον τοΰ θελήματος)¹⁶⁵⁸, тајном, сакривеном од векова и од нараштаја (το μυστηριον το άποκεκρυμμένον άπό των αιώνων και άπό των γενεών)¹⁶⁵⁹, тајном, сакривеном у Богу и од самих Анђела на небу¹⁶⁶⁰, тајном спасења, предодређеном од Бога (ην προώρισεν ό Θεός) пре векова (προ τών αιώνων) на славу нашу¹⁶⁶¹.

О овом превечном савету Божјем и одлуци Божјој о спасењу палог човека оваплоћеним Сином Божјим сведочи сам оваплоћени Син. Он објављује о себи да је од Оца послат у свет да изврши вољу Његову и да сврши дело Његово (το έργον αυτού)¹⁶⁶², да је добио заповест од Оца да душу своју положи за спасење људи¹⁶⁶³. Новозаветна благовест о спасењу људи, оличена и остварена Богочовеком Господом Исусом, у ствари је испуњење одлуке Божје у превечном савету¹⁶⁶⁴. Још пре постања света (προ καταβολής κόσμου) Господ Исус је одређен да скупоценом крвљу својом искупи људе препорађајући их Духом Светим кроз веру у Тројично Божанство¹⁶⁶⁵. Пре вечних времена (προ χρόνων αιωνίων) у превечном Савету Божјем одређено је да се људи спасу посинаштвом Богу кроз Исуса Христа у светињи Духа и вери истине, и то благодаћу која је дата у Њему на драговољно усвајање од стране људи¹⁶⁶⁶.

На превечну одлуку о оваквом домостроју спасења Триипостасни Господ био је побуђен једино неисказаном љубављу према свом саздању. То потврђује васцели живот и подвиг Спаситељев на земљи. Сав домострој спасења људи: од превечног Савета па кроз старозаветно Откривење, од старозаветног кроз новозаветно: оваплоћење Спасове, Његов живот, учење, страдање, распеће, смрт, васкрсење, вазнесење, благодатни живот богочовечанског тела Христовог – Цркве све до Страшнога суда, – показује непобитно да је дело спасења људи дело потпуно слободне, неизнуђене љубави Божје према роду људском. У припреми рода људског за спасење и у самој појави оваплоћеног Господа Исуса Христа показало се у пуноћи својој „човекољубље Спаситеља нашега Бога (ή φιλανθρωπία τοΰ σωτήρος ημών Θεού)“¹⁶⁶⁷. О томе говоре речи самога Спаситеља Христа: Тако бо возлюби (ήγάπησεν) Богь мiръ, яко и Сына своего единороднаго далъ есть, да всякъ веруяй въ онь не погибнетъ, но иматъ животъ вечный)¹⁶⁶⁸. Живећи љубављу као суштином свога бића¹⁶⁶⁹, Бог показа љубав своју к нама тиме што Сина свог Јединородног посла на свет да живимо кроза Њ¹⁶⁷⁰. Α оваплоћени Син показује своје бескрајно човекољубље тиме што душу своју полаже да је опет узме; нико је не узима од Њега, него је сам од себе полаже¹⁶⁷¹. Са премноге љубави своје према људима Бог их Господом Христом оживљава из греховне осмрћености, васкрсава их са Њим на нови живот у Духу Светом, преображава их у Њему чудном благодаћу својом¹⁶⁷². Једном речју, сав домострој спасења људи кроз Сина Божјег као на јединој побуди Божјој заспасење људи.

