Азбука веры Православная библиотека преподобный Иустин (Попович), Челийский Житија Светих. Јануар

Житија Светих. Јануар

epub pdf

Содержание

Увод. Житије преподобног оца нашег Јустина новог ћелијског

Увод. Житије преподобног оца нашег Јустина новог ћелијског

Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. Марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп-Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.

Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије – Васкрснице, моје бесмртне дародавке“.

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава“ у Београду (1905–1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац… Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула“ у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. Јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.

У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, 31. децембра 1915/1. Јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920–1930), Српска Влада шаље, Јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског универзитета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског универзитета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава“, премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно-васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. Јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1–9. из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8–12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско-богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина“.

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот“, изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).

У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски универзитет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог универзитета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском универзитету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство“.

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. Јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије“. Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20. часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница“, „Вера и живот“, „Народна одбрана“, „Духовна стража“, „Црква и живот“, „Весник Српске Цркве“, „Светосавље“, „Хришћанско дело“, „Пут“, „Богословље“, „Идеје“, „Хришћанска мисао“, „Пастирски глас“, „Преглед Епархије Жичке“, „Жички благовесник“… Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски…).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200. српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ“, проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. Маја 1948, радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“ (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару“ (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке“ (1968, 1969), и четврти у „Православљу“ (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану“ (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник“ у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину“, под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа“, Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам“ (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40. томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7. томова на француском и 1. на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.

„Човек и Богочовек“, наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО-ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето-васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.

Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово“. Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово“. Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.

Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља… Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“

Извор:

Веб сајт Манастира Ћелије

Предговор

До доласка Господа Христа у наш земаљски свет, ми људи знали смо уствари само за смрт и смрт за нас. Све што је људско, било је прожето, овладано и савладано смрћу. Смрт нам је била ближа од нас самих и стварнија од нас самих, и моћнија, несравњено моћнија од сваког човека посебно и од свих људи скупа. Земља – језива тамница смрти, а ми људи – беспомоћно робље смрти (ср. Јевр. 2, 14–15). Тек са Богочовеком Христом – „живот се јави“, „вечни живот“ се јави нама безнадежним смртницима, нама кукавним робовима смрти (ср. 1. Јн.1:2). И тај „вечни живот“ ми људи „очима својим видесмо и рукама својим опипасмо“ (ср. 1. Јн.1:1), и ми хришћани свима „јављамо живот вечни“ (ср. 1. Јн.1:2). Јер живећи у заједници са Господом Христом, ми живимо вечним животом још овде на земљи (ср. 1. Јн.1:3). Ми из личног искуства знамо: Исус Христос је истинити Бог и живот вечни (1. Јн.5:20). Он зато и дође на свет: да нам покаже истинитог Бога и у Њему вечни живот (ср. 1. Јн.5:11). У томе, једино у томе се и састоји истинско и право човекољубље: што Бог Сина Свог јединородног посла на свет да живимо Њиме – ἵνα ζήσωμεν δι’ αὐτоῦ – (1. Јн.4:9), и кроз Њега вечним животом. Зато, ко има Сина Божјега – има живот; ко нема Сина Божјега – нема живота (1. Јн.5:12), сав је у смрти. Живот у једином истинитом Богу и Господу Исусу Христу и јесте једини истинити живот наш, зато што је сав вечан, сав јачи од смрти. Зар се може назвати животом живот који је заражен смрћу и који се завршава смрћу? Као што мед није мед кад је измешан са отровом који постепено сав мед претвара у отров, тако и живот који се завршава смрћу није живот.

Човекољубљу Господа Христа нема краја. Јер да ми људи стекнемо живот вечни што је у Њему, и да живимо Њиме, од нас се не тражи ни ученост, ни слава, ни богатство, нити ишта што неко од нас нема, већ само оно што сваки од нас може имати. A то је? Вера у Господа Христа. Зато је Он, Једини Човекољубац, и објавио роду људском ову чудесну благовест: Бог тако заволе свет да је Сина Свог јединородног дао, да ниједан који га верује не погине, него да има живот вечни. Ко верује Сина, има живот вечни (Јн. 3, 16.36). Као једини истинити Бог дарујући људима оно што им нико од анђела и људи не може дати, Господ Христос је једини у роду људском имао и смелости и права да изјави: Заиста, заиста вам кажем: који верује у мене има живот вечни = ἔχει ζωὴν αἰώνιоν (Јн.6:47), и он је још овде на земљи већ прешао из смрти у живот (Јн.5:24). Вера у Господа Христа сједињује човека са вечним Господом који по мери вере човекове разлива у души његовој живот вечни, те он и осећа и сазнаје себе вечним. И то утолико више уколико човек живи по тој вери која му благодатним силама божанским постепено освећује душу, срце, савест, васцело биће. Сразмерно вери човековој расте и освећење природе човекове. И што светији човек, у њему је све јаче и све живље и осећање личне бесмртности и сазнање своје и свачије вечности. Уствари, прави живот човеков почиње са вером његовом у Господа Христа која сву душу, све срце, сав ум, сву снагу његову предаје Господу Христу, и Он их постепено освећује, преображава, обожује. И кроз то освећење и преображење и обожење разлива по њему благодатне силе божанске које му дају свемоћно осећање и сазнање личне бесмртности и личне вечности. У самој ствари: живот наш је уонолико живот уколико је у Христу. А колико је у Христу, Он показује својом светошћу: што светији живот, то све бесмртнији и вечнији. Насупрот томе стоји смрт. Шта је смрт? Смрт је сазрели грех; a сазрели грех је одвојеност од Бога, у коме једино и јесте живог и извор живота. Еванђелска је, божанска је истина: светост је живот, грешност је смрт; побожност је живот, безбожност је смрт; вера је живот, безверје је смрт; Бог је живот, ђаво је смрт. Смрт је одвајање од Бога, а живот – враћање Богу и живљење у Богу. Вера и јесте оживљење душе из мртвила, васкрсење Душе из мртвих: „мртав беше, и оживе“ (Лк.15:24). To васкрсење душе из мртвих човек је по први пут доживео са Богочовеком Христом, и стално га доживљује у светој Цркви Његовој, пошто је сав Он у њој, и себе даје свима вернима кроз свете тајне и свете врлине. Где је Он, ту нема смрти више; ту се већ прешло из смрти у живот; ту се већ живи вечним животом. Са Васкрсењем Христовим ми празнујемо умртвљење смрти, почетак новога, вечнога живота.

Од Васкрсења Спасова и почиње прави живот на земљи, јер се не завршава смрћу. Без Васкрсења Христова живот људски није друго до постепено умирање, које се најзад неминовно завршава смрћу. Прави, истински живот јесте онај живот који се не завршава смрћу. А такав живот постао је могућ на земљи тек Васкрсењем Богочовека Господа Христа. Живот је прави живот једино Богом. Јер је то свети живот, и тиме бесмртни живот. Као што је у греху смрт, тако је у светости бесмртност. Тек са вером у васкрслог Господа Христа човек доживљује најсудбоносније чудо свога постојања: прелаз из смрти у бесмртност, из пролазности у вечност, из пакла у рај. Тек онда човек нађе себе, правог себе, вечног себе: „изгубљен беше, и нађе се“ (Лк.15:24), јер – „мртав беше, и оживе“.

Шта су хришћани? Хришћани су христоносци, и тиме носиоци и имаоци вечнога живота. И то по мери вере, и по мери светости која је од вере. Светитељи су најсавршенији хришћани, јер су у највећој мери осветили себе подвизима свете вере у васкрслог и вечноживог Господа Исуса. Уствари, они су једини истински бесмртници у роду људском, јер васцелим бићем својим живе у васкрслом и ради васкрслог Господа Христа, и над њима никаква смрт нема власти. Њихов је живот сав од Господа Христа, и зато је сав – христоживот; и мисао њихова је христомисао; и осећање њихово је христоосећање. Све њихово је прво Христово, па онда њихово. Ако је душа, она је прво Христова, па онда њихова; ако је савест, она је прво Христова, па онда њихова; ако је живот, он је прво Христов, па онда њихов. У њима и нема њих, већ све и у свему Господ Христос.

Зато „Житија светих“ и нису друго до живот Господа Христа, поновљен у сваком светитељу у већој или мањој мери, у овом или у оном облику. Или тачније: то је живот Господа Христа, продужен кроз светитеље, живот оваплоћеног Бога Логоса, Богочовека Исуса Христа, који је и постао човек: да би нам као човек дао и предао Свој божански живот; да би као Бог Својим животом осветио и обесмртио и овечнио наш људски живот на земљи. „Јер и Онај који освећује, и они који се освећују, сви су од једнога“ (Јевр. 2, 11). To је омогућио и учинио остварљивим у свету човечанском Господ Христос откако је постао човек, узео удела у нашој човечанској природи, удела у телу и крви, и тако постао брат људима, брат по телу и крви (ср. Јевр. 2, 14.17). Поставши човек а оставши Бог, Богочовек је водио свет, безгрешан, богочовечански живот на земљи, и Својим животом, смрћу и васкрсењем сатро ђавола и његову државу смрти, и тиме дао, и непрекидно даје благодатне силе свима који верују у Њега, да и они сатиру ђавола и сваку смрт и свако искушење (ср. Јевр. 2, 14.15.18). Тај богочовечански живот је сав у Богочовечанском телу Христовом – Цркви, и стално се доживљује у Цркви као земнонебеској целини, и од појединаца по мери њихове вере. Животи светитеља, то је уствари живот Богочовека Христа, који се прелива у Његове следбенике и доживљава од њих у Цркви Његовој. Јер и најмањи делић тога живота, увек је од Њега непосредно, зато што је Он – живот (ср. Јн. 14, 6; 1, 4), живот бескрајан и безграничан и вечан, који божанском силом Својом побеђује све смрти и васкрсава из свих смрти. По свеистинитој благовести Свеистинитога: „Ја сам васкрсење и живот“ (Јн.11:25). Чудесни Господ који је сав „васкрсење и живот“, васцелим бићем Својим је у Цркви Својој као богочовечанска стварност, и зато нема краја трајању те стварности. Живот Његов продужује се кроз све векове; сваки хришћанин је сутелесник Христов (ср. Еф. 3, 6), и хришћанин је тиме што живи богочовечанским животом тог тела Христовог као органска ћелијица његова.

Ко је хришћанин? Хришћанин је човек који живи Христом и у Христу. Божанска је заповест светог Еванђеља Божјег: „живите достојно Бога – άξίως τоύ Θεоύ“ (Кол.1:10), Бога који се оваплотио и као Богочовек сав остао у Цркви Својој, која Њиме живи и вечнује. А живи се „достојно Бога“, када се живи по Еванђељу Христовом. Зато је природна и ова божанска заповест светог Еванђеља: „Живите достојно Еванђеља Христова – ἀξίως τоῦ εὐαγγελίоυ τоῦ Χριστоῦ“ (Флб.1:27). Живот по Еванђељу, живот свети, живот божански – то је природан и нормалан живот за хришћане. Јер хришћани су по свом позиву – свети. Та благовест и заповест бруји кроз цело Еванђеље Новога Завета (ср. 1. Сол. 4, 3.7; Рм. 1, 7; 1. Кор. 1, 2; Еф. 1:1, 18; Еф. 2, 19; Еф. 5, 3; Еф. 6, 18; Флб. 1, 1; 4, 21.22; Кол. 1, 2.4.12.22.26; 1. Сол. 3, 13; 5, 27; 2. Тм. 1, 9; Флм. 5, 7; Јевр. 3, 1; 6, 10; 13, 24; Јуд. 3). Постати сав свет, и душом и телом, то је наш позив (ср. 1. Сол. 5, 22–23). To није чудо – већ норма, правило вере, логика и природа еванђелске вере. Јасна је прејасна заповест светог Еванђеља: По Свецу који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу (1. Петр. 1, 15). А то значи: по Христу = Свецу, који је, оваплотивши се и поставши човек, показао у себи савршено свет живот, те као такав наређује људима: Будите свети, јер сам ја свет (1. Петр. 1, 16). Да то наређује Он има право, јер поставши човек Он собом Светим даје људима све божанствене силе које су потребне за свет и побожан живот у овом свету (ср. 2. Петр. 1, 3). Помоћу вере ујединивши се духовно и благодатно са Светим – Господом Христом, хришћани и добијају од Њега свете силе да воде свети живот.

Живећи Христом, светитељи и творе дела Христова, јер Њиме постају не само моћни него и свемоћни: „Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје“ (Флб.4:13). И у њима се јасно остварује истина Свеистинитога, да ће они који верују у Њега чинити дела Његова, и већа ће од ових чинити: „Заиста, заиста вам кажем: који верује мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити“ (Јн.14:12). И заиста: сенка светог апостола Петра исцељује; свети Марко Трачевски речју покреће и зауставља гору… Кад је Бог постао човек, онда је и живот Божански постао живот човечански, и моћ Божанска постала моћ човечанска, и истина Божанска постала је истина човечанска, и правда Божанска постала је правда човечанска: све Божје постало је човечје.

Шта су „Дела светих Апостола“? To cy дела Христова која свети апостоли чине силом Христовом, или боље: чине Христом који је у њима и дeла кроз њих. А животи светих апостола, шта, су? Доживљавање Христова живота који се у Цркви преноси на све верне следбенике Христове и продужава кроз њих помоћу светих тајни и светих врлина.

А шта су „Житија светих“? Ништа друго до својеврсно продужење „Дела Апостолских“. У њима је исто Еванђеље, исти живот, иста истина, иста правда, иста љубав, иста вера, иста вечност, иста „сила с висине“, исти Бог и Господ. Јер „Господ Исус Христос јуче је и данас исти и вавек“ (Јевр. 13, 8): исти за све људе свих времена, раздајући исте даре и исте божанске силе свима који верују у Њега. To продужење свих животворних божанских сила у Цркви Христовој кроз векове и векове и из нараштаја у нараштај и сачињава живо Свето предање. To ce Свето предање неиспрекидано продужава као благодатни живот у свима хришћанима, у којима кроз свете тајне и свете врлине благодаћу Својом живи Господ Христос, који је сав у Цркви Својој, те је она – пуноћа Његова: „пуноћа онога који све испуњава у свему = τo πλήρωμα τоυ τα πάντα έν πάσι πληρоυμένоυ“ (?ф. 1, 23). А Богочовек Господ Христос је свесавршена пуноћа Божанства: „јер у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно = πᾶν τὸ πλήρωμα τῆς θεότητоς σωματικῶς“ (Кол.2:9). А хришћани су дужни да се помоћу светих тајни и светих врлина испуне „сваком пуноћом Божјом = εἰς πᾶν τὸ πλήρωμα τоῦ Θεоῦ“ (?ф. 3, 19). „Житија светих“ и приказују те Христом Богом испуњене личности, те христоносне личности, те свете личности у којима се чува и кроз које се преноси свето предање тог светог благодатног живота, чува и преноси светим еванђелским живљењем. Јер житија светих то су свете еванђелске истине, благодаћу и подвизима преведене у наш човечански живот. Нема еванђелске истине која се не може претворити у живот људски. Све су оне донете Христом Богом ради једнога: да постану живот наш, стварност наша, посед наш, радост наша. А светитељи, сви до једнога, и доживљују те божанске истине као срж свога живота и суштину свога бића. Отуда су „Житија светих“ и доказ и сведочанство: да је наше порекло с неба; да ми нисмо од овога света већ од онога; да је човек прави човек само Богом; да се на земљи живи небом; да је „наше живљење на небесима“ (Флб.3:20); да је наш задатак онебесити себе хранећи се „хлебом небеским“ који је сишао на земљу (ср. Јн. 6, 33.35.51), и то сишао да нас храни вечном Божанском истином, вечним Божанским добром, вечном Божанском правдом, вечном Божанском љубављу, вечним Божанским животом кроз свето Причешће, кроз живљење у једном истинитом Богу и Господу Исусу Христу (ср. Јн. 6, 50.51.53–57). Другим речима: наш је позив – испунити себе Господом Христом, Његовим божанским животворним силама, ухристовити и охристовити себе. Радиш ли на томе, – већ си на небу иако ходаш по земљи; већ си сав у Богу и ако ти је биће остало у границама човечанске природе. Охристовљујући себе човек надраста себе, човека, Богом, Богочовеком, у коме је и дат савршени образац истинског, правог, потпуног, боголиког човека; и још дате божанске свепобедне силе. помоћу којих човек диже себе изнад сваког греха, изнад сваке смрти, изнад сваког пакла: и то Црквом и у Цркви, којој ни све силе пакла одолети не могу, зато што је у њој сав чудесни Богочовек Господ Христос, са свима Својим божанским силама, истинама, стварностима, савршенствима, животима, вечностима.