За велико дело спасења људи у Господу Христу од греха и смрти, које је у превечном Савету предодређено од Пресвете Тројице, човекољубиви Бог је постепено припремао род људски. Одредивши од вечности да палог човека спасе оваплоћењем, животом, смрћу и васкрсењем Јединородног Сина свог, Бог је своју одлуку привео у дело, не чим су први људи пали, ни ускоро после пада, него када је наступила „пуноћа времена (πλήρωμα τοΰ χρόνου)“¹⁶⁷³, времена схваћеног и гледаног са гледишта Божјег, са гледишта вечности. Ова пуноћа времена, гледана изнутра, из самог времена, означава сазрелост греха у свету, његову претећу пустошност, потпуну ускислост људске природе квасцем греховности, савршену немоћ људске природе да себе собом спасе од греха и смрти, потпуну огрезлост људи у греху, свестрану осмрћеност и поробљеност смрћу: людiе седящiи во тме… въ стране и сени смертней¹⁶⁷⁴. Човекољубиви Господ је могао да спасе прве људе одмах по паду, али би то спасење било више наметнуто, насилно, механичко. У премудром промислу свом Он је оставио да људи духовно сазру за спасење, да се оно јави као неопходна нужност њихових богочежњивих стремљења, уздаха и нада. Потребно је било да људи као разумно-слободна бића осете свим бићем својим сву гадост греха и сав ужас смрти, да сазнаду сву дубину свога пада у грех и отпадништва од Бога, да пламено осете немоћ своју да себе собом спасу од греха и смрти и да драговољно развију у себи чежњу за Спаситељем и спасењем. У том циљу Бог је дуго времена и на разне начине припремао људе за спасење у Господу Исусу¹⁶⁷⁵, што се показало у припремању свега човечанства, а нарочито у припремању изабраног народа Божјег.

Припремање рода људског за Спаситеља и спасење почиње од самог бунтовног отпадништва Адамовог од Бога. Одмах по грехопаду човекољубиви Господ је у промислитељској љубави својој открио Адаму и Еви тајну искупљења обећавши им да ће „Семе женино“ сатрти змију = ђавола и његову творевину: грех и смрт, и спасти род људски¹⁶⁷⁶, и тиме постати смисао и центар целокупне историје људске од Адама па до последњег човека на земљи. Ову прву благу вест у горкој атмосфери грехом затрованог и смрћу зараженог живота људског свети Оци су с правом назвали првоеванђељем. Она је првоеванђеље стога што in nuce садржи у себи мисао: да ће се Месија – Спаситељ родити од жене, сатрти кушача, ослободити човека од робовања греху, злу и смрти, и васпоставити између човека и Бога ону везу и онај однос који је постојао међу њима до грехопада. Ово првоеванђеље тако су схватили и сами прародитељи наши. Осећајући сав ужас свога стидног отпадништва од Бога они жуде за ослобођењем од греха и зла, и зато свог првог сина називају Кајином, тј. човеком од Бога¹⁶⁷⁷, са потајном надом да он може бити то „Семе женино“. Ламех назива сина свог Нојем, тј. успокојењем, говорећи: сей упокоить настъ отъ делъ нашихъ и отъ печали рукъ нашихъ, и отъ земли, юже прокля Господь Богь¹⁶⁷⁸, чиме изражава наду у остварење првоеванђеља. Сам Ноје са своје стране изражава веру и наду у Искупитеља благословом који даје Симу и којим га означава као родоначалника обећаног Семена¹⁶⁷⁹.

Тајанственим дејством премудрог промисла свог Бог је у душама људи подржавао веру у будућег Спаситеља. Али та је вера под притиском умножених безакоња, нарочито после вавилонске пометње и расејавања народа, све више губила своју јасноћу и јачину, јер су је гушили безбожност, идолопоклонство и безакоње у злу подивљалих људи. Зло је толико било узело маха и освојило народе, да је претило да потпуно уништи веру у истинитога Бога и у обећанога Спаситеља. Да би то онемогућио, Бог је изабрао праведног Авраама и учинио га оцем изабраног народа, у коме се имала очувати вера у правога Бога и у Искупитеља, и у коме се имао јавити сам Спаситељ и Искупитељ света. Изабрани народ Бог је припремао за Спаситеља и спасење помоћу обећања, пророштава месијанских, праобраза, закона и помоћу целокупног религиозног домостроја.

1. Обећања и пророштва у књигама Мојсејевим. У изабраном народу обећање Божје о Искупитељу и вера у Њега преносили су се с колена на колено и били нарочито подржавани Богом и појачавани кроз изабранике Божје. Самог родоначалника изабраног народа, Авраама, Бог је, ради очувања истинске вере у једнога истинитога Бога, издвојио из свег рода људског, заповедно му да остави свој дом и крај, и даому обећање да ће се „у њему благословити сви народи на земљи“¹⁶⁸⁰. То исто обећање поновио је Бог Исааку и Јакову¹⁶⁸¹, што показује да ни Авраам, ни Исаак, ни Јаков, нису те личности у којима ће се непосредно благословити сви народи земаљски, већ њихов необични Потомак – Месија, у коме ће се стварно на све народе излити благослов Божји, и омогућити и пружити свима народима спасење од греха и смрти.¹⁶⁸² То потврђује и сам Спаситељ када вели: Авраамъ отецъ вашъ радъ бы былъ, да бы виделъ день мой: и виде и возрадовася¹⁶⁸³. Да би учврстио и одржао веру у будућег Месију, патријарх Јаков са свог самртничког одра оставља у наслеђе потомцима својим месијанско пророштво, у коме јасније одређује порекло Месије, време његовог доласка и власт над народима коју ће Онкао Спаситељ имати: Не оскудеетъ Князь и вождь отъ чреслъ его, дóндеже пршдутъ отложеная ему, и той чаяше языкоъ¹⁶⁸⁴.