„Житија светих“ су света сведочанства о чудотворној сили Господа нашег Исуса Христа. Уствари то су сведочанства светих Дела Апостолских, само продужена кроз векове и векове. Светитељи и нису друго до свети сведоци, као и свети апостоли који су први сведоци, о чему? – О Богочовеку Господу Христу: О Њему распетом, васкрслом, вазнесеном и вечноживом; о Његовом свеспасоносном Еванђељу које се непрестано пише еванђелским светим делима из нараштаја у нараштај, јер Господ Христос, који је вавек исти, непрекидно чудотвори истом божанском силом кроз Своје свете сведоке. Свети апостоли су први свети сведоци о Господу Исусу и Његовом богочовечанском домостроју спасења света¹; а њихова житија су жива и бесмртна сведочанства о Еванђељу Спасовом као новом животу, животу благодатном, светом, божанском, богочовечанском, и зато увек чудотворном, чудотворном и истинитом као што је чудотворан и истинит и сам Спаситељев живот. А хришћани? Хришћани су људи кроз које се из нараштаја у нараштај до накрај света и века продужава свети, богочовечански живот Христов, и сви они сачињавају једно тело, Христово тело = Цркву, сутелесници су Христови и удови међу собом². Поток бесмртног божанског живота потекао је, и непрестано тече из Господа Христа, и хришћани њиме отичу у живот вечни. Хришћани су Еванђеље Христово – продужено кроз све векове рода људског. У „Житијама светих“ све је обично као и у Светом Еванђељу, али и све необично као у Светом Еванђељу; но и једно и друго – беспримерно истинито и стварно. И то истинито и стварно истом богочовечанском истинитошћу и истом богочовечанском стварношћу; и посведочено истом светом силом, божанском и човечанском: божанском – на свесавршени начин, и човечанском – опет на свесавршени начин.

„Житија светих“? – Ево нас на небу, јер земља постаје небо кроз светитеље Божје. Ево нас међу анђелима у телу, међу христоносцима. А где су они, ту је сав Господ у њима, и са њима, и међу њима; ту сва Вечна Истина Божанска, и сва Вечна Правда Божанска, и сва Вечна Љубав Божанска, и сав Вечни Живот Божански.

„Житија светих“? – Ево нас у рају, у коме буја и расте све што је божанско, свето, бесмртно, вечно, праведно, истинито, еванђелско. Јер у свакоме од светитеља крстом је процветало дрво живота вечнога, божанскога, бесмртнога, и родило много рода. А крст уводи у рај, уводи и нас иза разбојника који је на охрабрење наше ушао у рај први после Свесветог Божанског Крстоносца – Господа Христа, и то ушао са крстом покајања.

„Житија светих“? – Ево нас у вечности: времена нема више, јер у светитељима Божјим царује и влада Вечна Божанска Истина, Вечна Божанска Правда, Вечна Божанска Љубав, Вечни Божански Живот. И смрти нема више у њима, јер им је васцело биће испуњено васкрсним божанским силама васкрслог Господа Исуса, Јединог Победитеља смрти, свих смрти у свима световима. Нема смрти у њима – у светим људима: сво им је биће испуњено Јединим Бесмртним – Свебесмртним: Господом и Богом Исусом Христом. Међу њима – ми смо на земљи међу јединим правим бесмртницима: све су смрти савладали, све грехе, све страсти, све ђаволе, све паклове. Када смо са њима, никаква нам смрт наудити не може, јер су они громобрани смрти. Нема грома којим нас може ударити смрт када смо са њима, међу њима, у њима.

Светитељи су људи који на земљи живе светим, вечним, божанским истинама. Зато су „Житија светих“ у ствари примењена Догматика: јер су у њима све свете вечне истине догматске доживљене у свима својим животворним и стваралачким силама. У „Житијама светих“ је најочигледније показано да догмати нису само онтолошке истине по себи и за себе, него је сваки од њих врело вечнога живота и извор свете духовности. По свеистинитој благовести јединственог и незаменљивог Спаситеља и Господа: Речи моје дух су и живот су (Јн.6:63): јер свака од њих лије из себе спасавајућу, освећујућу, благодатну, животворну, преображајну силу. Без свете истине о Светој Тројици нема нам силе од Свете Тројице, коју ми вером црпимо, те нас она оживљује, освећује, обожује, спасава. Без свете истине о Богочовеку – нема спасења човеку, јер се из ње, преживљаване човеком, излива спасавајућа сила која спасава од греха, смрти, ђавола. А ова догматска истина о Богочовеку Господу Христу, није ли најочигледније и најексперименталније посведочена у животима безбројних светитеља? Јер светитељи и јесу светитељи тиме што васцелог Господа Исуса непрекидно преживљавају као душу своје душе, као савест своје савести, као ум свога ума, као биће свога бића, као живот свога живота. И сваки од њих заједно са светим апостолом громогласи истину: „Ја више не живим, него у мени живи Христос“ (Гал.2:20). – Зароните у животе светитеља: из свију њих лије се благодатна животворна и спасоносна сила Пресвете Богородице, која их води из подвига у подвиг, из врлине у врлину, из победе над грехом у победу над смрћу, из победе над смрћу у победу над ђаволом, и уводи их у духовну радост, иза које нема ни туге ни уздаха ни јада, већ све сама „радост и мир у Духу Светом“ (Рм.14:17), радост и мир од победе одржане над свима гресима, над свима страстима, над свима смртима, над свима злодусима. А све то, нема сумње, јесте опитно и животно сведочанство истинитости светог догмата о Пресветој Богородици, ваистину „пречаснијој од Херувима и неупоредиво славнијој од Серафима“, светог догмата који светитељи вером носе у срцу свом и ревносном љубављу живе њиме. – Хоћете ли пак једно, два, и хиљаде непобитних сведочанстава о живоносности и животворности свечесног Крста Господњег, и тиме експерименталну потврду о свеистинитости светог догмата о спасоносности Крсне смрти Спасове, онда крените са вером кроз „Житија светих“. И ви ћете морати осетити и видети да је свакоме светитељу посебно, и свима светитељима скупа, крсна сила свепобедно оружје, којим они побеђују све видљиве и невидљиве непријатеље свога спасења; и још ћете угледати крст у свему њиховом: и у души, и у срцу, и у савести, и у уму, и у вољи, и у телу, и у свакоме од њих по непресушни извор спасоносне свеосвећујуће силе која их поуздано води из савршенства у савршенство, и из радости у радост, док их најзад не уведе у вечно Царство небеско, где је непрестано ликовање оних који празнују и бескрајна сладост оних који гледају неисказану красоту лица Господња. – Но светим животом и светим личностима светитеља Божјих посведочени су истински и свеубедљиво не само споменути догмати, него и сви остали свети догмати: о Цркви, о благодати, о светим тајнама, о светим врлинама, о човеку, о греху, о светим моштима, о светим иконама, о загробном животу, и о свему осталом што сачињава богочовечански домострој спасења. Да, „Житија светих“ су експериментална Догматика. Да, „Житија светих“ су доживљена Догматика, доживљена светим животом светих Божјих људи.

Поред тога, „Житија светих“ садрже у себи и сву православну Етику, православну наравственост, у пуном сјају њене богочовечанске узвишености и бесмртне животворности. У њима је на најубедљивији начин показано и доказано: да су свете тајне извор светих врлина; да су свете врлине плод и род светих тајни: рађају се од њих, развијају се помоћу њих, хране се њима, живе њима, усавршавају се њима, бесмртују њима, вечнују њима. Сви божански морални закони истичу из светих тајни и остварују се светим врлинама. Отуда „Житија светих“ и јесу доживљена Етика, примењена Етика. Уствари, „Житија светих“ непобитно показују да Етика и није друго до примењена Догматика. Сав живот светитеља састоји се од светих тајни и светих врлина; а свете тајне и свете врлине дарови су Духа Светога који чини све у свему (1. Кор. 12, 4.6.11).

„Житија светих“ још су, шта? – Једина православна Педагогика. Јер је у њима на безброј евађелских начина, многовековним опитом савршено разрађених, показано како се израђује и изграђује савршена личност човечја, савршено идеалан човек, и како се помоћу светих тајни и светих врлина у Цркви Христовој израста „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (ср. Еф. 4, 13). А то и јесте васпитни идеал еванђелски, једини васпитни идеал достојан боголиког бића као што је човек, постављен Еванђељем Господа Христа. Постављен и остварен прво Богочовеком Христом, а затим остварен у светим апостолима и осталим светитељима Божјим. Међутим, без Богочовека Христа, и ван Богочовека Христа, при сваком другом васпитном идеалу, човек занавек остаје биће недовршено, биће смртно, биће кукавно, биће бедно, достојно свих суза свих очију колико их има у Божјим световима.

Ако хоћете, „Житија светих“ су своје врсте православна Енциклопедија. У њима се може наћи све што је потребно души гладној и жедној вечне правде и вечне истине у овоме свету, гладној и жедној божанске бесмртности и вечнога живота. Ако ти је до вере, у њима ћеш је наћи изобилно: и нахранићеш душу своју храном, од које се никад не гладни. Ако ти је до љубави, до истине, до правде, до наде, до кротости, до смирености, до покајања, до молитве, или до ма које врлине и подвига, у њима ћеш наћи безброј светих учитеља за сваки подвиг и добити благодатне помоћи за сваку врлину. Јеси ли на мукама због своје вере у Христа – „Житија светих“ ће те утешити и охрабрити и осоколити и окрилити, и муке твоје у радост претворити. Јеси ли у ма каквом искушењу, „Житија светих“ ће те помоћи да га савладаш и сада, и увек. Јеси ли у опасности од невидљивих непријатеља спасења, „Житија“ ће те наоружати „свеоружјем Божјим“ (ср. Еф. 6, 11.13), и ти ћеш их разбити све и сада, и увек, и кроз цео живот. Јеси ли усред видљивих мрзитеља и гонитеља Цркве Христове, „Житија“ ће ти дати исповедничке храбрости и силе, и ти ћеш неустрашиво исповедати јединог истинитог Бога и Господа у свима световима – Исуса Христа, и за свету истину Еванђеља Његова смело стајати до смрти, до сваке смрти, и осетићеш се јачи од свих смрти, а камоли од свих видљивих непријатеља Христових; и мучен за Христа ти ћеш кликтати од радости, осећајући свим бићем да је живот твој – на небесима, сакривен с Христом у Богу, сав изнад свих смрти… (ср. Кол.3:3).

У „Житијама светих“ показани су многобројни, но увек сигурни путеви спасења, просвећења, освећења, преображења, охристовљења, обожења; показани сви начини на које људска природа савлађује грех, сваки грех; савлађује страст, сваку страст; савлађује смрт, сваку смрт; савлађује ђавола, сваког ђавола. Од сваког греха тамо има лека; од сваке страсти – исцељења, од сваке смрти – васкрсења, од сваког ђавола – избављења, од свих зала – спасења. Нема страсти, нема греха, а да у „Житијама светих“ није показан начин на који се дотична страст, дотични грех савлађује, умртвљује, искорењује. У њима је јасно и очигледно показано: нема духовне смрти из које се не може васкрснути божанском силом васкрслог и вазнесеног Господа Христа; нема муке, нема невоље, нема патње, нема страдања, а да их Господ због вере у Њега неће постепено или наједном преобразити у тиху, умилну радост. Како се пак од грешника постаје праведник, – ето безброј потресних примера у „Житијама светих“. Како се од разбојника, од блудника, од пијанице, од развратника, од убице, од прељубочинца постаје свети човек, – ето много и много примера у „Житијама светих“. Како се од себичног, од саможивог, од неверног, од безбожног, од гордог, од среброљубивог, од похотљивог, од злог, од рђавог, од поквареног, од гневљивог, од пакосног, од свадљивог, од злобног, од завидљивог, од злоћудног, од хвалисавог, од славољубивог, од немилостивог, од лакомог постаје Божји човек, – ето такође много и много примера у „Житијама светих“.

Но исто тако у „Житијама светих“ има врло много дивних примера како младић постаје свети младић, како девојка постаје света девојка, како старац постаје свети старац, како старица постаје света старица, како дете постаје свето дете, како родитељи постају свети родитељи, како син постаје свети син, како кћер постаје света кћер, како породица постаје света породица, како заједница постаје света заједница, како свештеник постаје свети свештеник, како владика постаје свети владика, како чобанин постаје свети чобанин, како земљоделац постаје свети земљоделац, како цар постаје свети цар, како говедар постаје свети говедар, како радник постаје свети радник, како судија постаје свети судија, како учитељ постаје свети учитељ, како наставник постаје свети наставник, како војник постаје свети војник, како официр постаје свети официр, како владар постаје свети владар, како писар постаје свети писар, како трговац постаје свети трговац, како монах постаје свети монах, како неимар постаје свети неимар, како лекар постаје свети лекар, како цариник постаје свети цариник, како ученик постаје свети ученик, како занатлија постаје свети занатлија, како философ постаје свети философ, како научник постаје свети научник, како државник постаје свети државник, како министар постаје свети министар, како сиромах постаје свети сиромах, како богаташ постаје свети богаташ, како роб постаје свети роб, како господар постаје свети господар, како супрузи постају свети супрузи, како књижевник постаје свети књижевник, како уметник постаје свети уметник …

* * *

Са свих тих разлога, но највише са разлога који се налазе у самим „Житијама светих“, ја сам се грешни и недостојни, с Божјом помоћу подухватио да својим ништавним и убогим силама преведем на наш језик „Житија светих“, у нади да ће она бити од изузетне духовне користи свима нашим христочежњивим и христољубивим душама, свему народу Божјем.

Преводио сам већим делом „Житија светих“ светог Димитрија Ростовског, у издању Светог Синода Руске Цркве³, и то са црквенословенског језика. Други извор ми је био грчки „Синаксарист“ знаменитог подвижника и богословског писца св. Никодима Светогорца⁴. Многа међутим житија, особито житија извесних великих светитеља, написана од њихових ученика и очевидаца и других веродостојних лица, превео сам непосредно са првобитног грчког оригинала, користећи при том новија критичка издања таквих житија. (Такво је напр. житије св. Симеона Новог Богослова, св. Григорија Паламе, св. Андреја Јуродивог, св. Синклитикије и многа друга). Нека пак житија, особито великих Отаца Цркве, обрађивао сам и допуњавао сам, користећи при томе и њихова дела, као и дела других Отаца Цркве (напр. житије св. Василија Великог, св. Фотија Цариградског и др.). Житија светогорских угодника Божјих уносио сам из Атонског Патерика⁵.

Житија српских светитеља радио сам према српским агиографијама и осталим веродостојним изворима. Нарочиту сам пажњу обратио на Житије светога Саве и Житије светог Симеона Мироточивог.

За житија Јужних Словена користио сам и Филарета⁶.

Житија новијих руских светитеља, – осамнаести и деветнаести век -, узимао сам из Синодског издања „Житија светих“ светог Димитрија Ростовског на руском језику⁷, где се она налазе, као и из других издања Житија руских светаца на руском језику. Житије светог Серафима Саровског обрадио сам што изворније и опширније, због изузетие важности његове, као готово нашег савременика.

Користио сам и „Пролог“ на црквенословенском језику и „Неон Мартирологион“ светог Никодима на грчком, као и друге помоћне изворе, грчке и руске.

Од неоцењиве користи при раду био ми је „Охридски Пролог“ Преосвећеног владике Николаја⁸, та јединствена и беспримерно драгоцена књига у целом православном свету.

Како су писана уопште Житија светих, и како су посебно постала „Житија светих“ од светог Димитрија Ростовског, прегледно је изложено у Предговору Синодског издања „Житија светих“ на руском језику. Из тог Предговора ево у српском преводу главних ствари:

Повести и записи о животу и делима светих подвижника и исповедника, који су разним подвизима угодили Богу, постоје у хришћанској Цркви од најстаријих времена њеног постојања. Почетак томе положио је свети еванђелист Лука, који је у књизи Дела светих Апостола описао подвиге и страдања првоврховних ученика Спаситеља нашег и других следбеника Његових. Мало раније пре тога свети апостол Павле у једној од својих посланица (ср. Јевр. 13, 7) наређује хришћанима да се опомињу својих наставника, који су веру своју у Христа посведочили својим животом и мученичком смрћу. Следећи примеру богонадахнутог историчара и држећи се наређења првоврховног апостола, хришћани су увек ревносно чували сведочанства о животу и делима светих.

Први по времену беху записи и повести о светим мученицима. У ширењу и учвршћивању хришћанства мучеништво је имало врло велики значај. Чврстина и непоколебљивост страдалаца који су јуначки ишли на смрт за своју веру, тако су моћно деловали на срца незнабожаца, да су се често и сами мучитељи, видећи кротост својих жртава, обраћали у хришћанство. Тако je, по речима Тертулијана, крв хришћанских мученика била семе нових хришћана. Тачно записујући дане смрти светих мученика, хришћани су се скупљали у те дане ради празновања њиховог спомена. „Забележујте дане, писао je своме свештенству свети Кипријан Картагенски, у које умиру исповедници Христови, да бисмо могли празновати спомен њихов заједно са споменима мученика“. У том циљу постојали су у хришћанској Цркви нарочити писари који су записивали све што се са хришћанима дешавало по тамницама и судиштима. Такве писаре, као што је познато, у време првих гоњења поставио je y разним крајевима Рима свети Климент. Без обзира на то што је незнабожачка управа претила тим писарима смртном казном, записи су вођени непрекидно за све време гоњења на хришћане. Ти записи, у којима се понекад могу наћи подробна обавештења о питањима судија – мучитеља и одговорима на њих светих мученика, познати су под именом Мученички подаци. Међу таквим документима сусрећу се читави судски поступци, састављени за време самог суђења мученицима. To су преписи из званичних судских протокола, које су хришћани добијали од незнабожаца за велике паре. Дани кончине мученика празновани су не само у оним црквама којима су припадали дотични мученици, него и у свима другим, пошто су хршпћани сваке цркве обавештавали друге цркве о мученицима који су пострадали код њих. Тако је Смирнска црква, у којој је мученички скончао свети Поликарп, упутила посланицу о томе цркви Филаделфијској и молила да се та посланица достави и другим црквама. Описи страдања светих мученика уживали су велики углед. Они су били читани на црквеним скуповима одмах иза Светог Писма. Из Мученичких података светог Игњатија Богоносца може се закључити да је овај обичај постојао у другом веку. У древном Житију светог мученика Евстратија указано је и време када су читана страдања светих: на јутрењу после појања псалмова. Године пак 418. Картагенски сабор донео је правило да се у дане празновања светих мученика чита у цркви о њиховим страдањима (Канон 54).