Пред смрт пророка Мојсеја Бог преко њега објављује пророштво о великом Пророку – Месији, који ће говорити истину Божју, бити посредник између Бога и људи, и, због непослушности према Њему, људи ће бити одговорни Господу: Пророка возставлю имъ отъ среды братш ихъ, якоже тебе: и вдамъ слово мое во уста Его, и возглаголетъ имъ, якоже заповъдаю ему; и человъкъ той, иже не послушаетъ словесъ Его, елика возглаголетъ Пророкъ оный во имя мое, азъ отмщу отъ него.¹⁶⁸⁵ Да овде није реч о неком обичном пророку већ о Пророку – Месији показује предање древне јудејске цркве које сведочи да: не уста више у Израиљу пророк као Мојсеј, којега Господ позна лицем к лицу.¹⁶⁸⁶ Да се ово пророштво односи на Спаситеља – Месију, има много потврда у Новом Завету.¹⁶⁸⁷

2. Месијанска пророштва у Псалмима. Сви су псалми, од првог до последњег, пуни месијанских мисли, очекивања, нада пророштава. Таквима их сматра Православна Црква кроз богоглагољива уста светог Атанасија Великог. Али ми ћемо се задржати само на најглавнијима од њих. Главном творцу богонадахнутих псалмова, пророку Давиду, Бог открива да ће се од колена његовог родити обећани Месија, коме ће Бог бити Отац и Он Богу Син, и чије ће царство бити вечно.¹⁶⁸⁸

Стога се у Псалмима Давидовим све креће и кружи око будућег Месије као око сунца свих бића и нада. При подробној анализи Псалама могао би се из њих извајати читав лик будућег Месије–Спаситеља.

По надахнутом учењу Псалама обећани Искупитељ биће Помазаник–Месија (Maschiach); против Њега ће устати цареви и народи, али Он је Син Божји, и псалмопевац позива све народе да Га поштују као Сина, и да сву наду положе на Њега као Бога и Господа, да не би, отступајући од Њега, пропали на путевима својим.¹⁶⁸⁹ У своме искупитељском подвигу на земљи Месија пролази кроз страдања као Господ са Господом, и, умирући праведан, очекује васкрсење, а са њим и обиље радости.¹⁶⁹⁰ Страдања Месије за род људски биће велика; Он ће се осећати остављеним од Бога; Њему ће се ругати непријатељи, опколиће га као пси многи, и ругати Му се због његовог уздања у Господа; његове хаљине делиће међу собом, и за доламу бациће коцку; усред таквих страдања Страдалцу ће се кости расути, срце као восак истопити, језик за грло прионути, и у прах смртни бачен бити. Али се Господ неће оглушити о молитву његову и услишаће Га; а Он ће, после тога, испевати хвалу Богу, и Њему ће се поклонити сви незнабошци.¹⁶⁹¹ Месија–Страдалник принеће Богу жртву за грехе људи, и та ће жртва заменити собом све старозаветне жртве, јер ће се састојати у добровольном приносу тела Месијина, чиме ће се осветити људи који желе освећење и спасење.¹⁶⁹² Помазаник Божји биће кротак и диван, пун кротке правде; десница ће његова чинити чудеса; покориће народе; престо ће његов бити вечан и непоколебљив, јер је Он – Бог, кога Бог помазује уљем радости; његове хаљине миришу смирном, алојем и касијом; име ће његово постати незаборавно, те ће га народи славити вавек века.¹⁶⁹³ У односу према Господу сам је Месија – Господ, и под ноге његове Господ ће положити непријатеље његове, јер је Он од вечности рођени Син Божји. Али Месија је не само Господ, него и вечни свештеник, који има вавек приносити жртву за грехе других: Ты иерей во векъ по чину Мелхиседекову.¹⁶⁹⁴