Када су престала гоњења на хришћане и Црква Христова постала слободна, у њој су се јавили марљиви и благоразумни људи, који су себи ставили у задатак да покупе уједно све записе и повести о мученицима. Први од таквих скупљача био је Јевсевије Памфил, епископ Кесаријски⁹. Он је прво скупио житија Палестинских мученика који беху пострадали при цару Диоклецијану¹⁰. Затим се он обратио Константину Великом са молбом да се из свих судских установа грчкоримске царевине изврше преписи Мученичких података. По царевом наређењу сва су таква акта била послата Јевсевију, и он је на основу њих саставио „Зборник древних мучеништава“. Овај Зборник садржао је повести о мученицима, епископима, исповедницима, светим женама и девојкама из свих епархија. Он се, по мишљењу једних, састојао из двадесет, a по сведочанству других – из шеснаест књига. Али већ у седмом веку Зборник Јевсевијев је био таква реткост, да се примерци његови нису могли наћи ни у Александријској ни у Римској цркви. Стога није чудновато што овај Јевсевијев рад није дошао до нас у целости, већ се неки делови његови могу наћи само код других писаца. По свој вероватности, Јевсевијева књига је ускоро после своје појаве била проширавана и допуњавана од каснијих скупљача и састављача житија, те је убрзо изгубила свој првобитни изглед и име свог првог састављача. Осим тога, због тешкоће и скупоће преписивања целе књиге Јевсевијеве, њу су делили на одељке који се и сусрећу у каснија времена у писаним споменицама разних земаља.

Осим Јевсевија као скупљач житија светих познат је свети Марута, епископ Месопотамски. Он је историјски тачно описао страдања мученика, пострадалих у Персији. „Што се тиче, каже свети Марута, мученика којих сам све муке, осуде и смрт ја описао, то при некима од њих био сам сам очевидац, пошто они пострадаше у моје време. Историју пак ранијих мученика писао сам по казивању престарелих епископа и правдољубивих, веродостојних презвитера, који су сами били очевици подвига мученика, пострадалих у њихово време“.

Раширивши и утврдивши Цркву Своју крвљу светих мученика који јуначким трпљењем и безбројним страдањима посведочише истину своје вере¹¹, Господ наш Исус Христос показа и друге начине спасења и прослављења Његових следбеника. После љутих гоњења, која су потресала али нису уништила Цркву Христову, Господ јој дарова мир и спокојство, и у то време јави у њој Своје нове угоднике. Међу хришћанима засијаше велики подвижници, од којих се неки прославише учењем и проповедањем речи Божје, неки светошћу свога живота и руковођењем других у врлинама, неки постом и добровољним умртвљавањем тела и страсти, неки другим разним трудовима и подвизима. И као што страдања хришћанских мученика беху брижљиво и подробно описивана, тако и трудови ових нових подвижника не бише препуштени забораву. Појави се нова врста црквених повести о угодницима Божјим. Те повести ми налазимо, сем неких црквеноисторијских списа, у разним више или мање кратким зборницима, као што су: патерици, синаксари, и томе слично¹². Низ грчких патерика који су кружили под општим називом: πατερικά, γερоντικά, μоναχικά βιβλία, састављени су у току IV до XI столећа. Од њих су најпознатији: 1) Велики Лимонар¹³ Египатски, који није дошао до нас а из кога су произашли патерици Скитски и Азбучни (изреке светих стараца); 2) Лавсаик, који говори о египатским подвижницима, чија је житија описао у петом веку очевидац епископ Паладије за управитеља Кападокије Лавса; 3) Историја богољубаца, тојест сиријских подвижника, састављена Теодоритом Кирским (+ 457. год.); 4) Разговор (или Дијалог), који садржи повести о животу и чудесима италијанских подвижника, написан око 593. године светим Григоријем Великим, који је по овом раду и назван Двојеслов; 5) Луг духовни, који садржи изреке, чудеса и подвиге преподобних отаца Палестине, Египта и Сирије, сабране монахом Јованом Мосхом (+ 619. год.). Много материјала о светима налази се у црквеним историјама Евсевија, Сократа, Созомена, Теодорита и осталих.

Сви набројани споменици послужили су као основ за месецослове, календаре, синаксаре, и минеје-читанке, тојест распоређена по месецима читања о животу и подвизима светих. Од грчких месецослова и синаксара познати су ови: 1) Месецослов, састављен по жељи цара Василија II (у X–XI в.); 2) Петров Синаксар, по постанку старији од Месецослова Василијева; 3) Кларомонтански Синаксар XI–XII в. Осим тога постојале су две врсте стиховних синаксара, названих тако зато што су се у њима пред сваком повести налазили два или три стиха у част светих. Стиховни синаксари састављени су у XII–XIII в. на основу споменутих нестиховних синаксара. По сведочанству светог Теодора Студита, крајем осмога века, у Цркви хришћанској већ је постојало дванаест књига Минеја – Читанке (Минеј – Чети). Садржина њихова била је разноврсна. Поред житија, у њих су стали уносити речи најзнаменитијих Отаца Цркве на велике празнике. Неки су мученичке податке или древне повести о подвижницима почели прерађивати у похвалне речи. Сем тога неки су стали древна житија излагати на нов, лепши начин.

У овом последњем начину све је превазишао својим радовима, познати свети Симеон Метафраст. По налогу цара Константина VII¹⁴ он је имао за дужност да скупи сва древна житија и да их распореди по месецима и датумима. Ношен великом ревношћу за славу светих подвижника, свети Симеон је не само скупио повести о њима, него је многе од њих прерадио, делимично скратио и, што је најважније, стари, тежак и у многоме неразумљив језик заменио савременим чистим и лепшим језиком¹⁵. Свети Симеон је прерадио око пет стотина житија. Оснм тога изнова је саставио сто двадесет и два животописа. Житијама светих Метафраст је додао похвалне и поучне речи на празнике Господње, Богородичне и неких светитеља, одабране из дела великих Отаца и Учитеља Цркве.

Даље се у Предговору „Житија светих“ св. Димитрија Ростовског прелази на излагање историје „Житија светих“ у Руској Цркви. Међутим, потребно је овде рећи прво неколико речи о даљој историји рада на „Житијама светих“ у Грчкој Цркви, и о раду на Житијама у нашој Српској Цркви.

После Симеона Метафраста на „Житијама светих“ радили су Јован Родоски, Јован Мавропус, епископ Евхаитски (из 11. века), Никифор Калист, који је написао синаксаре Триода и Пентикостара, и joш многи други, не убрајајући овде поједине свете Оце и писце који су појединачно писали нова житија нових светих (као напр. Никита Ститат: Житије св. Симеона Н. Богослова; св. Григорије Палама: Житије св. Петра Атонског; Филотеј Цариградски: Житије св. Григорија Паламе, итд.). Велики посао је обавио Маврикије, ђакон Велике Цркве (тј. Свете Софије) у Цариграду, сакупивши сва „Житија“ Симеона Метафраста и joш многа друга каснија, и издавши их као један синаксар под именом „Синаксар дванаест месеци у години“. Овај Синаксар превео је на новогрчки језик Максим Маргуниос (1530–1607), епископ острва Китире у Грчкој, и издао га први пут штампаног 1607. г. После њега на „Житијама светих“ радио је Агапије Критски, издајући опширнија „Житија“ у посебним књигама („Еклогион“, „Неос Парадисос“, идр.). Но особито је значајан рад на „Житијама светих“ новојављеног светогорског подвижника Никодима Светогорца (1749–1809). Свети Никодим је прерадио и знатно допунио Синаксар Маврикијев, односно Маргуниосов, који је као такав штампан први пут 1819. г. у Венецији. (Ја сам се служио трећим издањем његовог Синаксара). Он је радио и на издавању других опширних Житија, а и описао је страдања многих новомученика из доба турског ропства и издао их у посебној књизи под насловом „Неон Мартирологион“. После светог Никодима треба споменути Гедеоново издање „Византијског Еортологиона“, издање „Синаксара Цркве Цариградске“ од стране Боландиста¹⁶, затим „Синаксар“ Константина Дукакиса и др. Треба рећи уопште да се рад на Житијама светих у Грчкој Цркви (укључујући и Александријску и Јерусалимску и Кипарску Цркву) до данас непрекидно продужује.

Што се тиче рада на српском тлу на „Житијама светих“ несумњиво је да тај рад датира од саме Свете Браће Кирила и Методија и њихових ученика.

Радило се наравно најпре само о преводима извесних житија, синаксара, пролога, док нису постепено преведена Житија у већим размерама и док нису отпочели и први састави словенских житија¹⁷, посебно житија Српских Светитеља. На челу Кирило-Методијевих ученика и њиховог рада на Балкану стајао је св. Климент Охридски, први епископ који се на Балкану назвао словенским¹⁸.

Но нема сумње да први највећи српски радник на Житијама светих јесте, као и у свему другом, Свети Сава. Сигурно његов рад на Житијама не може се ограничити само на састављање Житија св. Симеона Немање, које се налази на почетку Студеничког типика (око 1207. г.), типика који одређује живот и поредак у манастиру, а познато је да један од основних чинилаца манастирског живота и поретка јесте управо литургијска и свакодневна употреба Житија светих, за која се несумњиво морао постарати Свети Сава. Дело Светог Саве, његов рад на Житијама, продужен је од његових ученика и следбеника, по оним његовим „светим словесима“: „Молим оне који ће после мене бити, испуните оно што ја због кратковременог живота не доврших“¹⁹. И заиста, после Светог Саве долази поворка радника на Житијама светих, како познатих нам писаца – биографа житија Светитеља Српских кроз векове, тако и непознатих нам састављача, сређивача и преписивача Житија уопште. Тако, св. Стеван Првовенчани пише житије Стевана Немање; јеромонах Доментијан пише житије Св. Саве и житије Св. Симеона; монах Теодосије пише житије Св. Саве и св. Петра Коришког; архиепископ Данило II пише житија св. Краљева и Архиепископа српских, и његово дело продужују његови следбеници. Из овог времена, тј. из 14. века, постоји српски препис стиховног Пролога (из 1370. г.), који се чува данас у Московској библиотеци. Даље, нешто касније, Данило Млађи, Пећски патријарх, пише житије св. краља Милутина; затим пећски епископ Марко пише житије патријарха Јефрема; Григорије Цамблак пише житије Стефана Дечанског, а Константин Философ житије деспота Стефана. (Цамблак је радио и у Русији, а Константин у чувеној српској ресавској школи). Овде би требало споменути и рад ученог српског монаха Пахомија Логотета на Житијама светих у Русији; но о њему ће бити речи касније. Треба затим споменути Попа Пеја који написа житије св. Ђорђа Кратовца, као и патријарха српског Пајсија који написа кратко житије Стевана Првовенчаног и житије Цара Уроша. Нешто касније после ових долази житије св. Стевана Штиљановића и многа друга из новијег доба. На Житијама светих у Српској Цркви радили су донекле и издавачи Србљака (1714. и 1761–6. г.) закључно са митрополитом Михаилом Београдским. У наше пак дане највећи радник на Житијама светих био је епископ Охридски Николај, који је својим радом учинио неизмерно много и све нас обавезао да тај свети посао продужујемо. Јер Црква Христова Православна и у српском народу живи и свагда рађа нове светитеље Божје.

Што се пак тиче историје рада на Житијама светих у Руској Цркви, опет наводимо о томе изводе из Предговора Синодског издања „Житија светих“ светог Димитрија Ростовског:

Као у древној хришћанској, тако и у Руској Цркви строго се држао обичај читања Житија светих у време црквеног богослужења. Највише је то читање обављано на јутрењу, после шесте песме канона, одмах иза кондака и икоса, са којима је кратко житије из Пролога имало веома блиско сродство²⁰. Због тога је у Руској Цркви веома рано већ постојао Пролог у словенском преводу. Првобитно се он називао Синаксар, затим је по првом свом одељку – прологу (πρόλоγоς = предговор) био назван Пролог. Било је три врсте словенских Пролога. У основи прве врсте лежи грчки Месецослов цара Василија, допуњен у другој половини једанаестог века Студитским иноком Илијом и Мокисијским митрополитом Константином. Друга врста Пролога била је састављена у Словена на основу прве и древних Минеја – Читанке. Трећа врста – стиховни Пролог, преведен је у четрнаестом веку са стародревног грчког стиховног Пролога²¹.

Словенски превод Минеја – Читанке извршен је у прве векове словенске писмености. Само из тога времена нису сачуване свих дванаест књига Минеја – Читанке: из једанаестог века до нас је дошла једна књига за март у јужнословенском препису, a из дванаестог века одломак књиге за мај. Али на основу преписа из петнаестог века, који су извршени са врло старих, треба сматрати да су Словени у X–XI веку имали потпун превод Минеја – Читанке за свих дванаест месеци. Словенски превод је био извршен са грчких Минеја, подвргнутих извесном утицају Метафрастове прераде.

Врло рано појавили су се у словенским преводима Патерици. У словенским рукописима за различне Патерике већином се употребљава назив: Скитски Патерик, мада се Лимонар у већини случајева назива: Патерик Синајски или Цветни.

У дубокој старини били су преведени са грчког језика на словенски Свечаници (Торжественики = Βιβλία πανηγυρικοῦ). Они се деле на две врсте. Прва врста: Минејни свечаник, по распореду својих чланака личи на Месечне минеје, јер су чланци распоређени према празницима по месецима и датумима целе године, почињући са септембром. Ова врста садржи похвалне речи на Господње и Богородичне празнике, житија светих и објашњења о пореклу празника и црквених славља. Друга врста Свечаника је Триодни свечаник; има чланке, распоређене према Посном и Цветном триоду, тојест по недељама, почевши са недељом Митара и Фарисеја, па све до недеље Свих Светих. Већи део чланака у овој врсти Свечаника сачињавају поуке, прилагођене значају недеље, и неколико похвалних речи.

Са постепеним развићем Руске Цркве постепено се умножавају и животописи руских светаца. Први састављачи тих житија били су: Јаков монах (1074–1088), коме припада Житије светих Бориса и Гљеба, преподобни Нестор, који је написао две повести: једну о светом Борису и Гљебу, а другу – о преподобном Теодосију Печерском.

У петнаестом веку појављује се Печерски патерик, састављен по угледу на грчке патерике. Он представља збир кратких повести о подвижницима Печерског манастира и о њиховим чудесима, и повест о самом манастиру. Доцније су у овај Патерик унесене и неке ствари из ранијег времена, као Житије преподобног Теодосија Печерског, написано Нестором, о првим црнорисцима Печерским и друго.

Житија руских светаца испочетка су имала претежно карактер записа или „спомена“ о светитељу. Али под утицајем преведених грчких житија и красноречивих беседа од петнаестог века житија руских светаца добијају нови облик. Томе много доприносе: свети Кипријан, митрополит, саставивши Житије светог Петра, митрополита Московског; и инок Епифаније²², написавши Житије светог Стефана Пермског и Сергија Радонежског. Но најистакнутији радник у састављању житија руских светаца био је Пахомије Логотет, Србин²³. У црквеним круговима савремене му Русије он се сматрао за представника књижне учености, који је све превазишао разумом и мудрошћу. Стога су се сви: и велики кнез, и митрополит, и Новогородски владика, и игуман Тројице – Сергијевског манастира, обраћали Пахомију са молбом да напише о овом или о оном светитељу. У својим радовима Пахомије је завео ону једнолику књижевну форму житија, коју су потом подражавали руски „списатељи“ житија.

Нову епоху у историји Руске агиографије чини делатност митрополита Макарија²⁴. Његово време је уопште изобиловало новим житијама руских светаца. To ce објашњава канонизацијом многих светаца на Саборима 1547. и 1549. године. После првог од ових Сабора епархијски архијереји прикупише житија, каноне и чудеса нових великих чудотвораца, и испитавши их на Сабору 1549. године, установише према тим житијама и канонима празновање многих новојављених руских светитеља. Но главно дело митрополита Макарија били су његови Велики Минеји – Чети (= Велики Минеји-Читанке). Још као архиепископ Новгородски Макарије је био ставио себи у задатак: да скупи сву духовну књижевност свога времена, или, говорећи његовим сопственим речима, „све књиге читане, које се налазе на Руској земљи“. Тај посао он је радио дванаест година у Новгороду, и овај свој зборник допунио у Москви знатном количином других списа.

Садржина Макаријевих Минеја – Читанки веома је разноврсна. У њима се под сваким датумом налазе по два прилога, који садрже кратка обавештења о животу или мучењу светитеља, о дневном празнику, и разне ситне саставе поучног карактера, који се не односе на дневни празник; затим су изложена опширна житија светих, повести о открићу моштију које су се раније налазиле по многобројним зборницима или засебно, похвалне речи свечане које су се находиле у посебним зборницима, званим Свечаници. Поред тога у Макаријевске Минеје уношена су и друга тада позната дела духовне књижевности, велики део књига Светога Писма, многа дела светих Отаца, а такође и словенских и руских јерараха и духовних писаца, патерици, и томе слично. Уопште, то је била потпуна енциклопедија ондашње руске духовне образованости.