3. Месијанска пророштва у Пророка. Уколико је човечанство током времена све више и дубље залазило у историју, и уколико су понорнице греховности биле све размреженије, многобројније и понорније, утолико је Бог све јаче и очигледније подржавао месијанске наде у изабраном народу, откривајући му кроз Пророке све јасније и јасније тајну будућег Месије. Кроз мрачне епохе људских порока и црвене магле страсти, Пророци су пролазили богочежњиво, објављујући дане Месијине и сведочећи да ће спасоносним именом његовим примити опроштење грехова сви који Га верују¹⁶⁹⁵. И док су душе људске замирале на прашумским беспућима греховности и смртности, Пророци су Духом Светим указивали на вијугаву стазу вере која води и одводи Месији и Спаситељу.¹⁶⁹⁶ Сви су они били трубе Духа Светога које најављују долазак Господа Спаситеља са свима неисказаним дарима његове благодати и свих сила потребних за живот вечни и спасење.

У свештеној чежњи за Месијом пророк Јоиљ је претсказао да ће се у дане Месије – Искупитеља Дух Свети изобилно излити на све који буду веровали у Њега, ида ће се спасти сви који буду призивали име Његово.¹⁶⁹⁷

У пророчком надахнућу свом пророк Амос је објавио да ће Господ васпоставити палу скинију Давидову, тј. Цркву Божију, саградити је за навек, и она ће овладати свим народима.¹⁶⁹⁸

У узбудљивој пророчкој визији пророк Осија претсказује да ће доћи велики дан у који ће Господ Бог помиловати и спасти дом Јудин; и намножиће се синови Израиљеви као песак морски који се не може измерити ни избројати, и постаће синови Бога живога. После многих пометњи и лутања синови Израиљеви ће се обратити и затражити Господа Бога свог и Давида цара свог, и побожно ће приступити Господу и благости његовој у последње дане, и Он ће завити ране њихове и исцелити их, и дати им живот и познање Бога. Што је најглавније, Месија ће их избавити од ада и смрти: где пря твоя, смерте? где остенъ твой, аде?¹⁶⁹⁹

Месијанска пророштва пророка Исаије су све саме богодане визије еванђелски јасне, живе и убедљиве, те га свети Оци, с правом, називају старозаветним еванђелистом. Он је претсказао да ће се Месија родити од Деве и назвати Емануил, што значи: с нама Бог.¹⁷⁰⁰ Он ће се родити као дете, мада је Син Божји; Он је велика совета Ангелъ, чуденъ, советникъ, Богъ крепкiй, Властитель, Књязь мира, Отецъ будущаго века.¹⁷⁰¹ Он ће бити испуњен Духом Господњим и помазан Господом, да би објавио благе вести народима, завио рањене у срцу, огласио слободу сужњима, тешио тужне, проповедао пријатну годину Господњу.¹⁷⁰² Он ће чинити велика чудеса: отвараће очи слепима, уши глувима; исцељиваће хроме и немуште; красота Божја залиће свет, пустиња ће процветати као ружа, и вечна радост биће на Сиону¹⁷⁰³. Кротки Месија објавиће праведни суд народима; треке „стучене неће преломити; јављаће суд по истини; Господ ће учинити да Он буде завет и светлост народима, да отвори очи слепцима, да изведе сужње из затвора и из тамнице који седе у тами; Он ће водити слепе путем којег нису знали, обратиће пред њима мрак у светлост и што је неравно у равно¹⁷⁰⁴. Господ ће Месију учинити светлошћу народима, да би се спасение проширило на све народе¹⁷⁰⁵, те ће и они који ходе у тами видети светлост велику, и онима који седе у сени смртној засветлиће видело¹⁷⁰⁶, и сва ће се земља испунити познања Господњега¹⁷⁰⁷. Месија ће спасавати спасењем вечним, и отворити свети пут по коме неће ићи нечисти, и на светој гори утврдиће се дом Господњи око кога ће се стицати сви народи и коме ће се поклонити свако колено земаљско¹⁷⁰⁸. Али вечно искупљење за људе Месија ће стећи тиме што ће као Искупитељ принети себе на жртву за греха људске. Он ће бити без славе, презрен и одбачен између људи, као онај кога свак заклања лице, нагрђен болестима и немоћима нашим; биће убројан међу злочинце, људи Га неће сматрати ни за шта, и мислиће да Га Бог бије и мучи. Али Он сам неше учинити греха, нити ће се превара наћи у устима његовим, него ће немоћи наше узети на себе и болести наше понети; биће рањен за грехе наше и мучен за безакоња наша; као овца биће вођен на заклање и безгласан као јагње пред оним који га стриже, да бисмо се ранама његовим исцелили. Он ће драговољно предати душу своју на смрт, и бити сахрањен у богаташа, ма да ће Му одредити гроб са злочинцима. А када душу своју буде принео на жртву за грехе света, Он ће видети дуговечно потомство, оправдаће многе и грехе њихове узеће на себе¹⁷⁰⁹. Зато што ће душу своју драговољно предати на смрт, добиће удео са великашима и са силнима ће делити добит, те ће тако прослављени Страдалник бити предмет побожног дивљења, поштовања и уздања за народе и за цареве¹⁷¹⁰. Али царство Месије – Страдалника биће не земаљско него духовно и благодатно, пуно познања Господњега, правде, истине, мудрости, љубави, мира, светости и светлости, и када ће Месија позвати све народе преко својих Апостола и следбеника¹⁷¹¹.