Док су ее у северној Русији споменици старе књижевности, и међу њима животописи светаца, чували неповређено, црква јужно-руска, због најезде Татара, као и због разарања од стране Пољака и Литванаца, била је лишена многих драгоцених духовних књига, а заједно с њима и житија светих. Са тог разлога љубитељи душеспасоносног штива морали су се тамо задовољавати западним мартиролозима, преведеним на пољски језик и у многоме несагласним са духом православља. Желећи да уклони те горке незгоде, Кијевски митрополит Петар Могила²⁵ се реши да предузме издавање житија светих на словенском језику. У том циљу он створи план о новом преводу грчких животописа и наручи да му из Свете Горе Атонске пошаљу Житија светих од светог Симеона Метафраста. Али прерана смрт овог првојерарха Кијевског омете остварење замишљеног посла. После њега са великим усрђем бринуо се око издавања житија светих архимандрит Кијево-Печерске лавре Инокентије Гизел²⁶. Материјалу већ прикупљеном од стране митрополита Могиле, Инокентије додаде и прва три месеца Великих Минеја – Читанки митрополита Макарија, које из Москве доби од патријарха Московског Јоакима. Но услед ратних смутњи онога времена, које не дозвољаваху спокојно се бавити научним радовима и Инокентију не би суђено да обави овај велики посао. Његов прејемник архимандрит Варлаам²⁷ беше такође свом душом за издавање житија светих, и сав се даде на остварење тога циља. Али не усуђујући се да тај посао узме на себе, он стаде тражити човека способнијег и мање заузетог другим пословима. Избор његов паде на монаха Батуринског Крупицког манастира Димитрија (у свету Данила Туптало), касније архиепископа Ростовског, који створи епоху у историји руске агиографије.

Даровит и необично трудољубив скромни студент Кијевског училишта Димитрије, приморан ратним неприликама да напусти Училиште пре завршетка школовања, прими монаштво у раној младости. Његова побожна душа одржавала је живу везу са верским настројењем народа и дубоко осећала његове духовне потребе. Склон усамљеничком и молитвеном животу, и пун љубави за научни рад, монах Димитрије нађе у манастиру доста слободног времена да саморадњом допуни своје образовање започето у школи, и да развије своје прекрасне дарове. Када му се архимандрит Варлаам обрати са својим предлогом односно Житија светих, преподобни Димитрије већ беше чувен проповедник у Западној Русији; њега су наизменично призивали ? себи епископи и манастири, да би чули његове срдачне проповеди.

Раду на Житијама светих преподобни Димитрије приступи као што је приступао сваком важном послу, са самоодречним одушевљењем и са неповерењем у своје моћи. „Отпоче трудољубац – писао је о њему архимандрит Варлаам – након дугог и смиреног одбијања, положивши наду на помоћ Божју и на молитве Пречисте Матере Живота и свих светих, да ради поверени му посао“. Из казивања самог преподобног Димитрија види се да је он понекад по сву ноћ до самог јутрења радио овај посао, који се на свој начин продужавао и у сну преко знаменитих виђења.²⁸ Преподобни Димитрије приступи овом великом послу 1684. године. У 1685. години изврши се коначно потчињење Московском патријарху Кијевске митрополије, која се до тада налазила у зависности од патријарха Цариградског. Пошто преподобни Димитрије заврши прво тромесечје Житија светих: септембар, октобар, новембар, Кијевска лавра приступи 1689. године штампању ове прве четврти Житија, и исте године заврши са штампањем књиге. Идуће 1690. године Варлаам, већ митрополит Кијевски, донесе преподобном Димитрију из Москве благослов и похвалну грамату од новог патријарха Адријана. У захвалном одговору преподобни Димитрије моли паријарха да му се пошаљу Макаријеви Велики Минеји за децембар, Јануар и фебруар, да би их могао искористити при раду на Житијама светих као што је искористио и претходно тромесечје.

Добивши тражене књиге, преподобни Димитрије ускоро заврши Житија светих за месеце: децембар, Јануар и фебруар, и 9. Маја 1692. године сам однесе рукопис у штампарију Кијево-Печерске лавре. Међутим књига изађе из штампе тек у фебруару 1695. године. И за ову књигу преподобни Димитрије доби нову похвалну грамату од патријарха Адријана, који у њој вели да се моли Господу да преподобни Димитрије изради и осталих шест месеци Житија светих. Обрадован и охрабрен, преподобни Димитрије стаде трећу четврт Минеја – Читанке спремати за издавање, која и би штампана 1700. године. Прследњу четврт свети Димитрије заврши у Ростову, већ као архиепископ, усред великих архијерејских послова и у септембру 1705. године она изађе из штампе. У Житија светих свети Димитрије унео је и синаксаре на празнике Господње и Богородичне, на празнике преноса моштију разних светитеља, и поучне речи, чија се садржина позајмљује из историје празника; ове поучне речи припадају или некоме од древних Отаца Цркве или самом светом Димитрију. Као што се види из два списка „учитеља, писаца. историчара и приказивача“, штампана у почетку прве и друге четврти Минеја – Читанке, свети Димитрије користио је многе и разне изворе. У тим списковима наведен је дуги низ најзнаменитијих Отаца и Учитеља Цркве, чија су дела дошла до нас на грчком или латинском језику, древних историчара црквених и многих савременика и очевидаца описиваних догађаја. Осим тога свети Димитрије и уз сам текст житија указује на изворе којима се он користио. У тим указивањима најчешће се сусреће име светог Симеона Матафраста. Што се пак тиче житија руских и словенских светаца, свети Димитрије узимао их је из Макаријевских Великих Минеја – Читанке, Пролога, Печерског патерика и разних Зборника Кијево-Печерске лавре и других манастира руских. Поред тога свети Димитрије имао је при руци „Житија светих“ Лаврентија Сурија²⁹ и Acta Sanctorum издана од Боландиста³⁰. Суријин рад је важан по томе што су у њему наштампана житија, позната са именом Метафраста, a y раду Боландиста је важно то што су објављени многи грчки оригинали повести о светима.

Састављајући своје Минеје – Читанке, свети Димитрије често је дословно преводио повести на словенски језик, или исправљао стари словенски језик, са циљем да га учини разумљивим, но при томе није ни најмање мењао садржину. Али у већини случајева он је морао спајати казивање из разних извора. Врло често свети Димитрије је скраћивао оригинални текст. Та су се скраћивања састојала у изостављању предговора и поговора, a понекад и у изостављању извесних појединости у описивању догађаја и прилика у животу светитеља.

Другом издању Минеја – Читанке светог Димитрија приступило се годину дана након упокојења светог Димитрија: прва четврт изашла је из штампе 1711. године, друга – 1714, трећа – 1716; а четврта четврт је, пре но што је изашла из штампе, изгорела за време пожара који је 1718. године потпуно уништио Кијевску штампарију.

Двеста година писмена Русија свих сталежи побожно је читала а неписмена слушала Читанке – Минеје светог Димитрија Ростовског налазећи у њима неисцрпни извор наравственог руководства и назидања и црквеноисторијског знања, и са страхопоштовањем изговарала име њиховог састављача.

Половином осамнаестог века Свети Синод Руске Цркве добио је од Црногорског митрополита молбу да им се што пре пошаљу Житија светих – Минеји-Читанке: „пошто – писао је митрополит – Српски, Бугарски, Далматински и Хрватски народи сви свесрдно желе да добаве такве књиге, само немају откуда“. Да би изашао у сусрет овој молби, Свети Синод донесе одлуку да сам изда Минеје – Читанке и повери њихов преглед ректору Новгородске семинарије архимандриту Јоасафу Миткевичу и ректору Александро-Невске семинарије јерођаку Никодиму Пученкову. Јоасаф и Никодим приступише овоме послу 6. новембра 1755. године и завршише га октобра 1756. године. Исправке су се њихове састојале у томе што су уместо малоруских речи стављали славеноруске, прост говор замењивали књижевнијим, неке изразе па чак и читаве повести изостављали. Осим тих поправака, било је стављено у дужност штампарским коректорима да обавезно изврше у Минејима – Читанкама исправке „према великоруској граматици, – према својству славенског дијалекта мењајући поредак реченица и завршетка“. Децембра 31. године 1756. почело се у Московској штампарији са штампањем и 1759. године изашло је из штампе Синодско издање Минеја – Читанке, које се без измена понавља до данашњега дана. По налогу Светога Синода Јоасаф и Никодим су за ново издање Минеја – Читанке написали нарочити Предговор, који се такође штампа до данашњега дана.

На крају да напоменемо само да се рад на Житијама светих наставља и после тога у Руској Цркви, богатој трудољубивим радницима те врсте, особито у прошлом и почетком овог века.

* * *

Све што је добро и корисно у овоме раду припада светим угодницима Божјим о којима је реч, и свима ранијим богољубивим трудбеницима на „Житијама светих“, а све што је погрешно и недобро припада мени, само мени убогом и недостојном, што нека ми свеблаги Господ опрости њиховим светим молитвама, a и твојим, христочежњиви читатељу.