Савременик пророка Исаије пророк Михеј претсказао је да ће се Месија родити у Витлејему јудејскоме, истичући при том вечно рођење Месијино од Бога Оца. Месија ће основати вечити дом Господњи, и учиће све људе путевима Господњим, сакупиће све скрушене, прогнане и унижене, и цароваће вавек века¹⁷¹².

У време вавилонскога ропства велики начелник изабраног народа, пророк Јеремија, претсказао је кроз плачне визије своје да ће се јавити Месија који ће се звати: Господь (Jehovah) праведенъ нашъ¹⁷¹³. Он ће основати заветъ новъ, савршенији од пређашњег, и биће написан на срцима људским; у њему ће се опростити греси људима, исви ће познати Господа; и Господ ће им дати путь инъ и сердце ино, и завет нови биће заветъ вечный¹⁷¹⁴.

У чемерном вавилонском ропству пророк Језекиљ тешио је своје саплеменике радосним претсказањем да ће Господ слугу свога Давида, тј. његовог потомка – Месију учинити јединим Пастирем, и основати заветъ веченъ, у коме ће сви имати једно срце и један нови дух, и ходити по заповестима Господњим и држати и извршавати уредбе Божје¹⁷¹⁵.

Пророк Данило је видовитом душом својом са великом историском тачношћу претсказао време доласка царства Месијиног, кога он назива Сином човечјим. То је богољубљени пророк учинио у своме пророштву о седминама, које му је открио Божји весник архангел Гаврил¹⁷¹⁶.

У своме пророчком надахнућу пророк Захарија провидео је у далеку будућност и претсказао царски, и, у исто време, кротки и смирени улазак Спаситељев у Јерусалим, издавање Њега за тридесет сребрника, бежање ученика његових од Њега као бежање оваца од пораженог пастира, и пробадање копљем ребра његовог¹⁷¹⁷.

Пророк Авакум је проповедао: да ће Искупитељ зацело доћи и неће одоцнити; Његовим доласком земља ће се напунити познања славе Господње као што је море пуно воде, и праведник ће жив бити од вере своје у Њега, и радовати се у Богу спасења Свога¹⁷¹⁸.

Пророк Агеј, тешећи народ који се при освећењу другог храма јерусалимског с тугом сећао величнаствености првога храма, претсказао је у божанском надахнућу да ће у скорој будућности Господ потрести небеса и земљу, и доћи изабрани из свију народа и напунити храм славе, и слава ће овога храма бити већа него она првога, јер ће се у њему јавити Искупителе и зацарити мир свој¹⁷¹⁹.

Пророк Малахија је у своме пророчком надахнућу објавио пророштво о Претечи као Анђелу који ће доћи непосредно пред Искупитељем и припремити пут пред Њим који је Господ и Ангелъ завета¹⁷²⁰.