На Свето Преображење 1954. год.

Манастир Св. ЋЕЛИЈЕ

Архимандрит

Др ЈУСТИН Сп. ПОПОВИЋ, бивши професор Универзитета

* * *

Ср. Д. А. 1, 8. 22; 2, 32; 3, 15; 4, 33; 5, 32; 10, 39. 41. 42; 13, 31; 22, 15; 26, 16; Јн. 21, 24–25; Лк. 24, 48.

1. Кор. 12, 27. 12–14; 10, 17; Рм. 12, 5; Еф. 3, 6.

Минеја Чети, – Москва, Синодалнаја типографија, 1897.

⁴

Συναξαριστής, ύπό τоύ έν μακαρία τή λήξει Νικόδημоυ Άγιоρείτоυ, νυν δέ τρίτоѵ έπεξαργασθείς έκδίδоται υπό Θ.Νικоλαίδоυ Φιλαδέλφεως, Άθήνησι. 1868.

⁵

Атонскиј Патерикъ или Жизнеописаније свјатихъ на Свјатој Атонској Горје просијавшихъ, изданије шестоје, Москва 1890.

⁶

Свјатије Іужнихъ Славјанъ, сочин. Филарета, архиепископа Черниговскаго, С. Петербургъ, 1894.

⁷

Житија свјатихъ, на русскомъ јазике, изложенија по руководству Четихъ – Минеј св. Димитрија Ростовскаго, Москва, Синодалнаја типографија, 1903.

⁸

Николај, епископ Охридски: Охридски Пролог, Ниш, Штампарија , , Св. Цар Константин“, 1928.

⁹

Јевсевије (268–340), дуго време био епископ у Кесарији Палестинској и био очевидац многих великих догађаја свога времена; познат као отац Црквене историје, чија су се историјска дела ценила у хришћанској Цркви. Он се одликовао огромном ученошћу, чему је много допринео његов пријатељ, презвитер Кесаријске цркве Памфил. Пријатељство је њихово било тако присно и дубоко, да je Јевсевије из уважења према своме пријатељу додао своме имену име свога пријатеља и тако остао познат под именом: Јевсевије Памфил.

¹⁰

Римски цар Диоклецијан – царовао од 284. до 305. године.

¹¹

На грчком се мученик каже μάρτυς што значи сведок; отуда записи о мученицима носе назив: Мартиролог, Мартиролози.

¹²

Патерик (πατερικоν – подразумева ce βιβλίоν) је грчка реч и значи: отачник, тојест књига отаца или књига о оцима. Тако се називају зборници, који се састоје из кратких повести о подвижницима или из поучних речи њихових. – Синаксар (од грчке речи συναγω = сабирам, скупљам, сводим) је зборник за читање на црквеним скуповима хришћана, који садржи кратка казивања о подвизнма светих и о страдањима мученика, а такође и читаве животописе; касније је добио назив: Пролог.

¹³

Лимонар, од грчке речи λειμών што значи – врт, луг, гај, пашњак.

¹⁴

Цар Константин VII (Порфирородни) – царовао од 913–959. год.; одликовао се љубављу према ученим радовима.

¹⁵

Због тога је св. Симеон добио назив Метафраст, што значи: препричавалац, преводилац. Свети Симеон се родио у Цариграду (+ око 940), добио највише светско и богословско образовање; био царев секретар, обављао најважније дипломатске мисије; био велики логотет Цркве Цариградске, патриције и магистер царевине. – Св. Симеон Метафраст празнује се 9. новембра.

¹⁶

Delehaye Hippolyte, Synaxarium Ecclesiae Constantinоpolitanae, Bruxelles 1902. – Боландисти, учени белгијски монаси језуитског реда, који од 17. века до данас раде на издавању Житија Светих под називом: Acta Sanctorum. Име су добили по Јовану Боланду (Joannes Bollandus, +1665) који је први отпочео са издавањем Acta Sanctorum. Боланд је 1643. г. штампао у Антверпену Житија за месец Јануар у два тома, затим 1658. за фебруар у три тома, а онда су тај посао наставили други, и већ 1668. г. издали Житија за март у три тома, додајући притом и оригинални грчки текст углавном из Синаксара цара Василија Македонца, са још неким допунама које су у осталим месецима бивале све веће и веће. Рад Боландиста био је више пута прекидан и поново настављан, тако да ни до данас, после 67. изданих томова, још није завршен. (Стигли су до данас до 11. новембра). Боландисти и данас продужују свој рад у Бриселу у Белгији, где издају и свој дугогодишњи часопис под називом „Analecta Bollandina“, са придодатом колекцијом „Subsidia Hagiographica“, y којој објављују критичка издања извесних древних грчких житија, која смо оригинална издања и ми често користили. Боландист Н. Delehaye издао је 1902. године и „Синаксар Цркве Царитрадске“, који смо такође имали при руци и користили. Рад Боландиста још од самог почетка карактерише западњачки дух рационалистичког критицизма, који опредељује и њихов став према Житијама Светих уопште. Оно што је вредносно у њиховом труду то су добра издања старих текстова по древним рукописима.

¹⁷

Несумњиво да прва житија писана на словенском језику јесу житије св. Константина – Кирила (писано одмах после његове смрти) и житије св. Методија (писано после 885), оба написана на Западу.

¹⁸

Његово житије написао је Теофилакт, архиепископ Охридски, на грчком, а постоји и на словенском.

¹⁹

Ове речи Светог Саве наводи Архиепископ Никодим у уводу свог превода Типика св. Саве Освећеног.

²⁰

Кондак сажето казује основне црте делатности светитељеве; икос на основу тих црта излаже похвалу светитељу, почињући сваку црту узвиком: „радуј се!“

²¹

Најстарији препис стиховног Пролога је српски, из 1370. г.; чува се Московској библиотеци Јединовјерческог манастира.

²²

Епифаније Премудри, ученик преп. Сергија, живео крајем XIV века; био у Цариграду, на Атону и у Јерусалиму; скончао 1420. године као јеромонах и духовник Тројице – Сергијевске лавре.

²³

Пахомије – родом Србин, монах Свете Горе Атонске, појавио се у Москви око 1440. године; 20 година провео у Тројицкој лаври, радећи на састављању житија и преписивању књига; око 1470. год. архиепископ Новгородски Јона позивао га ? себи ради састављања житија Новгородских светаца.

²⁴

Макарије (1482–1564), митрополит Сверуски, ученик преп. Пахомија Боровског; 1526. постављен за архиепископа Новоградског, a 1542. узведен на престо митрополита Московског. Уживао љубав цара Ивана Грозног и уважење свих савременика. Митрополит Макарије заузима видно место у историји Руске културе и књижевности. Најважнији догађаји за време његовог управљања Московском митрополијом: 1) црквени сабори у 1547. и 1549. години; 2) Стоглави сабор 1551. год.; и 3) отварање 1563. године прве штампарије у Москви. Ради прикупљања древних и састављања нових житија руских светаца Макарије је сабрао око себе многе раднике, међу којима је и сам био не само руководилац и уредник него и ревносан сарадник.

²⁵

Петар Могила (1596–1647), син владара Молдавије и Валахије, 1627. године би изабран за Кијево-Печерског архимандрита, а године 1633. би посвећен за митрополита Кијевског.

²⁶

Инокентије Гизел, родом из Пруске, као млад преселио се у Кијев, примио православље, потом био ректор Кијевског училишта, а од 1656. год. па до своје смрти архиманрит Кијево-Печерске лавре.

²⁷

Варлаам Јасински, васпитаник Кијевског училишта, и затим његов ректор и настојатељ Кијевске лавре, био је учен човек. Године 1689. oн би посвећен за митрополита Кијевског.

²⁸

Види: Житије светог Димитрија Ростовског под 21. септембром.

²⁹

Лаврентије Суриј, монах Келнски, издао је рад: Vitae Sanctorum Orientis et Occidentis y 1569–1575. год. А године 1618. појавило се већ четврто издање.

³⁰

Боландисти – учени монаси у Антверпену, који су се бавили испитивањем и издавањем житија светих, које је започето било 1643. године Јованом Боландом. У састав издања Acta Sanctorum Боландисти су унели повести о свима светима Источне и Западне Цркве. Боландисти су махом издавали првобитне и древне споменике о животу и делатности светих. Спочетка су они уносили грчке повести само у латинском преводу, а затим су стали објављивати и саме грчке оригинале. Ова су издања обично снабдевена опширним критичким испитивањима о почетку празновања дотичног светитеља, о времену живота и кончине његове, о времену преноса моштију. Познато је да je свети Димитрије користио при раду прве томове издања Боландиста, тојест месеце: Јануар – мај. – О раду Боландиста види напред опширније, стр. 22.

Источник: Јустин Поповић, архим. Житија Светих : 12 том. Јануар. [Електронски ресурс] // Светосавље

Telegram-каналы

Комментарии для сайта Cackle