4. Други начини припрема изабраног народа. У промислитељском припремању изабраног народа за будуће искупљење и спасење Искупитељем Бог је употребљавао и праобразе (τύποι), у којима се давало или пророштво, или наговештај, или праслика Искупитеља, његовог дела, његовог царства, и то не у речима него у личностима, догађајима и свештенорадњама Старога Завета. Тако нека историска лица имају праобразни значај у односу према Месији, на пр. Мелхиседек, цар Давид, пророк Јона. Пророк Давид назива Месију свештеником по чину Мелхиседекову¹⁷²¹; други пак пророци називају Месију Давидом¹⁷²². Сам Спасителе указује на Јонин тродневни боравак у утроби кита као на праобраз свога тродневног боравка у утроби земље¹⁷²³. Старозаветне жртве, пасхално јагње, прелаз преко Црвенога мора, мана, вода из камена, бакарна змија, обрезање, све тоима свој праобразни смисао у односу на Месију и Његово царство, по речи светог Апостола: Сля же вся образы (τΰποι) прилучахуся онемъ; писана же быша въ научение наше¹⁷²⁴. Исто тако, сав обредни закон Мојсејев са свима обредима жртвоприношења, чишћеља, кропљења, праобразовао је новозаветно Царство Месијино, ибио је сень грядущихъ благъ, а не самый образъ вещей¹⁷²⁵, јер је самый образъ вещей дат и откривен у Цркви Христовој која је тело Његово¹⁷²⁶.

Не само обредним, већ и моралним и грађанским законом Бог је припремао изабрани народ за вечни морални закон, који је имао објавити Месија идати људима благодатну силу за његово извршење. Немоћан да људима да савршенство и да их спасе греха и смрти, старозаветни закон је будио и продубљивао сазнање о грешности, а тиме појачавао чежњу за Искупитељем од греха и упућивао људе вериу Њега.¹⁷²⁷ Зато апостол Павле и назива старозаветни закон васпитачем ка Христу (παιδαγωγός είς Χριστόν)¹⁷²⁸, јер је Христос кончина закона (τέλος νόμου).¹⁷²⁹ И сви старозаветни праведници постали су и били су праведници том вером у будућег Месију, вером која их је водила кроз најмрачнија страдања и учинила их победиоцима у свима искушењима.¹⁷³⁰ У ствари, целокупно старозаветно Откривење водило је кроз све путеве ка Месији – Господу Исусу; сва старозаветна чуда указивала су на Њега – највеће Чудо; сви пророци упућивали су Њему – највећем Пророку; све свештенство чезнуло је за Њим – вечним Првосвештеником; сва вера хитала је Њему – Зачетнику и Завршитељу вере; сав закон водио је Њему – вечном Законодавцу; сва немоћ људска вапила је за Њим – јединим Спаситељем.

У своме промислитељском старању човекољубиви Господ је не само изабрани народ него и незнабошце припремао нарочитим средствима за Спаситеља и спасење. Иако је Бог, по речи светог Апостола, у прошавшим нараштајима пустио све народе да иду својим путевима,¹⁷³¹ и није им дао непосредно Откривење, ипак их није сасвим одбацио у грешности њиховој, нити им оставио себе непосведочена,¹⁷³² него их је доброчинствима својим припремао за Спаситеља. Промислитељском љубављу својом Он их је помоћу чудесно уређене видљиве природе и њених мудрих закона поучавао у истинском богопознању и богопоштовању, те они не могу имати изговора за одрицање правога Бога.¹⁷³³ Упоредо са тим они су у боголикој души својој, иако помраченој грехом, имали неућутног учитеља о Богу, истини Божјој и добру Божјем. И заиста, они су за Спаситеља и спасење били припремани моралним законом који је Бог написао у срцима њиховим те је дејствовао кроз савест њихову.¹⁷³⁴ Сва историја древних народа, вођена промислом Божјим,¹⁷³⁵ припремала је народе за појаву Спаситеља. Само расејавање изабраног народа припомогло је припреми незнабожаца за долазак Месије, јер су се ови упознали са светим истинама Откривења, пошто је Свето Писмо било преведено на грчки језик. Колико је богочежњивости било у душама незнабожаца сведочи нам Свето Еванђеље, јер је Господ Христос за живота на земљи сретао у незнабожаца тако дирљиву веру какву није налазио ни у синова изабраног народа Божјег. Уопште, човекољубиви промисао Божји дејствовао је у душима свих људи неисказано мудро и милостиво, и њихове су се богочежњиве душе свесно или несвесно, вољно или невољно, отимале ка будућем Спаситељу, и кроз све своје наде и уздахе, молитве и сузе, страдања и невоље, ноћи и поноћи хитале ка Њему – јединој Светлости живота и истине у обадва света.